SPECIJALNO IZDANJE GODINA X BROJ 19 23. MART 2007.

SLOBODNA VOJVODINASLOBODNA VOJVODINA

DSS-OVO IMITIRANJE VLASTI U ZRENJANINU:

Privremeni organ – novi Koštuničin fijasko

ZAKON O POLJOPRIVREDNOM ZEMLJIŠTU:

Pokušaj da se Vojvodina opljačka za 5,6 milijardi dinara!

NENAD ČANAK: Antiratniaktivisti su jedini pravi heroji

BOJAN KOSTREŠ: Izborićemo se za autonomnui bogatu Vojvodinu!

ALEKSANDRA JERKOV:

Ko je lagao i krao, moraće

da plati!

ALEKSANDAR MARTON: Vlada nije

ispunila obećanja

SLOBODNA VOJVODINA23. mart 2007.

Kada je pre 16 godina počeo rat na prostorima bivše Jugoslavije, potvrdila se stara izreka da je prva žrtva u svakom ratu upravo istina. Mržnja koja je sipana sa televizijskih ekrana RTV Beograd i RTV Novi Sad, iz dnevnih listova i nedeljnih časopisa, plavila je ulice gradova i sela po celoj Srbiji i celoj bivšoj Jugoslaviji. Svi smo živeli u bujici histerije i skorojević­kog pravoverja, u vremenu kada su najgori i najbezdušniji, ljudi bez savesti i korena, sebe uzimali i postavljali za meru patrioti­zma i za meru nacionalnog herojstva.

Međutim, zdrav razum i kućno vaspitanje nalagali su da se tom ludilu mora suprotstaviti. To ludilo nije bilo slučajno. Ono je bilo pažljivo pripremano, ali zbog toga ne manje otrovno. I zato su retki i u početku slabi glasovi protiv rata vremenom jačali, i uprkos stalnom nametanju stereotipa o izdajnicima i patriotima, o stranim plaćenicima i braniocima srpskih ognjišta. Danas smo svi zajedno došli u poziciju da 16 godina kasnije pravni zastupnik Srbije u sporu sa Bosnom i Hercegovinom, profesor Radoslav Stojanović, kaže da Srbija kao država nije optužena za genocid u najvećoj meri zbog toga što su ljudi masovno odbijali mobilizacije 1991. i 1992. godine.

Kada bismo rekli da je to dokaz da istina kad-tad izađe na površinu i da je to dokaz da pravda na kraju pobedi, rano bismo se poradovali. Iz jednostavnog razloga što je ta istina svima nama bila poznata već 16 godina. Ali, pravda nije pobedila iz jednostav-nog razloga što se i dan-danas oni koji su se borili protiv rata na državnoj televiziji karakterišu kao “izdajnici”. A oni koji su bili upravo krivci zbog kojih je Srbija za dlaku izbegla sudbinu genocidne države, i danas se hvalisavo nazivaju “patriotima” i “narodnjacima”.

Dakle, kao i sve u Srbiji, i ovaj put je istina na najteži i najskuplji mogući način tek provirila sa televizijskih ekrana, kroz reči profesora Stojanovića. A već se traga za tim kako bi se izvitoperila i skrenula u nekom drugom pravcu. Jer, umesto da se, idući korak dalje, damo kaže da, ukoliko su heroji oni koji su Srbiju spasili genocida, zločinci su oni koji su je takvoj optužbi izlagali. Zato, hajde da vidimo ko je odgovoran za sve ono što je radila JNA po naređenju iz Beograda, početkom devedesetih, hajde da vidimo ko je bio taj koji je naređivao rušenje Vukovara ili opkoljavanje Sarajeva... Hajde da sa njima raščistimo. I ne samo sa njima, kao sa pojedincima iza kojih se sada pokušava sakriti priča o tome da kolektivna odgovornost ne može da postoji, nego i sa onima koji su proizvodili ceo sistem koji je opravdavao zločin, koji je navodio na zločin, koji je bio ideološka podloga za to strašno iskrivljenje svesti i razuma ljudi u Srbiji, da se zločin naziva patriotizmom, da se mržnja naziva ljubavlju prema sopstvenoj naciji, a da se ljudi dele po onome za šta nisu ni krivi ni odgovorni. Oni ne smeju izbeći ruci pravde, i to pravde koja ne sme da bude u Hagu, nego mora da bude u Srbiji. Pravde koja ne sme da se nađe samo u sudnicama, nego se mora naći i na stranicama svih novina, svih nedeljnika, na svim televizijskim ekranima...

Jer, ako se to ne uradi, dogodiće se ono na šta je upozoravao Primo Levi, pišući na zidu Dahaua reči: “Ko poriče Aušvic, radi na tome da ga ponovi”. Zato, ko poriče Srebrenicu, Sarajevo, Vukovar, Mostar..., taj radi na tome da se oni ponove. Ko i dalje poriče sve ono što se činilo i u ime Srbije i Srba, taj radi na tome da Srbije i Srba više sutra defionitivno ne bude.

Jer, svaka se politika može meriti samo i jedino po svojim posledicama. Posledice politike režima Slobodana Miloševića, posledice ideologije koju je pre dolaska Miloševića na vlast for­mulisala SANU svojim Memorandumom iz 1985. godine, koji je nastavio ideje Moljevićevog Memoranduma iz 1942. godine, koji je nastavio ideje Garašaninovog “Načertanija”, s polovine 19. veka, ta ideologija koju danas predstavlja Vojislav Koštunica zajedno sa svim svojim saučesnicima, koji i dalje rade na tome da Srbija bude poslednja oaza za kriminalce i ratne zločince, ta ideologija mora biti već jednom osvetljena, isterana na površinu. I pred nju i njene nosioce se mora postaviti pitanje ko je odgo­voran za to što su stotine hiljada ljudi ubijene, a milioni ljudi raseljeni na kraju 20. veka u Evropi, samo zato da bi se isterala devetnaestovekovna ideja o nacionalnoj državi. Ko je odgovoran za to što Srbi više ne žive u jednoj državi kao što su živeli, već žive u nizu država, ali kao ubedljive manjine. Sem onih koji su se

sabili u Srbiju, iz koje su se već toliki razbežali po celom svetu, ne želeći da žive u ovakvoj oazi beščašća i nemorala, kakva je Srbija danas.

I ko je taj koji će odgovarati za ono što se događa sa Kosovom? I tu ne mislim na ovaj izmišljeni problem nekakvog statusa Kosova. Jer cela priča o statusu Kosova gubi puni smisao već postojanjem Evropske Unije i težnjom da cela Evropa posta­ne jedna država. Jer, ako je poenta života u jednoj državi to da se putuje, trguje i radi bez granica, da pasoši postanu uspomena iz prošlosti, da svi plaćamo istom valutom koju zarađujemo pod istim uslovima, onda je sasvim svejedno da li je Kosovo ovde ili tamo. I to važi i za Bosnu, i za Hrvatsku, i za Sloveniju, i za Makedoniju, i za Crnu Goru (koja je, za samo nekoliko meseci svoje samostalnosti uspela već da potpiše sa EU Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju i time uveliko pretekne Srbiju na tom putu, op. aut.).

Znači, ako je istina da se u Srbiji svi zalažu za pridruzivanje EU, onda je jasno da je sasvim svejedno kako ćemo se u nju uključiti ako svi u njoj budemo bili. Međutim, istina je druga. “Jedinstvo Srbije”, kako ga danas nazivaju vlastodršci, u stvari je mogućnost da se iz Beograda nekome komanduje. Pa zar neko stvarno misli da bi čak i onakva Republika Srpska koja ima svoju vladu, svoj budžet, svoje zakonodavstvo, svoje sudstvo, pristala da uđe u Srbiju koja se nalazi pod radikalskim ustavom, pod usta­vom koji je samo refleksija programa SRS, u kome jasno piše da u Srbiji treba da postoji samo jedna vlada i lokalne samouprave, a nikakve druge autonomije ne smeju postojati. Pa zar se onda neko čudi što Vojvodinu gaze?!

Dakle, sve ono što nam se danas događa jesu posledice zlog nauma onih koji se i danas predstavljaju kao elita ove države. I upravo zbog toga, za genocid počinjen u Bosni neko mora da odgovara, i to pre svega pred onima koji su od tog genocida stra­dali. A to nisu samo žrtve i njihove porodice. To smo i svi mi koji zbog nečinjenja treba da nosimo tešku ljagu toga što se Republika Srpska, za koju se današnja Vlada Srbije toliko zalaže, stvarala oivičena masovnim grobnicama. Ta Republika Srpska, koju je podržavao i plaćao Beograd, ostaće upamćena i po tome da je u njoj donet Zakon o nacionalnoj nivelaciji stanovništva, jedini rasistički zakon na tlu Evrope posle završetka Drugog svetskog rata i propasti Trećeg Rajha. Ako o tome ne budemo govorili, o svemu ostalom razgovor nema puni smisao.

A mnogo je danas razgovora o nekakvoj budućoj vladi Srbije. Ja sam još pre mesec i po dana rekao kako će ona izgle­dati, odnosno da će je činiti DS, DSS, G17 plus. Jasno je da će Koštunica tražiti mesto premijera, a DS većinu ministarskih mesta. Jasno je da je ovo zemlja koja ovoga trenutka od atributa državnosti ima samo policiju i PDV. I jasno je da ta zemlja mora da dobije i skupštinu, i vladu, i budžet, i tužioca, i Ustavni sud. Međutim, zato što pitanje Kosova još uvek nije završeno, niko ne želi da preuzme za njega odgovornost, nego čeka da ta među­narodna oluja prođe i da se sve vrati u “dobre, stare” tokove, u kojem će prodaja jeftnog nacionalizma biti najuspešniji domaći proizvod u Srbiji. Ako im to budemo dozvolili, tako će i biti...

Nenad Čanak

SLOBODNA VOJVODINA2

NAKON PRESUDE MEĐUNARODNOG SUDA PRAVE U HAGU, SADA JE SVIMA JASNO:

Antiratni aktivisti – jedini pravi heroji!Moraju da odgovaraju svi oni koji su krivi za proizvodnju sistema koji je opravdavao zločin, koji je navodio na zločin, koji je zločin nazivao patriotizmom, koji je mržnju nazivao ljubavlju prema sopstvenoj naciji

Na osnovu člana 99. stav 1. tačka 7. Ustava Republike Srbije i člana 134. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije Narodna skupština Republike Srbije na svojoj sednici održa-noj __________ 2007. godine donela je:

DEKLARACIJU O SREBRENICIPokolj Bošnjaka, civila u Srebrenici nije jedan od ratnih

zločina počinjenih na teritoriji bivše Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, nego je, po svim saznanjima, najma-sovniji ratni zločin učinjen u Evropi posle Drugog Svetskog rata, presudom Međunarodnog suda pravde od 26. februara 2007. godine okarakterisan kao genocid.

Odgovornost za ratne zločine i genocid je pojedinačna, a ne kolektivna, međutim krivičnu, političku i moralnu odgo-vornost snose ne samo oni koji su klali, potezali obarač ili naredili ubijanje, nego svi oni koji su podstrekivali, odobravali, skrivali zločin ili neposredne izvršioce i nalogodavce.

U pripremi, odobravanju ili sakrivanju zločina u Srebrenici su aktivno učestvovali i pojedinci na visokim funkcijama u Republici Srbiji i u državnom aparatu Republike Srbije, stoga samo jasno opredeljenje i osuda zločina i zločinaca od strane Narodne sku-pštine Republike Srbije i državnih organa naše države može da skine odgovornost države Srbije za ovaj zločin.

Narodna skupština Republike Srbije oseća najdublje saučešće sa porodicama srebreničkih žrtava i drugih žrtava masovnih ubistava u ratu u Bosni i Hercegovini i u drugim ratovima na prostoru nekadašnje Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.

Narodna skupština Republike Srbije osuđuje sve pokuša-je relativizovanja zločina uključujući i one koji se pozivaju na, navodni, nacionalni interes.

Odnos prema Srebrenici određuje budućnost naše zemlje. Predstavnici Narodne skupštine Republike Srbije će odati poštu srebreničkim žrtvama, a Narodna skupština Republike Srbije će iz njihovog stradanja izvući trajnu pouku o pogub-nim posledicama etnonacionalizma, ratnog huškaštva i sle-pog, nekritičkog “patriotizma“.

Narodna skupština Republike Srbije ne smatra da je pitanje odnosa prema srebreničkoj tragediji stvar jednog tre-nutka niti jednoga čina, mada podržava sve napore i akte onih koji doprinose prevladavanju ovog krajnje teškog istorijskog opterećenja, suđenje krivima i davanje pravedne satisfakcije porodicama i prijateljima nenaoružanih žrtava. Suočavanje sa prošlošću je za Narodnu skupštinu Republike Srbije trajan zadatak i trajan proces. Bez trajnog suočavanja sa prošlošću, koje se ne može završiti, ali koje se može činiti sve plodonos-nijim, ne postoji jemstvo da se minuli zločini neće ponoviti i da će Republika Srbija krenuti putem napretka, saradnje sa susedima i regionalnih i evropskih integracija.

Narodna skupština Republike Srbije bavi se srebreničkom tragedijom prožeta osećanjem saučešća za pobijene ljude i njima bliske rođake i prijatelje, kao i osećanjem odgovornosti za sudbinu građana, zemlje i regiona.

Posebno ističemo mesto i ulogu onih organizacija i pojedi-naca koji su pre i za vreme srebreničke tragedije ukazivali na nju i dizali svoj glas protesta protiv ratnog ludila, etnonaciona-lističkog zaglupljivanja i unošenja smutnje u svest naših ljudi.

Narodna skupština Republike Srbije će pokrenuti izmenu Krivičnog zakonika Republike Srbije čijim odredbama treba zabraniti i sankcionisati svako ponašanje i aktivnosti koje na bilo koji način skrnave pomen na žrtve srebreničke tragedije.

Narodna skupština Republike Srbije poziva državne orga-ne Republike Srbije da u saradnji sa susednim državama, pokrenu zajedničke programe i projekte sa ciljem zajedničkog savladavanja prošlosti i podsticanja procesa pomirenja.

Narodna skupština Republike Srbije se zalaže za usklađi-vanje sadržaja nastavnih planova i udžbenika istorije u našim školama sa presudom Međunarodnog suda pravde.

Narodna skupština Republike Srbije osuđuje svaki zločin, a posebno one koji su se desili na teritoriji bivših republika Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije u procesu njenog raspada.

Suočavanje sa istinom o Srebrenici jeste test naše generacije. Od toga kako se ovo pokolenje bude nosilo sa najvećim pojedinačnim teretom naše nedavne prošlosti, u mnogome će zavisiti sudbina budućih pokolenja. Donoseći ovu DEKLARACIJU, Narodna skupština Republike Srbije sve vreme ima ovo u vidu.

(Poslanička grupa »Vojvođanski poslanici LSV, SVM«: predsednik Nenad Čanak, članovi: Laslo Varga, Aleksandra

Jerkov, Aleksandar Marton, Radovan Radovanović)

SLOBODNA VOJVODINA23. mart 2007.

U Skupštini Srbije formirana je poslanička grupa “Vojvođanski poslanici LSV, SVM”. Šta će biti njeni prvi koraci?

– Dosta je bilo pljačke i otimanja vojvođanske imovine! Kao što smo i najavili u kampanji za bojkot referen­duma o novom Ustavu Srbije, Liga socijaldemokrata Vojvodine pokre­nuće široku akciju za uspostavljanje suštinske autonomije za Vojvodinu. Naši poslanici u Skupštini Srbije i u Skupštini Vojvodine će, paralel-no, podneti zakone i predloge odlu­ka za izmenu onih zakona koji su ograničili autonomiju Vojvodine. Pokrenućemo i inicijative za izmenu Ustava Srbije, u delovima koji se odnose na ograničavanja autonomi-je Vojvodine. Na prvom mestu, tra-žićemo da po hitnom postupku u Skupštini Srbije bude donet zakon o vraćanju vojvođanske imovine.

Kako zaštititi vojvođansku imo­vinu dok ti zakoni ne uđu u pro­ceduru?

– Učinićemo sve kako bi se jednom zauvek onemogućila bilo kakva ideja pljačke imovine građa­na Vojvodine. Tu pre svega mislim na očajničke poteze tehničke vlade Srbije da istraje na potpisivanju spo­razuma o davanju koncesije na auto­put Horgoš-Beograd. Nama je drago što smo uspeli građankama i građani­ma Vojvodine da skrenemo pažnju da Vlada Srbije stranim investitorima na prodaju nudi kradenu robu. Kao što sam više puta upozorio, Vojvođani neće dozvoliti da im se iz džepa otme 450 miliona evra, ma kakav ishod te koncesije bio. Naš cilj je da novac građana Vojvodine ostane ovde i da mi odlučujemo u šta ćemo ga ulagati. Niko u Vojvodini nije protiv ni stra­nih investitora, ni izgradnje autoputa do Požege, ali ne želimo da se on pravi našim parama kada je putna mreža u Vojvodini u jako lošem sta-nju i kada na dnevni red “kapitalnih investicija” nikako ne mogu da stig­nu Banatska magistrala i obilaznica oko Fruške Gore. Jednostavno, ne može niko pod koncesiju dati ono što su građani Vojvodine gradili a da Vojvodina od toga nema nikave direktne koristi. Kao što smo to i do sada radili, Liga socijaldemokrata Vojvodine će zahtevati da sve što građani Vojvodine zarade ostane u pokrajini, odnosno da ostane u njiho­voj lokalnoj zajednici jer oni najbolje znaju šta su njihovi prioriteti. Niko ne zna bolje od građana Pančeva, Zrenjanina ili Rume šta u njihovim

opštinama prvo mora da se uradi, u šta treba investirati, šta treba izgra­diti ili popraviti.

LSV je najavila inicijativu za promenu Statuta Vojvodine. Šta će novi Statut suštinski promeniti?

– Liga socijaldemokrata Vojvodi-ne će pokrenuti inicijativu za izme­nu vojvođanskog Statuta, kako bi Vojvodini bila vraćena ovlašćenja u oblasti zakonodavne i izvršne vlasti, kao i izvorni prihodi. Predložićemo da u novom Statutu Vojvodina bude konstituisana kao građanska i evrop­ska regija, a da u njegovoj preambu­li, budu pojedinačno nabrojane sve tradicionalne nacionalne zajednice koje žive u Vojvodini. Vojvodina je građanska regija i svi njeni stanov­nici imaju ista prava i iste obaveze. Takođe, među predloženim rešenji­ma najznačajnija su ona koja se tiču regionalizacije same Pokrajine, kao i mogućnosti da Skupština AP Vojvodine donosi zakonske odluke. Tražićemo saveznike za naše inici­jative i predloge, kako u Vojvodini, tako i u Srbiji. Ukoliko se već toli­ke stranke u Skupštini Srbije i u Skupštini Vojvodine hvale da su demokratske ili prodemokratske, tra-žićemo od njih da to dokažu i na delu. Ako već Vojvodinu nazivaju “mostom” između Srbije i EU ili “lokomotivom” razvoja Srbije, onda su valjda svesni da će se “most” sru-šiti, a “lokomotiva” zaribati ako Voj-vodina ne bude mogla da upravlja sopstvenim resursima. I da jedino od takve, autonomne Vojvodine, Srbija može da ima koristi.

Već duže vreme se zalažete za obrazovanje Policijske uprave za Vojvodinu i tvrdite da bi na taj način međunacionalni incidenti u Pokrajini bili brže i efikasnije sprečavani i sankcionisani?

– Od multietničke i multikultural-ne Vojvodine, kojom se svi navodno diče, neće ostati ama baš ništa ukoli­ko se Vojvođanima ne prepusti da se bave stvarima koje su od suštinskog interesa za Pokrajinu. Pokrajinska administracija reaguje i osuđuje svaki incident koji sadrži elemen­te nacionalne netrpeljivosti ali mi možemo samo da apelujemo na sud­stvo i policiju da krivce pronađu i adekvatno kazne. Siguran sam da bi u onom trenutku kada Vojvodina dobije svoju policiju ceo taj proces bio ubrzan a svi incidenti efikasnije i brže sankcionisani i sprečavani. Voj-vođanska tradicija multietničnosti, multikulturalnosti, višejezičnosti je

duga od pamtiveka. I da se bilo ko ne uvredi, ali bez lažne skromnosti treba jasno i glasno reći: naši stan­dardi suživota i tolerancije daleko su viši i od evropskih. Barem su bili takvi dok je Vojvodina bila vlasna da odlučuje o sopstvenoj sudbini.

Najavili ste i inicijativu za reha­bilitaciju žrtava političkog terora u periodu od 1988. do 2000. go­dine?

– Za početak ćemo postaviti spo-men-ploču svim onim građankama i građanima Vojvodine koji su bili žrtve Miloševićeve diktature, koji su proterani s posla, koji su bili maltretirani i šikanirani samo zato što su bili Vojvođani ili su bili za autonomiju Vojvodine. To nam je potrebno kako se ne bi zaboravilo da je “jogurt revolucijom”, oktobra 1988. godine Milošević ne samo srušio autonomiju Vojvodine, već je započeo raspad bivše Jugoslavije i početak ratova i strašnih zločina koji su u tim ratovima počinjeni. Važno je da se setimo i da ne za-boravimo šta se sve dešavalo u Srbiji u periodu od 1988. do 2000. godine. Kako dolaze novi životni problemi, ljudi polako ali sigurno zaboravljaju sa kakvim smo se sve nemanima suočavali i sukobljava­li u prošlosti. A to ne sme da se dogodi.

S. V.

SLOBODNA VOJVODINA3

BOJAN KOSTREŠ NAJAVlJUJE ŠIROKU INIcIJATIVU zA DEfINISANJE SUŠTINSKE AUTONOMIJE VOJVODINE U SKUPŠTINAMA SRBIJE I VOJVODINE

Izborićemo se za autonomnu i bogatu Vojvodinu!Od multietničke i multikulturalne Vojvodine, kojom se svi navodno diče, neće ostati ama baš ništa ukoliko se Vojvođanima ne prepusti da se bave stvarima koje su od suštinskog interesa za Pokrajinu

Vojvođanska preduzeća koja su pri-vatizovana na tenderima i aukcijama od 2002. do kraja 2006. godine prodata su za ukupno 31 milijardu dinara, rekao je pred-sednik Odbora za privatizaciju Skupštine Vojvodine Miroslav Grubanov.

On je naveo da je, prema podacima Agencije za privatizaciju i Vojvođanskog sekretarijata za privredu i privatizaciju, u pokrajinski budžet do sada uplaćeno oko osam milijardi dinara od privatiza-cije. Grubanov je podsetio da, prema važećim propisima, Vojvodini pripada 50 odsto zarade ostvarene prilikom prodaje preduzeća sa njene teritorije.

Prema njegovim rečima, od prodaje vojvođanskih banaka Vojvodini ne pripada ništa, jer se prodaja banaka ne odvija po važećem Zakonu o privatizaciji. “A samo je Vojvođanska banka prodata za oko 360 miliona evra”, ukazao je Grubanov.

ODBOR zA PRIVATIzAcIJU SKUPŠTINE AP VOJVODINE

Privatizaciona pljačka Vojvodine

OD PRODAJE VOJVOĐANSKIH BANAKA VOJVODINA NIJE DOBIlA NIŠTA: zgrada Vojvođanske banke u Vršcu

Član Predsedništva Lige socijaldemokrata Vojvodine Aleksandar Marton optužio je odlazeću Vladu Srbije da je ispunila tek mali deo obećanja koje je dala meštanima Jaše Tomića nakon katastrofalnih poplava koje su 2005. zadesile to i druga mesta uz granicu sa Rumunijom.

Marton je na konferenciji za novinare naveo da je posle­dica neispunjenih obećanja činjenica da većina meštana Jaše Tomića i dalje živi kod svojih rođaka, ”a neki čak i u šupama”. “Vlada je bila puna lepih reči i obećanja a u tome je prednjačio ministar za kapitalne investicije Velimir Ilić, ali od svega toga nije ispunjeno ni 20 odsto”, rekao je Marton, koji je i poslanik LSV u Skupštini Srbije.

Podsetivši da Vojvodina nema novca za tu namenu, Marton je apelovao na sve koji treba da brinu o stanovnici­ma pograničnog dela prema Rumuniji da ispune obećanje “i ljudima omoguće život dostojan 21. veka”.

On je zatražio od države da se ugleda na Rumuniju i što pre krene u obnovu nasipa “kako bi pitanje odbrane od poplava jednom za svagda bilo rešeno”. To što u ovoj godini ne postoji opasnost od poplava ne znači da će tako biti i u 2008. godini, naveo je funckioner LSV, apelujući istovreme­no na državu da prekine sa maćehinskim odnosom prema Javnom vodoprivrednom preduzeću “Vode Vojvodine”.

Ocenjujući i da situacija u Jaši Tomiću potvrđuje da je krajnje vreme da se formira nova vlada Srbije, Marton je naveo da bi nju trebalo da čine proevropski, demokratski i građanski orijentisane stranke, bez Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije.

(Dnevnik)

Na 19. sednici Skupštine AP Voj-vodine održanoj 12. decembra 2006. sa dnevnog reda je, na zahtev Izvršnog veća, povučena tačka „Informacija o aerozagađenju u opštini Pančevo od 14-15 novembra 2006“, kako bi Izvršno veće detaljnije pripremilo ovaj izveštaj.

Podsetiću da je tada Izvršno veće donelo zaključak da prihvata obave­zu da u saradnji sa organima lokalne samouprave u opštini Pančevo pripremi detaljnu informaciju u sklopu stručne analize i predlog kratkoročnih i dugo­ročnih mera povodom ekološke situa­cije na području Pančeva. Osim toga tada je i saopšteno da će predstavnici Odbora za bezbednost i predstavnici lokalne samouprave zakazati temat­sku sednicu Skupštine u vezi sa ovim problemom. Smatram da se radi o izu­zetno važnoj informaciji, ne samo za građane Pančeva, već i za sve građane Vojvodine, s obzirom da je, podsećam, u tom periodu došlo do ekološkog

incidenta koji je imao za posledicu enormno zagađenje životne sredine. Postavljam pitanje kada ćemo biti oba­vešteni o svim saznanjima do kojih se stiglo i šta se preduzima da se ovakvi incidenti više ne ponove.

Na žalost, ovo je samo još jedan primer koji potvrđuje da zbog nepo­stojanja ingerencija, u zakonodavnom i izvršnom smislu, Vojvodina ne može da reši ovako goruće probleme, već mora da čeka na to da republičke vlasti odluče koji su to prioritetni problemi. Za to vreme u Pančevu mogu samo da se vrše merenja zagađenja i prebroja­vaju obolela deca i odrasli. Zbog toga, Liga socijaldemokrata Vojvodine traži da se sedište NIS-Petrola preseli iz Beograda u Pančevo, jer je to jedan od načina da se konačno preduzmu mere za otklanjanje aerozagađenja u opštini Pančevo.

Preseljenje NIS-Petrola u Pančevo bilo bi od višestruke koristi. S jedne strane, NIS-Petrol je preduzeće koje

obezbeđuje veliki broj dobrih radnih mesta i za sobom povlači veliki prateći kapital.

S druge strane, što je u ovom momentu možda i najvažnije, kao moguće rešenje problema, deo sredsta­va od privatizacionog prihoda, ukoliko bi sedište preduzeća bilo premešteno iz Beograda u Pančevo, mogao bi namen­ski da bude usmeren na zaštitu životne sredine.

Stevan Mišković, Poslanik LSV u Skupštini Vojvodine

SLOBODNA VOJVODINA4 23. mart 2007.

SlUČAJ PANČEVO: zAGAĐENI GRAD I DAlJE ČEKA NA ODGOVORE

Preseliti NIS-Petrol iz Beograda u Pančevo!NIS-Petrol je preduzeće koje obezbeđuje veliki broj radnih mesta i za sobom povlači veliki kapital. S druge strane, deo sredstava od privatizacionog prihoda, ukoliko bi sedište preduzeća bilo premešteno u Pančevo, mogao bi namenski da bude usmeren za zaštitu životne sredine

Aleksandar Marton optužio je odlazeću Vladu Srbije da je ispunila tek mali deo obećanja koje je dala meštanima Jaše Tomića nakon katastrofalnih poplava

SlUČAJ MESTA JAŠA TOMIĆ: NOVE KUĆE OSTAlE SAMO PUSTA OBEĆANJA

Šta će biti s kućom?!

Poslanici Skupštine Vojvodine usvo­jili su na zasedanju Informaciju o prob-lemima u korišćenju poslovnog prostora NIU “Hlas ljudu” i NIU “Ruske slovo” iz Novog Sada i doneli sledeće zaključke:

– Skupština AP Vojvodine smatra opravdanim zahtev NIU “Hlas ljudu” i “Ruske slovo” iz Novog Sada za obezbe­đivanjem poslovnog prostora za obav-ljanje novinsko­izdavačke delatnosti na slovačkom i rusinskom jeziku. Skupština AP Vojvodine je zadužila Izvršno veće Vojvodine, nadležni pokrajinski organ uprave i službu, da hitno, u okviru svojih nadležnosti iznađe rešenje, odnosno sprovedu potrebne pravne postupke radi obezbeđivanja i davanja na korišćenje odgovarajućeg poslovnog prostora NIU “Hlas ljudu” i “Ruske slovo” za obav-ljanje novinsko­izdavačke delatnosti na slovačkom i rusinskom jeziku.

Usvajanju Informacije prethodio je sastanak predsednika vojvođanskog par­lamenta Bojana Kostreša sa čelnim lju-dima navedenih medija. Zahtevajući da se trajno reši problem njihovih prostorija u zgradi “Dnevnika”, 7. marta predstav­nici tih novinsko­izdavačkih ustanova bili su kod Kostreša, pošto je Pokrajina vlasnik 53,7 odsto kapitala “Dnevnik holdinga”, i ona ima pravo da raspolaže tim kapitalom.

Na sastanku je zaključeno da postoji mogućnost da se većinski vlasnik opre-deli za prodaju cele zgrade pa bi se u tom slučaju tim redakcijama našlo ade­kvatno mesto za redakcije.

Predsednik Skupštine AP Vojvodine Bojan Kostreš potom je u ponedeljak, 12. marta razgovarao sa predsednikom skupštinskog Odbora za informisanje Otom Bušom i nakon toga rekao da oče-kuje da će odbor doneti pozitivnu odluku

o rešavanju prostorija tih redakcija. “U ovome očekujem podršku koalicionih partnera, jer mislim da svi razumeju da imamo odgovornost i obavezu prema tim ustanovama, koja je davno preuzeta”, naglasio je Bojan Kostreš.

Skupština i Izvršno veće Vojvodine još su 1966. godine odlučile da se iz budžeta Vojvodine izdvoje namenska sredstva za dogradnju dva sprata nad već planiranih osam spratova u zgradi “Dnevnika”. Ta dva sprata bila su name­njena za redakcije nedeljnika “Ruske slovo“ i “Hlas ljudu”. Redakcija nedelj-nika na rumunskom jeziku “Libertatea“ se opredelila za Pančevo, pa im je tamo kupljena kuća.

Od 1968. na petom spratu “Dnevnika” je smeštena redakcija slovačkih novina i izdanja, a na polovini sedmog sprata rusinska redakcija. Četiri decenije su te redakcije koristile prostorije i pravo koje je im je dodeljeno. Međutim, privatizaci-jom su se duhovi uznemirili, pa i zahtevi da se te dve redakcije isele iz zgrade “Dnevnika”, pošto njihovo vlasništvo i neki trajni boravak u tim prostorijama nije potkrepljen nikakvim papirima. Na sudu je dokazano da te dve redakcije imaju pravo da borave u tim prostori-jama, što je potvrdio i pokrajinski javni pravobranilac.

Pravo postoji, ali nije potkrepljeno nikakvim papirima, i cela zgrada uknji­žena je na “Dnevnik”, sa petim i sed­mim spratom na kojima su smeštene rusinska i slovačka redakcija, pošto su 1966. godine sredstva dodeljena njima za rešavanje prostora. Privatizacijom “Dnevnika” ti odnosi se moraju defini-sati, jer postoji mogućnost da će te dve redakcije ostati bez prostora.

Ol. Papuga

Novi dom za “Ruske slovo” i “Hlas ljudu”?

Pre izvesnog vremena prisustovao sam skupu na kom je jedna mlada osoba ispričala svoje krajnje neobično iskustvo iz Saveta Evrope. Naime, prilikom obraćanja prisutnima naš ministar spoljnjih poslova izvinio se što baš najbolje ne može da prati skup, što zbog jezičkih barijera, što zbog toga što, kako je sam rekao, ne razume baš ponajbolje evroatlantske integracije, mada se pokušao opravdati time da jako dobro razume Kosovo?!

Nadahnut ovom pričom pogledao sam u rečniku Matice srpske tačan opis reči “diplomatija”, gde se pod tim pojmom kaže da je diplomatija – “veština da se pridobije neko za nešto”. E, sad ako je to zaista tako, nameće se jednostavno pitanje kako polazi za rukom svim onim našim vrlim izaslanicima koji ne govore strane jezike da “pridobiju nekoga za nešto”? Da li to čine mimikom, namigi-vanjem, osmesima ili, pak, u slučaju kada treba izraziti nezadovoljstvo i protest, plaženjem jezika? Ukoliko u tome uspevaju, tada svim našim “diplomatama” moramo odati priznanje ne samo za sadržaj rada, već i za jedinstveni način izražavanja.

Šalu na stranu, jer ovde se radi o jako ozbiljnim stvarima. Pa bih se pozvao na jednu misao Alberta Ajnštajna, koji je rekao da su “samo galaksija i ljudska glupost beskonačni, pri čemu za ovo prvo nisam siguran”.

Svima nama preostaje da se nadamo da će doći dan kada će pravi, kvalifi-kovani i mladi ljudi dobiti šansu da, umesto raznih lakrdijaša i cirkuzanata, koji brukaju ne samo sebe već i sve nas, predstave zemlju jezikom koji je svakom razumljiv...

Ozren Simjanovski,potpredsednik lSVO

DIPLOMATE I “DIPLOMATE”

Jezička barijera

Stevan Mišković

Skupština Vojvodine predložiće Skupštini Srbije donošenje zakona o izmenama i dopunama Zakona o poljo­privednom zemljištu, odlučio je 20. marta vojvođanski parlament.

Skupština Vojvodine donela je tu odluku posle rasprave o problemima

u primeni Zakona o poljoprivrednom zemljištu u Vojvodini, pre svega kada je reč o davanju u zakup zemljišta u državnoj svojini.

Predsednik opštine Srbobran Branko Gajin (DSS) i predsednik Skupštine Voj-vodine Bojan Kostreš su na konferen­

ciji za novinare pre sednice skupštine naveli da je “pod znakom pitanja” ko će ove godine obrađivati oko 200.000 hektara tog zemljišta, “jer je ono izuze­to iz procesa licitacije ili poljoprivred­nici koji su ga dobili na korišćenje ne mogu da uđu u posed”. Prema njihovim tvrdnjama, na taj način krši se Zakon o poljoprivrednom zemljištu i država bi u ovoj godini mogla da izgubi oko 5,6 milijardi dinara. “Zakon je donet i sada se ne mogu praviti iznimke. Skupština Vojvodine nije odgovorna što se u nekim lokalnim samoupravama daje pod zakup državno zemljište koje kori­ste takvi kombinati, jer u zakonu jasno piše da se u zakup daje sva zemlja, bez izuzetka”, rekao je Kostreš.

PIK “Bečej” je, zbog izdavanja u zakup zemljišta koje je koristio taj kombinat, kao i zbog “ometanja pose­da”, ranije tužio predsednika opstine Srbobran Branka Gajina, predsednicu Pokrajinskog odbora G17 plus Ivanu Dulić-Marković, sekretara Udruženja zemljoradnika “100 P plus” Veselina Lazića i poljoprivrednika iz Bečeja Blažu Stajića. Taj kombinat zatražio je od suda da se tuženim osobama zabrani pristup u 1.244 hektara državne poljo­privredne zemlje u katastarskoj opštini Srbobran, ali je ta tužba odbijena.

S. V.

SLOBODNA VOJVODINA523. mart 2007.

Novim Zakonom o poljoprivred-nom zemljištu («Službeni glasnik RS» broj 62/06), predviđeno je da se poljoprivredno zemljište u državnoj svojini izdaje u zakup, u skladu sa godišnjim programom zaštite, uređenja i korišćenja poljo-privrednog zemljišta. Tim progra-mom predviđeno je, između osta-log, i davanje u zakup državnog poljoprivrednog zemljišta fizičkom, odnosno pravnom licu.

Lokalna samouprava Srbobrana dobila je saglasnost od republičkog ministarstva poljoprivrede, šumar-stva i vodoprivrede 8. novembra 2006. godine na Plan i program korišćenja državnog zemljišta. Ovaj Plan sadrži sve zemljište (4.500 hektara, od kojih je 1.244 hektara je do sada koristio PIK Bečej) u državnoj svojini koje je predviđeno za izdavanje u zakup na teritoriji opštine Srbobran.

Nakon dobijanja saglasnosti, opština Srbobran je donela Odluku o raspisivanju javnog oglasa za izdavanje poljopriv-rednog zemljišta u zakup i dostavila ga Ministarstvu za poljo-privredu radi davanja saglasnosti, očekujući da je saglasnost samo formalni akt u postupku licitacije, s obzirom na to da je prethodno već data saglasnost na Program. Međutim, neposredno pre dana određenog za licitaciju republičko mini-starstvo za poljoprivredu zatražilo je od opštine Srbobran da izuzme od davanja u zakup 1.244 hektara državnog zemljišta, koje koristi PIK “Bečej”, dok se ne okonča tender za prodaju akcija PIK “Bečeja” i zbog čega je uskraćeno odobrenje da se raspiše oglas za licitaciju državnog zemljišta.

Kada je prošao rok od 30 dana, u kome je ministarstvo poljoprivrede trebalo da odobri ili odbije oglas za održavanje licitacije za davanje zemljišta u zakup, svih 28 odbornika SO Srbobran jednoglasno je zauzelo stav da je ćutanje administracije odobrenje, te da se obavi licitacija, u skladu sa Planom i programom korišćenja državnog zemljišta, za koji

je opština Srbobran, inače, dobila saglasnost od nadležnog republičkog organa.

Licitacija državnog zemljišta uspe­šno je održana. Međutim, nijedan ugovor o zakupu sa ministarstvom po­ljoprivrede do sada nije zaključen. Po­ljoprivrednici koji su izlicitirali parcele, koje je koristio PIK “Bečej”, ne mogu da ih uzoru i primene agrotehničke mere, jer ih u tome sprečavaju čuvari. Time se dovodi u pitanje uspešnost pripreme zemljišta za narednu poljo-privrednu sezonu i delatnost od koje žive poljoprivrednici. Istovremeno, ovim su ogromno oštećeni budžet Republike Srbije, Autonomne

Pokrajine Vojvodine i lokalne samouprave Srbobran.Stoga, u ime poslanika LSV i Poslaničke grupe ,,Zajedno

za Vojvodinu’’ predlažem da Skupština Vojvodine razmotri Informaciju o problemima sprovođenja Zakona o poljoprivred-nom zemljištu i izdavanju u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, i donese sledeće zaključke:

I Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine prihvata Informaciju o problemima sprovođenja zakona o poljo-privrednom zemljištu i izdavanju u zakup poljoprivred-nog zemljišta u državnoj svojini i podržava preduzete mere od strane lokalne samouprave Srbobran, s obzirom da se odugovlačenjem postupka izdavanja državnog zemljišta u zakup nanosi ogromna šteta budžetu lokalne samouprave, budžetu AP Vojvodine i budžetu Republike Srbije.

II zadužuje se Izvršno veće AP Vojvodine, da u skladu sa svojim nadležnostima preduzme mere da se u svim jedinicama lokalne samuprave, što pre, u skladu sa zako-nom sprovede postupak izdavanja državnog zemljišta u zakup.

SKUPŠTINA VOJVODINE PREDlOžIĆE SKUPŠTINI SRBIJE DONOŠENJE zAKONA O IzMENAMA I DOPUNAMA zAKONA O POlJOPRIVEDNOM zEMlJIŠTU, ODlUČIO JE 20. MARTA VOJVOĐANSKI PARlAMENT

Pokušaj da se Vojvodina opljačka za 5,6 milijardi dinara!“Slobodna Vojvodina” donosi izvode iz burne rasprave o izmenama zakona o poljoprivred-nom zemljištu

INIcIJATIVA POSlANIČKOG KlUBA “zAJEDNO zA VOJVODINU”

Slobodno licitiranje i davanje u zakup vojvođanskog zemljišta

BRANKO GAJIN (DSS), predsednik opštine Srbobran: BUBAlO IzAzVAO HAOS!

Na delu je jedna neviđena opstrukcija Zakona o poljoprivrednom zemljištu, i to upravo od onih koji bi trebalo najviše da ga poštuju, a to je ministar­koordinator. Inače, taj zakon je jedan jako dobar zakon. On daje pravo lokalnim samoupravama da, u skladu sa svojim lokalnim prilikama, odrede veličinu poseda koji će davati pod zakup. Mi smo u Srbobranu napravili parcele veličine 100 hektara želeći da stvorimo nešto što se zove srednje jak paor, pošto se srednja klasa u Srbiji izgubila, a naročito u poljoprivredi.

Zakon, isto tako, prihod od zakupa deli na 40 odsto lokalnoj samoupravi, 30 odsto pokrajini i 30 odsto republici. Taj novac ne ide u neko luksuziranje, nego mora da se uloži i da se vrati nazad u poljoprivredu, što je vrlo pametna odredba. Konkretno, opština Srbobran će od tog novca napraviti transformator, kako bismo doveli struju do salaša. Znate, naši salaši su divni možda u pesmama Zvonka Bogdana, ali živeti u 21. veku uz petrolejku i umivati se u lavoru i tako podizati dete... Pravo da vam kažem, na to niko ne pristaje. A kada uvedemo struju, onda će ti ljudi raditi, zaživeće i stočarska proizvodnja, znači zaživeće salaš, a i staklenici. Od jednog dela novca napravićemo i agrarni fond, kojima ćemo kreditirati radnike velikih kombinata koji ostanu bez posla. Daćemo im povoljne a ne zelenaške kredite. Oni neće biti kapitalisti, neće biti veliki gazde, ali će imati da prehrane svoju porodicu, moći će decu da školuju i moći će redovno da žive.

Ali, mi smo svi u tome sprečeni, zbog toga što smo naišli na jedan bahat vstav da se ne žele potpisati dokumenti koji moraju da se potpišu. I to ne želi da potpiše moj stranački kolega, ministar Predrag Bubalo. Od njegovog dolaska na mesto ministra­koordinatora za poljoprivredu, za opštinu Srbobran počinje mali pakao, jer gospodin ministar jednostavno ne želi da potpiše saglasnost na licitaciju.

On je svoj razlog za nepotpisivanje pravdao činjenicom da mi možemo da iznajmlju-jemo sve ostalo zemljište, sem onoga koje koristi PIK “Bečej”, jer je, tobože, tom kombi-natu potrebno to zemljište jer se nalazi u procesu tenderske prodaje. A ja se pitam kakve veze ima državno zemljište sa privatizacijom bilo kojeg poljoprivrednog kombinata?! Jer državno zemljište naprosto ne ulazi u privatizacionu masu, i kao takvo ne može ni da podigne niti da spusti cenu tog kolektiva. To je isto kao kada bih se ja naljutio na svog komšiju što neće da mi da svoje dvorište, jer ja prodajem svoju kuću pa će njegovo dvorište da poveća cenu moje kuće. Prema tome, to je totalna besmislica!

A posledice takvih besmislica su nemerljive. Na ovim neizdatim površinama red veličine prihoda bio bi 5,6 milijardi dinara. Lokalnim samoupravama bi trebalo da pripad-ne 2,2 milijarde, Vojvodini 1,7 milijardi. Ja prosto ne mogu da verujem da smo mi tako bogato društvo, tako bogate regije, da možemo da ignorišemo ovaj novac!

PREDRAG BUBAlO (DSS), ministar privrede i poljoprivrede:PREDSEDNIK OPŠTINE PREKRŠIO ZAKON

Ukupno državno poljoprivredno zemljište koje je predviđeno da se da u zakup je 186.000 hektara od ukupno 320.000 hektara državnog zemljišta. Ta činjenica ukazuje da nije ni predviđeno da se celokupno državno zemljište izdaje u zakup, zato što imamo utrine, pašnjake koji su od opšteg interesa i gde treba omogućiti da zemljište ne zakupi jedno lice nego treba da ga koristi celo selo.

Primena Zakona o poljoprivrednom zemljištu se ne dovodi u pitanje u svim onim sredinama gde je završena privatizacija i gde svi mogu jednako, ravnopravno i u skaldu sa zakonom da učestvuju, ali u konkretnom slučaju, kada je u pitanju Srbobran, nije završena privatizacija.

Agencija za privatizaciju poslala je 9. novembra prošle godine zamolnicu da se 1.244 hektara izuzmu iz licitacije državnog zemljišta, pošto to zemljište koristi PIK “Bečej”. To je uvaženo jer se u narednih 10 dana završava tender, a mislim da imamo puno razloga da vodimo računa o 4.300 malih akcionara, o 2.800 zaposlenih, i o državnom paketu, koji će se bolje prodati i dobiti veće pare ukoliko je to jedna celina u momentu prodaje. Novi kupac ne dobija vlasništvo nad tom zemljom, već ona odmah ide na licitaciju, jer je i dalje to državno zemljište. Molba je bila da se sačeka samo dva meseca, i to u dva navrata. Ali, predsednik opštine Srbobran i Skupština opštine nisu poštovali zakon i nisu udovoljili molbi. Zakon nije poštovan jer nije dobijena saglasnost ministarstva, što znači da su oni prekršili zakon. Opština je dala zemlju u zakup i sada su konfrontirali ljude koji su dali neke pare i poljoprivredni kombinat, iako na to nisu imali pravo, jer nisu dobili sve potrebne saglasnosti. To je sada problem za predsednika opštine i ja bih zaista voleo da mu pomognem, ali licitacija ovih 1.244 hektara će biti već u aprilu, jer krajem marta završava proces tenderske privatizacije PIK “Bečeja”.

MIROSlAV GRUBANOV (DS):POlJOPRIVREDA NIJE SOcIJAlNA KATEGORIJA!

Ovo što ću vam reći, ne govorim samo kao poslanik, nego i kao poljoprivrednik. U ovome što ću reći su i misli i želje udruženja poljoprivrednika Opštine Kovačici registro-vanih poljoprivrednika iz Crepaje, odakle ja dolazim.

Želim da podsetim da je, prilikom pisanja zakona, predlog bio da svih 100 odsto sredstava od izdavanja u zakup poljoprivrednog zemljišta ide u republički budžet. Mi smo predložili da raspored bude: 40 odsto opštinama, 30 odsto pokrajini i 30 odsto republici. Sigurno je da građani u lokalnu bolje znaju šta im treba nego oni u Beogradu. Uz velike pritiske, naš predlog je prihvaćen.

Možda je vredno da vam kažem jedno razmišljanje mojih paora iz Crepaje, da vidite kako obični ljudi razmišljaju o tome. Ako Vojvodina ima 273.000 hektara državne zemlje, a ima je toliko, pa da se hektar proda samo po 100 evra, to je dakle 27 miliona evra, ili 10.000 radnih mesta, ako placevi budu po 20 hektara, jer sa 20 hektara se može živeti u ovom trenutku. Još nešto: to je 10,8 miliona evra za lokalne samouprave. Ukoliko budemo u situaciji da menjamo taj zakon i da utičemo na politiku ove zemlje, mnoge stvari će se iz korena promeniti, jer cilj dobre agrarne politike nije da obezbedi prostu reprodukciju, već da omogući paorima da zarade od svog posla.

Gospodo, poljoprivreda nije socijalna kategorija, ona je častan i težak posao. Hvala.

Maja Sedlarević, predsednica poslaničkog kluba "zajedno za

Vojvodinu"

SLOBODNA VOJVODINA6 23. mart 2007.

Bila je ovo, u svakom pogledu osim u političkom, jedna veoma blaga zima. Snegovi “kao lebac beli pa debe-li” (Miroslav Antić, “Kikinda”) ovog puta su izostali. Ni mraza nije bilo često. Temperatura se spuštala ispod nule samo izuzetno, a događalo se da usred janua-ra dostigne petnaest stepeni u plusu. Nezapamćeno, tvrdili su stariji Kikinđani. Jedino nije jasno zašto su, uz ovako blagu zimu, računi za grejanje onako surovo veliki. Veći od mnogih plata. Veći od većine penzija, i, uopšte, veći od bilo čega što ima veze sa zdravim razumom. I još jedan detalj: radikalsko javno preduzeće “Toplana”, zaduženo za daljinsko grejanje (to je ono grejanje u zgradama sa više stanova, ukratko, grejanje na radijatore) povećalo je cenu grejanja odmah posle izbora u januaru – i to retroaktivno, što znači od početka grejne sezone.

– Mislim da je to okrutno i bezob-razno. Živim i sama u stanu, pa dobro znam da su, upravo zbog blage zime, puštali grejanje samo malo, i to uveče i ujutro. Povećati cenu za mesece koji su već prošli, mislim da je i protivzakonito i ne znam da li je još negde takav potez “prošao”. Ali, kad postavimo odborničko pitanje – ne samo o grejanju, nego o bilo čemu – radikali, koji imaju većinu u našoj opštinskoj skupštini, nikad ništa ne preduzmu. To jest, ne preduzmu ništa što bi bilo korisno za građane. Eventualno se izviču na naše odborni-ke, ili se jednostavno prave da ne čuju – kaže Gordana Rackov, odbornica LSV u Skupštini opštine Kikinda.

I to nije sve: zbog kvara na toplovo-du (pukla cev) nekoliko zgrada u centru Kikinde danima nije ni imalo grejanje, a to su, kakva slučajnost, upravo zgrade u kojima žive neki istaknuti ligaši – i velik broj penzionera, upravo penzionerki. Radnici radikalskog preduzeća danima su otklanjali kvar koji bi (pitali smo struč-njake) mogao da se otkloni za nekoliko sati. Ova višednevna pauza u grejanju, naravno, nije “skinuta” sa računa, nego je račun uredno stigao na punu sumu, kao da ljudi nisu danima cvokotali, jer je dotrajala toplovodna mreža našla da otkaže upravo u jednom kratkom periodu kad je bilo hladnije nego u većem delu zime. Korisnici će naravno uredno platiti: Vojvodina je uvek uredno plaćala kad god su je “drali”, a Kikinda, naročito stariji živalj, uopšte nije izuzetak od vojvođan-skog proseka.

Tako je to bilo u stanovima, a u kuća-ma u kojima je uvedeno grejanje na gas situacija je dostizala dramatične razmere. Gas je, da podsetimo, u Kikindu uveden tokom osamdesetih, u velikoj reklamnoj kampanji u kojoj je ljudima predočeno da će ovakav način grejanja biti vrlo jeftin, jer grad “praktično leži na gasu”, sad samo treba platiti uvođenje gasne insta-lacije i kupiti peći. Mnoga domaćinstva su ovako napustila tradicionalno loženje peći ugljem, drvetom i čokanjicama. Sad je druga pesma: gas se pokazao kao preskup način grejanja za većinu onih koji su ga uveli. Ali, kakav god gas bio, on je skuplji za Kikinđane (koji, navodno “leže” na ovom energentu), nego za npr. Beograđane ili Vranjance. Na gas se greju mnoge stare kuće u Kikindi i okolnim selima, građene po starinskom obrascu, sa prostranim, visokim prosto-rijama. Znate li kada peć na gas može da ugreje takvu sobu, toliko da u njoj bude barem podnošljivo? Nikada! A u mnogim od ovih starijih kuća živi i stariji svet, obično žene, same posle smrti muža i odlaska dece, sa minimalnim prihodima (njena ili muževljeva penzija), bez ikakve šanse da se izbore sa računom za gas. “šparaju”, tj. štede, u prevodu: sede u hladnim prostorijama, uključuju peć na gas samo malo, toliko da u sobi bude

malo toplije nego napolju – i račun opet stiže veći nego što može da podnese budžet ovakvog domaćinstva. Penzija, na primer, 6.000 dinara – a račun za gas 7–8.000 dinara. Odakle platiti? Ne jesti? Ne plaćati ostale račune? Pozajmiti? A kako vratiti? I opet, ta neverovatna starija generacija u Vojvodini i dalje plaća dažbi-ne – sramota je ne platiti, biti dužan, ili, daleko bilo, tužen za neplaćen račun! Srednje i mlađe generacije već su spre-mne da budu i dužne: nezaposlenih je sve više, a mnogi ni od plata ne mogu da stignu cene komunalnih usluga. “Izgleda radim samo da bih plaćao račune”, čest je komentar sredovečnih. Porodična do­maćinstva sa decom, osobito ako su jedan ili oboje roditelja bez posla, duguju i po četrdeset hiljada za gas – jer, ako odrasli i mogu da pritrpe, deci ipak mora da bude bar malo toplije. Još se nekako snalaze samo oni koji se greju na čokan-jice, tradicionalni ogrev ovih krajeva. Jadno im snalaženje.

Da pitanje ogreva može da bude političko pitanje, pokazuje kikindski slu-čaj: dobar deo drveća u gradu i gotovo sve drveće u okolini Kikinde posečeno je. Da li zato da bi bilo podeljeno kao ogrev tradicionalnom radikalskom biračkom telu – a to je najsiromašnije stanovniš-tvo? Ima takvih indicija, a, nažalost, sve liči na to da su indicije tačne.

– Nečuveno. Ostali smo bez ikak-ve zaštite od vetra i erozije. Kikinda ima manje drveća nego gradovi u pusti­njama. S koje god strane, kojim god putem da prilazite Kikindi, prvo vidite deponije, pa svinjce, pa tek onda kuće. Nigde šume, da bar malo popravi utisak – komentariše Siniša Jakonić, novinar i diplomirani pravnik bez zaposlenja. Pametniji gradovi (u svetu) odavno su šumskim pojasima zaštitili svoje periferije – em lepše izgledaju putniku i došljaku, em su korisne. Kikinda je odavno ispala iz te priče o pošumljavanju: stare šume su uništene, nove nisu posađene, iako smo u republičkoj vladi u nekoliko navra-ta imali upravo iz Kikinde ministra za ekologiju. Radikala.

Zima prolazi, tako da će lamentiranje nad cenom grejanja da zamene druge jadikovke. Na primer: račun za struju. I on će doći na red, čim se poplaćaju dugovi za grejanje. A sa strujom, zna se, poskupeće i sve ostalo. Osim nas i naših života. Detaljnije o svemu ovome ima u knjizi Dragomira Jankova o propadanju Vojvodine. U međuvremenu, ko je do sada kukao nad sudbinom Vojvodine, mogao bi da se angažuje i već jednom nešto menja. Italijani lepo kažu: “vlast je kao gaće: lepše je kad se redovno menja!” A oni bar nemaju ovakve političke igre s grejanjem – što zbog blaže klime, što zbog poznate situacije da se odavno bave lepšim stvarima. Može im se. Nas to tek čeka.

G. Perunović fijat

VOJVOĐANSKA zIMA U SVETlU POlITIKE

Igre sa grejanjemDa pitanje ogreva može da bude političko pitanje, pokazuje kikindski slučaj

Razlike između vojvođanskih regi­ona kao gubitnika loše sprovedene tranzicije su nevelike, ali ipak, zbog broja ljudi, zrenjaninski prednjači. Sa ogromnim površinama pod oranicama, uz mnogo proizvodno-prehrambenih pogona, propadanjem agroindustrijskog kombinata hiljade radnika je ostalo bez posla. Do tada poznate firme kao što su Fabrika šećera, Skrobara, Žitoprodukt, Bek..., prestale su sa radom ili su, posle privatizacije, nastavile proizvodnju u drastično manjem obimu.

Od 2000. godine lokalna vlast je, mada znatno limitirana centralizova­nom srpskom državom i zakonskim ograničenjima, uspela da stvori po-voljan poslovni ambijent za strane ulagače. U industrijskim zonama se završavaju proizvodne hale u kojima će ove godine posao naći nekoliko hiljada građana. Tu nije kraj, jer su sklopljeni novi ugovori sa investitorima iz ino­stranstva.

DSS NA DRUGOJ STRANI

Nalazeći se u lokalu u opozici­ji sa Srpskom radikalnom strankom i Socijalističkom partijom Srbije, opštin­ski čelnici Demokratske stranke Srbije uviđaju da samoizolacija ne donosi korist i da se svi pozitivni procesi u zrenjaninskoj opštini odvijaju mimo i bez njih. Uz okolnost da su okosnica vlasti u Srbiji, DSS-ovci u Zrenjaninu po svaku cenu žele da se pridruže demokratskoj većini (za ostvarenje tog cilja ne biraju sredstva). Posle nekoliko neveštih pokušaja i ponuđenih rešenja za saradnju, preambiciozni pojedinci iz Demokratske stranke Srbije, uz asfal­tom ojačale funkcionere Nove Srbije, kreću u destabilizaciju opštinske vlasti.

Kupovinom odbornika izmenjena je izborna volja Zrenjaninaca i izazvana kriza. Snalazeći se najbolje u takvim okolnostima, uz podršku stranač­

kih moćnika iz Beograda, izdejstvo­vali su raspuštanje Skupštine opštine Zrenjanin. Tako je, posle sedam vekova pisane istorije, ovaj grad prvi put dobio nametnutu vlast. Protivno Ustavu „teh­nička“ Koštuničina vlada imenovala je Privremeni organ čiji sastav ne odsli­kava političku realnost i nacionalnu strukturu ove sredine.

Ne časeći časa, prva mera novih lokalnih vlastodržaca iz Demokratske stranke Srbije i Nove Srbije, pojačanih kadrom Srpskog pokreta obnove, bio je politički linč nad funkcioneri­ma Lige socijaldemokrata Vojvodine. Principijelnost ligaša, zalaganje za pravnu državu, zalaganje za ekonom­ske reforme i bolji ustavni položaj Vojvodine, kažnjeni su smenom direk­tora javnih preduzeća, članova upravnih i nadzornih odbora... U prevelikoj žurbi Privremeni organ je smetnuo sa uma obrazloženja za svoju egzekuciju, tako da jedino objašnjenje za ovakav potez može biti politička osveta. Vrlo neu­bedljivo je, zatim, ponuđeno posredo­vanje između republičke vlasti i lokala, kako bi građani zrenjaninske opštine u najskorije vreme uživali blagodeti ove ostrašćene politike.

KOHABITACIJA

I pored početnih nesuglasica, došlo je do ubrzane kohabitacije (kohabita­cija – život udvoje, stanovanje zajedno, polno opštenje – Vujaklija, Leksikon stranih reči i izraza) Privremenog orga­na i opštinske izvršne vlasti. Ali, novac iz Beograda i dalje ne pristiže. Nametnuti Privremeni organ postao je svakodne-vica, iako i danas niko u Zrenjaninu ne vidi razlog njegovog imenovanja, a pogotovu bilo kakvu korist od njega.

Stigli smo i do suštine u razlikama dva politička programa (u LSV još uvek nismo sigurni da ga DSS ima). Ligaši ne odustaju od toga da se jasno

Ustavom definiše položaj Autonomne pokrajine Vojvodine, što samo znači da građanima Vojvodine treba vratiti svojinu i izvorne prihode, kao i vršenje zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Da smo u odnosu na DSS i NS potpuno različit politički pol, svedoči neuspeo referendum u Vojvodini prilikom dono­šenja novog Ustava i Nacionalni inves­ticioni plan. U prvom slučaju Vojvodini se, osim ukidanja teritorijalnog iden­titeta, obećava „celih“ sedam odsto od republičkog budžeta. Za investicije iz NIP-a u Pokrajini će, takođe, biti utrošeno „fantastičnih“ sedam posto. Jedini komentar članova Lige socijal­demokrata Vojvodine je – sramotno. Podsećanja radi, poreski obveznici iz Vojvodine obezbeđuju polovinu novca za republičku kasu.

KRAĆI PUT NOVCA

Moderno rešenje u vidu decentrali­zacije republičke vlasti bilo bi da veći deo prihoda ostane lokalnim samoupra­vama i Pokrajini, dok bi deo potreban za finansiranje državnih organa odlazio za Beograd. U tom slučaju izostala bi potreba za političkim Golijatima čiji bi zadatak bio da u glavnom gradu lobi­raju za Zrenjanince. Ovo je samo tek nekoliko od mnogo razloga zašto Liga socijaldemokrata Vojvodine, na jednoj, i DSS i NS na drugoj strani, čine pot­puno politički nespojive koncepcije. Nama su prioriteti razvoj, evropske integracije, saradnja sa susedima i eko­nomski snažnim zemljama a sve u interesu građana Vojvodine i Srbije. Ispod te linije su jataci Ratka Mladića i Radovana Karadžića, inicijatori zako­na o materijalnom obezbeđenju haških pritvorenika i osuđenika, inaćenja sa celim svetom i sve to, naravno, u vidu lika i dela Vojislava Koštunice i njego­ve Demokratske stranke Srbije.

Z. R.

DSS-OVO IMITIRANJE VlASTI

Privremeni organ – novi Koštuničin fijasko!Premijerova stranka bi čas u opoziciju čas u vlast - Naš beogradski novac slabo pristiže

SLOBODNA VOJVODINA

Karl Jaspers, psihijatar i filozof iz Nemačke, oduvek se zanimao gde su granice psihologije u proučavanju čove­ka. Već od 1933. godine otvoreno govori protiv nacionalsocijalizma, zbog čega gubi mesto profesora, a od 1939. i pravo da objavljuje radove. Godine 1942. doz­voljeno mu je da emigrira, pod uslovom da njegova supruga, Jevrejka, ne napusti zemlju. Uprkos opasnostima, oboje ostaju u Nemačkoj, rešeni da u slučaju hapšenja izvrše samoubistvo. Jaspers 1945. saznaje da će 14. aprila biti odveden u logor. Tridesetog marta Hajdelberg zauzimaju Amerikanci. Jaspers je najistaknutiji inte­

lektualac koji je progovorio protiv nacista i preživeo rat u Nemačkoj.

“Pitanje krivice” izlazi 1946. godine, neposredno po završetku rata. U ovoj zbirci predavanja o krivici, Jaspers se suočava sa sopstvenom odgovornošću i odgovornošću drugih koji su se protivili nacistima zbog strašnih zločina koje su počinili.

Ova knjiga predstavlja seriju preda­vanja o duhovnoj situaciji u Nemačkoj, održanih tokom zimskog semestra 1945 -1946. godine, i to samo onih na koji­ma se bavio pitanjem krivice. Ovim je Jaspers želeo da, kao Nemac, potpomog­

ne razjašnjenju situacije u Nemačkoj, i da, kao čovek, pomogne u stremljenju ka istini.

Krivica, po Jaspersu, može biti:

1. KRIVIČNA ODGOVORNOST – zločini su objektivno dokaziva dela kojima se krši zakon. Instanca – sud.

2. POLITIČKA KRIVICA – do nje dovode postupci zvaničnika i građana neke zemlje. Zbog nje JA snosim posledi­ce postupaka zemlje u kojoj živim i čijoj vlasti sam potčinjen. Svaki čovek snosi deo odgovornosti za svoju vlast. Instanca – sila i pobednikova volja.

3. MORALNA KRIVICA – za postupke pojedinac snosi moralnu odgo­vornost. Ne važi pravilo “naređenje je naređenje”. Zločini ostaju zločini i onda kada su naređeni i podležu moralnoj osudi. Instanca – sopstvena savest.

4.METAFIZIČKA ODGOVOR­NOST – postoji solidarnost među ljudi­ma kao pripadnicima ljudskog roda, koja svakog čini saodgovornim za svaku kriv­du i nepravednost na svetu, a posebno za zločine počinjene u njegovom prisustvu ili sa njegovim znanjem. Jedina instanca – Bog.

O zločinu odlučuje sudija, o poli­tičkoj odgovornosti – pobednik. Četiri vrste krivice su isprepletane. Kada ljudi ne bi imali metafizičke krivice, bili bi anđeli i ostala tri oblika krivice bila bi bespredmetna. Moralni propusti dovode do političke krivice i zločina.

Posledice krivice:

KRIVIČNA ODGOVORNOST – Zločin susreće kazna.

POLITIČKA KRIVICA pretpostavlja da je subjekat odgovoran. Kao posledicu nosi mogućnost razaranja i istrebljenja preživelog, ukoliko pobednik posledice ne umeri i svede ih na forme prava.

MORALNA KRIVICA kao posledi­cu ima okajanje i preporod.

METAFIZIČKA KRIVICA za posle­dicu ima preobražaj ljudske samosvesti pred Bogom. Ponos biva slomljen.

SLUČAJ NEMAČKA

Pitanje krivice jednog društva, naro­da, zemlje, mora ono samo da razjasni, nezavisno od optužbi koje dolaze spolja, i nezavisno od toga koliko te optužbe mogu poslužiti kao ogledalo.

Na primeru Nemačke:– odgovorni ste za dela režima koja

ste tolerisali – tu se radi o političkoj kri­vici/odgovornosti.

– krivica je, povrh toga, što ste podržavali taj režim i s njim sarađivali – u tome leži moralna krivica/odgovornost

– krivica je što ste pasivno stajali po strani dok su činjeni zločini – ovim se sugeriše metafizička krivica.

Od ove tri tvrdnje, samo prva, koja se odnosi na utvrđenu političku odgovor­nost, može se izreći bez zadrške, kaže Jaspers, i smatrati potpuno ispravnom.

Definicije: vi ste kao narod manje vredni, zločinački, nečasni, predstavljaju primer kolektivnog mišljenja i vredno­vanja koje je u svom podređivanju sva­kog pojedinca generalizacijama krajnje neistinito i samo po sebi nečovečno.

PRETPOSTAVKA – SLUČAJ SRBIJA

Iako nijedne dve istorijske situacije nisu slične, ono što Jaspers kaže o krivič­noj odgovornosti, moralnoj, metafizičkoj i političkoj krivici prevazilazi istorijski kontekst. Njegovo raščlanjavanje krivice na ove komponente vodi ka ključnoj spo­znaji da je politička krivica /odgovornost po svojoj prirodi – kolektivna.

Iako se činilo da objavljivanje ove knjige u Srbiji 1999. godine, nakon rata na Kosovu i bombardovanja, stiže u pravi čas i predstavlja prvi korak u suočavanju sa prošlošću, osam godina kasnije poka­zuje se da to nije tako...

Još uvek čekamo da ova zemlja pri­zna počinjene zločine, imenuje i izvede pred lice pravde njihove počinitelje. Tek onda nećemo svi biti krivi...

,,Mora se izreći bolno priznanje da smo politički odgovorni’’ – kaže Jaspers. Maja Sedlarević

23. mart 2007. 7

Istinski heroji rata: Srđana Aleksića iz Trebinja, godine 1993. ubili su u njegovom gradu zato što je pokušao da odbrani svoga komšiju Bošnjaka

Radiotelevizija Srbije u martu mesecu emitova-la je potresan dokumentarni film “Srđo”, o Srđanu Aleksiću, mladiću iz Trebinja, kojeg su ubili lokalni “četnici” u januaru 1993. godine, zato što je želeo da odbrani svoga sugrađanina i komšiju, Bošnjaka Alena Glavovića.

RTS je na taj način zapravo reagovala na vest agencije Beta koja je 27. januara ove godine, na 14. godišnjicu Srđanove pogibije, prva obavestila javnost da je u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, pored ogromnog broja zverstava, učinjeno i dosta dela dostojnih da se nazovu herojskim, poput čina hrabrog Trebinjca.

Prema rečima svedoka, četvorica naoružanih lokalnih trebinjskih koljača tog 21. januara ušli su u kafić u centru grada i iz njega izvukli Alena Glavovića. Za njima je odmah pošao i Srđan Aleksić, jer je slutio šta nameravaju. Zlikovci su nameravali da zakolju Glavovića u blizini gradske pijace, ali im Aleksić to nije dozvolio. Nakon što se umešao, uniformisani su pustili Bošnjaka i nasrnuli na Aleksića. Tukli su ga kundacima toliko jako i toliko dugo da je pao u komu i nakon šest dana izdahnuo u trebinjskoj bolnici. Sve se dešavalo na 20 metara od policijske stanice. Ni policija niti iko od Trebinjaca nisu se umešali.

Srđan Aleksić u svom Trebinju bio je poznat kao izvanredan plivač, višestruki rekorder i veoma talen-tovani glumac­amater. Bio je omiljen pre rata, a rat mu se zgadio na samom početku, kada je, vrativši se sa dubrovačkog ratišta, demonstrativno bacio pušku

u centru grada. I pre fatalnog dana, Srđan Aleksić u Trebinju je branio svoje “inoverne” prijatelje i sugrađa-ne. Imao je 27 godina kada je ubijen.

Trojica ubica osuđeni su na po dve godine i četiri meseca zatvora. Četvrti, onaj koji je prvi nasrnuo na Srđana i oborio ga na zemlju, spotaknuvši mu nogu, nije dospeo u zatvor, jer je poginuo u ratu nekoliko meseci nakon što je ubio Srđana. Advokat ubica na suđenju je izjavio: “Tako mu (Srđanu) i treba kada je branio balije”. Iako je kazna za ubice bila sramotno niska, do danas nije otvoreno pitanje ko je bio tužilac na tome predmetu, ko je radio na istrazi i, na kraju, ko je presudio tako nisku kaznu.

Srđanov otac, Rade Aleksić nakon sinovljeve pogibije napisao je u čitulji: “Umro je vršeći svoju ljud-sku dužnost”. “On je štitio čovjeka, i ja sam ponosan na njega”, kazao je Rade Aleksić u jednom ranijem intervjuu.

Trebinjac Ljubisa Gluščević rekao je agenciji Beta da je sramota što Trebinje 14 godina nakon ubistva Aleksića još uvek ćuti o tome. On je ocenio da je Aleksić zaslužio spomenik “veći od Njegoševog i Dučičevog”, jer je odbranio čast i obraz Trebinja u zlim vremenima.

Nakon ove izjave, oglasio se i trebinjski gradonačel-nik Dobroslav Ćuk, koji je obećao da će u gradu na Trebišnjici biti sagrađen spomenik Srđanu Aleksiću.

Bošnjak Alen Glavović danas živi u Švedskoj, ima ženu i dvoje dece i svake godine posećuje Srđanov grob. On je rekao da će, i kada umre, njegova deca svake godine dolaziti na Srđanov grob.

Bilo bi lepo ukoliko je emitovanje filma “Srđo” na RTS­u ujedno bila i najava boljih dana toga medija, a ne samo prolazna epizoda koja se uklopila u “povoljnu” presudu Međunarodnog suda pravde u Hagu. To ipak nikada ne može da izbriše sva zla koja je ta televizija nanela ovim podnebljima i sva njena huškanja na rat. Ta će senka ostati da lebdi nad RTS­om dok god ne budu lustrirani svi Miloševićevi ratni propagandisti. I tu činjenicu ne može da izbriše ništa, pa ni potresni filmovi poput “Srđe”.

Srđanu Aleksiću, prijatelju i bratu po antiratnom aktivizmu i borbi za ljudske vrednosti, želimo da počiva u miru. Bio je “svitac u noći”, kako ga je ranije nazvao Nikola Gurović, novinar Radija Slobodna Evropa. Bude li pameti na Balkanu, mlade generacije od mržnje treba i mogu jedino da se leče i izleče kroz veličanstvene primere poput Srđovog istinskog čojstva i junaštva.

S.V.

Karl Jaspers: "Pitanje krivice", SamizdatfreeB92, Beograd 1999.

Svitac u noći

PRIKAz JEDNE, UVEK AKTUElNE, KNJIGE

Čekajući da naša zemlja konačno osudi zločin...

Sve je počelo kada je novoizabrani Predsednik, gostujući 5. oktobra 2000. godine na nacionalnoj televiziji, izrekao, sada već čuvenu, rečenicu: „Neće biti revanšizma“.

Kako smo tog dana svi bili poneseni atmo-sferom u kojoj se sve činilo moguće, a normalna i moderna Srbija u kojoj će život biti moguć izgle-dala kao budućnost, novom Predsedniku smo bili spremni da „progledamo kroz prste“ i da ovakvu njegovu izjavu shvatimo kao još jedan dokaz da smo „mi“ različiti od „njih“. I da je Srbija konačno postala demokratsko društvo u kom neće biti progona i diskriminacije na osnovu političkih uverenja.

Ubrzo se, međutim, pokazalo da to nije slučaj. Isti ljudi su ostali na ključnim pozicijama u državnom sistemu, mnoge optužnice nisu podi-gnute, a ljudi protiv kojih smo se do juče borili i za koje smo verovali da moraju odgovarati za zločine koje su počinili nastavili su da žive kao slobodni građani, kao mi o koje su se ogrešili i kojima su upropastili živote. Veliki legalista dr Koštunica insistirao je na „vladavini prava“ i na tome da ničija ljudska prava ne smeju biti ugrože-na, zaboravljajući da upravo ta „vladavina prava“ označava vladavinu pravednog, a ne bilo kakvog prava i da su upravo ti ljudi više od decenije kršili sva moguća ljudska prava svakog od nas.

Rade Bulatović, Mihalj Kertes, Radoman Božović, Miodrag Ulemek (kasnije od izvesnih funkcionera DŠ­a nazvan i „gospodin Legija“), članovi porodice Milošević, oni koji su odgovorni za ubistvo Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, atenat na Ibarskoj Magistrali, svi ti ljudi ili uopšte nisu odgovarali za ono što su uradili, ili su se, zbog ljudi iz prethodnog režima u sudskim veći-ma, sudski procesi koji su protiv njih vođeni otegli u beskraj i pretvorili u farsu.

Da li je to „vladavina prava“? Da li je to ono što smo očekivali kada smo se borili za demokra-tiju? Da li Koštunica i dalje „sme da nas pogleda

u oči“? Zašto ljudi koji su nam upropastili živote, ljudi koji nisu sprečavali genocid i zločine, ljudi koji su ih organizovali, ljudi zbog kojih smo rato-vali sa celim svetom, ljudi zbog kojih ne možemo da putujemo, ljudi zbog kojih se oko Srbije diže kineski zid, ljudi zbog kojih smo osiromašili i pro-pali, zbog čega ti ljudi ne odgovaraju za to?

Odgovor je u samo jednoj reči ­ lustracija. Obećanje koje nikada nije ispunjeno. Lustracija koja sprečava ljude koji su u prethodnom režimu kršili ljudska prava, prava svojih sugrađana i dru-gih ljudi da to rade i u novom režimu. To znači da oni određen vremenski period ne bi mogli da zau-zimaju nikakvu funkciju u javnoj vlasti. Gde takvi ljudi postoje? U svim sferama društva: ima ih u politici, u vojsci, u policiji, u sudovima, u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, u crkvi...

Sve dok ti ljudi ne budu odgovarali za ono što su uradili i dok im ne bude zabranjeno da se bave javnim poslom i i dalje upropaštavaju naše živote u Srbiji ne može biti nikakvog napretka.

Zbog toga što su ti ljudi i dalje u državnim strukturama ubijen je premijer Đinđić. Zbog njih vojnici u kasarnama ginu u miru kao i u ratu. Zbog njih Srbija ne pregovara sa Evropskom unijom. Zbog njih mnoga ubistva nisu razrešena. Zbog njih se suđenja za politička ubistva pretvaraju u farsu. Zbog njih onima koji misle drugačije prete i hapse ih.

Zbog njih Srbija ne može napred.Srbija ima Zakon o lustraciji. Ovaj Zakon

je „mrtvo slovo na papiru“, bez ikakve primene. Za razliku od njega, drugi jedan zakon koji je usvojen otprilike u isto vreme kada i Zakon o lustraciji, „Zakon o pravima optuženog u pritvo-ru Međunarodnog krivičnog tribunala i njegove porodice“, primenjuje se veoma temeljno.

Prava osoba koje su optužene za genocid i zločine protiv čovečnosti očigledno su mnogo važnija od naših.

Aleksandra Jerkov

lUSTRAcIJA – NEISPUNJENO OBEĆANJE

Ko je lagao i krao – moraće da plati!

TREBINJE: Mesto zločina i nade

decembar 2006.› MIROLJUB LABUS

Koncesija rizičnaStručnjaci MMF­a pokušali su da ubede Vladu Srbije da najviše pitanja u vezi sa koncesijama reguliše zakonom, a što manje ugovorima, kako se ne bi dogodila situacija kao u Mađarskoj i Hrvatskoj. „Jedan od problema u pregovorima o šestoj reviziji trogodišnjeg aranžmana s MMF­om je i pitanje koncesije za autoput Horgoš­Požega, jer MMF taj projekat smatra rizičnim”, kaže potpredsednik Vlade Srbije Miroljub Labus (novembar 2005. godine).

› BOŽIDAR ĐELIĆ

Asfaltiranje na veresijuU izveštaju MMF otkriva se koliko nas je koštalo ono asfaltiranje u vreme i oko izbora. “Putevi Srbije” imaju dug od 22 milijarde dinara! Ogroman deo toga je u kamatama! To što se radilo, radilo se samo da bi se dobilo više glasova… Neko je očigledno asfaltirao na veresiju, a platiće poreski obveznici.

› VELIMIR ILIĆ

KraduckanjePa, ja sam ovim ljudima na autoputu pre 15 dana objasnio. Ljudi, mnogo kradete. Da malo kraduckate, pa da vam čovek progleda kroz prste, ali vi preteraste!

› NENAD DIMITRIJEVIĆ

Imam nešto sa zločinom Moralna pozicija zločinca, zajednice kojoj on pripada, svakog građanina koji je pripadnik te zajednice i moralna pozicija zajednice kojoj pripada žrtva i svakog njenog pripadnika ­ potpuno su različite pozicije. Ja sam, dakle, slučajno pripadnik nacije zločinaca, ali je zločin svesno i sistematski činjen u moje ime. Ja, dakle, imam nešto sa zločinom. Svaki pripadnik zajednice žrtava ima pravo da zahteva izjašnjenje od mene, ima pravo da me pita kakav je moj odnos prema zločinu. U svakom jeziku za koji ja znam reč ­ odgovornost ima u korenu glagol ­ odgovoriti, odnosno imenicu ­ odgovor. Postoji dužnost da se odgovori. Mi pogrešno razumemo odgovornost kao – za nešto ste okrivljeni, imate neki problem. Ne, odgovornost je dužnost da se odgovori. Ono što želim da naglasim jeste da mi nismo svi uzročno odgovorni za patnje onih ljudi koji su postali žrtve, ali zlo je naneto i njihov je ljudski integritet narušen u ime svakoga od nas.

› BRANKO MILANOVIĆ

Zauvek na peronuMiloševićeva vladavina bila je za Srbiju pogubnija nego vladavina Čaušeskog za Rumuniju jer je do nje došlo u veoma dinamično vreme kada se ubrzao tehnološki razvoj sveta i kada je došlo do ogromnih političko­strateških pro-mena tako da, ako “izgubite voz” (kao što Srbija jeste), vi naravno ostanete u neku ruku zauvek na peronu. Da su promene u svetu tada bile manje dinamične, relativna šteta od Miloševićeve vladavine bila bi manja.

› NIKOLA SAMARDŽIĆ

Rasistička platformaNaš pregovarački tim nastupa sa političke, vred-nosne i etičke platforme, koju je definisala sku-pština Srbije u prošlom sazivu. Ta je platfor-ma rasistička, naravno. Ta platforma doživljava Kosovo kao jedan neodređen, prazan prostor, koji u ogromnoj većini naseljavaju ljudi, koji to sasvim nisu. Pregovarački tim zastupa određene vred-nosti, koje sama Srbija nije uspela da dostigne u svom demokratskom razvoju. Drugim rečima, ne možete zahtevati denacionalizaciju i restituciju na Kosovu, a da taj proces niste sproveli u samoj Srbiji. Ne možete zahtevati od Kosova da bude libe-ralno, demokratsko društvo, ako te vrednosti nisu većinske u Srbiji.

› TATJANA TAGIROV

A kad nas Kosovo bude tužiloVidjet ćemo u Nemačkoj da nekakva dječurlija od kojih 20 i koju godinu, kada spale Dnevnik Ane Frank, budu uhapšeni i procesuirani i najvjerojat-nije će dobiti nekakve kazne koje će pamtiti, koje će njima obilježiti život. Kod nas je najnormalnije da svaka polupismena budala i polusvjet koji se javlja po pismima čitalaca i opskurnim radio stanicama sa nacionalnom frekvencijom, svakoga dana viče ­ nismo mi nikoga ubili, oni su nas i ja iz toga zaključujem da veliki dio srpske javnosti nije naučio ništa. Jedva čekam da jednoga dana Kosovo takođe podnese tužbu, jer u ovom trenut-ku nije u stanju da je podnese zato šta Međunarodni sud pravde rješava isključivo sporove između država, a Kosovo to još uvijek nije. Neminovno je da u perspektivi Kosovo postane država i šta ćemo onda? Bojim se da će Kosovo, uz Srebrenicu, biti drugi genocid koji će biti označen na ovim našim prostorima.

› GRAĐANSKA VOJVODINA

Vratili smo se u devedeseteInicijativa nevladinih organizacija „Građanska Vojvodina“ ocenila je da su poslednje četiri godine, od ubistva premijera Zorana Đinđića, ne samo zau-vek izgubljene, već su predstavljale povratak u prošlost. „Srbija se nepo-grešivo kreće pogrešnim smerom”, navodi se u saopštenju koje potpisuju NDNV, Centar za regionalizam, Helsinški odbor za ljudska prava, „Otvoreni licej” Fond „Panonija”. Po oceni ovih nevladinih organizacija, Srbija je ubi-stvom premijera Đinđića izgubila modernizacijski potencijal, reformistički entuzijazam, volju i želju da se menja. „Vlada Vojislava Koštunice je vratila na velika vrata vrednosti Miloševićevog režima i sve ličnosti koji su krei-rale neljudske devedesete, zabetoniravši ekonomske i društvene odnose stvorene u periodu rata i zločina. Ekstremni nacionalizam i ono što on skoro svakodnevno produkuje i dalje je dominantni politički i kulturni model koji zasenjuje sve ostalo što se dešava u društvu”, navela je „Građanska Vojvodina”.

SlOBODNA VOJVODINA, Novi Sad, osnivač i izdavač: liga socijaldemokrata Vojvodine, Trg Mladenaca 10, Novi Sad; Uređuje: redakcijski kolegijum; Štampa: “cOlOR PRINT”, Novi Sad;

Pre-press: Studio “Gvatemala”, Novi Sad

AlEKSANDRA JERKOV

Datum rođenja: 22. septembar 1982, Novi Sad, Vojvodina, SrbijaDiplomirala je kao student generacije 2005. godine, sa prosečnom ocenom 9,60, na

Odseku za srpski jezik i lingvistiku, filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Tokom studija, svake godine dobijala je nagradu Univerziteta za najbolje studente

Od septembra 2005. do januara 2007. pohađala je magistarske studije iz evropskih integra-cija i regionalizma, na Univerzitetu u Gracu. Januara 2007. predala je magistarsku tezu na temu „Srbija između procesa decentralizacije i centralizacije - posle usvajanja novog Ustava Srbije”

Aleksandra Jerkov je predsednica Omladine lige socijaldemokrata Vojvodine (lSVO) i članica Predsedništva lSV.

Članica je Savetodavnog odbora fondacije fRESTA. Reč je o odboru koji preporučuje projekte za finansiranje Ministarstvu inostranih poslova Danske. Radi se o projektima koji doprinose procesu integracije balkanskih zemalja u EU i omogućavaju uspostavljanje stabilnog mira u regionu.

završila je kurs za obećavajuće političare, u organizaciji fondacija “fridrih Ebert” i “Alfred Mozer”, za mlade ljude iz političkih organizacija i nevladinog sektora. Prošla je i nekoliko NDI i IRI obuka

Angažovana je u kabinetu Predsednika Skupštine AP Vojvodine kao saradnik za međunarodnu i međuregionlanu saradnju. Učestvovala je u stvaranju i ostvarivanju plana za međunarodnu i međuregionalnu saradnju Predsednika Skupštine

AP Vojvodine. Uspostavljala je i održavala kontakte Predsednika Skupštine AP Vojvodine sa regionima širom Evrope. Učestvovala u izradi Akcionog plana za mlade koji je sproveo Omladinski savet Vojvodine

Organizovala brojne međunarodne sastanke, okrugle stolove i seminare i pripremala dokumentaciju za njih. Učestvovala u izradi programa Omladine lige socijaldemokrata Vojvodine, kao i u izradi programa lige socijaldemokrata Vojvodine. Aktivna je u razvijanju i implementaciji projekata za zaštitu ljudskih i manjinskih prava, održavanje mira i stabilnosti u regio-nu, promociju socijaldemokratskih principa. Govori engleski, francuski, ruski i poljski jezik.

ALEKSANDAR MARTON

Rođen je u zrenjaninu 24. februara 1976.godine.Školovao se u Osnovnoj školi “Vladimir Nazor“ u zrenjaninu, zrenjaninskoj Gimnaziji,

pohađao studije međunarodnih odnosa na fakultetu političkih nauka i studije politikologije u Školi za političke znanosti u Splitu.

Prva radna iskustva stekao je kao saradnik časopisa za političke nauke i međunarodne odno-se „Politikon“.

Radio je kao saradnik na Radiju B92 i Radiju Index. Godina 1999. i 2000. bio je dopisnik Radija Bosne i Hercegovine iz Vojvodine.

U Novinsko-izdavačkom preduzeću zrenjanin zaposlio se 2002. godine i obavljao poslove projektnog menadžera i novinara.

Član je Upravnog odbora NVO Inicijativa za regionalizam.U ligu socijaldemokrata Vojvodine učlanio se pre deset godina.Nalazio se na funkcijama: predsednika omladinskog saveta lSV zrenjanin, portparola zren-

janinskog odbora lSV, potpredsednika zrenjaninskog odbora lSV, predsednika zrenjaninskog odbora lSV, koordinatora lSV za region Srednjeg Banata.

Trenutno je član predsedništva lSVU dva navrata bio je biran za odbornika u Skupštini opštine zrenjanin. Od 2000. do 2004. godine bio je šef Kluba odbornika

lSV u Skupštini opštine zrenjanin i predsednik Odbora za kulturu i informisanje Skupštine opštine zrenjanin. Od 2004.godine do raspuštanja Skupštine opštine zrenjanin obavljao je funkciju zamenika predsednika Skuštine opštine zrenjanin.

Od 14. februara 2007. godine poslanik je lige socijaldemokrata Vojvodine u Skupštini Srbije. Govori engleski a služi se mađarskim i nemačkim jezikom.Oženjen je Kristinom i ima sina Adriana.

NENAD ČANAK

Rođen 2. novembra 1959. godine, u Pančevu (AP Vojvodina, jugozapadni Banat). Njegov otac Milan bio je akademik, profesor Univerziteta u Novom Sadu, sedamdesetih godina prošlog veka bio je gradonačelnik Novog Sada, a od 1974. godine, pa sve do smrti, član predsedništva SAP Vojvodine. Majka Bosiljka je, takođe, bila profesor Univerziteta u Novom Sadu.

Gimnaziju “Jovan Jovanović zmaj” i Srednju muzičku školu završio je u Novom Sadu, a Ekonomski fakultet u Subotici. Specijalizirao je mikroračunarske mreže i globalni marketing.

Prvi profesionalni angažman je imao u Naftagas prometu, u oblasti spoljne trgo-vine, osamdesetih godina dvadesetog veka. Posle toga, tokom devedesetih, radio je u YUTEL-u. Po pozivu, držao je predavanja na univerzitetima Yale, Kent, New Haven i columbia University.

Godine 1991., zbog antiratnog delovanja i angažovanja, bio je prisilno mobilisan na istočnoslavonsko ratište.Na parlamentarnim izborima 1997. godine bio je izabran za poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije na listi Koalicije

Vojvodina. zajedno sa Branislavom Pomoriškim i Ratomirom Svirčevićem, 1998. godine, izbačen je iz parlamenta.U prethodnom mandatu, bio je poslanik u Veću republika Skupštine Savezne Republike Jugoslavije i Državne zajednice Srbije

i crne Gore. U periodu od 2000. do 2004. godine predsednik je Skupštine AP Vojvodine, jedinog parlamenta koji je, u prethodne četiri godine, dočekao kraj mandata.

Do sada je objavio pet knjiga: “Ratovi tek dolaze” (1993.), “Pet godina samoće” (1995.), “Godine raspleta” (1996.), “luna” (1998.), “Kao i sva ravnica” (2002.).

Predsednik je lige socijaldemokrata Vojvodine od njenog osnivanja, jula 1990. godine. ligaši su mu ukazivali poverenje i bio je biran za predsednika na svim izbornim kongresima lSV (1994., 1997., 2001. godine). Nije bio član ni jedne druge političke organizacije, nikad se nije sreo sa Slobodanom Miloševićem. Govori engleski jezik.

za svoj najveći politički uspeh smatra to što na mitinzima, demonstracijama i uličnim protestima koje je organizovao niko nije poginuo, niti je povređen.

Voli rock ‘n’ roll, klasičnu muziku, klasičnu filozofiju, klasičan nameštaj, brzinu i Vojvodinu. Ima sina Milana.

RADOVAN RADOVANOVIĆ

Rođen 27. novembra 1960. godine u Travniku, Bosna i Hercegovina. Od 1961. godine živi i radi u Bačkoj Topoli. Oženjen, otac troje dece. Po zanimanju ekonomista.

Predsednik Opštinskog odbora lige socijaldemokrata Vojvodine Bačka Topola od 2000. do 2006. godine. Bio koordinator Regionalnog odbora lige socijaldemokrata Vojvodine sever-na Bačka od 2002. do 2005. godine. Član Glavnog odbora lige socijaldemokrata Vojvodine i Izvršnog odbora lige socijaldemokrata Vojvodine.

Prisutan u društvenom životu Opštine Bačka Topola i Autonomne pokrajine Vojvodine od rane mladosti. Danas predsednik sportskih kolektiva i član rukovodstava više sportskih ekipa i nevladinih organizacija u Bačkoj Topoli. Jedan od osnivača Asocijacije za razvoj Opštine Bačka Topola i član njenog Upravnog odbora u više mandata.

Član je Opštinskog veća Bačka Topola na profesionalnom radu od izbora 2004. godine.

POSlANIcI lSV U SKUPŠTINI SRBIJE