1. ETIKA MORALAIstorijski okvir

Elemente za zasnivanje filozofske etike nalazimo kod Helena. Njihova pretfilozofska etika sadrzala je upustva za moralno ponasanje u razlicitim zivotnim situacijama i zasnivala se na normama utemeljenim na socijalnoj, politickoj i religioznoj tradiciji.

Najvisi razlog postovanja odredjenih moralnih nacela bio je sadrzan u duhu nasledja i tradicije.Opste vrednosno odredjenje άγαθóç(dobar) mogao je nositi iskljucivo onaj plemic koji se takvim potvrdjivao putem svojih

dela. ,,Da bi bio άγαθóç , covek mora biti hrabar, vest i uspesan u ratu i u miru;mora da poseduje bogatstvo i dokolicu koji su u isto vreme neophodan uslov za razvoj ovih vestina i prirodnih nagrada za njihovu uspesnu primenu’’.

Da bi neko bio smatran ,,dobrim’’ morao je posedovati i potvrdjivati osobine koje taj pojam podrazumeva. Sve se odvijalo na relaciji zadatog i ucinjenog, sa konsekvencom nagrade ili kazne. Delo je predstavljalo jedini kriterijum koji je odredjivao da li ce do tada pripisivane odlike i dalje vaziti.

Sastavni deo plemenitog postupanja bila je άρετιί(odlika, vrlina), kao nacin mocnog potvrdjivanja zivotnog pregalastva.Neodvojene od odlike i samopotvrdjivanja bile su zasluga i cast, kao njihovi sastavni delovi. One nisu nosile nikakvu negativnu

konotaciju jer je homerski covek bio toliko duboko srastao u svoju socijalnu zajednicu da je svako priznanje koje je od nje dolazilo prihvatao kao znak odavanja pocasti. Velicina i opravdanost njihove odlike ogledale su se u tome sto je ona ostajala u granicama plemenitog i sto nije prelazila u egoisticnu i praznu naduvenost.

Etika moze nastati samo onde gde su ljudi u vecem broju upuceni jedni u druge, gde postoji zajednica i gde pojedinac ne moze nista ciniti ili ne ciniti sto hoce.(Svarc)

Pojmovna razgranicenja

Etika(gr. èthos) i moral(lat. mos, mores)Rec èthos oznacavala je ,,nacin postojanja’’ u svetu, ponasanje koje je bilo odredjeno karakterom, tj. Prirodnim sklonostima pojedinaca i tradicijom, koja je obuhvatala obicaje i vaspitanje u datoj socijalnoj zajednici. Njoj ekvivalentna rec, koju je u latinsko jezicko podrucje uveo Ciceron, bila je mos(mn. mores), od koje je nastao termin moralia, tj. Ono sto se odnosi na obicaje i nacin ponasanja u zajednici.

Prvobitno se moral i etos odnose na nasledjena pravila ponasanja koja pripadaju obicajnom duhu, prenose se tradicijom i sadrze upustva i pouke o drustveno prihvatljivom ponasanju, dok etika obuhvata podrucje filozofskog, kritickog promisljanja moralnih fenomena, njihovog smisla, karaktera i vrednosti. Mogli bismo reci da moral oznacava utvrdjena pravila kojima se regulise ponasanje u drustvu, a da je etika ,,moral u nastajanju’’.

Eticki stav, tj. Procena da taj nacin postupanja najopravdaniji, i to ne samo zbog nas samih vec i zbog drugih.

Eticki kriterijumi moralnog vrednovanja

Misaono posmatranje je konstituivni element i morala i etike, prema nekim teorijama za prirodu etike neposredno se vezuje teorijska dimenzija, dok se moralnom postupanju pridaje karakter moralne osecajnosti.

Svedoci smo toga da ljudi sve vise postaju ravnodusni prema tudjoj patnji. Takvo stanje moralne svesti ne znaci da su liseni saosecanja, vec da su prestajuci da slusaju svoj unutrasnji glas, ugusili u sebi prirodnu sklonost ka moralnoj osecajnosti.

Etika se kao filozofija u svojoj teorijskoj ravni bavi kritickim promisljanjem i saznanjem morlanih fenomena, ali kao prakticna filozofija otkriva i puteve ostvarenja dobra. Ona je ontologija jer se bavi vrhovnim dobrom kao izvorom snage i zivota, ali i aksiologija jer uci o smislu i vrednosti zivota.

Njoj, pored pojmovnog odredjenja svega sto je vezano za slobodu duha, pripada i razlikovanje dobra od zla. U tom smislu, etika ne treba samo da se bavi moralom vec treba i da razotkriva laz morala, tj. da samo dobro stavlja pod sumnju.

Ocene u pogledu kriterijuma dobra i zla nose simbolican, a ne sustinski karakter.Jedan od pouzdanih indikatora jeste prevladavanje egocentrizma i uzdizanje do brige o drugom, i to ne samo kroz odnos

formalnih postovanja postavljenih normi da bi se izbegla sankcija ili zadobio glas uzornog gradjanina, vec, mnogo dublje, kroz postupanje iza kojeg stoje izostrena moralna svest i slobodan izbor da se cini dobro.

2.ETIKA MORALNOG ZAKONA I ETIKA VRLINE

Etika normiranog dobra

Priroda morala zakona zasnovana je na razlikovanju dobra i zla i na zahtevu za cinjenje onoga sto se vrednuje kao dobro, odnosno za izbegavanje onoga sto se odredjuje kao zlo. Mozemo govoriti o paganskim obicajima moralnog zakona, koji su se razotkrivali kroz ritualno-misticne prakse posvecenih, zatim o starozavetnim moralnim zapovestima, koje su otkrivane posredstvom proroka, kao i o hriscanskoj etici morala, ciji su sakralni smisao otkrili jevandjelisti Novim zavetom.

Zakon koji razotkriva zlo i postavlja granice njegovom ispoljavanju, u odredjenim uslovima otudjenja od svoje funkcije, pocne da radja zlo.

Personalna etika kao izvoriste Sokratove moralne svesti, koja pociva na principu da je nepravdu bolje trpeti nego ciniti i da je izmedju mogucnosti da bira smrt ili zivot koji ne odgovara njegovoj pozvanosti, bolji izbor smrt.

Cinjenica da je u samu strukturu socijalnih normi upisana zabrana njihovog krsenja, postavlja se pitanje dokle doseze moc njihovog dubljeg delovanja na preobrazaj ljudske prirode ukoliko je ponasanje koje se procenjuje kao moralno ispravno iznudjeno strahom od posledica zbog nepostovanja zakona.

Deformisani lik starozavente etike zakona Hristos je prepoznao u formi farisejstva, razotkrivajuci neistinu u moralnom cistunstvu religioznih ucitelja jevrejstva.

Etika se zadovoljava formalnim ispunjenjem propisa i ne pita se da li u osnovi ponasanja u skladu sa zakonom dobra stoji vrlina.

Osim spoljnih faktora koji uticu na ispunjenje zakona, moramo uzeti u obzir i unutrasnje stanje duse i one blagodatne energije koje izazivaju njenu pokrenutost da deluje na nacin dobra.

Dok je kod Soktata prisutno nacelo da je nepravdu bolj trpeti nego ciniti, jer je nijedan covek ne cini sa zlom namerom, vec zbog uverenja da time cini dobro, kod Isusa je blagost, cak i prema neprijateljima, uzdignuta do nivoa najmocnije slie preobrazaja. Sokrat za vodilju u postupanju uzima moralnu svest, a Isus polazi od ljubavi kao najvise blagodati koja, tek kroz ,,brigu o drugom’’ cini coveka sposobnim za licne preobrazaje.

Etika iskustvenog dobra

U antickoj etickoj refleksiji uocava se respekt svakog oblika moralnog postupanja koje doprinosi boljem zivotu zajednice, sto govori o razvijenoj kolektivnoj svesti i osecanju socijalne pripadnosti.

Pred hriscanskom etikom gubi znacaj onaj zakon koji polazi od toga da je moralni dug svrstati u zle onoga ko je pogresio, a u pravedne onoga ko je postupio po zakonu.

Sloboda daje pojedincu mogucnost da se kroz moralno iskustvo sabere i usmeri ka vlastitoj unutrasnjosti, dok ga sloboda stvaralackog cina okrece ka svetu.

Moralni cin nosi stvaralacki karakter jer ne stvara moralno dobro automatski, primenom opsteobaveznih normi, vec individualnim pristupom svakom moralnom pitanju, unutrasnjom borbom i iznalazenjem najboljeg resenja za svaku konkretnu situaciju.

Priroda moralnog zivota ne ogleda se u prevladavanju dualizma, u ukidanju zla, u apsolutnom ostvarenju dobra, vec u njuhovoj stalnoj i neprekidnoj borbi.

Svaka teznja ka apsolutnom dobru nuzno vodi ka tiraniji ukoliko ne dopusta slobodu zla, tj. Odvijanje moralnog zivota sa ove strane slobodnog duha.

Istorija belezi mnogo primera koji svedoce o najtezim zlocinima koji su cinjeni u ime pozivanja na slobodu i pravdu.

3.ETICKA REFLEKSIJA ZLA

Uvodno razmatranje

U okviru orijentalnih verovanja zlo se objasnjava zakonom karme, koji je ugradjen u nasu prirodu, koji uoblicava nase navike i utice na nase postupanje. Ucenje o karmi polazi od verovanja da je covekovo egzistiranje odredjeno skupom postupaka iz prethodnih zivota.

Karmicko nasledje ostavlja mogucnost slobodnog delovanja.Ako je karma uzrocni zakon licnog zbivanja, delovanje karme ima sudbinsku dimenziju jer je determinisano karakterom ciju nasledjenost odredjuju prethodna moralna iskustva podredjena visem zakonu.

Karma oznacava aktivnost koja pokrece uzrocnu-posledicnu vezu vecnog toka zbivanja, koji je izvor patnje i iz kojeg se trazi oslobadjanje. To je organski zakon prirode, cije se dejstvo ne moze izbeci i koji moralnom snagom odredjuje karakter individualnog zivota i kosmickog zbivanja.

Poreklo zla u svetu

Korene ucenja o prvobitnom grehu nalazimo kod orficara, koji su verovali da je dusa bozanskog porekla, ali da je zbog pocinjenog greha kaznjena vezom sa titanskim elementom, koji je izvor zla.

Jezgro orficke religije cini duboko osecanje suprotnosti izmedju titanskog i bozanskog nasledstva u coveku. Cilj orfickog vernika sastojao se u savladavanju nagona.

Hriscansko predanje o grehovnom padu zasniva se na verovanju da je stanju pre moralne podeljenosti prethodilo stanje bica izvan dobra i zla. Tumacenje simbola ezoterijskog karaktera odkriva da je ,, prvobitni raj’’ bio carstvo nesvesnog, u kome sloboda jos

nije bila u iskusenju. ,, Meonicka sloboda, koja je postojala u coveku od nista, od nebica, bila je neko vreme zatvorena u prvobitnom aktu stvaranja sveta, ali nije mogla da bude unistena.

,,Pad’’ mozemo shvatiti kao momenat ispoljavanja slobode i oslobadjanja svesti, momenat njenog suocavanja sa izlaskom iz celovitosti u razdvojenost, kao zacetak refleksije o razlici izmedju dobra i zla, pocetak tragicnog dozivljaja ljudske sudbine.

Iskusenje zla u raznim oblicima, kroz laz, nepravdu, smrtnost i dr., doprinelo je produbljenom osecanju razdvojenosti od jezgra bica, tragicnom dozivljaju sebe u svetu, osecanju besmisla zivota, teznji ka samozaboravu, ali i saznanju da je sve to jedan nuzan prolaz kroz koji ,,nesrecna svest’’ mora da prodje da bi se putem spoznaje zla, iskupljenja i stvaralastva transponovala u nadsvest.

Covek zadobija moc da posredstvom svesti deli, razdvaja, izoluje, ocenjuje, i stvara distancu izmedju Ja i sveta.Sa antropoloskog stanovnistva pojam zla obuhvata razlicita stanja svesti, dozivljaje i postupanja kao sto su neznanje, bolest,

smrt, strah, laz, pohlepa i sve ono sto jednim imenom smatramo ljudskim nedostacima.Covek je sklon da primenjuje razlicite kriterijume za moralno vrednovanje u zavisnosti od toga da li ocenjuje vlastito

delovanje, tudje ponasanje ili dogadjanja u prirodi, te lako upada u subjektivizam, pristrasnost i antropocentricnost.Sa stanovnistva pojedinacnog bica dobro i zlo su kategorije koje pripadaju ljudskom svetu,tj. Drugom stepenu realnosti, jer je

Priroda u sovjoj punoci i samodovoljnosti olicenje najvise realnosti, ,,dobro’’ je sve ono sto uvecava snagu konacnih bica, a ,,zlo’’ ono sto je slabi.

Nasuprot Spinozi, Lajbnic vidi boga kao apsolutno bice ciste mudrosti i dobrote, pomocu koga objasnjava i opravdava zlo u svetu. On polazi od ideje da je Bog kao savrsen tvorac stvorio ,,najbolji od svih mogucih svetova’’, te da zlo koje se u njemu javlja jeste uslov dobra.

Slabost i nepouzdanost covekovog vrednovanja proizilaze i iz njegove antropocentricne perspektive, kojom sebe stavlja u srediste, i vlastitu srecu uzima za kriterijum ,,dobrote sveta’’.

Najnize monade, sem ,,dovoljnog razloga postojanja’’, nemaju svesnost, te su olicenje zla,dok je najvisa monada,s obzirom na potpunu ociscenost od materije, apsolutno samosvesna, sto joj daje savrsenstvo mudrosti i dobrote. Izmedju njih su monade koje, kao jedinstvo duhovnog i telesnog elementa, predispioniranost i za dobro i za zlo.

Plotin je razlikovao tri stepena bitka: um, dusu i materiju. Materija je najudaljenija od istinskog bivstva, ona je i najbliza zlu.Prema Kantu, karakter moralnog zla moze se procenjivati s obzirom na ,,zlu radnju’’ i ,,zlu maksimu’’ , o maksimama ne

mozemo pouzdano tvrditi jer iza lose radnje ne mora stojati los covek. Kant razlikuje tri pobude, kao ,, slabosti ljudskog srca’’. Jedna je ,,trosnost ljudske prirode’’, druga se ogleda za mesanje necistih, nemoralnih pobuda sa moralnim, a treca slabost je zloba, iskvarenost i naopakost ljudskog srca.

Polazeci od stava da covek ima moralni zakon u sebi, Kant smatra da u njemu pribiva sklonost ka dobru, cak i onda kada je ne ostvaruje, zbog culnih poriva ili pobuda samoljublja, jednako kao i nagnuce ka zlu kojim se potvrdjuje njegova nesavrsenost.

Iskusenje zla ne znaci prepustanje zlu, mirenje sa njim i ravnodusnost prema njemu, jer ono ne lisava coveka htenja da postane bolji.

Odnos prema zlu

Biti moralan ne znaci samo ciniti dobro u skladu sa normom ili vrlinom vec i boriti se protiv zla kako u sebi, tako i u drugom.Covek je pozvan da se suprostavi svakom cinu koji ugrozava njegovu slobodu i ponizava njegovo dostojanstvo.U svetu postoji mnogo iskusenja koja se krecu od banalnih i trivijalnih stvari koje nas mogu svakodnevno iritirati i izazivati

ljutnju, suprostavljanje i gadjenje, do stvari koje nose mnogo dublji karakter.Svakodnevne slike bede, bolesti, ratova i ubistava kao da sve vise vode prezasicenosti koja za posledicu ima oguglanost,

ravnodusnost i neosetljivost za sve sto snalazi drugog. ,,Najvece zlo nije u postojanju zla, vec u covekovoj ravnodusnosti prema njemu’’.

Covek koji svoje eticko znanje uspeva da prevede u delo, deluje mudro jer stoji iznad svih dogadjanja i ne dozvoljava sebi iritiranje koje bi naruslio njegov dusevni mir. On ume da prepozna pakost i zavist slabih ljudi i ne dozvoljava sebi da upadne u njihovu mrezu.

Svakako da je nas duh odgovoran za sadrzaje koj prima i nacine na koje ih dozivljava i obradjuje.Prezir, kao vrsta stava prema zlu u sustini znaci iskljucivanje borbenosti, pasivno drzanje prema spoljnim desavanjima, u

kojem se nalazi kompezacija za nedostatak sire slobode u socijalnim odnosima.Covek je sklon i trpljenju, kao nacinu drzanja kojim dozvoljava da se zlo kao takvo primi i ostvari svoje delovanje.Covek trpi

zlo ne samo od drugog, vec i od samog sebe. Svaki neizgradjeni individuum, zahvaljujuci neznanju i gluposti podleze vlastitom zlu, kao sto iz istih razloga moze osetiti tudju pakost i zlobu.

U delu ,,Povratak ocima’’ V.Jerotic razlikuje cetri nacina reagovanja na zlo. Najrasprostranjeniji je odgovor starozavetnog porekla, koji podrazumeva da na zlo treba odgovoriti zlom.Drugi oblik reakcije sadrzi potiskivanje zla u nesvesnu sferu. Treci je hriscanski, kada se potpuno prasta i zaboravlja.Pozvanost coveka da zlo ne umnozava najbolje se ostvaruje kroz prastanje.

Zakljucak

Sokrat smatra da dobru kao pravoj vrlini prethodi moralna svest kao sposobnost razlikovanja dobra i zla. Posto je u prirodi svakog coveka da tezi ka dobru, onda se i njegovo ucenje zla svodi na ,,gresku’’ koja dolazi od pogresne procene dobra, a ne od

namere da se zlo cini. Sokrat je to podveo pod formalni princip Niko ne gresi namerno , tj. Ne cini zlo iz urodjene rdjave sklonosti, nego iz nerazumevanja pravih uslova srece, iz nepoznavanja puta koji vodi pravom dobru.

Pored licnog dobra, vrednost moralnog postupanja meri se stepenom covekove posvecenosti opstem dobru i sreci ljudskog roda, tj. Stepenom njegove spremnosti da, prema licnim mogucnostima, doprinosi umnozavanju zajednickog dobra.

4.O GNEVU I BLAGOSTI – ETICKI ASPEKT

Pojavna i pojmovna priroda gneva

Postoje mnogo reci kojima se mogu opisti razliciti vidovi gneva – osornost, ljutnja, srditost, bes, nabusitost, goropadnost, razdrazljivost, jarost... Dusa zahvacena bujicom gneva dozivljava snazne promene koje se na unutrasnjem planu ispoljavaju kroz dusevno raspolozenje praceno potrebom za osvetom, a na spoljasnjem kroz kratko ludilo koje se ispisuje na licu.

Zavisno od temperamenta, gnev moze imati razlicite spoljasnje oznake. Jedni blede i drhte, a drugi crvene ili placu. Dekart smatra da je opasniji gnev onih koji blede, nego onih koji crvene.

Aristotel ljutnju odredjuje kao ,, impulsivan i s bolom propracen afekat zudnje za stvarnom osvetom, zbog stvarnog omalovazavanja nase licnosti, ili licnosti nasih bliznjih kad omalovazavanje zaista nije zasluzeno’’. Iako protivan razumu gnev se radja samo gde ima razuma.

Gnev je najbrzi afekat. On se pokrece i raspaljuje protiv onoga koji nam cini neoravdu ili samo tako izgleda.Od gneva, koji baca u razdrazljivost onoga koji mu je podlegao, poticu neobuzdani jezik, neukrotiva usta, neuzdrzane ruke,

uvrede, prekori. Mahnitost koja se podgreva, bukti i siri se secanjem na uvredu tesko je zaustaviti. Zato gnevu ne treba dati priliku da se zacne, jer onda lako obaara duh

Za razliku od afekata, koji nastaju brzo poput munje i ruse sve pred sobom kao bujica, strasti nastaju polako, slicno tihoj reci koja stalno produbljuje svoje korito. Zbog naglosti i nepromisljenosti afektivno postupanje najcesce prati brzo kajanje, dok covek obuzet strascu razmislja o sredstvima kojima ce je zadovoljiti, ali ne i o posledicama njenog dejstva, sto ga cesto vodi u greske.

Za razliku od Seneke, koji je u gnevu video najruzniji afekat u kojem nema niceg plemenitog, Aristotel je u njemu prepoznao onu iskru poriva koji moze da ,,ispuni dusu i zapali srca’’ u trnutku ispoljavanja hrabrosti ili nekog podviga, ali kojem se ne sme dati mesto vodje, vec vojnika.

Kao sto upotreba strasti moze biti okrenuta razvratu ili plemenitoj i uzvisenoj ljubavi, tako i um moze biti razborit ukoliko se njime dobro vlada, ili nerazborit ukoliko se izostri na stetu bliznjih.

Kako izbeci gnev?

Da bismo razumeli prirodu gneva treba istaci razliku koju sv. Vasilije Veliki pravi izmedju reci jarost i gnev. ,, Jarost je svojevrsno rasplamsavanje i grubo ispoljavanje strasti, dok je gnev postojana zalost i trajna teznja da se uzvrati onome ko nas je uvredio’’. Treba dodati razmisljane Aristotela o ,, pravednoj ljutnji’’ za koju smatra da postoji samo kod plemenitih i pravednih ljudi koji ili osecaju bol zboh necijeg nezasluzenog trpljenja ili negoduju i ljute se na one sto nezasluzeno postizu uspeh.

Treba znati da je za naprasitost najpodesenija priroda ,,zapaljive duse’’ i da, stoga, treba voditi racuna da se ne dopusti popustljivost u vaspitanju, jer ona najvise cini duh osionim i podloznim razdrazljivosti. Onaj kome nikad nije nista uskraceno i kome je sve cinjeno po volji, nece moci da otrpi uvrede. Vaspitanjem treba izgraditi takvu prirodu koja nece biti sklona gnevljosti, koja ce znati njeno pogubno dejstvo i koja ce svojom blagoscu, oslobodjena sujete, odbijati jarost od sebe.

U svoju blizinu treba primati one koji su blage i lake cudi, a ne zlovoljne i teske. To je narocito potrebno slabim dusama koje su lako razdrazljive, te im ne treba davati povoda za plahovito ispoljavanje.

Ljutnji smo podlozniji kada smo osudjeniji u onome sto zelimo, kada izostane postovanje od onih kojima smo cinili dobro,kada se neko prezrivo ponasa prema onome do cega nam je stalo, kada dobrocinstvo ne odgovori zahvalnoscu, ljuti smo na one koji su ravnodusni na nevolje, na pakosno i obesno ponasanje.

Blagost – put ka bezgnevlju

Kao sto je izvor gnevljosti u gordosti, tako je i blagost preteca smernosti. Da bi se postiglo stanje krotkosti i bezgnevlja, neophodno je istrajno vezbanje duha u podvigu razboritog cutanja, koje je u pocetku ,,cutanje usta kada je srce uzbudjeno’’, kasnije je,, cutanje misli pri tananom uznemirenju duse’’, a kada se dusa ocisti, onda se postize ,,nepokolebljivi mir’’ i pored prisustva raznih iskusenja.

Iako podlozni besu, ima ljudi koji uspevaju da sklonost prema srdzbi prikriju zahvaljujuci lukavstvu mimikrije, ali ih skriveno zlopamcenje sprecava da postignu istinsku smernost.

S obzirom na to da nas u stanje besa dovode drugi, njihove reci i postupanja, postavlja se pitanje da li je pametno ljutiti se zbog prestupa drugih.

Mudar covek, imajuci pred sobom zakon ljudskog nesavrsenstva, umesto ljutnje radije dobronamerno procenjuje postupke, otklanjajuci svaku lakovernost.

Najvaznije je prepoznati znake gneva i zaustaviti ga pre nego sto se pojavi. Sokrat je molio prisutne da ga pokorevaju i opominju kada primete takve znake kako bi mogao prisebno vladati sobom.

Treba videti na sta smo osetljivi da bismo tu slabu stranu najvise stitili. Jer, nije vazno kako je uvreda nanesena, vec kako je podnesena.Ako znamo da nas ne uznemiravaju dela drugih ljudi, vec nase misljenje o njima, onda je spas u odbacivanju misljenja i suda o pociniocima.

Ali ne znaci da covek treba da pokaze ravnodusnost, neosetljivost i neodgovornost za zlo koje dolazi od drugog ili pogadja drugog, jer je to put ka njegovom umnozavanju.

Vazno je nemir smiriti, ljutnji ne dati da uhvati zamah, podivljalo srce ukrotiti. Najbolji lek za gnev je odlaganje. Ne treba padati u gnevljivost, vec je zaustaviti pre nego sto se pojavi, a to je moguce ako sebi pretpostavimo sve mane gneva i ako dobro procenimo njegov ishod.

Ljudi koji se lako vredjaju vise gube ljuteci se, nego sto vredi ono zbog cega se ljute.Put ka bezgnevlju i blagosti vodi kroz velike duhovne podvige.

1.1 AUTARHIJA – NACELO UNUTRASNJE SLOBODE

Rec autarhija je grckog porekla i oznacava dovoljnost samom sebi, zadovoljstvo samim sobom, samostalnost, nezavisnost od stalnih dobara.

Osnovno obelezje autarhije jeste umerenost, uzdrzljivost. Na toj vrlini je i Sokrat gradio svoj odnos prema zivotnim vrednostima cime je cesto skretao pozornost na sebe.

Sokrat je znao da se nesreca mnogih ljudi temelji na njihovom neznanju cene svakom dobru jer je video da mnogi koji poseduju zemaljska dobra nisu srecni, a da oni koji su se lisili svakog materijalnog blaga i ugasili zelju za njegovim sticanjem zive spokojno. U skladu sa osnovnim principom svoje intelektualne etike ,, Znanje je vrlina’’, on je smatrao da se vrlina moze nauciti,tj. da proizilazi kao logicka konskveca jasnog, pojmovnog znanja kojim se diferencira istina od lazi i dobro od zla.Saznanje da u pozudama, ukoliko nisu oblagorodjene, lezi mogucnost poroka, cinilo je Sokrata gospodarom svoji telesnih potreba i svih vrsta uzivanja.

Sokratova spoljasnost bila je takva da je mnoge navodila na zakljucak da se radi o coveku izrazenih nagonskih prohteva.Sokrat je smatrao da vrlina nije ni dar prirode ni nesto spolja nauceno, vec rezultat duhovnog rada na sebi. Da bi se postigla

odlika neophodno je dugotrajno vezbanje u samosavladjivanju nagonskih sila.On smatra da pravu eticku vrednost moze imati samo ono delanje koje proizilazi iz razumno – pojmovnog saznanja. Ovakav stav bio je predmet kritike mnogih istrazivaca njegove

filozofije, narocito Aristotela koji je smatrao da Sokrat precenjuje uticaj uma na moralno delanje, jer saznanje dobra ne moze automatski imati praktaicnu vrednost.

Sokrat polazi od teze da svaki covek tezi cinjenju dobra te da stoga i kada cini zlo, ne cini ga iz urodjene sklonosti vec iz nepoznavanja puta koji vodi ka pravom dobru.

Istinsko znanje, ako je naporom sopstvenog misljenja rodjeno, a ne spolja nametnuto ,,naredjivace’’ sta treba ciniti, jedino iz varljivog, prividnog znanja moze proizaci kolebljivo ili rdjavo cinjenje, jer,,niko ne gresi namerno’’.

Ispravna moralna delatnost prema Sokratu zasniva se na samosaznanju i samopromeni.Polazeci od stava da se vrlina moze nauciti, Sokrat je u samousavrsavanju unutrasnjeg sveta trazio mogucnost za sticanje

trajnih duhivnih dobara kao osnove duhovnog zadovoljstva.Sokrat uci da znanje ima vrednost samo ako vodi autarhiji, tj. nezavisnosti od materijalnih dobara. Oslobodjenost od zelje za

njihovim sticanjem doprinosi boljem i prijatnijem zivotu.Najbolja odlika mudrog coveka jeste samodovoljnost koja se stice odbacivanjem culnog uzitka kao svrhe zivota. Svodjenjem

telesnih potreba na nuznu meru postize se svest o tome da zemaljska blaga ne odredjuju vrednost egzistiranja i da se tajna najviseg zadovoljstva krije u dusevnom miru, a on se stice vrlinom.

Dokolica za Aristena oznacava vreme ispunjeno onim sto je dostojno gledanja, slusanja i razgovora, od cega se postaje bolji.O autarhiji kao vrlini govori i Epikur u svom glavnom etickom spisu Poslanica Menekeju. Celovito sagledavanje njegove teorije

o zadovoljstvu pokazuje _da je najvisi stepen zadovoljstva nalazio u onom stanju duse u kome izostaju uznemirenost i bolovi.Krajnji cilj moralog delovanja Epikur vidi u blazenom zivotu koji se temelji na osecanju zadovoljstva i odsustvu bola,tj. na

dusevnom i telesnom zdravlju.Osecanje zadovoljstva je urodjeno merilo kojim ocenjujemo svako dobro, ali to ne znaci da je svako zadovoljstvo predmet

naseg izbora. Zato se ponekad opredeljujemo za bol, ako posle njega uzivamo vece zadovoljstvo. Takav izbor podrazumeva izgradjenu autarhiju koja se postize vrlinom.

2.2 O BLAZENSTVU KAO NAJVISEM DOBRU

Bitan sadrzaj filozofskih ucenja sarih filozofa cinilo je poimanje fenomena blazenstva.Mesto i znacaj koji su pridavali ovoj kategoriji pokazuju da su Heleni zadatak filozofile videli i u otkrivanju puteva za ostvarivanje srece i zadovoljstva.Na osnovu dobrog poznavanja ljudske prirode svi stari filozofi razvijali su ucenje da je ostvarenje blazenstva u bitnoj vezi sa razvojem dusevnih odlika, jer kako istice Demokrit : ,,Blazenstvo ne pribiva ni u stoci ni u zlatu;prebivaliste blazenog duha jeste dusa’’.

Trazeci izvoriste trajnijeg zadovoljstva, Demokrit ga ne nalazi u novcu, slavi ili nekom drugom spoljasnjem dobru, vec u onome sto pripada dusi, a to su lepota i dobrota.

Demokrit je prvi helenski filozof koji je uveo pojam duznosti u svoje eticko ucenje,Demokrit smatra da se nikakvo dobro i sreca ne mogu ostvariti bez napora.O dobru se moze govoriti kao,,dobru po sebi’’ i kao ,,pomocnom dobru’’.Ako pretpostavimo da su dobra po sebi ona za kojima

se tezi zbog njih samih, onda se u njima mora pokazati da je isti pojam dobra.Ali, ako se pojmovi dobra medjusobno razlikuju po onome sto ih cini dobrima, onda se ne mogu obuhvatiti jednom idejom.

Da bi pojasnio karakter dobra, Aristotel ga povezuje sa ljudskom delatnoscu koja za svrhu uvek ima ostvarenje nekog dobra. Razliciti ciljevi vode postizanju razlicitih dobra,ali je nesumnjivo da krajnji cilj treba voditi ostvarenju najviseg dobra.Najvise dobro je sreca.

Svaka delatnost koja se obavlja u skladu sa vrlinom tj. sa ispravnim, cestitim, prevednim i slobodnim zivotom, donosi sama po sebi i zadovoljstvo kao neodoljivi deo blazenstva.

Posto najveci izvor srece Aristotel vidi u vrlini, on smatra da je sreca dostupna svakom u meri u kojoj je resen da trudom i naporom razvija unutrasnje odlike. Ono sto vrlinama daje posebnu vrednost jeste postojanost, a to znaci da ce se covek koji ih poseduje uvek, i u shvatanjima i u postupcima, upravljati se prema njima.

Osnovna duznost razumskih bica jeste da ljube i podrzavaju boga kao tvorca svakog dobra, jer jedino ,,cista ljubav’’ i ,,vrsenje vrline’’ prema svetu u celini i prema drugim ljudima doprinosi ujedinjenju s Bogom i vlastitoj sreci. Dva osnovna uzora Lajbnicove etike jesu : opste dobro i sreca ljudskog roda. Na njima pociva duznost svakog pojedinca da sluzi duznost drustvu u celini i da prema licnim mogucnostima doprinosi umnozavanju zajednickog dobra.