Dragoljub D. Jovanović

PRIČE IZ MAJDANPEK

2

Čoveka ne čini ništa srećnijim nonjegovo vlastito pošteno uverenjeda je učinio najbolje što je mogao.

Tesla

Direkcija rudnika bakra Majdanpek “Prvi bakar”

3

4

Rukom napisani tekst je komentar Dr. Ljubiše Rajkovića - Koželjca

5

6

PISAC O DELU

Pišući ove priče imao sam dva cilja:

Prvo, hteo sam i ja da se jednom svojom pločicom pridružim ljudima koji svojim delom popločaše Majdanpek i okolinu. Da kažem, ovako je bilo. Da pomenem neke ljude, da opišem jedno vreme onako kako sam ga ja doživeo. Ne stručno, literarno. Stručne belege sam za sva vremena ostavio na terenu uklesane u kamenu, to neka drugi ocenjuju i sude o tome.

Drugo, želja mi je bila, ako me Svevišnji podrži da odem tamo odakle sam krenuo u svet, da pričam onima sa kojima ću se družiti kako sam bio na privremenom radu u Vlaškom kraju, “kakoo sam bil u Vlaško u ćiriju”.

Dogadjaje i dogadjanja, dok je sveta i veka, odredjivaće razvoj civilizacije. Istoriju pišu pobednici. Opet ljudi. Ljudi su krivi za sve. I za dobro i za loše. Sve će biti na ovom svetu, onako kako to ljudi udese, samo nas više nikada. Zato imamo obavezu prema potomstvu, ako nismo imali snage i pameti da usmerimo točak istorije i razvoja u boljem pravcu da im bar kažemo „Ovako je bilo“.

O jeziku:

Pišem na jeziku Jelašničana. To je neka vrsta modifikovanog Torlačkog jezika kojim Jelašničani medjusobno govore od pedesetih godina prošlog veka pa na ovamo. To je neka vrsta mešavine književnog Srpskohrvatskog i Torlačkog jezika. Po okolnim selima. Jakovcu, Petruši, Vitkovcu, Novom i Starom Koritu Gornjem i Donjem Zuniču, Ravni i Debelici Torlački jezik je manje modifikovan. Doduše svako selo je na neki način izgradilo svoj govor pa su ljudi na skupovima bilii prepoznatljivi po govoru. Često se govorilo: Po govoru bi rekao da je Jakovčanin, da je Petrušanin, da je Korićanac, da je Debeličanin ...

7

Tim dijalektom, kojim Jelašničani govore od pedesetih godina prošlog veka pa na ovamo govori jedan veliki broj stanovnika Srbije. Uglavnom istočni deo Srbije. Koliko sam ja prošao i video, iz mog iskustva, vrlo slično govore Zaječarci, Knjaževčni, Svrljižani, Nišlije, Sokobanjci, Aleksinčani, Leskovčani, Vranjanci, Piroćanci, Dimitrovgrad. U Pirotu i Dimitrovgradu i njihovoj okolini je manje došlo do promena, više se zadržao izvorni jezik. Srpskohrvatski jezik je tu imao manji uticaj.

8

S a d r ž a j: Strana:

Direkcija rudnika bakra Majdanpek “Prvi bakar” …….……..….......... 3Komentar Dr. Ljubiše Rajkovića – Koželjca ……………….….........… 5PISAC O DELU ............................................................................... 7

MALI KUKA, NEČE DA RADI .....................................................11ACA KAPEELNIK ..........................................................................15CIFA ............................................................................................. 19DRAGAN ĆESER ......................................................................... 22PODMETNUL MU FIĆA VARENA JAJCA .................................... 26FKATURE DJI KAR .................................................................... 30IMENJACI ..................................................................................... 34UKRALI MU RAMPU .................................................................. 40SRETA JEPUR ........................................................................... 44ALJO, LJULJE, SKA PROBLJEM ................................................ 49BUGARSKA RUŽA....................................................................... 55ODAO SINU PORODIČNU TAJNU .…………...……….……...….. 60FKATURE DJI ŠPAJZ ................................................................ 67KREMEN ZA PUŠKU ................................................................. 73NEE KOME JE NAMENJENO .................................................. 77POMERENA GRANICA ............................................................... 80POPILI SMO MU REĆIJU ..........................................................84VOZILI JALOVINU NA DROBLJENJE ...................................... 88DISCIPLINSKA KOMISIJA ........................................................... 94AMERIKANCI PRATE SITUACIJU .............................................. 100INTERNET ................................................................................... 109MERIMA ....................................................................................... 115BIOGRAFIJA ............................................................................... 125

9

10

MALI KUKA, NEČE DA RADI

Bil edan poslovodja na drobljenje, dobar radnik, umejal da organizuje posao, umejal sas ljudi, slušali ga ali malko lošiije vreviil srpsći, vlasi kao i madjari mešaju rodovi, pogotovu kad se neštoo uzbude, kad je neka pritrusa u pitanje oni se ustresuu pa nikako da se sas nji dogovoriš...

Došal edanput za treću smenu, primarna drobiliica zaglavenaa. Ednaa u remont a u ovuj drugu blokovi. Obično toj takoj i bude, kad je jednaa u kvar el na servis na drugu mora neštoo da se desi... Poslovodje na kop celu smenu tovare dobruu rudu, onoj što ide lasno kroz drobljenje, da napraje proizvodnju, onoj što je vlažno, blato, blokovi onii odvajaju u stranuu, toj zvali repovi, pa u poslednji edan el dva kamiona natovare, da ostaje čisto radilište. Pogotovo kad se primopredaja vrši na lice mesto pa vozači preuzimaju plni kamioni, tagaj se tek nezna kojii je kriv. Kad toj takvo dojde na drobljenje onoo sve pozatvara, blokira, pozaglavuuje. Dok odglave, prošla pola smena, nema proizvodnja. Jutre nastane svadža, rasprava. Onaj em nema proizvodnju, em se namučil kano Isus Kristos, em okaju po njeg, em na kraj mesec manja ocena rada, em manja plata, smena lošiije ocenjena, radnici če ga poeduu. Onaaj što zaglaviil drobljenje, njemu smena bolja, nema da okaju po njeg, nikoj ga ne maltretira...

Zval dežurni inžinjer dispečera da vidi el ima neći problem, ovaj mu rekal da ima, ne ide ruda, zaglava na drobljenje. On

11

pozovee poslovodju drobljenja da vidi kvo je u pitanje. Javiil se Marinko sa Primarnog drobljenja:

- Pa ne radi šefe, zaglava iz drugu smenu, takooj smo primili. Otkazali smo rudu.

- Pa el ste vrnuli bar kamioni da se ne dangube i laufaju na praznoo.

- Vrnuli smo odma.- Pa kvoo je problem?- Pa probleem isto, javili smo na početak. Mali kuka neče

da radi.- Još neče.- Neče.- Kvo mu je? Što neče?- Neznamo, eto takoj. Neče. Kad bi znali što, čas bi mi toj

rešiili. Bez njeg nemožemo ništa, najpre mora on.- Kako toj odjedared neče?- Pa nee toj baš od edared, zajebavaal on nas i raniije

samo vi toj neste znali, čas oče čas neče. Mi ga takoj molimo, molimo te ni završi po neći posao. Sag otkazal načisto, skroz, ne pomera se, ne mrda iz mesto.

- Kvo mu je, kako se ponaša?- Pa rekal sam, ne ponaša se, neče da radi, ne sluša

komande. Nesmemo da ga teramo na silu da se neštoo poviše ne posati pa kvo smo posle naprajiili.

- Dobro ako on neče, ima li nećii drudji da toj odradi pa da se krene?

- Pa ima, onaj golemian ali i s' njeg nemože.- Kakoo nemože, ovaj manečak i slab može a onaj ne?

Ovaj neče, onaj nemože! Najdete tam nekogaa trećega nek toj odradi!

- Šefe, nema treći samo nji dva. - Pa gde su ostali?- Pa nema, samo nji dvojiica.- Pa gde su ostali radnici, gde su? Kad nikoga nema koj

toj tam praji tolku galamu, kojii se toj tam čuju?- Pa svi tuj al bez njeg nemož.- Pa dobro bre, el vi ima tuj el nema, el ste svi el nestee, el

oče on el neče.- Pa tuj smo mi svi, oče i on ali najpre da se popraji. Oče,

če ga namestimo, al još malo. Mora malo da budete strpljivi.

12

- Pa do sag si pričal mali kuka i neče nikako, a sag? - Oče, samo još malo. Dobroo bi biloo da i Vi dojdete

ovaam da se uverite.- Pa kvo da mu ja rabotim, da ga biem? Kad ga roditelji

nesuu vaspitali, kvo ču mu ja? Ja nesaam mečka da se plaši od men.

- Ništa netreba vi da radite, samo dojdete...- Eto, reko ja da prime mesto njeg nekogaa drugoga, oni

zapeli njeg pa njeg. Znam ja kakav mu je baštaa bil radnik, iver ne pada daleek... Mora da se poštuje ključ, da bude detee našeg radnika... Baštaa ide u pendziju pa da se ispoštuje Samoupravni sporazum...

- Šefe, ne onaj mali što ga zovemo mali, nee on, on dobar, on oče... Ovaj mali kuka, on nevalja.

- Pa čekaj koji ti je sag pak toj još edan mali, taj drudji mali?

- Pa nema više, nema drudji, samo jedan mali kuka i jedan golem...Naišal od negde Ćosa pa zaslušal razgovor, vidi nemož se dogovore pa se uključiil i on da pomogne da se nesporazum razjasni. Počeel da dobacuuje sa stranuu. Marinko izmedžu nji dvojicu, sag još gore. Telefon krčii Ćosa mu neštoo dovikuje, inžinjer ozdol... Nezna koga da sluša.

- Kako veliš Ćoso da kažem, ne mali, mala. Ne kuka mali, mala kuka... Dobro de...Vidi Ćosa da se Marinko i šef nemož’ nikako da dogovore pa istrže na Marinka slušalicu iz ruće, veli: „Daj ga men, neznaš ti!“.

- Šefe, evo ti Ćosa on bolje znaje pa če da objasni.- Zdravo šefe, Ćosa ovdee. Nezna Marinko da kaže, on iz

Gornju reku, ne kuka mali, kuka mala, mala kuka, on ne razlikuje rodovi, ovaa odozgoor, onaa pokvarena, onaa neče da radi.

- Koja odozgor, onaa sa pulta?- Ma ne s' pulta. Alo, alo, nešto krči, slabo vas čujem, ovija

telefoni nesuu za nikakvo... Ovaaj, ovaaj gore što je na krov.

- Onaa gore, sa pretovarnu stanicu, sa Kule.- Ma ne sa kule, ovdee, ovaa ovdee, na primarno.- Pa jel i tuj ima neko žensko.

13

- Nee nikakvo žensko, kuka, kuka! I mala kuka i velika kuka neče da rade.

- Pa koja vam je sag toj velika? Kolko toj ženee vi tam imate?

- Samo onaj ednaa, onaj na pult, samo pultista žensko... Alo, alo, ne čujem ništa, šefe, obrnete nulu, veze ni nesuu nikakve, samo krčii,. Ranka, Ranka, samo ona.

- Šta da uradim?- Nulu, nulu, okrenite nulu! - Dobro, evo okrećem... Mante se žena, nee toj posao za

ženee! Najdete neko muško!... Daj mi Marinka!- Evo ti šefe.- Alo, šefe, Marinko opet, evo sag mi reče Rajko počel i

onaj veliki da zajebava.- Pa nee valjda sag i onaj debeli da je počeel.- I on šefe, i on zajebava, ali nee baš tolko, nee on tolko

loš, mož da bi nekakoo i tel, onak da ga malko varamo, da ga molimo, ali nemože da ulezne, gaura mika, on debel, nu poće, ne može s njeg. Nesmemo da ga teramo na silu, če se zaglavi, nemož ga posle izvadimo. Ako se dole zaglavi nesmemo da puštimo drobiliicu, če ga zgnjavi, posle nema od njeg više ništa, treba da nabavimo drudji mesto njeg.

- Ej, slušaj me ovak, obustavete odglavljivane, nemoj da dirate ništa dok ja ne dojdem, nemoj nećii slučaajno da ulazi u drobiliicu da se ne povredi!

- Nemaj briga šefe, mi toj pažljivo, palaak, binjišor.- Ej, jasno sam ti rekal, obustavite sve dok ja ne dojdem!

Otišal dežurni na drobljenje kad ono nee problem u ljudi nego nesporazum... Na drobljenju bile dve dizalice, dva krana, mali i veliki. Koristili ji prema potrebu, vrsti posla i težini, kad je montaža, servis i odglavljivanje drobiliice.... Mali kran zvali mala kuka, takoj bilo uobičajeno, takoj im bilo po lasno, svi takooj. Onaj veliki kran, na njemu bila velika kuka pa toj takoj i zvali... Nesporazum nastal oko malog krana, mali kran bil u kvaru. Marinko nee dobroo razlikuvaal rodovi pa onak u straa u razgovor sas dežurnog inžinjera govoril mali kuka neče da radi, veliki kuka nemože, još kad se umešal i Ćosa, on ko bajadji znal rodovi, tek tagaj nastala zabuna...

14

ACA KAPEELNIK

Biliii smo se takooj negdee sabrali neobavezno. Veliim ja za neštoo, što reče Milaan Nešić, da pomenem i njeg laka mu bilaa zemlja: „Nemoj ni da mi sviriš“. Čul sam bil neštoo za toj al nesaam znal baš sve. Nećii znali, neći nesuu. Onija što su znali onii se nasmejaše. Nasmeja se Steva pa veli, el znajete kakoo toj biloo: “Aca kapeelnik bil kapelnik vojne muzike, zatoj ga i zvali kapeelnik. Bil plaćeno vojno lice. Imaal muzičko obrazovanje, imaal i neći čiin... E, sag kakoo je baš dospeel u Majdanpek toj nikoj sigurno nezna. Ednii veluu oženil se sas vlajnu. Dok bil vojno lice, onaa išla kod rodjaka u posetu, Aca bil mlad, naočit, u uniformu, diriguvaal sas orkestar na svečanos povodom polaganja zakletve, onaa se zagledala u njeg. A, znaje se, kad vlajna na nekogaa baci oko, on je njojan. Taj se više ne iizvuče. Uzeli se onii pa edno vreme živeli tam negdee. On vodil orkestar, ona nezaposlena, edinica, vezana za roditelji, rastužila se. Zapela da dojdu u Majdanpek pa u Majdanpek. Zvocala mu takoj svaći dan, našla mu i posao u rudnik u vatrogasno društvo da vodi orkestar... Čovek kvo če, pomiriil se sas sudbinu, ostajil vojnu službu pa došaal.... Drudji veluu, bil ozbiljan, odgovoran, imaal ambicije kao i svaći mlad čoveek, tel da se dokazuuje, da napreduje, oni tam u vojsku nesuu imali za toj razumeanje, on se naljutil pa dal otkaz... Kako biloo da biloo došaal on u Majdanpek i zaposlil se u dobrovoljno vatrogasno društvo kao kapelnik. Doduše na druga mestaa mož i da su i bilaa dobrovoljna društva, ovoj kod nas biloo nekako pri rudnik. Vatrogasci bilii u stalni radni odnos, primali platu...

15

Skoro sva vatrogasna društva imala svoii orkestri, pleh muziku. Kakoo je na druga mesta bilo neznam ali ovija kod nas uzeli se ozbiljno u ulogu. Vežbali redovno, održavali kondiciju pa kad bude neći praaznik onii jutrom obučuu svečane uniforme pa se saberu ispred direkciju el ispred dom kulture pa krenu po ulice, svire koračnice „budilicu“. Aca nekolko koraka napreed, oni po njeg. U desnu ruku dirigentsći štap pa samo sas njeg, gore dole, gore dole, Onii koračaju u ritmu i svire. Mlogo lepo za oko. Šteta što sag toj više nema... Uvečer u park igranka za gradjanstvo, svire do neeko vreme. Kola, kola celu večer. Sabere se narod, ednii igraju edni gledaju. Nesaam od nji čul nekogaa da pojee, mora samo da su svirili... Mora da se pomene i toj, svirili i na sahrane, odavali počas novom blaženoupokojenom pred polaganje u večnu kuću.

Aca u vatrigasno društvo provel godine, u taj orkestar uneel i ugradil sebe. Dal mu dušu. Stvoril mlogo muzičari, osvajal sas nji nagrade na razni nivoi. Mislim da je bil jedan od retko zadovoljni ljudi jer radel posao kojii voleel a uspeh mu see viidel. Svud bil prisutan, mlodji mu se divili i biliii mu zahvalni. Na daleek proneel ime Majdanpek.

Biloo medjunarodno takmičeenje za vatrogasni duvačći orkestri negdee u Hrvatsku, dal je biloo u Rijeku el u Pulu, nesaam baš siguran. Učestvuvaal i Aca sas svoj orkestar. Svirili ednii svirili drudji. Sve dobrii orkestri, jaći muzičari i instrumenti im dobrii, sve bolji od boljega. Prva dva dana neobavezan program i kvalifikacije, medžu ostali za finale se nekako kvalifikuval i Majdanpek... Treći dan, finale. Na tribinu izlazi orkestar po orkestar onaak kakoo odrediil žreb, onoo se razduvaal neći veetar, nema nema pa dune, sklopi čas odtud čas odovud. Tribina natkrivena za slučaj da počne ćiša ali ovak otpred i sa stranee otvoreno da mož publika da prati. Muzičari počnu, notne svesće im ispred nji na instrumenti, vetar dune, listovi počnu da mrdaju el se obrnu, muzičari se pogube, dobrii oni al' navikli da gledaju u note. Posmetuu se počne edan da oree drudji da bodee. Onoo dok edan pogreši, posle sve naopoko, nikako da se slože. Onaaj što diriguje mlati sas ruće, pokušavaju da ji uskladi da dovedee u red, taman se slože ono pak dune vetar, pak isto, pak se pogube. Tonovi ednii visoćii edni niisći, ritam nikakav. Onaj što sviri solo, što vodi melodiju čas čas pa izgubi priključak, tonovi mu ko gladna svinjaa na

16

vraknjicu. Nesuu se spremali za ovakvu situaciju... Došli i naši na red. Veluu Aca im rekal, ajde, sag se pokažete...

Postrojiil ji Aca pa se palak okrenuul kam publiku, za trenutak zastaal pa prisloniil levu ruku na stomaak i nežno se pokloniil. Onaaj njegoova pojava i oficirsći stas izmamili goleem aplauz. Sačekaal da se publika stiša pa se obrnuul kam orkestar. Podigal ruće na gore onak malko, kolko treba. Leva rukaa obrnuta nežno prema orkestar kao da če sas nju da miluuje mlado devojačko lice a u desnu, medžu palac i kažiprs, držii dirigentsku palicu, onaak, samo kolko da ne ispadne... Tajac... Aca sastaji palac i kažiprs na levu ruku pa se podiže na prsti kolkogod je najviše mogal, dobi neku snaagu, ponese ga neštoo kao da ima kriila, ruće uvis kao da želi sas nji da dodirne zvezde, naapraji kratku pauzu pa sas celo svoje telo učini nagli pokret na dole, kakoo krenu telo takoj mu poleteše i ruće, najpre palaak, neežno, kao da vučee linije, kao neštoo da crta, napraji sas nji otsečan okret pa trzaj na gore. Prolomi se zvuk iz onija limeni instrumenti. On nastaji sas onija dva sastajena prsta na levu ruku i sas onoj štapčee u desnu sa sitni otsečni pokreti gore dole da dava ritam... Duvaju složno ko jedaan, trubee če poispraljaju... Svire na sluh, ne smeta im vetar, od nji samo Aca umeel da čita note. Onoj što držaali notne svesće ispred nji na instrumenti toj biloo samo radi red...

Završiše koračnicu, Pobednik se videl, na svi biloo jasno da nemož nikoj ni da im prijde a kamo li da razmišlja od pobedu... Aplauz, aplauz, aplauz... Aca se okrenuul kam publiku pa se nekolko put pokloniil. Poklonili se i oniija što svirili. Postojal malko takoj pa se obrnul kam orkestar i sas desnu ruku, sas onoj štapčee pokazal na nji pa se i kam nji poklonil. Malko postojal pa im sas levu ruku sas blago otvorenu šaku na gore nežno pokazaal da sleznu od binu. Stanuul na desno krilo pa se, onak po vojničći okrenuul na levo, podigal štapčee u visinu desnog ramena pa sas njeg naprajiil odsečan pokret na gore pa na dole i marševsćim korakom levom nogom zakoračiil napreed, onii edan po edan po njeg. Slezli niz stepenište pa pak zauzeli mesto medžu publiku tam gde su biliii pre izlazak.

Prošli svi orkestri. Na binu se ukačiila neka amaterska grupa, neka decaa dok komisija ne donesee odluku.

Poče proglašenje, najpre dva treća mesta pa drugo i na kraj za najbolji orkestar na medjunarodni susret vatrogasnih orkestara proglašava se orkestar Dobrovoljnog vatrogasnog

17

društva iz Majdanpek. Pošto biliii orkestri i iz inostranstvo onii rezultati glasanja objavili i na englesći... Završilo se proglašenje onii odsvirili još ednuu koračnicu, pak aplauzi, pak nakloni kam publiku pak kam orkestar...

Završilo se takmičenje oni sedli u autobus pa za Majdanpek... Stigli u Majdanpek, Aca, kojii je kao on, nemoož nikoj da mu prinesee. Odma pozval radio, dal intervjuu, razgovarali i sas onija što svirili. Dal izjave i za Kolektiiv i Majdanpečće novine.

Dok ga još držal onaj zanos on otišal na Kop kod Milaana Nešića. Nešić bil Tehničći direktor Površinskog kopa. Tagaj tehničći imaal širokaa ovlašćenja, mogli sami da odlučuju od mlogo koje što. Nešić ga primiil, on mu pokazal pehar i diplomu što osvojili. Nešić mu čestital kao što je i red. Ajd Aca, misleel eto sag je priliika da toj iskoristi, da zatraži neće povlastice za članove orkestra. On misleel na svi važno toj što i njemu. Na Milaana toj bilaa poslednja briga, on juriil proizvodnju, tone... Izvadil spisak pa počel redom... Te da im se povećaju bodovi, Milaan prihvatil, dal im pedeset boda mesečno. Te kad idu na takmičeenja da im obezbedi prevoz i da im se toj računa kao službeni put, i toj prihvatiil. Kad su u drugu smenu da budu oslobodjeni od pet do sedam posle pladne da vežbaju. Ajd i toj. Da im se vreme kad vežbaju a nesuu u drugu smenu i kad svire na praznici i za sahrane računa kao prekovremeni rad. Tuj se Milaan malko ritaal, povećal im bodovi, kvo oče još, ali prihvatiil i toj. Za nove uniforme Milan nee tel ni da čuje, kupiil im prošlu godinu. Pokušaaval Aca na razni načini, ma jook. Na kraj Aca onak u ljutiinu mu rekal: „E, da znaješ, kad budeš umreel, neču da ti svirim“. Milaan mu odgovoril: „Nemoj ni da mi sviriš“...

I eto, takooj i biloo, nee mu sviril, umreel pre njeg...

18

CIFA

Leto na izmak ali još toplo, druga smena, rasporediili smo radnici, obišli edan krug teren pa došli u operativnu kancelariju da malko predanemo, večeramo i popijemo kavu. Misle da je na nas rukovodioci lasno, da ništa ne rabotimo, samo se vozimo i zakrtujemo ali nee takooj, imali smo golemuu odgovornos za proizvodnju, mere ti se tone svaći dan, prozivaju te ako ne ostvariš planirano, pišeš izjave, odgovoran si za bezbednos. Onaj „uaz“ ni sve smlati, po sto dvajes kilometra po smenu projdemo, izgorimoo po četeres litra beldziin... Taman smo večerali, Toza turiil lonče za kavu, etee ti ga dojdee Cifa. Cifa bil medžu postari radnici, šofer. Dok bil mlad on voziil golemii kamioni – damperi, bil u proizvodnju. Golemii djavola, šeset pet tone, golemii bilii za onoj vreme sag kamioni dvesta dvajes tone nosivos, dvajes i dva vagona, čitav voz eeej, plus petnajes vagona njina težina. U toj vreme biloo mlogo vozači pa onija što su postari rasporedjuvani na lakša radna mesta, vozili pokretnu radionicu, cisternu za gorivo, cisternu za polivanje puteva, kamion sas mazivo, razvoziili električari i bravari, voziili rukovodioci, eto takoj, nešto polasno. Takooj i na Cifu, davali mu da vozi pokretnu radionicu el cisternu za polivanje puteva. Završi rabotu pa se posle zevzeči, zabavlja kolege. Saberu se gore na servis takvija kano on, onija što nesuu rasporedjeni el čijoo je vozilo u kvar el na servis pa se zajebavaju, prepričavaju zgode da im po lasno projde radno vreme. Neje ni ništa bilo sumljivo. Često on takoj poljije putevi el razveze mazivo pa dojde u operativu, posedii tuj malko sas nas, izlaže po neštoo pa il se pak vrne u krug el se priudara te ga pušrimo da ide dom.

Još od vrata Toza i Aca ga uvatiše u mašinu. Pričaju nešto na vlašći, zajebavaju ga, imaju si neštoo njino, on se rita, brani. Vidim u pitanje neka švaleracija ali neznam kvo je, tagaj sam od vlašći znal samo „sadus“, kad je „sadus“ nemoj više da ga tražiš, nema ga, otišal. Napadaju oni njeg, on se brani, ja čas pogledam u Acu, čas u Tozu, trudim se da svatim. Smeškam se ko bajadji znam kvo pričaju. Smeška se i Stojaan, on bil mladji poslovodja, nee ni on znal vlašći.

Skoro sam došal u tuj smenu, još nesaam povatal kraišta. Nesaam znal koji je kakav. Znal sam i' ovak po imenice i

19

koji kakav posao mož da obavlja, el može nešto po komplikovano i opasno el ne, el mož da se oslonimo na njeg, ali ovak privatno od nji nesam znal... Završiše sas njinu zajebanciju pa obrnuše na srpsći da ji i ja i Stojan razumemo... Ja listam nešto oko proizvodnju, Aca piše šikte, Toza pere onoj što variil kavu. Stojaan i on tuj neštoo... Poče Cifa da priča kako zajebaal rabadžije iz Kučevo te sturili seno ispred opštinu... Velii, nesaam još bil stigal za ženidbu ali nesam bil baš ni detee, počeel sam da jurim devojčiči. Rudnik nee bil ovakav, bilaa jama, vagoneti. Vagoneti tegljili konji. U jamu bilee remize za konji a ozgor štale. Biloo godžaa konji. Ovdee nema poljoprivreda pa ranuu za konji dovozili iz Kučevo, Žagubicu, iz Braničevsći okrug... Idem ednu večer ozgor niz ulicu pokre Pek, več biloo dockan, okasnil sam, treća smena več počela. Ljudi se biliii pribrali po stanovi, ovdee ondee po neći čoveek, od decu nema nijednoo, samo ja. Živeli smo u koloniju. Taman sam stigal do ćupriju, ondee gde bila stara autobuska, pojaviiše se odonuud niz brdo rabadžije sas seno... Mlogo kola, i konji i volovi... Onaj napreed kad dojdee na ćupriju zaustai konjaa, nazva mi boga pa velii gde da najdemo nekogaa od rukovodioci da vidimo gde čemo sas ovoj seno. Ja velim, ja sam mladji poslovodja, sturete ga ondee, onoj onde rudnik, upravna zgrada, ondee u onuj avliju, tuj ga sturete. Nemog se sag zadržavam pokre vas, okasniil sam... Da primim smenu i obidjem teren pa če se posle vidimo, vi sturajte... Kučevo dalek, palak se ide, padal mrak, još malo pa sred noč. Umorni oni, umorna stoka, koj če ti baš u mrak oceni godine... U Majdanpek ovdee ondee sijalica, potrošila decaa, nevidi se ništa pogotovu ondee na raskrsnicu. Na men dreje od baštuu, od brata, golemee pa u nji izgledam postar, ozbiljan, mož da je biloo neštoo i od radničko. Poslušaše onii men pa ednaa po ednaa kola, ednaaa po ednaa uvezu pa sture. Jutrom, kad sam se digal pred opštinu stogovi, plna avlija, praznaa kola pokre put u red, konji i volovi vezani za kola, ednii jedu ednii preživaju, ednii polegali. Službenici iz opštinu pokre onija stogovi, smeju se, zajebavaju. Ednaa gomila od onija rabadžije na kapiju, medžu nji edan kano da je po gospodin, u gospodsće dreje, ima i tašnu, mora da je sekretar el presednik opštine, oka neštoo na nji, svadža se. Onii onak umorni, pospani samo slegaju sas ramena. Ja ulezo u kuću da me ne vide, da se nećii ne seti za men...

20

Taman Cifa završi priču Aca veli, ajde bre idii si nemoj više da ni zamajavaš, treba da idemo na teren.

Taman izleze, evee ga pak na vrata... Lupi se sas ruku po čaloo i poče psuje pamet i glavu šašavu, pola na srpsći polovin na vlašći. „Kvo ti je bre Cifo?“... „Ebem ti ovakvu pamet, zaboriil sam što sam došal. Vi me napadoste od vrata, skrenuste mi pažnju na drugo pa sam zaboriil.“... „Pa što si došal?“ „Odma zovete bolnicu, hitnu pomoć i obavestete policiju. Dole kod staru topionicu, ondee kod rampu gde plnim cisternu, preodile ženee preko brv, brale kupine pa onaj debeelana, onaj sas kratće nodje štono teško ide, znajete ju i vi, stalno se tude mota, reče on i po ime, omaknula se od brv pa padla, sve se smlatiila. Nema od nju ništa. Probaamo da ju povrnemo. Duvamo je u usta, masiramo. Ništa... Oneja dve što bilee sas nju ostaše da ju čuvaju a ja dojdoo. Na rampu četri nema telifon, nema veza, presekli kabal onija što koplali pokre put... Aca velii: „Bre Cifo, el si naas našal?“ Gledam u Cifu ozbiljan, ustresal se... Sas rampu četri stvarno nemamo vezu. Mož da je i istin... Gledam u Acu, baš ga briga.Toza si ćutii... Pitujem ga što ti ne zoveeš, eve ti telifon pa zovii, ti znaješ kvo si videl. Velii nemož on toj, toj za njeg komplikuvano. Treba najpre da zove centralu pa kad dobije bolnicu tam pak centrala pa da traži hitnu, pa... Na kraju krajeva dal če men da dadu i vezu... Nemož on tolko, nezna on toj. Velii: „Ja sam vi rekal pa vi sag kako očete. Ja sam sturiil odgovornos od sebe.“ Odjuri on onak ljut na brzinu na dole kam rampu četri. Mi ostamo, gledamo se. Oviija velu nema od toj ništa, Cifina posla. Idemo mi na teren a ti kako očeš... Sedomo u kola pa pojdomo. Ja napreed, poslovodje pozadi. Videl ni stražar od dalek pa diže rampu. Kad ulezomo ja pokaza ovak sas ruku na Tozu da stane. Stanu on, ja slezo... Da se raspitam... Stražar veli: „Beoše dole neće ženee, idee neko smejanje, neka vriska, ali nesaam čul nikoj da kuka, nee nikoj tražil pomoć od men“... O majku mu, potvrdi stražar da bilee dole neće ženee. Reko ja na Tozu da vozi dole. Velii on, ma nema od toj šefe ništa, laže Cifa. „Ako, nema veze, idemo da mi bude čista saves... Otomo dole, ostaše onii u kola ja izlezo... Nema nikoga... Nema ga ni Cifa, otišal sas cisternu na servis. Ulezo u kola, zgledaamo se ovak, Toza obrnu pa ajd na teren...

21

DRAGAN ĆESER

Dojdomo za treću smenu. Treća smena tagaj počinjaala od deset sati uvečer. Do deset sati svaći radnik moral da primi radni zadatak i da bude na radno mesto, na mašinu. Mi rukovodioci smo doodili oko devet sati. Dok pročitamo knjigu naredbe, dok se od rukovodstvo iz drugu smenu informišemo doklee su stigli, kvo su urabotili a kvo je oostalo za nas, dok se dogovorimo kvoo če puštimo da radi dojde pola deset, stignu radnici. Tagaj smene na Kop bile golemee, po sto trijes do sto pedeseet radnika ne računam tuj drobljenje, održavanje, obezbedjenje i ostalo. Dojdu ispred operativu po dva plna autobusa, u prvi, bušači, bageristi i radnici pomoćne ekipe i održavanja kopa a u drudju vozači. Radnici iz prvi autobus rasporedjuvali poslovodje a u drudji autobus brigadir vozača. Smensći inžinjeri ulazili neći put kod jedni neći put kod drudji, prema potrebu i nahodjenje. Kad svi radnici dobiju radni zadaci autobusi krenu po kop od ednoo radilište do drugo. Poslovodje i brigadir uglavnom napraje krug sas radnici pa se poslovodja vrne u operativu a brigadir ostane na servis Kovej. Radnici kojii rade po dalek el na nepristupačna mesta gde nemože da ide autobus razvoze se sas smenska kola. Kad se svi radnici rasporede i razvezuu na radna mesta mi se zberemo u operativu da još edampuut sve pretresemo, presaberemo i utanačimo. Tuj poslovodje tuj vozač tuj sam ja. Vozač najčešće turi kavu, on najslobodan. Uz kavicu, u kolko okolnos zahteva neku promenu, u kolko je neći od nas saznal nešto novo, el za neći kvar mi se dogovorimo kvo če da promenimo i javimo na radnika preko radio stanicu. Ako je sve normalno, u obilazak krećemo oko petnaest do edanaes, edanaes.

Smensko rukovodstvo u toj vreme biliii četvorica, inžinjer smene, poslovodja, mladji poslovodja i brigadir. Radno mesto ni biloo uglavnom na teren. U operativu se vršila primopredaja smena, pisale nadnice, potpisuvali izvešaji, upisuvala proizvodnja i na pauzu jeli i pili kavu. Često smo, ako nee baš bilo ništa posebno i hitno i na početek smene pili kavu. Sve u svemu u operativu smo provodili najviše do dva sata. Na teren se išlo sas terensko vozilo. Nemož drugako, radilišta mlogo

22

dalek edno od drugo. Proodili smo po sto dvajes kilometra za ednu smenu. Toj vozilo se zvalo kola smene. Uglavnom bil „gaz“ el „uaz“. Onii biliii naj izdržljivi i najbolje savladjuvali uspon, klizav put, blato i loš teren. Sas nji se moglo svudee izlezne. Imali samo ednu manuu, mlogo trošili gorivo, za smenu smo trošili po četeres pa i više litra belzin. Doduše tagaj se na toj nee mlogo gledalo. Važno je da rukovodstvo obilazi teren, prati napredovanje radova, da je uvek u toku. U kolko nastupi neći kvar pa vozila sa održavanja več na teren da uskočimo sas njeg. Sas belzin smo se snabdevali na državnu benzinsku pumpu u grad. Otide vozač na benzinsku pumpu, onaj mu natoči gorivo, naplni rezervari, ako treba ulje uzne i ulje, zapiše registarski broj pa si posle tam oni nekako toj prebivali izmedžu preduzeća. Tagaj kano da je nekakvo drugo vreme biloo. I ako bila tolka sloboda za nabavku i potrošnju, kao da su biliii neći drudji ljudi. Ama nee se čulo da je nećii na pumpu sipaal belzin u svoje auto, da je uzel litar ulje na teret preduzeća el da je iz rezervar natočil u kantu belzin za svoju potrebu. Ma nee nikoj na takvoo ni pomišljal... Neznam... A za u krug, belzin se pretakal na veliko, samo kružiil od rezervar do rezervar. Toj bilo normalno, kano dobro jutro. Benzinska pumpa u grad radela do sedam uveče, ako dotlee nesii uzeel gorivo, zamlatil si se negdee u drugu smenu po teren, posle neemaa. Mora nekako da se snaodiš. Kako češ drugako nego da uzneš gorivo iz neko vozilo. Došal si za treću smenu, nećii ti iz drugu ispraznili rezervar. Nema drugo, uzimaš kantu i crevoo pa kod prvoga kod kogaa najdeš... Ko bajadji ljutili smo se kad ni nećii isprazni rezervar el uzne ulje ali kvo ti vredi, nikoj ne prizna. Toj takoj bilo normalno, išlo u krug.

Došli smo bilii takoj edamput za treću smenu posle odmor. Odmor izmedžu dve smene ni bil dva dana. Rasporedimo radnici, autobusi krenuše, mi pojdomo u operativu. Sačeka ni Toza kod stepenice, bil ni vozač, živel u Železnik, nee imaal stan u Majdanpek, putuvaal, čoveek za u svaku ruku, i domaćiin i da pomogne svakome, uvek da uskoči kad zatreba, razumel se i u mehaničarsći zanat, umejaal i da vari, volele ga i ženee, ma vlaa u pravom smislu, saviil takav šiju, omusil se, vidi se ima neštoo ozbiljno, ovak kad je situacija normalna on vesel, pogotovu posle pauzu, velii: „Bre šefe, nema gorivo, ič nema, sve ga ispraznili, nema ni kapka.“ Znam ja kad se takoj Toza požali znači da ne mogal toj nikako da reši, ako se

23

ikako moglo on ni samo posle obavesti, radi red, kolko nešto da kaže, da započne razgovor, da se ne ćuti... Biliii ni uzeli belzin, bilii ni sturili ventilator kaiiš, bilii ni uzeli ulje, bilii ni zamenili točkovi, uzeli svećicu, uzimali ni od kavu, od šićer, sve biliii, nikad da fali, da nema. Njegovo smensko vozilo biloo uvek u vozno stanje... Biloo ovoj, biloo onoj, samo biloo, sag sve uredu... Mislimo se mi kvo da rabotimo, gde sag gorivo da najdemo. Kad toj Toza nee mogal sam da reši, nemož nikoj.

Taman što je Toza uključiil rešoo i turiil vodu za kavu, etee ti ga Dragaan Ćeseer. Čoveek sitnog rasta ali žilav. Čim ga pogledaš vidi se da je izdržljiv, odlučan ima samopouzdanje, iskusan. Bil kontrolor bagera. Dok bil pomlad bil bagerista. Često smo ga kad se neštoo dvoumimo oko bageri el utovar pitaali za mišljenje, za savet. Nikad ni nee odbil..., bil mlogo dobar radnik, davali smo ga da radi i na opasna mesta, takoj kad je visokaa berma el blokovi, el preti nešto da klizne, kad treba da se tovre blokovi preko zubi, kad treba edan da bude sam na bager... Umejal je da radi i sas drudje mašine, sas utovarivači i sas turno traktori sas buldozeri. Uskoči takooj po neći put kad ni zatreba, kad neći nee došal. Ma sposoban čoveek.

Uleze Ćeser, pogledaa ja na sat, deset sati. Po njeg mož čovek sat da navija. On nee doodil sas autobus kano ostali, ponašal se kano slobodan strelac, držal malko do sebe, više kano neći gospodin. Nee zavisel od nikoga, nee imal obavezu kada če baš da obidje koji bager... Krene pa palak, kad stigne... Od edan do drudji, od edan do drudji, što bi tam rekli ljudi „Binjišor“, palak, nogaa pred nogu... Jedino ako ni treba neka knsultacija, neko njegovo mišljenje oko ispravnos, može li takoj da radi el ne, el opasno el ne, el postoji opasnos da se neštoo lošije desi da dojde do veći kvar, tagaj mi njeg najpre tam šaljemo. Nikad nee kasnil na posao, nee išal ni raniije, poštuval radno vreme. Na teren išal sas edan smlaten gaz. Našli ga Drago Bosanac i on negde po krug, digli bilii ruće onija čij je bil od njeg, dotrajal motor, poela ga rdžaa, treba godžaa da se ulaže, ne isplati se. Onii ga uzel pa popritegli, doterali, ovarbali. Sag pouzdan, idu sas njeg na teren. Palak, nigde ne žure. Sag bi ga i drudji teli.

Pitaa ga ja, veliim, ime, takooj smo se zvali, oč i ti kavu. Velii oču... Reko na Tozu: „Tozo, turii i za moega imenjaka!“ Na Tozu ne trebalo dvapuut da se kaže. Uze on šolju iz plakar,

24

zgrabi vlašu sas vodu od pendžer pa izleze na stepenište, izljocka, izljocka onuj šolju, u vlašu osta samo kolko za ednu kavu. On ju iscedi u šolju da bude pod meru pa sipaa u lonče, dodade vodu još za ednu kavu. Uze onoj šiše pa ajd napolje da zavati novu vodu, česmaa bilaa napolje, gore kod Trudbenik... Nee se mlogo pozadržal, uleze... Mi smo se raspričali, uvatili imenjaka u mašinu. Onoo toj tam takoj, kad se na nekogaa okome, nemož se spasi, svi na njeg...

Popimo kavu, dojdee vreme da se krene na teren. Poslovodje neznaju ništa za toj, samo ja i Toza... Pitujem ja imenjaka, velim: „Ime, imaš li nameru da ideš načas negdee u obilazak?“... Poče on da priča: „Ču idem tam, pa tam, pa tam.“... Ja mu velim: „ Pre nego što pojdeš, pogledaj kolkoo ti je gorivo“. On velii: „Imam pripln rezervar“... „Imal si kad si došal, ali si pil kavu“... „Ma vidim ja ti si se neštoo podobril, nee mi jasno, ali alajd... Platil sam školu...

25

PODMETNUL MU FIĆA VARENA JAJCA

Radno mesto vozač kola smene se smatralo za ednoo od lakša u rudnik. Onii vozili smensko rukovodstvo, inžinjera i poslovodju. Često, kad nee imalo kola na održavanje mehanizacije oni razvozili električari i bravari, redje onija što održavaju teška vozila. Na toj mesto rasporedjuvani onija što nesuu više biliii da voze teška vozila, što prišlii kam pendziju. Da je radno mesto bilo lakše toj izgledalo samo spolja, toj pričali onija koji nesuu probali, koji nesuu biliii upućeni. Vozač kola smene moraal da bude ko mladji poslovodja, da bude vidra, čigra, da potrčii. Moral da prati kakoo se odvija proizvodnja, da je za sve u toku, sam da se uklapa u situaciju, da oseti u koji momenat kako da se ponaša. Nee stanjuval celu smenu. Uvek mora da stigne na vreme, ko' mladenevesta... Ako se negde zamlati kad je neštoo jako važno, kad je u pitanje nećii kvar, daleko bilo povreda, a on oteza toj može jako da se vidi na proizvodnju 'el da košta čovečji život. Uglavnom su u mojee vreme na taj mesta bilii odgovorni vozači. Biloo i onija, pala Mara pala Sara. Na nji sve isto, binjišor (polak), lukru nou jepur sa' fuga (rabota ne zajac da pobegne), ali onii se kratko zadržavali na toj radno mesto. Čim se pokažu kakvii su mi ji sklonimo tam negde daleek.

Promenil sam nekolko vozača, imalo svakakvi, i onija što ne voze u rikverc i onija što i za napred i za nadzad imali samo po ednu brzinu i oniija što „toga konja ne jašu“, i oniija što cel dan snovuu po varoš pa noču, čim se uvate za upravljač oni zadremu pa krenu podi točkovi na teška vozila el niz bermu. Svakakvo je biloo...

Od kako dojdee da ni vozi Toza Skrofa ja sam se smiril, spasil. Takvoga vozača, majstora, radnika, domaćina,

26

snalažljivog čoveka samo možeš da poželiš. I ženee je volel i umeal sas nji i one njeg volele. Imal sve najlepše i najizraženije osobine što krase jednog pravog vlaha. I da stigne i da pobegne.

Smensći poslovodja bil Softić Ferid - Fića, retko dobar radnik i čovek. Jako smo se slagali. Umeel jako lepo da se šali sas ljudi i prima šale na svoj račun. Njega neznam kakoo izgleda kad je ljut. Poseban mu kvalitet biloo toj što imaal jako ubavu svastiku, svi biliii ljubomorni na njeg.

Da održava kancelariju, zvali smo ju operativa, uzeli smo Slavka Vlahovića, bageristu. Bil nešto povredjen... Da se tuj najde, da bude pokre nas, tuj mu po lasno, da ga malko zaštitimo da se ne kači na bager. Održava kancelariju, javlja se na telifon i radio stanicu, javi ni ako nećii nešto traži i vari kavu.

Problemi, problemi, problemi, svaći čas neštoo. Kad se ljudi nebii šalili oni bi poludeli. Nikoj se ne ljuti, čeka priliku pa vrne istom merom.

Počela druga smena, poslovodja i brigadir rasporedili radnici pa se vrnuli u kancelariju da popijemo kavu i još edanput pročešljamo situaciju pre nego što krenemo na teren. Toza sas smenska kola otišal da razvezee ljudi, onija što im radilišta daleek, gde nemož autobus... Za večeru išla kantina po teren ali ranaa nee bilaa bog zna kakvaa, neći put se i razminemo pa smo si često nosili oda dom. Slavko ooplaknu lonče sas vodu pa odmeri četri šolje i turi ga na rešoo. Fića otvori torbuu pa ni pokaza kvo je ponel za večeru. Kuvana jajca. Gledam ja onaj jajca, jajca kano od plovku takva beličasta – zelena, mazna, ali krupna kao da su sas dva žltca... Rodil sam se u saloo, svakakvo sam videel. Imali smo plovće ali jajca od plovku sas dva žltcaa toj nesaam videl. Priimeti on da ga čudno gledamo pa uze edno od onaj jajca, ovak ni pokaza pa veli, od koju živinu ovoj jajcee. Slavko iz varoš, on toj nezna. Ja velim, ja bi rekal da su od plovku, ali tolko golema, neznam, nesaam do sag tolka videel. Veli on od plovće, od plovće. Tašta ima plovće u Milanovac. Sas dva žumanca. Edna nosi stalno sas dva...

Popili smo kavu, Toza se pozadržaal na teren. Dojdee on, umoran, sav se smlatiil. Mi mu velimo da ostane u operativu da se odmori, da popije kavu a mi če uznemo kola pa da projdemo na Severni revir... Takooj i naprajimo. Uzemo kola pa na Severni. Fića vozi, ja pokre njeg. Kad čovek takooj otide na teren onoo se potera, Bog ni zaboril. Vrnuli smo se u

27

operativu kude pola osam, zakasnili smo za večeru, pregladneli... Sedo ja uz astal, astal golem, za primopredaju se mlogo zberu, okolo klupovi. Uz astal još Slavko i Toza neznam dali je još neći bil. Fića otvori plakar da uzne večeru. Uze edno od onaj jajca pa pokaza i na Tozu. Veli, Tozo, el znaješ od kvo je ovoj. Toza ga gleda, čudi se. Veli daj da vidim. Obrča ga po ruće gledaa, mirisaa. Nemož ništa da kaže. Veli, gde si ga našal. Fića dobi ideju pa kad rasprede priču: „Gore, na Andezitsći prs. Kad izlezomo gore pa počemo da se spuštamo niz put, onde proz šumu, ono neka ptičurina ovolka. Raširila krila pa samo kruži. Ko avion, ne mrda sas nji. Nesaam do sag tolku videl. Stanumo mi, izlezomo iz kola pa gledamo. Onaa kruži, kruži, kruži pa otide na onam. Pratimo mi nju. Gledamo... Na vr' drvo gnjezdoo. Stanu ona na njeg... Ajd da se više ne mlatimo po toj, nastajimo na dole po našu si rabotu. Kad smo se vrčali, golica me pile, kvo li ima u gnjezdoo. Gledamo od dalek, pile nee više tuj. Ajd mi na onam ajd pa stanumo, nemože se više s' kola. Dojdomo pešći do drvoo. Ništa se ne vidi. Nedaa mi dupe mirku, interesuje me. Rešim da se ukačim da vidim kvoo ima u gnjezdoo... Palak, palak, nezgodno za kačenje, namučil sam se. Drvo golo, nema granje, edvaa se ukačii. Pogledam u gnjezdoo, dve jajca. Toj i eve još ednoo.“ Izvadi on još jedno jajce iz plakar pa pokaza... Vidimo, Toza se upecal, nasedal na priču pa ćutimoo. Čekamo da vidimo kvo če da bude do kraj... Uze Toza i onoj drugo jajcee gledaa i njeg, premešta iz ruku u ruku. Veli el oč da mi ji dadeš da baba turi podi kvačku da vidimo kvo če se izvedee. Oču, veli Fića... Vidimo mi, osta Fića bez večeru, ali nema nazad, u pitanju je opšti interes. Velii Toza, ostaj ji tuj pa ču ja jutre da dojdem s' kola, da ji ne nosim na autobus, da mi ji nećii ne stroši...

Kao što je i obećal, dojdee jutre Toza sas kola, Fića mu dal jajca. On ji turil u gepek, zašušljal da se ne potroše pa kad se završila smena odvezal dom, u Železnik. Bil iz Železnik, dole prema Kučevo. Nee imal stan u Majdanpek, putuval. Doduše nee mu ni odgovaralo da dobije, imal jako domaćinstvo, zemljuu, šume, stoku. Živel sas ženuu. Imal sina i ćerku ali kao i sva decaa, nesuu biliii sas nji, radeli negdee gore po Sloveniju.

Turila Tozina ženaa uz ostala jajca i onija dve podi kokošku. Kad se kokoška digne iz gnjezdoo da neštoo pojedee i popije vodu, ona ji obrne da je bude za sigurno, jajca

28

golemaa pa se plašila da neče mož' kokoška da ji obrča... Prošlo neeko vreme, pituje Fića Tozu kakvaa je situacija. Toza velii, kad bude on če kaže. Opomenumo ga da vodi račun kad se izlegnu da ne pobegnu, da ne odletuu. Veli on znaje za toj, da ne brinemo, rekal na babu da poklopi kokošku sas koš.

Prošlo četri nedelje, izlegli se piliči, izlezli ispod kvačku. Oniija dve još ništa. Držala Tozina ženaa još ednu nedelju kokošku podi koš. Piliči več biliii odskočili. Nemož više da ji drži poklopeni, mora da ode... Zamolil Toza komšiku, trevilo se u toj vreme nasadžuvala kvačku, da podmetne podi nju onija dve jajca, da nastaji sas mutenje. Čekali, čekali, i tuj se piliči izveli, od onija dve jajca niištaa... Več smo bilii i zaborili na toj, Toza ni potseti, velii, ja sam uzel jajca od komšiku. Strošil sam ji. Nema od nji ništa, usmrdeli se... Varena jajca, kvo drugo da bude... Mora pileto da ne imalo muško, parnikaa pa jajca bilaa jalova...

Beše ni žal što smo mu maltretirali ženuu sas toj, sirota nagrejisala ni kriva ni dužna... Samo oćutamo...

29

FKATURE DJI KAR

Bude takoj, naidu nekolko smene nema nikakav probleem oko proizvodnju… Rasporedimo ljudi, obidjomo radilišta pa stanuumo na Kalotu ispod Staro drobljenje, pratimo situaciju. Odotle se vide sva radilišta. Vidimo čim nećii stane, pitamo kvo je, el treba pomoć… Ako vidimo da probije kabal el nestane struja odma trčmoo po električari…

Sedimo i pričamo. Noč dlga, dok dojde vreme za drudji obilazak otegne se. Toza ni vozi. Turil ovak ruće na volan pa naslonil glavu na nji i dreme. Sluša kvo pričamo. San mu lak pa učestvuje i on u razgovor… Ja na prednje sedište, pokre njeg. Fića se raširil na zadnje…

Toza ni snabdeval sas najnovije informacije. On znal sve, i kvo je u državu i u preduzeće i u opštnu i koja je s' koga bilaa, ma sve. Ako ti neštoo treba el interesuje pitaj Tozu.

Zapričali smo se, eto i toj došlo na red, kakoo Paun Durlić kaže, on toj istražuval, da je vlaška madjija najjača posle vudu, jedino s' nju može da se poništi vudu...

Ma kakvaa madjija, kaže Toza. Nema od toj ništa. Men' baba bilaa vržatora. Kod nju doodile žene za razne stvari. Prajila im za ovoj, praila za onoj, podvezuvala stomacii na nerotkinje... Doodile žene i odovde iz Majdanpek... Pituje ga Fiće, el imalo od toj vajdaa što podvezuvala stomacii. El pomagal i on. El učestvuval i on u toj... El izučil pokre nju zanat... Može li sag toj da nastaji, da se nastaji tradicija... Toza se samo smeška, vidi se odgovara mu, diza mu Fića rep... Celu noč smo se mlatili okol naprave i Tozinu babu. Ispade da od toj nema ništa i da on uopšte u toj ne veruje...

Večeramo na Kalotu pa ajd kod Slavka u operativu da popijemo po kavu... Proizvodnja ide, najpre da se razdrememo pa čemo tagaj u drudji obilazak. Taman ulezomo javiše da se na Marion dva sćinula mala sajla. Na održavanje nesuu imali vozilo pa pratiimo Tozu da odvezee bravara na teren. Fića i ja ostaamo u operativu. Još smo biliii pod onoj što smo pričali... Ajd da istestiramo Tozu, da vidimo stvarno kolkoo on u toj veruje... Dogovorimo se da uvežemo kosće od kokošku sas alev konaac, ovaak malko da visii, da naprajimo kao krs. Sas stranuu da privežemo nekolko alće od lanac, da dodademo još neštoo pa da mu vežemo na kola. On imal varburg, doodil često sas njeg na posao.

30

Rešeno, naprajeno... Izgleda dok smo biliii dom toj ni bilo najvažno. Desilo se da Milena imala za ručak pečenu kokošku. Ja uze pa turi kočine od bataci u ćesu da ponesem na posao. Potražii od nju da mi dade edno parče alev konac, vlnen, podebel, od onoj što je ostalo kad plela drešku. Pituje ona štoče mi toj. Ja velim da vežemo na Tozu na kola. Ona se zabrinu, da neštoo ne naprajimo sas toj. Ma jok, velim ja. Njemu baba bilaa vračka. Da vidimo kvo če da bude kad toj vidi. Koju če ženuu da nabedi... Desilo se da i Slavko imal kokošku za ručak. Donel i on kočine. Njegove po krupne, bilaa pogolemaa kokoška. Donel i kosće od šiju. One šupljee pa zgodno da se nanižu na konaac.

Kad oče ono oče, samo se namesti. Bil poslednji dan u treću smenu pa Toza došal sas kola, trebalo da skokne do Požarevac, da krene s' posla malo ranije te da si toj tam završi.

Dok Toza razvoziil smenu mi sedomo da popijemo kavu i uskladimo stavovi... Izabramo kočine. Ja dado alev konac... Kvo čemo za lanac?... Seti se ja. Iza operativu imaalo kotur aluminijumska žica, menjali neštoo na bandere pa im ostalo. Odseko edno parčee, takoj kude pola metar, isecka ga na positno pa napraji nekolko alće. Ispade krasan lanac. Jes da ne rdžav ali nema veze, koj če ti na toj tolko gleda. Kad otidemo na teren, da ne bude sumljivo, Slavko če toj da sastaji i veže na desna vrata za kvaku... Kola bila parkirana ispred operativu, desna stranaa u mrak, sve kako treba.

Celu smenu smo bilii veseli, svakakve smo stvari raspraljali, najviše od švaleracije, da navedemo Tozu na toj da mu napravu vezala neka švalerka. Nikoj ne pominjal fkature...

Pital Toza Fiću da krene raniije, ovaj ga puštiil... Toza upaliil kola, obrnul i krenee. Operativa tagaj bila na Istrage. Javni put išal ispred nju, videl se proz prozor... Slavko, ko bajadji tura kavu a gleda dalii če Toza neštoo da primeti, rešo ni bil na prozor, ništa nee sumljivo što tuj stojii. Veli, otide Tozaa...

Pauzirali smo dva dana izmedžu smene. Iz treću smenu se ide u drugu, ednaa se preskaka. Kao i uvek, rasporediimo radnici. Toza otišal da razveze onija što su po daleek, što nemož sas autobus...

Taman Slavko sipaa kavu ete ga i Toza, stiže. Počemo da pijuckamo, biliii smo i zaborili na onoj kvo smo mu podmetnuli on velii. Šefovi, naprava. Kakva naprava, poče da

31

rasčakčuje Fića... Veli naprava, vezano mi na kola... Krs sas crven konac, lanac i šupalj zub... 'Bem li ga od kvo je, kao od konjaa ali po golem. Kad poomenu onaj šupaaj zub mi na malko da iscrcamo odsme, povatamo se za stomacii ali mora da se ćutii, suzdržavamo se da ne bude sumljivo... Gde ti je toj? Velii evee ga na pendžer od spolja. Nesam tel da ga unosim u operativu. Diže se on, izleze napolje pa uze napravu i prinese do vrata da ni pokaže. Fića poče da oka po njeg, beži sas toj tam, nemoj da ni neštoo donesee, neći maler.

Onoj, poče Toza, kad sam pošal iz treću smenu, odma tuj, samo što sam zamaknul iza rampu četri, čujem nešto zvecka. Mislim neravan put pa se čuje alat u gepek. Ajd na dole ajd, ajd, izlezo na asvalt, čuje se, burgija čoveku u mali mozak. Poče da sumljam da se nee odlabil neći točak, da nee ispadal šrav u radkapnu, da se nee otkačil auspuh. Da nesuu oprudje el amortizeri... Stanuu ustranu pa izpritiska ovak sas nogu točkovi. Nee nijedan labav. Pritiskaa ozgor da vidim oprudje i amortizeri. Ništa. Uzee lampu pa lego podi kola... Auspuh i sve ostalo na mesto... O majku mu, kvo li je? Ne vidi se ništa. Ulezo u kola pa nastajii put... Zvecka, čuje se metalan zvuk... Nesmem da nastajim dok ne vidim kvo je... Stanuu pak. Otvorim motor... Da ne zvecka radilica, da nesu otišli ležajevi na motor? Ne sveti mi sijalica za pritisak ali nemož ni u toj da veruješ, mož da se negdee otkačiil kabal, nema kontakt... Jok, ništa. Sve uredu. Motor radi mirno. Prima lepo gas... Stojim pokre kola pa se mislim. Šaram ovak sas lampu... Neštoo štrčii na desna vrata. Prijdoo ja, ono onoj što sam vi pokazal. Sturi ga ja pa nastajii put... Lanac, alće zveckale...

Idem zadovoljan, nee nikakav kvar... Taman da uleznem u Blagojev kamen, otud ide kamion, farovi mu visokoo, zaseni me. Najaša na ednu cepanicu... Ispadla nekomee... Nagazil sam ju na kraj, ona se podiže pa mi napraji ozdol štetu na patos. Dobro da nesaam otćinuul neći točak... Velim, ete. Fkature...

- El si završil onoj što si tel u Požarevac?- Završil sam, ali onoj ozdol iskriveno... Dosta što znam...- Da ti ne baba toj napraila, da ne ona toj vrzala? - A nee... Moja baba men voli. Kad dojdem po neći put

pijan, ispadnem iz kola, onaa me natovari na grbinu pa odnese u krevet... Ne onaa...

32

- Neznam, veli Fića, edino nekaa od švalerće... Mož nekome da si diral ženuu el švalerku pa ti neštoo naprail...

Dobro je, ne sumlja na svojuu ženuu... Da ne naprajimo čoveku svadžu u kuću...

Sutra dan, taman smo krenuli na teren, Toza se požali, kad izlaziil na kapiiju, išal u rikverc pa zakačiil u stub i otćinul desnu kvaku na vrata, onuj gde bilaa vezana naprava.

Još mi toj ne svatamo ozbiljno. Kao eto, zakačila mu neka švalerka... Ma nemam bre šefovi nijednu... Toj teb' od pre, koj znaje od kadaa neštoo duguješ, šali se Fića... Zavrnul si nekuu, ostal si dužan... Obrčamo na razni načini, šalimo se da ni projde vreme... Njemu izgleda nee bilo baš za šalu...

Jutre, samo što smo ulezli na rampu, Toza velii, upadal sam u rupu i pokriviil felnu. Moraal sam da menjam točak. Fića ga pitaa 'el prosekal gumu. Veli ne. Tagaj ne golemaa šteta, če isprajiš toj... Ma ne neka šteta ali tera me maler... Poteralo me poslednji nekolko dana... Ebem mu mater, gde ja, kad sam našal onoj na vrata ne stanuu na prvu raskrsnicu, da ga premočam pa da vrljim, da raspratim toj...

Vidoo ja da smo otišli dalek, da smo preterali pa veliim: „Tozo, da doneseš dve ćila od onuuj tvoju rećiju pa če mi toj da ti raspratimo“...

Čoveek ništa ne proovrevi, ali vidi se, laknu mu...

33

IMENJACI

U rudnik smo bilii četri Dragoljuba sas isto prezime. Bil sam ja, bil edaan na bušenje, edaan voziil kamion i edaan valja da je biil na servis, dole na održavanje. Kojii je odokle baš biil toj neznam ali znam da je edaan od njii bil iz Negotin i edan iz Milanovac. Nesaam niednogaa od nji poznavaal. Oviija dvojica što bilii na kop mora da su bilii u smenu “A”, u oveja drudje tri smene sam bil, da su bilii u nekuu od nji sigurno bi ji znal.

Mlogo sam se pokre nji namučiil, ne samo da sam se namučiil nego me edanpuut i debelo otkoštalo a plašim se da če tek da me otkošta kad pojdem u pendziju el ču bar debelo da se namučim dok toj rasprajim.

Dobiil sam platu za edan mesec, platu ni tagaj davali na ruće, u koverat, posle obrnuli preko banku. U koverat bilaa i obračunska lista. Ja nesam imal običaj da gledam listu, kolko mi ture u koverat, tolko. Znam, u obračunsku radeli Ljubiša Golubović i njegova ženaa Mica, onii nikad nesuu grešiili. Kakoo ti šefovi dostave radni nalog onii takooj i obračunaju. Kod nji nemoož da bude greška.

Valja da je biloo pred kraj godinu, tagaj ni plata bilaa naj golemaa. Trebaalo da bude pogolemaa nego prošli mesec, kako koji mesec ide takoj plata rasla. Očekuval sam da plata bude po golema nego prošli mesec, ono jok, za ednuu trećinu manja… Pomalko sam primil od poslovodju. Pomislee da me nesuu za neštoo kaznili pa mi nesu rekli. Pogledam platnu listu, zarada dobroo obračunata. U obustave, Simpo Vranje, prva rata za nameštaj… Čeknu ja malko da poprojde gužva pa na šalter. Platu za kop delili u operativu. Velim na Ljubišu, da pogleda, odbit mi nameštaj, ja toj nesaam uzeel. Dobro velii, nemooj da brineš, nek projdu nekolko dana da završimo sas platu pa dojdii u obračunsku. Če rešimo. Če ti dademo toj što ti odbijeno na blagajnu.

Otoo dom, ne držii me dupe na edno mesto, uze da prelistam platne liste, još mi se nee bilo zgadilo da ji redjam kakoo koja doodi. Listam mesec po mesec unazad. Odbito za samodoprinos, odbito za grejanje, odbito za komunalije odbito za stanarinu, odbito za održavanje, odbito za SK, sve normalno. Na ednuu listu još edna stavka, odbitak za knjidje, Prosveta Beograd, šesta rata. O majku mu… Ajd ja unadzad, odbite mi i

34

oneja pet ostale. Na ostale liste nesaam ništa takoj premetil. Odvoji oneja liste što mi odbit kredit za knjidje pa ji turi zajedno sas onuuj što sam sag primiil. Rate nesuu bilee golemee pa nesaam primetil…

Sačekaa nekolko dana, uzee platne liste pa u obračunsku. Čuknu na vrata pa ulezo. Dobardan, dobar dan. Mica se odma setila što sam došal, sunu ruku te uze listu. Pogleda u nju pa se diže i uze registrator iz plakar. Turi ga na astal, savi se nadi njeg pa listaa, listaa dok ne naide na onoj što tražiila. Velii evee ga. Ime i prezime, dobroo, da vidim broj rada. A nee tvoj broj rada toj od onoga. Razlikujete se u poslednju cifru. Tvoj broj petnaes osamdeset a njegov petnaes osamdeset šes. Nesam dobro zagledala. Misleli smo dobil si stan pa kupuješ nameštaj… Uglavnom takoj svi rabote… Ništa, za njega če dademo nalog da mu se ovaj rata odbiije na akontaciju pa posle da nastaje na platu, a teb ču da napišem pa podigni pare na blagajnu…- A ovooj, kvo da rabotim sas oveja šes?- Kvo je toj, daj da vidim.- Pa evee gledaj, odbite mi rate za knjidje, Prosveta Beograd… Ja knjidje ne kupujem, od toj sam iz školu bežal, samo neštoo stručno…

Listaa ona, listaa pak oneja zabrane, velii eve ga… Samo ime i prezime… Nema broj rada… Neznam kojii turil zabranu… Verovatno misleel ti čitaš, oviija drudji ne… Ništa, ajd da naprajimo ovak. Ja ču zapišem za kojii ti meseci odbito pa da zoveem, da vidim koji je od nji uzel knjidje, da ne napraimo pak grešku… Da nesmoo odbilii, mi smo mogli da pošaljemo dopis Prosveti da napiše broj rada, ovaak nema drugo... Strpi se malo, valjda če da najdemo kojii je pa če ti vrnemo a njemu da odbijemo… Dobro, kad nema ćiša dobar i grad…

Oto si ja, rešili oni toj posle nekako… Vrnuli mi pare.Projdee neko vreme, dade mi poslovodja nekvo pismo.

Imalo u operativu sandučiči za poštu za svaku smenu po ednoo. Kurir iz direkciju donese kvo ima pa rasporedi po smene. Poslovodja, kad dojde otvori sanduče, uzne poštu pa kad krene na raspored on podeli… Gledam onooj pismo, pismo iz Dubrovnik. Nemam tam nikoga… Hotel Lokrum… Otvorii pismo, u pismo me onak snishodljivo mole da na taj i taj račun uplatim tolko i tolko na ime razliku za neznam kolko dana što sam ostal više… Da ne budem zal, a i poštujem toj što sam Hrvatsći zet,

35

kupii koverat pa im napisaa da je verovatno došlo do zabunu, da ja od gimnaziju na ovam nesam nikad više bil u Dubrovnik, da nas sas takva imena ima više u Majdanpek te da potraže čoveka prema broj rada ili broj osobne karte… Nesuu me više sas toj uznemiruvali…

Bil sam izlezal iz smenu, radel sam u pripremu. Dadoše mi nekvo pismo, na koverat na gornju levu stranu Opštinsći sud Negotin. Kvo ja imam sas Negotin. Imam tam vamiliju ali nesaam išal koj znaje od kadaa. Neznam kvo može da bude, edino da je u pitanje saobraćajni prekršaj, nema drugo. Mora da nesam stanul na stop tam na raskrsnicu gde se put od Rgotinu uključujem na put Negotin – Zajčer. Bilii tuj negde pokre nadvožnjak pa me videeli i podneli prijavu, nema drugo. Mislel sam da su za tuj deonicu nadležni onija iz Zajčer a ono eto… Dok sam takoj kontal ja rasklopi tabak što bil sklopen u koverat. Gore levo kao na svaći zvaničan dukomenat zaglavlje, Opštinsći sud Negotin, ispod toj predmet. U predmet privatna tužba, taj i taj, ne sečam se više ime, protiv mene. Kvo li je ovoj, majku mu? Mora onak u čudo da sam počel da čitam na glas… Spasiil me Pera Arizanović moj kolega, rudarsći inžinjer, bil tuj pokre men kad sam otvaral pismo, uze mi onoj iz ruće, velii, daj toj ovam, ja ču toj da rešim, znam ja za taj slučaj, sag ču da ti ispričam…

Nesi ti u pitanje, onaj tvoj imenjak, valjaa reče bušač. On iz edno saloo tuj pokre Negotin. Imaal jako dobroga drugara, odrasli zajedno. Ovaaj se zaposlil u rudnik a onaaj otišal u Nemačku. Mlogo ljudi iz toj saloo otišli u inostranstvo. Bil se oženil sas švabiicu, valja da je imaal i decu sas nju. Nastaili oni da se vidjaju kad ovaj dojde na odmor, išli zajedno po kavane. Doduše on jako retko doodil, nee imal više nikoga od svojii ovdee. Baštaa mu umreel a mater povukal tam kod njeg da gleda decu, da ne plača i za toj, da ne troši a i svoj če bolje da ji poprigleda. Edan put na ovoga našega, što se zove kao ti, trebale pare da si završi neku rabotu, požalil se kod prijatelja, ovaj mu dal bez reči. Valjaa da je bilo pet iljade marke. Obećaal da mu vrne za dve godine. Pošto ovaj doodil retko, trebaalo kad spremi pare da uplati na devizni račun u banku…

Završil si ovaj rabotu sas teja pare. Dan po dan, dan po dan vreme odmicalo, dok se obrnuul prošle dve godine, došlo vreme da uplati, on nee mogal da spremi pare. Kvo če, šta če, kvo če, šta če, napisal on njemu pismo, prestajil se kao da mu

36

piše njegov sin. Pisaal ovooj onooj i na kraj napisaal: “Znam da če ovooj što ču sag da ti kažem da te potresee, zatoj sam ostaiil za kraj. Sigurno se čudiš što ti pišem ja, što ne baštaa. Nema više baštaa, umreel… Šta češ, takoj mu pisano…”

Pomislel se kvo da raboti?… Toj si biloo medžu nji, dal sin za toj znaje el ne. Rešiil da mu oprosti teja pare. Neče ni da mu pominja…

Došal posle nekolko godine na odmor, tvoj imenjak živ i zdrav. Pitaal ga za pare. Ovaj nema, počel da vrda, da se vadi, da traži razlozi. Kad ga pitaal za pismo on reekal, da nee mogal da spremi pare pa mu biloo nezgodno, moraal neštoo da smisli, mislel če napraji u medjuvremenu pa če pismo da izgleda kao eto šaliil se, vic…

Veluu, kad dadeeš prijatelju pare na zajaam izgubiš i pare i prijatelja. Takooj i kod nji. Ovaaj što uzeel na zajaam skroz se promeniil, kao da nee više onaj čoveek od pre, nemoož da ga poznaješ, počeel da vredja: “De, kvo si tolko zapeel, ču ti vrnem… Ako se sas toj ne izvadiš… Ako te teja pare ne spase… Imaš tolće pare a zinulo ti dupe za ovooj… Ti mater gladnu i koj znaje kvo sve još…” Ovaaj se naljutiil pa otide kod advokata i tužil ga… Dal mu pare pred svedoci, rok odavna prošal i evee, zovuu ga na sud…

Da vi ispričam i ovoj pa više neču. Valjaa više neče da bude ništa, imenjaci otišli u pendzije, bilii pomladi od men ali imali beneficije… Sag kad smo praili novu sistematizaciju ja gledam u spisak, osim mene nema drudji Dragoljub Jovanović.

Radel sam u tehničku pripremu. Bilee tam mlogo ženee, tehničarće, medžu nji Milanka Kovačević, ženaa tuj moje godine, dal je bila godinu postara el pomlada neznam. Mlogo bilaa odgovorna… Nema takvaa… Brza, spretna, tačna. Sve znala i umejala. I da računa i da crta… Sve na vreme… Bilaa bolja od mlogo inžinjeri. Ako se slučajno pojavi neka greška, u toj što ona radela nemoj da tražiš, tuj nemož da bude…

Kadgod primimo platu Milanka pogleda listu, onaa toj detaljno kontrolisala, imala krediti za ovooj, za onooj, uzimala mlogo koje što preko platni spisak. Da vidi kvo je izlezlo, kvo još ima da se plati, kolkoo ostalo… Čas čas pa ovija iz Stanbeno, čas, čas pak razlika, ovija iz Stanbeno. Komentariše naglas… Pogledam u mojuu listu, i kod men odbito na dve mesta… Kad Milanka kaže nema kvo da sumljam… Ajd tako ajd ajd, svaći mesec razlika…

37

Biloo juli, sredina mesec, sečam se spremali smo se da krenemo na godišnji odmor. Primimo platu, gledam obustave… Pak stanarina na dve mesta. Naljutii se ja, kakva je ovoj rabota, formiraju cenu kako im padne na pamet. Valjaa je red i men nešto da pitaju. Ako več takoj treba, da potpišemo brate nov ugovor…

Kad sam se vrčaal s posla, onaak ljutiit, svrnuu u stambeno. Upado u kancelariju, u kancelariju edna ženska sedii uz astal. Veliim, kakvo je ovoj, svaći mesec neka razlika. Kad uporedim sas drudji, plačam veću stanarinu od onija što imaju mlogo pogolemii stanovi od men. Jes da je zgrada skoro izgradjena i da je u centar ali ne košta valjaa tolko taj luksuz. Evee Luka ima dvoiposoban stan u istu zgradu a plača manje.

Dado je obračunsku listu. Pogleda onaa, veli nema nikakva razlika. Kakoo bre nema, svaći mesec plačam razliku. Turi ona onuj moju listu na astal pa unese nekvu šifru u kompjuter. Pojavi se nešto na ekran. Gledaa onaa u toj gledaa, idee nagore na dole. Pitaa me kadaa sam prešal iz Milanovac u Majdanpek. Ja veliim da nesaam niikad bil u Milanovac. Velii, eve kvo je. Plačaš stan za nekoga Dragoljuba iz Milanovac, stan u Milanovac ne u Majdanpek… Izgleda da nee od odavna, poslednje nekolko godine. Mora da je od kad smo postali ednaa firma, od kad smo uveli kompjuteri… Ma baš men briga za vašu firmu i kmpjuteri, ajd vi men toj da otkačite…El može nekako da mi vrnete toj što ste mi uzeli el bar da prebacite da bude kao pretplata. Onaa velii za ovija poslednji šes meseci, ovoj od novu godinu na ovam, če računamo kao da ste platili unapred a za onoj raniije, neznam kakoo, mlogo kompliikuvano, takav program, toj otišlo za Bor, najverovatnije da nemože.

Kad vi i za ovooj ispričam el čete da kažete da lažem el da sam neći mlogo malerozan čoveek… Otišla ženaa da plati grejanje. Prešli smo da plačamo na ruće u Univerzal, na šalter. Od kakoo uzela socijalni program onaa preuzela kućni poslovi i ekonomat. Ja se više u toj ne mešam… Rekli je kolko da plati. Na nju biloo nešto sumljivo, plača se prema površinu, u komšilak, družila se sas žene, ima i pogolemii stanovi a plačaju manje… Pobuniila se onaa… Gledali onii tam gledali po kompjuter pa našli, plačamo i za garažu… Kakva garaža, nesmoo imali ni montažnu a kamo li sas grejanje… Izbrisali garažu a za onoj što smo plačali ostalo da vide kako da ni

38

vrnu… Dalii je i ovdee imenjaak u piitanje el ne neznam, još toj nee raskršeno…

39

UKRALI MU RAMPU

Da im nesuu šale i zgode, onii toj zovuu „zajebancije“ rudarsći posao bi biil mlogo težak, ovaak za trenutak daduu sebi odušku, zaboraje na muku, na blato i prljav posao, na ćišu, na vodu u čizme, na sneg zavrat i vetar i mraz. Udruže se svi protiv ednogaa, danaas jedan na tapet, jutre drudji, kažu „namestiil se“ ali uglavnom nikoj se ne ljuti, ako ništa drugo čekaju priliku pa vrnu, naplate s' kamatu.

Eto takooj, jedanpuut se „namestiil“ i Brat. Zvali smo ga „Brate“. Biil stražar na rampe. Nezavisna služba, samostalni, iznad ostali. Imalii sva prava što se kontrole tiče. Čoveek mladjih godina, crnomanjes, jakaa grgurava kosaa, češljal se na gore, dal je se baš stalno češljal el nee, kosaa mu bilaa takvaa, mogal samo da promakne prsti proz nju. Nee bil previše visook, čvrs, nabiven, širook, malo veći stomaak, gruudi, ide uspravno, korača ponosno, zbog onaj njegov malo veći stomaak izgledalo kao da se još više prsi. Imaal strog ostar pogled, ovaak uvek nekaoo gledaal u daljinu, proz čoveka. Nikoj ga nee videl nasmejanoga, nikad se sas nikogaa nee šaliil. Kod njeg ti je biloo sve strogo, službeno, što bi se u vojsku reklo „po PS-u“. Kakoo da reknem malko smo se i plašili od njeg. Kakav je bil dom, sas ukućani, toj neznam... Na sebe uvek čista, ispeglana tamno plavaa stražarska uniforma, žltaa dugmeta, svetlo plavaa košulja i onaa ispeglana, čvrsto vezana mašna, sve na njeg utegnuto i blista samo cipile malko kaljave, ali toj dole nisko, ne vidi se. Zbog onuuj njegovu puniiju figuru uniforma se zategla, puca na izražene grudi. Na glavu plavaa stražarska kapa „šapka“, valjaa beše i imala napreed neštoo, neći znak, neku oznaku, amblem, pa kad ga čoveek takvoga pogleda, on izgleda ko rusći djeneral, ko vojvoda Stepa. Zbog tuj kapu i uniformu i onakvo njegovo držaanje godžaa su ga zvali „djenerale“... Brate ili Djenerale, nikoj po ime... Neznam dalii mu je neći i znal ime, verovatno onaj što mu vodil šikte i oniija njegovi iz Gornju reku. Nee imal stan u Majdanpek, putuvaal... Svi oni iz Gornju reku imaali po neštoo od imanje el od šumu...

Došal edanpuut umoran na posao u treću smenu, biil na glavni ulaz za Površinsći kop na kapiju broj četri, takooj se zvala, savladal ga umor pa zaspal. Digal rampu el on el neći

40

drudji, uzlazi i izlazi koj kako oče, ne vidi nikoga, ko zaklan. Veluu neći, mož da mu je neštoo loše, da pogledamo... Oniija što došli s njeg veluu, ma jook, kvo mu je, nee mu ništa, prepil, edvaa ulezal u autobus. Bil u kavanu...

Nikad se njemu toj do tagaj nee desilo. Sedii u kućicu, nigde ne žuri. Dojdemo el mi na rampu, el onija sa održavanja, el autobus sas radnici, teli bi što pre da se projde, žuri ni se, on palak, ima svoj tempo, temeljno. Izlezne palak iz kućicu, mi otvorimo prednja vrata te pogleda kvo imamo napreed, pa zadnja, pa gepek pa pogleda ispod kola. Kad mu takooj po nećii put dojde traži i propusnice, moraš da mu pokažeš, neče te pušti. Po neći put če puknemo, žuri ni se, on jok, palak... Kad naide radničći autobus pa ulezne unutra, ma i torbe, oneja što nosili edenje u nji i nji im otvara... Nemož mu ništa, dali mu pravo, ima ovlašćenje. Bolje da se ne kačiš sas njeg, če podmetne neštoo pa če posle da odgovaraš, da ideš na disciplinsku...

Zaspal on kao što reko, rampa dignuta, onii se organizuvaali, neznam kojii su bilii, neče nikoj da kaže. Sturili rampu i turili pokre Pek. Mora da ji je biloo poviše, rampa teška. Nećii veluu bilii petina, dvojica na protivteg, protivteg težak, pln sas kugle, dvojica ovam na sredinuu, edan vadiil klin kad ovija podignu, kad oslobode... Nećii veluu da su u toj učestvuvali i onija dvojica njini, što idu noču u patrolu, u obilazak. Zatekli ga spi pa teli da vide kvo če da raboti kad vidi da mu nema rampa... Stvarno rizikuvali. Ja toj nebi smeel... Kvo li su misleli da se u taj momenat probudi pa onak senjen kad ji vidi sas onuj rampu kako ju nose da potegne pištolj... Neznam...

Nesam primetil ništa, ulazimo mi, izlazimo, vidim on spi, baš me briga za toj, nee moj radnik, ima si on njegovi pa neka ga kontrolišu, nek ga jure. Men važno da mog da projdem, da me ne zadržava, da me ne maltretira... U početku malko mi bi' ovak, nesam navikal da je rampa dignuta, ima onoo onija drudji stražari, pa takooj, u treću smenu dignu rampu pa spuu, celu noč spu, ali ovaaj, toj se njemu nee dešavalo. Ponaviko se ja, baš mi odgovara, takooj bolje, ne stanjumo, ne zadržavamo se tuj... Treća smena, mrak, ima sijalica na rampu, ali slabo se vidi. Nesaam obraćal pažnju, misleel sam rampa dignuta, ni na kraj pamet mi nee bilo da ju nema... Toza, on ni vozil, izgleda da je znal, nee toj biloo bez njeg, ako u toj i nee baš učestvuvaal on izčačkal nekako, rekli mu. Kad tuj proodimo on ovak pogleda u

41

men, imam utisak kano da se malko nasmeje, pa si nastaji. Ja ništa... Dal je i poslovodja znal el nee, toj neznam. On iza men pa ne vidim kako se ponaša kad tuj proodimo.

Probudil se Brat neko vreme, onoo mu ludo u glavu, sve mu se vrtio, če pukne. Gleda, vidi neštoo mu neobično, nezna kvo je. Izlezal napolje da se osveži, protegne nodje, da se pljisne malko po oči sas ladnu vodu, odma tuj na ulaz pokre rampu bilaa česmaa, tuj radnici zavatali vodu i prali čizme i cokule kad pojdu dom, Trlja se on onak sas mokre ruće po oči da progleda, trlja, ednog momenta se trže, nema rampa... Počel da premotava po glavu, dalii je bila sinoč kad došal el ne. Nemož se seti... Sam tuj, nema kogaa da pita a i bruka je... Ajd on na onam, rampa u travu pokre Pek. Začas ga prošla dremka i mamurlak...

Kvo da raboti. Sto stvari mu prošle proz glavu. Dalii je načas bilaa patrola u obilazak, ako je bilaa dalii su videli da spii, dalii su videli da nema rampa, dal su podneli prijavu protiv njeg?... Sam da ju vrne nemože, teška. Da ostaji sve pa da si otide, gde jutre da najde posao i ovoj edva našal, takvija kano on ima beli svet. Da se ponizi da zamoli neći od onija što se tuj jutrom sabiraju da mu pomognu? Oni če mu pomognu ali če ga najpre ogule od zajebanciju, če pukne bruka...

Dojdee kraj smene, počeše se zbiraju radnici, svi znaju. Kojii kakoo doodi a još za toj nee čul oni mu ovak sas pogled pokažu kam rampu i stražara. Odma svate, za takvoo ljudi tam... Ne treba dvaput da im se pokazuje. Nasmeju se, ko bajadji neštoo drugo, pa čekaju da vide kvo če bude... Nikoj ga ne zajebava, znaju oni da ovak kad ćutuu ima veći efekat... Na ednuu stranu Brat, na drugu ostali. Nit mu onii priode niti se on meša sas nji. Oniija što naidu sas kola onii si proode, nikoj ji ne zaustalja, nikoj ne kontroliše. Ko bajadji nikoj nezna, nikoj ništa nee primetil a svi ovak ispod oko gledaju u njeg onak jadnoga. On stojii sam ko na pozornicu, ko kad glumci govore monolog. Iako mu nikoj ništa ne priča, nikoj ga ne zajebava, znaje on da svi znaju. Čini mu se da bi mu bar malko laknuulo kad bi mu bar edaan od nji neštoo onak natuknul, da prijde da započne razgovor na tuj temu......

Če mu pomognu onii, neče ga pušte takooj al' malko da ga pomuče, pozajebavaju, da malko smeekša, da mu ubiju ponos... Posle, kad pojdu... Znaje on toj, ali edvaa čeka da mu dojde smena pa da se izgubi. Jutre, kad ga projde ljutina, kao da

42

ništa nee ni biloo, sam počne da se zajebava na svoj račuun, če priča na svi, če rekne namestil sam im se. Tam se toj ne krije, nee nikakva bruka... Takaav naarod, kad je zajebancija u pitanje nikoj se ne ljuti...

43

SRETA JEPUR

Otiišal Toza na godišnji odmor. Probaamo sas Fiću da se vozimo sami pa nemože. Obidjemo teren, nee ni toj teško ali treba da se potrčii. Nastane kvar, treba da se dovezuu električari, bravari. Uzeemo Sretu Jepura dok dojde Toza. Sreta biil staar vozač. Biil dobar radnik. Valjaa da je i on ozdol odnegdee, Tozin komšiija. Ne vozi teško vozilo več dugo, došli mlaadi. Pomicaal se po serviis na tam na ovam. Nee onoo da je zabušant el simulant, naprotiv, bil vredan. Ne prisedaal, ne drži ga dupe na edno mesto. Oniija što su dom vredni i domaćinii oni takvii i na rabotu. Odvezee po nećii put pokretnu radionicu na teren, nećii put sas cisternu poljiije putevi, zimi kladee oganj. Još malko pa če u pendziju. Nee on tolko ni star, kam pedeset godine. Nee ovak ni propaal... Imaal benificije... Mlogo volel ženee. Nee biral, išal od ednuu do drugu, ko zajac, zatoj ga i zvali Jepur. Dalii je devojća, dalii raspuštenica, dali udavica, dalii ima muža el ne on toj nee gledal. Važno da je žensko... Za toj uvek imaal vreme. Drugo moglo da čekne, da se pomeri ali ovoj ne... Ženaa, zval ju kao i svi u ovaj kraj moja baba, sumljala ali nikako ne mogla da ga uvati. Uvek se nekako snaodiil, izvlačiil... Ne prizna ni na drugari, ne vali se sas toj kao što pojedini ima. Znaje, dok ne prizna, dok se takoj rita, brani, on na cenu...

Pošli smo kod Staru upravu, počeeli smo bilii nov zahvat na istok. Pomoćna ekipa ne stigla u prvu smenu da digne kabal na kapije pa ostalo za nas. Idemo na gore pa se mislimo kogaa da uvatimo da završi taj posao. Posao malko zahtevan, rizičan. Mora da bude vešt i slobodan radnik, da se ne plaši od visinuu. Kad nemamo vreme el ni mrzii da idemo po nekogaa, ja dignem na ednuu kapiju, Fića na drugu i gotovo, idemo dalje. Treba da ideš po njeg pa da ga dovezeeš, pa da ga vrčaš. Daleko biloo da se povredi, če odgovaramo. Toj kako mi rabotimo nee po propisi.

Kad oče ono se samo namesti. Stigli smo gore gde treba da se diza kabal. Milan Trtu več bil došal sas utovarivač. Naj lasno kad radnik ulezne u kašiiku, turi kabal na ramo, onaj ga sas utovarivač digne i primakne uz kapiju. Radnik

44

malko mrdne ovak sas ramo i kabal upadne u kuku. Takooj i za drugu kapiju i gotovo...

Stojimoo pokre kapije i čekamo da električari završe posao. Nema struja pa se tuj sabrali i bušači i bageristi i vozači. Zajebavaju edan drugoga da ubiju vreme. Gledam Trtu pa se setii. Iskoristii priliiku da potegnem i ja neštoo, velim. Dobro Milane, odavna se spremam da te pitam, ti si iz ovaaj kraj. Pričaju, uvatil muž ženuu sas nekogaa, dal u Debeli Lug el u Blagojev Kamen, pa ji nateral da edu onooj što se ne edee. Isprsi se Milan, on si i ovak beše uspravan čoveek, upr' prs u Sretu pa velii, Sreta!... Da sam znaal da je Sreta u pitanje nebii toj pital u njegovo prisustvo... Propaa uzam... Pokazujem mu ovak sas oči da prekine, da ne priča više. Ma jook, neeče. Uzeel reč, upadal u turažu...

Velii, Bil Sreta kod tuj i tuj, govori po ime. Otiišal raniije s' posla. Muž, i njega po ime, čim videel da ga Sreta nema otišal i on. Uvatiil napravo pa tam... Uzne pušku pa na prozor, več se biil za toj spremiil, sumljaal. Udariil ovak sas kundak, staklo se razletelo. Onii se poplašiili, poripali. On okne. „Ne mrdaj ili pucam“. Ukopali se koji se gde zatekal. Pokazal sas cev na njeg, u onaj ćoš, pokaže na nju ti u onaj. Naredi im: „Seri“... Sreta znal kvo če posle da bude, pa se napinjal napinjal ali malko sernuul. Onaa od stra ovolko. Kad oceniil da je dosta, on komanduval: „Menjajte mesta“ Oni zamene. Komanda: „Jedi!“. Oni, kao eto, misle če se nekako razmiine... Vikne on ponovo: „Jedi kad kažem!“ Vide onii da je vrag odnel šalu pa navale. Ona pojela po lasno, bilo malko. Sreta se bogami namučiil. Kad završili sas toj on im naredil da navlču dreje pa svaći na svoju stranu... Svi u Sretu... On crven u licee kao rak. Kvo da rekne, bil zatečen sas ovooj. Velii, eh, eh, eh, Trrta... On kao da je bil prisutan...

Dok smo išli ozdool biliii smo se dogovorili da Sreta bude u kašiiku al', gde sag takvoga da ga teramo, če se smlati. Nee bil za toj. Uzemo drugoga...

Elektrčari puštiše struju. Djura otide na bager te proveri smer... Sve uredu... Bušači na bušilice, bageristi na bager, vozači u vozila, stražari, onija što bilii u patrolu i oni krenuše, svi se razidoše. Zabrujaše mašine, krenu proizvodnja. Električari sabraše alat pa ulezoše u kola da ji vrnemo na servis...

45

Ostaimo električari pa kad smo več tuj, na put ni, pogledaamo kako ide na drobljenje... Nema probleem, nastajiimo kam kop da vidimo kakvaa je situacija na radilišta na rudni bageri... Idemo ozdool, Sreta vozi. S' levu ruku držii upravljač, desna mu na menjač. Ja pokre njeg. Fića na zadnje sedište... Nikoj ništa ne priča. Nezgodno mi, da mog uzam bi propaal. Neznam kvo da kažem... Mislim se, kako če toj da bude, radimo zajedno, 'edan smo pokre drugoga a ne vrevimo, gledamo 'edan drugoga popreko. Taman sam misleel da se izvinim, da mu kažem, onak iskreno što je i istin' takoj, da nesaam znal da je on u pitanje, da sam znal ja nebii. Bar nebii kad ima prisutni. Nesaam imal lošu nameru, tel sam samo da ni po lasno projde vreme... Fića prećinu tišinu, da proba da turi tačku na onooj. Da se obrnemo na drugo. Kao eto razuumemo mi njeg, ne veselimo se što se toj takooj desiilo. Moglo je da se desi svakome. Veli, pa kako si mogal da edeš toj. Moraš bre šefe... Puuška... Po lasno projdoo nego što sam se bojaal... Spasi' me Fića... Prejdomo na drugo kao da ništa nee ni biloo...

Samo što sam bil izlezal iz smenu. Nesaam više mogal. Onooj terensko vozilo ubije čoveka, sve mu smlati kičmu. Onaaj što vozi, njemu po lasno, držii se za upravljač. Ja krepim, krepim na kičmu... Straašno...

Prešal sam da radim u Pripremu površinskog kopa. Kancelarija do operativu. Samo i' zid razdvaja, vrata. Bilaa vrata izmedžu teja dve kancelarije. Vrata zaključana ali se sve čuje. Mogal sam da slušam kvo vreve smenci, da pratim proizvodnju kao da sam tam.

Toza se još ne bil vrnul od odmor. U smenu ostali Fića, Sreta i onaaj što sedi u operativu. Uskoro trebalo da dojde kolega Brana da preuzne smenu... Prva smena, ja na rabotu. Fića i Sreta došli od teren. Fića piše nadnice. Sreta se neštoo unervozil. Nikako da se skrasi na edno mesto. Fića poče da oka po njeg da sedne, kvo se tolko vrpolji. Prijdoo uz vrata da čujem raspravu. Stojim i slušam. Sreta poče da se izvinjava: „Šefe, nervozan sam malko, trebaalo jutros da mi na autobus dojde švalerka, edvaa sam ju ubedil da prekine trudnoću... Neče pa bog. Plašim se da ne izlezne na golemoo. Ima muža, decu, ja ženuu. Star sam, netreba mi toj. Dalii je toj i mojee, i sas muža spi... Neznam dalii je došla... Doklee je stigla...“ Priča palak... Slabo se čuje ali uspel sam da povežem... Pita ga Fića koja je. Veli onaj što psuje... Setii se ja, zvala ga edna pre neko vreme,

46

bil sam još u smenu pa ga napsuva ko birov kučku. On samo menja boju i govori dobro, dobro, bun, bun, bun...

Završi Sreta priču, izjada se, nasta tajac. Ja se vrnuu pa sedo uz astal. Astal mi bil na drugu stranu, grbina uza zid. S' levu stranu prozor, vrućina pa smo otvorili da se ladimo. Odotle gde sam, kad se malko navalim vide se stepenice, vidi se koji ulazi i izlazi iz operativu...

Skrcnuše vrata, izleze Sreta iz operativu pa pojdee da ulezne u „gaz“, mora da ga Fića negdee pratiil. Men onoj njegovo od malo pre još ne izlazi iz uši. Ripnu ja, navali se na prozor pa veliim: „Sretoo!“. On se obrnu kam men: „Šta je šefe?“ „Ideš li još na tam, na ovam“? Ma jok, ja sam toj odavna manuul... Dobro, tel sam samo da proveerim... Obrnu Sreta kola pa otide...

Sediim na stoliicu, gledam u tovaan i mislim se. Završiili smo rabotu za danaas, skoro i kraj smene. Pogledam s vreme na vreme u sat, kazaljka ne mrda. U taj maa mi pade na pamet kakoo da se prekrati vreme, dobii ideju... Otoo u drugu kancelariju, tam radeela Vesna bosanka, bilaa rudarsći tehničar. Mlada ženica, visokaa, zgodna, doterana, ovarbana u plavoo, držii do sebe. Malo kad se zapriča onaa se opušti, oslobodi pa počne da psuje, takaav je rečnik. Nikoj je ne zameraal, njena lepota i imidž sve pokrivali. Prašta joj se... Reko je da treba da pomogne da namestimo Sretu, znala ona njeg. Nee imala sas njeg šalu ali ga znala.

- Kvo treba da rabotim.- Pa da ga pozoveeš na telifon i da odglumiš njegoovu

švalerku. Da se izdereš na njeg i napsuješ ga kolkogod više možeš.

- Neznam kako? Kvo da mu kažem?- Kvo da mu kažeš, kvo ti padne na pamet toj. Ja li da te

učim. Snajdii se. Što sočnije toj bolje.- Pa kakoo ču toj? Treba da se prestajim.- Kvo prestaljanje. Nema da se prestaljaš. Odma počneš

na njeg da okaš. Ja ču ti kažem kad pojde napolje. Ti pozovi. Če ti se javi onaj što dežura u operativu. Kažeš, treba mi Sreta. On če ga okne da se vrne. Ako baš zapne koji ga traži ti kažii, što tebe toj briga, njegova švalerka. Takooj češ da budeš ubedljivija... Čim osetiš da mu je slušalica na uvo ti malko promeni glas pa

47

raspali po njeg. Njemu vodaa u uši. On si sag nebii rodjenu mater prepoznal na telifon.

Dok sam se ubedjuval sas Vesnu Sreta se vrnul u operativu. Čujem ga priča. Čekam da izlezne pa da dadem znak...

Pojavi se Sreta na Stepenište. Ja otrčaa, velim može. Onaa obrnu 360, toj bil broj operative. Kao što sam i pretpostajiil, javil se Janko, bil malko nagluv. Viče kogaa, kogaa. Sretu? Dotrča do vrata, veli Sreto telifon za tebe.

- Kojii je?- Neznam, neka ženaa.

Sreta se vrnu.- Molim?- Šta ima da moliš? Bilaa sam ti dobraa dok sam bila sas

teb. Sag, kad se gore čepim teb nema... Kriješ se?...- Dobro bre, nemoj si takvaa... Raabota... Nema kojii da

me zameni...- Mare pizda li ti materina. Kakvaa rabota? Odma da si se

stvoriil na stanicu. Trebaju mi pare, ništa odocutra nesaam turala u usta...

Zalupi Vesna slušalicu, ja trk pa na prozor. Sreta strčaa niz stepenice, upade u njegova si kola. Muva, muva po džepovi, najde ključeevi. Taman da krene ja ga oknu. Velim: „Sreto, ideš negde“. Seti se on... Ma jok šefe. Da sklonim kola, če dojdu oniija za drugu smenu...

48

ALJO, LJULJE, SKA PROBLJEM

Bože što smo teško došli ido telifoon. Ne samo mi, svi takooj. Javiš se za broj, platiš akontaciju, pa te ture na listu čekanja pa čeekaš, čeekaš, čeekaš, dosadi se i Bogu i ljudima. Ideš na gore na dole, pituuješ u poštu, onii veluu trebaalo bi da bude uskoro. Pa sve takooj uskoro, pa uskoro. Projdooše nekolko godine, čas čas pušti nećii lav če bude za Novu godinu, če bude za Prvi maj, mi se ponadamo... Niišta... Čujemo dobil takoj nećii. Kad se čoveek raspita vidi da on toj nekako smutiil, prodal mu nećii broj što otišal iz Majdanpek, ko bajadji privremeno ga primil ovaj da stanuje kod njeg pa mu tuj prebaciil telifon... I s' toj se ljudi u toj vreme služiili, naterala i' muka, mora da se snaode nekakoo... Decaa im na stranuu pa im treba... Taman smo bilii zaborili na telifon, da ne kažem digli bilii od toj ruće, stiže neštoo iz poštu. Ponadamo se mi da ni obaveštavaju da bude nećii od nas dom, če dojdu da ni priključe. Otvaramo koverat i sve drhtimoo. Obaveštenje ali nee onoj za kvo smo se mi nadali, obaveštavaju ni da ako nesmoo odustali od zahtev da treba da se doplati, potpisali ugovor sas novoga proizvodjača centrale, veluu naše učešće... Kakvoo učešće, skupo pa papreno, toj prvi put što smo platili, kad smo potpisaali ugovor, biloo skoro kolko moje dve plate, sag traže još ednuu platu. Ispade ni ne kano da uzimamo broj u zakup nego kao da kupujem celu centralu... Pomislemo se, pomislemo, popričamo i sas drudji, da vidimo kako če onii... Eednii ovak ednii onaak... Prihvatimo mi, na tri rate. Onoo kad ti neštoo davaju na rate kano da je džabe... Čekaj, čekaj... Čekaj čekaj... Nema ništa. Velii nećii, može da se ubrza ako ti napišu iz preduzeće, ko bajadji zbog potrebe posla... Zamoli ja Milaana Nešića, i ako ne volim sas toj da se služim te napraimo zahtev. Sam sam si otkucal na mašinu, on samo potpisal.

Ajd da vi ne gnjavim više sas čekanje, što velii moja mati: „I na lažutu dojdee kraj“.Obavestiše ni edan dan da budemo jutre dom, če dojdu da premere liniju i da ni priključe. Bil sam tuj, dali sam bil na pauzu izmedžu smene el sam radeel u treću neznam, Milena na rabotu, sin u vrtiić. Dojdoše dvojica sas nekakvii instrumenti.

49

Popimo najpre po rećiju, da razbijemo maler i da mi objasne kakoo če toj da bude pa krenuše. Edan osta u hodnik gde je šukoo za telifon a drudji otide dole u prizemlje, gde su priključci...

Alo, alo... Alo, alo... Vidim ja ima neći probleem... Onaj što ostal kod men vrti sas glavu, slega sas ramena. Ne priča ništa... Nebi čas, etee ga onaj ozdol. Velii nema slobodna linija, toj oni zvali pariica... Nemože ništa. Pa čekajte bre, ja sam platiil, vi obećali, ima ugovor, kvo sag da rabotim. Neznamo, toj nee u našu moć... Kad se stvore uslovi... Idete gore pa rasčistete toj sas nji...

Ajd ja pa u poštu. Taman počee da se žalim onii veluu, javili ni onija ozdol što bilii kod tebe, nema tehnička mogućnost. Pa kvo ja sag da rabotim? Pa ništa, nee nikoj kriv, čekaj. Kad nećii otide iz zgradu, napušti stan el odjavi telifon. Dotlee mora da se strpiiš, da čekaš... O bože, onolka zgrada, onolće žice, onolći priključci?... Pa jes, veluu, toj si u pravu, ali nikoj nee planiral kad zgrada radjena da če tuj da se nasele arhiva rudnika pa socijalno, pa šumska sekcija, pa nameštaj, pa ribolovačko društvo, pa lovci, pa dečji vrtiić, pa osiguranje, pa banka i koj znaje koji se tuj sve još prikačiil. Svi zauzeli po nekolko linije. Biloo i rezerne linije ali nema više...

Izlezoše onija službenici što beoše u kancelariju edan po edan na doručak, oosta samo onaaj što me primiil. Ja malko pozasta, učini mi se kano oče neštoo da mi kaže nasamo, mora da je me od negdee znal... Velii, ej, da ti kažem neštoo, ali toj od men nesii čul, vidž tam sas tvojii, oni imaju njijan službeni kabal sas dvatrinaes pariice, ostale nekolko slobodne ali toj mora da ide preko vašu centralu pa ako ti onii dozvole i oče toj da odrade ti ni donesii napismeno pa če te priključimo.

Sredii ja toj sas onija mojii iz rudnik, otoo u poštu i priključiše ni... Sag imamo i mi telifon... Javiimo svakome... Radujemo se kad ni zazvoni kano decaa... Srećni, srećni, dobilii smo telifon, kojii je kao mi...

Misleli smo da smo se spasili, da je stvar rešena ali nee bilo takoj... Dignem po neći put slušalicu, telifon ćutii, pak projde neko vreme, pak takoj. Čas ima čas nema... Ima ima pa nema. Prijavii ja na 977, broj za smetnje. Veluu oni imaš dvojnika, ima još edan na tvojuu liniju pa kad on priča nemož ti a kad ti pričaš nemož on ali toj se retko dešava, sačekaš malko. Dobro, vidim da me zaebali. Kvo ču... Da ćutiim... Obezbediil sam im liniju a

50

onii iskoristili priliiku pa priključili na moju još ednogaa, nekogaa njinoga...

Imaš broj ali vezu nikako da uspostaiš. Obrčaš brojčanik, obrčaš, obrčaš, rukaa te zabolii. Na kraj odustaneš, a ako li pak i uspeš da uspostajiš vezu, upadneš u nečiji razgovor el upadnu u tvoj, čuju se nekolko razgovora ednovremeno, nikako da se ljudi dogovore. Svadžaju se, prepiraju, mole edan drugoga da odustane, da spušte slušalicu, ubedjuju edni drudji kako im razgovor važan, pcuju edan drugoga. U početku men toj biloo zabavno. Dignem slušalicu obrnem neći broj onak bez veze, dovoljno edan broj da obrneš, pa se slatko naslušam razgovori el izrazgovaram sas nepoznati ljudi, mlogo sam od nji i poznaval, znali i onii mene...

Centrala tagaj bilaa veluu analogna, dok čoveek dobije vezu rogovi potera... Čas čas telifon zazvoni... El tuj taj i taj? Ja fino odgovorim, nije, greška, pogrešili ste broj... Drudji put telifon zazvoni, daj mi toga i toga. Ja kažem nemogu. Pa što? Pa pogrešili ste broj, zatoj... Zazvoni telefon, gde je taj i taj? Ja velim izašal. Gde izašal? Da prošeta. Kad se vrne kažii mu toj i toj. Dobro... Kad smo pre pladne na rabotu, koj znaje kolkoo put telifon zazvoni... Dunav osiguranje imaal broj trista šeset a kafana kod Borija trista šeset i šes pa onija što im bilii brojevi okol ovija, što su toj bilee napaćene duuše, nesuu mogli da trenu, čas čas pa nećii zovee da neštoo naruči od roštilj el da se raspita da osigura vozilo el stan el za zelenuu kartu.

Dok bilii samo brojevi na osamdeset jedan i osamdeset dva veluu da nesuu imali takvii problemi, a sag, otkakoo montirali novuj centralu, osamdeset i tri i oni nagreisali, osrećili smo se i mi i onii.

Nesaam na rabotu, dva dana pauza. Napolje ćiša nemož se nigde, men dosadno pa ajd napridvečer da pozoveem baštuu u Bor. Nemam kvo da mu kažem al' eto ovak, da popričamo, dobilii smo telifon pa da zadovoljim dušu, edvaa smo ga dočekali... Obrčaa brojčanik, obrčaa, sve se smlatii, nikako da zazvoni kod njeg. Čas upadnem u razgovor ovome, čas onome... Rešii, kad je več takvaa situacija, da se malko i ja pozaebavm sas toj, da upadnem u razgovori... Da smislim neštoo kvo če najviše da i' iznervira, da naprajim svadžu medžu nji? Ču se prajim nagluv, loša veza, da okam, da unosim nervoozu... Koga da glumim, koga još tam nema? Da budem šiptar, takoj najbolje, onii smireni ljudi, strpljivi, uporni, kad

51

neštoo odrede teraju do kraj, ne razumeju baš jezik, nemože ništa da i' iznervira, teraju svojee...

Obrnuu broj, na telifon galama kao na zbor, nervoza, samo sam ja još falil da raspalim oganj... Poslušaa malko razgovor da najdem pogodnu priliku pa upado onak reprezentativno, hrabro, odvažno, dostojanstveno... Kvo sam znal na šiptarsći, nesam znal ništa samo merdita, aljo, ljulje i skaa probljem, ali i toj dosta za onoj za kvo mi treba, odmaknem slušalicu od usta kano da vrevim negde od dalek pa okam kolkogod mogu.- Merdita! Ljulje! Merdita! Aljo! Aljo! Ljulje! Ništa ne čuje! Ne razume! Probljem- A bre braćo, mlogo ste neći narod nervoz, suzbite malo emocije, zovem iz Študgart... Puštete me malko da se dogovorim sas devojče... Podgorac! Podgorac! Čuješ li me?...- Ljule, Ljule, ljoša veza! Teljefon!- O, soske Devla? Šiptaar, molim ti se ko brata prekinii vezu kvariš mi bračnu ponudu...- Ljulje, Merdita!- Milkeee, ljubim ti karakter, nemoj da prekidaš vezu, drž kontaakt!...- Šoće! Ljulje, probljem...- Nue bun, strndje pišoru... Pišaa u krevet... Kum traješće mošulj?- Milke, mlogo si mi slatka, da čuvaš poštenje. Kad dojdem za Gurdjevdan sas mečku će idemo u vrbak da ti govorim ljubavni reči...- Madore dorme, madore šalje, madore kuku, madore pišoru, ma nue bun, madore tot.- Snajke, oladi sas tolći bolesti s' devojče da se dogovorim...- Ma nu poće, nue bun ni mik!- Dabogda iscrcali, maler da mi ne budu! Muroj da im krv popije i ti i ja od nji da se kurtulišemo!- Alo! Alo! Velizare! Velizare!- Šoće! Ljulje! Ska probljem.!- Stamena, ti si?- Ja sam, ja! Kažii kvo oč!- Gde je Velizar?- Tri porcije mešano meso za pola sat da poneseem, za pola sat.- Gde je Velizar?

52

- Otišal da nakopa gliste...- Kad postaneš punoletna, če dobiješ pasoš pa češ sas men u Dojčland... Dotlee decaa mi rodiš...- A decu? Koj če decu da ni čuva kad dojdem kod tebe?...- Za toj nemoj da brineš, decaa če da se čuvaju sama...- Kakuu bre sama?- Kaži na Milana jutre rano, da ni čeka u pola pet kod Centroprom...- Sadus la lukru, druga smena...- Pa majke vam ga, prekinete već jednom, nemog da se dogovorim sas čoveka.- Milkee! Milke! Čujel li me? Devla, Devla, Gospod naš če da i' čuva, moja mati če samo da i usmerava...- Kažii na Uroša da ponesee i za men dve kašike crvići, nemam ništa, ženaa ji džidnuula iz frižider...- Alo, Radmila, jel si gledala Kasandru. Ja nesam mogla... Jel čuješ ovija?- Ma toj se Urke i Vela spremaju da idu da pecaju... Alo, Velo el se vi toj spremate negdee da idete?- Idemo da edemo govna, očeš i ti s’ nas?- Mora da ide u zatvor, podmetnuli je...- Na devojčeto nemoož ništa da se turi, baš i da očeš...- Alo! Alo! Miilke, pratiš li me?- Vrenjiika, buuna, š frumoza, š pošćenita, š rašinoza. Mai bun!- Aljo, Ljulje, Lulje, skaa probljeem... Ljuljeta, šoće, Merdita... Nurija si ti... Aljo, nulju, nulju, okreni nulju. Meša se na teljefon.- Pratim ti djavola, sve se izmešalo. Samo da znaješ, ako pobegnem za tebe, nema ništa od miraaz...- Neznam kada če da dojde. Ako svrnu u kavanu če dojde čak jutre.- Nikoj od mojii na svadbu neče da mi dojde...- Gde češ da ni čekaš, kod Balića?- Ne beri brigu, če legnu i oni na ruduu, če ljubi tatko mečku u registraciju.- Kod Balića...- Ispod dve iljade i dvesta nemog ni marku, toj je poslednja cena...- Ponesii... alo, alo, jel me čuješ, ponesii...- El može u dve rate, pola sag pola sledeći mesec?- Merdita...Aljo, nulju, njulju, okrenii njulju. Meša teljifoon.- Neče da čeka, sve odma, treba mu nakup!

53

- Kvo da ponesem?...Ništa ne čujem!... Upadaju nećii u vezu... neći cigani... neći šiptari... Jel ji čuješ i ti?- Alo šiptar, spušti tuj slušalicu nemože od teb da se dogovorimo! - Njulju, njulju, okrenii njulju... Aljo Ljulje, Merdiita.

Nesam više smel da učestvujem u razgovor, spuštii slušalicu, onii ostaše da se dogovore, da me nećii ne prepoznaje...

54

BUGARSKA RUŽA

Preseliimo se u direkciju. Bilii smo godžaa, valjaa ni biloo dvajes i jedan u službu, služba ni se zvala Rudarska priprema površinskog kopa. Rudarsći tehničari i ja smo bilii u potkrovlje, onii, valjaa da i je biloo šes, bilii u ednu kancelariju a ja u drugu. Šefovi i geolozi bilii sprat niže, inžinjeri u ednuu kancelariju a geolozi u drugu.

Rudarsći tehničari bilee sve žene. Mlogo dobar posao. Rade u toplo, ne izlaze na teren, ne gaze blato i sneg, ne bije ji ćiša i vetar, ne pada im sneg na glavu, posao im nee težak, ne rade sas pare. Ednee pišu, vode evidenciju o proizvodnji i praje izveštaji, drudje crtaju i boje karte. Posao nee baš pros, mora da se nauči, nee ni malko, bil obiman ali ji imalo dosta. Ako nekaa neštoo i pogreši u račuun, toj nee strašno, mi znamo kolkoo toj od priliiće treba da bude, pre nego što dademo podatak pogledamo pa ako ne onoj što se očekuuje, mi inžinjeri smo imali osećaj o veličini, iz iskustvo, od priliće kolko toj treba da bude, napišemo odoko i dadeemo tam. Uglavnom cel njijan posao se svodil na toj da vode evidenciju, urade izveštaji i boje karte. Što bil rekal edaan rudar iz Bor, dvanaes ćerće da imam sve bi i dal za rudarsći tehničari. Većina od nji umejaale da rade sve što se radeelo u službu pa kad nekaa nee tuj onee uskoče. Uglavnom se znalo kojaa kojuu menja. Dobro, nesu onee baš znale svaka sve da rabote, oneja dve što vodiile transport i vozila one samo toj radele, one samo sebe medjusobno menjaale.

Bilaa medžu nji ednaa, valjaa i onaa da je bilaa rudarsći tehničar, ako nesam nešto pobrkal, zvala se Dragana, vodiila pomoćnu mehanizaciju, znala posao, uvek na vreme završavaala, znala poneštoo još da radi od poslovi što radela naša služba ali se nee mlogo uplitala, biloo ji godžaa, baš ako

55

neći put neštoo zatreba, mora... Ubava, naočita ženaa, znala kvo oče, imala stavovi, pratiila modu ali nekako bilaa povučena u sebe, nekakoo bila zatvoorena. Drudje ženee, kad imaju nameru da neštoo urade, onee toj po mesec dana unapred počnu da pričaju, te če ovaak, te če onaak, ovak bolje, ovaak če ju toj dojde po jevtin, uključi se cela služba. Jednaa bi ovaak druga onaak, ma dosade čoveku sas toj njino. Ovaj nee tražiila savet od nikoga, nikad nee unapred pričala kvo če raboti, završi rabotu pa tagaj ako kaže nekome kaže a ako ne ništa, čujemo od drudji. Takvaa bilaa, malko tajanstvena, povučena u sebe... Doduše primećuvalo se toj malko kad počne da se priprema za neštoo golemoo. Ostane na pauzu u kancelariju, za pauzu sve izlazile u varoš te prošetaju i obave tam poneešto, kupe doručak pa donesuu. Doručkuju posle naknadno, kad projde pauza. Onaa ostane na pauzu pa telefonira, malko se krije, zovee tam nekogaa... Oveja što su tuj sas nju toj primete. Počne da izlazi u radno vreme, počne da kasni od pauzu, uzne torbuu pa otide raniije s posla... Vide da je neštoo u pitanje. Počnu da nagadžaju te ovoj te onoj... Onaa se vardi, ko zmijaa nodje... Na kraj, kad završi toj što je uzela ona im kaže, povali se, često saznaju i koj znaje kolkoo posle. Veluu izmedžu sebe, vidoomo mi da se neštoo uzodiila, uzvrpoljiila, postala neervozna...

Astali bilii sastajeni na tri mesta po dva. Za svaku tehničarku po edaan. Preko put Dragane bilaa Tamara. Nee bila još udata. Retko dobra i vredna devojka. Znal sam joj mater. Mati je bilaa moje godište. Što kaže narod, gledaj majku ne pitaj za ćerku. Sposobna, vredna, radna, ume oče, zainteresuvana, poštuje i svojee društvo i starijje, ma jednom rečiju za u svaku ruku.

Kao radnici u službu, ovak gledano zajedno, kano celina, jako smo se slagali, pogotoovu kad je nećiii praznik, slava el nova godina. Kad neći ima slavu on donesee kolači te počasti... Kad dojde nova godina, mi zberemo pare pa organizujemo zajedničći ručaak... Kad je nekomee rodjendan, onda smo svi ko jedaan. Svakome smo slaviili. Kupimo mu poklon. Znamo mi kojii je za kvo zainteresuvan, kojii kvo voli, on se ko bajadji iznenadi, baš mu toj trebaalo. Onaaj što slavi se za tuj priliiku obučee po ubavo pa donesee doručak te doručkujemo zajedno. Bude i torta i kolači. I ostali se podoteraju. Svaći se od nas uključi za poneštoo, pomogne koj kolko može, komee kvo leži...

56

Sastajimo astali pa dojdu i onija ozdool, inžinjeri i geolozi, saberemo se svi...

Ispadne ono ovak po neći put po neka iskrica, donesemo problem oda dom, svi smo mi pomalko na svojuu ruku, što bi rekli svaći lud na svoj način ali uglavnom dobroo smo se slagali, bilii smo ko edna porodica.

Kancelarija bila ustesna za šes astala, edvaa se promicali. Dva astala tuj odma kad se ulezne, uz moju kancelariju, dva prema ulicu uz prozori i dva malko po onam, prema hodnik. Uz oniija astali što bilii prema ulicu sedele Tamara i Dragana, Tamara odovud a Dagana s ledja prema ulicu. Pored toj sve što sam ju tolko valil Dragana imala i ednuu golemuu manuu, neznam kako da toj nazovem el mana, el hobi el porok, volela da puši, pušiila ko turčin. Oveeja ostale nesuu pušiile, Marijana po neći put zapali cigaru takooj kad je nekaa proslava. Ovaj ne gasi. Samo što ne palila cigaru od cigaru ko moj pokojni deda Laće Bog da mu dušu prosti. Taman ednuu ugasi vadi drugu i pali. Po petput u toku dan istrisaala pepeljaru. Prostorija ne za tolko ljudi, uzdimi se, ništa se ne vidi. Onee otvaraju prozor, otvaraju vrata. U letnje vreme pak koje kako ali u zimsko nee zgodno. Na pauzu, kad poizlaze, onee ostaje sve širom otvoreno. Kad je zimsko vreme kancelarija se rasladi pa po dva sata posle nemož se zgreju.

Iz hodnik se najpre ulazilo u moju kancelariju pa se tagaj ulezne kod nji. Na pregradni zid, izmedžu kancelarije, biloo edno prozorče, takooj kano šiber, neznam za kvoo je služiilo. Često sam proz njeg mogal da čujem kvo vreve, žensći razgovori.

Dragaana pozavrši na brzinu što je njojno pa se nalakti na astal i takooj puši... Zadubi se, otide negdee, razmišlja, kroji neštoo, praji planovi. U desnu ruku drži plavez ko bajadji če piše neštoo, da izgleda kao eto, u levu cigara, samo teglji, pućka, praji dim ko lokomotiva, ko gradska toplana. Kad treba i sas levu ruku neštoo da uzne, da privati, da pridržava papir kad piše, ona turi cigaru u usta pa teglji li teglji i pućka, takooj sve dok ju ne pripari, neznam kako ju uši ne zaboluu.

Stvarno za onija što ne puše mlogo nezgodno, pogotovu ako ne podnose duvan, kolkogod da je sas toj neći ugrožen nemož ništa, tuj mu radno mesto a na nju toj zakon dozvoljava, ima pravo, ne praji nikakav prekršaj ni po zakonu ni po statutu preduzeća. Nemož je ništa. Jedino nekako izdalek... Ne pomaga ništa, tera si ona svoje. Nema taj sila koja bi ju mogla natera da

57

ostaji pušenje el da smali. Oveja, kad onaa negde izlezne, one otvore pendžer da se malko provetri, al onaa čim se vrne zatvara, iza grbinu je, duva je, da ju ne bije promaja. Nikako da se toj nekako reši... Počeše se žale i na glavoobolju...

Bil sam na pauzu pa se vrčam malko porano, napolje ladno nemam više kvo, Tamara uleze ispred men, neštoo graabi, zaklanja se. Ja sturam jaknu, tuj mi čivilaak bil ispred njina vata, gledam, onaa uze neštoo iz tašnu pa se presavi preko njojan astal i poče s nekvo da maže po Draganin astal. Zagleda ja bolje, kad onoo miris, bugarska ruža. Topi onaa onuuj četku što je na poklopac u staklence i maže po astal... Gledam ja, ne svatam, dalii praji neće vradžbine, ženee se sas svakakvo služe. Prajim se ja da toj nesaam videel. Nee ni onaa primetiila da sam ju gledaal...

Dojdooše i ostale, raskomotiiše se, posedaaše. Marijana uze lonče da turi za kavu. Dragaana sede na svojee mesto, uze kao i uvek cigaru pa zapali, povuče onak dim duboko, čini mi se da je slezal do mali prs na nogu, iskrivi nekako ovak usa ustranu pa kad ga dunu na gore. Takvoo užiivanje, toj samo Bule ciganin mogal da oseti... Poče nešto da se vrpolji, obrča levo desno, gleda na tam na ovam, velii, kojaa se od vas tolko namirisaala, vi kad se namiirišete neznate za red, neznate kolkoo je dosta. Kao priča onak neodredjeno ali kao upućuje reči na Tamaru, ona devojća, eto šminka se i doteruuje više od drudje, miriše se. Pak čas čas pa opet oko parfem. Oveeja ostale neznaju ništa samo Tamara i ja što sam toj videl. Pogledžuju se onee, ni jednaa ništa tolko ne oseča, oseča se ono po malko, onak diskretno. Veluu, toj si teb neštoo...

Popiimo kavu, ja sam si popiil u mojuu kancelariju. Marijana sabra onija sudovi pa odnese da ji prepere, onaa danaas dežurna, če treba za jutre pak, da su čisti.

Jutre dojdomo na rabotu, Dragana stiže poslednja, taman što sede uz astal veli. E, vi stvarno neznate kolkoo je dosta. Pa majku mu, kupeete se, nemoj samo da zamazuujete smraad i štroku sas parfeem. Zgledaše se onee, ništa im nee jasno, nijedna ništa ne oseča... Poče ona izdalek da prigovara na Tamaru, onaa je tuj najblizo, astal odma uz njojan, misli onaa se namirisala, malko kao da ju i vredja. Velii, Tamara, ti kad se takoj namažeš, naturaš tolći karmiin na usta, kakoo se ljubiš sas momkaa. Ne se naljutiila, pogotovu što znaje kvo je u pitanje,

58

napraji vic na svoj račuun, Veli „on me prvo odvedee na večeru pa se toj tam pojedee“...

Čas čas onaa pa pak oko miris. Ma nekolko put ugasi cigaru na brzinu pa istrčii u toalet, smučiilo je se, povraća, izgleda stvarno nee podnosiila, doduuše na nju toj odma ispod nos... Na nijednu ništa nee jasno... Počeše da se zajebavaju sas toj, čim takoj istrčii na brzinu u toalet onee se zgledaju, velu toj si samo onaa nešto oseeča, da nee pak zakačiila?

Osmeli se edamput Marijana pa kad ovaaj onak na brzinu potrča u toalet ona velii: „Dragaana, da te pitam neštoo, da nesi ti toj pak zakačiila.“ Ona stanu, obrnu se kam nju, vidi se uvredjena pa velii: „El ti toj men zajebavaš.“ Marijana velii: „Maalo“

59

ODAO SINU PORODIČNU TAJNU

Kad čoveek provedee tolće godine u ednuu varoš el u neko mesto pa otide iz njega, kad posle nećii pomene toj ime ti se ne setiš za stasine, za preduzeća, za trgovi, za arhitekturu, za onooj što si tam rabotiil, setiš se najpre za ljudi koji su tam ostaili svoj trag, oniija što su popločali varoš i okolinu, po čiju si kaldrmu svakodnevno išal… Edan od takvii u Majdanpek biil i Paun Durlić.

Upoznaali smo se i sprijateljiili slučaajno... Odneel sam u muzeej onaaj kamen što sam biil našal u rudnik. On tagaaj biil direktor muzeja, mlogo se obraduvaal za njeg, velii za toj tragal, toj mu trebalo, toj mlogo značajno otkriće za Majdanpek i okolinu. Dokazaal sas njeeg da se i u Majdanpek rudariilo u isto vreme kad i u Rudnu glavu, kad kamen biil po pogodan za rudarsće alatće od svii tagaaj poznati metali. Ušal i u Svetsku enciklopediju rudarstva. Paun i ja smo od tagaaj postaali veliki prijatelji a ja sastavni deo muzeja.

Ručaamo pa gde ču, šta ču, ajd da skoknem do Pauna... Uvatii se za kvaku. Zapeto. Na vrata obaveštenje: „Neka mi Bog oprosti, danas smo svi nekud razbacali kosti. Neko u Zaječaru, neko u Boru a sutra, ako budete imali sreće, bićemo svi u zboru.“ Nasmejaa se ja pa uvatii niz ulicu da prošetam...

Šetamo glavnom ulicom... Ispred muzej motoor, na motor šleem, ja se obraduvaa, veliim tuj je. Uglavnom kad je tuj motor tuj i Paja. Ajd da svrnemo, nesmoo se odavna videli, na vrata obaveštenje: „Ne veruj motoru ja sam u Boru.“

Prošlo nekolko dana, ja pritiso na kvaku, vrata se otvoriše. Eee, falim te Bože, tuj je. Ulezo unutra, Paun kao i obično uz kompjuter, zadubiil se kao da se ništa okol njega ne dešava, kao da rešava planetarni probleem. Pozdravii ga sa Pomaže Bog, odgovori mi on sa Bog ti pomogao koomšija pa naastaji da zuri u ekraan. Takooj on uvek... Ajd ja kam bar, slobodan sam tuj, doodil sam često, znal sam kojee mu gde sedii... Muzej naša zajednička kuća. Na vrata od bar bel papiir, parola „Kadgod nećii neštoo donesee, naide Mija i popije sve“ ... Uzee šiše sas rećiju i dve čaše pa nasipa. Sunu mu čašu, on

60

uze. Sažuće! Sažuće, satrajaska!... Imaali smo takoj običaj predvečer da popijemo po ednuu uz razgovor... On prejdee preko kompjuter sas levu ruku, velii. „Izvini molim te, nesii ti kriv, ja sam“. Često se takooj obraćal na predmeti kao da su živa stvorenja...

Manu kompjuter, podiže glavu pa se obrnu kam men... Vidim. raznežiil se. Velii: „Koomšija, štogod da se desi u državu za tebe če uvek da bude mesto u Majdanpek“... Poćuta malko pa poče da mi priča za njegovoga sina kakoo mu odal porodičnu tajnu, velii: „Pedja, moj sin, upisaal fakultet – arheologiju... Muško, ali, više vezan za mater. Više vreme provodiil sas nju. Ja sam trčal na tam na ovam okolo. Ne mog da kažem da sam ga bil kao otac zapuštil ali više sam ga prepustiil na mater, mati mu prosvetni radnik, učiteljica, pa ume oko vaspitanje. Uz majčinu podršku sve svoje poslove završavaal na vreme, nee imalo potrebe da se i ja petljam. Naučiila ga da se stara sam. Porasal moomak... Što vreeme letii? Kano da se jučeer rodiil a evee upisaal fakulteet. Sag eto situacija da se zbližimo... Samo se namestiilo... Za sve dojde vreme... Da se edaan drugome poverimo, da se izjadamo, da se povaalimo, da se oslonimo jedan na drugoga.

Kao i svaći rodiitelj kad toj doživii mlogo sam se obraduvaal, raznežil... Bile toj oneja gadne, devedesete godine, kad nee imaalo niišta, kad smo bilii nežniji, osteljiviji, ranljiviji. Kad smo se vatali za ljubav, kad ljubav biloo najveće bogatstvo... Ete, i toj parola, ništa te ne košta, zaklanjaš se iza neštoo, bežiiš od istinu...

Poveel sam Pedju kroz šumu da prošetamo, da mu za kratko vreme ispričam sve onooj što za toj do tagaaj nesaam imaal vreme, da mu se poverim, da mu otvorim srce, da mu pokažem očinsku ljubav, da potražim od njeg razumevanje za svojii postupci, mož da mu se za poneštoo i izvinim, da zatražim oproštaj... Da mu ispričam svoj život otkakoo pantim pa na ovaam, da ga uputim, da mu izneseem sve pa nek sam vidi gde sam ja grešiil da ne praji i on iste grešće...

Idemo proz šumu, ti znaješ kakvaa je tam lepoota, nacionalni park, nemoož da se opiše sas reči... Nogaa pred nogu, uzeli smo tovadje pa se potpiramo da ni bude po lasno, da se ne zamaramo... Počee od onooj kad sam biil detee... Sečam se ednoo po ednoo... Pričem... Pedja sluša. Sliće mi se same redjaju ispred oči, nekako sam lak, ne osečam umor,

61

lebdiim, kao da ne koračam, kao da ne idem po putanjću, kao da idem kroz vreme...

Veliim, toj znaješ, rodil sam se u Rudnu Glavu. Dedeevi ti se baviili sas razni zanati, sas kovaačći, električarsći, bravarsći, umeeli i da pojuu i da sviire, bilii na daleko poznati vračevi. U slobodno vreme baviili se sas stočarstvo.

Počeel sam da radim sas četri godine, takooj u saloo. Najpre sam čuvaal kvačku sas piliči, posle sam nastaiil sas ovce, najpre jaganci, posle kad sam stanuul na nodje bil sam na bačiiju, čuvaal sam sto dvajes ovce. Kad prijesen dojdee gazda, faille samo dve. Vadiil sam se da ji pojeli kurjaci iako ji več dugo vreme nikoj nee viidel… Čul sam od stari…

Kad sam krenuul u školu, od srpsći jezik sam znaal samo dve reči, doduše samo jednu celu, ali i toj več biloo neštoo. Ostali nesu znali ni tolko. Cela reč bilaa "maćka" a onaj polovina bilaa "rp".

Rano sam upoznaal ljubav… Bilaa ednaa čobanica što sam se više staral oko njojne ovce nego okol mojee a onaa me nagradjuvala sas neštoo čij sam smisao razumeel mlogo kasniije. Kad sam joj posle dosta godine pak priišal podstaknut s toj što sam razumeel, odbila me, velii, bilii smo decaa, nesmoo znali ništa… “Neka je blagosloveno ljudsko neznanje”, zaapisa ja u svoj dnevnik…

Spadam u redak soj pesnika kojii nikada nesuu napisaali prvu pesmu. Prvu pesmu što sam napisaal bilaa druga jer mi prvu napisaala mati kad sam biil u drugi razred, zvala se: “Dvadeset drugi mart dan proleća”.

U sedmi razred sam započeel svoj prvi i poslednji romaan pod naslov „Ludo leto“. Misleel sam romaan če da ima edno sto stane. Pisaa ja pisaa, prejdoo stotu a tek sam bil na polovinu, tuj sam i prekinuul pisaanje. Devojčicu kojuu sam tel da zasenim s’ taj romaan se zaljubila u drugoga.

Posle osnovnu školu sam upisaal učiteljsku u Negotin. Tagaaj sam prvi put počeel da se osećam kao čisti Vlaa, počeel sam da se kupem… Pet godine sam tuj učil dva instrumenta: trubuu i armuniiku. Armuniku mi posle ukrali iz Studensći dom. Trubuu sam pre neku godinu pokloniil na ednoga dečka tuj iz saloo. Na trubuu sam sviriil džez i solo u Mocartov Tursći marš. Nikad se nesaam uklopiil u duvačće bande… Edno vreme sam vodiil dečji hor, pisaal kompozicije za njega. Sanjal sam džez

62

orkestr u koj bi sviral vlašće pesme u obradi "Đe dor"! "Đi la valj' rasare luna!"…

Godina po godinu, godina po godinu, čas projdoše pet, završil sam Učiteljsku školu i upisaal Srpskohrvatski jezik i književnost na Višu pedagošku školu u Beograd. Ne mi se toj dalo, dobil saim diplomu za likovno vaspitaanje i obrazovanje… Radel sam kao likovni pedagog u Majdanpek, Vlaole i Rudnu Glavu… Kad mojaa mati Gergina, čistokrvna seljanka, na ednu novinarku rekla da joj sin dobroo crta, ali da onaa više voli Pikasa, ja sam digal ruće od crtaanje i ispoklanjaal sve što sam do tagaj nacrtaal, zadržaal sam samo “babu”. Tražiili ju neći talijani, ali u toj vreme nesuu bile teja pare kojee mogle toj da plate, bil sam vezan za babu… Mlogo sam pogrešiil… Više liniju nesaam povukal…

Moj mladalačći zanos isplivaal na površinu na Peti jubilarni festivaal jugoslavenskog karaktera. Pesma „Šporet jedee mojuu majku“ bilaa prava masovka. Izdvojena kao najbolja pesma ne samo za taj nego i za svii prethodni festivali!...

Zaljubiil sam se biil do uši, samo onaa i nijedna druga. Idee toj takooj idee, idee. Ednan dan ju vidoo sas drugoga ispod ruku. Sve mi bi jasno, nesaam ju pitaal ništa… Kao i svakoga mladoga čoveeka kad ga ostaji devoojka toj ga mlogo pogodi, pomisli da je tuj kraj, posle toga ima samo smak sveta. Ja potišten, niti jedeem niti spiim, nalegla me neka muka, tuuga, oboriil sam glavu, samo po kuću… Pomerim se po nećii put sas mesto na mesto… Samo što sam živ. Ne ide mi se nigde. Teško mi, nemogu u drustvo… Proode dani ja takoj… Ajd takooj, ajd, ajd… Vidim da toj takooj više nemože, mora neekako da se prekine, da se reši, da se završi… Doneseem odluku da se obesim… Da se spasim… Da kažem na mater za odluku da ne bude zatečena pa da turim konopac okol vrat… Gergina, moja mati, kao svaka prava praktična ženaa, seljanka, kad čuu za mojuu odluku pitaa me, znam li ja kolkoo košta edna sahrana. Oču li da se obrukamo ispred ljudi… Ja razmislee, stvarno takooj… Digo ruće od bešenje…

Upisaa etnologiju i antropologiju na Filozofski fakultet u Beograd. Nesaam bil neći student, više sam se izvlačiil, snaodiil… Sva srestva sam koristil, kao u rat… Opasno je jedino ako te otkriiju… Profesori, fakultet i državu moraš da

63

posmatraš kao krvnog neprijatelja… Napuštaal sam studije, pokajem se pa se vrnem…

Naidomo na edan trup, bil tuj pokre putanću. Sedomo na njeg da odmorimo nodje. Uzee da mu ispričam kakoo sam polagal Opštu Etnologiju… Kao danaas da gledam. Izvučeem pitanje Kult mrtvih kao deo religije naroda Indije. Neznam ništa, nesam ni pogledaal toj… Kvo da rabotim majku mu? Prorade u men urodjena vlaška snalažljivos. Naprajim širok uvod kao puno o tome znam… Ookolo, ookolo, onaak oopšte, da ide vreme, posle ču nekakoo da se snajdem… Za onooj glavno če ostane malko vreme… Upaado ja u turažu: “Polazište ove teoretske rasprave je teza da je religija osnova etnosa, i da je njeno precizno odredjenje ključ za razumevanje bitisanja jedne kulture. Preko kulta mrtvih, koji čini glavni i centralni sadržaj svih religija - ali i preko drugih područja verovanja, koja se samo na prvi pogled čine sporednim, definiše se religija jednog naroda. Lično ja, želeći da dam svoj skromni doprinos ovoj oblasti nauke, dao sam sebi slobodu da po ustaljenoj proceduri istražim kult mrtvih kao osnovu za odredjivanje religije Vlaha severoistočne Srbije. Prikupio sam etnografsku gradju iz koje se može zaključiti da je ova religija u osnovi animatističko-fatalistička pa se kao takva, može smatrati jednom od najarhaičnijih religija na tlu Evrope. Kult mrtvih kod Vlaha Istočne Srbije i ophodjenje prema pokojnicima i onom svetu je vrlo specifičan i jedinstven. Samo ova etnička celina neguje kult rajske sveće, budjenje pokojnika, komunikacije sa pokojnicima, opsluživanje pokojnika, putovanje na onaj svet, život na onom svetu… Počee o pojedinim tezama, prajim se blesav, na njii toj interesantno, nesuu do tag ništa opipljivo slušali o tome. Tajac u anfiteatar, em što studenti slušaju, onii na neći način i moraju ali sabrali se profesori. Dražaal sam im takooj pažnju skoro sat ipo. Dosadi mi se pa ajd da završim. Kompletno moje istraživanje iz ove oblasti imam nameru da publikujem najpre u okviru magistarskog rada i doktorske disertacije a zatim i u posebnom naučnom radu…

Šta ču više, šta je tu je… Profesor ustade pa reče, koleega, niste odgovorili na postavljeno pitanje ali ste nam pružili nešto novo iz ove oblasti, nešto što još nismo znali. Ceneći vašu samoinicijativu i uloženi trud i napor nagradjujem Vas jednom osmicom, mislim da će se i ostale kolege složiti samnom… Ja zadovoljan zadovoljan. Izlezo veseo… Nesaam džabe doodiil…

64

Posle sve mojee tolće muće diplomiraal sam etnologiju, sag me službeno vode kao radnik Muzeja u Majdanpeku na poslovima i zadacima direktora… Loš sam direktor. Niikad nesam znal koliko imam radnika, i gde je kojii. Važno mi biloo da imam priliku i uslovi da istražujem kulturno-istorijsko nasledje opštine Majdanpek i duhovnu kulturu Vlaha istočne Srbije…

Otiidem jutrom rano, ti još spiš. Večerom dojdem kasno, ti si legal. Ne vidžujemo se po nekolko dana. Niti ja znam kvo ti rabotiš niti ti znaješ s’ kvo se ja bavim, dogovarali smo se preko Ružu i na telifon... Osečam se kao da sam te zapostaiil, sve sam prepuštiil na mater. Mož da je moglo i drugako ali sag nemož toj da se vrne… Evee da iskoristim sag priliiku da ti kažem kvo sam rabotiil sve oveja godine, s’ kvo sam se baviil, da se povalim…

Posvetiil sam se nauci i istraživanju …Preko tri decenije sam istraživaal kulturno-istorijsko nasledje opštine Majdanpek, duhovnu kulturu Vlaha istočne Srbije, naravno i Vlajni. Učestvuvaal sam na više domaćih i stranih naučnih skupova. Objaviil sam preko tries stručnih i naučnih radova iz područja etnologije, arheologije, istorije, etnomuzikologije, folkloristike i narodne književnosti. Autor sam vebmaster i dizajner internet prezentacije Muzeja u Majdanpeku, kojaa je važiila za prvu i najkvalitetniju muzejsku veb prezentaciju u Srbiji… Osnivač sam foruma „Vlasi i Vlajne Srbije“. Stekal sam prijatelje i proširiil krug protivnika. Bil sam vrlo nadaren da ni iz čega stvorim sebi neprijatelje.

Zanimaal sam se i za pozorište, režiju i glumu. Završiil sam jednogodišnji kurs glume i pozorišne režije. Pisaal sam tekstovi za skečeve, jednočinke, celovečernje komade i radio drame. Radio-drama „Semion i Anđelija“ trebaalo da bude izvedena na Radio-Majdanpek ali lokalna vlas našla da je autor političći nepodoban. Autor sam dva etno-filma, dobilii visoke nagrade na međunarodnim festivalima. Edaan od nji, „Ja, pokojnik!“. Predstavljal Srbiju na inostranu smotru kulturne baštine. Baviil sam se aktivno umetničkom fotografijom, muzikom, poezijom, humorom, dizajnom, veb dizajnom i programiranjem… Pisaal sam i aforizmi. U nastupu iskrenog postmarksističkog kajanja progovoriilo iz mene iskustvo: “Što više radiš - sve si veći majmuun!”... Svačim sam se baviil. Pitam se dalii če generacije kojee dolaze da umeju toj da cene…

65

Sluša me sin pažljivo, vidim dopadaju mu se mojee životne priče, če najde sebe u nji. Rešii da mu kažem još neštoo, neštoo što za njega može da bude vrlo važno kroz život, od kvo da polazi, kvo mora uvek da ima na um.

Pedjo, kažem mu ja. Evo sine, ti si već odrasaal, sazreel si kao ličnos, kao čoveek, sag možeš mloge stvari da svatiš i da razuumeš… Došlo vreme za toj… Ispričal sam ti mlogo kojeešto nesii znal pa mož’ da je sag i prava priliika i za ovooj… Moram da ti odadeem do danaas nama strogo čuvanu porodičnu tajnu kojaa se eto godinama prenosi sas kolena no koleno… Koj drudji toj da učini nego ja, men sleduje, ootac sam ti…

Zasijaše Pedji očiice, verovatno je detee več u svojuu glaviicu zamišljaalo ćup sas dukati što ga nećii od naši daavni predci iskopaal a od kojee godinama po malko krckamo i nesebično čuvamo kao tajnu od svet … Biloo je koj znaje kolkoo takvee priče u ovaj kraj. Kopaalo se na mloogo mestaa. Čas, čas pa se naide na svežu iskopinu. Ispredaale se raazne priče. Znal se i dan kad se zlato pokazuuje… U gluvo doba plamen… Sine, ja toj moram da učinim, kao roditelj osečam obavezu, noćima me toj proganja, ti posle činii kako oč... Mi sine, osim našeg velikog pošteenja, dobre volje, ugleda, velike volje za rad i stvaranje nemamo više ništa… Eto sag znaaeš od kvoo startuješ, na kvoo možeš da računaš i kakoo da se ponašaš…”

66

FKATURE DJI ŠPAJZ

Nee imalo ni pune četri godine, dobiimo mi stan. Ko bajadji kadrovsći stan, ali toj ti je posle isto, važno je da ga dobiiješ i da se useliš u njeg. Takvoo biloo vreme. Stan nee bil goleem ali ubav i u centar, sas grejanje, tuj, odma pokre pijac i toplanu. Na šesti sprat. Nee u prizemlje da je ladno, ne u potkrovlje da prokišnjava. Na jug. Iz hodnik se ulazi u sve sobe. Doduše, biloo je malo problemi oko rešenje i sas useljenje, imaalo godžaa zainteresuvani i toj nećii od nji sas debele veze, ali sve se nekako složi te se završi dobroo. Što velii narod dobrii smo i pošteni ljudi pa nas Bog pogledaal.

Moj kolega Toma Djordjević, i Kaća, njegoova ženaa popre došlii u Majdanpek pa dobli stan čim bilaa zgrada završena. Tag se i po lasno dobivaali stanovi. Družili smo se al ne baš tolko. Dojdu oni kod nas, otidemo mi kod nji. Eto takoj večerom... Popričamo... Da ubijemo vreme. Deca im se bilaa poistegljila, počeli da se staraju sami. Naše još manecko, mora sve u njeg da se gleda.

Toma bil dosta vredan i preduzimljiv čoveek i van posla, ništa mu nee bilo teško. Mislim da je bil edno vreme i pretsednik kućnog saveta. Mlogo se takvoo nakvoo u toj vreme otoljuvalo bez nadoknadu, što bi danaas rekli volontersći. Mlogo se zalagal, bil uporan. Kad nštoo reši el kad se donesee neka odluka on toj mora da istera do kraj.

Lupa neći na vrata ednu večer, ja otvorii, kad ono Toma i Kaća. Trgo se malko, iznenadiil sam se. Nesaam nji očekuvaal. Nesuu odavna doodili kod nas. Skoro smo se na neći način, što se kaže, bilii i odrodiili. Osetil toj Toma pa velii.

- Ete, došlo vreme da idemo, dobilii smo veći stan u beli soliter pa dojdomo da se pozdravimo, red je takav.

- Nesmoo znali, velim ja. Pa red je... El može neštoo da pomognemo oko selidbu.

- Ma mi smo toj skoro privršili. Ima Toma ljudi s' posla. Imaju si zajaam.

67

Sipaa ja na Tomu i na men po ednu rećiiju da vidimo čijaa je bolja, i onii praje ali onii na veliko, onii imaju mloogo, praje i za prodaju. Milena turi neštoo za uz rećiju. Kaća i ona piju sok... Pričaamo mi takoj pričamo celu večer. Sve pretresomo od kakoo smo se upoznali kao studenti pa na ovam. I poznanstva i ženidbine i deca kako došla i kako i' čuvamo... Ma nema kakvoo nesmoo potegli... Setii se ja da su onii imali špajz u hodnik... U početku nesuu bilii kontejneri, nesmoo iznosili djubre dole nego na svaći sprat pokre lift bilaa manečka prostorijica, takooj kano poljsći klozeet, neznam dalii je bilaa pogolemaa od metar na metar, imala i vrata. Vrata se otvarala upolje. Kad se otvore, napred na sred zid šiberče sas vratanca pa se tuj istrisa djubre. Djubre padne nadole kano u bunar pa kad se nabere dovoljno oniija što toj voze onii natovare pa odvezuu... Kad uvedoše kontejneri onii ovoj zatvoriiše, zavariše vrata da ljudi ne vrljaju u nji više otpad... Setil se nećii da toj mož da se iskoristi, da posluži kano špajz. Oniija što su bilii u toku, razdelili medžu sebe. Veluu da su zakupili od stambeno. Možda je i takoj biloo koj bi ga znal. Medžu tija što su uzeli od oveja prostorije bil i Toma. On bil redovan kad stanari držuu zborovi pa znal. Okrečiil prostoriju, naprail stalaže od dasće, turiil bravu na vrata pa se služi. Krasna prostorija za špajz. U nju isto i leti i zimi. Nee golemaa ali mlogo stane i ubavo se sačuva. Pitujem ga ja kvo je naprail sas tuj prostoriju on velii da ju dal neznam kome reče. Ja ga izbrukaa, velim: Pa dobro bre a kolegu nesii ponudil“. On velii, eto nesaam al' mož' da bi moglo i za teb neštoo da se naprai.

- Pa dobro ali sag je kasno obećal si ju čoveku.- Imam ja još jednu na osmi sprat samo treba da me

malko sačekaš da ju ispraznim. Moram tam da pripremim mesto za namirnice pa tagaj.

Obraduvaa se ja ali se brzo trgo, setii se da Toma svojuu robu jako ceni. Ajd da ga pitam kolko če mi traži. Velii:- Pa dobro nee sve u pare, majku mu.- Znam da nee sve u pare ali ti si ju uzel u zakup, platiil si.- Pa ja sam ju uzeel ali sam koristiil, toj izlezlo, toj više

nikoj ne plača.- Dobro, kolko da ti dadeem. Onoo daje neko drugo vreme

znaje se a ovooj sag?

68

- Netreba ništa. Mogu valjda neštoo za drugara. Kad ispraznim špajz, dotlee da nabaviš bravu pa da si mi dadeeš mojuu, če da mi treba tam za podrum.

- Dobro Tomo, neka ti se vrati.Ajd da ne bude baš džabe, kad več Toma nee tel da

uzne ništa, da me ne grize saves, edno vreme ja sam uzel na sebe kad pregoruu sijalice u liftovi da ji menjam. Onoo nestaašica, zlo vreme, nema sijalice u prodaju, kupuje se od šverceri, edvaa dojdem do nji. Ja turim sijalicu, preko noč ju nećii uzne. Ja turam oni uzimaju, ja turam oni uzimaju. Zgadi se men pa prestaa. Nema svrha više toj da rabotim, digo ruće.

Naplnimo palak, palak, špajz, uglavnom iz saloo. I vino i rećija i bašno i zimnica što Milena napraiila, ma svašta. Mlogo dobroo. Stalno kad pojdem u špajz ja blagosiljam Tomu i njegovi da su zdravi i živi mloogo godine.

Projdee neko vreme. Dojdee zimaa, počemo da trošimo od onoj što smo turili. Gurnem edanput ključ u bravu, neče. Guram pak, mislim se mrak je, da nesaam naopoko obrnul ključ, neče. Gledam na prodzorice da li nesaam uzeel pogrešan ključ. Taj privezak. Probaa pak. Pojde malko pa neče. Da mi nee Milena turiila drudji ključ na privezak za špajz, ima onaa takav običaj, voli da se šali. Vrnuu se u stan na svetlo. Taj ključ brate. Uzee lampu pa gore. Gledam u bravu. Vidim ima neštoo u nju. Kvo li je, majkumu? Neka plaastika... Kvo da rabotim?.. Da uznem papagajke el francusći ključ pa da skršim uložak, nemože, dalek tam, nemog ga uvatim... Mora da bušim uložak i vadim cilindar pa da otključam bravu... Može takoj ali golemaa muka. Treba posle i nov uložak... Ništa, vrnuu se ja u stan da porazmislim još malko... Ajd da probam ovak, mož da če da uspe... Najdo tanku čeličnu žicu da mož da ulezne u bravu pa ju savi na vr, napraji kano kuku, malko zašiljii da bolje zakačuuje, uzee i klješteevi pa otoo pak gore... U levu ruku lampa u desnu onaaj žica. Palak, palak pojdee onoj malko kam men, nadzrnu ovam. Uvatii ga sas klješta pa istegljii. Gledam kvo je? Zubaac od češalj. O Bože, štočee ovoj u bravu?... Otključaa, uze kvo sam tel, otoo u stan pa pričam na Milenu i pokazuujem je onaj zubaac. Onaa velii toj se neko detee igralo.

69

Projdee neko vreme, ajd ja u špajz da uznem pak neštoo. Opet ista priča. Pak zubaac od češalj ubravu. Prošli put sam se naučiil. Vrnuu se u stan, uzee pribor, nesam ga bil vrljiil pa ga izvadii...

Tuj pokre naš špajz stanuvali Serafim i Pelagija, prezime, nemog baš da im se setim kakoo beše, rekal bi da su negde ozgor. Valja beoše imali dve decu, ćerku i sina. Dobraa decaa, vredna. Kad naiidem tuj, često sam i' zaticaal po hodnik. Hodnik goleem. Decaa u varoš zatvorena pa se tuj igraju. Jave mi se, popričamo malko. Doduše devojčeto je bilo malko vragolaasto.

Mož' da grešim dušu, nek mi Bog oprosti, ali turil sam ruku na nji. Kuj če drudji. Koji bi drudji bil zainteresuvan i ljubomoran na naš špajz... Tuj moj kolega Vlada Prvulović, on neče. Još neći za kojii nebii rekal... Možda je nekoo od onuj decu što se noču slunjaju po pomoćno stepenište. Oče takooj decaa, nesaam ni ja bil bolji... Ali kakoo samo na men da se tura. Raspituval sam se i kod drudji, i na drudji bi turaali... Nemam nikakav dokaz da su onii pa i' nesam napadal niti sam toj nekomee pričal... Doduše, velu ljudi da su u poslednje vreme postaali nekakoo čudni, upisali se u nekakvu veru, počeeli da idu u nekakvu crkvu...

Edan put vidoo Serafima tuj na početak pijac, pijac ni odma ispred zgradu. Stojii, obrča se na tam na ovam, gleda neštoo, kao da nekogaa čeka, kao neštoo traži. Ajd da ga zagovorim. Da ga malko odobrovoljim. Pitujem ga što je tolko nervozan... Pojdo si pa se ko bajadji povrnu da ga pitam za doktor Dragana. Čul sam da je i on bil kod njeg... Pročulo se za nekakvoga nadri doktura, veluu mlogo od njeg pomaga, sve leči, boravil je neko vreme i u Majdanpek. Nee mi baš toj tolko važno nego eto da mu priijdem, da ga malko odobrovoljim, da ga zamolim onaak izdaleek, ako su onii, da mi više ne turaju toj u bravu. Bre, kad se Serafim raspali, raspriča, velii ima neštoo tuj, lično se uveriil.... Čekaal nedelju dana na hodnik dok nee stigal na red, dok doktur nee uspel za njeg da uspostaji vezu tam sas nekvii. Kad ga primiil on se mlogo obraduval što ga lično upoznaal, rekal mu: „Serafime, el ti znaješ šta znači tvoje ime? Ti si predodredjen od Svevišnjeg da spašavaš narod da pomagaš na ljudi“. Slušam ga ja ko bajadji, baš me briga za njegoovu priču i hvalu, samo ako mog nekakoo da si završim toj mojee... Kano učini mi se da sam uspeel neštoo... Neče više da

70

mi turaju zupcii u bravu, ali jok. El nee on, el nesuu njegovi, el on za toj i nezna.

Oto jutre, pak zubaac u bravu... Danju izvadim zubac noču mi ture drudji, ko kad gradili Skadar na Bojanu pa sve što danju napraje majstori noču sobaljuju vile... Mislim se, dok mi turaju zupcii če bude nekako, ču se borim ali ako im padne na pamet da nabiju ekseer kvo ču tagaj...

Edanput zateko komšiiju Serafima na prag, na vrata, čisti cipile. Iskoristii priliiku da ga onaak izdaleek zamolim da mi ne turaju više zupcii u bravu, veliim. Komšiijo, zajebavaju se neka dečurliija sas men, turaju mi zupcii od češalj u bravu, vi ste tuj blizo el se zajebavaju takoj i sas vas. Gledam pravo u njeg da vidim kakoo če se ponaša. Začudi se on malko ali rekal bi kano da mu je toj poznato, kano neštoo da znaje. Nebii rekal baš da je on, možda je ženaa el decaa el je nećegaa viidel pa mu nezgodno da kaže... Dok se on onak misli, beše kano malko i zatečen ja veliim: „Ja nemoog ovoj više ovaak, moram neštoo da preduznem.“ Nesaam se izjasnil baš kvo. Kvo ču da preduznem ali eto, mož’ če porazgovara sas njegovi, če kaže nekomee tuj okolo pa če se toj malko raširi, onaaj što toj raboti mož da če se uplaši pa če prestane. Valjaa sam nešto uspeel... Če vidimo.

Ne pomaga niištaa, stalno isto... Valjaa da je bilaa nedelja, izvadii ja pak zubaac iz bravu pa doneso nešto od zimnicu za salatu... Sedo da ručam. Ženaa mi nee bila tuj, bil sam sam. Ispekal sam kokošku, posoliil ju sas vegetu. Kožaa rumenaa, soočna, prsti da si pojedeeš. Poedo edan karabatak pa uzee i drudji. On mek, sočan, ima kožicu. Beelo meso po nemoog, onoo nekako dojde suvo. Cepkam onaaj karabatak parče po parče pa turam u usta, veluu piletina i riba se jedu sas prsti. Gledam u tanjiir kočinu od onaj karabatak što sam pojeel, gledam onuj što mi u ruku pa mi neštoo pade na pamet. Da probam i toj, mož da če da uspe...

Ručaa ja, uzee oneeja dve kočiine od karabataci pa ji turii na tacnu, ostale povrljaa. Najdoo vlnen alev konaac, ženaa plela drešku pa je ostala edna grgaljća. Otćinuu takoj za dva peda pa sas njeg uvrzaa oneja dve kočine, naprajii od nji krs. Ostajii malko od konac da visii da mož sas njeg da se veže za riglu... Kvo još da priturim da bude ubedljivije? Slušal sam od nećii da se tura i parčee od lanac. Gde da najdem lanac? Uzee aluminijumsku žicu pa naprajii nekolko alće. Priturii i nji uz krs...

71

Sag još ostalo da vežem napravu, toj vlasi zovuu „fkature“, za kvaku na vrata... Mora da sačekam knoči, da se stavni pa pred spanjee, da me nećii ne vidi pa če pomisli da sam šenuul. Če se raznesee glas po cel Majdanpek, svi me znaju. Neznaju onii mojuu muku... Važno da me nećii ne vidi dok ga vrzujem, posle, baš me briga: „Nesaam ja, neznam kojii je. I ja se čudim. Neznam kvo da rabotim s' toj. Nebii da ga diram sas ruće, nek stojii.“

Prvi mrak, vrčaal sam se iz šetnju, kvo drugo posle pladne da rabotim, sam sam, idem da šetam. Taman sam biil kod muzeej vidim cela Serafimova vamilija izlezla napolje, i on i ženaa i decaa. Stojuu tuj i pričaju neštoo, mora da se dogovaraju na koju če stranu. Ja trk gore, valjaa da sam istrčal uz stepenice, nesam čekaal lift, dal če da dojde dal neče, mož da se zaglavi, ovaak mi sigurno, bolje. Uzee onoj što sam pripremiil pa ga vrzaa na špajz za kvaku.

Dobro je, uspel sam, nee me nikoj videel. Izlezo pak napolje da prošetam još malko...

Idem pokre Pek pa se smejem. Prajim razne varijante po glavu. Kakoo li če koji da reaguje kad toj vidi... Zamišljam ženee iz komšilaak kakoo stojuu i rasapraljaju kakvoo dejstvo ima i kako mož toj da se rasprati... Priča se da je Vlaška magija najjača na svet, samo onaa može da poništi Vudu magiju. Sečam se, Toza Skrofa ni je takoj kad sam bil u smenu pričaal, njemu baba bilaa „vržatore“, mlogo ženee iz Majdanpek bilee kod nju, kad toj čoveek oče da rasprati treba da odnesee noču u dvanaes sati na krstoputinu pa tam neštoo sas toj da rabooti. Neštoo može da se rasprati i podi ćupriiju al toj treba čovek da znaje kakoo.

Projdooše nekolko dana ja u špajz. Gurnem ključ u bravu, on uleze, nee ništa tureno. Nesuu mi više ništa turaali u bravu od tagaj.

Držaal sam takooj „fkature“ na kvaku do prolet pa ji sturii i vrljii, da se ljudi ne čude.

72

KREMEN ZA PUŠKU

Bilee oneja zle godine, što bi narod rekal: »ne povrnuulo se«. Svaći se snaodiil kako je koji mogal i umeaal. Mi smo donosili sirenje i ranu iz Elašnicu. Još uvek smo u salo imali kakvo takvo domaćinstvo, baba, deda, bašta. Stari ali se trudiili... Imaali stoku, plnu štalu, oboor sas ovce, kočinu sas svinje... Sirenje smo, kao i svi koji takooj neštoo imaali, menjaali za robu el prodavaali za marće, dinari nikoj nee uzimaal. Dadeeš sirenje za kavu, prašak, zejtiin, sapuun... Sečam se kad mi čoveek nudiil da sturi naočari od oči... Moraalo neekako da se preživii. Koj nee imal ništa el nee umejaal da se snajde jako teško proošal.

Sirenje smo do Doljnje Zuniče, tam železnička stanica, teraali na koliice. Onooj što nee moglo da stane na koliice nosiili smo u torbee na grbinu i uruće. Natovarimo se, natovarimo kano ciganje. Nee biloo samo sirenje, moraalo da se nosi i za edenje. Na pijac nee imaalo ništa da se kupi... Mož da je bolje biloo da smo tagaj bilii u saloa ali nesmoo mogli, nesmo smeli morali smo da sačuvamo radna mesta a i imali smo i radnu obavezu, dežuurstva, ratni raspored...

Išli smo naapravo, preko polje. Pojdemo porano da mož uz put da se odmaramo... Samo da je imaalo nećii da ni slika... Baštaa i ja smo se menjaali na koliice. Pojde i on da pomogne, posle da si vrne kolice. Obuuje čizme da može da prejde sas kolice preko reku. Ženaa, detee i ja, onaak natovareni preko brv. Ja sam naviikal, za men ne probleem. Za njii, samo se čudim. Prvo prejdem ja, da vide kakoo, da se malko oslobode. Kad stignem na drugu stranu ja stanem pa se obrnem te gledam, opomenjujem ji da paze. Nodje mi se tresuu. Dobro da se nee neći omaknul da padne u reku... Kad je suvo pak se nekakoo ide ali kad padne ćiiša pa se napraji blato,

73

uužas. Edvaa nodje dizamo. Čas čas pa stružemo koloo. Kad dojdemo u Zuniče dušaa uzubi a ruće do kolena.

U Zuniče sednemo na voz, ma kakaav voz, rasklimatana lokomotiva i edaan poštansći el stočni vagoon sas drveni klupovi. Baš pravi klupovi, oniija seljaačći, svadbaarsći, što i' turaju uz astali kad se neštoo slavi, kad su svadbe. Neznam gde su ji našli, nećii velii da su i' uzeli iz sekciju za vuču vozova iz Zajčer, služili im tam kad neštoo slave... Bar da je biloo mesto da se sedne a onoo gužva, gužva... Ovak... Nema mesto ni za stojaanje. Nakače s ljudi ozgoor na vagon i na lokomotivu kao oniija u Indiju.

Retko je u toj vreme kojii imal PC računaar, biloo svega deseetak u Majdanpek. Imaloo onoo računari ali toj biloo onooj nazovi ga računari, komodore i amiga... Kupiili smo za sina čuveni »PC 286«... Slabo se u toj vreme toj znalo i praktikuvalo. Retko kojii je umejaal da radi sas njii. Tek počinjaalo. Od oniija što se za toj interesuvaali, nećii znal više nećii manje, nećii ovooj, nećii onooj. Uglavnom svi smo bilii samouci. Učiili jedan od drugoga, pomagaali edaan drugome... Pokre sina i ja sam moraal da učim.

Bože kolko ja ništa od toj nesaam znal. Donesomo kompjuter iz Beograd, tam smo ga kupiili. Ja povadii delovi iz kutiije, gledam u njeg ko telee u šarenaa vrata, neznam kvo da rabootim... Otoo kod Pauna, več smo se bilii dogovorili kad stignem da mu javim da dojde da ga vidi, da mi pomogne. U toj vreme smo se mlogo družiili. Paun biil kustos u muzeej. Imaal kompjuter.

Pituuje on men, kakaav mi je kompjuter, kvoo imam od programi. Ja grčim ramena... Pa koj ti je DOS, koj ti je glavni flopi, el imaš Norton, q-edit, Kaj-rajter, Bejzik? El imaš nekuu iigricu... Veliim ja njemu, ništa ja neznam toj... Objasni mi on na pros primer, velii, kad kupiš kompjuter kao što si ti sag, u njeg nema ništa, sve praznoo. Toj ti je kao da imaš nameru da počneš neći posao. Prvo obezbediš radionicu. Znači kupiš prostoriju gde češ da držiiš alat da radiš toj što si rešiil. E, toj što si ti kupiil, što si doneel toj taj praznaa sala. U salu prvo mora da uneseeš alat, jel se slažeš? Toj su ti tija programi. Ti si kupiil samo praznuu salu, alat nesii, programi moraš posebno da nabaviš. Dal če i' kupiš el če ti i' nećii pokloni el če negdee da i ukradneš toj nee uopšte bitno. Bitno je da i imaš. Ne moraš ti odma sav alat da nabaviš, u početku samo onooj što je

74

neophodno. Rešiš kvo češ da prajiš pa nabaviš takaav alat. Posle, ako očeš da proširiš proizvodnju el da uvedeeš nov poizvod mora da nabavljaš alat za toj... Kad ti stigne alat mora da ga rasporediš. Znači mora da naprajiš stalaže, pregrade, ormani, fijoće gde če taj alat da bude. Da je na vidno mesto. Da je pri ruku. Moraš da odrediš mesto i za gotovi proizvodi. Sve mora da ti bude na dohvat, da ne prajiš prazan hod, da se ne dangubiš. E, teja stalaže i fijoće se zovuu folderi i fajlovi a onooj izmedju nji putanja... Neznam ja veliim kvo mi pričaš, neštoo svatam neštoo ne, ajd ti ponesii kvo misliš da treba pa idemo kod men.

Preturaa on tam po neći diskovi, preturaa, uze nekolko od nji, velii ajd da ponesem i neku igricu pa pojdomo... Turaa u kompjuter onija diskovi, vadi ji, menja. Prvi put toj gledam... Velii gootovo ...

Bože što je toj za men u početku biloo kompliikuvano. Mladja se po nekakoo snaodiil. Doduše on više igrice. Čitam u knjidje, tražim »Help« na kompjuter, zoveem Pauna, idem kod njega, nosim mu rećiiju. On mi nudi knjidje. Ja mu veliim, ja kad bi tel knjidje ja bi si kupiil. Zoveem te da te pitam, takooj mi po lasno, takooj nema da lutam.

Za pisaanje teksta sam se namučiil. Beše neći program »Chi writer« posle izleze »q-edit«. Još nesaam baš biil toj dobroo savladaal, mož da je biloo i bolje što se nesaam tolko triudiil, pojavi se moderan program »Word Perfekt 51«, Paun ga preko Rade Krišanovića dobiil od nekogaa iz Bor. Dobar toj program biil. Još i danaas nee za potcenjivaanje. I danaas ima nećee povoljnosti. Jedina manaa kojuu imaal biloo mu toj što nesuu mogli da se vide i štampaju »šžčć« Biloo toj veliki nedostatak, ali on nee ni spreman za naše tržište. Mi smo ga dobiili na divljaaka...

Paun negdee »iskopaal« potprogram, el je ga mož on sam napraiil, i on bil golem djavol, koj rešaval ovaj probleem. Ime mu biloo YUSCI2WP. Nee tel nikome da ga dadee. Pokaže ni kako radi, donesemo gotov tekst na disketu te ni odštampa ali ga nedava, nedava ga nikome, kriije. Pituujem ga ja, molim, nudim mu pare da mi prodadee, ma jok, neče da čuje. Nema teja pare za koje bi ga dal. Čuvaal toj kao najveću tajnu.

Idemo mi takooj sas sirenje preko polje, baštaa gura koliice, ja i Milena iza njeg, Mladen zalati na tam na ovaam, njeg nesmoo mlogo upregli. Veliim ja na nji ajd vi idete na dole a ja

75

ču da svrnem ovdee neštoo u kukuruz. Mora čoveek da se posluša pre nego što stigne voz, u voz nema klozeet. Ajd ja uz red onoo nekvo kamenče ovak mazno, odudara od drudji, ja se slognuu te ga uzee, vidi se kvarc, poznato mi, toj mi struka. Gledam ga ja, obrčam, ima nekakav čudan oblik, kao da je ga nećii za neštoo prajiil. Vr' mu malko obijen... Setii se ja, videl sam takvoo na sliku. Toj kremen za pušku... Odma mi projdee kroz glavu, zaboril sam i za kvo sam pošal: »Sag če Paun da dadee YU fontovi«.

Takooj i biloo. Stigomo u Majdanpek, ja za telifon, a znalo se, Paun u svako vreme u Muzeej. Kažem ja njemu : «Pajo, imam neštoo, da oceniš pa ako ti se svidja, da se menjamo«. »Donesii«. Navikal se on, čas, čas pa neštoo doneseem i poklonim.

Otoo kod njeg, izvadii kamenče pa počee da ga obrčam ovaak medžu prsti... Paun uuze da mi ubiiva cenu. Velii: »I kvo ti je toj«, napraiil facu kao da toj mojee nema nikakvu vrednos, kao da uopšte za toj nee zainteresuvan... Znam ja Pauuna. Naučiil sam ja njegoovi trikovi. Nesaam ni ja od jučeer, što velii mojaa mati: »Ja sam od staru mater detee«. Oče da projde jevtin... Ajd da mu skratim muku, več sam biil pozakasniil, nemam vreme da se preganjam sas njeg... Veliim mu: »Kremen od pušku kremenjaaču«.

Nee imaal više gde, doteraal sam »cara do duvara«... diže se on pa doovati ednu knjigu od vitrinu, listaa nešto po nju listaa pa upr prs u ednu sliku. Velii: »Evo mu brat«. Na sliku isto takaav kamen... Velii: »Tvoj bolji. Po očuuvan«...

»Kvo tražiš za njeg?« »YU fontovi«. »El imaš u kvo da ti sipem?« »Imam veliim, poneel sam«. Izvadii diskeetu iz mali džep, bil sam pripremil, znaal sam ja kad je takvaa stvar u pitanje da Paun nemož da odolii.

Pre nego što si pojdoo ja ga pitaa: »Paajo, jel si ga imaal?« Veli on: »Pa evo sag ga imam«... I eto takooj, »nalaz« ode u muzeej, tam gde mu je i mesto, a ja dodjoo do fontovi.

Otoo, dok još nesaam bil završiil ovuuj priču da viidim pod kojii je broj zaveden pronalazak. Nesaam učiniil ništa, tam sag nećii drudji ljudi, Paun u pendziju...

76

NEE KOMEE JE NAMENJENO

Proširena sistematizacija, otvoreno radno mesto „kontrolor bagera“. Za kontrolori postajeni Drago Bosanac, Krsta Berbeek i Dragan Ćeser, za sve tri smene po edaan. Nee da se baš bez toj radno mesto nee moglo, kakoo se do tagaj rabotiilo, postizali rekordi, nego došla nova radna snaga, omladina, poomladi, treba i onii da se na neći način zaposle a i oviija što su pred pendziju da se malko pozaklone.

Dragana Ćesera sam pomenjuvaal više put, bil čovek vatra, žiška, čigra, sav u pokret. Čoveek sitan ali žilav. Čim ga pogledaš vidi se da je izdržljiv, odlučan ima samopouzdanje, iskusan. Bil bagerista. Često smo ga, kad se neštoo dvoumimo oko bageri el utovar, pitaali za mišljenje, za savet. Nikad ni nee odbiil..., Biil mlogo dobar radnik, radeel na opasna mesta, takooj kad je visokaa berma el blokovi, el preti neštoo da kliizne, kad treba da se tovare blokovi preko zubi, kad treba edan da bude sam na bager... Umejal je da radi i sas drudje mašine, sas utovarivači i sas turno traktori sas buldožeri. Uskoči takooj po neći put kad ni zatreba, kad nećii nee došal. Ako ni treba neka konsultacija, mišljenje oko ispravnos, može li takooj da radi el ne, el opasno el ne, el postoji opasnos da se neštoo desi, da dojde do veći kvar. Ma sposoban čoveek.

Krsta Berbek bil sušta suprotnos. Što se posla tiče, poštuvaal on radno vreme i kad dojde na rabotu otoljuvaal ali ovaak bil malko poseban, osoben, na svojuu ruku, što bi se reklo „bil filozof“. Stalno neštoo zakeraal, stalno mu nešto trebaalo, stalno mu nešto fali, sve bi on nekako drugako, da se ne riziikuje. Dok bil bagerista, dojdemo takooj na bager, on prepušti komande na pomoćnika pa slezne dole. Rukujemo se, on počne, te vali mu ovooj, te vali mu onooj, sve bi on toj nekako druugako. Završi posao ali najpre moraš da imaš golemoo strpljenje, da ga saslušaš, da mu povladjuuješ. Nesmoo baš voleli da idemo kod njeeg. Nesuu ga ni njegove kolege baš mirisale, bilee na njeg nekako ljubomorne, zaavidne... Toj što stalno neštoo zakera baš nji za toj bilo briga, zajebava rukovodioci, bolo im oči toj što se muvaal po političće

77

organizacije i sindikat, u toj vreme toj se zvalo „bil aktivan“, bil član Saveza komunista, dobro toj smo svi bilii, takvoo biloo vreme, toj se i ne računa ali bil po razne komisije, radničći savet, išal na tam na ovam kao prestavnik, delegat, bilii gradovi pobraatimi... Onii rabote a on razoduuje a pišu mu se šikte. Kad je u treću smenu a ima sastanak el komisiju, tagaaj se sastanci i komisije uglavnom držali posle pladne, ko bajadji da ne budu u radno vreme, njemu pišu treću smenu a ne doodi na rabotu. Treća smena se plačaala sto trijes posto... Ljudi idu za treću smenu a on završiil sastanak pa se šeta i šepuri proz grad, nove dreje, vrzaal maašnu, pa u korzo nagore na dole, nagore nadole, nogaa preednogu. Veluu, mi rabotimo, on držii ženuu za dupe a piše mu se treća smena... Malko pada u oči, pogadža, radnici, ljubomorni, negoduju ali šta če, kvo im vredi, ima pravo po Statuut... Sag, kad ga postajili još i za kontroloora pojedini če puknu, če iscrcaju od zavis.

Na teren išal sas gaza. Sas Dragana Ćesera, i on bil kontrolor, našli negdee po krug edan smlaten gaz, poela ga rdžaa, dotrajaal motoor, digli bilii ruće onija od njeg čijii je bil. Uzeli pa ga popriteegli, doteraali, ovarbaali. Nesuu onii toj baš sami radeeli sas svojee ruće, dosadžuvali na majstori, preko veze, moliili, nosiili rećiiju. Odradeli im toj, da i sture od vrat. Nee nešto posebno ali može da posluži. Idu sas njeg na teren. Palak, nigde ne žure. Sag bi ga i drudji teli... Gazovi uglavnom imaju vojničku, sivo maslinastu boju, ali onii el nesuu imali dovoljno takvu pa dodali u nju beluu i crnuu, el uzeli samo sivuu osnovnu pa sag čim se pojavi na kop odma pada u oči... Nigde nee žuril, išal sas njeg onak palak, soolo, čuvaal ga da mu potraje. Takooj još više izazivaal narod...

Palak palak pa počeel sas njeg i u grad da ide, ko bajadji kradnu mu gorivo i sturaju delovi, a i da mu je tuj, pri ruku, ako ga pozovuu, ako je neštoo hitno odma da krene... Otera ga u grad pa ga držii na parking ispred zgradu, tuj ispod njegov pendžer... Ne ide više kano ostali radnici sas autobus nego se vozi, ide s' kola. Takooj na rabotu, takoj od rabotu. Sedne u kola pa kad kreene... Radnici kroz grad pešći a on sas kola, onaak ispeglan, uštoven, ponosan, samo mu mašna vali. Kad ga vide, onii puknu...

Završiila se prva smena, nećii predavaju izveštaji kod rampu pa če na autobus, nećii, oniija što su odovde, iz grad, došli pred operativu. Poslovodja i brigadir potpisuuju izveštaji a

78

ja sredjuujem proizvodnju. Tuj i Krsta, i on upisuuje zapažanja u knjigu kvarova. Stigli i rukovodioci radnih jedinica, od utovar, bušenje, transport, miniranje, i onii na primopredaju izmedžu prvu i drugu smenu... Svaći po neštoo zahteva... Opšta gužva... Vidim proz prozor oniija radnici pred operativu što čekaju da dojde pola dva pa da krenu dom neštoo se uzmuvaali, nešto se pogledžuuju, podguruuju, šapuću. Spremaju neku zajebanciju... Pojdoše si radnici dom. Diže se i Krsta pa i on pojdee, po njeg odjuri inžinjer Lepotić, imaal sam utisak kano da oče da ga negdee pretekne. Otoše i ostali, ostamo samo mi, rukovodioci smene da završimo do kraj... Nasta napolje neka gungula, jurnjava, fortutma, neko okaanje. Ajd ja na vrata, onoo za onaj gaz na kontrolori neći vrzaal šerpu. Ide on proz gomilu, sviri da se sklanjaju, onaaj šerpa mlataraa, zalati čas levo čas desno, onii okaju po njeg, smejuu se na glas, če iscrcaju od smej. Projde gaz proz rampu, rampa bilaa dignuta, pa kad uuvati kroz grad, šerpa na nekolko metra po njeg struže, mlati, čoka. Ondee u krivinu kod pumpu, šerpa uvati uustranu, dobro da nesuu nekogaa zakačiili sas nju...

Jutre kad dojdomo, napade me Lepotić da sam mu ja vrzal šerpu za gaza, velii imaal probleem sas miliciju, zaustaljali ga, zapisaali, podneeli priijavu. Doduše on mlogo i lagaal. Ja mu veliim da sam videl tek kad krenuuli, kad nastala gužva, kad več bil daleek od men al on ne veruje...

Kakoo je boilo, posle mi ispričaše. Teli da Krsta teglji šerpu kroz grad. Mora i Toza da je tuj učestvuval, ne prizna ali bez njega toj nee moglo da bude... Ostaiil Krsta gaza pred operativu pa ulezal unutra da popuni knjigu i predadee izveštaj. Viideli onija što došli porano, što im njegov gaz bil trn u oko, izvadiili iz sajlu ednu žicu, takoj oko tri metra, uzeeli šerpu od oneeja pogoleme, imalo dosta nadi operativu, povrljali oniija iz Trudbenik kad se selili. Vrzali žicu za šerpu pa ju turili podi gaz, drudji kraj vrzali od pozadi za poteznicu. Šerpa podi kola, žica i onaa. Od daleek se ne vidi niišta. Nee ništa sumljiivo. Žice i šerpe se tuj stalno razvlače... Taman Krsta da se uvati za vrata, inžinjer Lepotić ga odgurnul uustranu pa seedal on da vozi. Krsta ko popišan, opkolil okol kola pa sedal na drugu stranu. Kad krenuuli šerpa počeela da mlati na tam na ovam, da dzipa po neravniine, onoo nastalo smejaanje, ljudi se previjali od smej, teli se poguše... U grad kako je biloo, kada su videli šerpu, dali ji je milicija zaustaljala el ne neznam...

79

POMERENA GRANICA

Bilii smo treća smena. Noč ko stvorena za proizvodnju. Toplo, vedro, zvezde, meseečina. Bageri i bušilice sve ispravno, vozila kolkogod oč, više vozila nego vozaači, nekolko u rezervu. Obidjomo teren pa otoomo na istočnu stranu, gore prema Koveej, stanuumo tuj pokre put, cela proizvodnja bilaa na zapad, odotle se sve vidi ko na dlan. Jes da je mrak ali svi imaju svetla pa ji vidimo, vidi se dalii rade el ne. Ako vidimo da nećii stane mi pozovemo preko radijo stanicu pa se informoišemo. Stojimoo tuj, gledamo kakoo ide proizvodnja i pričamo, kvo čemo drugo, svaći ima po neštoo da ispriča. Sve ide ko podmazano. Bageri ne stanuuju, vozila samo nagore na dole, ko mravi. Doručkuvasmo mi na pauzu, kad si u treću smenu neznaš dalii je večera el doručak, popiimo kavu pa obidjomo pak teren. Ujutru izmedžu četri i pet sati naprajiimo još edan krug, uzeemo buldozeristu od jalovište pa dojdomo u operativu da izvršimo primopredaju i zaključimo proizvodnju. Zadovoljni što nesmoo imaali nikakav probleem, onoo kad čoveek ima problemi, kvarovi, zastoji, kad najviše letiiš, kad se zblskaš, od proizvodnju nema ništa. Najlakše je kad sve projde kako valja pa u knjigu primopredaje samo napišeš nije bilo nikakvih problema. Ovak kad su problemi em se zblskaš em moraš da se dangubiš da pišeš sve kvoo je i kakoo je biloo, pišeš obrazloženje, opravdanja i na kraj jutre ti toj nikoj ništa ne računa, ti si kriv za sve, okaju po tebe što nema proizvodnja, teraju te da pišeš izjavu. Oniija što došli jutrom onii naj pametni.

80

Zaavrši se smena, zaključiimo proizvodnju, nee moglo bolje da bude, proizvodnja golemaa. Bunkeri plni sas rudu u flotaciju, nesuu mogli sve da pomeste pa i drobljenje ostalo plno, mi zadovoljni, veseli...

Taman sam zaspal, biloo je tuj negde neštoo posle deset sati. Ženaa negdee izlezla da mog da se odmorim, da mi ne lupa. Kola kopa obišla teren, vrnuli se u kancelarije pa me pozvaali, digoše me iz krevet. Došla onaj ženaa od portirnicu, lupa na vrata, velii zovuu te neštoo iz rudnik. Digo se ja pa dole. Javi se dežurni, velii što si načas tovaril jalovinu u rudu. Kakoo bre jalovinu u rudu. Pa onam na Marion četri celu smenu si tovariil jalovinu u rudu. Veliim mu ja, ne svatam, ništa mi nee jasno, eve sag ču da dojdem dole. Ujaša pantalone pa na novi servis, dole im tagaj bilee kancelarije. Tuj geolog, tuj dežurni inžinjeer, tuj tehničći direktor. Na astal naturaali serije, gledaju tuj neštoo. Veliim ja, kvo je problem? Veluu, evee, gledaj seriju, trebaalo da se tovare samo oveja bušotine, samo onee u rudu, do kolci. Imaal si tam postajeno tablu i kolci. Pa dobro, veliim ja, ja sam takooj i radeel, tovaril sam do koolci. Ocutra oko pola pet sam biil poslednji put tam, ostaali kolci. Ostali djavola, sve potovareno... Ma bre ljudi bil sam iznad bager i na početak smene i posle večeru i na kraj smenu. Bilii i vozač i poslovodja. Dal su baš uvek i oni izlaziili iz kola el nesuu toj nemoog da se setim ali ja sam za sebe siguran da sam izlaziil. Kad sam na početku smene bil tam imalo do kolci kolgogod očeš, na polovinu, do pola smenu nesmoo ni pola od toj potovarili, jutrom ostali i kolci i tabla. Ne veruju, veluu, ti načas nesi izlazil iz operativu, neznamo kakoo če da projdeš, mlogo si tam nagural jalovinu, ne izlazi ništa koncentrat. Sag se toj nemož nikako izvadi iz bunkeri, mora proz flotaciju da projde, nemož drugako. Naprail si ogromno osiromašenje, srednji ulaz nema ni nula tri posto.

Osećiraa se ja, dojdee mi neštoo teško. Kako bre toj, tolko sam se trudiil, celu smenu sam proveel na teren, stalno sam biil u toku kvo se raboti, takoreći nesaam ulezal u operativu, a onii sag, nesam ni bil na teren... Pojdo ozdol pešći, nesam tel da tražim kola da me voze. Nesaam imal ni hrabros ni oči... Idem pokre put pa se mislim kakoo je toj moglo da bude. Tam granica vijuga, bilii smo dva dana na pauzu, smensći odmor, za dva dana se mlogo promeni. U treću smenu mrak, ne kao danju. Bil sam tam tripuut, ko sag da gledam. Bil sam na

81

početku smene, ruda do kolci kolkogod očeš. Bil sam posle večeru, i toj ko da sag gledam, nesuu ni pola bilii potovarili od onooj što biloo. Jutrom otomo tam, oosta tabla, ostaše koolci, jes da je bager bil priblizil ali ostaali gore. Dobro, mož da je se berma obrušila pa padli ali znaje se gde su bilii, toj može da se utvrdi, geometri mož da nanesuu tačće... Svrnuu u operativu pa izvadii onuuj seriju što ni dostaljaju geolozi da pogledam. Na seriju sve jasno nacrtana i ruda i jalovina, upisan sadržaj baakra, nacrtana granica. Gledam onuuj skicu, gleedam... Oniija gore stvarno u pravu... Kad čoveek bolje zagleda nee imalo tolko ruda do kolci. Nee imalo ni onolko kolko dal onaaj u drugu smenu. Prorade men kliker, mora da je onaj inžinjer u drugu smenu, što bi rekal moj bašta: „Mlogo loš gradjanin“ pomeril kolci i tablu pa tovariil kolkoo tel. Da ji je bar malko pomeriil, onolko kolkoo mu treba a on ji pomeriil čak izmedju sledeći redovi. Pet bušotine po iljadu i sedamstotin po bušotinu, taman tolkoo kolkoo sam ja dal. Kad več takooj naprajiil što mi bar nee reekal... Mislim se, mož da ji nee on pomeriil, mož da je poslovodja, i on djavol, mož' da su pratiili vozaača da i pomeri pa ji on postajiil tuj, mož da su bageristi prekopaali pa pomeriili kolci. Mož da su se plašiili da ne obore kolci pa ji postajiili daleek, misleeli kad se završi smena što potovare potovare pa če ji vrnu, posle zaboriili el nesuu imali vreme... Svašta moglo da bude... Mislee da pokušam da se branim. U knjigu naredbe piše da se tovari do kolci, da uznem izjave od poslovodju, od vozača, od bageristi, od bušaači, da napiišu gde su bilii kolci i taabla, ni na kraj pamet mi ne biloo da ji nećii diraal. Da je i najmanja sumnja postojaala ja bi pogledaal seeriju, skiicu... Dok sam takooj uz astal sas toj razbivaal glavu ču razgovor izmedžu mojeega poslovodju i rukovodioca proizvodnje, pošli u operativu pa zastaali na stepeenice. Bilaa otvorena vrata. Kad ji čuu ja malko zaslušaa. Bilii zemljaci, mlogo dobro stojaali, jako se slagali. Imaali edaan u drugoga poverenje. Valjaa da su zajedo stanuvaali kad se zaposlili, dok se još nesuu bilii izženili. Preebaci mu poslovodja za toj mojee, doduše toj se i njeg tiče, kakoo imaju dušu? On onak ljutiito: „Gledaj ti sebe, nemooj se uplitaš u toj“. Vidoo ja kolko je sati. Kad on njemu ovaak oodgovori što su se tolko poštuvaali, da od toj mojee nema niišta, nemoog ja tuj ništa da isteram, da se ne krstim u tuj crkvu, da čekam pa kvo bude nek bude, neče valjda da me otpušte.

82

Kazniili me deset posto od platu. Progledaali mi malko proz prsti, veluu uzeeli u obzir što mi toj prvi put, misle da če kazna da ima efekat...

83

POPILI SMO MU REĆIJU

Da pomeenem oviija tri čoveeka, mojee koledje po struuku, dva stariija od men a edaan malko pomlad, Bog da im dušu prosti, zaslužiili su toj...

Taman završii Glavni rudarsći projekat za izgradnju transportnog sistema četri, radel sam toj u radni tim za razvoj, u toj vreme razvoj biil u „Karingtonku“ dadoše mi zadatak da uradim Idejni rudarsći projekat površinskog otkopavanja rudnog tela Čoka Marin, rekoše mi da idem u direkciju u kancelariju kod Miloša – Mišu Radulovića. On u toj vreme vodiil investicionu izgradnju...

Otoo ja najpre kod njeeg ovak sas praznee ruće da mu kažem kakoo mi rekli, da vidim el če me primi. Mož da neče, pa da ne secam džabe stvari... Kancelarija mu bilaa na prvi sprat, obična, ni golema ni manečka, gledaala prema grad. U kancelariju četri astala, dva zbodeni u čaloo a oniija dva pritureni edaan sas ednuu drudji sas drugu stranu. Uz svaći asal po ednaa stoliica. Kad čoveek pogleda toj takooj sastajeno izgleda kano edaan goleem astal na sred kancelariju, kao za sastanci. Uz onaaj astal što bil onam kam ulicu sedeel Miša sas grbinu kam prozor. Miša sam a tolći astali ali trebaalo, doodili poslovni prijatelji i izvodjači a i često se širiile karte na nji... Kad mu kazaa što sam došaal velii ete ti tuj astaali pa biraj, samo ovaj nemože, toj mojee mesto... Znali smo se sas Mišu od raniije. On bil iz Lubnicu kod Zajčer a ja iz Elašnicu, tuj pokre Knjaževac, pa smo se zvali zemljaci, zemljaak on mene, zemljaak ja njeg... Dosta bil postar od men, iskusan inžinjer, radeeli i u podzemnu eksploataciju valjaa da je edno vreme bil direktor timočkih rudnika ugljeva... Doošal pred pendziju, nema baš neće obaveze pa mu treba malko i drustvo. Kad je čovek cel dan sam usta mu se osuše...

Izabraa ja astaal, onaaj do njeg sas desnu stranu. Nekakoo mi toj mesto najviše odgovaralo, doodilo mi svetlo sas

84

levu stranu. Oniija ostaali astali sam koristiil za crtaanje, kad su golemee karte...

Doneeso kompjuter pa ga turii na astal. Silan kompjuter 286, doduuše biloo toj mašiina i tehnika za toj vreme. Uglavnom sam ga koristiil kao mašinu za pisaanje, več sam biil naviikal da radim na kompjuter, takooj mi biloo po lasno... Onooj što sam imaal drugo ja rasporedii neštoo u astal po fijoće neštoo u plakaar...

Tamaan sam se smestiil, etee ga dojdee Bogićević. Stariiji čoveek isto rudarsći inžinjeer, naš kolega po struku, vodiil istrage pa kad ji zatvorili on preešal u zaštitu, sag u penziju. Nekadaa kad bilii mladi, radeli sas Mišu zajedno, bilii dobrii drugari, družiili se i privatno pa i sag kad Bogićević otišal u penziju onii nastaiili da se druže. Pogotoovu Bogićević nee mogal bez Mišu. Svaći dan u jeedan i deset etee ga ide. Mogal si po njeeg sat da naviijaš. Miša se zajebava, velii, on sag po redoovan na posao nego kad radeel... Bil ovaak krupan čoveek, dubok glas otsečni pokreti, stroog, deluvaal kao pojava... Jako mu loše biloo pisano, nikome toj na svet da se ne desi, umreel mu sin jediinac, mlaad, staasit, kruupan na oca, figuura, taman bil završiil škoolu i zaposliil se, dušaa od čoveeka, još se nee bil oženiil... Golemaa žalos... S tuj svojuu muku Bogićević nee nikoga gnjaviil, nosiil toj u sebe, sam se sas nju boriil, sas nju je i u grob otiišal... Pokušavaal on, ili se mož samo toj takooj na nas činiilo, da toj za trenutak potiisne uustranu, da se našaali, da ispriiča neći vic, nekuu zgoodu. Ne verujem da mu je toj uspevaalo. Nasmeje prisutni ali si tuga njemu ostaane...

Posedimoo takooj, popriičamo od razne stvari do kude petnaajes do dva pa tagaaj Miša izvaadi od negdee vlašu rećiiju te ni ponudi, sipe po jednuu. Ja nesaam pil po mlogo, poloviin čašu, onii boga mi popiiju i po dve, ali, nosiili. Doojde dva sata Miša popribere oneeja artiije od astal, navlčee se pa pojdu. Bogićević onaak pokre njeeg, kao da je i on biil na rabotu. Ponosan. Vidi se držii do sebe. Raskopčaal mantiil, raširiil poole uustranu pa samo metee sas nji. Uspravan. Isturiil mešiinu. Sav ukruten. Nodje ne previja u kolena. Sas ramena levo desno kao da tera neku mašiinu. Voodja. Raskrilil se kano onaaj napreed na sliku Seoba Srba, samo mu još kubuura preko ramo i jatagani zaapovaas fale. Miša pokre njeg sušta suprotnos. Idu zajedno proz varoš, mora da su blizo stanuvaali edan pokre drugoga, izgleda da su bilii u Beli dvor...

85

Svaći dan takooj, a jeedan i deset, etee ga Bogićević... Mlogo sam pametno od njii dvojiicu čuul i naučiil. Umejaali onii i da se šaale, pogotoovu Bogićević. Često prepričuvaali zgode iz mlados, kad bilii momci, kad počinjaali da raboote, šaliili se često na svoj račuun...

Dojdee Bogićević, nakloni se pa pitaa: „Kako su dva neradnika“ Vidim ja praji uvod za neku priiču, če ispriča neštoo, kao eto setiil se sag za toj što men smestiili kod Mišu, toj ga potaaklo. Velii, kad se biil zaposliil pa položil pripravničći rasporedili ga na radno mesto, dobil kancelaariju, došal neći mlad inžinjeer, pita me jel ste Vi drug Bogićević, jeesam. Ponudii ga ja da sedne. Prestaji se on, velii poznaval moj baštaa nećii pa me primiili. Samo što doošal oče da mi dadee do znanje da ima tuj nekogaa, ima leedja... „Čeknuu ja te mi još po nešto pooveri, dobar momaak, pričljiiv... Ispriča mi i kakaav posao treba da radi... Pituujem ga, gde su ga smestiili. Velii on, pa ovdee, kod tebe. Poćutaa ja malko pa ga posavetuvaa, veliim mu, da popijemo mi sag ovder po ednu za naše poznanstvo pa ti idii i tražii neku drugu kancelariju, za dvojiicu neradnici ovdee nema mesto“...

Tamaan zaavrši priču, upade Voja Gicović, i on rudarsći inžinjeer, radeel na transportni sistemi, biil rukovodioc. Valjaa godinu da je biil poomlad od men. Ootvori vrata, ništa ne reče, tuuri vlašu sas votku na onaj prvi astal, onaj što biil do vrata pa se obrnu i izleze... Odjuri negdee... Zgledaamo se mi, ništa ni nee jasno. Miša velii, ogreebal se kod Gradu... Setii se ja kvo je. On biil presednik rukometnog kluba pa doošal te uzeel ovooj za reprezentaciju, kad mu takooj nećii dojde da iznesee... Voja biil dobar čoveek za drustvo, biil karaakteran. Sas radnici bil malo stog ali moral, ako i pušti onii neče... U društvo bil galaantan, da počaasti. Nikad se nee izvlačiil, držaal reč. Kad ti neštoo obeeća, znaj da je toj gotoovo, završeno. Voleel i da se šali i na svoj i na tudji račuun...

Prošlo pola dva, uzmrdali se onii, nemamo rećiiju, nestaalo ni, nema ni kapka. Gledam u nji, gledam u onoj šišee pa veliim: „Ajde da mu ovooj popiijemo“... Onii zavrteše ovak sas glavu uustranu, kao i onii se slažu... Digo se ja pa uzee iz plakar isto takvuu vlašu, imaloo tuj, nesmoo bilii vrljili, i na nas Grada po neći put davaal iz reprezentaciju... Otoo u toaleet pa ju naplnii sas vodu, zavrtee ozgoor čep... Kad se vrnuu, onaj vlaša sas votku još na astal, ja i' zameni, turii umesto nju onuuj sas

86

vodu. Zaslonii se malko iza vrata od plakaar da nesaam baš na uudar pa otvorii votku, nasipaa im po čašu, nasipaa i men poloviin pa ju turii u plakar. Pijuckamo takooj i pričamo, onii zadovoljni, dobilii reeč... Neebi čas upaade Voja, zgrabi onooj šišee od astal pa isto onaak bez reči ootrča negdee. Mi se zgledaamo, Bogićević stise usta, poogleda u men, pa napraji sas glavu ovaak kao da oče da me pita šta bi, kvo mu je? Ja, i ja naprajii ovak sas usta, mrdnu sas glavu udesno, zgrčii raamena, ništa mi nee jasno...

Prošlo nekolko dana, popiili smo bilii onuj njegovu vootku, zaboriili smo več na tooj. Upaade Voja pa kad oopali paljbu po men. Da neebeoše tuj Bogićević i Miša, koj znaje kakoo bi proošal...

87

VOZILI JALOVINU NA DROBLJENJE

Vodili sam smenu, što bi rekli biil sam u neposrednu proizvodnju. Tek sam počinjaal, znaal sam ovaak onooj što je normaalno za proizvodnju ali u špekulacije još nesaam biil zašaal. Misleel sam da se radi poošteno, sve što letii sve se jedee, da svi imamo isti interes, da nema nameštaaljće, šteeluvanja, ali nee biloo baš takooj. Svaći si gledaal sebe... Maglaa, klizavi puutevi, proizvodnja prepolovena, onii jutrom okaju po men, men neprijatno, trudiil sam se... Gledam drudje smene, rade i onii u isti uslovi ali imaju proizvodnju, po njii nikoj ne oka. Mislim, padla mi najlooša smeena. Looši raadnici. Nemoog ja tuj bog zna kvo da učinim. Nee mi toj nikoj namestiil, takooj mi paadlo, taj smena bilaa slobodna. Došlo da taj inžinjeer izlezne iz smenu, on biil najstar pa sam ju preuzeel ja. Ništa, samo da trpim pa kad zamenimo smene, če bude bolje.

Još se nesaam biil oženiil. Kopka me, nemog da stojiim sas skrštene ruće. Završil sam prvu smenu pa umesto da otiidem dom, otoo gore na Koveej, nesaam ni ručaal. Poneel sam plavez i artiiju, da viidim kakoo drudji raboote, kolko ni edaan bager i vozači u isti uslovi daduu na smenu, da uporedim jutre sas onooj što je prijavljeno. Da vidim el dopisuuju neštoo el ne... Taj smena davaala najveću proizvodnju, da počnem od njii...

Zaavrši se smena, ja sklopii artiiju pa skrši ozgoor nizbrdo, nesaam tel da idem po put da me nećii ne vidi. Če im bude sumljivo što se tudee muvam pa če prepraje izveštaji... Smoril sam se, nesaam rabotiil ovaak ništa, sedeel sam u ednoo mesto, al onoo toj čoveka još više smori. Ogladneel sam kano ćer. Nesaam ništa turaal u usta od doručak. Nesaam si bil poneel ni vodu pa mi se osušiila usta, sve sam izgoreel... Večeraa pa lego...

Edvaa sam čekaal da jutre otiidem na rabotu pa da uporeedim sas onooj što tam prijavljeno... Dojdoo na rabotu,

88

pogledaa prvo toj, proizvodnja skoro u turu ista sas onooj što sam ja beležiil. Kad se pogledaju vozaačći izveštaji i onii si imaali isto ture po smenu kao i mojii. Ne mi baš jasno, proizvodnja im golemaa, mora tuj neštoo da ima.

Dojdee Nešić, on bil tehničći direktor, gleda proizvodnju, nee ni njemu baš biloo jasno. Onija što bilii u drugu smenu dali dosta veću proizvodnju, odskakaju od drudji. Poče on da oka, da se vidi kvo je, ovija dopisuuju, da se pošalje kontroola... Pade mi krivo kad veli onooj da se dopisuje pa mu prijdo onak sa stranuu i pokazaa onooj mojee pisanije. Veliim, evee šefe, nikoj za ovooj nezna, ja sam jučeer u drugu smenu na svojuu ruku kontrolisaal ture na Marion sedam, nee dopisano ništa. Uuporedi on, stvaarno. Nema nikakav razlog da mi ne veruje, pogotoovu što mojaa smena najloša... Zavrte sas glavu pa velii ima tuj neštoo...

Kad ne rade na rudu proizvodnja ni tuj negdee, po neeći put smo bilii i bolji od nji ali kad ide ruda onii otskoče takoj za pet šes pa i deset posto... Tuj je negdee vic mislim se ja, neštoo kod rudu, oko drobljenje...

Isčačkaa ja neštoo. Kod meen na drobljenje poslovodja bil Milivoj medeni, posle sam saznaal, bil mi zemljaak. Zvalii ga medeni, nee zatooj što biil ovak slatak, privlačan, imaal košnice, prodavaal med. Nee bil nepošten ali oviija ostaali okol njeeg bilii hoštapleri. Kad radimo u drugu smenu, onii zaključe proizvodnju čim si on otide a onoo još vaga kloca, toj ide posle kod njii. Na kraj smenu onii isprazne pogon, opet ide kod nji. Jutre kad dojdemo mora osom do deset ture da iskipamo pa tek tag vaga da krene. Posvadii se ja i sas njeeg i sas onija što ga kradnu, situacija se malko poboljša ali pak golemaa razlika.

Stiže naredba da inžinjeri zamene smeene. Dadoše men onuj što bilaa najbolja. Poslovodja ostaal isti. Gledam ja kakoo on organizuje posao i ćutiim, neču da mu se mešam, da se ne prajim mlogo pametan. I onaaj inžinjer što pre biil u tuj smenu i on se držaal po stranuu, i on bil prepuštil sve na njeg. Poslovodja vredan, radan, trčii, ništa mu nee teško, ume sas ljuudi, svadža se sas njii, ooka po nji ali ga slušaju, pooštuju, izvrše onooj što im kaže, proizvodnja ide, smena i dalje najbolja, men više niikoj ne dira...Idemo na tam na ovaam na teren, on da stanemo ovdee, da stanemo ondee, da svrnemo taam, da svrnemo ovaam. Zasloni se takooj po neći put sas nekogaa radnika pa neštoo šu, šu, šu. Ja miislim imaju si neštoo

89

priivatno, ne mora sve ja da čujem. Često zgrabi kola pa otrčii negdee. Ja i vozač ostanemo u operatiivu. Nema ga nema pa se vrne. Po neći put se takooj izgubi pa ga nema po poloviin smeenu. Ja sam naviikal da sam u toku sas sve, da sam stalno na teren, ali eto da mu ne kvarim. Kad on takooj oče neka ga. Muka bi bilaa da nemoog da ga isteram iz operativu. U operativu radio stanica, pratim, vidim ide proizvodnja a toj glavno. Na kraj smenu on projde do primarno el pozovee s telefon te proveri ture, posle otiide na rampu te primi izveštaji. Svaći od radnici mora liično da mu dadee izvešaj u ruku. Oostaji on na men u početak utisak mlogo strogoga čoveeka...

Otiidemo na Primarno da vidimo kakoo ide kipaanje el pojdemo na večeeru u kantinu na Sekundarno pa tuj malko postojimoo. Učini mi se kano da mu ne toj baš po volju. Zateknemo po nekogaa od vozači u rampu, onija što nesaam očekuvaal tuj da vidim, od onija što rasporedjeni na jalovinu, uglavnom uvek isti, Stojaan makedonac i Miliivoj trubaač. Obojiica dobrii radnici, dobri vozaači, ne vozači, pilooti, ne da voze, letuu, pogotoovu Stojaan. Prvi uzne vozilo poslednji ga ostaji. Nee stanjuvaal. Od kakoo ga znam nikad nee koristil pola sat za doručak, u ednu ruku leb u drugu upravljaač pa tera. Moglo da mu se desi neći put u prvu smenu da zadreme na jalovište ali u drugu i treću niikako, kano sova. Na kojigod bager i relaciju da je on moraal bar ednu turu poviše da ima od drudji. Njegoovo vozilo se ne kvariilo. Svudee izlaziilo. Kad ga najdeš na serviis toj znači da stvaarno neštoo ima, da takooj nemoož da radi. Kad sedne u vozilo onoo kao da dobiije neku snagu. Nećii veluu da je u torbuu nosil šrafciger pa kad se tam negdee na jalovište zaklooni on sas njeg rčne, dodadee mu snagu, veluu pokazaali mu električari, na kraj smenu vrne na isto pa si tagaj ide. Kakoo bilo da biloo on biil edaan od vozači što daval najveću proizvodnju u rudnik. Ostaal ni u sećanje.

Kad ji najdem u rampu na primarno drobljenje, ne čekaju onii da i' pitam štače tuj, čim primete da idem kam nji, još dok sam daleek onii isture glavu proz prozor pa počnu kao u vojsku da raportiraju, došal sam po gorivo pa sam uz put uzeel turu rudu, da ne idem prazaan. Mraak, sivaa ruda sivaa jalovina, teško da se odredi, nemož ništa da kažeš. Ovrtam se tuj, stvarno otiide na pumpu. El velii moroam da proveerim točkovi, sumljivo mi neštoo nemoog da čekam pokretnu, otide na serviis. Da proverim gume, na serviis. Došal da večera, stvarno ostaji

90

vozilo pa otiide u kantinu. Neeći put može da se proveri mož da vidiš na kojii je bager tovariil al neći put i nemoož, bageri blizo edaan do drudji, edaan radi na ruudu edaan na jaalovinu, mraak, koj če ga znaaje baš gde je tovariil. Još teže ako bager radi kombiinuvano tagaaj nemoož niikako da utvrdiš. Povezaali se sas bageristi. Neče ti kažu. Ako nikako drugako onii kažu nemož se sete, nesuu sigurni...

Čas čas pa nekogaa od njii dvojiicu zateknem tuj. Kakoo nekogaa drugoga ne zateknem, svi se zalažu za proizvodnju a samo nji dvojica da ne praje praazan hod? Postaa toj men sumljiivo, počee ja da pratim, da rasčačkuujem. Ne pričam nikome. Ako nekomee kažeš, gotoovo je, onii povezani, nemoož ništa da učiniš. Nebii tel nekoga ni da povredim, nebi biloo lepo od men. S drugu stranu ako je toj stvarno takooj istin kakoo sam ja počeel da sumljam, toj goleem prekršaj. Če izguubi nećii zbog toj radno mesto el če ga izjure s posla, če mu daduu otkaz. Najbolje je da sve toj projde neekako mirno, da se zagladi, što veli mojaa mati, bolje mršav mir nego debeela parnica.

U toj vreme većiina radnika bilii članovi Saveza komunista, pogotoovu svi rukovodioci moraali da budu. Držuu se redovno sastanci, najmanje edanpuut mesečno. Kad sag porazmiislim, nee toj takooj biloo ni loše. Plašiili smo se od neštoo. Uvek na sastanci prva tačka dnevnog reda bilaa proizvodnja. Toj biloo glaavno. Pa i jes, kvo ima po glavno od proizvoodnju... Ja pripremim izveštaj pa podneseem. Kolkaa je ukupna proizvodnja, gde je tuj naša smena, kvoo bi moglo da se popraaji u radu. Ljudi sag toj nemoož da zamisle da toj nekadaa takooj biloo. Toj bil zaakon. Moraalo da se pooštuje. Nedaal ti Bog da te tam nećii prozovee... Nema tam rukovodioc, radnik, direektor. Tam svi isti. Edaan čoveek edaan glas. Svaći svakome mogal da kaže kvo oče ali iza toj si moraal da stojiiš. Debelo si moraal da razmisliš pre nego što neštoo izneseeš, potegneš. Vodiilo se stroogo račuun...

Od kakoo sam doošal u ovuuj smenu ja sam se spasiil. Smena najbolja. Jedvaa čekam partisći, onooj pre da mi ne doodi. Ja ji vaalim, ma miliina jeedna, smiriil sam se. Mož se ti tam ritaš kolkoo oč ako se oceni da si kriiv ništa te ne spaasi. Postojaale i partisće kazne, opomena, pa ukor, pa opomena pred isključenje pa isključenje, mloogo, nemam sag Statuut da pogledam sve kvo je biloo... Na svaći sastanak se vodiil zaapisnik koj se obavezno dostavljaal Opštinskom komitetu. Ako

91

stigne kod direktora neka preporuka iz Komiteet, on toj moraal da sprovedee. Nema taj sila kojaa mogla tome da se suprostaaji. Toj biil zaakon...

Taman sam na edan sastanak podneel izveštaj o proizvodnji, sekretaar pitaa ima li nećii da se javi za diskuusiju po ovuuj tačku. Javi se Dobrosav, biil pomoćnik brigadira. Dobar, vredan, radan, čoveek poošten ali sve svataal bukvaalno. Kad neštoo trebaalo el kad dobije zadatak on toj moraal da dovedee do kraj, makar sas glavu kroz zid... Kaže on, šalje se jalovina na drobljenje. Evee Stojaan i Milivoj svaku smenu po neekolko ture ubaace. Proizvodnja se vodi na jalovište a onii teraju na Drobljenje. Gledano sas takmičarsće strane diza se smenska proizvodnja, toj ni odgovara, ali se razblažuuje ruda, od toj nema vajdaa, praje se dodatni troškovi i na Drobljenje i u Flotaciju, pored toga nji dvojica primaju veći lični dohodak, ne zaradjeno, uziimaju iz masu, iz naši džepovi... Trgo se ja, ko bajadji sam se naašal prozvan, doduše ja sam za toj bil i naj odgovoran. Veliim: „Ja za toj neznam“... Upade mi on u reč, velii znam ja da Vi za toj neznate, obrati mi se sas Vi. Vi ste od skoro u ovuuj smenu, ali poslovodja toj raboti od odaavna... Poslovodja nee bil na taj sastanak pa se on okuražiil, priča slobodno. Što je toj takooj javno poteegal neznam. Mogal je i druugako, mogal je sas men toj da reši, da nezna niikoj. Mora da je ga poslovodja neći put deebeelo nagaziil el mu istin tolko jakaa saves. Vidim ja da je onooj kvo sam sumljaal istin takooj. Ali kvo sag da rabotim, odnel djavol šalu. Toj veleići prekršaj. Na čijuu stranu da se staavim. Ajd, rešii ja toj nekako da zamažem da nikoga baš mlogo ne povredim da po nikoga ne budu golemee posledice... Ljudi rane vamiiliju... Setii se ja da u unutrašnji džep imam skiice serija sas sadržaji što idu sas men na teren, sam me Bog poučiil, medžu nji ednaa sas dve bušotine rudu, ostalo jalovina.

Uzee ja reč pa krenuu: „Nesam znal da če da dojde do takvuu optužbu pa da se pripremim ali evee kolko sam sag u mogućnosti po toj pitanje da kažem.“ Mislim se, najbolje je toj oodma, na prvu looptu, dok se nee raširiilo da rešim, ako otide dalje koj znaje na kvo če izlezne... „Slučajno imam u džep seriju sas probe.“ Pokazaa ju ovak na svi pa odneso kod sekretara i raširii ispred njeg na astal. Pritise ju on sas ruće da se ispraji pa uze da gleda u nju, znam ja da se on u toj ne razbira, ali onooj posle što imam nameru da kažem če da mi poveruju, če deluje

92

ubedljivo. Veliim: „El vidite oveeja dve bušotine ovdee. Vidite li kolćii je njijan sadržaj, ovooj ovdee, oviija crvenii brojevi, ugurava u jedan posto bakar.. Bušotine sas piriit, povećan sadržaj zlata. Jes da ji geolozi nesuu odvojili za rudu, verovatno da su se plašiili da če da dojde do razblažeenje, ali šteta je da se sve vrlji ako več neštoo može da se odvoji. Koj nam daje pravo, kad ovaak naiide, ako za toj več znamo, da toj vrljimo na jalovište. Troškovi napraajeni pa naprajeni ako več mož da se odvoji el nee bolje da ide u flotaciju, dojde ni kao pokloonjeno“... Velii Dobrosov: „Jeste šefe toj saag ali on takooj rabooti od odaavna i kad nee bilaa takvaa situacija“... Pa dobro kad je več toj takooj i kad si znaal što nesii doošal kod men. Što mi nesii rekal pa bi toj rešiili. Ti me bar znaješ.

Oobećaa ja da ču toj da uznem na sebe da ispitam i ako je stvarno takooj ja ču toj da prekiinem, da sasečeem u koren...

Ništa po toj pitanje nesaam preduzel, s' prs nesaam mrdnuul, sve se samo od sebe rešiilo, rešiila paartija. Niti je Stojaan bil član partije, niti Miliivoj, samo poslovodja, ali eto, nećii im reekal.

93

DISCIPLINSKA KOMISIJA

Biloo još uvek radničko samoupraavljanje. Sve odluće i predlozi donosiile komisiije, komisiija za radni odnosi, komiisija za raspodelu stanova, komisiija za pritužbe i žalbe, discipliinska komisija. Nemoog više da se setim kakvee još komiisije bilee. Za onooj što nee bilaa komisija, prema potrebu formiirane privremene komisije, samo za taj sluučaj... Trebaalo da posluuže kao način da se spreči uzurpiiranje vlaasti i saamovolja rukovodioca. Za većiinu toj biloo kao poruučeno. Kad donosiili rešenja el oodluće, zaklanjaali se iza komiisiju, kao eto možda onii nebii baš takooj, tolko el toga, ali komisiija doneela odluku... Nesuu samo rukovodioci imaali koris od toj, preko komisije i obični smrtnici završaavali za sebe razne poslove. Čas čas pa se čuuje, znal nekogaa, imaal nekogaa, imal tam čoveeka, završil preko ljuudi... Nećii bude osloboodjen od odgovornos, nećii dobiije stan s' bolji raaspored, nećii dobije bolje radno meesto, nećii zapoosli ženuu...

Predložiili me za kandidata za discipliinsku komiisiju. Na referendum sam prošal, izabraali me.... Nesaam voleel ali nesaam moogal da odbiijem, plašiil sam se da me ne uznu na zub... Što je toooj bilaa gadna komiisija... Da je neštoo dobroo nebii men dopaadlo... Uvek si izmedžu čuk i nakoovalju. Ozgoor udaraju po teb a na dole nemoož, ozdool nakoovalja. Upraavnik i direktor zahteevaju od teb a ti nemaš mogućnos, nema dokazi. Mož ti da doneseeš odluku onaak kakoo onii traže ali posle padne na sud, samo se brukaš i ljudi te mrznu. Obrčaju glavu od teb.

Zakaazal presednik sastanak discipliinske komisije. Bilii smo valjaa sedam člana. Za punopravno odlučivanje moraalo da bude prisutno pet. Da odluka bude punovažna moraalo da se slože četvoorica... Sabraamo se mi, njeg još nema. Čekaamo mi čekaamo, tamaan smo bilii rešiili da se rastuuramo on dojdee. Znali smo mi, upravnik mu plniil glavu. Na sastanci,

94

prema pravilniik, prisustvuvaal i pravnik. S' njeg došlaa i ednaa iz pravnu službu da vodi zaapisnik.

Presednik prejdee ovaak sas pogled preko nas pa konstantuvaa da ni ima pet i da može da se održii sastanak i punopravno donoose odluće. Proočita ni dnevni red pa prejdee na pojediine tačće: - „Prva tačka dnevnog reda. Poslovodja smene „B“ podneel prijavu protiv Lazu Mitića za spanjee na poslu. El ste dobiili materijal?“- „Jeesmo“- „El ste upoznati sas predmet?“- „Jesmo“.- „El treba da se čita?“- „Ne, ne treba.“

Pozvamo Lazu, on uleeze, bil u hodnik, čekaal tuj, i on bil pozvan. Presednik mu se obrati, velii:

„Lazo, protiv tebe poslovodja podneel prijavu da si učiniil tešku povredu radne obaveze. U prijavu se navodi da si tog i tog dana u treću smenu spaal na posao od dvanajes do dva, sve dok te on nee našal na jalovište i probudiil. Za toj vreme nemaš ture. Naprajiil si štetu. Da si radeel proizvodnja bi bilaa veća za pet ture. Ovaak proizvodnja manja za oko šesto tone. Šta možeš da kažeš u svojuu odbranu?“- „Nemog da kažem da sam taj dva sata radeel, nesaam, ali

nesaam ni spaal, eto takooj zavalil sam se malko u sedište. Cel dan sam bil nekakaav šaantav. Naišlo mi neštoo. Znam ja da čoveek treba da dojde na rabotu odmoran i sposoban, ali toj biloo pojakoo od men... Uzeel sam kola, radeel sam do dvanaes sati. U kabinu si sam... Svaći od nas ima poneštoo... Naiišlo mi takooj pa me steglo ovdeek okol srce, u mešiinu... Tugaa... Rešii da ševnem uustranu da malko posediim, da probam da mi projde. Da ne zatvorim i moj i drudji dom pa če posle da bude veća šteta... Etee takooj biloo pa vi sag presudeete kakoo mislite da je pravo.

- Dobro,velii presednik komisije. Ti si sag Lazo slobodan...Izleeze Laza, ostaamo samo mi članovi. Kosta velii, ma,

nee mu buloo ništa, čul sam za toj, doošal umoran iz lov. Cel dan izbivaal od čuku na čuku pa se zblskaal. Prispaalo mu se... Drudji velii, čul od nekogaa, imaal neku raspravu dom kad se vrnul iz lov... Stojan poslovodja velii: „Ma kvo ga naleglo, kakva tugaa kakvaa melanholija... Zajebaava... Sigurno da je bil

95

umoran, toj ne sporim, i nee trebalo takaav da vozi, ali imaalo još vozači pa da je reekal... Znam ga ja dobro od raaniije... Kad sam mu bil poslovodja, kad smo u treću smenu on čas čas pa se zabije tam negdee pa krnjoše. Kad ga najdem, izmakne se palak na druguga vrata, misli da ga ne vidim, ko bajadji pišaa el sere od platformu. Uvatiil ga prooliv, grčevi, ima slab stomaak...

Kakoo je da je, činjenica da nee biil za vožnju... Preovladaalo mišljenje kao i on što reče, bolje što je stanuul da ne napraji po golemuu štetu... Doneesomo odluku da mu se skinu dva sata...

„Druga tačka dnevnog reda“, uze presednik reč: „Voja rekal na Rajka „Da ne edee govna“. Kao i kod svaku tačku:- „El ste dobilii materijal?“- „Jesmo“- „El ste upoznati sas predmet?“- „Jesmo“.- „El treba da se čita?“- „Ne, ne treba.“- „I kvo sag da rabotimo sas ovooj, ovak neštoo do sag nesmoo imali?“- „Pa ništa“ uuključi se pravnik u predmet. „Uvreda jeste. Da molimo Voju da mu dozvoli da edee, pa da se izmire... Toj lična uvreda, za toj ne nadležna disciplinska komisija. Da mu je nećii od šefovi toj rekal, moglo bi da se posmatra drugako, kao vredjanje, maltretiranje na radno mesto, moobing... Onooj sam se malo pre šaliil, da se nasmejemo... Ajd pokušajte onaak, ljuudsći, da toj rešite ovdee medžu nas. Saslušajte ji pa probajte da se izmire, da ne ide toj dalje, da se ne smejee naarod.... Ako se ne izmiire, da se odbije, za toj niste nadležni. Nek reše toj na sud.

Pozvaamo ji da uleeznu... Ulezoše onii... Seedoše... Ispriča edan svojuu priču, ispriča drudji svojuu. Kad čoveek pogleda i edaan i drudji imaju pravo. Za nas kojii toj gledamo sas stranuu nee Bog zna kvoo ali za njii golemoo... Ni jedaan ne popuušta... Doduše Voja mož da bi nekakoo i prihvatiil da se izmiire ali Rajko ne da čuje... Završiimo saslušaanje po tuj tačku, onii napuštiiše prostoriju... Presednik preedloži da u zapisnik ulezne da disciplinska komisija ne nadležna da rešaava ovakvi sporovi.- „Ko je za ovakaav predlog“?

Svi digoše ruće.

96

Pročešljamo još nekolko tačće, još nekolko sitnice. Nećii se nesuu pojaviili pa toj ostajiimo za drudji put. Presednik pak uze reč, velii: „Došli smo i do poslednju tačku, kradja nafte iz rudnik i predlog upravnika da se Radovan izbaci s' posla zbog teške povrede radne obaveze odnosno zbog prisvajanja društvene imovine... Kvo da rabotimo s' ovooj?... Jonel razgovaral sas men i usmeno...“

Poslednja tačka uvek onooj što je malko škakljivo, kad oče neštoo da se proguura, da projde na mala vrata, ko bajadji ozbilnja tačka pa da se ne žuri, da se posveti pažnja... Djavola, na komisiju se zgadi od onooj napreed, a i na oniija u hodnik, pa edvaa čekaju da se sastanak što pre završi da si idu dom...

Tuj negdee do osamdeset pete godine nikoj od nas nee čul da je neštoo ukradeno iz preduzeće. Bilii drudji prekršaji, sudari, prevrtanja, spanjee, zakašnjavanje, ne dolazak na posao, bežaanje s' posla, loše rukovanje sas mašiine, ali kraadja, pogotoovu goorivo, toj nee biloo.

„Evo, sve je tuj pred nas“, kaže presednik: „Evo prijava obezbedjenja, u prilogu izjava onooga što ga uvatiil. Evo zahtev upravnika za mišljenje komisije. Evo izjava okriivljenog.

Prema prijavi obezbedjenja pomenuti radnik zatečen na lice mesta sas kante u ruće kad tel da ji turi u gepek. Ima i izjava onooga što ga uvatiil sas sliku na kojuu se jasno vidi kakoo stojii na parking kod rampu tri sas kante u ruće... El da čitamo izjave el odma da počnemo sas saslušaanje?“ Da počnemo sas saslušaanje... „Kogaa prvo da uveedemo, el Radovana el onooga iz patrolu?“... Složiimo se da prvo ulezne Radovan, da vidimo kvo če on da kaže, valjaa če takooj da ide po lasno.

Uleze Radovan. Presednik ga ponudi te sede. Kad se smesti ovaj ga pitaa: „Dobro Radovane, ti znaaješ što si pozvan. Ajde, kvo imaš da kažeš?“ Radovan malko poćuta pa ni se obrati: „Ja cenim ovuuj komiisiju, s nekogaa se od vas znam s nekogaa ne, vidim da su u nju poošteni ljudi... Men toj podmetnuto, ja sam nabedjen... Neznam što i komee toj takooj treba i odgovara ali takooj je... Kao što sam napisaal u izjavu, ja sam krenuul pola sat raniije, za toj sam kriiv, pobegal sam, trebaalo da pitam ali eto nesaam... Priznajem. Imaal sam neštoo da završim u grad. U žurbu, da ne idem na rampu, skral sam ondeek naapravo podi perioonicu. Tuj idu svi, ima putanća. Skoro bil kraj smene, več doobro padal mrak. Dojdoo na parking, men dve kante takooj od po dvajestinu litra iza kola.

97

Neznam kojii ji tuj turiil. Uzee ja da ji sklonim da mog da izleznem. U taj momenat neštoo bljesnu, zaslepi me neka svetlos, ja se trgo. Nećii viknu stoj, obezbedjenje!... Ja stanuu, spuštii kante. Ozdool od kude Toreej izleze onaaj što ide u obilazak sas pištoolj u ruku i aparat okol vrat. Ja zbunjen, neznam o čemu se radi... Nesaam se ništa odupiraal. On mi potraži propusnicu. Ja mu dado. Pitaa me gde radim, ja mu kazaa. Pita me gde idem? Ja mu velim, imam neštoo da završim pa sam krenuul pola sat raniije. Pitaa me kvo rabotim s' teja kante tuj? Ja mu veliim sklanjam ji, nećii ji turiil iza kola, nemoog od nji da izleznem. Evee gledaj, kakoo da izleznem?... Pitaa me, kvo je u nji? Ja veliim neznam, nesaam ji otvaral... Da sam imal više vreme mož da ji nebii ni vatal u ruće, zval bi stražara, on nee daleek, ali žuriil sam. Doduuše, da budem iskren do kraj, nesaam tel sas toj baš ni da se petljam. Posle če me maltretiraju, treba da pišem izjavu... Pitaa ga imam li još neštoo on velii ne, mogu da idem. Skloniimo zajedno oneeja kante uustranu pa izlezo sas kola, najpre smotaa u rikverc pa se isprajii i oto. Kante, kvo je u nji biloo ja neznam, ostadoše pokre njeg. Kvo je posle sas nji biloo i toj neznam... Evee sag vidim protiv men podneta prijava... Opet kažem, ja sas kradju nemam ništa, samo sam tel da sklonim kante da mog da izleznem sas kola.“

Oslobodimo mi njeg te si otide. Pozvaamo onooga što podneel prijavu da dadee usmenu izjavu. Sede on na stoliicu gde do malo pre beše Radovan... Veli: „Men oko devet sati uveče obavestil stražaar sa rampe tri da se neštoo dešava izmedžu perionicu i parking, mota se tuj nećii sas kante. Bil sam u blizinu pa dotrčaa i pritajii se ondee nadi Toreej. Tamaan sam doošal etee ga Radovan ozgoor, tagaj još nesaam znal kojii je u pitanje, ide niz putanću ispod perionicu. Svrnu ondeek, ima tuj neka želeeza, zadrža se malko pa nastajii nadole. Ja ćutiim da vidim kvo če da bude. Kad priblizi do parking ja vidim nosi kante u ruće. Dojdee iza kola pa taman da ji spuušti da otvori gepek ja ga slikaa, evee ima slika. Viknuu na njeg da ne bežii. On spušti kante iza kola pa stanu kano ukopan. Ja prijdoo. Pitaa ga kvo mu je u kante. On velii nezna, nesuu njegoove. Ja otvorii ednuu te pomirisaa, vidim nafta. Pitaa ga gde če s' nji. On velii da mu ji nećii turiil iza kola pa nemoož od nji da izlezne, mora da ji skloni... Spremiil doobru lažuu... Kaako takooj ljudi može, ko da ga nesaam lično gledaal, kao što sag vas gledam... Ne se ništa

98

odupiraal, protiviil, braniil... Potražii mu propusnicu te zapisaa podaci. Skloniimo kante uustranu te on iistera kola pa si otide. Ja posle uzee oneeja kante u ruće pa odneso kod stražara na rampu“...

Kontaamo mi kontaamo kvo da rabotimo. Edaan bi ovaak, drudji bi onaak... Složiimo se na kraj da udje u zapisnik da se predloži upraavniku da Radovan dobiije otkaz...

Završi se sastanak, pojdomo si dom. Idemo onaak u grupu i pričamo. Nećii velii, zadovoljiili smo formu, da nee do nas, da ne kvarimo na upravnika... Nema od toj ništa. Ednogaa beše uvatiila milicija sas kante u gepek pa se izvukal. Saslušaal se kupiil naftu od nekogaa crnomanjestoga čoveeka u Kučevo na pijac. Našal i svedoci te potvrdiili... Nesuu mu mogli ništa...

Dal upravnik na Radovana otkaz. On se žaliil na Radničći savet. Radničći savet u toj vreme bil poslednja instanca u preduzeće za žalbe i zaštitu prava radnika... Odbiili mu žalbu...

Posle išlo na suud... On tužiil preduzeće što mu dali otkaz... Javni tužioc podneel tužbu za pokušaj prisvajanja društvene imovine... Saslušuvaali svedooci, angažuvaali veštaaci, izlaziili na lice mesto... Na kraj ga vrnuli na posao, nema dokazi, ostaalo na sumlju da je tel da prisvoji naftu... Platiili mu s’ kamatu za onooj vreme što ne radeel.

99

AMERIKANCI PRATE SITUACIJU

U Majdanpek sam došal sedamdeset i sedme godine. Od svudee ni je biloo ali smo se slagaali. Svi smo bilii kano edaan. Nee da nesmoo znali koji je odokle i koji je koje vere ali ni toj nee smetaalo. Verska i nacionalna pripadnos' n'i nee nikad bil razlog za svadžu i raspravu Raspituvaali smo se za oobičaji, al' toj nikoga nee vredjaalo. Čista radoznaalos. Družiili smo se po različitosti. Kad čoveek bolje porazmiisli toj takooj biloo i logično, kako bi jednii na drudji išli u gosti, na slavu ako svi slavimo istu. I crkva ni bilaa ednaa za svi. Ženili smo se ednii s' drudji. Toj što se desiilo nastalo poosle.

Bil takooj 'edan, prezival se Šokćeesku, zvali smo ga Šok. Prezime bi rekal da mu je Rumunsko ali neznam odokle je baš bil. Za toj kvo oču da vi ispričam nee ni važno. Dalii je bil ekonomista el' pravnik ni toj nesam baš siguran, znam da je imaal fakulteet. Nee bil tehnička struuka. Radeel u direkciju u kontrolu, valjaa i šef da je bil edno vreme.

Na rabotu bil jako odgovoran. Smeel da se drzne i da pipne tam gde drudji nesuu smeli. Valjaa on beše poteegal aferu sas turističku organizaciju. Nee se ženiil, do kraj bil sam. Dobiil stan od preduzeće, garsonjeru, takaav mu sleduvaal po statuut... Baš sam ja bil u komisiju kad smo mu dodeliili stan. Zalagal sam se da dobije. Jako teško išlo. Oniija koji su dosta poomladi i imaali nižu kvalifikaciju i bilii na manje odgovorna radna mesta onii bilii nadi njeg. Pribavili razna uverenja kakoo živuu kao podstanari u neadekvatni uslovi, u vlaagu. Izdržavanju bolesni članovi poroodice. Naprijavljuvaali sve što se moglo, i

100

maater i baštuu i dedu i babu, svaći kojii je kogaa imaal, izdonosiili lekarska uvereenja da nesuu zdravi. Treba im stan pa ajd da malko podmeetnu, da se snajdu... Nemoog da svatim kakoo su mogli pojedini da podmetaju decu, da donose uveerenja od dokturi kakoo im decaa bolna, teško dišu, imaju asmu... Učiimo mi njeg da donesee i on neko uverenje od dokturi, mogal je. Nee tel. Velii ako može ovak može ako ne niišta... Edvaa smo tek na treću sednicu neekako toj uspeeli da proguramo, valjaa kao kadrovsći stan, zaobišli smo malko statuut... Da nesmo tagaj takooj naprajili on verovatno nikad nebii došal na red za stan, uvek napraje poviše bodovi od njeg.

Uselil se on u stan. Stan bil na isti sprat gde i moj. Gočka smo se godine lepo slagali kao komšije. Nesmo išli edan kod drugoga, ali ovak kad se najdemo na hodnik jako lepo popričamo. Dok nee bil otišal u penziju sas svakoga bil dobar. Interesuval ga sport pa se više družil sas takvi koji toj voleli. Kad otide u pendziju, drudji čovek, okrenulo se nešto u njeg. Kad se razmislim, da sam znal kakav če da bude kao komšija kad bude u pendziju glasal bi za bilo koga da dobije stan samo ne za njeg. Nee on smetal samo na men, smetal na cel soliter. Da je samo men ja bi se preispituval, ovak siguran sam da mi saves čista.

Otišal Šokćel u starosnu pendziju, tagaaj pomladi išli, takaav bil zakon... Velii moj bašta: “Svaći lud na svoj način“ a ja da dodadeem da i ludiilo ima granicu, posle toj prejde u boles, čoveek posle više ne upralja sam od sebe. Kad takvii sretnemo treba da im pomognemo ne „da i' potpaljuujemo da budu po ludi“ pa posle da im se smejemo, da se sas nji sprdamo, podprckuujemo, da ji olajavamo. Ja sam imaal razumevanje za njegoovi postupci, tražiil sam i naodiil opravdanja...

Ovooj što ču vi ispričam nee osveta, nee mi toj namera, nee mi namera da se šegačim sas onooj što ga snašlo, nesaam takaav čoveek, nebii biloo lepo... I toj neka siila, teraalo ga takoj... Koj znaje odokle doodi, kojii sas toj upralja... Koj znaje od nas kogaa če kakvoo da strevi i snajde...

Proz sred Majdanpek ide potook. Izvira ispod Veksel pa na dole, na dole podi bolnicu, proz Toplanu, ispod Zvezdu pa proz Majlovu radionicu i na stotinu koraka ispod nju ulazi u Pek. Izmedžu Toplanu i soliteer Zvezdu glavna ulica, preko potook ćupriija. Sa stranee trotoari za putnici a na ćupriiju kao zaštita da nećii ne upadne u potook naprajena ograda od

101

cevi. Ljudi stanu na trotoaar što ide preko ćupriiju, naslone se na ogradu pa takooj stojuu, priičaju. Oniija što su po visoćii onii malko podiignu ednu nogu, na drugu se pridržavaju na prsti pa sednu na ogradu. Eto tuj na mostiić i Šok, svaku večer a preko vikend i pre pladne, tagaaj bil pijac, provodil vreme na ogradu. Naiide edaan, druudji... U Majdanpek smo se svi znaali. Nekogaa zagovori on, nećii zagovori njeeg. Popričaju malko. Uvek pokre njeg bil po nećii... Tuj sam prvi put primetiil da komšiija nešto znaje i vidi što mi ne vidimo... Kaže on: „Posmatraju ni Amerikanci... Iz satelit... Sve prate“... Beoše ratne godine pa ljudi u sve veruju, sve im se činiilo realno. Na radio, na televiizor stalno brujii za nekakvii lokaatori... Velii on: „Svi smo mi pod prismotru, proz kanalizacione cevi provlače neštoo kano periskop i prate“... Velii, on se više ne kupe, nabaviil goleem lavor, samo se plakne u dnevnu sobu, i takooj... Nesaam se setiil da ga pitam kakoo za sranjee...

Idem proz pijac, gledam ednoo drugo pa se prisetii da nee biloo takoj odavna kad Šokaćeel montiral na vrata duplu bravu i nekakvii lanci i zaponi iznutra. Celo edno posle pladne neštoo bušiili, strugaali, čukaali. Mi, kojii umemo u ruće mi si, kad takooj neštoo zatreba sami naprajimo, montiramo, popraajimo. On za sve uzimaal majstora... Tagaaj još nee biloo modeerno dupli zaponi i blindirana vrata pa ni toj malko biloo onaak... Kad izlazi 'el dojde od negdee pa kad počne da čegrče sas oneeja brave, da groma iznutra sas lanci, da skrčii sas zapooni čuje se od prizemlje do dvanaesti sprat... Kad sve složim, vidim ja da je toj zbog Amerikanci...

Prošlo biloo neko vreme, šetam uvečer, Šok, kao i uvek naslonjen na ogradu. Zaustaji me da mi se poveri: „Neznam dalii znaješ, kod nas u zgradu se dešavaju straašne stvari.

- Kvo bre Šok?- Vrhunski kriminaal, kraadja.- Aajde? - Radi se na veeliko... Ispiira se i topi zlato...- Pa kojii?... Gde?...- Nadi meen... Oniija dvojiica braća. Mašiine rade non-

stop. Radi se na veliko... Nemoož čoveek da trene od nji...

Počee da ga ubedžujem da je toj nemoguće... Nee da je neizvodljivo ali ne isplati se, mlogo rabota. Takooj

102

kakoo on toj zamišlja nemože... Zlato se topi na visokuu temperaturu, za toj treba specijalni uslovi, uuredjaji, mašiine, ventilaacija... Prljav posao, treba velika količina koncentrat. Treba da se donosi. Strvoilo bi se po put, padaalo, ostaljaalo tragovi, viidel bi se dim, osetiil miris... Nebii toj moglo da projde nezapaženo...- Voja Gicović i Dragi Mladenović snabdevaju sas siroovinu iz Fabriku cevi... Radi se na veliko...- Pa kvoo ima u fabriku? Kvo donose?- Neznaš ti šta se radi...

Uobraziil čoveek takooj i nema sila kojaa bi ga razuveriila. „Radi se na veliko i gotoovo“... Palaak, palaak, počeel svaći šum da ga nerviira. Kad ljudi puštaju vodu u kupatilo, miju se, tušiiraju, rade mašine za veš... Ma nesmoo mogli da se na miru izmoočamo, i toj čuje. Nabaviil negdee neku daskuu i čuuk pa čim čuje najmanji šum, vodu, el nešto druugo, on sas čuk udari dvapuut u daskuu i ookne: „Raadi, raadi loopove!“ Po nećii put na toj dodadei i: „Ebem ti mater lopovsku!“ Nee gledaal na tooj dalii je dan el noč. Kaže: „Lupam dok me san ne savlada“. Danju dok su ljudi na rabotu on se naspii, nooču nemamo od njeg miirku. Čoveek, tamaan ga uvatil prvi san, on udari dvapuut u dasku, čovek riipne. Nezna gde je, nezna kvo je. Kad bi tel da čuka duže činimise da bi ni biloo po lasno, ponaviikli bi se... Eto nećii neštoo rabooti, popraalja, toj normaalno kao i sve drugo. On udari samo dva put: „Tup, tup“ i gotoovo... Čas malko, taman zaspimoo, neći se pomoča pa pušti vodu on ete ga pak. Celu noč tusaba. Kad otiidemo na rabotu nesmoo za nikakvo... Ne krije on toj da on lupa ali nemoož mu niišta.

Stanuvaali nadi njega dva brata. Ne da su bilaa dobraa decaa, vaspiitani, miirni, krootći, tiihi, čiistii. Ma nema takvii, nema kvo da im čoveek zameeri, ko' devojčice... Počee ja da ga ubedjuujem kakoo od toj nema niišta, toj dobraa decaa... Ma jook, uobraziil on, onii pa onii... Što im je poizdosadžaal, pomaltretiraal. Čas čas pa obrne telifoon te ji zovee... Veliim mu ja toj miirna decaa, ako neštoo i čuje koj znaje kogaa čuje, od kudee toj doodi, zgrada golemaa pa se prenoosi... Jok, onii pa onii...

Edanpuut braćata nesuu bilii tuj, bilii na odmor, kod Šoka pooplava. Čeknuul malko da nastane veća šteta pa javiil na miliciju. Milicija došla, obilii stan prema propisi za takvuu

103

situaciju, kad onoo nee od nji. Od upiišanu Milku... Iskoristii ja priliiku, bil sam sas braćutu dobar, pa teraa Šoka, da ulezne u njiijan stan da vidi da je kod nji čisto, nema nikakvi uredjaji. Da se neštoo od takvoo radeelo zidovi bi bilii garavi, navukli miiris...

- Sve oni toj posklanjaali...- Ma ajde bre, veliim ja. Onii nesuu tuj. Ajde da se lično

uveriš da od toj što misliš nema ništa... Nee tel. Držii on svojee i gotoovo...

Pisaal je prijave i tužbe za nedozvoljeni rad i slal na razne adrese, na sve strane. Napiše ručno, najde nekogaa te mu toj otkuuca na kompjuter i odštampa pa samo ekspeduje. Nema komee nee slal, i na miliciju i na predsednika opštine i u sud i u komitet i na direktora rudnika i na javnog tužioca. Koj znaje komee sve nee slal. Dalii mu je nećii odgovaraal el ne neznam. Znam da je se žalil da niikoj ništa ne preduziima... Pričaali su da je na jedan kolegijum direktor rudnika, valja da je tagaj bil Masa, pitaal oniija iz flotaciju kolkoo iskorišćenje imaju na zlato. Kad mu rekli on se našalil da bi trebaalo da se raspitaju kakoo rade oniija u Zvezdu.

Došla mi edampuut svastika na kavu, onaa bilaa sudiija za prekršaji. Jako savesna i odgovorna. Kod nju je za svi biloo ovaak. Mani što je men kazniila ali i muža si kazniila...Šok se razlupaal. Čas čas pa lupne po dvapuut i okne onoj njegovo: „Radi lopove, radi“! Pituuje ni onaa kvo je toj. Ja je ispričaa celu priču pa iskoristii priliiku da ju, kao stručnjaaka iz ovuuj oblas, pitam kvo da rabotimo, da ni pouči. Možemo li mi, komšije, da napraajimo neštoo kao neku petiiciju, da neštoo potpišemo, da uznemo advokata pa da podneseemo prijavu kod javnog tužioca el kod nju... Pita ona kakoo čemo mi da dokažemo da on lupa... Ja veliim, on toj ne krije, priča javno kod svi. Ete i ti si čula, lično si se uveriila... Veli onaa: „On toj takooj priča ali kad dojde kod meen on če da dadee izjavu da se zajebaval, ne lupa on, koj znaje koj lupa. I on čuje lupnjaavu... Nema od toj ništa, nemoj se džabe trošite i gubite vreme i živci.

Imaali smo i dva milicajca u zgradu, pokušavaali i onii da ga ubedžiju ali ne biloo vajdaa.

Podi Šoka stanuvaala komšiika Mira sas ćerku. Ćerka je ootide na stranuu, po škole. Mira se udaade i oodseli. Stan prodadoše na komšiju Dule. Dule bil u pendziju, nee bil tuj stalno... Dojde takooj po neći put... Miran čoveek, krootak... Kad je tuj ne čuje se da ga ima... Braća se odselili, otišli iz

104

Majdanpek ali još nesuu bilii prodaali stan, čekaali cenu... Uobraziil Šokćel da su sag mašiine kod Dule. Sag Dule radi. Dule dugo za toj nee znal. Čuje nećii nadi njeg po dvapuut lupne u daskuu i okne: „Radi lopove radi!“ ali nezna kvo je. Požaliil se nekome od komšiije, ovaaj mu objasniil...

Biloo zimsko vreme, Dule se pribraal dom. Kakoo kojii dan, lupaanje i okanje ga sve više i više nerviraalo. Čoveek nee svadljiv ali ovooj bi mrtvacaa pokrenulo, pogotovo noču. Legne čoveek da se odmori a ovaaj mu lupa nadi glavu i oka... Pošal Dule od vrata do vrata sas artiiju da mu potpišemo, oče da podnesee prijavu za maltretiraanje. Došal i na naša vrata. Ja mu veliim, ako mu toj neštoo čini ja ču mu potpiišem, i ja ga čujem i men lupaanje smeta ali od toj nema ništa. U tuj crkvu ne vredi da se krsti, ne pomaaga... Ispričaa mu kvo mi svastiika rekla. Poostoja on pokre men, znali smo se s' posla, mislee se mislee pa me pitaa kvo da rabooti, kvo mu ja savetujem... Ja veliim da bi najbolje biloo da ga zamoli...- Kakoo da ga zamolim.- Pa lepo, takooj... Kad se najdete negdee naasamo, u lift el na neko drugo mesto... Ti ga, lepo zamooliš. Pokazaa mu ja ovak sas ruće za ogrljaak... On razuman čoveek, nee loš, če te svaati... Ume on toj da poštuje i ceni, samo treba...- Aaaaa, znam sag, znači takooj... Razumeel sam...

Edno vreme se Šokaćeel beše posmiiril, mora da je ga Dule zamoliil...

Sabraali smo se u salu koleegijuma, prijem kod direktora za jednu novu godinu. Pozvaal direktor svojii saradnici i glavni, vidjeeniji i ugledni ljudi iz grad. Tuj zakuska, tuj piiće. Pijuuckamo, onaak oodnogu kojii kvo oče, uziimamo grickalice, druužimo se, priičamo. Stojimoo takooj po dva po tri u grupu, retko veća grupa. Sas men komšiija, kolega s' posla. Tamaan smo načeli neštoo važno stanu uz nas komšiija Desko. Desko biil javni tužilac. Čuknumo se sas čaše, poželemo edan drugome uspeh i sreću kakoo je običaj u takvee situacije. Vidim Desko oče da pita neštoo komšiiju. Smeška se, velii : “El ti doodiila miliicija?... El te treesli?...“- Za kvo da me tresuu. - Pa za onooj što topiš zlato.- Marš bre. Ja se čudim štočee milicija kod men... Pa ti me bar znaješ, kućni smo prijatelji... Slušaš ti budaalu...

105

- Epa nemož takooj. Stigla prijava... Da se postupak okonča i predmet stavi ad akta ima proopis. Ne odredjuujem ja... Kakoo si prošal s' miliciju? El te maltretiraali?- Ma nesuu... Raspituvaali se samo za Šokćeska. Pituuju me el ga čuujem, kakoo se slažemo?... O Bože, Bože, ja se čuudim štočee milicija kod men a onoo ti si ji pratiil... Fini bilii, popiiše kavu pa si otooše...

Kao sag da gledam, biloo je jesenje vreme, petaak posle pladne, tri sati – pola četri, nee biloo više. Ručaamo mi pa ja prileego da ne snoveem po kuću, da se ne sopliita Milena od men. Onaa uuze da se sredžuuje kao svaka ženaa, jutre treba da idemo u Negotin na svadbu. Odspal sam ja bogaato, onaa se tuširaala, prala kosu, uvijaala, feniraala, svašta rabotiila, ne razumem se baš u žensće stvari. Postvasala onaa, svariila kavu pa me ovak palak proobudi. Ja se digo, pomočaa, opraa ruuće, pljisnu se malko sas vodu po oči pa sedo da popiijemo kavu. Onaa umesto da me pita kakoo mi se svidja njojna frizura onaa. velii: „Men ovooj neštoo sumljiivo“. Ja samo što sam se probudiil, neznam na kvo cilja... Velii onaa: „Ja sam se tuširaala, prala koosu, feniraala, puštaala voodu, Šokćeel se ne javlja, niti lupa niti psuje... Ovaaj komšiija odovuud, mora i njemu da je neštoo sumljiivo, čas čas pa mu lupa na vrata i oka ga. Čujem i telifoon mu zvoni, verovatno pokušaava i s' telifoon. Ovooj nešto nee normaalno. Ma ajde, veliim ja, izlezal je napolje. Nikad on u ovooj vreme ne izlazi, izlazi malo kasniije. Nebi čas komšiija pak lupa na vrata: „Šoće, Šoće, ja sam, otvorii, el ti dobroo“. Jok Šok se ne javlja. Počee i ja da se prisečam, nesaam ga čuul ovooj posleplaadne da lupa. Več se biil spuštiil mrak, u stan se bez svetlo nee moglo. Veliim na Mileenu: „Ču sleznem dole kod muzeej da pogledam daii mu ima svetlo“. Velii, idii.

Navlko se ja, pa ajd dole. Prvi mrak, več i zaladneelo. Kad izlezo na ulicu, najpre pogledaa levo. On u toj vreme uglavnom bude na ćupriiju, nasloni se na ogradu i prati situaciju, lapovi... Nema ga tuj. Pojdoo niz ulicu kam muzeej, gledam ozdool, neema svetlo. Vrnuu se u stan pa veliim na Milenu, nema ga doole, nema svetlo...

Tolko ni maltretiraal ali neekako se snažalii na njeg, poozva komšiiju na telifoon. Onii kontaktiraali, njemu tel da se javlja na telifoon. Pituujem ga kvo je sas Šooka, el sve uredu. Velii nezna. Kude pola tri mu se javljaal, pre pladne išal kod

106

doktura, nee mu neštoo biloo dobroo, neštoo ga gušiilo. Velii, pokušavaal sam neekolko put na vrata i na telifoon ali se ne javlja. Veliim ja da i na men i na Milenu ovooj neštoo sumljiivo, najbolje bi biloo da pozovee miliciju, da ji obaveesti... Mož’ da još uvek može da mu se pomogne.

Pozvaal komšiija miliciju. Neebi čas onii dojdooše. Sabraaše nas komšiije da dadeemo izjave kojii kakvoo znaje. Pozvaaše i presednika kućnog saveta. Formiraaše komisiiju od tri člana za obiijanje stana, onii samo priisutni... Koj če da obije, presednik kućnog saveta. Poomože i komšiija, on imal alat... Probuvaaše prvo malko po nežno, da se ne napraaji šteeta na vrata... Teeško... Godžaa se namučiili, imaal razne brave i zapooni. Otvoriiše nekakoo vrata. Uleeze presednik unutra, ja sam biil malko podaleek, osveem, trže se pa se obrnu kam nas, napraji ovaak ćisalo licee pa tresnu nekolko put sas ruće na dole. Velii, gotoov... Na paatos. Uleeze miliciija, uleze komšiija, ulezo i ja, čoveek na paatos. Svi zbunjeni. Milicajci mladi, nesuu još imaali takvii slučajevi. U takvuu situaciju ljudi se zbuune. Ja im veliim, ajte ovam kod meen na telifoon pa pozoveete dooktura da konstantuje smrt, javeete na dežuurnoga u miliciju, javete na javnog tuužioca da i on dojde pa posle prajte zapisnik. Ja sam znaal u takvuu situaciju kakvoo sve treba, radeel sam kao rukovodilac u rudnik. Propisi svudee isti...

Javiiše onii na svi pa počeeše da vrše uvidjaj i praje zapisnik. Dogovore se pa jedaan od nji zapiiše... Najpre stiže Desko, on biil javni tužioc, stanuvaal tuj, dva sprata podi nas, njemu naj blizo. Raspita se kod nas kvo znamo pa saačeka da dojde doktur da konstaantuje smrt. U hodnik se sabrale komšiije kao i uvek kad se takooj neštoo desi. Neebi čas dojdee doktur, kvo če i on, čovek skončaal, bil sa'm, zakljuučan... Prirodna smrt. Če da pogleda u kartoon za kvoo je biil pre pladne u dom zdravlja i istoriju bolesti pa če tagaaj da napiiše uzrok smrti... Desko, poogleda i on pa velii, jutre če da sačini zapisnik kad milicija podnesee zvaničnu prijavu.

Veluu tam negdee imaal sestruu. Dalii ju je milicija el nećii od komšiije obavestiili neznam. Dogovoriili se da ga onaaj što držii pogrebno preduzeće pripremi kakoo doliikuje i prebaci u rodni kraj... Takooj i bi...

107

Mi komšiije ga izneesomo na ruće i turiimo u kola... Oode Šook... Postojaamo malko ispred zgraadu pa se razidomo.

108

INTERNET

Pričaal sam vi kakoo smo se bilii napatiili sas prvi telifooni i telefoniju. Kad dojdee digitalna centraala mi se spasiimo. Misleeli smo da neče nikad više da imamo takvii probleemi… Došloo druugo. Kakoo svako vreme nosi svojee breme, takooj i ovooj… Došlaa nova moda, Internet, Elektronska pošta, Feis buk, Skajp… Veluu ljudi, pootreba… Mora da se praati…

Zimsći sveti Jovaan je biil. Po samoupravni sporazum imaali smo pravo na edan dan godišnje za slavu. Svaći prijaviil svojuu slavu i na taj dan ne išal na posao, sedii dom, sprema se i dočekuuje goosti. Ja sam se bil javiil za sveti Jovaan. Nesmoo mlogo slaviili, samo smo obeležuvaali, da toj održimoo, računali smo kad otiidemo u penziju u saloo če da slavimo, da nastajimo tam ge naši stanuuli pre mlogo godine… Iako ne zoveemo gosti ženaa se aliis popripremiila. Ako nećii naide, neći od komšije el nekogaa nanesee put, da ima s’ kvo da ga ponudi, da se ne obruka.

Digal sam se tuj oko pola osam, ne žurim nigde, nesam ni sat navial. Dogovorili smo se da si Milena poprigleda još nešto svoje okol slavu a ja da otidem do poštu da produžim internet. Istekal ni ugovor još krajem oktobra. Neznam dali če automatsći da ga produži el ne. Gledaa u ugovor ali tam za toj ne piše ništa. Teli smo mi da produžimo ugovor dok još nee bil istekal. Milena išla gore ali je rekli da čekne. Oko Novu godinu če budu neće povoljnosti.

Čekamo mi čekamo, nema ništa. Da idem dok ni nesu isključili. Dok sam se po hodnik pretaparasuval na tam na ovam vido na vitrinu račun od telifon, nee plateno. Ulezo kod Milenu u sobu, ona se još na tam na ovam valja po krevet, čeka da se ja spremim da se ne soplita od men pa da se digne i ona. Pita ju el da ponesem račun da platim. Ona se malko ljutnu, veli što se ti u toj petljaš, el ja vodim kućni poslovi. Kad bude za toj vreme ja ču platim… Dobro de dobro, nesam tel da te uvredim…

109

Uzee ja stari ugovori, bil sam ji pripremiil još sinoč, pa krenuu u poštu. Biloo je tuj negdee oko osam sati. Ajd nagore ajd ajd. Idem palaak, bolii me grbina od onoj što sam se još prošlu godin pred svetoga Iliju smlatiil… Otoo u poštu, onii veluu ono toj sag nee više ovdee. Mi smo sag različite firme, podeljeni smo, sag telifoni i internet držii Telekom. Mi smo samo pošta. Pa gde su onii? Veluu u istu smo zgradu, samo onii od pozaadi… Tam gde bilii i raniije, zadržaali prostorije.

Ajd ja od pozadi. Od pozadi dva ulaza. Na kojii da uleznem? Gleedam… Bil sam prišal blizo pa nevidim ništa. Mi stari ljudi vidimo onam dalek, ne vidimo kvo ni je u tanjiir. Stiskaa oči, stiskaa… Na onaaj vrata što su desno piše Telekom. Mora da je tuj… Pojdoo kam nji da uleeznem. Zasta malko pa zaslušaa, unutra nećii vreve. Taman da se uvatim za kvaku, pojavi se nećii na onaaj vrata što mi bilaa s’ levu stranu. Ja se obrnuu da vidim kojii je, da pitam da ne pogrešim. Vidim čoveek u plavuu uniformu, kapa, bluza, opasaač sas pištolj. Velii, oni rade od devet. Kakoo od devet, etee nećii verve tam. Toj monteri, oviija za telifoon rade od devet… Setii se ja da je danaas slava pa ga pitaa el rade danaas, da ne doodim džabe. Velii rade, dojdii posle devet.

Kvo ču, nalevokrug pa nadoole. Rešii da se ne danguubim, da skoknem do crkvu da upaalim sveče, red je, takooj ostaalo od stari… Mora da svrnem i do Peru pekaara u prodavnicu da kupim pogaaču…

Završii sas sveče. Kupi leb pa dom. Milena več sve bilaa pripremila za doručak. Raskomoti se malko, nesam sve sturaal da se posle ne oblačim pak, doručkuvaamo, popiimo kavu pa ajd ponovo gore u poštu. Sag sam znaal gde se ide.

Dojdoo do ulaz, na stepenište s levu stanu ispred vrata stojuu stražar i edna mlada ženiica, puše i vreve. Od kakoo zabranjeno pušenje po kancelarije onii sag takooj, izleznu napolje pa puše. Nazvaa im ja Boga pa uleezo u hodnik. S’ levu stranu idu stepenice za sprat. S’ desnu dvoja vrata. Na prvnja piše telefooni i ADSL… Mora da je tuj. Čuknu na vrata, ulezo unutra, dobar dan, dobar dan. Još nikooj od stranće nee bil došal, bil sam prvi. Mlogo im ubava kancelarija. Nov nameštaj. Nasreed astal. Na njeg kompjuter i štampaač. S’ onuj stranuu prema prozor službenik. Obučen u lepo, čisto, ispeglan. Okol vrat mu visii plavaa traka. Na traku crvenaa kartica sas ime i prezime. Odovuud u pravcu, odma kad se ulezne, stolica za

110

stranku. Kad dojde čoveek ima gde da sedne… Mlogo zgodno… Stranka uleezne pa sedne uz astaal? Osečaš se kao čoveek… Ispooštuvan si… S’ levu stranuu stakleena vitrina sas mobilni telefooni za reklamu… Dole po parkeet saksiije sas cveće, sve se zelenii.

Kazaa ja za kvo sam doošal, veliim izašal mi ugovor za internet još u oktobar, može li da se produuži. El ima nekaa povooljnos, neštoo na aakciju? Velii nema ništa novo, nema nikakva akcija. Da produžiš možeš. Ako potpišeš na dve godine za iste pare imaš duplo veću brziinu. Za sag nema drugo ništa. Ako ti se ne žuri sačekaj još malo, mož neštoo da če i da bude. Za sag ne najavljuuju…

Pomislee se ja pomislee. Koj če da doodi ponovo. Reko mu da napraimo ugovor na dve godine… Velii on dobro, nema probleem… Daj ličnu kartu i stari ugovor. Dado mu ja toj. Pisaa on nekvoo u kompjuter, pisaa, teeglji onoj što zovuu miš na tam na ovam, na gore na dole, pritiskaa sas kažiprs po njeg… Odštampa nekakvoo na artiiju u tri prmerka. Veli potpišii se ovdee. Ja potpisaa. Pak nekvoo udaraa po tastatuuru udara, teglji mišaa na tam na ovam, klikta sas njeg. Pritise nekvoo, izlezoše još tri primerka iz štampaač. Dade mi i nji, velii i na ovoj se potpiši i upišii i broj lične karte i od kogaa je izdata… Naprajii ja kakoo mi on reče, nesam čitaal ništa, samo potpisaa. Nesaam imaal kod men naoočari za rad, pošal sam oda dom na brziinu pa sam zaboriil da ji turim u džep… Pitaa ga od kadaa počiinje veća brziina. Velii odma. Kad otiideš dom če te čeka. Naturaa ja oneeja artiije u ćesu da mi ne poćiisnu, ličnu kartu turii u unutraašnji džep pa ajd dom.

Dojdoo dom, biloo je tuj oko deset, pola edanaes, nee više. Zateko komšiku Radmilu i njojnoga brata, došli na kavu… Pozdaviimo se, onii mi čestitaše slavu. Posedeemo malko. Ispimo po ednuu… Men ne držii dupe, sedo uz kompjuter da probam dal radi internet. I nji interesuje, i onii treba da produuže… Radi ali ne primećuujem nikakvu razliku u brzinu, isto si kao pre. Misleel sam da je zagušeenje, danas slava pa se ljudi dopisuuju , čestitaju edaan drugome…

Otooše si Radmila i Sika. Ostamo sami. Uzee da pogledam ugovor. Listam onoj, listam… Na prvi i drudji lis predmet ugovora. Kakoo za svi takooj i za men. Na treći lis ugovorne strane. Pod jedan Preduzeće za telekomunikacije, zastupa generalni direktor, ima i ime i prezime direktora. Pod

111

dva Durlić Raja, Trg oslobodjenja, broj se ne sečam. Kvo je ovoj. Gledam… Da ne mož ovooj neći provaajder, da se ne ide mož preko nekoga… Gledam pak. Ma jook, ugovorne strane… Prelistaa ugovor do kraj da vidim imali negdee da se pomenjuje Dragoljub. Jok, nema, smo onooj tam na kraj s’ plavez što sam potpisaal… Mora da je neka greeška.

Rešii da pozoveem onooga gore što mi toj prajiil. Misleel sam da na ugovor ima broj telefoona, takoj uvek… Tražii, tražii… Neema… Mož ja nesaam umejaal da najdem… Pozvaa oniija što otklanjaju smetnje te mi onii rekoše… Obrnuu broj, čekaa neko vreme čekaa, on se javi. Kazaa mu što zoveem. Velii on, toj nemoguće. Ako ti nee teško donesii ugovor da vidim… Kakoo da mi nee teško, teeško mi, teško idem uzbrdo, još vučem posledice od povredu… Mooram, nemož nikoj mesto men, na moje ime glasi. Navlko se ja pa gore. Uleezo u kancelariju, pak sam prvi, nema nijedna stanka. Pokazaa mu ugovor. Velii greeška, stvaarno greška. Da vidim kakoo toj da isprajimo. Pre teb bil Raja, raskinuul ugovor pa sam u njegoovo…

Opet isto… Od početak. Daj ličnu kartu. Broj mobilnog? Broj fiksnog telefona?... Šetaa se on nešto po kompjuter, šetaa pa velii a broj 438-136 el toj tvooj. Velim moj broj 583-509. Ma ovooj broj iz Bor, el toj tvojee. Udarii se ja sas šaku po čaloo, mi imamo garsonjeru u Bor… Kaže nee plaćeno za novembar i decembar. Vi ne ispunjaavate oobaveze na vreme i nemoože da napraimo ugovor. Objasnii mu ja da toj u Bor nesmoo mi, imamo podstanarku pa verovatno onaa ne platiila. Mož i kod nju da je neka greška, da je otišlo tam nekome. Kad mu pomenuu grešku on se malko trže, odmeknu… Pitaa ga kvoo da rabootim? Kolko duguuje? Velii, ne duguje mlogo, za novembar 504 dinara i za decembar skoro isto tolko, samo preetplata… Pa ja sag nemoog da idem u Bor. Može li da ja toj uplatim ovdee. Velii može, ču da ti otštampam drugi primerak uplatnice pa idii i uplatii u poštu… Oodštampa mi uplatnicu i dade. Ja počee palaak da se diizam da idem da uplatim. On veli, čekaj prvo ovooj da završimo pa posle kad pojdeš…

Napraji on drudji ugovori. Pogleeda ga pa zahekta i dade da potpiišem. Ja pogledaa dal sam ja ugovorna strana, jesam. Potpisaa… Dade on men edan primerak, kod njeg ostaaše dva…

112

Uzee ugovor pa pojdoo… Uz put svrnuu u poštu da uplatim onooj što mi dal. U poštu guužva, ovaak, čoveek do čoveeka. Kvo sag da rabootim. Nemoog da stojiim u red, bolii me grbiina. Nemoog da stignem na red za dva sata. Mislee da zamoolim da me propuušte preko red... Ma koj če te puušti. Svaći bi da što pre završi pa da si ide dom…Posebna situacija, sve nervozno. Tamaan sam pošal kude šalter, ču službenica velii nekome imamo smetnje u sisteem, mora da čeekate…

Ispaade mi kao poruučeno. Vrnuu se pak u Telekom pa onome veliim da nemož da se uplaati, ne radi im sisteem. Jel mog da uplatim jutre. Veli, pa može. Vidoo ja da toj nee baš tolko hitno. Tel i on men da najde manuu, da se izvadi za onooj što naprajiil grešku, kao eto i ja nesaam čiis…

Tamaan sam krenuul on velii, imaju onii istuuren šalter u opštinu. Mož da uplatiš dole. E, još i tooj, mislim se ja. Nemoog sag da idem i dole. Danaas mi slava. Dosta sam se izdangubiil za danaas. Nemoog cel dan da druumim na gore na dole.

Otoo dom, u dnevnu sobu kuuma. Došla u gosti. Pozdravii se sas nju pa otoo da se presvlčeem, da navlčeem nešto polako za po kuću. Kad se presvlko sedo i ja sas nji da malko zamezim. Pričam im kakoo sam prošal sas Internet… Ja pričam onee se smeju… Ženaa velii da ne videela ugovor nebii veruvaala… Imaal sam ja takooj običaj da se sas poneešto našalim, pa mi nee uvek veruvaala… Kad je pomenuu za onoj u Bor, da stanarka ne plača telifon, onaa se oosećira. Zgrabi telifoon, zva ju zvaa, zvaa. Onaa se ne javlja. Ja veliim mož da je dete i platiilo al proknjižiili pogrešno. Koj znaje gde su otiišle pare. Ma nee, naplašila se onaa od prošli podstanari… Bolje da nesmoo izdavaali stan… Ja veliim, ja sam ti predlagaal da ga ne izdvamo. Če si plačamo mi za oveeja dve godine, posle, kad otiidemo u penziju če ni treba da tam provodimo zimuu. Tam ima grejanje a i blizo ni do saloo.

Ostaaše onee da veerve a ja otoo u kujnu da očistim ribu. Izvadiila Milena ribu iz zamrzivaač, danaas petaak, poosno, pa ju turiila da se malko raskravi. Dogovoriili smo se da toj bude mojaa obaveza. Zamrzla ju bilaa ujedno, mora da ju takooj kupiila. Ja pogledaa, godžaa. Najbolje da ja toj podeelim na dva dela, da ima za još edan put. Tegljii ju sas ruće, tegljii, onoo neeče, još mrzlo. Zaakači me edno peroo pa mi raseče domaali prs na desnu ruku ovak po dužiinu. Slušal sam od nećii da toj takoj oče, nesaam prvi. Poče da ide krv… Štipee… Ja otoo u

113

kupatilo te ga opraa. Ispraa ga sas hidrogen da ga dizinfiikujem i zaustajim krv. Pitaa Milenu el ima hanzaplas. Velii da ima… Uuze da traži. Te ovdee te ondee. Ja se našalii da ne mož u saloo. Takooj smo se šaliili kad neštoo neznamo gde smo ostaili. Ma velii ne, tuj je negee… Najdee ga onaa nekako. Dade mi… Bil stanuul krv. Ja smaknuu plastiku od flaster pa zalepii na prs. Otoo malko da prisednem pokre njii i popiijem kavu pa ču posle sas ribu…

Gledam onuuj mojuu desnu šaku, neštoo mi neeobično. Zalepiil sam flaster a ide krv. Cel domaali prs mi pokrvaveel. Zagledaa bolje kad ja sam zalepiil flaster na srednji prs… Godine čine svojee, nesaam više za niikakvo…

Takooj sam proošal na ovaaj blagi Božji dan. Da mi je nećii toj pričaal nebii mu veruvaal…

Mislim se takooj mislim kvo sve čoveeka u toku ednog dana mož da snajde? Kad turii prs na čaloo i zdravo porazmislee? Pa ovooj ispade da nee baš tolko loše… Tamaan sam biil pomisleel da sam iscrpal sve teme za priče iz Majdanpek, nema više kvoo, kad onoo evee, sam sveti Jovaan mi pomoogal… Nema kvo da smišljam i ulepšavam, samo da napiišem onaak kakoo je biloo …

Kad si otooše goosti Milena uze da pribere a ja iskoristii priliiku pa sedo da zapiišem kvo mi se sve danaas dešavaalo, kakvii sam sve maleri imaal. Da mi se ne desi da zaboraajim… Ispade kraasna priča… Kad završii oknu Mileenu te proočita pa ju pitaa el biloo još neštoo. Veli, ne…

Etee, sve je tuuj pred vas, onaak kakoo sam se sečaal. Ako se u medjuvremenu setim za još neštoo, ja ču da dopiišem…

114

MERIMA

Došal sam edanput onak na privečer u Elašnicu. Mora da sam bil uzeel slobodni dani, nee bil vikend. Sam sam došal, Milena ostala da radi. Stanuu sas kola pa izleezo da otvorim kapiiju. Taman sam se uvatiil za vraknjiicu dootrča ozgoor niz avliju edno žltoo kuče. Manecko, ali nee baš kuučence, poodraaslo, takvaa mu rasa. Leže pred men pa poče da se uvija, valja, trlja grbinu od zemljuu, da se mazi, da cviili, pištii, skučii, gura mi se u noodje...

Dok mi beše baštaa, ja nesaam baš sporeduvaal sas pcetu, neekako nesaam umejaal sas nji. Nee da nesaam tel. Plašiil sam se, straa me biloo od nji. Kojegood kuče da me vidi onoo počne da ržii na men i da me laje. Dupe če si scepi. Po neeći put sam se i preispituvaal, kakaav sam ja toj čoveek kad nijedno kuče neče sas men?

Imaalo tam kod nas u rudnik, odma tuj na ulaz, pokre rampu, kod stražari, godžaa pceta. Ja sam, kad me postaiše za upraavnika uvek gledal, kad ulazim u rudnik el izlazim, da idem sas nekogaa, el sas kola, da me ne udave. Na straažari i na poslovodje odgovaraalo da ima pceta, voleli ji, maziili, ugadžali im, staraali se oko nji. Nema nijedna elektronska sprava kojaa bolje funkcioniše od nji... Znali svaakoga radnika, dalii ni poznavaali po miris, kakoo li, neznam. Kroz kapiiju mož da projde samo ako je zaposlen u rudnik, ako je nećii sa stranee, teško njemu. Pogotovu ako je noč. Cel dan se izleguuju okol stražaru i kontejneri. Ako naiide nepoznat, odma počnu da ržuu, da laju. Ma za čas se, edni odoovud edni odoonud, sabeeru pešesnaajes.. Ovaak kad nema nikoga onii se igraju, laju edaan

115

na drugoga, dave se, ali kad zatreba svi su kao edaan. Ma dojde im i pomoć, onija od vatrogasci i pomoćnu ekipu. Nema ulazak dok stražaar ne izlezne. Ni na pcetu, na oniija što su sa stranee, iz grad, nesu davali tuj da prijdu... Posle sam viidel, onii imaju strašnu organizaciju, kao pčele, ko ćosovi. Uvek ostane pokre rampu edaan da dežura, ostaali slobodni. Dok je stanje redoovno sve mirno. Ako li naide nećii neepoznat, dok trepneš svi su tuj. Po neeći put onaaj što je na stražu i ne zalaje, neznam kakoo ji obavesti. Mora da se dogovaraju na neku talasnu dužinu kojuu mi ljudi ne čujemo.

Uleezal sam edno posle pladne u rudnik, mora da sam sas kola prošal pokre stražara, prošal sam pokre pcetu, nebi onaak smel sam. Stanuul sam na bermu i gledam kakoo se na kop, dole na dno odviija proizvodnja. Zgodno tuj, odotle se sve vidi, ko na dlan. Neebi čas stvoriiše se odnekuud nekolko kučiči, pa na men, pa na men. Kakoo oniija prvnji zalajaaše sve više i više počeeše da se okupljaju. Sabraaše se godžaa, mož da 'i je imaalo dvaes. Če da me udaave. Okružiili me sa sve strane. Edna kuučka, ovak manecka, takvaa sivoo belaa sas bel cvet na čaloo, onaa naj opasna. Samo što mi ne ripne zavrat. Izkeziila zubi u men, zla do Booga. Vidi se na nju kakvaa je, ostaala bez edno oko... Nema koj da mi pomogne, da me spasi. Sam sam. Nemoog do kola, zastupiili me, kola ostala odoonud... Ništa... Predado se ja... Gotoovo je... Če me pojeduo... Če pišu novine, več sam videl naslov: „Pceta udaviila upravnika.“ Počee da švičkam sas usta, da se tupkam sas desnu ruku po koleno, da dumam kuc, kuc, kuc...

Da vidite čudo, onaj što bilaa naj zla, preesta da laje, izdvoji se iz grupu pa mi prijdee. Ja sam se ukočiil oodstra, kvo je tuj je. Onaa me omirisa po koleno, liiznu po prsti na ruku, pooče da vrtii sas rep, iispruži vrat, podmetnu mi glavu da ju pomiluujem. Gledam u nju, gleda onaa u men, nemoog da poveerujem. Sabraa hrabros pa ju pomiluvaa po glavu. Mislim se dal sam toj ja. Prestaaše i ostala pceta da laju, prijdooše svi uz men te me omirisaaše ednoo po ednoo... Ja miiran... Mislim se, mora onooj što mi prvo prijdee da im je šef... Mlogo sam se posle ubavo sas nju slagaal. Dal sam je ime Srbijanka. Svudee je išla sas men. Kad je uz men, nijeedno kuče me nee diralo...

Od taj momenat se neštoo prelomiilo u men, ko nećii da je presekal sas sećiru. Kojegood kuče da me vidi, onoo mi prioodi. Nijedno više ne zalaja na men. Umiljaavaju mi se, idu po

116

men... Više se ne plašim od nji... Razuumemo se. Umem sas nji, naročito sas oniija bez pedigree, lutalice. Od onija što imaju pedigree se i dalje bojiim... Po neeći put me i sramotaa od ljudi kolkoo me opseedaju, ripaju uz men, sve me umažu... Znam ja da mi toj ne priliiči, da ne ide uz moj status, ali kvo da rabootim... Neznam kako da i’ se rešim... Ženaa i sin me brukaju. Ja veliim, bolje je da čovek ima ednoga prijetlja više nego neprijatelja.

Kako je rudnik bil podelen po radne celine, isto takooj bilaa i pceta. Ednaa grupa bilaa na rampu i mali PUS, druga kod operatiivu kopa, treća kod pomoćnu ekupu, tagaj na benziinsku pumpu, pa na Novi servis, pa Drobljenje i na kraj PUS i Flotacija. U normaalne situacije se nesuu mešaali medžu sebe, izuzev kad su svadbe. Svaka grupa za sebe... Država... Stroge granice... Toj moraalo da se poštuje. Ako slučaajno nekoo prejde, povredi granicu, nastane medjugranični incident. S' obe strane svi ripnu... Daviija dok se toj neekako ne reši... U sluučaj da se pojaavi po golem uljez el nekolko nji, el nećii u uniformu, policajac el vojniik, bože što uniforme nesuu voleeli, odma u pomoć priodi druga grupa, komšije... Bez poziv... Čim ooteraju uljeza, saberu se u grupu i pak vrnu odokle su i došli. Pak granice.

Počeel sam da pričam kako me u saloo u avliju sačekaalo nečije kuče. Mora da je biloo nečijee kad je takooj ubavo vaspitano... Ali kakoo se tuj stvoriilo?... Vaalja se ispred men, ama kano čoveek, kao neći namernik. Moli da ga primim... Kakoo da ga primim kad nesmoo tuj. Koj če ga rani, koj če se stara oko njeg. Pooče ja da ga guram sas nodje da ga izguram napolje. Ma jook, neče pa neče. Zalepiilo se zazam pa tuj. Naaide u taj maa' komšiija, deda Vlada, miran starac, tih, edvaa ide, prešal devedesetu. Gledal me dok išal niz put, stanu pa velii: „Bre Dragoljube, kad te toolko mooli što ga ne primiš?“ Veliim ja, primiil bi ga ja, ali koj če se stara okol njeg, koj če ga gleda?“ Pa če se stara onoo samo, velii deda Vlada...

Reši ja da ga priimim. Dado mu da pojedee. Onoo veeselo veeselo, zaadovoljno, samo trčkara okol men. Kad uleznem u kuću ono legne na prag. Ko da je deset godine provelo u našu kuću. Ko da se tuj okotiilo...

Projdoše nekolko dana, dojde Milena. Došla na autobus. Uleze u avliiju, ono pred nju. Leže ispred nju, poče da se valja, da moli, da cvili. Za čas se sprijeteljiiše... Milena, koja se od

117

kuče plašiila kao od vraga, makar biloo kano rukaviica, onaa ju primi, zaavole...

Naiišal niz put komšiija Milaan, detee iz komšilaak. Valjaa da još nee bil pošal u školu. Bistro detee, zaintereesuvano, radoznaalo, ništa mu ne promiica ispred oči. Odma priimetil kuče u avliiju. Velii, toj Dragiišina Marina... Ja mu veliim: „El ju ti poznavaš?“ Velii, poznavam... Ajde, ako ga vidiš kažii mu da je ovdee, nek dojde da si ju uzne.

Išal on na gore, nee mogal da trpii, detee iz saloo edvaa čeka da ga nećii nešto zamooli, nekomee neštoo da učini. Pogledal u avliiju, Marina si tuj. Došal kod nas pa veli, nee toj Mariina, toj neko drugo kuče. Mariina si kod Dragiišu... Osta je ime Mariina...

Bože što ni je toj kuče priredjuvaalo rados, veselje, praiilo raspoložeenje. Čoveek, ne kuče... Nee lajalo na ljudi. Kojigod da dojde u avliiju onoo mu se raduje, mazi se pokre njeg... Svi ju iz komšilaak voleeli... Išla sas nas u polje. Išla čak u Potook. Ide sas nas i vrne se. Kad Milena krene kod neku komšiiku onaa pojde sas nju pa ju čeka pred kapiiju sve dok si Milena ne pojde dom. Čeka ju da se vrnu zajedno. Kad pojde u gradiinu el takoj negdee, samo rekne: „Mariinaa, iidemoo“ i onaa etee ju pred nju... Napreed...

Dojdomo edan vikend, gledam ja, na Mariinu se poznava stomaak... Veliim na Milenu, Mariina trudna... Ajde, ti znaješ... Pa znam, ja sam se rodiil u saloo. Kad sam biil detee imali smo kuče...

Prošlo neko vreme, Marina se ookotila... Vidi se po mešiinu, siise... Mislimo se mi, gde li se okotila? Kolkoo su?...

Čeknu ja sledeći petaak pa ju dobro naranii i uzee da ju pratim. Da vidim gde če da otiide. Znam ja, i ona djavol... Pazi se... Nepoverljiva... Čuva svoj porod... Misli da se iskraala pa krenula na gore. Ja po nju, onak izdaleek da ne primeeti... Uleze ispod ambar, onam gde smo čuvaali svinje...

Jutre dan, došlaa gladna. Ja ju uveedo u garažu pa je dado da edee. Dok se majala okol edenje ja zatvorii vrata... E, sag sam slobodan. Otoo da i potražim, da vidim gde su... Uleezo u kočinu, kakoo prijdoo, oni me osetiili pa počeli da cičuu ko miši, mora misleeli da im je mati. Ja razgrnuu slamicu. Onii tuj... Raazni...Nesuu još progledaali... Ednoo preko drugo. Samo

118

se meškoolje. Svako oče da bude ozgoor... Vrnu im slamu pa si otoo.

Puštii Mariinu iz garažu, ona pravo gore, da ji vidi. Da proveri dalii im se nee neštoo desiilo...

Poporastoše malko, poče onaa da i' izvodi... Ednoo po ednoo, ednoo po ednoo, razdadomo i', ostaiimo samo ednoo, onoj što ličii na nju. Da se stara, da se zabavlja okol njeg... Dal sam mu ime Merima. Ona Marina a onoo Merima.

Bilaa več prišlaa jesen. Kučeenceto debelo, uraanjeno ali još manecko, nemože samo uz stepeenice... Došla snaa pa ga videela, igraala se sas njeg. Mlogo je se dopadlo. Počeela da se sećira kakoo če takvoo da pretera zimuu. Nudiila ga ednomee, nuudila drugome po vamiiliju. Kojigood čuje da je žensko on ga neče... Snažalii se ja na njeg pa edan put, pred polazak u Majdanpek, prevarii Marinu te ju zatvori u garažu pa uzee kučence i turii ga u gepek. Onoo onaak žltoo na mater, maanecko, ko rukavica. Ma, mačka je za njeg golemaa.

Pojdomo si mi. Onoo poče da skučii. Men neekako naidee žal. Na Milenu, i na nju ne zgodno. Ajd takooj, ajd po put. Kuude Vratarnicu onoo preesta da se čuuje. Milena velii, dal mu se nee neštoo desiilo. Ja sam se i ja bojaal, ali uzee da ju tešim: „Kvo če mu se desi, smoriilo se pa zaspaalo. Ima u gepek i kvo da jedee i namestil sam mu da mu bude meko i toplo pa nek spii... Nee se javljaalo do Majdanpek.

Stigomo u prvi mraku Majdanpek. Ja otvorii palaak gepek da vidim kvo rabooti. Ono se promeškolji, poogleda kam men. Veliim, dobro je.

Otoo na ulaz u rudnik, takooj sam biil doneel odluku. Gde ču s' njeg na drugo mesto? Tam če da bude sas ljudi. Če se brinu oko njeg... Ima gde da spii... Ima sloboodu... Ima i pceeta... Ako pčešći život mož neekako da bude dobar, tuj neče da mu bude loše...

Izvadii ga iz gepek pa ga turii pod kontejner. Turii mu malko i od ranuu, da ima za počeetak. Jutre, kad izlezne pa ga radnici vide onakvo umiljaato, onii če da se snažale, znam ja nji...

Sedo u kola, da posediim malko, da vidiim kvo če da bude. Sabraaše se pceta okol kontejner. Namirisaali ga. Nema da laju, mora da oseečaju da je manecko i bespomoćno. Uzodili se okolo... Ostajii ji ja pa si otoo. Neznam dalii sam rekal na stražara el nesaam.

119

Jutre dan, posle raspored, ja svrnuu u maali PUS, takooj smo zvaali toj mesto pokre ulaz u rudnik, da vidim kvo rabooti. Onoo izleezlo. Radnici ga viideli pa se sjatiili okol njeg. Ide iz ruku u ruku. Svaći se uzeel u ulogu. Onaak bespomoćno, svaći bi da mu pomoogne... Ja gleedam, nikome ne pričam da je kuče mojee, da sam ga ja doneel.

Dani idu, onoo tuj sas radnici. Svaći si ima rabotu, onoj što mora da obavlja ali najdu vreme i za njeg, poiigraju se, poraane ga. I ja sam ga često obilaziil. Poneeći put ga uznem pa ga odneseem u koordinaaciji. Sabeeru se okol njeg i žensko i muško. Ide iz ruku u ruku, ko beba... Posedii tuj malko pa si ga vrnem dole...

Proošlo biloo gočkaa vreme. Onaa izraasla... Uubava, umiljaata... Brzo učiila. Svaći pokušavaal da ju neštoo nauči... Naučiila da se rukuuje, da mooli, da se oblizuuje, da peva... Manecka, takvaa je rasa... Kad je kažeš: „Merima, zdravo!“ onaa pruži napred levu šapu u i čeka da se rukuuje. Pokušavaali onii da ju nauuče da se rukuuje sas desnu ali nesuu uspeeli. Do kraj ostala zakleti levaak.. Kad je kažeš: „Meerima, kakoo ti onooj moliš?“ Onaa, kao da svata kvoo je vreviš, uspraai se na zadnje nodje, sastaai ispred njušku prednje šape pa te gleda pravo u oči i pomrduuje sas glaviicu levo desno kao da oče da kaže daj mi neštoo... Kad ju pitaš: „Meerima, kako se ti onooj oblizuueš?“ Onaa istuuri jeziik pa prejde preko desnu gornju usnicu... Kad je kažeš. „Merima, kakoo ti onooj pevaš?“ Onaa istegne nadzad rep kolkogod najviše može, istuuri vrat napreed pa ga zaokrene u stranuu i otvori malko usta pa ji takooj držii otvorena...

Umejaala i oreesi da edee, sama si krckaala... Stroši orej, izvadi jatku, ostane samo ljuspiina... Naučil ju nećii dok dežuraal u treću smenu, igraal se s' nju da ne zaspii... Veluu, prvo ispred nju ‘el oreesi da gleda i miriše, da je malko ide vodaa na usta. Tagaaj počeel da je dava po neku jatku... Prvo se malko misleela, dušiila, ostaji pa se vrne... Posle je se dopadlo, zavoleela... Nastaiil da ju uči, najpre je davaal strošen oreej, da si sama odvaaja. Kad i toj naučiila, počeel da je dava sve manje i manje strošen da dotrošuje. Na kraj je davaal celi, sama da si troši... Nee biil taj koštaan koji ona nee mogla sas zubi da stroši...

Kad se pojave šinteri, onii ju ture u astaal u fioku. Onaa ćutii kao da znaaje. Noču sas dežuurnoga gleda televiizor... Čim nećii naiide, onaa podiigne glavu, usmeri uši na onuuj stranu

120

odokle neštoo čula... Dava znak, ide nećii... Rekal sam im ja posle da sam ju ja doneel, znali svi da je toj mojee kuče...

Zadevojčiila se Meerima, došlo vreme za svaadbu. Onaak ugledna i privlačna, sabraali se okol nju svi momci iz rudnik i doljnji del grada. Došal i Kosta. Toj biil edaan ćer balkaanac, samo kožaa i kosće na njeg, zatooj smo ga i prozvali Kosta... Naj ugledan medžu nji bil Mihaajlo. On bil kruupan, maazan, tamno žuta dlaaka, naj goleem. Nijedno kuče nee smelo da mu se suprostaaji. Samo li ga pogleeda, onoo podvije rep i sklanja se, ne treba da mu ržii... Od njeg ediino bil po goleem i po jak Jugoslav, ali on ne biil tuj stalan, on boraviil u grad. Tuj doodiil s'veme na vreme... Mihaajlo prema ljudi nee bil loš, imaal jako dobruu dušu i blagu narav. Doojde pred čoveeka pa turi glavu da ga pomiluje... Biloo i oniija što se plašiili od njeg, ali oni ga nesu znali. Deluvaal onaak, zastraašujuće.

Ona, ko glavna udavaača na igranku, svesna za svojuu lepootu i bogaatstvo, uzne se u ulogu pa se uznesee, unervoozi, uzoodi. Iznad situaciju, tajaanstvena. Čas se vata u oro, čas se puušta. Ko bajadji se neštoo zamiisli, seeti. Zaborila neštoo tam. Setiila se u trenutak pa potrčii. U misli tam negdee, nikoj toj nemoož da razume, niikoj ne svata. Pušti se onak zamiišljena iz oro, digla glavu, nikome ništa ne priča pa potrčii negdee, napraaji edan krug po dvorište pa se vrne... Pak se uvati u oro. Nema nikakvu rabotu, ništa ne naprai, ali eto istrčii se, projuuri okolo, prestaaji se na onija što su tuj, na onija što doode. Viide ju. Ispred narod kao eto ima neštoo, neštoo rešaava...

Pušti se iz oro, podigne se na prsti, isteglji šiju, počne da se obrča na tam na ova. Traži neštoo... Gleda nekogaa da vidi iz vamiiliju, maater, baabu. Trgne se, ko bajaadji videla ji pa uvati kroz masu. Kad im prijde onaa se uozbilji, nabeere vedže, saviije glavu, pa im priča neštoo na uvo, ima neštoo vaažno, nemoož da čeka. Neštoo se setiila u trenutak... Pak pojde kam oro. Napraji nekolko koraka pa se obrne, pogleeda kam mater. Napraji ozbilno licee, zavrtii sas glavu, reši mož toj da pričeeka za posle, za juutre. Obrne se pa nastaaji da se lakta kroz gužvu, otiide u oro. Svaći mora da ju pušti. Ne vata se baš napreed, ko bajadji nee je do toj stalo. Igra si svojuu igru... Eto takoj i Merima, ko udavaača na igranku, natam na ovam, ne svrrta se na edno mesto...

121

Onija što su se tuj sabraali, ima tuj i momci što došli samo onaak, da praje lik i kandidati i onija što došli da gleedaju, svi u nju...

Kao što reko, Mihaajlo glaavni. Sve uz nju. Samo u nju gleda. Za trenutak ju ne ispušta iz vid. Gde onaa tuj i on... Onaa se uzodiila, nezna kvo če od sebe. Natam na ovaam. On po njuu, njuši ju, liiže...

Ulezla Merima pod kontejner, on po nju... Za njega toj bil izazov, mora da se dokaaže, da vide svi da je bolji i spretniji od ostaali... Rupa manecka, on se neekako uguraal, uleezal unutra, ali kad tel napolje, nemoož nikako... Onaa siitna, rupaar, lasno se snaoodi u takvee situaacije, ulaazi, izlaazi. On nemože, goleem... Uzodiila se onaa, uneervozila. Nikako da se seti da prošiiri rupu... Mihajlo se uplašiil, počeel da skučii. Spašaava glavu, zaboriil na ponos. Kučiči, što bilii tuj, klečuu na koleena, zavlaače glave pod kontejner, gleedaju... Svaći bi da pomoogne al’ nezna kakoo..

Radnici, oniija što tuj zaposleni vide da se neštoo dešaava ali nikako da svate kvo je u pitanje. Pceta sva tuj, sva nervozna. Dali se u deebeelo razmiišljanje...

Potrajaalo toj takooj smenu, dve. Kad se raziišla pceta, nećii prišal te videel... Od dizaličari bil dežuran Mitke, čoveek s’ iskuustvo, za u svaku priliku, sposoban, preduziimljiv. Bil odma tuj preko put. Doošal sas diizalicu pa podiigal kontejner na ednu stranu te Mihajlo izlezal... Priča Mitke, velii, ispaade ozdool pa staanu ispred kontejner, čudi se kvo ga snaašlo, u kakvuu se avantuuru upuštiil... Zaboriil za kvoo je poošal. Duugo nee mogal da svati da je slobodan...

Prošlo neko vreme, Merima ju neemaa... Veluu okotiila se. Čuju se kučiči podi konteejner...

Edan dan evee ju... Izleezla... Veesela, raadosna... Samo trčii od ednogaa do druugoga, praavo gleda u oči, traži neštoo da edee. Radnici srećni što je s’ nji, gledaju je mešiinu, veluu stvaarno se okotiila.

Jako se lepo staraala oko kučiči. Bilii pet. Kad ji popodiigla da mož da se staraju sami, ednoo po ednoo, ednoo po ednoo, radnici ji uzeeli, odneeli dom. Još dok sisaali onii se bilii dogovoriili kojii če kojee da uzne...

Kotiila se neekolko put i svi kučiči ubavo podiigla i vaspitaala. Eno, još od nju ima neekolko na raampu. Godžaa

122

uzeeli te odneeli dom. Svaći se nadaal da če toj što uzeel da ispadne isto takvoo pametno i umiljato kao onaa...

Nesaam više bil na kop, nesaam više tam imal nikakvu vlaas. Otoljuvaal sam posao i čekaal da dojde pendzija. Doošli šinteri, upaadli u krug, upilili se u nju ko slanaa u tikvu, da ju odnesuu, pa da ju odnesuu... Prepiraali se sas stražari. Stražari nesuu davaali da ju uznu, navikli se na nju... Kakoo da ju daduu, toj za nji biloo kao da daduu koleegu s’ posla. Vrevili im da je toj dobroo kuuče, paametno, ne dira niikoga, nee kao ostaali... Nesuu mogli da ju odbraane... Ovaaj put nee mogla da se spasi... Ostalo ni da se nadamo da je našla isto takooj dobar dom kao ovaaj ovdee što imaala...

Naviikli smo bilii na nju. Čim priblizimo kam rampu, onaa evee ju. Trčii da ni sreetne, imaalo kuj da ni dočeka, da ni se raaduje... Sag ni neekako pusto bez nju, nekako gluuvo, liijo... Ostaali od nju Radovan i Dafina. I onii umiljaati, naročito Dafiina... Ima i drudji kučiči ali toj nee toj... Kao Meerima nema nieedno...

123

124

Biografija

Moje ime je Dragoljub Jovanović. Sin i snaja me zovu Gaša. Tako me zvao i otac dok sam bio mali. Rodjen sam 09.11.1948. godine u Jelasnici kod Knjazevca. Diplomirao sam na Rudarskom fakultetu u Boru 1977.  Iste godine sam se zaposlio u Rudniku bakra Majdanpek i ostao mu do danas veran.

Te davne 1977. godine, sa koferom iznošenog veša i punog “fiće” udžbenika i literature iz oblasti rudarstva, u vreme kada su stručnjaci lako dolazili do posla, učini mi otac uslugu i doveze u ovo rudarsko naselje gde sam zatekao miroljubive starosedeoce i ljude dobre volje sa svih strana i svih vera koji se ovde nadjoše svi sa jednim ciljem da sebi izgrade bolje sutra, podignu decu i mirno odavde odu u zasluženu penziju. Kofer i veš pojede zub vremena, a literaturu i očevog “fiću” čuvam za uspomenu unucima. Literaturu, možda će je i oni koristiti, a fiću, po želji oca, da mu se njime igraju praunuci, “da znaju da im je pradeda bio šofer”.

Počinjući stranicu “DELO” na Website zapitao sam se šta bi prema opšte prihvaćenim društvenim normama, (moralnim normama), to bilo «delo», i kada čovek otpočinje sa delima. Ne mogu za sada drugačije, do da se izrazim jezikom diplomata: “Delo je multilateralno korisna stvar po čemu čovek postaje prepoznatljiv”, a vreme kada će čovek početi sa delima je jako rastegljiva stvar isto kao i delo. Moje delo, može se reći, započinje sa zapošljenjem a vezano je uglavnom za rudarstvo i rudarenje u Majdanpeku i okolini.

Radio sam pet godina kao smenski inženjer, zatim 18 godina kao inženjer projektant i odgovorni projektant, od 2000. do kraja 2006. godine radio sam kao rukovodioc Rudarske pripreme i odgovorni projektant, od januara 2007. pa do 20. Oktobra 2008. godine proveo sam na mestu Upravnika Površinskog kopa od kada sam na mestu Pomoćnika direktora za rudarstvo. Nisam liderski tip.

125

Nije skromno ovo ja da kažem ali za 33 godine rada ostavio sam veliki pečat na površinskim kopovima Rudnika bakra Majdanpek i mislim da bi moje iskustvo dobro došlo mladjim kolegama. Sa jednim delom mog doprinosa možete se upoznati u odeljku  ” DELO “ na Website: http://djovanovic.wordpress.com

Volim svoje zanimanje i posao. Uvek sam se trudio da mi vreme ne prodje “uzalud”.    Ako bi nekada ponovo bio u prilici da biram, izabrao bi opet isto.

Srećno sam oženjen suprugom Milenom sa kojom imam sina Mladena.

Moja interesovanja van profesionalnog života su bila a i danas su mnogobrojna i različita. U pojedinim oblastima, kao što je sport, imao sam velliki uspeh.

Eto tako sa godinama dodje nešto čoveku pa krene. Počne da se bavi  nečim što mu u mladosti nikad nebi palo na pamet:  Počeo sam u svojoj 62. godini da pišem priče, priče iz seoskog života.

126

127