Bosnaunited

~ 1 ~

Bosnaunited

Fjodor Mihajlovi

Dostojevski

ZAPISI IZ PODZEMLJA

Naslov originala:

~ 2 ~

Bosnaunited

PRVI DEO

Podzemle Autor Zapisa i sami Zapisi su, prirodno, izmileni. Pa ipak, tikva lica kao to je pisac ovih beleaka ne samo da mogu ve i moraju postojati u naem drutvu kad se uzmu u obzir okolnosti u kojima se formiralo nae drutvo. Hteo sam da prikaem publici, jasnije nego to se to obino radi, jedan od karaktera nedavne prolosti. To je jedan od predstavnika pokolenja koje jo ivi. U ovom odlomku nazvanom Podzemle ta linost se predstavla itaocima, izlae svoja shvatanja i kao da eli da pokae uzroke zbog kojih je nastala i morala nastati u naoj sredini. Sa narednim odlomkom poee pravi Zapisi te linosti o nekim dogaajima iz njenog ivota. Fjodor Dostojevski.

~ 3 ~

Bosnaunited

I Ja sam bolestan ovek Zao. Nesimpatian. Mislim da me boli

jetra. Dodue, ja pojma nemam o svojoj bolesti, i ne znam tano ta me boli. Ne leim se i nikada se leio nisam, iako potujem medicinu i lekare. Pored toga, ja sam jo i sujeveran do krajnosti, ili bar toliko da potujem medicinu. (Dovolno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ali sam ipak sujeveran.) Ne, gospodo, neu da se leim za inat. Vi to sigurno ne moete razumeti. A ja, vidite, shvatam. Naravno, ne mogu vam objasniti kome u zapravo u ovom sluaju zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da lekarima nikako ne mogu napakostiti time to se ne leim kod njih. Znam bole nego iko da u time jedino sebi nakoditi i nikom vie. Pa ipak, ne leim se samo iz inata. Jetra me boli, neka je, nek me jo jae boli. Odavno tako ivim - ve dvadesetak godina. Sad mi je etrdeset. Ranije sam bio u slubi, a sad vie nisam. Bio sam zao inovnik. Bio sam grub, i u tome nalazio zadovolstvo. Mito nisam primao, pa sam morao da dam sebi neku drugu satisfakciju. (Ovo je slaba duhovitost, ali neu da je precrtam. Napisao sam je uveren da e ispasti vrlo duhovito, a sad, poto vidim da sam se samo gadno razmetao - za inat neu da je precrtam.) Kad su molioci radi obavetenja prilazili stolu za kojim sam sedeo, ja sam kripao zubima i oseao neizmernu nasladu kad sam mogao nekog da uvredim. A skoro uvek sam mogao. To je veinom bio bojaliv svet: zna se - molioci. A naroito nisam mogao da podnosim jednog oficira, kicoa. Nikako nije hteo da mi se pokori i odvratno je zveckao sablom. Ratovao sam s njim skoro dve godine zbog te sable. I najzad sam pobedio. Prestao je da zvecka. Ali ovo se desilo jo u mojoj mladosti. A znate li, gospodo, u emu je bila sutina moje ljutnje? U tome i jeste stvar, to je upravo i bila najvea gadost to sam ja svakog asa, ak i u trenutku najveeg besa, na svoju sramotu priznavao sebi da ja ne samo nisam zao ve nisam ni ozlojeen ovek i da, u stvari, samo diem prainu i time se zabavljam. Pena mi udari na usta od besa, ali im mi neko donese samo neku sitnicu, ili malo aja sa eerom, ja se ve

~ 4 ~

Bosnaunited

umirim, ak me obuzme ushienje, iako u kasnije, to znam sigurno, krgutati zubima na samog sebe i od stida nekoliko meseci patiti od nesanice. Takav sam ja. To sam ja malopre lagao da sam bio zao inovnik. Za inat sam slagao. Prosto sam se izmotavao, i sa moliocima i sa oficirom, a u sutini nisam nikad mogao da budem zao ovek. Svakog asa sam oseao u sebi mnogo - i suvie mnogo sasvim suprotnih osobina. Oseao sam da od tih suprotnih svojstava prosto kipti u meni. I znao sam da su celog ivota kiptela u meni i: teila da se manifestuju, samo ja to nisam dozvolavao, namerno nisam dozvolavao. Muila su me do stida; dovodila me do konvulzija i - dosadila mi najzad. i te kako dojadila. Zar vam ne izgleda, gospodo, da se ja pred vama zbog neega kajem i da za neto traim oprotaj? Ubeen sam da vam se ba tako ini A meni je, uveravam vas, sasvim svejedno to vam izgleda tako Ja ne samo da nisam umeo da postanem zao ve nisam uopte umeo da postanem bilo ta: ni zao, ni dobar, ni podlac, ni poten, ni junak, ak ni insekt. I eto, sad tavorim poslednje dane u svom kutu, draei sebe zlobnom utehom koja niemu ne vodi: da pametan ovek doista i ne moe postati neto, to moe samo budala. Da, ovek devetnaestog veka mora, i ak moralno je obavezan, da bude, uglavnom, beskarakterno stvorenje; a ovek koji ima karaktera i radi - veinom je ogranien. To je moje ubeenje steeno u toku etrdesetogodinjeg ivota. Meni je sad etrdeset godina, a etrdeset godina - to je ceo ivot. To je duboka starost. iveti preko etrdeset godina je nepristojno, banalno, nemoralno. Ko ivi due od etrdeset godina? - odgovorite mi iskreno, poteno. Ja u vam rei ko: budale i hule. Svim starcima u to rei u oi, svim tim potovanja dostojnim starcima - svim tim srebrokosim i miomirnim starcima. Celom u svetu to rei u lice. Imam pravo da govorim tako, poto u ja lino doiveti ezdesetu. Pa i sedamdesetu. Do sedamdesete u doterati. ekajte. Dajte da odahnem Vi, gospodo, sigurno mislite da elim da vas nasmejem? Prevarili ste se u tome. Ja uopte nisam tako veseo ovek kao to vam izgleda ili kao to vam, moda, izgleda. Uostalom, ako vas nervira ovo moje naklapanje (a ja oseam da vas nervira) i padne vam na pamet da me zapitate: ko sam ja zapravo - odgovoriu vam: ja sam inovnik etrnaeste klase. Bio sam u slubi samo zato da bih imao ta da jedem (jedino zbog toga), a kad mi je prole godine neki dali roak ostavio u nasledstvo est hilada rubala, odmah sam podneo ostavku i nastanio

~ 5 ~

Bosnaunited

se u svom kutu. I ranije sam iveo u tom kutu, ali sad sam se nastanio u njemu. Moja soba je runa, odvratna i nalazi se na kraju grada. Sluavka mi je selanka, stara, zla i glupa, i najzad uvek odvratno zaudara. Petrogradska klima, kau, poinje ravo da utie na mene, i veoma je skupo iveti u Petrogradu sa mojim nitavnim sredstvima. Sve to ja znam bole od svih tih iskusnih i premudrih savetnika, ali ostajem u Petrogradu, neu da napustim Petrograd. I neu da odem zato to Eh. Najzad, sasvim je svejedno - da li u otii ili neu. Uostalom, da se zapitamo: o emu poten ovek moe da govori sa najveim zadovolstvom? Odgovor: o sebi. Onda u i ja govoriti o sebi.

~ 6 ~

Bosnaunited

II Sad u vam ispriati, gospodo, bez obzira na to da li vi to elite ili

ne - zato nisam umeo da postanem ak ni insekt. Rei u vam otvoreno i sveano da sam mnogo puta eleo da postanem insekt. Ali, ak ni toga nisam bio dostojan. Kunem vam se, gospodo, da je snano saznanje - bolest, prava i istinska bolest. Za svakodnevni ludski ivot bila bi dovolna i obina svest, to jest, za polovinu ili etvrtinu manja od one porcije koja sleduje obrazovanom oveku naeg nesrenog devetnaestog veka, oveku koji, pored sveg ostalog, ima i tu nesreu da stanuje u Petrogradu, najapstraktnijem i najfantastinijem gradu na celoj kugli zemalskoj. (Ima gradova fantastinih i nefantastinih.) Sasvim bi, recimo, bilo dovolno onoliko svesti sa koliko ive svi takozvani iskreni ludi i aktivisti. Kladim se da vi mislite kako ja ovo piem samo iz razmetlivosti, da se malo naalim na raun aktivista, tavie, iz rune razmetlivosti zveckam sablom kao moj oficir. Ali, gospodo, ko se moe hvaliti svojim bolestima, i jo se razmetati njima? Uostalom, ta ja to govorim? Svi to ine: upravo se hvale bolestima, a ja ponajvie. Neemo se prepirati; moje oponiranje je besmisleno. Ali. ja sam ipak tvrdo ubeen da je ne samo snana svest ve i svako saznanje - bolest. U to tvrdo verujem. Ali da ostavimo to na trenutak. Recite vi meni ovo: zato mi se uvek deavalo da u trenucima, upravo u onim trenucima u kojima sam bio najsposobniji da pojmim i osetim svs finese lepog i uzvienog - kako se to kod nas nekada govorilo - ne samo da ih nisam oseao ve sam inio tako rune stvari koje jednom reju, koje moda svi ine, ali koje su se meni kao u inat deavale ba onda kad sam bio najsvesniji da ih nikako ne bi trebalo initi? Ukoliko sam vie saznavao o dobru i o svemu lepom i uzvienom, utoliko sam duble tonuo u svoju abokreinu i bio sve vie sklon da se potpuno zaglibim u nju. Ali, glavna stvar je bila u tome to se sve to nije u meni odigravalo nekako sluajno, ve kao da je upravo tako moralo biti. Kao da je to bilo moje normalno stanje, a ne bolest ili nedostatak, tako da sam, naposletku, izgubio volu da se borim protiv toga. Svrilo se time to sam poeo da verujem (a moda sam zaista i poverovao) da to i jeste

~ 7 ~

Bosnaunited

moje normalno stanje. A koliko sam u poetku muka prepatio u toj borbi! Nisam verovao da se to i drugima deava, i zato sam to celog ivota skrivao u sebi kao tajnu. Stideo sam se toga (a moda se jo i sada stidim) i dotle sam doterao da sam oseao neku tajnu, nenormalnu i podlu nasladu od toga to sam, vraajui se po runoj petrogradskoj noi u svoj umez, bio potpuno svestan da sam, eto, i danas opet uinio neku gadost, da se to uopte ne moe popraviti, i u sebi sam se potajno jedio, kidao, muio i cedio sebe toliko da se emer pretvarao u neku sramnu prokletu slast i, najzad, u pravu duboku nasladu. Da, da, u nasladu, u nasladu. To kategoriki tvrdim. Ja sam i poeo da govorim zato to hou sigurno da doznam imaju li i drugi ludi takve naslade. Objasniu vam: naslada u ovom sluaju dolazi od suvie jasne svesti o svom ponienju; od toga to i sam osea da si doao do kraja; da je to ravo, ali drugaije i ne moe biti; da nema izlaza i da nikad nee postati drugi ovek; a kad bi i bilo jo vremena i vere da se preporodi u neto drugo, ti sam sigurno ne bi hteo to da uini; a kad bi i poeleo, i tada ne bi mogao nita uiniti jer, u stvari, nema u ta da se preporodi. A glavna i krajnja konsekvenca iz svega toga je da se sve to deava po normalnim i osnovnim zakonima snane svesti, i po inerciji koja direktno potie iz tih zakona; prema tome, tu ne samo to se ne moe preobraziti ve uopte nita ne moe uiniti. Znai, snana svest te dovodi do zakluka: u pravu si to si podlac, kao da je za podlaca uteha ako sam osea da je stvarno podlac. Ali dosta Eh, koliko sam napriao, a ta sam objasnio?ime se objanjava naslada? Ali ja u objasniti. Ipak u dovesti stvar do kraja. Zato sam i uzeo pero u ruke Ja sam, na primer, strano samolubiv. Bolesno osetliv i lako uvredliv. kao grbavac ili patulak, ali je, bogami, bilo trenutaka kad bih se moda obradovao ako bi mi neko i amar opalio. Ozbilno vam kaem: sigurno bih umeo pronai i tu neku vrstu naslade - naravno, nasladu oajanja, ali u oajanju se i nalaze najvatrenija uivanja, naroito kad si potpuno svestan bezizlaznosti svog poloaja. A kad dobije amar, tek onda e te pritisnuti saznanje kako su te zgazili. I to je glavno - obrni, okreni, mozgaj, uvek ispada da sam pre svega ja kriv za sve i, to je najgore, kriv bez krivice, tako rei po zakonima prirode. Prvo, zato to sam pametniji od svih ludi svoje sredine. (Stalno sam smatrao sebe za pametnijeg od svoje okoline i ponekad sam se, verujete li, ak stideo toga. U najmanju ruku, celog ivota sam gledao nekako u stranu, nisam mogao da gledam ludima

~ 8 ~

Bosnaunited

pravo u oi.) Dale, kriv sam i zato to, kad bi u meni i bilo velikodunosti, imao bih samo vie muke, svestan njene potpune beskorisnosti. Sigurno ne bih umeo nita da uradim sa svojom velikodunou: ne bih mogao ni da oprostim silediji zato to me je, moda po zakonima prirode, udario, a prirodnim zakonima se ne moe pratati, niti da zaboravim amar, jer iako se radi o prirodnim zakonima, ipak uvreda ostaje - uvreda. Najzad, kad bih, recimo, i hteo da ne budem uopte velikoduan, ve da se, naprotiv, osvetim nasilniku to me je uvredio - ne bih mogao ni za ta da mu se osvetim, zato to se, sigurno, ne bih odluio da bilo ta uradim, kad bih ak i mogao. A zato se ne bih odluio? O tome elim da kaem posebno re-dve.

~ 9 ~

Bosnaunited

III Kako postupaju ludi koji umeju da se osvete i, uopte uzev, da se

brane? Kad njih. recimo, obuzme oseanje osvete, onda za to vreme u njihovom biu i ne ostaje nita drugo sem tog oseanja. Takav gospodin gura pravo k cilu kao pobesneo bik oputenih rogova, i samo ga, valda, zid moe zaustaviti. (Unapred da kaemo: pred zidom takva gospoda, naime iskreni ludi i javni radnici, iskreno ustuknu. Za njih zid nije prepreka, kao na primer za nas koji mislimo, a to znai koji nita ne radimo, on nije razlog za vraanje s puta, razlog u koji mi to mislimo obino ne verujemo, ali kome se uvek mnogo obradujemo. Ne, oni ustuknu sasvim iskreno. Zid deluje na njih kao neto umirujue to konano oslobaa, a moda i kao neto mistino. Ali o zidu kasnije.) A takvog iskrenog oveka ja smatram za pravog, normalnog oveka, kakvog je elela da vidi i sama nena mati priroda kad ga je ve rado zaela na zemli. Takvom oveku ja do bola zavidim. On je glup, to je nesumnjivo; ali, ko zna, moda normalan ovek i mora biti glup? Moda je to ak i vrlo lepo. Ja sam utoliko vie ubeen u tu, tako da kaem, sumnju, zato to, ako bismo, na primer, uzeli antitezu normalnog oveka, naime oveka vee moi saznanja, koji, naravno, nije nastao iz krila prirode, ve iz retorte (ovo je, gospodo, skoro misticizam, ali ja i to pretpostavlam) onda bi taj ovek iz retorte tako ustuknuo ispred svoje antiteze da bi sam sebe, svojom snanom sveu, svesno smatrao za mia, a ne za oveka. Neka bi to i bio mi sa veom snagom saznanja, ali bi ipak ostao mi; a ovde imamo oveka, pa prema tome i tako dale. A to je najglavnije, on sam sebe smatra za mia; niko ga za to nije zamolio; a to je vaan momenat. Da pogledamo sad tog mia u akciji. Zamislimo, na primer, da je i on uvreen (a on je skoro uvek uvreen) i eli da se osveti. U njemu se moe nakupiti jo i vie zla i mrnje nego u lhomme de la nature et de la vrit. Gadna i niska ela da vrati zlom za uvredu njega, moda, jo vie grize nego lhomme de la nature et de la vrit zato to lhomme de la nature et de la vrit zbog svoje uroene gluposti prosto smatra svoju osvetu za pravinu, a mi zbog snage svog saznanja tu pravinost odrie.

~ 10 ~

Bosnaunited

Najzad, dolazi do samog dela, do akta osvete. Nesreni mi je pored prve i osnovne gadosti ve stigao da nagomila oko sebe u vidu raznih pitanja i sumnji jo toliko drugih gadosti. Pod jedno pitanje podveo je toliko drugih, nereenih, da se i mimo njegove vole oko njega gomila nekakva nesrena kaa, neko smrdlivo blato, koje se sastoji od njegovih sumnji, uzbuenja i, najzad, od otpluvaka kojima ga zasipaju praktini radnici, sveano poreani oko njega u vidu sudija i diktatora, koji mu se grohotom smeju. Razume se, njemu jedino ostaje da na sve mahne svojom apicom, i da sa osmehom pretvornog prezrenja, u koje i sam ne veruje, mugne u svoju rupicu. A tamo, u svom odvratnom i smrdlivom podzemlu, uvreeni, iamarani i ismejani mi odmah zapada u hladnu, otrovnu i, to je najglavnije, veitu zlobu i mrnju. etrdeset punih godina seae se do poslednjih, najuvredlivijih sitnica svoje uvrede, i svaki put e sam dodati neke jo sramotnije pojedinosti, zlobno nervirajui i draei sebe svojom linom fantazijom. Stidee se, dodue, svoje fantazije, ali ipak e se svega priseati, sve e preneti, izmislie neverovatne stvari o sebi pod izgovorom da su se i one mogle desiti - i nita nikom nee oprostiti. Moda e poeti i da se sveti, ali sve nekako na pare, sitnicama, iza lea, inkognito, ne verujui ni u svoje pravo da se osveti, niti u uspeh te osvete, i znajui unapred da e od svih svojih pokuaja da se osveti on sam prepatiti sto puta vie od onoga kome se sveti - jer se taj, moda, nee ni poeati. I na smrtnom odru e se svega setiti, i to sa nagomilanom kamatom za sve proteklo vreme Meutim, upravo u tom hladnom. mrskom poluoajanju, u toj poluveri, u tom zbog nevole svesnom pokopavanju samog sebe ivog na etrdeset godina u podzemlu; u toj na silu stvorenoj, pa ipak donekle sumnjivoj bezizlaznosti svog poloaja, u celom tom otrovu nezadovolenih ela, potisnutih u dubinu, u celoj toj groznici kolebanja, zauvek donesenih odluka posle kojih, trenutak kasnije, opet dolazi kajanje - upravo u tome i jeste sr one udnovate naslade o kojoj sam govorio. Ona je toliko tanana, ponekad toliko teko dostupna saznanju, da malo neinteligentniji ludi, ili prosto ludi sa jakim nervima, nee razumeti ni trunku te naslade. Moda nee razumeti ni oni - dodaete vi sa osmehom - koje nisu nikad amarali i tako ete mi fino nagovestiti da sam ja u svom ivotu moda i dobio amar, pa sad govorim o tome iz iskustva. Kladim se da tako mislite. Ali, umirite se, gospodo, ja nisam dobijao amare, iako mi je sasvim svejedno ta ete vi o tome misliti. Ja, moda, alim to sam za ivota malo druge amarao. Ali dosta, ni rei

~ 11 ~

Bosnaunited

vie o toj, za vas neobino zanimlivoj temi. Da nastavim o ludima sa jakim nervima. koji ne shvataju izvesnu utananost naslada. Iako ta gospoda, u izvesnim prilikama, na primer, riu iz sve snage kao bikovi, i mada im to, recimo, slui i na ast, ali, kao to sam ve rekao, pred nemoguim se odmah umiruju. A nemogue je - kameni zid. Kakav kameni zid? Pa, razume se, prirodni zakoni, zakluci prirodnih nauka, matematika. im ti, na primer, dokau da si postao od majmuna, nema ta da se mrti, ve primi injenicu onakva kakva je. Ili, kad ti dokau da tebi jedna kap tvog roenog sala u stvari mora biti draa od sto hilada tebi slinih bia i da u tom zakluku, najzad, nalaze reele sve takozvane vrline i obaveze i ostala buncanja i predrasude - onda i to primi kao fakat, jer ta se tu moe drugo kad su dva puta dva etiri. Pokuajte da osporite. - Pobogu, ta je vama, - povikae vam na to - to se ne moe pobijati, to je: dva puta dva - etiri. Priroda o vama ne vodi rauna, nje se ne tiu vae ele, niti pak da li vam se sviaju njeni zakoni ili ne. Vi je morate primiti onakvu kakva je, a to znai i sve njene rezultate. Zid je, dakle, zid, itd., itd. Gospode boe, a ta se mene tiu zakoni prirode i aritmetike kad se meni iz izvesnih razloga ti zakoni i dva puta dva etiri, ne sviaju? Naravno, ja neu moi elom da probijem takav zid ako zaista nemam snage da ga probijem, ali se neu ni pomiriti s tim samo zato to je preda mnom bio kameni zid, a ja nisam imao snage. Kao da je takav kameni zid doista neko i zaista nosi u sebi neku re mira samo zato to je zid: dva puta dva - etiri. O, besmislice nad besmislicama! Sasvim je druga stvar sve razumeti, sve saznavati, sve te nemogunosti i kamene zidove, i ne miriti se ni sa jednom od tih nemogunosti i kamenih zidova, ako ti je mrsko da se miri; doi pomou najneminovnijih logikih kombinacija do najodvratnijih zakluaka o veitoj temi: da si ak i za kameni zid odnekud ti sam kriv, iako ti je potpuno jasno da uopte nisi kriv i da zbog toga utke i nemono krgue zubima, sladostrasno zamre u inerciji, sa milu: da, znai, nema na koga da se luti; nema objekta mrnje, a moda ga nikad nee ni biti da je sve prosto podvala, smicalica, prevara, prosto glupost - ne zna se ni ko ni ta, ali bez obzira na sva ta neznanja i podvale, tebe ipak boli i, to je vie nepoznatih, tebe sve vie boli.

~ 12 ~

Bosnaunited

IV - Ha-ha-ha! Pa vi ete posle svega ovoga pronai nasladu i u

zuboboli! - povikaete sa smehom. - A zato da ne? I u zuboboli ima naslade - odgovoriu ja. Mene su ceo mesec boleli zubi, i ja znam da ima naslade. Naravno, tu se ovek ne luti utke, nego jei, ali to nije obino jeanje, ve sa zluradou i u toj zluradosti i jeste stvar. To jeanje i izraava nasladu bolesnikovu; da ne osea nasladu, ne bi jeao. Ovo je dobar primer, gospodo, i ja u ga razraditi. U tom jeanju dolazi do izraza, pre svega, za vau svest uvredliva bescilnost vaeg bola; i sveukupna zakonitost prirode, koja se vas, naravno, savreno ne tie, ali od koje vi ipak patite - a ona ne pati. Dolazite do saznanja da, eto, nemate prijatela, ali bol postoji; saznanja da ste vi, zajedno sa svim moguim doktorima Vagenhajmima, potpuno rob vaih zuba; saznanja da, ako to neko zaeli, vai e zubi prestati da vas bole, a ako ne zaeli, oni e vas boleti jo tri meseca; i da, najzad, ako se jo niste primirili i jo uvek protestujete, onda vam jedino ostaje to da radi line utehe samog sebe iibate ili da to bolnije izudarate svoj zid pesnicom - apsolutno nita vie. Eto, dakle, od tih stranih uvreda i podsmeha neznano ijih i poinje najzad ona naslada koja ponekad ide do krajnjeg sladostraa. Molim vas, gospodo, oslunite jednom jeanje obrazovanog oveka devetnaestog stolea koga bole zubi, prislunite drugog ili treeg dana bolovanja, kad poinje da jei drukije nego prvog dana, to jest ne samo zato to ga zubi bole, kad ve ne jei kao neki grub selak, ve kao ovek kome obrazovanje i evropska civilizacija nisu tui, kao ovek koji se oslobodio zaviajne zemle i narodnih principa, kako se to danas kae. Negovi jauci postaju nekako odvratni, pakosno zlobni, i ne prestaju itave dane i noi. I ovek zna da od jeanja nee imati nikakve koristi, zna bole od svih da uzalud mui sebe, a druge mui i nervira. Zna da je i ludima pred kojima se previja i celoj njegovoj porodici ve odvratno da ga sluaju, i da mu ni trenutka vie ne veruju, i u sebi oseaju da bi mogao i drukije, prostije da jei, bez rulada i izvijanja, i da se samo za inat i od pakosti izmotava. Ali, eto, ba u tom saznanju i sramoti i jeste sladostrae! Ja vas,

~ 13 ~

Bosnaunited

veli, uznemiravam, srce vam kidam, nikome u kui ne dam da spava. E ba i ne spavajte! Oseajte i vi svakog trenutka da mene bole zubi. Ja za vas nisam vie junak kao to sam ranije hteo da izgledam, ve prosto odvratan ovek i prostak! Pa neka sam! Neobino mi je drago to ste me proitali. Gadno vam je da sluate moje odvratno stenjanje? E pa lepo, neka vam je odvratno! Ja u vam sad jo odvratniju ruladu izvesti! Zar ne shvatate ni sad, gospodo? E, izgleda da treba imati duboko razvijenu svest i obrazovanje pa da ovek razume sve finese tog sladostraa. Vama je smeno? Vrlo mi je drago! Moje su ale, gospodo, naravno ravog tona, neujednaene, smene, neuverlive. A to sve dolazi otuda to ja sam sebe ne potujem. Zar svestan ovek moe uopte da ceni sebe?

~ 14 ~

Bosnaunited

V A zar moe, zar moe makar i najmanje da ceni sebe ovek koji je

pokuao da u oseanju svog ponienja nae nasladu? Ja ovo ne govorim radi nekog otunog pokajanja. Uopte nisam nikad mogao da podnesem rei: Oprostite, tatice, neu vie; ne zato to sam bio nesposoban da to kaem, ve, naprotiv, upravo zato to sam bio i suvie sposoban za to, i te kako sposoban! Deavalo se da se, kao za inat, upravo onda posipam pepelom kad nisam ni u snu nita zgreio. To je bilo odvratnije od svega. Tada bih se sa ushienjem kajao, plakao, i, naravno, varao samog sebe, mada se nisam pretvarao, jer su gadosti nekako iz srca izvirale! Za to se ni prirodni zakoni ne bi mogli okriviti, mada su me upravo ti zakoni stalno, celog ivota, najvie vreali. Odvratno mi je da se svega toga seam, a i tada mi je bilo odvratno, jer bih koji trenutak posle toga ve sa zlobom shvatao da je sve to la, odvratna, udeena la, to jest sva ta kajanja, sva ta ushienja i obeanja preporoda. Ako me zapitate zato sam samog sebe tako kidao i muio, odgovoriu: zato to mi je bilo i suvie dosadno da sedim skrtenih ruku, zato sam se i izmotavao. Zaista je tako! Posmatrajte, gospodo, sebe malo bole, pa ete uvideti da je tako. Izmilao sam dogaaje i sam sazdavao ivot, samo da bih nekako poiveo. Koliko mi se puta desilo da se, na primer, naem uvreen ni zbog ega, hotimino; znam da nemam za ta da se lutim, ali se napravim uvreen, i dotle ovek dotera da se na kraju zaista uvredi, Mene je celog ivota neto vuklo da pravim takve ispade, tako da najzad nisam mogao da vladam sobom. Drugi put mi se prohtelo da se na silu zalubim, i to dva puta. ak sam i patio, gospodo, uveravam vas. U dubini due ne verujem da patim, skoro se podsmevam sebi, ali ipak patim, i to doista patim; lubomoran sam; van sebe od besa A sve od dosade, gospodo. od dosade. Inercija me je davila. Jer direktni, zakoniti i neposredni plod saznanja jeste inercija. to jest svesna pasivnost - skrtenih ruku. O tome sam i ranije govorio. Ponavlam, naglaeno ponavlam: da su svi aktivni ludi i javni radnici zato aktivni to su tupi i ogranieni. Kako se to objanjava? Evo kako: zbog svoje ogranienosti, oni primaju najblie i drugorazredne

~ 15 ~

Bosnaunited

uzroke za osnovne, i tako se lake od drugih ubede da su nali tvrde temele za svoju aktivnost, i onda se smiruju; - a to je glavno. Jer, da bi ovek poeo raditi, treba da se prethodno potpuno umiri i da nema nikakvih sumnji. A kako u, na primer, ja da umirim sebe? Gde su meni osnovni uzroci na koje u se osloniti, gde su mi temeli? Odakle da ih nabavim? Vebam se u milenju i, prema tome, kod mene svaki osnovni uzrok odmah povlai za sobom drugi, jo elementarniji - i tako do u beskonanost. A to i jeste sutina svakog saznanja i milenja! To su, izgleda, opet zakoni prirode. A ta je naposletku rezultat? Pa, to isto. Setite se; malopre sam govorio o osveti. (Sigurno se niste udubili i shvatili.) Kazao sam: ovek se sveti zato to smatra da je to pravedno. Znai, naao je osnovni uzrok, naime - pravinost. Prema tome, on je sasvim miran, i zato se sveti mirno i uspeno, ubeen da ini potenu i pravednu stvar. Meutim, ja tu ne vidim nikakve pravinosti, niti vrline; prema tome, ako ponem da se svetim, onda to inim samo iz inata. Inat, naravno, moe da savlada sve moje sumnje i mogao bi uspeno da mi poslui umesto osnovnog uzroka, ba zato to nije uzrok. Ali, ta da radim kad u meni nema ni inata! (Ja sam maloas ba od toga i poeo.) Usled prokletih zakona saznanja, moj inat se raspada na atome. Tek pogleda, a ono, predmet nestaje, razlozi se isparavaju, krivac se ne moe pronai, uvreda nije vie uvreda, nego fatum, neto kao zubobola, za koju niko nije kriv - dakle, ostaje opet onaj isti izlaz: to jest izudarati zid to jae. I tako die ruke od svega zato to nisi naao osnovni uzrok. A pokuaj, zanesi se svojim oseanjem slepo, nepromileno, bez osnovnog uzroka, odbacujui bar privremeno saznanje, omrzni ili zavoli samo da ne sedi skrtenih ruku, najdale prekosutra poee da prezire samog sebe zato to si oigledno samog sebe prevario. Rezultat je: iluzija i inercija. O, gospodo, ja sebe moda samo zato i smatram pametnim ovekom to celog ivota nisam mogao nita ni da zaponem ni da zavrim. Neka sam ja brblivac, bezopasni i dosadni brblivac, kao uostalom i svi mi. ta da se radi kad je jedini zadatak svakog pametnog oveka - brblanje, to jest svesno presipanje iz upleg u prazno.

~ 16 ~

Bosnaunited

VI O, kad bi moj nerad bio posledica lenjosti! Gospode, kako bih ja

tada sebe potovao! Potovao bih sebe upravo zato to bih bio u stanju makar lenj da budem. Imao bih makar jednu osobinu bar naizgled pozitivnu - osobinu u koju bih i sam verovao. Na pitanje: ko si? odgovarao bih: lentina; to bi bilo izvanredno prijatno uti o sebi. Dakle, konkretno odreeno, znai o meni bi se imalo ta rei. Lentina! pa to je zvanje i poziv, to je prava karijera! Ne egaite se, to je odista tako. Ja tada s pravom postajem lan najistaknutijeg kluba i jedina mi je briga da stalno potujem sebe. Poznavao sam jednog gospodina koji se celog ivota ponosio time to se razumevao u vinu zvanom lafit. Smatrao je to za svoju pozitivnu osobinu, i nikad nije posumnjao u sebe. Umro je ne samo mirne savesti ve pobedonosno i zadovolno, i bio je sasvim u pravu. A ja bih u tom sluaju izabrao sebi ovakvu karijeru: bio bih lenjivac i dera, ali ne obian, ve, recimo, takav koji saosea u lepome i uzvienome. Kako vam se to dopada? Meni je to odavno lebdelo pred oima. To lepo i uzvieno strano mi je naulilo mozak u toku mojih etrdeset godina, ali zato to sam ovako proiveo etrdeset godina, a da sam lentina - o, onda bi drukije izgledalo! Pronaao bih odmah odgovarajue zanimanje, i to: da pijem u zdravle svega lepog i uzvienog. Ja bih u svakoj prilici naao povod: da prvo prolijem suzu u pehar, a zatim da ga ispijem u zdravle svega lepog i uzvienog. Sve bih na svetu onda pretvorio u lepo i uzvieno, u najodvratnijem i nesumnjivom ubretu pronaao bih lepo i uzvieno. Postao bih plaliv kao mokar suner. Na primer, umetnik je naslikao portret slikara Ge. Odmah bih ispio u zdravle umetnika koji je naslikao portret Geov, zato to volim sve lepo i uzvieno. Ili, pisac je napisao Kako ko hoe; odmah bih ispio u zdravle koga hoete zato to volim sve to je lepo i uzvieno. Zahtevao bih za to potovanje prema sebi i proganjao bih one koji me ne bi potovali. iveo bih mirno, umro bih pobedonosno - pa to bi bila divota! Prava divota! I takav bih trbuh pustio i trostruki podvalak zaradio, i tako bih crven nos dobio - da bi svaki prolaznik rekao gledajui me: ,E, ovo vredi! Ovo je zbila pozitivno!" Vi, gospodo,

~ 17 ~

Bosnaunited

mislite ta hoete, ali takve pohvale je ipak prijatno uti u naem veku odricanja.

~ 18 ~

Bosnaunited

VII Ali, sve su to samo pusti snovi. O, recite mi ko je to prvi kazao, ko

je prvi objavio da ovek samo zato ini pakosti drugome to ne poznaje svoje prave interese; a kad bi ga prosvetlili, otvorili mu oi da vidi svoje prave, normalne interese, ovek bi odmah prestao da ini pakosti, odmah bi postao dobar i plemenit, zato to bi kao prosveen ovek, shvatajui svoju pravu korist, upravo u dobru video svoju linu korist - a poznato je da nema oveka koji bi mogao svesno raditi protiv svojih interesa - prema tome, poeo bi tako rei po neophodnosti da ini dobro. O, nevinace! O, isto, bezazleno dete! Pre svega, kad je to bilo, u toku proteklih milenija, da ovek radi samo iz line koristi? A ta da radimo s milionima injenica koje svedoe da su ludi svesno, to jest potpuno shvatajui svoju pravu korist, potiskivali tu korist u drugi plan, i srlali drugim putem, na rizik, na sreu, iako ih niko nije terao tuda, ve kao da su upravo hteli da izbegnu ukazani put, pa su zato tvrdoglavo i svojevolno krili drugi put, teak i besmislen, pipajui u pomrini. Znai da im je tvrdoglavost i svojevolnost bila prijatnija od ma kakve koristi Korist! ta je to korist? Moete li se poduhvatiti da sasvim tano odredite u emu je upravo ovekova korist? A ta emo ako se desi da ludska korist, ponekad, ne samo to moe ve i mora da se sastoji u tome da ovek nekad poeli sebi zlo, a ne korisno? A ako je tako, ako je takav sluaj mogu, onda celo pravilo ide do avola. ta mislite, ima li takvih sluajeva? Vi se smejete? Smejte se, gospodo, samo odgovorite: da nema i takvih koji ne samo to se ne uklapaju nego se i ne mogu uklopiti ni u kakvu klasifikaciju? Jer vi ste, gospodo, koliko je meni poznato, ceo svoj spisak ovekovih koristi uzeli kao srednju vrednost iz statistikih podataka i nauno-ekonomskih formula. Jer za vas su koristi: blagostanje, bogatstvo, sloboda, mir, i tako dale, i tako dale, tako da bi ovek koji bi svesnog ustao protiv tog spiska bio, po vaem milenju, a naravno i po mome, mranjak, ili i potpuno lud ovek, zar ne? Ali, evo ta je udnovato: zato se uvek deava da sve te

~ 19 ~

Bosnaunited

statistike, mudraci i lubiteli ludskog roda, prilikom odreivanja ludskih koristi stalno zaobilaze jednu korist? ak je ne uzimaju u obzir onako kako bi trebalo, a od toga zavisi ceo proraun. To jo ne bi bila velika nevola - prosto bismo uzeli tu korist i uneli je u spisak. Ali, u tome i jeste sva nevola to ova udnovata korist ne ulazi ni u jedan spisak niti u klasifikaciju! Ja imam, na primer, jednog prijatela Eh, gospodo, pa on je i va prijatel - uostalom, kome on nije prijatel! Kad se sprema da uradi neto, taj gospodin e vam odmah krasnoreivo i jasno izloiti kako mora postupiti po zakonima razuma i istine. I ne samo to, govorie vam uzbueno i strasno o pravim, normalnim ludskim interesima, s podsmehom e prekoreti kratkovide glupake koji ne shvataju ni svoju korist ni pravi znaaj vrline, i - tano posle etvrt sata, bez ikakvog naroitog povoda sa strane, ve upravo po nekom unutarnjem impulsu koji je jai od svih njegovih interesa - postupie sasvim suprotno, to jest otvoreno e ustati protiv onoga o emu je govorio: i protiv zakona razuma, i protiv line koristi - jednom reju, protiv svega Upozoravam vas da je moj prijatel tipina linost i zato je nekako teko samo njega kriviti. Eto, u tome i jeste stvar, gospodo. Ne postoji li, doista, neto to je svakom oveku drae i vanije od njegovih najveih koristi, ili (da ne naruavamo logiku) postoji li nekakva najkorisnija korist (upravo ona zaobiena o kojoj smo sad govorili), vanija i korisnija od svih drugih koristi, zbog koje je ovek, ako zatreba, gotov da ustane protiv svih zakona. to jest protiv razuma, asti, mira, blagostanja jednom reju, protiv svih onih divnih i korisnih stvari - samo da bi postigao tu osnovnu i najkorisniju korist koja mu je draa i vanija od svega. - Ali, ipak korist - prekidate me vi. - Dozvolite da se objasnimo - nije re ovde o kalamburu, ve o tome to je ta korist upravo po tome zanimliva to rui i lomi neprestano sve nae klasifikacije i sve sisteme koje su lubiteli ludskog roda stvorili radi ludske sree. Jednom reju, smeta svemu. Ali pre nego to vam kaem koja je ta korist, hou lino da se kompromitujem i zato drsko izjavlujem: da su svi lepi sistemi i sve te teorije koje ukazuju oveanstvu na njegove prave i prirodne interese, tvrdei da bi oveanstvo, kad bi insistiralo na tome da dostigne te interese, odmah postalo dobro i plemenito - da su sve te teorije, zasad, po mom milenju, ista algebra! Da, algebra. Jer, zastupati tu teoriju preporoda oveanstva

~ 20 ~

Bosnaunited

pomou sistema njegovih linih interesa, to je, po mom milenju, skoro isto isto to i tvrditi, na primer, po Beklu, da oveka oplemenjuje civilizacija, da na taj nain postaje manje krvoloan i sve manje sposoban za rat. Po logici, izgleda da je doista tako. Ali ovek toliko voli sisteme i apstraktne zakluke da je u stanju hotimino da unakazi istinu, gotov je da se oglui i postane slep za injenice, samo da bi opravdao svoju logiku. Uzeo sam ovaj primer zato to je i suvie izrazit. Pogledajte oko sebe: krv se potocima proliva, i jo nekako veselo kao da je ampanjac. Evo, pogledajte na devetnaesti vek, u kome je iveo i Bekl. Pogledajte Napoleona - i onog velikog i ovog sadanjeg. I Severnu Ameriku - veni savez. I, najzad, karikaturu od drave - lezvig-Holtajn. ta li civilizacija oplemenjuje u nama? Civilizacija stvara u oveku samo mnogostranost oseanja i apsolutno nita vie. A tokom razvitka te mnogostranosti ovek e, moda, i dotle doterati da e pronai nasladu i u prolivanju krvi. Jer to se njemu ve deavalo! Jeste li primetili da su najsuptilniji krvoloci bili skoro svi odreda najcivilizovanija gospoda, kojima razne Atile i Stenjke Razini nisu dorasli ni obuu da iste, a to nisu tako jako upadlivi kao Atila i Stenjka Razin, to je samo zato to se esto sretaju, to su suvie obini i oi su na njih navikle. U svakom sluaju, ovek je od civilizacije postao, ako ne jo krvoloniji, a ono sigurno gore i odvratnije krvoloan nego to je bio ranije. Ranije je gledao u krvoproliu pravinost i mirne savesti je tamanio onoga koga je trebalo; a mi se danas, iako krvoprolie smatramo za gadost, ipak tom gadou bavimo, i to jo i vie nego ranije. ta je gore? - Odluite sami. Kleopatra je, kau (izvinite to uzimam primer iz rimske istorije), volela da zabada zlatne iode u dojke svojih robinja i nalazila je nasladu u njihovim jaucima i grevima. Rei ete da je to bilo, relativno uzevi, u varvarsko doba; da je i sad varvarsko doba zato to se (govorei relativno) i sada zabadaju iode; da i sad ovek, iako je ve nauio da ponekad jasnije gleda nego u varvarsko doba, jo ni izdaleka nije navikao da postupa onako kako mu govore razum i nauka. Ali, vi ste ipak potpuno ubeeni da e se ovek neminovno nauiti kad sasvim nestanu stare rave navike i kad zdrav smisao i nauka potpuno prevaspitavaju i normalizuju oveju prirodu. Vi ste ubeeni da e ovek tada sam prestati da grei dobrovolno i da e, tako rei hteo-ne hteo, prestati da deli svoju volu od svojih normalnih interesa. I ne samo to - tada e, kaete vi, nauka urazumiti oveka (mada je to, po mom milenju, luksuz) da u stvari nema ni vole ni kaprisa, i da ih nikad nije

~ 21 ~

Bosnaunited

ni imao, - da je neto slino klavirskoj dirci, ili epu na orgulama, i da, pored toga, u svetu jo postoje i prirodni zakoni; te sve to on radi ne biva po njegovoj voli, ve nekako samo od sebe, po prirodnim zakonima. Znai, treba samo otkriti te prirodne zakone, i onda ovek nee odgovarati za svoje postupke i ivee neobino lako. Svi ludski. postupci bie tada, naravno, proraunati prema tim zakonima, matematiki, kao u logaritamskim tablicama do 108.000, i bie uneseni u kalendar ili, jo bole, pojavie se dobronamerne knjige sline dananjim enciklopedijama, u kojima e sve biti tano proraunato i oznaeno, tako da na svetu nee vie biti ni postupaka ni zbivanja. - Tada e (sve ovo govorite vi) nastati novi ekonomski odnosi, sasvim gotovi, izraunati sa matematikom tanou, te e za tren oka nestati sva mogua pitanja upravo zato to e se na njih dobiti svi mogui odgovori. Tad e biti izgraen kristalni dvorac Tada Jednom reju, tada e doleteti ptica Kagan Naravno, uopte se ne moe garantovati (ovo sad ja govorim) da tada nee, na primer, biti strano dosadno (jer ta e ovek raditi kad sve bude izraunato po tablici), ali e zato sve biti neobino trezveno i razumno. Naravno, ta sve ovek nee izmisliti od dosade! Jer, i zlatne iode zabadaju od dosade, ali to sve nije nita. Gadno je to (i ovo ja govorim) to e se tada, ne lezi vrae, ludi i zlatnim iodama radovati. Jer ovek je glup, fenomenalno glup. To jest, nije uopte glup, ali je toliko nezahvalan da se nita nezahvalnije ne moe zamisliti. Ja se, na primer, neu nimalo zauditi ako se odjednom, sasvim iznenada, usred tog budueg razumnog i trezvenog ivota, pojavi neki dentlmen ne ba plemenite, ili, bole rei, nazadnjake i podsmelive fizionomije, i, podboenih ruku na kukovima, kae nama svima: A kako bi bilo, gospodo, da odgurnemo celu ovu razumnu trezvenost nogom u prainu, samo zato da bi svi ovi logaritmi otili do avola, a mi opet da ivimo po svojoj glupoj voli? Ovo jo ne bi bilo nita, ali zlo je u tome to e sigurno nai sledbenike: tako je ovek stvoren. A sve je ovo posledica nitavnog uzroka o kome, oveku izgleda, nije vredno ni govoriti: naime, to ovek uvek i svuda, ma ko bio, voli da radi onako kako on hoe, a nikako onako kako mu diktiraju razum i korisnost. ovek moe eleti i protiv svoje line koristi, a ponekad to neminovno i mora (ovo je moja ideja), jer svoje sopstveno volno i slobodno htenje, svoj vlastiti, makar i najapsurdniji kapric, naa fantazija, ponekad raspalena do ludila - sve to upravo i jeste ona preutna, najkorisnija korist, koja se ne uklapa ni u kakvu klasifikaciju, i koja sve sisteme i teorije veito rui u

~ 22 ~

Bosnaunited

paramparad. I kako su samo izmislili ti mudraci da je oveku potrebna razumna i korisna ela? Zato su uvrteli u glavu da je oveku neminovno potrebna razumna i korisna ela? oveku treba samo jedno: samostalna vola, pa ma koliko ga ta samostalnost kotala i ma emu vodila. A i ta vola avo bi je znao

~ 23 ~

Bosnaunited

VIII - Ha-ha-ha! Pa ele, ako hoete, u sutini i nema! - prekidate me

vi s grohotom. - Nauka je ve i dosad tako razanatomisala oveka da nam je sasvim poznato da ela i takozvana slobodna vola nisu nita drugo do - ekajte, gospodo, i ja sam hteo tako da ponem. Priznajem, ak sam se uplaio. Tek to sam hteo da viknem da ela avo bi znao od ega zavisi, i da za to, moda, treba zahvaliti bogu, ali sam se setio nauke, i prekinuo. A i vi tada poeste da govorite! Jer, ako nekada stvarno pronau formulu svih naih ela i kaprisa, to jest, od ega oni zavise, po kakvim zakonima nastaju, kako se ire, emu streme u tom i tom sluaju, i tako dale - to jest ako pronau pravu matematiku formulu - ovek e onda moda odmah prestati da eli, sigurno e prestati. Jer, kakvo mi je to zadovolstvo eleti propisano po tablici? I ne samo to, odmah e se ovek pretvoriti u ep na orgulama, ili tome slino, jer, ta je ovek bez ela, bez vole i bez namera, nego ep na orgulama. Kako vi mislite? Da izraunamo verovatnou - moe li se to desiti ili ne? - Hm - kaete vi najzad - nae ele su veinom pogrene zbog pogrenog shvatanja naih koristi. Zato i elimo ponekad najistiju besmislicu, to u njoj, zbog svoje gluposti, vidimo najlaki put za postizanje izvesne, ranije zamilene koristi. A kad sve to bude ovde protumaeno i izraunato na hartiji (to je sasvim mogue, zato to bi bilo odvratno i besmisleno unapred verovati da ovek nikad nee shvatiti neke prirodne zakone), onda, naravno, nee biti takozvanih ela. Jer, ako se ela nekada potpuno podudari s razumom, onda neemo eleti, ve razmilati, upravo zato to se ne moe, na primer, pri zdravom razumu eleti besmislica, i na taj nain svesno ii protiv razuma i eleti sebi teta A poto sve ele i svako razmilanje stvarno mogu biti proraunati, zato to e nekad ipak objasniti zakone nae takozvane slobodne vole, znai da se bez ale moe napraviti neto kao tablice, tako da emo zaista eleti po tablici. Jer, ako meni, na primer, nekad proraunaju i dokau da sam nekome pokazao ipak zato to sam ga morao pokazati i da sam ba taj i taj prst morao pri tome upotrebiti -

~ 24 ~

Bosnaunited

ta e onda u meni ostati slobodno, pogotovu ako sam naunik i ako sam svrio neki fakultet? Ja tada mogu ceo svoj ivot planirati za trideset godina unapred. Jednom reju, ako se to i ostvari, onda neemo vie imati ta da radimo, samo emo morati da shvatamo i primamo. Uopte uzev, moraemo neumorno da ponavlamo da nas u tom i tom trenutku, u takvim i takvim prilikama, priroda apsolutno ni za ta ne pita; da je moramo primiti onakvu kakva je, a ne onakvu kakvu je zamilamo, a ako mi doista teimo tablici i kalendaru, pa pa ak i retorti, onda ta da se radi, treba primiti i retortu! Inae e se ona i bez nas nametnuti Da, gospodo, ali u tome i jesu za mene vor i zagonetka! Gospodo, izvinite to sam udario u filozofiranje; nije ala etrdeset godina podzemla! Dozvolite mi da malo profantaziram! Vidite, gospodo, razum je dobra stvar, to je van svake sumnje, ali razum je ipak samo razum i zadovolava samo razumske ovekove sposobnosti, - ela je izraz celog ivota, to jest celog ovekovog ivota, zajedno sa razumom i sa svim ostalim burgijama. Iako na ivot u svojim manifestacijama esto ispada sitniav, ipak je ivot, a ne golo izvlaenje kvadratnog korena. Jer ja, na primer, sasvim prirodno hou da ivim tako kako bih zadovolio sve svoje snage za ivot, a ne samo razum, to jest neki dvadeseti deo mojih ivotnih sposobnosti. ta zna razum? Razum zna samo ono to je uspeo da sazna (izvesne stvari, moda, nee nikad doznati; ovo, dodue, nije uteha, ali zato da se ipak to ne kae?), a ludska priroda ivi i radi kompleksno, svim svesnim i nesvesnim to u njoj postoji, pa i kada lae, ipak ivi. Nasluujem, gospodo, da me gledate sa alenjem i ponavlate mi da prosveen i obrazovan ovek jednom reju, takav kakav e biti budui ovek - ne moe svesno poeleti neto nekorisno po sebe, i da je to matematiki jasno. Ja se potpuno slaem, to je doista matematika. Ali vam ponavlam po stoti put da u jednom sluaju, samo u jednom, ovek moe svesno i hotimino da poeli neto tetno i glupo, ak i najgluple, i to u ovom: da bi imao pravo da poeli ak i najgluple i da ne bi bio obavezan da eli samo pametno. Jer, gospodo, moda je ba to najgluple, taj kapris, nama ludima korisniji od svega to postoji na zemli, a naroito u izvesnim sluajevima. A ponaosob moe da nam bude korisniji od svih koristi ak i u takvom sluaju kad nam otvoreno nanosi tetu i protivrei naim zdravim i najrazumnijim shvatanjima o koristi - jer nam u svakom sluaju uva najglavnije i najdragocenije, to jest nau linost i individualnost. Poneki, eto, tvrde da je to oveku

~ 25 ~

Bosnaunited

zaista najdragocenije; ela, naravno, moe ako hoe i da se sloi s razumom; i ako se to ne zloupotreblava, ve koristi umereno, to je i korisno, a ponekad ak i pohvalno. Ali ela se vrlo esto, ak veinom, uporno i dijametralno razmimoilazi s razumom i i i znate li da je i to korisno, pa ak ponekad i vrlo pohvalno? Recimo, gospodo, da ovek nije glup. (I, stvarno, to se o njemu uopte ne sme rei, samo zato to, ako je on glup - ko e onda biti pametan?) Ali, ako i nije glup, ipak je udovino nezahvalan! Fenomenalno nezahvalan! Ja ak mislim da je njegova najbola definicija ova: ovek je bie na dve noge, i nezahvalno. Ali, to jo nije sve; to jo nije njegova glavna mana; glavni nedostatak je - njegova veita moralna slabost - poev od svetskog potopa, pa do lezvig-holtajnskog perioda ludske istorije. Da, njegova moralna slabost, prema tome i nerazumnost, jer je odavno poznato da moralna slabost potie od nerazumnosti. Pokuajte, bacite pogled na istoriju oveanstva: ta ete videti? Velianstvena dela? Moda i velianstvena, jer koliko vredi samo, recimo, rodoski kolos! Nije uzalud, kae g. Anajevski, to to jedni tvrde da je to delo ludskih ruku, a drugi da ga je stvorila sama priroda. Moda vidite arenilo? Bogami arenilo: samo kad ovek pogleda kroz sve vekove vojnike i civilne paradne uniforme svih naroda - ta samo to znai! A gde su tek jo obine uniforme - tu ovek moe enuti! Nema istoriara koji bi mogao izai na kraj. Ili, moda, vidite jednolikost? Pa i jednolikost: veito se ratuje; i sad se tuku, i pre su se tukli, i docnije e se tui - priznajte i sami da je to i suvie jednoliko. Jednom reju, o svetskoj istoriji se moe rei sve to oveku bolesne uobrazile moe pasti na pamet. Samo jedno se ne moe rei - da je razumna. Pri prvoj rei ovek ima da se zagrcne. I evo ta se jo svakog trenutka sreta: u ivotu uvek ima pristojnih i razumnih ludi, mudraca i lubitela roda ludskog, koji stavlaju sebi u zadatak da celog svog ivota postupaju to moralnije i razumnije, da, tako rei, zrae svojom linou svojim blinjima, samo zato da bi im dokazali kako se na svetu zaista moe iveti moralno i razumno. A ta se deava? Poznato je da su mnogi od tih lubitela, ranije ili kasnije, pred kraj ivota izdavali svoje principe i poinili neki skandal, koji put ak najnepristojniji. Pitam ja vas sada: ta se moe oekivati od oveka kao bia obdarenog tako udnovatim osobinama? Ta pruite mu sva zemalska blaga, usreite ga preko glave, dajte mu da zaroni u sreu tako da klobuci ponu iskakati na povrinu sree, kao na vodi; dajte mu takvo

~ 26 ~

Bosnaunited

ekonomsko blagostanje da nita drugo ne mora raditi sem spavati, jesti kolae i brinuti se da se ne prekine svetska istorija - i tada e taj isti ovek uiniti neku gadost samo zato to je nezahvalno stvorenje elno paskvila. Stavie na kocku ak i kolae, i za inat e zaeleti i najporazniju ludost, najtetniju glupost, samo da bi u svu tu pozitivnu razumnost uneo i svoj kobni fantastini element. I upravo svoje fantastine snove, i svoju banalnu glupost zadrae za sebe, samo da bi samom sebi dokazao (kao da je to ba neophodno) da su ludi jo uvek ludi, a ne klavirske dirke na kojima, dodue, sviraju lino zakoni prirode, ali prete da e se toliko i svirati da ovek mimo tablica nee vie smeti nita ni da poeli. Ali, to jo nije sve: ak i u sluaju kad bi ovek odista bio samo klavirska dirka i kad bi mu to ak dokazali prirodnim naukama i matematiki - on se ni tada ne bi opametio; naprotiv, uinio bi ta bilo, samo iz nezahvalnosti - upravo da bi bilo po njegovom. U sluaju da ne bude imao ta da uradi izmislie ruenje i haos, izmislie sve mogue patnje, i ipak e biti kako on hoe! Proklee svet, a kako samo ovek moe da kune (to je njegova privilegija, kojom se uglavnom razlikuje od drugih ivotinja), on e samim tim prokletstvom postii svoje, to jest stvarno e se uveriti da je doista ovek, a ne klavirska dirka. Ali, vi kaete da se i to sve moe izraunati po tablicama: i haos, i mrak, i prokletstvo, - tako da e ve sama mogunost prethodnog prorauna zaustaviti sve, i razum e pobediti - onda e ovek, u tom sluaju, za inat poludeti, da bi se oslobodio razuma, i opet e biti kako on hoe! Ja verujem u to, i garantujem za to, - jer, cela se ovekova misija, izgleda, stvarno i sastoji samo u tome da ovek svakog trenutka dokazuje samom sebi da je ovek, a ne epi na orgulama. Dokazivao i svojim leima i trogloditstvom - ali, dokazuje! A posle svega ovoga, kako da ne greimo i da se ne pohvalimo to toga jo nema, i to zasad sam avo zna od ega zavisi ela ovekova! Vi mi dovikujete (ako me jo udostojavate svoga krika?) da meni niko i ne oduzima volu, ve se samo ide za tim da se lina vola po svom nahoenju podudari s mojim normalnim interesima, s prirodnim zakonima i aritmetikom. - Eh, gospodo, kakva e nam to biti svoja vola kad doteramo do tablica i aritmetike, kad bude gospodarilo: dva puta dva su etiri? Jer dva puta dva bie etiri i bez moje vole! Zar je to slobodna vola?

~ 27 ~

Bosnaunited

IX Ja se, gospodo; naravno alim, i sam znam da se neuspelo alim,

ali sve se i ne sme uzimati kao ala. Ja se, moda, alim kripei zubima. Eto vi, na primer, elite da oduite oveka od starih navika i da ispravite njegovu volu u skladu sa zahtevima nauke i zdravog razuma. Ali, otkud vi znate da je oveka ne samo mogue ve neophodno tako popravlati? Po emu vi zakluujete da ovekova ela neminovno treba da se popravi? Jednom reju, otkud vi znate da e takvo popravlanje doneti oveku stvarne koristi? I kad ve otvoreno govorimo, zato ste vi to tako sigurno ubeeni da je za oveka doista uvek korisno da se ne suprotstavla pravim, normalnim koristima, za koje mu garantuju razumni razlozi i aritmetika, i da je to zakon za celo oveanstvo? To je zasad samo vaa pretpostavka. Recimo, da je to zakon logike, ali moda uopte nije zakon za oveanstvo. Vi, moda, mislite, gospodo, da sam lud? Dozvolite da se ogradim od kazanog. Slaem se da je ovek pre svega stvaralaka ivotinja, osuena da svesno tei cilu i da se bavi inenjerskim poslom, naime, da veito i bez predaha kri sebi put kuda bilo. Ali ovek moda i zaeli ponekad da vrdne u stranu, upravo zato to je osuen da kri taj put, a pored toga jo i zato to aktivisti, ma koliko bio glup, ipak doe ponekad misao: da put skoro uvek vodi kuda bilo, i da glavna stvar nije u tome kuda vodi, ve u tome da samo vodi, kako dobroduno dete ne bi izbegavalo inenjerski posao i predalo se ubitanoj lenjosti, koja je, kao to je poznato, mati svih poroka. Neosporno je da ovek voli da gradi i da kri puteve. Ali zato on isto tako strasno voli ruenje i haos? To vi meni recite! O tome ja i elim da kaem nekoliko rei. Da ne voli on, moda, ruenje i haos (neosporno je da ga ponekad mnogo voli) zbog toga to se instinktivno boji da ne doe do cila i zavri zgradu koju zida? Otkud vi znate, moda on voli zgradu samo izdaleka, a nikako izbliza; moda voli samo pa je zida, a ne da ivi u njoj, ostavlajui je, kasnije, aux animaux domestiques - mravima, ovnovima i tako dale. Mravi, na primer, imaju sasvim drugi ukus. Oni imaju divnu i za veita vremena nerazruivu zgradu - mravinjak. Potovanja dostojni mravi su i poeli od mravinjaka, a s

~ 28 ~

Bosnaunited

mravinjakom e sigurno i zavriti, to slui na ast njihovoj postojanosti i pozitivnosti. Ali ovek je lakomisleno i nezgodno bie, i moda kao ahist voli proces postizanja cila, a ne sam cil. I ko zna (niko ne moe garantovati), moda se na ovoj zemli sav cil kome oveanstvo tei sastoji jedino u neprekidnom procesu postizanja tog cila, drukije reeno - u samom ivotu, a ne ba u cilu, koji, naravno, ne moe biti drugo do dva puta dva jesu etiri, to jest formula, a dva puta dva etiri, gospodo, nije vie ivot, ve poetak smrti. ovek se nekako uvek plaio tog dva puta dva etiri, a ja ga se i sada bojim. ovek, moda, samo to i radi to trai to dva puta dva etiri; prebrouje okeane, rtvuje ivot u tom istraivanju, ali se, kunem vam se bogom, uvek nekako boji da ga nae - stvarno pronae. Jer osea da, im to nae, onda vie nee imati ta da trai. Radnici po svrenom poslu bar dobijaju zaradu, idu u krmu, zatim dospevaju u policiju i eto ti zanimanja za itavu nedelu dana. Ali kuda e ovek? U njemu se uvek opaa neka nelagodnost prilikom postizanja slinih cileva. On voli postizanje, ali ne ba i da postigne, a to je, naravno, neobino smeno. Jednom reju, ovek je komino sazdan - u svemu tome krije se neki kalambur. A dva puta dva etiri ipak je nesnosna stvar. To je, po mom milenju, prosto bezona drskost. Dva puta dva etiri ponaa se kao mangup, ispreilo vam se na putu podboenih ruku, i pluje na sve. Slaem se - dva puta dva etiri izvanredna je stvar; ali kad ve sve hvalimo, onda je i dva puta dva pet ponekad isto tako divna stvar. I zato ste vi tako vrsto i egzaltirano ubeeni da je samo normalno i pozitivno jednom reju, da je samo blagostanje korisno oveku? Da se razum ne vara u oceni koristi? Jer ovek moda ne voli samo blagostanje? Moda on isto toliko voli i patnju? Moda mu je patnja isto toliko korisna koliko i blagostanje? A da ovek ponekad neobino voli, strasno voli patnju, to je injenica. I nema potrebe da to proveravate na svetskoj istoriji; zapitajte samog sebe - ako ste ovek i ako ste makar malo iveli. to se tie mog linog milenja, voleti samo blagostanje ak je nekako nepristojno. Ne znam da li je dobro ili ravo, ali - ponekad slomiti neto vrlo je prijatno, Iskreno reeno: ja nisam ni za patnju niti za blagostanje. Ja sam za svoj kapris, i za to da mi bude zagarantovan kad mi ustreba. Ja znam, na primer, da se patnja ne dozvolava u vodvilima. U kristalnom dvorcu ona se ne moe zamisliti: patnja je sumnja i negiranje, a kakav mi je to kristalni dvorac u koji bi ovek mogao da sumnja? Meutim, ja sam ubeen da se ovek nee nikada odrei prave

~ 29 ~

Bosnaunited

patnje, to jest ruenja i haosa. Jer, patnja je jedini uzrok i izvor saznanja. Iako sam u poetku kazao da je saznanje, po mom milenju, velika nesrea za oveka, ipak znam da ga ovek voli i da ga nee zameniti ni za kakva zadovolstva. Saznanje je, na primer, neizmerno uzvienije od dva puta dva. Jer, posle dva puta dva ne samo da ne ostaje vie nita da se radi, ve ni da se saznaje. Sve to se tada jo moe initi, to je - da se zapue svih pet ula i zaroni u kontemplaciju. Mada se, dodue, i saznanjem dolazi do istog rezultata, to jest opet ne ostaje nita da se radi, ipak ovek moe ponekad bar da iiba samog sebe, a to malo oivlava. Iako je nazadnjaki, ipak je bole nego nita. Vi verujete u nerazruivi kristalni dvorac, naime u tako savreno zdanje da mu ne moe ni jezik kriom isplaziti. A ja se, moda, ba zato i bojim tog dvorca to je kristalan i nerazruiv, i to mu ni kriom ne sme jezik isplaziti. I znate ta - kad bi umesto dvora bio kokoarnik i poela kia da pada, ja bih moda i uao u kokoarnik da ne pokisnem, ali ga ipak ne bih priznao za dvor iz zahvalnosti to me je sauvao od kie. Vi se smejete i ak kaete: da je u tom sluaju svejedno da li je kokoarnik ili palata. Da, odgovaram ja, kad bi ovek iveo samo zato da ne pokisne. Ali, ta da se radi ako sam ja uvrteo sebi u glavu da ludi ne ive samo zato i da, kad ve ivimo, onda je bole da ivimo u palati. To ja hou, i to su moje ele. A njih ete iskoreniti iz mene samo ako promenite moje ele. Pa promenite ih, oarajte me neim drugim, dajte mi drugi ideal. A zasad, neu da priznam kokoarnik za dvorac. Neka ak bude i tako da je taj kristalni dvorac blef i da, po Zakonima prirode, i ne treba da postoji, ve sam ga ja samo izmislio iz gluposti, usled nekih starinskih, neracionalnih navika naeg pokolenja. Ali ta se mene tie to on po prirodnim zakonima nije predvien? Zar to nije svejedno ako on postoji u mojim elama ili, bole reeno, postoji dok postoje i moje ele? Vi ete se, moda, opet nasmejati? Izvolte samo, smejte se, - ja u podneti sve podsmehe, ali ipak neu rei da sam sit kad sam gladan, i znam da se neu smiriti na kompromisu, na veitoj periodinoj nuli - samo zato to ta nula postoji po zakonima prirode, i stvarno postoji. Neu priznati za vrhunac svojih ela - najamnu kuerinu sa stanovima za siromane stanare, sa ugovorom za hiladu godina i, zlu ne trebalo, sa zubnim lekarom Vagenhajmom, ija je firma istaknuta. Unitite moje ele, izbriite moje ideale, pokaite mi neto bole, i ja u poi za vama. Vi ete, moda, rei da se ne vredi sa mnom natezati; u tom sluaju i ja vama mogu odgovoriti to isto. Mi

~ 30 ~

Bosnaunited

raspravlamo ozbilno - a ako neete da me udostojite svoje panje, neu vas ni moliti. Imam ja svoje podzemle. A zasad jo ivim i elim - i neka mi se osui ruka ako donesem makar i jednu ciglicu za tu kuerinu! Ne uzimajte u obzir to to sam ja malopre odbacio kristalni dvorac jedino zato to ovek nee moi ni jezik da mu isplazi. Ja to uopte nisam rekao zato to mnogo volim da plazim jezik. Moda sam se ba zato i lutio to meu svim vaim zgradama jo ne postoji takva kojoj ovek ne bi mogao da isplazi jezik. Naprotiv, dao bih da mi potpuno jezik odseku iz zahvalnosti kad bi se sve tako udesilo da ja nikad vie ne zaelim da plazim jezik. ta ja mogu ako se to ne moe tako udesiti, i to se moramo zadovoliti stanovima? Zato sam onda stvoren sa takvim elama? Je li mogue da sam ja uopte zato tako i sazdan da bih doao do zakluka kako je celo moje bie prosto podvala? Zar je mogue da je to cil? Ne verujem. Uostalom, znate li ta: ubeen sam da ovakve kao to sam ja, lude iz podzemla, treba drati na uzdi. Jer, mada je sposoban da presedi utke u podzemlu etrdeset godina, ipak, ako jednom izae na svetlost onda e samo priati, priati i priati Na kraju krajeva, gospodo, najbole je nita ne raditi! Najbola je kontemplativna inercija! Prema tome, neka ivi podzemle! Iako sam kazao da iz dna due zavidim normalnom oveku, ali u prilikama u kojima ga vidim ne elim da budem ono to je on (mada neu prestati da mu zavidim. Ali, ne, podzemle je u svakom sluaju korisnije). Tamo se bar moe Eh! Pa ja i sad naklapam! Laem, jer dobro znam, kao dva puta dva, da uopte nije podzemle najbole, ve neto drugo, sasvim drugo, za im eznem, ali ne mogu nikako da naem. Neka ide do avola podzemle! Evo ta bi bilo najbole: kad bih ja sam verovao makar i trunku u ovo to sam sad napisao! Kunem vam se, gospodo, da ne verujem ni u jednu re od svega ovoga to sam sad napisao! Upravo, ja i verujem, ali u isto vreme, ni sam ne znam zato, oseam i slutim da laem kao Ciganin! - Pa zato ste onda pisali sve to? - pitate vi. Strpao bih ja vas na jedno etrdeset godina u podzemle, bez ikakvog zanimanja, i posle etrdeset godina navratio bih da vidim ta je s vama bilo. Zar je mogue ostaviti oveka bez posla i samog punih etrdeset godina? - A zar nije sramota i ponienje - moda ete rei vi klimajui

~ 31 ~

Bosnaunited

prezrivo glavom - to to govorite! Vi udite za ivotom, a sami reavate ivotna pitanja logikom zbrkom. I kako su dosadni i drski vai ispadi, a istovremeno se tako bojite! Govorite gluposti i zadovolni ste time; govorite drsko, a neprekidno strahujete zbog toga i traite izvinjenja. Uveravate nas da se niega ne bojite, a istovremeno se ulagujete. Uveravate nas da kripite zubima od besa, a istovremeno komedijaite da biste nas nasmejali. Znate da vae dosetke nisu duhovite, ali ste, oigledno, veoma zadovolni njihovom knjievnom vrednou. Vama se, moda, stvarno nekada deavalo da stradate, ali vi uopte ne potujete svoju istinu, izlaete je ruglu, iznosite je na pijacu Vi stvarno hoete neto da kaete, ali iz bojazni krijete poslednju re; zato to nemate odlunosti da je kaete, samo ste kukaviki nestrplivi. Razmeete se saznanjem, a veito ste neodluni jer, iako vam um radi, srce vam je razvratom pomraeno, a bez istog srca nema potpunog i pravilnog saznanja. A kako ste tek drski i dosadni! Kako se nameete, kako se benavite! La, la i samo la! Razume se, sve ove rei ja sam sam izmislio. To je isto tako plod podzemla. Ja sam tamo punih etrdeset godina prislukivao kroz rupicu vae rei. Ja sam ih sam izmislio, jer sam samo to i izmilao. Nije udo to sam ih i napamet nauio i to su ak knjievni oblik dobile Ali, zar je mogue, zar je mogue da ste vi doista toliko lakoverni pa uobraavate da u ja sve to objaviti, i jo dati vama da itate? I jo neto me buni: zato ja vas nazivam gospodo, zato vam se obraam kao pravim itaocima? Ovakva priznanja kakva ja nameravam da iznesem ne objavluju se, niti se daju drugima na itanje. Ja bar u sebi nemam toliko vrstine, i ne smatram da mi je potrebna. Samo, znate: zasela mi je u glavu neka fantazija, i ja hou da je ostvarim po svaku cenu. Evo u emu je stvar: U spomenima svakog oveka ima takvih stvari koje on ne otkriva svima, ve samo prijatelima. Ima i takvih stvari koje nee rei ni prijatelima, ve jedino sebi, i to u poverenju. Ali ima, najzad, i takvih koje ovek ne sme ni samom sebi da otkrije, i ba takvih svaki pristojan ovek ima podosta. ak se i ovo dogaa: ukoliko je ovek pristojniji, utoliko tih stvari ima vie. Bar ja sam se tek nedavno odluio da se setim nekih svojih ranijih doivlaja a dosad sam ih uvek i sa izvesnim nemirom izbegavao. A sada, kad ih se ne samo seam ve sam ak odluio i da ih zapiem, hou da ispitam: moe li ovek makar sam pred sobom biti potpuno iskren i da se ne uplai od istine? Uzgred da kaem: Hajne tvrdi

~ 32 ~

Bosnaunited

da su tane autobiografije skoro nemogue, i da ovek, piui o sebi, uvek lae. Po njegovom milenju, Ruso je, na primer, sigurno lagao u svojoj ispovesti, i to namerno lagao, iz sujete. Ja verujem da je Hajne u pravu; vrlo dobro znam kako ovek moe ponekad samo iz sujete da natovari na sebe itave zloine, i vrlo dobro razumem tu sujetu. Ali, Hajne je sudio o oveku koji se ispoveda pred svetom. Ja, meutim, piem samo za sebe, i jednom zasvagda izjavlujem: ako i piem tako kao da se obraam itaocima, to inim samo forme radi, jer mi je tako lake da piem. Ovde se radi o formi, samo o praznoj formi - a italaca neu nikad imati. To sam ve i kazao Neu uopte ni o emu da vodim rauna u redakciji svojih beleaka. Neu da unosim red u sistem. ega se setim, to u i zapisati. Ali vi biste me, na primer, mogli uhvatiti za re i zapitati: ako zaista ne raunate na itaoce, zato onda pravite sami sa sobom takve ugovore (i to jo na hartiji), naime, da neete unositi red i sistem, ve ete zapisivati sve ega se setite itd, itd? Zato se onda objanjavate? - Pa eto tako - odgovaram ja. Ovde je, dodue, u pitanju cela psihologija. Moda sam ja prosto kukavica. A moda namerno zamilam pred sobom publiku da bih se pristojnije ponaao kad budem zapisivao. Uzroka moe biti hiladu. I jo neto: zato ba elim da piem? Ako nije za publiku, onda bih se mogao u mislima svega seati, ne beleiti na hartiju. Da, gospodo, ali na hartiji ispada nekako sveanije. U tome pak ima neeg sugestivnog: biu kritiniji prema sebi, a i stil e se pobolati. Pored toga, moda e mi od zapisivanja zaista biti lake. Evo, sad me, na primer, naroito titi jedan davnanji spomen. Setio sam se toga jo pre neki dan, i otada me neprestano progoni kao dosadan muziki motiv koga se ne mogu otresti. A, meutim, treba da se otresem. Takvih uspomena imam na stotine, ali s vremena na vreme tek iskrsne poneki i onda me titi, Odnekud verujem: ako ga zapiem, otarasiu ga se. Zato da ne pokuam? Najzad, meni je dosadno, jer nikada nita ne radim. A ovo zapisivanje stvarno lii na neko zanimanje. Kau da ovek od rada postaje dobar i poten. Eto, dakle, imam bar izvesnu ansu. Danas pada sneg, skoro mokar, ut, prlav. Jue je isto tako padao, i pre neki dan takoe. ini mi se da sam se povodom mokrog snega i setio prie koje ne mogu da se otresem. Prema tome, neka ovo bude pripovetka povodom mokrog snega.

~ 33 ~

Bosnaunited

DRUGI DEO

~ 34 ~

Bosnaunited

Povodom mokrog snega Kad sam iz mraka zabluda Plamenom reju ubeenja Palu duu uzdigao; I, puna duboke muke, Ti prokle, krei ruke, Porok koji te je okovao; Kad si, kanjavajui spomenima Svoju zaboravnu savest, Priala mi povest Svega to je pre mene bilo; I odjednom, sakrivi lice, Stidom i uasom ispunjena, Briznula u pla Ogorena, potresena ~ 35 ~

Bosnaunited

Iz poezije N. A. Nekrasova

~ 36 ~

Bosnaunited

I Imao sam u to vreme svega dvadeset i etiri godine. ivot mi je

bio i onda neveseo, neuredan i usamlen do podivlalosti. Ni sa kime se nisam druio, ak sam izbegavao i da razgovaram, i sve vie i vie sam se povlaio u svoj kutak. Na dunosti, u kancelariji, nastojao sam da nikoga ne gledam, i vrlo dobro sam opaao da me moje kolege ne samo smatraju za osobenjaka ve me - ini mi se - gledaju sa odvratnou. Padalo mi je na um: zato se to nikome drugome, osim meni, ne ini da ga gledaju sa odvratnou? Jedan od naih slubenika imao je odvratno i strano rohavo lice, ak nekog razbojnikog izgleda. ini mi se, ja se ne bih usudio nikoga ni da pogledam kad bih imao tako neprijatno lice. Drugi je imao tako staru uniformu da je u njegovoj blizini prosto zaudaralo. Meutim, nijedan se od te gospode nije zbunjivao, ni zbog odela, ni zbog lica, niti zbog nekog moralnog nedostatka. Ni jedan ni drugi nisu ni pomilali da ih neko gleda sa odvratnou; a da su i pomilali, bilo bi im to svejedno; samo da stareine ne obraaju panju na to. Sad mi je potpuno jasno da sam usled svoje neograniene sujete, a moda i zbog strogih zahteva prema sebi, esto gledao na sebe sa besnim nezadovolstvom, koje se graniilo sa odvratnou, pa sam zato svoje shvatanje pripisivao svakome. Ja sam, na primer, mrzeo svoje lice, smatrao sam da je odvratno, sumnjao sam da ima ak neki podao izraz, i zato sam se uvek kad bih dolazio na dunost na silu trudio da se drim to nezavisnije i da imam na licu to pametniji izraz, kako ne bi ko posumnjao da sam podlac. Neka je lice i runo, mislio sam, samo neka je plemenito, izrazito, i, to je najglavnije, neobino pametno. Ali ja sam tano i sa bolom znao da moje lice nikada nee moi da izraava sva ta savrenstva. I, to je stranije, uviao sam da moje lice potpuno glupo izgleda. Ja bih se, meutim, u dui potpuno pomirio i pristao ak i na podao izraz. Samo kad bi istovremeno smatrali da je moje lice izuzetno pametno. U kancelariji sam, naravno, mrzeo sve kolege od prvog do poslednjeg - sve sam ih prezirao, a ujedno ih se nekako i bojao. Deavalo se da bih ih odjednom smatrao bolim od sebe. Sve je to kod mene

~ 37 ~

Bosnaunited

nekako iznenada ispadalo: as sam ih prezirao, as sam ih smatrao bolim od sebe. Obrazovan i solidan ovek ne moe biti sujetan bez neograniene strogosti prema samom sebi i u izvesnim trenucima mora prezirati sebe do mrnje i besa. Ali, i kad sam ih prezirao, i kad sam ih smatrao bolim od sebe, ipak sam skoro pred svakim prolaznikom obarao pogled. tavie, vrio sam opite: da li u izdrati pogled ovoga ili onoga na sebi? I uvek sam prvi obarao oi. To me je muilo do pomame. Isto tako sam se do ludila plaio da ne budem smean, i zato sam ropski oboavao rutinu u svemu to se tie forme; sa lubavlu sam se uklapao u opti kolosek i iz dna due se bojao svake ekscentrinosti u sebi. Ali, kako sam mogao sve to da izdrim? Ja sam bio bolesno osetliv, kakav bi i morao biti obrazovan ovek naeg doba. Druti su svi bili tupi, i nalik jedan na drugoga kao ovnovi u stadu. Moda se od svih inovnika samo meni inilo da sam kukavica i ropska dua, i to zato to sam bio obrazovan. Ali, ne samo da mi se inilo ve je doista tako i bilo: bio sam kukavica i ropska dua. Priznajem to bez ikakvog snebivanja. Svaki pristojan ovek naeg doba mora biti kukavica i rob. To je - normalno stanje. U to sam duboko ubeen. On je tako sazdan i za to stvoren. I ne samo u nae vreme, zbog nekih: tako sluajnih okolnosti. ve uopte, ugledan ovek uvek mora biti kukavica i ropska dua. To je prirodni zakon za sve pristojne lude na svetu. Ako se nekom i desi da se napravi junak, neka se time ne tei niti zanosi: ipak e pred drugima ustuknuti. To je jedini i veiti izlaz. Junae se samo magarci i njihova kopilad, ali i oni samo do izvesne mere. Na njih, meutim, ne vredi obraati panju zato to apsolutno nita ne znae. Muila me je jo jedna okolnost, i to: to niko ne lii na mene niti ja na koga: Ja sam sam, oni su svi zajedno, mislio sam u sebi. Iz ovoga se vidi da sam bio jo sasvim zelen. Deavale su se i suprotne stvari. Ponekad je bilo toliko odvratno ii u kancelariju da sam se mnogo puta vraao bolestan sa slube. Ali bi me, odjednom, iznenada obuzimao talas skepticizma i ravnodunosti (kod mene je sve bivalo periodino), i tada sam se smejao svojoj netrpelivosti i gadlivosti, koreo sam sebe zbog romantizma. as mi doe da neu ni s kim da govorim, a as opet zaelim ne samo da razgovaram ve i da se sprijatelim. Sva gadlivost prema ludima nekako odjednom nestane. Ko zna, moda je nisam nikad ni imao, ve je sve to bilo nameteno, iz knjige? Sve do danas to pitanje nisam reio. Jednom sam se ve sasvim sprijatelio s kolegama, poeo sam da ih poseujem kod kue, da igram preferansa, pijem votku, raspravlam o

~ 38 ~

Bosnaunited

unapreenju Ali, dozvolite mi ovde jednu digresiju. Kod nas Rusa, uopte uzev, nije nikad bilo glupih, nemakih, a naroito ne francuskih romantiara fantasta, na koje nita ne utie - makar zemla pucala pod njima i cela Francuska umirala na barikadama, oni su uvek isti, ak se ni radi pristojnosti ne menjaju, i veito e pevati svoje fantastine pesme, tako rei do groba - zato to su budale. A kod nas, u Rusiji, nema budala, to se zna: po tome se mi i razlikujemo od raznih nemakih zemala. Prema tome, nema kod nas ni priroda fantaste u njihovom istom obliku. To su izmislili nai tadanji napredni publicisti i kritiari, jurei za Kostaniglom i Petrom Ivanoviem i smatrajui ih po gluposti svojoj za na ideal; oni su sve to izmislili i naturali naim romantiarima, smatrajui ih za iste takve fantaste kao to su bili oni u Nemakoj i Francuskoj. Naprotiv, osobine naeg romantiara potpuno su suprotne svemu fantastino-evropskom, i nijedna evropska mera ne vredi za njih. (Dozvolite mi da upotrebim re romantiar - starinsku, dostojnu potovanja, zaslunu i svima poznatu.) Odlike naeg romantiara jesu: da sve razume, sve vidi, i vidi esto neuporedivo jasnije nego to vide najpozitivniji nai umovi; da se ni sa kim i ni sa im ne mire, ali u isto vreme da nita ne preziru; da sve zaobiu, svakom da uine politiki ustupak; da uvek imaju u vidu koristan i praktian cil (nekakve dravne stanie, penzijice, zvezdice), da gledaju taj cil i pored sveg entuzijazma i tomova lirskih pesmica, i da sauvaju istovremeno u sebi do groba sve divno i uzvieno, pa i sebe da sauvaju u pamuku, kao neku juvelirsku stvaricu, makar samo na dobro onog divnog i uzvienog. Na romantiar je irok ovek, i najvei prepredenjak meu svim prepredenjacima, uveravam vas u to to znam ak i iz linog iskustva. Naravno, sve to, ako je romantiar pametan. Ma ta ja to govorim? Romantiar je uvek pametan, hteo sam samo da primetim ovo: ako se ponekad i deavalo da smo imali i lude-romantiare, to se ne uzima u obzir, zato to su oni jo u cvetu mladosti konano postajali Nemci i, da bi bole sauvali svoju juvelirsku stvaricu, naselevali se tamo negde u Vajmaru ili varcvaldu. Ja sam, na primer, iskreno prezirao svoje zanimanje, a nisam plunuo i otiao samo po nudi, zato to sam i sam sedeo u kancelariji i dobijao za to novac. Dakle - pazite, ipak nisam plunuo. Na romantiar e pre poludeti (to se, uostalom, vrlo retko dogaa) nego to e plunuti na to bilo, i pre nego to osigura drugu karijeru; ni bubotkama ga ne moe isterati, sem da ga odvedu u ludnicu kao panskog krala,

~ 39 ~

Bosnaunited

ali tek onda ako ba sasvim poludi. Kod nas, meutim, silaze s uma samo tanki i plavi ludi. Nebrojeno mnogo romantiara kasnije dospeva do znaajnih inova. Neobina mnogostranost! I kakva sposobnost za najdisparatnija oseanja! To me je i ranije umirivalo, a i sad isto tako mislim. Zato i ima kod nas tako mnogo irokih priroda, koje ni u najdublem padu ne gube svoj ideal - iako ni prstom nisu makli za taj ideal i, mada su razbojnici i najvei lopovi, ipak iz dna due potuju svoj stari ideal, i neobino su poteni ludi. Da, gospodo, samo to kod nas najgori podlac moe biti sasvim poten i ak uzvien po dui, a da istovremeno ostane podlac. Ponavlam, od naih romantiara, i to odreda, postaju tako poslovne hule (re hula uzimam od milote) i odjednom ispolavaju takvo oseanje stvarnosti i poznavanja posla da zabezeknuti stareina i publika samo coku jezikom od zaprepaenja. Zaista je to zadivlujua mnogostranost, i sam bog zna ta e od nje biti i postati dale, i ta nam obeava u budunosti? A materijal nije rav! Ne govorim to iz nekog smenog i pijanog patriotizma. Uostalom, verujem da vi opet mislite da ja sve ovo ismejavam. A ko zna, moda ste ubeeni u suprotno, naime - da ja stvarno tako mislim. U svakom sluaju, gospodo, meni e oba vaa milenja initi ast, i primam ih sa zadovolstvom. I oprostite mi za ovu digresiju. Naravno, u prijatelstvu sa svojim drugovima nisam izdrao, i vrlo brzo sam se posvaao, a poto sam bio mlad i neiskusan, prestao sam ak i da im se javlam - presekao sam sve. To mi se, dodue, samo jedanput desilo. Inae sam uvek bio sam. Kod kue sam najvie itao. Hteo sam da spolanjim utiscima uguim u sebi ono to je u meni kipelo. A od spolanjih utisaka, za mene je bilo mogue jedino itanje. Ono mi je, naravno, mnogo pomoglo - uzbuivalo me, davalo nasladu, muilo. Ali i ono bi mi s vremena na vreme strano dojadilo. Ipak, eleo sam da se kreem, i tada bih odjednom zaplivao u mraan, podzeman, odvratan sitan razvrat, ali ne u pravi razvrat. Moje sitne strasti su bile lute, vrele od moje svakidanje bolesne razdralivosti. Nastupi su bivali histerini, sa suzama i konvulzijama. Ali, osim itanja, nije bilo za mene nikakvog izlaza, to jest niega u svetu oko mene to bih mogao potovati i to bi me privlailo. Pored toga, obuzela bi me tuga; pojavlivala se histerina e za protivrenostima, za kontrastima, i tako sam se odao razvratu. Sve ovo uopte nisam kazao radi svog opravdanja - A po dui reeno, slagao

~ 40 ~

Bosnaunited

sam! Upravo sam, hteo da se opravdam. Ovu primedbu inim, gospodo, za sebe. Neu da laem. Dao sam re. Odavao sam se razvratu samotan, nou, tajno, bojalivo, prlavo, i sa stidom koji me nije naputao ni u najodvratnijim trenucima, ve je upravo u tim trenucima postajao moje prokletstvo. Ja sam ve tada nosio podzemle u dui. Strano sam se bojao da me ludi nekako ne vide, ne sretnu, ne poznaju. A poseivao sam razna sumnjiva mesta. Jednom, prolazei nou pored jedne krme, video sam kroz osvetlen prozor kako su se neka gospoda kraj bilijara potukla takovima i kako su jednog izbacili kroz prozor. Drugom prilikom to bi mi bilo odvratno, ali tada je upravo naiao takav trenutak da sam pozavideo tom izbaenom gospodinu, toliko mu zavideo da sam ak uao u kafanicu, u bilijarsku sobu; ko velim, moda u se i ja potui, pa e i mene izbaciti kroz prozor. Nisam bio pijan, ali, ta ete, eto do kakve histerije moe oveka da dovede tuga! Ali, nita nije bilo. Pokazalo se da nisam sposoban ni kroz prozor da iskaem, i otiao sam bez tue. Na prvom koraku ubrisa me neki oficir. Stajao sam kraj bilijara i nehotice mu prepreio put; on je hteo da proe i zato me je dohvatio za ramena i utke - bez upozorenja i objanjenja - sklonio me sa mesta i proao, kao da me nije ni primetio. Ja bih mu i batine oprostio, ali nikako mu nisam mogao oprostiti to me je odgurnuo, a uopte me nije ni primetio. Ni sam ne znam ta bih sve dao za jednu pravu i istinsku svau, pristojniju i, tako rei, knjievniju! Postupili su sa mnom kao sa muvom. Taj oficir je bio ogromna rasta, a ja sam ovek mali i iscrpen. Uostalom, svaa je od mene zavisila: trebalo je samo protestovati, i mene bi, naravno, izbacili kroz prozor. Ali ja sam se predomislio, i vie mi se svidelo da se izgubim ozlojeen. Iziao sam iz kafane zbunjen i uzrujan otiao pravo kui, a sutradan produio svoj sitni razvrat jo plalivije, utuenije i jadnije nego pre - skoro sa suzama u oima - ali ipak sam produio. Uzgred da kaem, nemojte misliti da sam se uplaio od oficira iz kukaviluka: ja nikada nisam bio kukavica u dui, iako sam se uvek plaio u ivotu. Ali, priekajte sa ironinim smejanjem: i za to postoji objanjenje, imam ja objanjenje za sve, u to budite uvereni. O, kad bi taj oficir bio od onih koji pristaju da izau na dvoboj! Ali ne - on je bio upravo od one gospode (avaj! davno nestale) koja su

~ 41 ~

Bosnaunited

vie volela da se obraunavaju takovima ili, kao porunik Pirogov kod Gogola, albama stareini. Na dvoboj nisu izlazili, a sa meni slinima, sa civilima. smatrali bi dvoboj u najmanju ruku za ponienje; uopte uzev, smatrali su dvoboj kao neto to se ne moe zamisliti, neto slobodnjako, francusko, iako su dosta vreali druge, naroito ako su bili visokog rasta. Nisam se uplaio iz kukaviluka, ve zbog beskrajne sujete. Nisam se uplaio ni oficirevog rasta, niti da e me dobro izudarati i izbaciti kroz prozor, fizike hrabrosti bih ja imao, ali moralne snage nije bilo. Uplaio sam se da me niko od prisutnih - poev od drskog markera pa do poslednjeg smrdlivog i bubuliavog inovniia koji se tu motao - niko nee razumeti, i samo e me ismejati ako ponem da protestujem i s njima da govorim knjievnim jezikom. Jer se kod nas o pitanju asti - to jest ne o samoj asti, ve o pitanju asti (point dhonneur) ne moe drukije govoriti do samo knjievnim jezikom. Na obinom jeziku ne pominje se pitanje asti. Bio sam potpuno ubeen (oseanje stvarnosti uprkos romantizmu!) da e svi prosto pui od smeha i da me oficir nee jednostavno, to jest neuvredlivo istui, ve e me poterati oko bilijara muvajui me kolenom, a onda se valda smilovati i izbaciti me kroz prozor. Razume se, u mom sluaju taj bedni doivlaj se ne bi mogao samo na tome zavriti. Kasnije sam esto sretao tog oficira na ulici, i dobro sam ga upamtio. Ne znam samo da li je i on mene poznavao. Mora biti da nije; to sam zakluio po nekim znacima. A ja sam njega gledao sa besom i mrnjom, i to je tako trajalo nekoliko godina! Moja mrnja je iz godine u godinu sve vie rasla i jaala. Prvo sam poeo da se raspitujem izdaleka o tom oficiru. To je bilo dosta teko, jer nisam nikog poznavao. Ali jednom ga je neko oslovio po prezimenu na ulici, dok sam ga ja izdaleka pratio, kao prikovan, i tako sam mu doznao prezime. Drugi put sam ga pratio do samog stana i tu sam, za deset kopejki, doznao od vratara: gde stanuje, na kom spratu, sam ili jo s nekim itd. - jednom reju, sve to se moe doznati od vratara. Jednog jutra palo mi je na pamet da napiem pripovetku i opiem tog oficira u satirinom obliku, da naslikam njegovu karikaturu, iako dotad nisam nikada pisao. Sa nasladom sam pisao tu pripovetku. Izobliio sam ga, ak i oklevetao; u poetku sam prezime tako udesio da se odmah moglo poznati, ali posle sam zrelo razmislio, promenio ime, i tako poslao priu u Otadbinske zapise. Meutim, tada u asopisu jo

~ 42 ~

Bosnaunited

nije bilo satire, i moju pripovetku nisu objavili. Bilo mi je neobino krivo. Ponekad me je bes prosto guio. Najzad sam odluio da svog protivnika pozovem na dvoboj. Napisao sam mu divno, privlano pismo, molei ga da mi se izvini; a u sluaju da odbije, otvoreno sam nagovestio dvoboj. Pismo je bilo tako napisano da bi oficir, kad bi iole shvatao divno i uzvieno, obavezno potrao da mi padne u zagrlaj i predloi prijatelstvo. I, kako bi to bilo lepo! Kako bismo nas dvojica lepo iveli! On bi mene titio svojim dostojanstvenim pogledom, a ja bih njega oplemenio svojim obrazovanjem pa i idejama, i mnogo tota bi moglo biti! Zamislite samo: od uvrede koju mi je naneo prolo je bilo ve dve godine, i moj poziv na dvoboj ispao je najglupli anahronizam, uprkos svoj vetini s kojom je bilo napisano moje pismo, koje je objanjavalo i prikrivalo taj anahronizam. Ali, hvala bogu (i do danas sa suzama u oima zahvalujem svevinjem), nisam poslao pismo. Koa mi se jei kad se setim ta se sve moglo izroditi da sam ga poslao. I odjednom iznenada sam se osvetio na najprostiji i najgenijalniji nain! Iznenada mi je sinula svetla misao Ponekad sam praznikom izlazio posle tri sata na Nevski prospekt i etao po sunanoj strani. Upravo, nisam etao, ve preivlavao bezbrojne muke i ponienja, da mi se u izlivala; ali, to mi je, izgleda, i trebalo. Muvao sam se smeno i jadno izmeu prolaznika, i stalno sklanjao s puta as generalima, as gardijskim konjikim oficirima, as gospoama; u tim trenucima oseao sam grevite bolove u srcu, i vrele marke po leima od same pomisli na izgled mog odela i banalnost moje uzmuvane pojave. To su bile paklene muke, neprekidno i neizdrlivo ponienje od misli koja je prelazila u oseanje da sam obina muva pred celim tim svetom; odvratna i nepotrebna muva - pametnija od svih, od svih obrazovanija i plemenitija, to se ve samo po sebi razume - ali ipak muva koja se pred svima sklanja i koju svi poniavaju i vreaju. Zato sam tovario na sebe tu muku, zato sam iao na Nevski - ne znam? Neto me je vuklo tamo kad god sam imao prilike da izaem. Tada sam ve poeo da oseam plimu onih uivanja o kojima sam govorio u prvoj glavi. Posle sluaja sa oficirom jo jae me je poelo da vue tamo: na Nevskom sam ga najee i sretao, tamo sam mogao da ga sa uivanjem posmatram. I on je o praznicima etao tuda. Mada se, kao i ja, sklanjao pred generalima i dostojanstvenim osobama i isto tako se okretno muvao izmeu njih, ipak je takve kao ja, pa i bole od mene, prosto gazio; imao je pravo na njih, kao da je pred njim prazan

~ 43 ~

Bosnaunited

prostor, i ni u kom sluaju se nije sklanjao s puta. Ja sam se opijao svojom zlobom gledajui ga i uvek mu se sa besom u dui sklanjao s puta. Muilo me je to to ak ni na ulici nisam s njim na ravnoj nozi. Zato se ti obavezno prvi sklanja? dosaivao sam sebi obuzet besom, budei se nekad pre tri sata ujutru. Zato ba ti, a ne on? Jer bar za to zakon ne postoji, to nigde nije napisano? Dobro de, neka bude podjednako, kao to obino biva kad se sretnu vaspitani ludi: on ustupa polovinu puta i ti polovinu, i prolazite potujui jedan drugog. Ali nije bilo tako, ve sam ja skretao, a on nije ni primeivao da mu se sklanjam s puta. I odjednom me ozari divna misao. A kako bi bilo, pomislio sam, da se ne sklonim kad se sretnemo? Namerno da se ne sklonim, pa makar ga i gurnuo; a, kako bi to ispalo? Ta drska misao tako me je malo-pomalo obuzela da mi nije davala mira. Stalno sam sanjao o tome, strasno, i za inat sve ee iao na Nevski da bih jo jasnije zamislio kako e izgledati kad to budem uradio. Bio sam oduevlen. Sve vie mi je ta namera izgledala mogua i verovatna. Naravno, neu ba sasvim da ga gurnem, mislio sam, ve unapred postajui dobar od radosti, ve onako, prosto se neu skloniti, sudariu se s njim, ali ne da zaboli, ve onako, rame o rame, upravo toliko koliko je dozvoleno u granicama pristojnosti; koliko on mene udari, toliko i ja njega. Najzad sam se konano odluih Ali pripreme su mi oduzele vrlo mnogo vremena. Pre svega, za vreme izvoenja tog pothvata morao sam izgledati to pristojnije, naime, morao sam se pobrinuti za odelo. Za svaki sluaj, ako doe do javnog skandala (a publika je na tom mestu neobino fina: tu eta grofica, pa knez D. i cela knjievnost), treba biti lepo odeven; to imponuje, i odmah emo na izvestan nain biti izjednaeni u oima vieg drutva. U tom cilu uzeo sam platu unapred i kupio crne rukavice i solidan eir kod urkina. Crne rukavice su mi izgledale solidnije i otmenije nego ukaste, koje sam ranije prielkivao. Boja je suvie upadliva i nekako suvie istie oveka, zato nisam uzeo ukaste. Lepu koulu sa kotanim dugmetima odavno sam ve bio nabavio - ali zbog injela sam dugo ekao. U stvari, on nije bio rav, i bio je topao; samo, bio je postavlen vatom, a okovratnik je bio od rakuna, to je izgledalo ve i suvie lakejski. Trebalo je po svaku cenu promeniti okovratnik, nabaviti dabrov, kao to nose oficiri. Zbog toga sam poeo da obilazim radnje i posle nekoliko pokuaja naiem na jeftinu nemaku dabrovinu. Iako se te nemake koice brzo otrcaju i dobiju veoma jadan izgled, u

~ 44 ~

Bosnaunited

poetku, dok su nove, izgledaju ipak sasvim pristojno; a meni je sve to samo i trebalo za jedanput. Upitao sam za cenu: ipak je bilo skupo. Posle ozbilnog razmilanja odluio sam da prodam svoj stari okovratnik, a sumu koja mi je nedostajala, i koja je za mene bila krupna, reio sam da izmolim od Antona Antonia Sjetokina, mog stareine, oveka smernog, ozbilnog i trezvenog, koji nikome nije davao novac na zajam, ali kome je jedna znaajna linost mene naroito bila preporuila prilikom mog stupanja u slubu. Strano sam se muio. Izgledalo mi je udovino i zazorno da traim novac od Antona Antonia. Dve-tri noi nisam oka sklopio - uopte uzev, tada sam malo spavao, imao sam groznicu, srce mi je nekako podmuklo zamiralo, ili bi odjednom poelo da lupa, lupa Anton Antonovi se u poetku zaudio, onda se namrtio, zatim promislio, i dao mi ipak novac na zajam, poto je prethodno uzeo od mene priznanicu s pravom da posle tri nedele dana isplati dug od moje plate. Tako je, najzad, sve bilo gotovo; lepa dabrovina zamenila je otrcanog rakuna, i ja sam poeo polako da pristupam delu. Nisam se mogao odluiti odmah i nepromileno. Trebalo je tu stvar veto i natenane udesiti. Priznajem da sam posle mnogobrojnih pokuaja poeo da oajavam: nikako da se sudarimo, i to ti je! Ako se ja nisam pripremao, i nameravao - nije more slano! Uini mi se, evo, sad, sad emo se sudariti, a kad pogledam - opet se ja sklonim, a on proe i mene uopte ne primeti. Idui mu u susret, ak sam i molitve itao, samo da mi bog da odlunosti. Jednom sam se ve sasvim bio reio, ali sve se svrilo time to sam mu se zapleo meu noge zato to sam u poslednjem trenutku, na nekoliko santimetara od njega, izgubio smelost. On je sasvim mirno preao preko mene, a ja sam kao lopta odleteo u stranu. Te sam noi bio u groznici i bunilu. Iznenada - sve se zavrilo da ne moe biti bole. Nou uoi tog dogaaja konano sam odluio da ne ostvarujem svoju tetnu nameru, da se svega okanem, i s tom milu sam iziao na Nevski da vidim kako u svega da se okanem Odjednom, na tri koraka od mog neprijatela, neoekivano sam se reio, zamurio, i - mi se snano sudarismo rame u rame. Nisam se sklonio ni za pedal, proao sam potpuno ravnopravno! On se ak nije ni osvrnuo, napravio se da ne vidi, ali se samo tako napravio, u to sam ubeen! I sad tvrdo verujem! Naravno, ja sam opet izvukao debli kraj, jer je on jai, ali nije u tome stvar. Glavno je da sam

~ 45 ~

Bosnaunited

postigao cil, ouvao dostojanstvo, nisam popustio ni za korak i javno sam pokazao da smo na ravnoj nozi u drutvenom smislu. Vratio sam se kui sa oseanjem da sam se osvetio za sve. Bio sam ushien. Likovao sam i pevao italijanske arije. Naravno, neu vam opisati ta se dogodilo sa mnom posle tri dana; ako ste itali moju prvu glavu podzemle, moete se i sami dosetiti. Oficira su kasnije nekud premestili; ve nekih etrnaest godina nisam ga video. ta li sada radi, dragi moj? Koga li sada gazi?

~ 46 ~

Bosnaunited

II Ali, prolo je vreme mog sitnog razvrata i meni se od svega

strano smuilo. Navalivalo je kajanje, a ja sam ga terao, i suvie mi se smuilo. Malo-pomalo, ja sam se i na to navikao. Na sve sam se navikavao, upravo, nisam se ba navikao, ve nekako dobrovolno pristao da podnosim. Meutim, ja sam imao izlaz koji je sve mirio povui se u sve divno i uzvieno, naravno, u snovima. Sanjario sam strahovito mnogo, po tri meseca uzastopce, ne izlazei iz svog umeza i, verujte mi, u tim trenucima nisam liio na onog gospodina koji je u pometnji svog zejeg srca priivao vapsku dabrovinu na jaku svog injela. Odjednom sam postajao junak. Mog gorostasnog porunika ne bih tada ni u posetu primio. Nisam mogao ak ni da ga zamislim. Kakvi su bili moji snovi i kako sam se mogao zadovoliti njima teko mi je sada da objasnim. ali tada sam se time zadovolavao. Dodue, ja se jo i danas delimino zadovolavam. Snovi su me naroito slatko i snano obuzimali posle razvrata - i to sa kajanjem i suzama, proklinjanjem i oduevlavanjem. Preivlavao sam trenutke takvog zanosa i sree da u dui, kunem vam se, nisam oseao ni kaplu sarkazma. Imao sam veru, nadu i lubav, U tome i jeste stvar to sam tada slepo verovao da e se sve nekim udom i spolnim okolnostima odjednom razvedriti i rairiti, da e se ukazati preda mnom horizont delatnosti koja mi odgovara, blagotvorne, divne i, to je najvanije, delatnosti sasvim odreene (kakve upravo nikad nisam znao - ali glavno je, sasvim odreene). I tad bih se odjednom pojavio u bojem svetu, maltene na belom konju i sa lovorovim vencem na glavi. Drugorazrednu ulogu nisam mogao ni da zamislim, zato sam u stvarnosti mirne due primao poslednju. Ili junak ili gad, sredine nema. To me je i upropastilo - to sam se u blatu teio time da sam u drugo vreme junak, a junak je iskuplivao prlavtinu. Obinog oveka je, dakle, sramota da se prla, a junak stoji i suvie visoko da bi se mogao uprlati - prema tome: moe se prlati. Zanimlivo je da su me plime svega divnog i uzvienog obuzimale i za vreme razvrata, i to ba onda kad sam bio na samom dnu nailazile su kao usamleni talasi, kao da podseaju na sebe i ne

~ 47 ~

Bosnaunited

iskorenjuju razvrat, naprotiv, kao da ga jo oivluju svojim kontrastom i zato dolaze ba u punoj meri koliko je potrebno za dobar sos. Taj sos se sastojao iz protivrenosti i patnji, iz bolne unutarnje analize; i sve te velike i male muke davale su mom razvratu neku pikantnost, ak i smisao jednom reju, potpuno su ispunjavale dunost dobrog sosa. Sve je to imalo ak i izvesnu dubinu. Zar bih ja i mogao pristati na banalan, prosto pisarski sitni razvrat i podneti svu tu prlavtinu! ta bi me tada moglo sablazniti u tom razvratu i mamiti me nou na ulicu! Ne, gospodo, ja sam imao plemenit izgovor za sve A koliko sam lubavi, gospodo, koliko sam lubavi preivlavao u svojim snovima, u tom povlaenju u sve divno i uzvieno, dodue, fantastine lubavi, koje se nikad nisu prenele pa neto ludsko u stvarnosti, ali toliko je mnogo bilo te lubavi da zatim