UNIVERZITET U NOVOM SADUEKONOMSKI FAKULTET

SUBOTICA

SEMINARSKI RADiz predmeta „Međunarodne finansije”

tema: „Finansijalizacija svetske privrede”

Novi Sad, 2010. godina

SADRŽAJ

Uvod............................................................................................................................................3

1. Pojam finansijalizacije............................................................................................................4

2. Struktura finansijalizacije.......................................................................................................5

3. Kanali finansijalizacije............................................................................................................7

3.1. Promene u strukturi i funkcionisanju finansijskih tržišta.................................................7

3.2. Ponašanje preduzeća........................................................................................................7

3.3. Ekonomska politika..........................................................................................................8

4. Uzroci svetske finansijske krize..............................................................................................8

5. Posledice svetske finansijske krize.......................................................................................10

6. Način ublažavanja svetske finansijske krize.........................................................................11

Zaključak...................................................................................................................................13

Literatura...................................................................................................................................14

2

UVOD

Finansijalizacija svetske privrede je vrlo aktuelna tema, s obzirom da je jedan od uzroka trenutne svetske finansijske krize. Rad je posvećen toj temi i koncipiran je iz dva dela: prvi deo se odnosi na samu finansijalizaciju, a drugi deo se bavi trenutnom svetskom finansijskom krizom, koja je, zapravo, posledica finansijalizacije.

Na samom početku govori se o pojmu finansijalizacije, njenom korenu, ali i uticajima, jazu finansijske i realne ekonomije i „naduvavanju balona“.

Sledi deo koji govori o strukturi finansijalizacije u Sjedinjenim Američkim Državama i dat je tabelarni pregled osnovnih pokazatelja finansijalizacije američke, a samim tim, i svetske privrede.

Zatim su prikazani i ukratko objašnjeni kanali finansijalizacije, uticaji koje ona vrši i promene koje izaziva, kako na finansijskim tržištima, tako i u ponašanju preduzeća i ekonomskoj politici.

Nakon toga, pažnja se usmerava ka aktuelnoj svetskoj finansijskoj krizi. Najpre su predstavljeni uzroci krize i kriza hipotekarnog tržišta u Sjedinjenim Američkim Državama, zatim posledice, pre svega bankrot mnogih finansijskih institucija i na kraju, mogući načini ublažavanja krize.

3

1. POJAM FINANSIJALIZACIJE

Finansijalizacija je pojam koji objašnjava ekonomski sistem ili proces koji pokušava da pretvori vrednost kojom se trguje ili u finansijske instrumente ili u derivate finansijskih instrumenata1. Prvobitna namara finansijalizacije je bila da omogući pretvaranje proizvoda ili usluga u razmenljive finansijske instrumente, i na taj način olakša trgovinu. Finansijalizacija je proces gde finansijska tržišta, institucije i elita teže da ostvare što veći uticaj na ekonomsku politiku. Ona transformiše funkcionisanje ekonomskog sistema i na makro i na mikro nivo.

Njeni osnovni uticaji su:

1. povećava značajnost finansijskog sektora u odnosu na realni sektor,2. vrši transfer dohotka od realnog ka finansijskom sektoru,3. povećava nejednakost u dohotku i doprinosi stagnaciji najamnina.

Finansijalizacija prolongira recesiju i izlaže ekonomiju riziku duga. Ona deluje kroz tri kanala:

1. promene u strukturi i funkcionisanju finansijskih tržišta2. promene u ponašanju nefinansijskih korporacija3. promene u ekonomskoj politici.

Nastanak finansijalizacije vezuje se za neoliberalizam, Fridmanovu doktrinu slobodnih tržišta i Čikašku školu koja se zalaže za deregulaciju finansijskog sistema početkom 70tih.

Ulaganje u industriju i poljoprivredu donosilo je mali profit zbog prekomernog kapaciteta, pa su velike količine viška novca cirkulisale ili su bile investirane i reinvestirane u finansijski sektor. Rezultat je bilo sve veće razilaženje hiperaktivne finansijske ekonomije i stagnantne realne ekonomije. Kako je primetio jedan od izvršnih direktora na stranicama Financial Times-a, „poslednjih godina, došlo je do sve većeg jaza između realne i finansijske ekonomije. Realna ekonomija je rasla ... ali ni približno rastu finansijske ekonomije – sve dok se nije urušila.“ Taj jaz između realne i finansijske ekonomije nije slučajan – do buma finansijske ekonomije je došlo upravo zbog kompenzovanja stagnacije kao posledice hiper-proizvodnje realne ekonomije2.

Problem sa ulaganjem u finansijske poslove je u tome što se takvo ulaganje svodi na izvlačenje vrednosti iz već stvorene vrednosti. Ono, doduše, može da stvori profit, ali ono ne stvara novu vrednost; samo industrija, poljoprivreda, trgovina i usluge stvaraju novu vrednost. Zbog toga što profit nije baziran na stvorenoj vrednosti, ulaganja su postala volatilna, a cene akcija, obveznica i drugih oblika investiranja radikalno mogu da odstupe od njihove realne vrednosti. Na primer, akcije internet kompanija mogu da nastave da rastu do neslućenih visina, podstaknute uglavnom spiralnom nadogradnjom finansijske vrednosti.

Tako profiti zavise od korišćenja prednosti rastućih cena finansijskih instrumenata koje odstupaju od vrednosti roba, a koje se zatim prodaju pre nego što im stvarnost nametne „korekciju“, što će reći, povratak na realnu vrednost. Radikalni rast cene neke aktive koji daleko premašuje realnu vrednost naziva se formiranjem mehura.

2. STRUKTURA FINANSIJALIZACIJE1 http://en.wikipedia.org/wiki/Financialization2 http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/jedna-nekonvencionalna-analiza-globalnog-kolapsa.html

Osnovna karakteristika finansijalizacije u SAD je rast duga. Tabela 1. pokazuje evoluciju ukupnog duga kreditnog tržišta između 1973. i 2005. godine. Tokom ovog perioda ukupan dug je porastao od 140 % do 328,6 % GDP-a. Dug finansijskog sektora je rastao mnogo brže u odnosu na dug nefinansijskog sektora. Dakle, dug finansijskog sektora povećao se sa 9,7 % na 31,5 % ukupnog duga. Godina 1979. je godina kada dug finansijskog sektora počinje rapidno da raste u odnosu na nefinansijski sektor.

Era finansijalizacije vezuje se za usporeni rast realne ekonomije. Tabela 2. pokazuje rast dohotka po glavi stanovnika u industrijski najrazvijenijim zemljama u periodu od 1960. do 2004. U svim zemljama, osim u Velikoj Britaniji, od 1979. godine, odnosno početka perioda finansijalizacije, prosečan godišnji rast dohotka po glavi stanovnika počinje da opada.

Tabela 3. pokazuje razvoj korporativnog bruto profita u odnosu na kompenzacije zaposlenima. Bruto profit porastao je od 22, 3 % kompenzacija zaposlenih 1973. godine do 25, 8 % 2005. godine, što pokazuje preusmeravanje dohotka od radne snaga ka kapitalu.

Tabela 4. pokazuje raspodelu korporativnog profita izmedju finansijskog i nefinansijskog sektora u SAD. Izmedju 1973. i 2005. godine ukupan profit porastao je od 7,3 % do 10, 3 % GDP-a. Učešće profita finansijskog sektora u ukupnom profitu se značajno povećao. Godine 1973. profit finansijskog sektora iznosio je 25, 7 % profita nefinansijskog sektora, odnosno bio je 4 puta manji od profita finansijskog sektora, a 2000. godine činio je 49, 7 % profita nefinansijskog sektora (2 puta manji od profita finansijskog sektora). Godine 2005. došlo je do rasta profita nefinansijskog sektora, tako da se ovaj procenat smanjio na 43, 2 %.

Sumirano, period finansijalizacije obeležilo je:

1. rast ukupnog duga, a u okviru njega brži rast duga finansijskog sektora u odnosu na nefinansijski sektor,

2. smanjene prosečnog godišnjeg rasta dohotka po glavi stanovnika,3. preusmeravanje dohotka od radne snaga ka kapitalu,4. udeo profita finansijskog sektora u ukupnom profitu raste u odnosu na udeo profita

nefinansijskog sektora.

3. KANALI FINANSIJALIZACIJE

Mehanizam finansijalizacije prikazan je na Šemi 1. koja pokazuje uticaj interesa finansijskog sektora kroz tri kanala. Prvi kanal odnosi se na strukturu i funkcionisanje finansijskog tržišta. Drugi se odnosi na ponašanje nefinanskijskih korporacija, a treći na ekonomsku politiku3.

3.1. PROMENE U STRUKTURI I FUNKCIONISANJU FINANSIJSKIH TRŽIŠTA

Neki od ranijih radova koji se tiču finansijalizacije proučavaju efektre promena u strukturi finansijske imovine i makroekonomske efekte finansijskih inovacija i deregulacije. Drugi radovi izučavaju uticaj bogatstva i kreditnog racia na potrošnju domaćinstva. Tobinova q-teorija naglašava uticaj tržišta akcija na investicije preduzeća. Ovi radovi su zapostavljali dug koji je postao fokus današnjih radova o finansijalizaciji.

3.2. PONAŠANJE PREDUZEĆA

Drugi kanal uticaja finansijalizacije je ponašanje preduzeća koje su finansijska tržišta prilagodila svojim interesima. Finansijska tržišta utiču na korporacije tako da one zaduživanjem finansiraju svoje aktivnosti, i na osnovu toga plaćaju manje poreze, ali veće kamate po osnovu zaduženja. Takođe, finansijska tržišta su podržavala korporacije da svoje menađžere plaćaju opcijama koje omogućavaju kupovinu akcija po unapred određenoj ceni. Kako bi izbegli plaćanje poreza na dividende, preduzeća koriste profit za otkup akcija, što utiče na rast cena akcija i generiše manje oporezovani dobitak. Povećani dug transformiše profit u plaćanje kamata, koji redukuje dohodak preduzeća namenjen nefinansijskim ulaganjima.

3.3. EKONOMSKA POLITIKA3 Thomas I. Palley, Financialization: What it is and why it matters, 2007, 15.str.

Interes finansijskog sektora, koga podržava poslovni interes, utemeljio je politiku rada koja favorizuje njihov cilj. Ta politika olakšava ekspanziju i preusmerava dohodak od radne snage ka kapitalu, što je u skladu sa interesima finansijskog sektora. Ona je dizajnirana tako da preokrene opadanje profitnih stopa koje se dogodilo 1970. godine4.

4. UZROCI SVETSKE FINANSIJSKE KRIZE

Finansijska kriza se pojavila u vreme nestašice kredita uz prisustvo hipotekarne krize. Hipotekarno tržište je svoj uspon doživelo u SAD i primer je neodgovornog kreditiranja od strane investicionih i komercijalnih banaka. U tom periodu kompanija ”Countrywide Financijal Corporation” postala je najveći hipotekarni kreditor u SAD. Ona se usmerila na razvoj hipotekarnog tržišta odobravanjem velikog broja dugoročnih kredita sa niskim kamatnim stopama uz prisutan enorman rast nekretnina. Ova kompanija nije proveravala kreditni rejting klijenata pri odobravanju ovih kredita i klijenti sa najmanjim bonitetom su bili privlačni za kreditore zbog toga što su plaćali najviše kamatne stope na ove kredite.

Kompanije su u ponudi kredita imale i ”piggy back” kredite, odnosno kredite sa hipotekom drugog reda. Pri odobravanju ovih kredita klijenti nisu imali obavezu da plaćaju učešće za kreditno kupljene kuće i stanove. Kompanije su vodile takvu politiku da su odobravale hipotekarne kredite i klijentima koji su kasnili sa otplatama postojećih kredita, a prilikom donošenja odluke o kreditiranju nisu proveravali bonitet korisnika kredita.

Planovi otplate ovih kredita su bili netransparentni i dominantno je bilo odobravanje kredita sa promenljivim kamatnim stopama. Te kamatne stope su prvih godina bile i suviše niske da bi se kasnije enormno povećale, tako da su klijenti umesto otplate glavnice jedva uspevali da otplaćuju povećane kamatne stope.

Dileri kreditnih banaka i kompanija su ubeđivali klijente da uzimaju hipotekrne kredite za kupovinu kuća, nameštaja i drugih potrošnih dobara. Dileri su na osnovu realizovanih kredita imali veću naknadu za obavljanje posredničkih poslova. Klijenti su gubili hipoteku zbog nemogućnosti urednog servisiranja kredita, a gubili su i sve ostalo što je uzeto na kredit i bili su primorani da se isele. Ovo je stvorilo mogućnost za useljavanje novih klijenata kojima su odobreni hipotekarni krediti po visokim kamatnim stopama.

Pošto se ovi krediti nisu evidentirali u bilansu stanja kompanija, nisu bili podvrgavani kontroli ni nadležnih ustanova, niti pojedinaca. Hipotekarni krediti su pakovani u tzv. „hartije od vrednosti obezbeđene hipotekom” koje su kupovane od strane velikih investicionih banaka. Investicione banke su ove hartije od vrednosti prodavale na finansijskom tržištu kao „kolateralizovane dužničke obveznice”. Na taj način su investicione banke „zarazile” bilanse stanja komercijalnih banaka i drugih finansijskih institucija na širem finansijskom tržištu u Evropi, Aziji, Africi i Australiji5.

Kolateralizovane dužničke hartije od vrednosti su nosile najviši rang koji je određen od strane vodećih međunarodnih agencija za rangiranje hartija od vrednosti. Niko nije mogao da posumnja da je to prevara na visokom nivou. Prva prevara je usledila kod odobravanja hipotekarnih kredita, bez kolaterala ili sa visokom procenjenom vrednošću kolaterala. Druga 4 Thomas I. Palley, Financialization: What it is and why it matters, 2007, 21. str.5 Nenad Vunjak, Finansijska tržišta, berze i brokeri, Ekonomski fakultet Subotica, 2009, 454. str.

prevara je usledila definisanjem precenjenog ranga sekjuritizovanih hartija od vrednosti. Ne sumnjajući u nivo rangiranja hartija od vrednosti skoro sve veće svetske banke su ulagale svoj novac u hartije od vrednosti ranga AAA nagomilavanjem sekjuritizovanih hartija od vrednosti koje su vodile vanbilansno. Njihova izloženost riziku je bila daleko veća od iznosa kapitala koji je bio izdvojen za pokriće potencijalnih gubitaka po osnovu rizičnih plasmana.

Ova prevara je izašla na videlo kada je počelo usporavanje kupovine kuća i stanova, koja je bila podstaknuta nekontrolisanim odobravanjem hipotekarnih kredita. Odobravanje ovih kredita povećalo je ponudu nad tražnjom za hipotekama. Veća ponuda hipoteka uticala je na smanjenje cena nekretnina i mogućnost prodaje nekretnina. Nemogućnost prodaje nekretnina po realnim tržišnim cenama izazvala je nemogućnost servisiranja obaveza i po sekjuritizovanim hartijama od vrednosti i po hipotekarnim kreditima.

Istovremeno su korisnici hipotekarnih kredita kasnili sa otplatama zbog visokih kamata i naknada. Smanjenjem vrednosti osnovnih hartija od vrednosti, smanjila se vrednost i kolateralizovanih dužničkih hartija od vrednosti. Došlo je do raskoraka između hipoteka koje su uzete na duži vremenski rok i kolatralizovanih kratkoročnih hartija od vrednosti koje su uzete na kraći rok, a za čijim kontinuelnim obnavljanjem nije postojao interes od strane investitora. To je dovelo do toga da se ove hartije od vrednosti nisu mogle o roku iskupiti, a hipoteka nije mogla ni jednim delom naći likvidne kupce, da bi pokrile iskup sekjuritizovanih hartija od vrednosti.

Dalji pad hipotekarne vrednosti je usložio i ovako složeno finansijsko stanje. Upravo tu počinje svetska finansijska kriza jer se klupko brzo odmotavalo, što je rezultiralo ogromnim gubicima investicionih i komercijalnih banaka, osiguravajućih kompanija, posredničkih kompanija, investicionih fondova i drugih finansijskih institucija koje posluju na svetskom finansijskom tržištu. Kriza je započela u SAD gde su hipotekarne transakcije započele svoju aktivnost i brzo se proširila na ostale zemlje sveta koje su imale kontakta sa takvim sekjuritizovanim hartijama od vrednosti.

Najizražajniji uzroci finansijske krize su:6

1) pohlepnost za lakom i brzom zaradom, posebno kod poslovnih banaka2) neadekvatna regulacija i kontrola kredita3) profesionalna neodgovornost (uprave finansijskih institucija, rejting agencija i

revizorskih kuća).

Novi model kreditiranja se zasnivao na suprotnim kriterijumima od onih koji su važili za tradicionalne modele i to se može smatrati jedim od glavnih uzročnika krize. Kod tradicionalnih modela kreditiranja kreditor vodi računa o sledećim činjenicama:7

1) prisustvo opreznog kreditiranja (70 do 80 % kredita prema vrednosti nekretnine)2) banka je procenjivala nekretnine (realna procena nekretnina)3) banka je vršila ocenu boniteta dužnika4) banka je bila vlasnik nekretnine do povrata kredita5) povrat kredita je bio siguran.

5. POSLEDICE SVETSKE FINANSIJSKE KRIZE

6 Nenad Vunjak, Finansijska tržišta, berze i brokeri, Ekonomski fakultet Subotica, 2009, 455 str.7 Isto, 456 str.

Najveća posledica svetske finansijske krize odnosi se na gubitak kuća i stanova za dva miliona vlasnika u narednom vremenskom periodu. Više od 100 kompanija hipotekarnih poverilaca prestalo je da posluje. Cene kuća i stanova i dalje se rapidno smanjuju. Pad cena kratkoročnih kolateralizovanih obveznica uticao ja na investitore da prodaju hartije od vrednosti i da tim novcem ne obnavljaju investicije u nove kratkoročne hartije od vrednosti.

Posledice svetske finansijske krize su trenutno vidljive širom sveta. Skoro da nema države koja ne interveniše na domicilnom finansijskom tržištu. U SAD je bankrotiralo pet najvećih investicionih banaka, kao i više desetina banaka i drugih finansijskih institucija u svetu. Gubici MMF-a iznose preko 1000 milijardi dolara, uz prisutne velike otpise dospelih hipotekarnih obaveza. Izraženo je otpuštanje radnika u automobilskoj industriji, građevinarstvu, mašinskoj, hemijskoj i tekstilnoj industriji.

U cilju spašavanja hipotekarnog tržišta u SAD su nacionalizovane dve najveće privatne hipotekarne institucije: Freddie Mac i Fannie Mae. Zadatak prve institucije je bio da razvije sekundarno tržište običnih hipoteka, a druge obezbeđenje likvidnosti i stabilnosti osiguranih i garantovanih hipotekarnih kredita.

Dosadašnje posledice krize vidljive su kod američkih investitora, jer oni gube kao investitori i kao poreski obveznici. Prisutno je nepoverenje prema finansijskim institucijama i svetskim berzanskim indeksima. Na pomolu je i kriza potrošačkih kredita i kreditnih kartica.

U ovu krizu su uključene i piramidalne banke koje su na svojstven način vršile niz piramidalnih prevara tokom godina. Tipičan primer je piramidalna prevara Mejdof. Bernard Mejdof je stvorio veliko poverenje kod potencijalnih ulagača tako što je jedan od tvoraca elektronskog poslovanja i bivši direktor Njujorške berze. Njegova prevara putem banke je godinama trajala, tako što se peuzeti novac na štednju i depozite nije ulagao u privatne investicije, nego je služio za izmirivanje dospelih kamata i glavnica ranije uloženog novca.

Svetska ekonomska kriza nije zaobišla ni zemlje u tranziciji. Činjenica je da su ove zemlje bile više u funkciji dužnika nego u funkciji kreditora. Kod njih postoji strah od nemogućnosti povrata kredita, bez prisustva straha o promenama kamatnih stopa pri plasiranju kredita. Druga činjenica koja se odnosi na ove zemlje vezana je za konzervativno poslovanje njihovih banaka, odnosno odobravani su krediti malim i srednjim preduzećima, a manje su učestvovale na berzanskom tržištu. Posledice u obliku indirektnih efekata finansijske krize su prisutne kroz:8

1) rast troškova kreditnog zaduživanja,2) mogućnost manjeg nivoa kreditnog zaduženja,3) nižu stopu ekonomskog rasta.

6. NAČIN UBLAŽAVANJA SVETSKE FINANSIJSKE KRIZE

8 Nenad Vunjak, Finansijska tržišta, berze i brokeri, Ekonomski fakultet Subotica, 2009, 459 str.

Dosadašnje dejstvo svetske finansijske krize je pokazalo da se dosadašnja neoliberalna doktrina kapitalizma, koja je počivala na privatizaciji, deregulaciji i liberalizaciji, nužno mora revidirati. Očito je da „nevidljiva ruka” finansijskog tržišta nije više efikasna i da je neophodno upravljati finansijskim tokovima i u razvijenim zemljama i u zemljama u razvoju. Zbog toga je važna oštrija regulacija finansijskih tržišta od strane države, a posebno u delu odobravanja hipotekarnih kredita.

Nužno je redefinisati status i ulogu rejting agencija, a u cilju kvalitetnijeg definisanja bonitata emitenata i rangiranje emitovanih hartija od vrednosti. Pošto su off-shore kompanije bili aktivni učesnici u raspirivanju finansijske krize, neophodno je realno ograničiti prostore njihovog delovanja. U cilju ublažavanja svetske finansijske krize treba se posvetiti računovodstvu i reviziji radi realnog iskazivanja finansijskih izveštaja i objektivnog informisanja potencijalnih investitora i šire javnosti.

Kada je u pitanju bankarski sektor posebnu pažnju treba posvetiti: tehnologiji odgovornog kreditiranja, neposrednom pristupu upravljanja finansijskim rizicima, depozitnoj funkciji banaka i finansijskoj transparentnosti. Primena tehnologije odgovornog kreditiranja od strane banaka podrazumeva realnu procenu sposobnosti klijenta da otplati preuzete kredite. Glavnu ulogu u odgovornom kreditiranju treba da ima kreditni menadžment tako što će pratiti namensko korišćanje kredita tokom čitavog roka njihove otplate.

Neposredno upravljanje rizicima znači da se rizici prepoznaju od strane bankarskih menadžera i da se njima racionalno upravlja u interesu deponenata i korisnika kredita. Izgradnja depozitne funkcije kod banaka podrazumeva manju zavisnost banke u odnosu na finansijsko tržište kapitala i uticaj svetske finansijske krize na depozitne banke. Svako zanemarivanje ove funkcije, uz brži rast hipotekarnog kreditnog portfolija, može da dovede do finansijske krize sa dalekosežnim posledicama. Finansijska transparentnost podrazumeva finansijsku edukaciju klijenata i dostupnost finansijskih informacija širem krugu javnosti.

Ključne vrednosti dobre banke treba da se zasnivaju na: prepoznavanju rizika, transparentnosti u saradnji sa klijentima i usmeravanju ka dugoročnim vrednostima.

Značajan deo mera za prevazilaženje svetske finansijske krize treba tražiti u merama monetarne, fiskalne i devizne politike pojedinih nacionalnih ekonomija. Te mere se pre svega odnose na:9

1) ograničenje obima plasmana (dinarskih, deviznih, po pojedinim granama i delatnostima) i fleksibilnoj kamatnoj politici,

2) povećanje stope obavezne rezerve (na dinarske i devizne plasmane),3) kontrolisano kretanje kamatnih stopa (umeren rast ili pad po pojedinim oblicima

plasmana),4) polaganje depozitnih sredstava kod centralne banke (u zavisnosti od kretanja novčane

mase i potrebe za kreditnom multiplikacijom),5) ograničenje budžetske potrošnje,6) podsticajnu poresku politiku usmerenu ka ino-ulagačima i izvozno orjentisanoj

privredi,7) kontrolisanu poresku i carinsku politiku,8) povećanje deviznih rezervi,

9 Nenad Vunjak, Finansijska tržišta, berze i brokeri, Ekonomski fakultet Subotica, 2009, 461, 462 str.

9) intrevencije centralne banke na deviznom tržištu radi održavanja realnog i prihvatljivog kursa domicilne valute u odnosu na međunarodnu prihvaćenu valutu.

Pored ovih mera fiskalne i monetarne politike, izlaz treba tražiti u :10

1) novim investicionim ulaganjima2) povećanju proizvodnje,3) uspostavljanju tržišne ravnoteže između ponude i tražnje robnih fondova,4) povećanju zaposlenosti,5) prestruktuiranju privrede,6) podsticanju izvozno orjentisane proizvodnje,7) promene u delu kreditne i poreske politike.

ZAKLJUČAK

10 Isto, 462 str.

Problem finansijalizacije svetske privrede javio se tokom 20. veka i izazvao velike ekonomske krize.

Jedan pokazatelj super-profitabilnosti finansijskog sektora je profit, koji je u američkom proizvodnom sektoru iznosio jedan odsto američkog bruto domaćeg proizvoda, dok je u finansijskom sektoru dostigao dva odsto. Drugi pokazatelj je činjenica da finansijski sektor pokriva 40 odsto ukupnog profita američkih finansijskih i nefinansijskih kompanija, iako je odgovoran za samo pet odsto američkog bruto domaćeg proizvoda (a i to je, vrlo verovatno, preterana procena).

Ulaganje u finansijske poslove svodi se na izvlačenje vrednosti iz već stvorene vrednosti, koje može da stvori profit, ali ne i novu vrednost (samo industrija, poljoprivreda, trgovina i usluge stvaraju novu vrednost). S obzirom da profit nije baziran na stvorenoj vrednosti, ulaganja postaju volatilna, a cene hartija od vrednosti mogu radikalno da odstupe od njihove realne vrednosti i to dovodi do stvaranja mehura.

Pošto profitabilnost sada zavisi od uspeha u špekulacijama, ne iznenađuje to što se finansijski sektor kreće od jednog do drugog mehura, ili od jedne do druge špekulativne groznice. Podstican špekulativnom groznicom, kapitalizam zasnovan na finansijama doživeo je oko 100 finansijskih kriza od kada su tržišta kapitala deregulisana i liberalizovana 1980-ih, a najozbiljnija kriza pre ove sadašnje je Azijska finansijska kriza iz 1997.

Potencijalni izlaz iz krize podrazumeva preduzimanje značajnih promena, i to u smeru: oštrije regulacije finansijskih tržišta od strane države, a posebno u delu odobravanja hipotekarnih kredita, kvalitetnijeg definisanja bonitata emitenata i rangiranja emitovanih hartija od vrednosti, ograničiti prostore delovanja off-shore kompanija, realnog iskazivanja finansijskih izveštaja i objektivnog informisanja potencijalnih investitora i šire javnosti, tehnologije odgovornog kreditiranja, neposrednog pristupa upravljanja finansijskim rizicima, depozitne funkcije banaka i finansijske transparentnosti.

Izlaz treba tražiti i u drugim oblastima, pre svega u novim investicionim ulaganjima, povećanju proizvodnje, povećanju zaposlenosti, prestruktuiranju privrede i smanjenju jaza između realnog i finansijskog sektora.

LITERATURA

1. Nenad Vunjak, Finansijska tržišta, berze i brokeri, Ekonomski fakultet Subotica, 2009.

2. Thomas I. Palley, Financialization: What it is and why it matters, 2007.

3. http://en.wikipedia.org/wiki/Financialization

4.http://www.nspm.rs/ekonomska-politika/jedna-nekonvencionalna-analiza-globalnog-kolapsa.html