UVOD

Davno pre stupanja prvih Evropljana na tle Novog sveta kaktusi su odigrali svoju ulogu u ivotu domorodakog stanovnitva. Indijanska plemena su isprobavala plod kaktusa, jeli su mekane delove stabljike, obradjivali drvenaste delove te biljke i u razne svrhe upotrebljavali vlakna kaktusovih cefalija.

Medjutim, kaktusi su imali i drugi znaaj. Boanstvu, simbolu boga Sunca bila je posveena opuncija teonohtli. Vaan rekvizit prilikom religoznih obreda bio je meksiki okruglasti kaktus ECHINOCACTUS INGENS. Sluio je kao oltar ili vrtveno postolje, gde je na dugake bodlje kaktusa polagana ljudska rtva. Neke manje vrste kaktusa imale su veliki religiozni znaaj i upotrebljavane su kao amulete zato to su Indijanci verovali u njihovu natprirodnu mo. Cikuti (LOPHOPHORA WILLIAMSII), mulato (MAMMILIARIA MICROMER1S) rosapara (MAMMILLARIA LASIACANTHA var. denudata), sumani (ARIOCARPUS F1SSURATUS) imali su ulogu talismana koji su ljude titili od groma, bolesti i drugih nevolja sudbine. Rosarapa je titila i imanje protiv kradje. Verovalo se da e kradljivca stvari koje su bile pod zatitom ovog kaktusa, stii kazna ludila. ikuli je zbog svog narkotinog dejstva bio neizbean na svim sveanostima i sl. Moderne hemijske analize su pokazale da taj kaktus zaista sadri mnogo alkaloida snanog dejstva. Razumljivo je, dakle, to su se i evropski moreplovci zainteresovali za kaktuse. Po povratku u Evropu donosili su ih sa sobom kao poklon. Ponegde se pristupalo i gajenju koje je. medjutim, uspevalo samo sa opuncijom. Ovi kaktusi su se brzo odomaili najpre u paniji, zatim su se rairili u itavom Sredozemlju. Pored opuncije donoeni su i melokaktusi sa arenim cefalijama. Njihovo gajenje nije bilo tako uspeno. Otkrivanje tajne uspenog gajenja kaktusa ostavljeno je sadanjoj generaciji da ga rei.

Stvarno gajenje kaktusa zapoelo je tridesetih godina prolog veka. Spore

jedrilice koje su u prolosti predstavljale dosta nesigurno saobraajno sredstvo za plovidbu preko okeana zamenjene su neto kasnije brim parobrodima. Tada se pojavljuju i prvi sakupljai kaktusa, botaniari specijalisti sa slavnim kolekcijama, struna literatura, kao i odgovarajue komerci jalne organizacije. Glavni centar interesovanja za kaktuse u to doba bila je Francuska. Razmah prve kaktusarske epohe nastao je u doba bidermajera.

Posle privremenog opadanja interesovanja. krajem stolea nastaje u tom pogledu nov polet. Ovog puta prvenstvo je imala Nemaka. Sledci period velikog, i sve jaeg interesovanja za kaktuse jeste doba pred prvi svetski rat Prvi pionir tadanje kaktusarske groznice bio je eki putnik i sakuplja kaktusa A. F. FRI.

Danas se sakupljanje kaktusa razvilo do nevidjenog obima ne samo u Evropi ve i u Japanu, Severnoj Americi i drugde. U SSR postoje hiljade organizovanih ljubitelja kaktusa. Neorganizovanih ljubitelja kaktusa ima jo vie. Slina situacija je ne samo na Zapadu, ve i u Poljskoj. Madjarskoj i u Nemakoj Demokratskoj Republici U mnogim zemljama izlaze asopisi i knjige namenjene ljubiteljima kaktusa.

Sakupljanjem kaktusa pre stotinu godina mogli su se baviti samo bogati ljudi. Godine 1840. plaalo se za uvoz ARIOCARPUSa KOTSCHOUBEYANUSa 200 dolara. Bilo je to vie od teine kaktusa u zlatu. Neke druge vrste kaktusa bile su jetfinije ali ipak malo kome dostupne. Tek u novojc doba, kada se pristupilo gajenju kaktusa iz semena, cene su sniene. Ranije kolekcije su preteno sadrale uvozne kaktuse dok se danas one veinom sastoje od kaktusa proizvedenih iz semena. U zapadnoevropskim zemljama postoje posebni zavodi koji na takav nain proizvode stotine hiljada kaktusa, te su stoga oni danas tako i jeftini. Mada se i dalje uvozi na desetine hiljada kaktusa, ipak semenjai obaraju cene uvoznih kaktusa. U Nemakoj Demokratskoj Republici takodje postoje veliki centri za gajenje kaktusa. Tako na primer, preduzee G. P. G. Aufbau u Berlinu Biesdorfu ima 14 velikih staklenika povrine 8.000 m. tj. na 0.8 ha koji slue iskljuivo za gajenje sukulenata. Godinja proizvodnja tu predstavlja vrednost od preko milion i po DM. U SSR takodje postoje specijalizovana cvearska preduzea koja se bave proizvodnjom veih koliina ovih kvalitetnih biljaka.

Interesovanje za gajenje kaktusa je u stalnom porastu. Nije to samo zbog njihove neobine lepote, ve i zbog toga to se na maloj povrini moe gajiti veliki broj biljaka, i to je za takvo gajenje moguno iskoristiti prozorske

ispuste (simsove) ili balkone gde biljke dobro rastu. Mnogi ljubitelji kaktusa se bave i sakupljanjem ovih biljaka to dovodi do novih poduhvata. Svakako nije tu re o sakupljanju mrtvih predmeta, ve ivih biljaka, koje trae stalnu negu i panju.

Svaki ljubitelj kaktusa koji eli da ima zdrave, lepe i gizdave kaktuse, mora da savlada potrebna znanja o njihovom gajenju. Otuda se i ova publikacija preteno bavi upravo nainima gajenja. To svakako odgovara svima ljubiteljima kaktusa bez obzira da li je re o onima koji se bave tim poslom amaterski ili profesionalno.

Pregled najvanijih vrsta kaktusa dat je uopteno. Potrebna saznanja mogu se nai jedino u strunim asopisima i u veim monografijama na stranim jezicima.

OSNOVI MORFOLOGIJE

Celim svojim izgledom kaktusi se izrazito razlikuju od biljaka koje kod nas rastu. Posetioci staklenika, u kojima se nalaze kolekcije kaktusa esto imaju utisak da su pred njima biljke koje kao da nisu sa nae planete. udnovati oblici kaktusa izazivaju uvek divljenje i interesovanje. Valjda i nema oveka koji bi ostao ravnoduan kad ugleda lepo sortiranu kolekciju kaktusa. Zanimljivo je da su kaktusi, i pored svoje neobine spoljanosti. veoma srodni s mnogim zeljastim biljkama. U to se moemo uveriti ako posmatramo mlade, tek iznikle sejance. Mnoge vrste kaktusa imaju dva jasno razvijena kotiledona. To se naroito odnosi na podfamiliju PEIRESKIOIDEAE, koja ima normalne kotiledonske listie, iste kao kod biljaka drugih familija. Kaktusi iz podfamilije OPUNTIOIDEAE takodje imaju vidljive kotiledone, ali izrazito zadebljale. To je primer intenzivnijeg sukulentnog razvoja. Sline kotiledonske listie imaju i mnogobrojni predstavnici podfamilije CEREOIDEAE Ovde, medjutim, postoje znatne razlike ve i izmedju pojedinih rodova. S obzirom na razvojni put, kotiledoni viih tipova su sve manji, ali i deblji tako da najrazvijeniji rodovi imaju kotiledone u obliku poluloptica, razdvojene slabo naznaenom brazdom. Kaktusi, dakle, spadaju u biljke pod nazivom dikotile tj. pripadaju klasi DICOTYLEDONES (Magnoliatae). Nije retkost da sejanci imaju i tri kotiledonska listia. Kod

ovih biljaka obino moemo u daljem razvoju zapaziti razne izuzetke. Za uspenu praksu neophodno je upoznati barem ukratko gradju kaktusa i njihovih najvanijih organa. Poznavanje osnovnih morfolokih oznaka i botanike podele familije CACTACEAE, kao i njene podele na podfamilije, rodove i vrste neophodno je ako elimo da ove biljke gajimo sa uspehom. Da bi ljubitelji kaktusa mogli stvarati pravilne zakljuke za praktine potrebe gajenja, kao i u okviru sistematike kaktusa moraju znati to vie o kaktusima. Svakako, ovde nije mogue objanjavati sve osnovne botanike pojmove, koje. kako autori smatraju, itaoci ve poznaju. Kaktusi su sukulentne biljke, mada je stepen sukulentnosti razliit u pojedinim rodovima, kao i u okviru cele familije CACTACEAE. U podfamiliji PEIRESKOIDEAE nailazimo na biljke grmolikog rasta - ali koje imaju jo normalne asimilacione listove. U podfamiliji OPUNTIOIDEAE listovi su neto razvijeniji, ali su, po pravilu, ve znatno reducirani. U treoj podfamiliji CEREOIDEAE vie nema listova, a tela tih kaktusa su ak sukulentna. Razvojni stepen pojedinih rodova moe se ocenjivati na osnovu izgleda reproduktivnih organa - cveta, ploda, semena. kao i po tome na kome vegetativnom delu biljke oni izrastaju. Razvoj sukulentnosti moe se lako objasniti i uticajem spoljnih inilaca. Medjutim, razvoj za sitematiku vanijih organa cvetova, plodova i semena zasad jo nije do kraja razjanjen. Razumljivo je to su izvodjeni ogledi radi rekonstrukcije itavog tog razvoja. Nedostaju fosilni ostaci na osnovu kojih bi se moglo oceniti kako su izgledali preci sadanjih kaktusa. Jedini fosil EOPUNT1A DOUGLASII bio je identifikovan kao okamenjena konifera.

TELO KAKTUSA

Nadzemni deo kaktusa, stablo, naziva se telo. Ovaj naziv, koji se razlikuje od botanike terminologije, usvojen je u celokupnoj literaturi o kaktusima, pa se danas upotrebljava na svim jezicima, kao i u opisima na latinskom.

Sredinom tela svakog kaktusa prolaze provodni snopii, i to od korena pa sve do vegetacione kupe biljke gde se i zavravaju. Oko provodnih snopia nalazi se mnogo tkiva kambija, koje je obavijeno pokoricom epidermisom.

Najprimitivniji kaktusi peireskije imaju tanko stablo. Sto su kaktusi na razvojnom putu dalje otili, ova stabla su sve deblja. Istovremeno se postepeno

redukuju listovi. Tako su u peireskije listovi, jo normalni, dok su u opuncije prilino redukovani. Ostali kaktusi vie nemaju listova. Funkciju listova asimilaciju i razmenu gasova preuzelo je telo. odnosno stablo. Bujno razvijeno telo, to je osobina veine naih tipinih kaktusa, naziva se sukulentnost. Kaktusi su, dakle, sukulentne biljke (sonice). Poveanje obima tela kaktusa izaziva deblji sloj parenhimskog tkiva koje moe da vee veliku koliinu vode, potrebne za odravanje ivotnih procesa, naroito za vreme dugotrajnih sua. Svi kaktusi su viegodinje biljke trajnice. Visina im je veoma razliita. Ve pri letiminom pogledu zapaamo da se najprimitivniji (peireskie) njihovi oblici na prvi pogled ne razlikuju od cveta rue ili drugog grmlja. Opuncije imaju naroite, karakteristine lanke, koji mogu biti pljosnati, jajoliki ili cilindrini Iz svakog lanka moe izrasti nekoliko novih lanaka. Tako nastaju grane i itavi grmovi najrazliitijih oblika.

Ostale kaktuse grubo delimo na stubaste (cereoidne), loptaste i na epifite. Stubasti kaktusi su mnogo vii nego to je prenik njihovog stabla. Ako rastu pravo uvis, ne razgranjavajui se, govorimo o stubastom ili kolonadskom rasta Kandelabr ima grane koje rastu ak paralelno sa glavnim deblom. Pri granatom rastu pojedine grane su pod odredjenim uglom. u odnosu na deblo, poput veine naeg drvea. Mnogobrojni cereoidni kaktusi granaju se prizemno, stvarajui grmove. Kad su stabla slaba, pa im treba neka potpora, govorimo o grmolikim penjaica ma; zato to nemaju potporu rast im je kao u penjaica, viseih biljaka. Ovakav visei rast ima i veina epifita. Epifiti rastu u krunama stabla, a njihove stabljiice vise slobodno nadole. Prelazni oblik izmedju stubastih i loptastih kaktusa jesu cilindrini, valjkasti kaktusi. Kod ljubitelja kaktusa najpopularniji su loptasti ili krai stubasti kaktusi. Neke vrste kaktusa stvaraju lopte pravilnog oblika; nekad su takve lopte spljotene, a neke rastu u obliku diska. Mnogobrojne vrste stvaraju bujne izdanke sa itavim kiticama glava. Takav oblik rasta zove se kitiasti ili cespitozni. Kitice se mogu stvarati i dihotomnim delenjem glava. To je naroito tipino za neke mamilarije (MAMMILLARIA PARKINSONII i dr.). Glava pone da raste od vrha u irinu, pa se postupno deli na dva do tri dela. S poetka su ti de lovi jo spojeni ali tokom rasta postepeno se dele, sve dok svaka ne postane slina glavi od koje je postala. Nove glave se mogu dalje dihotomno deliti.

Slino poinje rast brazdasti, krislatni oblik, koji je zapravo abnormalan. Tu postoji itav niz grebena, brazdi; ponekad su na zanimljiv nain savijeni, iskrivljeni. Uzrok te pojave jo nije poznat. Takav oblik se nije mogao vetaki proizvesti; ponekad se pojavi ve kod sejanaca, drugi put tek na

starijem, razvijenijem, normalnom telu kaktusa. Sledee odstupanje od normalnog rasta je monstronizam, gde dolazi do ptetvaranja dotadanjeg pravilnog, geometrijskog oblika u nepravilni, udovini. Zasad nije poznat uzrok ovako nepravilnog rasta i oblika. Na ovakav rast monstroza i kristata nailazimo i kod njihovog vegetativno dobijenog potomstva, dok su, po pravilu, sejanci iz njihovog semena normalni. Ovakve nepravilnosti rasta mogu svakako biti prouzrokovane raznim iniocima.

Dalja abnormalnost je tzv. deficitarna mutacija; medju hiljadama sejanaca nailazimo ponekad na jedinke bez lisnog zelenila. U prirodi bi takve jedinke uginule; ali, ako su kalemljene, one i dalje vegetiraju. Prilikom nedostatka hlorofila javlja se uta ili crvena boja, pa su takve biljke veoma privlane; ako su ute, onda je to oblik aurca, a ako su crvene, onda rubra. Kad su samo na nekim mestima bez hlorofila, tada je to oblik picta. Neki sakupljai kolekcionari kaktusa vole taj oblik, smatrajui ga posebnim raritetom. A. V. Fri (eki sakuplja i istraiva kaktusa Prim. prev.) takodje je voleo takve izuzetne oblike.

Crte 1

Oblici tela kaktusa: 1 stubasti (columnaris), 2 cilindrini (cylindricus), 3 loptasti (globosus), 4 diskosni (disciformis), 5 drvoliki

(arborescens), 6 svenjaki (can delabriformis), 78 grmoliki (caespitosus), 9 visei (decumbens), 10 puzajui (repens).

EPIDERMIS

EPIDERMIS (pokorica) je tkivo koje ini samo jedna vrsta elija koje tite biljke od nepovoljnih spoljnih uticaja, tj. protiv uvenua, iznenadnih toplotnih udara, prejakog osvetljavanja itd. elije na povrini imaju kutikulu (CUTICULA) koja skoro ne proputa vodu i gasove. Na povrini se esto izluuje voskasta materija pahuljastog oblika, pa su elije kvrgave, reljefne, a kod lisnatih sukulenata javljaju se u obliku dlaica (TRICHOMI). Epidermis nema hlorofila u elijama, pa zato i ne obavlja asimilaciju. Pokorica biljaka koje se nalaze na isturenim, ekstenzivniijim poloajima ponekad se deli vodoravno, stvarajui hipmiermus (HYPODERMIS) koji pomae pokoricu u njenoj funkciji. Hipodermis je takodje bez hlorofila. Ispod pokorice i hipodermisa je osnovno tkivo u kome se ve nalaze HLOROPLASTI koji obavljaju funkciju fotosinteze. Biljkama je neophodna razmena vodene pare i gasova, iji su posrednici stome. Stome se uvek sastoje od dve elije, postavljene jedna prema drugoj, koje se upadljivo razlikuju od ostalih epidermalnih elija. Kad je vreme vlano, ove dve elije se razmiu, omoguavajui prolaenje vodene pare i vazduha do asimilacionog tkiva, iz koga biljka uzima ugljen dioksid koji je neophodan za fotosintezu. Kad je vreme toplo i suvo, relativna vlanost vazduha se znatno sniava stome se zatvaraju.

Asimilacija CO2 kod kaktusa je donekle drugaija nego kod lisnatih biljaka: vri se i kad su pore zatvorene a deo ukupne hemijske reakcije prebacuje se u none sate. Ovo je veoma vano za uvanje dragocene rezervne vode u telu kaktusa.

AREOLE I AKSILE

Na kaktusima se nalaze posebni organi iz kojih izrastaju bodlje (trnovi), a najee boni izdanci i cvetovi. Ovi organi zovu se AREOLE; one su. donekle, sline okcima drvea. U svakoj areoli zavrava se provodni snopi koji je ukoso otklonjen od glavne osovine. Kada iz ma kojih razloga odumre vegetaciona kupa. iz neke od areola izrasta nov boni izdanak, ili nova glava. Kod primitivnih kaktusa iz areola izrastaju i listovi. Bodlje iz areola niu

postepeno u smeru odozdo nagore. Na biljkama primitivnih kaktusa mogu tokom godina izrastati sve nove i nove bodlje za razliku od vrsta na viem stupnju razvoja, kod kojih se bodlje ne stvaraju. Cvetovi i boni izdanci veinom izrastaju iz areola. Pojavljuju se odmah iznad bodlji. Medjutim, kod nekih rodova mesto gde se javlja pupoljak, a to znai i cvet i boni izdanak, udaljeno je od areole. Takav sluaj je kod biljaka koje nemaju

rebraste izboine, ve samo bradavice: tada gornja strana bradavice izgleda kao da je razdvojena uzdunom brazdom. Ta brazda nosi naziv koritance to je posebna karakteristika roda CORYPHANTHA. Ovim jo nije zavreno odvajanje areola od mesta gde izbijaju cvetovi i boni izdanci. Fruktifikacioni vor je ponekad pomeren sve do ljeba izmedju tri bradavice: to mesto se naziva aksila (axila). Takav raspored je tipian za sve vrste roda MAMM1LLARIA kao i za neke druge. Kod nekih biljaka se boni snopi, koji je usmeren ka areoli. na odredjenoj udaljenosti od nje epa na dva snopia: jedan tei ka aksili, a drugi ka areoli. Tano otkrivanje mesta izbijanja cveta veoma je vano za odredjivanje pripadnosti nekom rodu.

Crte 2

Telo kaktusa u preseku: 1 Echinopsis, 2 Mammillaria, CS provodni snopii (osovina), V vegetaciona kupa, C snopii, E epidermis, A

areole, AX aksile.

Areole su obino obrasle bodljama, vunastim ili svilastim tvorevinama. Kod nekih vrsta ove vunaste i svilaste tvorevine se dugo odravaju, dok se kod drugih brzo izgube, tako da areole ostanu gole. Na aksilama se isto tako mogu pojaviti: vunaste niti, dlaice, ekinje. Sve su to karakteristine oznake za odredjivanje kaktusa.

BODLJE (TRNOVI)

Najlepi ukras kaktusa su bodlje: one su postale promenom listova. Bodlje se sastoje iz osnove, srednjeg dela i kupe. Za vreme rasta bodlje su priljubljene uz osnovu. Zato se mlade bodlje lako lome upravo u svom donjem delu, gde je tkivo jo mlado, nedozrelo dakle, mekano. Bodlje postepeno gube vodu: tek kada sazru, one su otvrdle i vrste.

Oblici bodlji su raznovrsni. Uobiajena je odredjena terminologija koja odgovara osobinama pojedinih tipova. Osnovni tipovi bodlji su sledei: vlasaste, ekinjaste, igliaste, vretenaste i konusolike. Na preseku su veinom okrugle. Mogu biti granate i pljosnate, ili u svom donjem delu imaju pupak, a u gornjem jednu ili vie brazdica. Neke, uglavnom jae bodlje mogu biti popreno nazubljene, pa ak i prstenaste. Veoma retke su papiraste bodlje, koje izgledaju kao da su izrezane od pergamenta. Za neke vrste kaktusa karakteristine su bodlje sa kukasto savijenim vrhom. Sve te ponekad neznatne razlike mora svaki ljubitelj kaktusa posle izvesne prakse dobro raspoznavati. Dobra lupa moe tu biti od neprocenjive koristi.

Vana je i boja bodlji. Prava boja se najbolje odredjuje posle vlanog vremena. Kod nekih mamilarija treba obratiti panju na karakteristine razlike izmedju belih i prozranih bodlji, koje izgledaju kao da su staklaste.

Bodlje su, po pravilu, na areoli svrstane u jednu ili dve kolone, i to periferno i u sredini. Ponekad u sredinjem delu postoji i tzv, trea kolona. Posebna vrsta bodlji su GLOCHIDY; to su sasvim kratke, malene bodlje koje nose unazad zavrnute, mikroskopski malene kukice minijaturne harpune. Lako se lome, prilepljuju se za pokoicu i mogu biti veoma neprijatne. Glohide su karakteristine za opuncije.

Kod nekih vrstva kaktusa nailazimo na dlakave bodlje. Zanimljiv raspored takvih dlaka ima MAMMILLARIA PLUMOSA - gde pojedine bodlje pod

lupom izgledaju kao perca. Postoje i nektarske bodlje: zakrljale su, izluuju kapljice slatkog nektara. Jo nije objanjeno kakav znaaj ima ta prirodna pojava. U kolekcijama kaktusa ovaj nektar privlai dosadne mrave.

Crte 3

Glavni oblici bodlji: 1 vlasasti (setacei), 2 igliasti (aciculares), 3 vretenasti (subulati), 4 konusoliki (conici), 5 perasti (plumosi), 6 prstenasti (annulati), 7 papirasti (papyracei), 8 eljasto poredjani

(pectinati), 9 kukasti (hamati).

REBRA I BRADAVICE (MAMILE)

Za veinu kaktusa podfamilije CEREOIDEAE karakteristina su rebra. PEIRESKIOIDEAE I OPUNTIOIDEAE, medjutim, nikad nemaju rebra. Rebra mogu biti niska, iroka ili uska. Razume se. visina i irina rebara kombinuju se na razne naine, pa u tom sluaju imamo rebra visoka-iroka, visoka-uska i sl. Po pravilu, rebra su prava tj. usmerena od kupe ka korenovom vratu. Ponekad su, pak, spiralno uvijena a kod cilindrinih ili stubastih biljaka mogu bili poredjana i u obliku navoja.

Crte 4

Rebra kaktusa: 1 otra, otrograna, 2 ovalna, 3 pljosnata i niska, 4 povezana nedeljena, 5 deljena poprenim zarezima, 6 razdeljena u brazdice, 7 razudjena u kvrge, 8 razudjena u mamile (bradavice).

Ako posmatramo rebra na preseku, vidimo da mogu biti okruglasta ili uglasta. Krajevi rebara mogu, opet biti otri, tupi, zaobljeni ili ak iskoeni. Prilikom

posmatranja rebara moramo uoavati i poprene zareze, odn. kanalie. Poznata ECHINOPSIS EYRIESII ima spojena rebra bez ikakvih poprenih zareza ili kanalia. Ali postoje i vrste ija su rebra sa dubokim poprenim zarezima, potpuno podeljena u samostalne izboine kvrge. Manje poprene zareze takodje nazivamo kanaliima brazdicama. Kod lobivije popreni zarezi idu koso ka osovini rebra dok inae imaju oblik slova V, ili su u obliku luka.

Na ivicama rebara nalaze se areole; smetene na hrptu rebra, ili ukorenjene uz rebro. Na rebrima, gledanim sa strane, moemo zapaziti posebne brazdaste izrataje koji su kratki, veoma istureni, tupi ili otri, tanki ili debeli itd.

Strunjaci se ne slau u pogledu postanka rebara kod kaktusa; jo se ne zna tano kako je postao takav tip kaktusa bez rebara, sa areolama na vrhovima bradavica i sa cvetovima izraslim iz aksila.

KOREN

Podzemni deo kaktusa koren moe biti veoma razliito formiran. Tokom gajenja kaktusa biljke esto presadjujemo, ime se i korenov sistem oteuje, ali se on i drukije razvija nego u prirodi. Neke vrste kaktusa stvaraju loptast koren, koji prodire u dubinu i nema mnogo bonih korenia. U nekim sluajevima formira se rastresit korenov sistem, gde koren raste blie povrini i ponekad je veoma dugaak. Poznajemo i kaktuse s korenom repasto zadebljanim, sa sistemom glavnog debelog korena, i kaktuse kod kojih iz korenovog vrata izrasta splet finih i bogato razgranatih korenia.

Da bi koren mogao upijati hranljive materije, on mora rasti. Na odredjenoj udaljenosti od korenove kape razvijaju se korenove dlake koje jedino i mogu da iz zemlje crpe vlagu, zajedno sa hranljivim soli ma. S porastom korena istovremeno se pomera i zona u kojoj nastaju korenove dlaice. Prema tome, koren ne crpi vlagu celom svojom duinom, ve samo preko odredjenih svojih delova, tj. u zoni od kupe korena, pa za 1 cm. duine. U vreme sunog perioda koren kaktusa ne raste, ali se na latentnim delovima stvaraju klice novih korenia koji odmah poinju rasti, a uskoro i upijati vlagu. Ljubitelji kaktusa ih nazivaju latentnim korenima. Mogu se videti golim okom. Stvaranje latentnog korenja moe se ubrzati ako dugaki koren u vreme

mirovanja kratimo.

Koren epifitnih kaktusa izrasta esto celom duinom izdanka, ili u pazuhu lanka, pa visi slobodno, ili se hvata za grane i druge vrste predmete.

CVET I PLOD

Kod primitivnih kaktusa cvetovi izrastaju na vrhovima bonih granica i imaju karakter transformisanog bonog izdanka. U tom sluaju su areole, iz kojih izlaze bodlje, smetene na zelenom plodniku. Pupoljak se takodje moe transformisati u boni izdanak. Ako ga otcepimo moe i da se oili i da novu biljku. Takve cvetove imaju mnoge opuncije. Pupoljci kaktusa na viem nivou evolucionog razvoja ne mogu se oiliti, mada plodnik ima areole i bodlje. to je stepen razvoja vii, tim se u veoj meri gube karakteristine oznake bonog izdanka: bodlje su transformisane u dlake, slabije ili jae. ili su cvetovi goli; napokon ieznu i areole, ostanu samo ljuspe. Kod tipova na najviem stupnju razvoja cvetovi su maleni, na plodniku nema ni Ijuspi. nestane i hlorofil. Cvetovi su petaloidni ceo cvet ima istu boju kruninih listia. Kod kaktusa, odnosno njegovog cveta, aica i krunica su srasle. Svi organi cveta su spiralno rasporedjeni. Cvetni listii postupno prelaze iz spoljnih spirala u unutarnje. Otuda nije mogue lako razlikovati epale od petala. tj. aine od kruninih listia. Praonici su takodje spiralno poredjani. Plodnik je uvek podevetan. Do skora su se botaniki autoriteti slagali u tome da EUPEIRESK1A ima nadcvetan plodnik to se smatralo jedinim izuzetkom. Medjutim. najnovija prouavanja su pokazala da je i u ovom sluaju plodnik podevetan te su dakle, cvetovi u celoj familiji CACTACEAE u tom pogledu isti.

Izmedju plodnika i cvetnog omotaa (PERIGON) nalazi se jedna cevasta tvorevina koja moe biti razliite duine; to je u stvari, produeno tkivo cvetne loe pa. prema tome, nije re o cevi u pravom smislu te rei (iz srasle osnove kruninih listia)i

Prema obliku, cvetovi mogu biti okruglasti, zvonasti, levkasti i cevasti. Cilindrini cvetovi su takve gradje da ih mogu opraivati kolibri i slepi mievi. Veina kaktusa ima pravilne cvetove (aklinomorfne). mada ima dosta rodova kod kojih su cvetovi monosimetrini (zigomorfni). Plod kaktusa je slian obliku jagode. Ovi plodovi mogu biti obrasli bodljama (trnovima), dlakasti ili

ogoljeni to zavisi od razvojnog stepena odgovarajue vrste. U vreme zrelosti se osue, raspadaju se, ili omekaju, pa se raspu. Veina zrelih plodova puca vertikalno a samo neki i horizontalno: pojedine vrste kaktusa stvaraju plodove u samom telu, koji se pojavljuju kad sazru (MAMMILLARIA, MELOCACTUS i dr.).

Crte 5

Cvet kaktusa: ANT pranici (antherae), FIL praniki konac (filamenta), N komora nektarija (nectarium), P unutarnji cvetni listii (phylla perigonii

interiora), S spoljni cvetni listii (phylla perigonii exteriora), PER perikarpel (pericarpellus), OV plodnik (ovarium), STY stubi tuka

(stylus), STI ig (stigma).

CEFALIJUM

Cvetovi kaktusa veinom izrastaju iz areola, ponekad iz aksila ili koritanaca kao to je ranije navedeno. Kod nekih rodova cvetovi izrastaju iz areola, ali samo iz onih koje su skupljene u obliku posebnog organa pod imenom cefalijum (CEPHALIUM). Postoji pravi i lani pseudocefalijum. Areole u cefalijumu imaju drukiji znaaj nego na drugim mestima tela: umesto bodljama, areole su obrasle ekinjama, svilicom ili biljnom vunom. Cefalijum se javlja ve na vegetacionoj kupi (temenu) biljke, na primer kod roda MELOCACTUS, DISCOCACTUS i CEPHALOCEREUS. Naprotiv, lani. tj. pseudocefalijum nastaje tek kasnije, poto bodljama snabdevene areole promene svoj karakter, s tim to na njima tada naknadno niu ekinje ili svilica; na kraju se pojave i cvetovi. Kod melokaktusa se cefalijum nalazi na vegetacionoj kupi: on je ili ravan ili reljefan; kod nekih vrsta postupno izrasta znatno u duinu. Kod diskokaktusa je manji zato to se rubne areole kasnije transformiu u normalne, a umesto biljne vune i ekinja izrastaju bodlje. Kod stubastih vrsta, cefalijum i pseudocefalijum se nalaze samo na jednoj strani; prema tome, cefalijum je uspravan i, po pravilu, okree se i usmerava ka odredjenoj strani sveta.

SEME

Seme kaktusa moe biti veoma raznoliko. Tako, na primer, seme opuncije je krupno i pljosnato, slino donekle soivu ali je neobino tvrdo. Seme ostalih vrsta ima obino u preniku 1 do 2 mm. Postoje vrste kaktusa i sa mnogo krupnijim semenom. ali i takve ije je seme sitno kao prah. Boje je crne ili smedje. Seme moe biti glatko i sjajno ili hrapavo bez sjaja, s brojnim izboinama ili bradavicama.

Prvi strunjak koji je zapazio sve te razlike i ukazao na znaaj morfolokih oznaka semena za sistematiku bio je A. V. Fri. On je prouavao ne samo oblik semena za sistematiku, ve i karakteristike elija spoljnog omotaa. A. V. FRI se koristio makrofotografijom sa desetokratnim poveanjem, mikrofotografijom uz poveanje od dvesta pedeset puta. Svoju metodu nazvao je daktiloskopijom semena. Danas se prave snimci povrine semena

i

primenom raster-elektronskog mikroskopa uz poveanje snimaka u odnosu 1 : 5000.

Na semenu uoavamo spoljni omota, semenjau (TESTA). zatim pupak (HILUM) mesto gde je se me bilo priraslo uz FUNICULUS i nabor (ARILLUS) - plutasto tkivo oko hiluma. koje kod raznih vrsta ima karakteristian oblik. U semenu je klica (KMBRION). Hranljivo tkivo klice u semenu (PERISPERM), inae kod primitivnih vrsta razvijeno, u viih oblika kaktusa iezava.

Crte 6

Presek semena: T semenjaa (testa), HI pupak (hylum), M mikropilarni otvor (micropyle), K kotiledoni (cotyledones), H hipokotil (hypocotyl), R

korenak (redicula), P hranljivo tkivo (perisperm) esto nedostaje.

POLEN CVETNI PRAH

Polen je fini prah koji se stvara u pranicima. Polenova zrna, preneta na ig tuka klijaju i probijaju ga dok ne stignu do jajne elije u embrionovoj kesici koja je smeitena u semenom zametku. Od semenog zametka se, posle oplodjenja jajne elije, razvije seme. Kada posmatramo polenova zrna pod

elektronskim mikroskopom, zapaamo da su ona veoma sloena i raznorodna. Uporedjivanjem polena raznih jedinki moemo ocenjivati stepen njihove srodnosti.

Nakhjali polen moe se tokom nekoliko dana uvati medju slojevima suvog papira. Na vlanom polen bubri i prosipa se.

Ariocarpus kotschoubeyanus (LEM.) BERG.

Astrophytum coahuilense (MOLL.) KAYS.

Copiapoa cinerea (PHIL.) BR. et R.

Copiapoa lembkei BACKBG.

Echinofossulocactus coptonogonus (LEM.) LAWR.

Coryphantha poselgeriana var. valida (J.A. PURP) HEINR.

Echinofossulocactus longispinus n.n.

KAKTUSI U PRIRODI

Kaktusi kao endemiti rastu iskljuivo u AMERICI. Jedni su predstavnici roda RHIPSALIS doprli do AFRIKE i INDIJE i to oevidno bez ljudskog uea. Posle otkria AMERIKE kaktusi su preneti u EVROPU, gde su se odomaili i kao divlji proirili oko Sredozemnog mora, a kasnije i u mnogim drugim zemljama. U AUSTRALIJI su opuncije ak postale dosadni korov. Tek nedavno je pronadjen nain kako primenom bilokih inilaca moemo ograniiti irenje kaktusa.

U svojoj prvobitnoj domovini kaktusi su se postepeno prilagodili i sui i hladnoi. Neki kaktusi dopiru na severu do Kanade (do 53 severne irine) a na jugu do Patagonije (do 50 june irine). U tim udaljenim krajevima klima je mnogo surovija nego na istim naim uporednicima zato to ni u Kanadi, a niti u Patagoniji nema nikakve tople struje koja bi ublaavala klimu.

Najsevernije i najjunije oblasti irenja kaktusa medjusobno su udaljene preko 10.000 kilometara. I ne samo to, kaktusi su savladali i znatne visinske razlike. Rastu isto tako dobro na morskim obalama kao i na visokim planinama. Uspeli su da se prilagode i prirodnim uslovima na nadmorskim visinama iznad 5.000 m. (Oroya u Peruu).

Jasno je da je na tako ogromnim prostorima i klima veoma razliita. Ako znamo postojbinu pojedinih vrsta kaktusa, kao i uslove pod kojima ive u prirodi, moemo na osnovu toga izvoditi veinom pouzdane zakliuke za njihovo gajenje u naim uslovima. Zato smo na kraju ove knjige dali strunu informaciju posebno o poreklu svakog roda kaktusa. Potrebno je takodje imati barem osnovne podatke o klimatskim uslovima u pojedinim regionima.

Klima regiona gde ive kaktusi moe se podeliti na nekoliko osnovih tipova. To je, svakako, samo tematska podela ali se tim lake mogu razaznati razlike izmedju pojedinih klimatskih zona. Osnovni klimatski tipovi su sledei: tropski, suptropski, stepski, savane, klimatski tip stenovitih i peanih pistinja, planinski, umereni.

Za tropsku klimu je karakteristina visoka toplota tokom cele godine uz istovremene obilne koliine padavina. U tropskim zonama esto pada kia tako da su periodi bez kie veoma kratki, ili ih uopte nema. Od kaktusa tu rastu neki CEREUSI i EPIFITI kao puzavice. Gaje se u Evropi u

staklenicima.

Savane su regioni s tropskim egama i tropskim kiama. Za razliku od tropa, kini periodi se smenjuju sa suvim razdobljima. Kaktusi koji tu rastu takodje vole toplotu i zahtevaju toplije zimsko stanite.

Pustinjska klima je u pogledu padavina suprotna tropskoj. Kia je veoma retka. Ponekad ne pada i po nekoliko godina. Leti je uvek veoma toplo. Zimske temperature se kolebaju u zavisnosti od geografske irine i nadmorske visine. U stenovitim i peanim pustinjama raste jo nekoliko vrsta kaktusa.

Stepska klima nastaje tamo gde su inae svake godine este padavine, ali kratko traju. Zatim dolaze dugi suni meseci. Na temperaturu utiu geografska irina i nadmorska visina. Brojne vrste kaktusa vole upravo takvu klimu.

Planinska klima slina je stepskoj ali postoje velike razlike izmedju dnevnih i nonih temperatura, pa temperature esto padaju ispod take smrzavanja. U visokim planinama raste takodje mnogo vrsta kaktusa.

Klima umerene zone odgovara priblino naim klimatskim uslovima. Ponekad je i otrija. Na povoljnijim poloajima i visinama, na suvim mestima. na primer. takodje rastu kaktusi. Neki od njih su i kod nas otporni na hladnou.

Poto nas interesuje u kakvoj klimi rastu kaktusi u prirodi, zanima nas takodje i na kakvom tlu rastu. U tom pogledu vrene su analize uzoraka donetih pravo sa nekih nalazita. Odredjivana je koliina humusa, granulacija supstrata i reakcija zemljita tj. PH vrednost i sl.

Leushtenbergia principis HOOK. Ariocarpus fissuratus (ENG.) K. SCH.

Utahia sileri (ENG.) BR. et R. Aztekium ritteri (BOD.) BOD.

Astrophytum myriostigma LEM. Astrophytum capricorne (DIETR.) BR. et R.

Astrophytum senile var. aureum (MOLL.) BACKBG. Astrophytum ornatum var. glabrescens (DC.) WEB.

Ipak, mnogobrojni putnici istraivai koji su imali priliku da posmatraju bezbrojne kaktuse u prirodi, salgasni su u tome da zemljini suprstrat nema bitnu ulogu. U prirodi kaktusi mogu opstati samo tamo gde u njihovoj blizini nema drugih biljaka. Na boljem zemljitu i pri obilnijoj vlazi bi se svakako bolje razvijali ali ne mogu se takmiiti sa oblinjom bujnom vegetacijom. Zato kaktusi najee i rastu na veoma suvim poloajima, medju kamenjem, u pukotinama stena i sl., gde nema nijedne druge biljke. To su ekstremni ivotni uslovi, ali su upravo zato kaktusi za takve uslove odlino i prilagodjeni.

U vezi s klimom je i tip zemljita. Vaan sastavni deo zemljita je humus. On nastaje razlaganjem organskih materija i njegovo nastajanje je uslovljeno klimom. Da bi humifikacioni proces u kome iz organske materije (lie, stabljike, korenje. stajnjak i sl.) nastaje humus, mogao nesmetano tei neophodna je izvesna koliina vlage. S obzirom da kaktusi nalaze pogodne ivotne uslove samo na veoma suvim stanitima tamo je i humus redak. Prema miljenju strunjaka, uspevanje veine kaktusa ne zavisi od padavina. Njihova prilagodljivost je stvarno veoma velika. Zato neki kaktusi koji se nalaze u suvom podneblju podnose obilno zalivanje poto imaju korenov sistem koji veoma dobro upija vlaga.

Putnici istraivai su esto iznenadjeni kad u prirodi vide napadno malo sejanaca i mladih biljaka uopte. To je razumljivo, poto tamo gde kia padne jednom u nekoliko godina seme ne moe da isklija svake godine. Ali stanje nije bolje ni tamo gde postoje redovni kini intervali. Seme masovno klija, ali mlade biljke, sone i jo bez bodlji, predstavljaju izvrsnu hranu za razne ivotinje; i vee biljke napadaju larve insekata koje se uvozom prenesu ak u Evropu. U SSR se dogodilo da je jedan ljubitelj kaktusa na svoje veliko iznenadjenje, na svee uvezenom materijalu iz Meksika pronaao nepoznatog insekta. Jo gore je bilo to to se podrobnijim istraivanjem pokazalo da je itava biljka protkana izbuenim kanalima. Za kaktuse su opasne i vie ivotinje, posebno koze i ovce, koje su u stanju da kaktuse opustoe.

Na neke vrste kaktusa nailazimo samo na ogranienim mestima; njihov areal je, dakle, uzak. Za takve kaktuse najvea opasnost je ovek. Poljoprivredna proizvodnja, izgradnja vetakih jezera i brana, naseobina i industrijskih zgrada i postrojenja unitile su mnoga stanita kaktusa. Postoje i nesavesni kolekcionari sakupljai koji unitavaju i sitne, oteene biljke, mada nisu za prodaju, samo zato da bi obczbcdili sumnjivi monopol na taj ili onaj varijetet. Zato se ne treba uditi to su sve ei zahtevi za zatitu ovih biljaka.

MEKSIKO

Najvei broj raznih vrsta kaktusa u itavoj Severnoj Americi nalazi se u Meksiku, na prostranoj teritoriji izmedju dva Okeana, juni Meksiko ima klimu sa odlikama tropskim; u srednjem i severnom delu zemlje padne malo kie. Izuzetak je Primorje Atlanskog okeana. Najvei dco Meksika je planinski i na znatnoj nadmorskoj visini. Glavni grad drave Meksiko ima nadmorsku visinu preko 2 600m. Mnogobrojni planinski lanci jo su znatno vii.

To su veoma suni krajevi. Oblaci koji s okeana donose vlagu retko predju planine koje se pruaju uporedo sa obalom. itava ta teritorija je stepa koja ponegde prelazi u pustinju. Postoje mesta uglavnom na severu, gde tokom cele godine ne padne kie vie od 100 mm. Na severu ne samo to ima vie sue. ve je klima uopte ekstremnija nego u centralnom Meksiku. Noi su hladne. Zimi ak ni sneg nije redak. Januara 1967. god. temperatura je i u gradu Meksiku pala na 10 C itava zemlja je bila pod snegom. Mnogo ljudi se smrzlo, ali su kaktusi vrlo dobro izdrali hladnou i sneg. Tokom dana obino biva relativno toplo. Sunce je i zimi visoko nad horizontom dnevne temperature su dosta visoke. Kini period u celom Meksiku dolazi leti. U centralnim privincijama u jesen usledi jo jedan krai i slabiji period padavina. U severnim provincijama vlada suva zima.

Najbogatije u kaktusima su centralnoamerike provincije Idalgo, Kcsctcr, San Luis Potose i Zakatekas. Tu je pre svega postojbina veine rodova MAMMILLARIA, CORYPHANTHA, THELOCACTUS, ECHINOFOSSULOCACTUS, ASTROPHYTUM, ECHINOCACTUS, ECHINOCEREUS i dr. Ovde u kolekcionarskom pogledu susreemo veoma dragocene varijetete kao to su ARIOCARPUS, OBREGONIA, STROMBOCACTUS, LOPHOPHORA i dr. uvena je BARANCA VENADOS, dolina staraca, gde raste popularni stari CEPHALOCEREUS SENILIS. ezdesetih godina prolog veka kroz taj kraj je proputovao slavni eki putnik istraiva i kolekcionar Benedikt Rezi. On je iz grada Meksika jahao tri dana dok nije stigao do doline. Prvi je u Evropu doneo seme retkog kaktusa CEPHALOCEREUS (SENILIS). Pedeset godina kasnije tu se naao i drugi, isto tako slavan eki kolekcionar A. V. Fri. On je takodje doneo seme, ali i biljke. Danas tu arobnu dolinu, sa tankim i profinjenim visokim beliastim kaktusovim stubovima, poseuju mnoge ekspedicije savremenim autoputem.

Mada ima izuzetaka, moe se rei da se kaktusi poreklom iz centralnoamerikih provincija uspenije gaje nego kaktusi iz severnijih drava Durango, Koanila, inana i Sonora. Sonora je u pravom smislu rei pustinja. Tamo mnoge vrste kaktusa uopte ne uspevaju. Na ostaloj teritoriji zemlje zastupljeni su mnogobrojni meksiki rodovi Iz Duranga je, na primer zaudjujue lepa MAMMILLARIA PLUMOSA. Raste medju pukotinama stena. Od preteranog uticaja sunca titi je splet medjusobno gusto isprepletanih snenobelih perjastih bodlji. Gajenje ovog kaktusa nije jednostavno. Veinom se kalemi ali ni na taj nain dugo ne izdri. U planinama inana raste MAMILLOPSIS SENILIS. Tamo je visina dosta velika pa je zato i relativno vlano. Rastu ak i etinari, a ispod njih beliaste lopte MAMILLOPSIS, ije su i srednje bodlje potpuno bele i kukaste. To je izuzetak koji samo zakratko umiruje najvatrenije ljubitelje kaktusa. Naime, ogledi su pokazali da i u SSR taj kaktus, u vreme mirovanja, podnosi hladnou od 10 C Ipak ne moe se aklimatizovati. Medjutim, pogodna je za gajenje druga biljka, isto tako snenobela mamilarija - MAMMILARIA HAHNIANA iz Keretara, kao i MAMMILLARIA CANDIDA iz Idalga koje zajedno s mnogim ostalim dekorativnim biljakama gaje mnogi kolekcionari.

Meksiko je poznat kao zemlja gde ne raste samo veliki broj kaktusa nego gde postoji i veliko, neuporedivo bogatstvo njihovih oblika. Tamo raste najvei loptasti kaktus ECHINOCACTUS INGENS, teak i po nekoliko tona, ima vie od jednog metra u preniku, a visok je oko dva metra. Starost nekih primeraka procenjuje se i na nekoliko stotina godina. Veoma je rairen i ECHINOCACTUS GRUSONII, poznata efektna zlatasta lopta. Rastu i brojne minijaturne forme kaktusa, na primer predstavnici roda TURBINICARPUS, ija nena i krta telaca dostiu jedva 3 cm. Popularni su kod kolekcionara malih kaktusa, dok krupne ECHINOCACTUS GRUSONII poveavaju sjaj velikim kolekcijama zbirkama u botanikim batama. Iz Meksika potie i takav kuriozitet kao to je LEUCHTENBERGIA PRINClPIS, koji od svih kaktusa ima najdue bradavice. Na krajevima tih bradavica nalaze se dugake, udnovate, papirnate bodlje. ASTROFYTE sa svojim elegantnim lancima i belim patuljastim telima sve su iz Meksika (izuzev pojedinanih nalazita u Teksasu). To su, moe se rei, najtraeniji kaktusi uopte. Zbirke meksikih kaktusa izdvajaju se medju svim ostalim po raznovrsnosti oblika i boja.

JUNE DRAVE SAD

Iz meksikog centra kaktusi se ire u susedne drave SAD, naroito KALIFORNIJU, ARIZONU, NOVI MEKSIKO i TEKSAS. U ARIZONI ak postoje veliki rezervati gde je zatien uglavnom dinovski sahuaro izgleda kandelabra - CARNEGIA GIGANTEA. To je tipina biljka za Arizonu. U rezervatima ima i mnogo opuncija, ehinocereusa i FEROCACTUS WISLIZENII. U Teksasu su uglavnom zastupljeni echinocereusi, ali se tu nalaze i ASTROPHYTUM ASTERIAS i ARIOCARPUS FISSURATUS. Zanimljivo je da je upravo tu postojbina MAMMILLARIA CAMPTOTRICHA i MAMMILLARIA PROLIFERA koje su takve da ih moe gajiti svaki poetnik. Ostali kaktusi, kako iz Tcksasa, tako i iz drugih drava severnoamerike Unije, imaju mnogo suptilnije zahteve.

U klimatskom pogledu, sve te teritorije spadaju u stepe i pustinje. Padavina je svuda malo. Zimi je tamo toliko hladno da se mladi izdanci smrznu. Preive samo stariji delovi biljke, iz kojih izbijaju novi izdanci.

NAJSEVERNIJE DRAVE SAD I JUNA KANADA

Klima tih regiona odlikuje se velikim hladnoama, pa je teren po nekoliko sedmica pokriven veim ili manjim slojem snega. Tokom leta padaju obilne kie. Ovde kaktusi rastu samo na mestima sa kojih voda posle kie brzo otie dakle, slinim kao kod nas. Tu uspevaju posebno razne na hladnou otporne opuncije. kao i neki ECHINOCEREUSI koji kod nas u alpinarijumima ili u sanduiima pred prozorom izdre cele godine pod otvorenim nebom. Loptasti kaktusi su redji. npr. NEOBESSEYA MISSURIENSIS u dravi Misuri ili COLORADOA MESSAE VERDAE u dravi Kolorado. Veliki areal ima CORYPHANTA VIVIPARA. i to od Teksasa do Kanade. Gajenje ovih biljaka, izuzev opuncije. ehinocereusa i CORYPHANTA VIVIPARA je tako teko da ih tek retko moemo nai i ponekoj kolekciji O njihovom gajenju govori se u poglavlju o gajenju kaktusa otpornih na hladnou.

CENTRALNA AMERIKA

To je podruje s velikim koliinama padavina i sa veoma vlanim vazduhom. Ovde se ubrajaju ne samo drave na Panamskoj prevlaci, ve i najsevernije drave juno Amerike tj. VENECUELA i KOLUMBIJA, kao i ostrva Karipskog mora, naroito KUBA. Kaktusi rastu samo na nekim mestima. Ima mnogo epifita. koji ive u krunama umskih stabala, naroito iz roda EPIPHYLLUM (syn. PHYLLOCACTUS) i RHIPSALIS. Od loptastih kaktusa tu raste izdvojeno pojedinano mamilarija, ee se nadju melokaktusi. Samo sa Kube ih je bilo izdvojeno est vrsta. Tu i tamo moemo naii na razne vrste nenih pilozocereusa. Svi kaktusi iz pomenutih dalekih krajeva zahtevaju veoma toplo stanite prilikom prezimljavanja. Temperatura ne srne biti ispod 18 C.

JUNOAMERIKI CENTAR

U onoj meri u kojoj je Meksiko centar postojanja kaktusa u Severnoj Americi, centar kaktusa na junoj hemisferi je severopazadna ARGENTINA i jugozapadna BOLIVIJA. Tu je takodje u odredjenoj zoni skoncentrisano ogromno mnotvo vrsta. To su krajevi proarani oazama klime karakteristine za predvorje glavnog andskog grebena. U tim predelima kaktusi ine preteni deo biljaka koje se u dananje vreme gaje u kolekcijama. Teren se izdie od juga ka severu, ali se klima ne menja mnogo, jer su severnije zone blie ekvatoru, pa je i intenzitet insolacije vei. I dok u dolinama uz vctako navodnjavanje uspeva i pamuk, na gorskim strminama i grebenima nalaze se samo kaktusi i druge isto tako otporne biljke. Padavina ima dosta, ali u obliku pljuskova koji brzo prodju, a zatim opet nastaje dugotrajno, suvo razdoblje. Sa golih strmih stena kinica se brzo slije. Kaktusi, dakle, imaju veoma suvu sredinu. Kini period nailazi u prolenim i letnjim mesecima. Zimi je sve suvo. Najnie zimske temperature kolebaju se prema nadmorskoj visini pojedinih stanita. Zanimljivo je da se tu veina vrsta kaktusa nalazi samo na manjim arealima. Malo je vrsta koje bi se mogle nai na veim povrinama.

Kordoba je argentinska pokrajina gde raste skoro polovina svih vrsta popularnog roda GYMNOCALYCIUM. Prekrivena je planinskim masivima

Sijera grande i Sijera ika. Nisu to naroito visoke planine. S obzirom na znatnu udaljenost od ekvatora, zime su hladne, temperatura neto ispod nule dosta je esta.

La RIOHA je sledea provincija gde nailazimo na brojne vrste gimnokalicija. Tu dominira planina Sijera de Famatina poznata u literaturi Gimnokalicije sa niih poloaja imaju iste dobre osobine kao i one iz susedne Kordobe. Medjutim. Sijera de Famatina je via nego Sijera u Kordobi. Gimnokalicije sa veih visina imaju jake bodljea njihovo gajenje nije tako jednostavno. Zato ih esto kalemimo. SIERRA de FAMATINA je istovremeno najjunije nalazite lobivije (LOBIVIA FAMATIMENSIS).

SALTA je provincija koja se nalazi neto severnijc. Kaktusi tu rastu od oko 3 000 m nadmorske visine. Lovci kaktusa poseuju SALTU vie nego druga argentinska stanita kaktusa. Tu raste veliki broj razliitih vrsta kaktusa. Od gimnokalicija tu su nadjene samo tri vrste, ali zato ima mnogo lobivija. rebutija. nekoliko vrsta Acanthocalycium i sl. Salta je takodje poznato stanite prekrasnih parodija. Tu poinje zona pasakanoidnih trihocercusa. To su ogromni, veinom nerazgranati stubovi s dugim bodljama. Skupine tih giganata daju poseban izgled povrinama stotina kvadratnih kilometara gorskih strmina i grebena.

Jedan od prvih lovaca kaktusa koji je proao kroz taj kaktusov raj bio je eki istraiva A. V. Fri. Otkrio je i preko desetinu do log vremena potpuno nepoznatih vrsta. Njegovim stopama proli su zatim, klasini put kroz dolinu Kebrade del Toro na gorske pampase (junoamerike stepe. Prim. prev) u okolini Kai, mnogi slavni kolekcionari, profesionalci i amateri. Jedni da bi sakupili mnoge vrste privlanih kaktusa i njegovog semenja za trite, drugi da bi tako proveli odmor i poveali svoje kolekcije. Kaktusi iz SALTE ne samo to su lepi, atraktivni, ve su i korisni. Relativno se lako gaje, samo ako ima sveeg vazduha. Zimi im odgovara i temperatura neto ispod nule; kaktusi sa viih poloaja podnose bez posledica i slabiji mraz.

Huhui najsevernija argentinska provincija ima slinu prirodnu sredinu i slinu vegetaciju kao i Salta. Tu takodje rastu lobivije, rebucije i parodije. Nadju se i pseudolobivije. Neke od njih imaju enormne bodlje. Tako brdska PSEUDOLOBIVIA DUCIS PAULII ima bodlje dugake ak 15 cm. Mnogo ima visokogorskih opuncija roda TEPHROCACTUS. Stvaraju niske, veoma razgranate, a ponekad i iroko obojene ogromne pokrivae. Mogu da ive ak i na granici venog snega. Nisu retki sluajevi da je strana zajednice kaktusa zaklonjena od sunca, prekrivena snegom debljine od nekoliko santimetara

dok prisojna strana ima otvorene cvetove. Na niim poloajima nalaze se ehinopsi koji cvetaju nou, i imaju duge, cevaste cvetove.

BOLIVIJA jugozapadnim svojim delovima lei na visini od oko 4 000 metara nadmorske visine. Na toj nadmorskoj visini nalazi se Titikaka najvie plovno jezero na svetu. Klima je izrazito visinska, lako visoko nad horizontom, sunce u toku dana zagreva zemljita, dok su noi veoma hladne. Zimi nastaju jake hladnoe i temperatura dostie i -20C.

U niim poloajima, na oko 3 000 m nadmorske visine, rastu mnoge vrste divnih kaktusa. Osim pasakanoidnih trihocereusa tu se nalaze itave kolonije OREOCEREUSA veoma popularnih kolekcionarskih biljaka. Ima i mnogo lobivija, pseudolobivija i parodija. PARODIA MAASII i srodne vrste snabdevene su veoma dugakim i lepo obojenim bodljama. BOLIVIJA je domovina i raznih vrsta sada veoma traenih sulkorebucija. U dolinama, gde je toplije, rastu i stubasti kleistokaktusi, naroito snenobeli prekrasni CLEISTOCACTUS STRAUSSII, koji dominira u veim kolekcijama. Na visinama vegetiraju visokobrdske minijaturne lobivije i zanimljiva NEOWERDERMANNIA VORWERKII. Otkrioju je A. V. Fri. Kaktusi iz tih dalekih regiona se kod nas veoma dobro oseaju. Odgovara im kad ih gajimo pod vedrim nebom. Izuzetak je NEOWERDERMANNIA VORWEKII koja spada u grupu nekoliko kaktusa koje je veoma teko gajiti.

GRAN AKO

Bolivijski Kordiljeri naglo prelaze u ogromnu niziju poznatu pod imenom GRAN AKO. Ona poinje u istonoj Boliviji, prostire se preko zapadne polovine Paragvaja i severne Argentine i dopire do Brazila. Jo na poetku naeg veka tu su na svoj tradicionalni nain ivela mnogobrojna domorodaka plemena Indijanaca skoro netaknutih civilizacijom. Imena velikih reka koje kroz taj kraj protiu, Rio Pilkomajo i Rio Parana su svakom poznata iz raznih pustolovnih knjiga i uzbudljivih putopisa. Tome je doprineo i eki putopisac A. V. Fri koji je medju Indijancima June Amerike proveo vie godina.

Gran ako lei na nadmorskoj visini od 400 do 500 m. Tokom letnjih meseci tu pada kia. Poto leto na junoj hemisferi nastupa kad je kod nas zima, u

ovim krajevima obilne kie poinju negde u novembru a prestaju u manu. Kie ne padaju stalno ali su obilne. Tu je i dosta toplo. Zato se ne treba uditi to je cela nizina Gran ako obrasla umom koja ponegde ima karakter tropske praume. U Gran aku preovladjuje listopadno drvee, palme i grmlje. Zimi vlada sua, ime se ta zona razlikuje od tropa iz sliva Amazona. Za vreme sue mnoga stabla izgube lie. Temperature u zimskim mesecima su dosta niske izjutra bude i 2 C, ali to traje kratko, jer se posle izlaska sunca temperatura brzo povea na 20 C i vie. U praumama Gran aka ponegde rastu cereusi slini drveu, a ima i mnogo grmolikih opuncija. Tamo raste i PEIRESKIOPSIS. Izgledom i oblikom njeni cvetovi veoma podseaju na ruu ipurka. Domoroci je nazivaju SAA ROSA. tj umska rua. U krunama starog drvea vegetiraju razne vrste epifitskih ripsalisa. Ljubitelji kaktusa veoma cene akensku gimnokaliciju. posebno GYMNOCALYCIUM MIHANOVICHII, G. FRIEDRICHII, G. DAMSII, G. ANIZITSII i dr. To su uglavnom manji loptasti kaktusi sa divno obojenim epidermisom. Lako se gaje i cvetaju neprekidno od prolea do jeseni. Cesto se razvija serija utih, belih ili ruiastih cvetova. jedna za drugom. Novi oblici pronadjeni su tek pre nekoliko godina i to kako u bolivijskom tako i paragvajskom delu Gran Caka u blizini granice ovih zemalja. U centralnom delu Paragvaja raste GYMNOCALYCIUM MEGATAE, koja dostie prosenu visinu do 30 cm. esto nailazimo i na ehinopsije; medju njima se istie svojim dugim vitkim i pri dnu upadljivo zadebljanim bodljama ECHINOPSIS CHACOANA.

Svi kaktusi iz Gran aka rastu izdano kao biljke sa vretenastim korenom. U toplijim uslovima prezimljavaju bolje nego planinske vrste ali ne smeju suvie da se isuuju.

ISTONI PARAGVAJ I JUNI BRAZIL

Jugoistono od granice Paragvaja, iza isturenog dela Argentine nalazi se juna brazilska provincija Rio Grande de Sul. Istoni deo Paragvaja ima isti karakter kao i Rio Grande. To je kraj ispresecan mnogobrojnim planinskim masivima. Padine tih masiva obrasle su drveem. dok su vii delovi ogoljeni. Na planinskim grebenima izmedju stena i povrina pod travom postoje uslovi za kaktuse. Tu je postojbina roda NOTOCACTUS i njemu srodnih: WIGGINSIA (SYN. MALACOCARPUS). BRASILICACTUS i ERIOCACTUS. Na

BRASILICACTUS i ERIOCACTUS nigde vie ne nailazimo, dok NOTOCACTUS i WIGGINSIA dopiru do Urugvaja i dalje na jug du obalnog pojasa okeana. Zanimljivo je da jedina vrsta. NOTOCACTUS PAMPEANUS, raste i na predgorju Kordiljera u Kordobi. itavu uzbunu izazvalo je u svoje vreme otkrie dvaju predstavnika roda FRAILEA i WIGGINSIA u KOLUMBIJI, dakle u veoma udaljenom lokalitetu i to severno od ekvatora To otkrie mnogi istraivai su hteli sami do provere, mada nijedan nije uspeo da nadje te kaktuse. Preovladjuje miljenje da je u pitanju greka. U regionu o kome sada govorimo ivi takodje omiljena gimnokalicija. Ta vrsta kaktusa potpuno se razlikuje od onih vrsta koje ve znamo iz Gran Caka. Imaju sasvim krupno seme i srodne su sa GYMNOCALYCIUM DENUDATUM, poznatim pod nazivom pauinasti kaktusi. U RIO GRANDE DE SUL, pored ve dugo poznatog GYMNOCALYCIUM DENUDATUM, otkriven je zanimljiv G. HORSTII. Dalje srodne vrste potiu, po svemu sudei iz argentinske provincije MISIONES. Pretpostavlja se da odatle vodi poreklo GYMNOCALYCIUM MEGALOTHELOS kojeg esto ima u kolekcijama. Cvetovi su mu beli. Dalje prema zapadu u istonom Paragvaju rastu GYMNOCALYCIUM FLEISCHERIANUM I G. PARAGUAYENSE, lepi veoma raznovrsni kaktusi. Cvetovi su krupni, beli. sa ruiastim sreditem. JUNI BRAZIL je tokom poslednjih nekoliko desetina godina postao omiljeni cilj ljubitelja kaktusa. Tamo su pronadjene desetine novih notokaktusa, veoma lepi eriokaktusi, razne fraileje itd.

Biljke koje potiu iz tih krajeva se kod nas kao kulture razvijaju na razne naine. Tako, na primer, NOTOCACTUS OTTONIS sa svojim varijetetima spada medju kaktuse koji imaju najvee zahteve, dok GYMNOCALYCIUM FLEISCHERIANUM, koji u njegovoj neposrednoj blizini raste u prirodi, esto gubi koren. Zato ga je bolje podizati kalemljenjem. Sa ostalim notokaktusima i viginsijama i pored toga to se ne gaje tako lako kao otonisi, iskusniji praktiari nemaju vee tekoe. Brazilikaktusi i eriokaktusi (osim FRIOCACTUS LENINGHAUSII) obino se kaleme. Spadaju medju nalepe kaktuse. To vai naroito za beliaste lopte BRASILICACTUS HASELBERGII i njegove zlataste antipode BRASILICACTUS GRASSNERII. Izvanredno lep, isto tako zlatast ERIOCACTUS LENINGHAUSII odlikuje se stubastim rastom. Najseverniji predeli junog Brazila imaju suvlju i topliju klimu. Tamo pored obilja opuncija, najee rastu uglavnom stubasti kaktusi. Za njihovo gajenje neophodan je vei staklenik, jer se ovoj vrsti mora obezbediti via temperatura. Stoga ih u

kolekcijama nalazimo veoma retko.

CENTRALNI BRAZIL

Centralna brazilska regija za cveare amatere doskora nije imala posebni znaaj. Tek u poslednje vreme obavlja se intenzivno istraivanje, naroito u provincijama BAIJA i PERNAMBUKO. Kolekcionari su obratili panju na ta mesta kad je dolo do senzacionalnih otkria izvanredno lepog kaktusa UEBELMANNIA i PECTINIFERA. Zatim su otkriveni i drugi kaktusi iz te grupe. Postepeno je bilo preneto i mnogo drugih melokaktusa. Medju njima je, moda najlepi azurnoplavi MELOCACTUS AZUREUS, sivi MELOCACTUS GRISEUS kao i MELOCACTUS UEBELMANNIANUS sa bodljama dugim i do 10 cm. U kolekcijama je sve vie diskokaktusa.

U navedenim zonama padaju este i obilne kie. Poto ima dovoljno vlage na donjim delovima nekih uebelmanija rastu mahovine i liajevi. Vegetacija je veoma bujna, a kaktusi se odravaju samo na stenovitim mestima, gde postoji dobra prirodna drenaa. Srednja dnevna temperatura se kree oko 20 C, a najnie temperatura se ne sputa ispod 10 C Kaktusi poreklom iz te zone veoma si osetljivi na hladnou. Ve na temperaturi od 10 C na njima se pojavljuju pege koje, po pravilu, znae poetak odumiranja.

URUGVAJ

U odnosu na ostale zemlje. URUGVAJ je mala zemlja, ali je za gajenje kaktusa veoma znaajna zato to na tom podruju rastu neki od najpopularnijih kaktusa. Pre svega, URUGVAJ je postojbina nekoliko vrsta iz roda NOTOCACTUSA. To su, zapravo livadske biljke. Mada urugvajske livade nisu istog tipa kao svei zeleni lugovi naih brdovitih ili vlanih nizijskih livada i panjaka ipak su to livade. Za vreme kia kamenite i suve litice brzo ozelene i procvetaju obiljem arenih cvetova. Na tim livadama, izmedju kamenjara i trava rastu NOTOCACTUS OTTONIS, N. CONCINNUS, N. APRICUS, N. TABULARIS, N. MAMMULLOSUS i N.

i

SUBMAMMULLOSUS. Svi ovi kaktusi, osim N. OTTONIS, rastu samo u URUGVAJU.

Urugvaj ima takodje i svoje specifine gimnokalicije, daleke srodnike brazilskih denudata. Ove gimnokalicije su dosta zastupljene u kolekcijama, jer se lako razmnoavaju mnogobrojnim bonim izdancima. Preteno su sitni

pljosnati. Cvetaju obilno utim ili ruiastim cvetovima. GYMNOCALYCIUM LEEANUM, G. NETRELIANUM, G. HYPTIACANTHUM i G. GURKEANUM rastu na jugu. U centralnim delovima zemlje ima malo kaktusa, izuzev nekoliko vrsta opuncija. Na severnoj granici su stanita GYMNOCALYCIUM URUGUAYENSE, dok se ponekad junije u provinciji TAKUAREMBO nalaze ehinopsisi. Ima ih i na severnim prevojima, gde je vie sunca. Iz te zone poreklom je i NOTOCACTUS HERTERI, krupna biljka s crvenim cvetovima.

Prolee poinje u oktobru, kada nastupa toplije vreme. Medjutim, i tada esto none temperature padnu ispod nule. Temperature od - 2 C nisu nita neobino. Ali to ovrslim biljkama ne smeta da jo vie i lepe cvetaju. Zbog ove osobine kaktusi iz Urugvaja mogu da se gaje i u naim kolekcijama, jer dobro podnose niske temperature, kao i potpuno suv vazduh i suvo zemljite. U prolee brzo kreu u vegetaciju, ali im se tada mora obezbediti umerena vlanost. Posle toga ve ne podnose suu u zoni korenovog sistema. Gube koren i obnavljaju ga tek u prolee idue godine.

PATAGONIJA

JUNI DEO ARGENTINE je neplodan, suv i u pogledu vegetacije siromaan kraj. Svojim geografskim poloajem PATAGONIJA odgovara priblino srednjoevropskoj geografskoj irini, ali je klima mnogo otrija. Zimi dolazi do zamrzavanja a ako se kaktusi ipak i tada odravaju, to omoguuju suvi uslovislino kao na visokim planinama. U rejonu farmi negajeni kaktusi su izmrzli. U patagonskim provincijama ubut i Rio Negro jo rastu i gimnokalicije koje dovde dopiru iz Kordobe. To su uglavnom biljke srodnici poznatog i korisnog GYMNOCALYCIUM GIBBOSUM. koji ima mnobrojne varijetete. Iz CHUBUTA potie GYMNOCALYCIUM CHUBUTENSE, koji je veoma slian sa G. GILBOSUM, ali ima skoro crnu pokoicu. Jo

junije se nalazi AUSTROCACI'US. koji je prilagodjen otrijoj klimi, ali kod nas ne uspeva. Ovdc raste i PTEROCACTUS kao i prekrasna MAIHUENIA. Samo neki specijalisti nastoje da ih gaje radi stvaranja kaktusa otpornih na hladnou. Na istoku Argentine izmedju june granice URUGVAJA i PATAGONIJE ima malo kaktusa. Jedini predstavnik roda NOTOKAKTUSA (N. PAMPEANUS) bio je otkriven daleko na jugu, u Sijera de la Ventana. Njevovo podruje obuhvata zonu duboko u unutranjosti zemlje, do provincije Kordobe, Sijera de la Ventana je istovremeno najsevernije stanite GYMNOCALYCIUM GIBBOSUM. Raste veinom u biljnim zajednicama, zbijeno, a na pojedinim mestima odvojeno.

Neogomesia agavoides CASTAN.

Leophophora williansii (LEM. ex SD) COULT. Turbinicarpus lophophoroides (WERD.) BUXB. et BACKBG.

Turbinicarpus polaskii BACKBG.

PERU

Svojim poloajem blizu ekvatora PERU je izuzetak medju zemljama s bogatim vegetacijama kaktusa. Svi ostali regioni s kaktusima nalaze se u suptropskom pojasu dakle, na veoj udaljenosti od ekvatora. Pogled na geografsku kartu nam kazuje da se istono od Perua prostire ogromni zeleni pakao amazonskih prauma. Tamonja vlana i zaguljiva atmosfera nije pogodna za kaktuse. To to rastu u susednom Peruu, i to obilato, omoguava pre svega greben KORDILJERA koji se protee nedaleko od obala Tihog okeana. Te planine dostiu visinu i preko 5 000 m i obezbedjuju suvu klimu uslovljenu glavnom morskom strujom koja nailazi pored zapadnih morskih obala JUNE AMERIKE i naziva se Humboltova struja; ona hladi vlani okeanski vazduh ve iznad morske povrine, tako da kia padne i pre nego to ova struja stigne do kopna. Posledica toga je nastajanje obalske pustinjske zone, iroke oko 100 km, gde kia pada jedanput u nekoliko godina. Zato su tu poznate izmaglice garua, koje se kondenzuju na zemlji u vidu obilne rose, omoguujui na taj

nain razvoj i postojanje oskudne vegetacije. U toj zoni rastu i kaktusi. Oigledno je da i oni iskoriavaju maglu i rosu.

Sledea osobenost Perua jesu mnogobrojne poprene doline, koje se pruaju upravno u odnosu na glavne grebene KORDILJERA. GARUA dopire sve do tih dolina, i do visine od 600 m. U toj zemlji neverovatnih kontrasta, srednji visinski poloaji Kordiljera obrasli su umom. U ovoj zoni kia pada esto i obilato. Humboltova struja ne moe u viim slojevima da ohladi vlani vazduh. Oblaci sa Tihog okeana prelaze preko priobalnog pojasa tako da kondenzacija nastaje tek na padinama visokih planina. U pojasu gde rastu ume kaktusi ne uspevaju. Pojavljuju se ponovo tek na viim poloajima gde je opet veoma suvo i gde, osim kaktusa (i ostalih kserofita) druge biljke ne uspevaju. Granica venog snega u Peruu je pomerena dosta visoko iznad 5 000 m. Iz tog se moe naslutiti naposredna blizina ekvatora. Neki predstavnici kaktusa rastu uz tu granica Atmosferske prilike u Peruu su dosta sloene. Tu se zapaa itava paleta raznih klima. U isto vreme, u podruju svake od tih klima uspevaju samo odredjene, prilagodjene vrste kaktusa. Okruglastih kaktusa je veoma malo: samo nekoliko vrsta roda OROYA. Rastu na poloajima sa oko 5 000 m nadmorske visine, pa mogu podnositi hladnou i do -20 C, u uslovima potpune sue. Jasno je da takve biljke ne podnose vlanu sredinu u nekim staklenicima. Kaktusi roda MATUCANA i SUBMATUCANA prilagodili su se uslovima klime visokih planina, ali tako visoko OROYA ipak ne ide. Iz BOLIVIJE do PERUA ire se i neki predstavnici lobivije. U toplijim dolinama raste vie vrsta melokaktusa. Osim toga Peru je zemlja dekorativnih cereusa. U priobalnoj zoni raste HAAGEOCEREUS, a u viim zonama BORZICACTUS - dok se na severu nalaze divne bele kolonade ESPOSTOA. S juga, iz Bolivije dolazi OREOCEREUS. Treba rei da je Peru sa gledita istraivanja kaktusa obradjen tek posle drugog svetskog rata. Pokazalo se da su pojedine doline medjusobno sasvim izolovane, tako da su se u svakoj od tih dolina, kojih je veoma mnogo, razvile drugaije vrste, ili barem po spoljnom izgledu razliiti varijeteti. Zanimljivo je da se kaktusi iz tih najsuvljih regiona, gde su kie izuzetno retke, veoma dobro prilagodjavaju evropskim prilikama gajenja, Cereoidni oblici zbog svojih areno obojenih bodlji mnogo se gaje u staklenicima dok su spostoe poreklom sa dalekih planina, sa belim, gusto ispletenim vlaknima i vretenastim korenom. Ipak. veina ovih kaktusa se kalemi. OROYA sa visokih gora ima iste potrebe kao i ostale planinske vrste kaktusa.

ILE

Hladna Humboltova struja zapljuskuje takodje priobalne delove ilea. To je zemlja, duga 4 000 km. irine do 200 km. Juni delovi te zemlje su vlane i umovite oblasti, a to se dalje ide ka severu, padavine se smanjuju. U najsevernijim zonama kie su, kao i u Peruu, veoma retke. Tako u okolini mesta COPIAPO nije pala kia tokom celih osam godina. Na obalskom pojasu nalaze se naslage iste salitre, koje se, kada bi bilo padavina ne bi tu odrale. U tim krajevima rastu veoma lepe i za kolekcionare znaajne vrste roda COPIAPOA. Odravaju se samo zahvaljujui obilnoj magli i rosi. Nailazimo u tom kraju i na rod CHILEOREBUTIA. To su minijaturni kaktusi koji ive na peanom terenu. Koreni su debeli poput repe, tako da predstavljaju prave rezervoare vode i stoga lake od ostalih kaktusa preive krizne periode sue.

Tamo gde se na jugu zavrava areal CAPIAPOA poinje zona roda NEOPORTERIA. NEOCHILENIA i HORRIDOCACTUS. Ovde klima jo nije ekstremno suva. Svake godine, za vreme zime. pada kia. Na prevojima Kordiljera. koji se otro uzdiu i preko 5 000 m. raste najvei junoameriki loptasti kaktus ERIOSYCE. Mada ne dostie veliinu najviih meksikih ehinokaktusa, ipak postie veliinu dostojnu uvaavanja. To su veoma lepi, kao bave veliki kaktusi s drugim bodljama i spletom vunastih niti na vrhu. Slika ilske flore ne bi bila potpuna kad bi izostavili stubaste trihocereuse. Rastu slobodno i neobino su otporni. Jedan od njih TRICHOCEREUS CHILENSIS var. IKAANUS dobio je ime po Janu iki iz TROCNOVA. koje je dao Benedikt Rezi (BENEDIKT ROEZL) - zato to raspored bodlji podsea na husitski topuz.

ileanski kaktusi se u kolekcijama obino kaleme. Rastu dosta dobro i na vlastitim korenovima. Najbolje im odgovara gajenje na slobodnim povrinama, mada uspevaju i u staklenicima i u toplim lejama, samo ako su dobro provetravani. Za manje kolekcije naroito su pogodne minijaturne ileorebucije.

OSNOVNE METODE GAJENJA

Videli smo u kakvim raznovrsnim uslovima ive kaktusi u prirodi. Mada je to bio samo kratak opis, jasno su istaknute razlike pojedinih stanita kaktusa. S obzirom na uslove rasta u njihovoj postojbini, u Evropi su mogunosti gajenja kaktusa drugaiji. To znai da moramo pokuati da prilagodimo kaktuse uslovima koji kod nas postoje. Drugim reima, nastojimo da kaktuse aklimatizujemo.

Mogunost aklimatizacije u vezi je sa sposobnou kaktusa da se prilagodjavaju u novim uslovima. Takva osobina omoguila im je da se tokom vekova ukorene na najrazliitimm stanitima. Izgled i druge osobine kaktusa zavise od uslova koje im prua stanite. Neki ljubitelji kaktusa gaje kaktuse pod otvorenim nebom, drugi pod staklom, neki ih vie provetravaju. a drugi radije zasenjuju. Zemljite bogato mineralnim materijama ili, nasuprot, siromano sa vie ili manje vode utie na porast tela, bodlji, dlaka, na boju pokoice i vrstinu tkiva kaktusa. Strunjak ve na prvi pogled poznaje da li je kaktus bio odgajen na suncu ili napola u hladu, pod staklom, pod otvorenim nebom, kakva je bila ishrana i sl. Na osnovu spoljnjeg izgleda se ak moe oceniti i ko je bio proizvodja kaktusa.

Kombinovanjem raznih sredstava i metoda gajenja iskusan strunjak moe unapred vie manje odrediti kako e izgledati njegove budue biljke. Najispravnije gajenje je ono pomou koga dobijamo biljke sa vrstom strukturom, sa bogatim i vrstim bodljama, dakle sline kaktusima na prirodnim stanitima. Neki, opet, vole brz rast i sjajan izgled tela, to se pogodnim gajenjem moe takodje postii. Ipak ne smatramo da su promene postignute raznim metodama gajenja trajne, pa da tako nastaju novi varijeteti, ili ak vrste. Nasledne osobine i pri najrazliitijim nainima gajenja ostaju uglavnom nepromenjene.

SUVOZEMNI KAKTUSI I EPIFITI

elimo da se podsetimo na to da prema postojeoj sistematizaciji o emu e biti reci u zavrnom poglavlju kaktuse moemo podeliti na dve grupe. Kaktusi svrstani u PRVU GRUPU rastu neposredno na povrini zemlje, dok

im je korenov sistem u zemlji Nazivamo ih zato suvozemnim ili terestrikim. U ovu grupu spada veina vrsta. To su tipini kaktusi s dugim stabljikama. areolama, iz kojih izrastaju bodlje ili barem svilica. Kaktusi iz druge grupe rastu u vlanoj sredini, veinom u praumama i to u krunama drvea. ilice kore na se uvlae u pukotine kore i za ishranu se koriste humusom koji se stvara u naborima grana i sl. Ovakve kaktuse nazivamo epifitskim ili epifitima. Od prve grupe se razlikuju po gradji tela. Stabla su ili tanka, krhka, ili su olistala. rairena, sveezelena. Imaju sposobnost da stvaraju korene na raznim mestima stabljike. Koreni esto slobodno vise nadole. pa mogu da se koriste rosom koje ima dovoljno u praumama. Osim toga, oni se dre pukotina kore i tako je biljka za drvee dobro privrena.

Ove grupe ive u prirodi u sasvim razliitim uslovima, u kulturi zahtevaju razliite sredine, te u istoj sredini nije mogue gajiti biljke iz obe grupe. Zato je gajenje epifita obradjeno u zasebnom poglavlju.

SMENA MIROVANJA I VEGETACIJE

U prirodi kaktusi mogu vegetirati samo ako raspolau sa dovoljno vlage. U stvarnosti to znai da mogu rasti samo u kinom periodu, a zatim, moda, jo samo onoliko vremena dok se zamljite neisui toliko da koren iz njega vie ne moe srpsti hranljive materije. Na mestima gde kia pada samo jedanput godinje, i to za kratko vreme, vegetacioni period je takodje kratak. Tamo gde su kie ee, bude se kaktusi i po vie puta da bi zapoinjali s vegetacijom. Medjutim. skoro u svim prirodnim stanitima najee su veoma dugi periodi prave sue. Za vreme sue insolacija je veoma intenzivna i po pravilu traje preko celog dana. Za to vreme kaktusi ne rasta Usled nedostatka vlage, a naroito zbog jake insolacije nema neophodnih uslova za normalnu fotosintezu, pa prema tome, ni za rast biljke. Zanimljivo je pratiti na koji nain kaktusi odolevaju takvoj, bez preterivanja reeno, neprijateljskoj klimi. Pre svega, oni u samom telu stvaraju rezerve vode i sokova. Stabljika je rebrasta, izbrazdana ili razdeljena bradavicama (mamilama).

Zbog takvih neravnina na stabljici (telu) kaktusa, efekti sunanih zraka se razbijaju pa su u odnosu na njih eksponirani samo neki delovi biljke, dok su za to vreme ostali delovi zasenjeni. Stome su zatvorene, a njih je i inae manje

nego kod ostalih biljaka. Mnoge vrste kaktusa ublaavaju glavni udar insolacije gusto postavljenim bodljama ili pak pomou bele svilice ili votane prevlake. Neke manje vrste se skvre i zavuku u zemlju kao, na primer. ileorebucije ili njima slian COPIAPOA HYPOGAEA ili GYMNOCACTUS SUBTERRANEUS. Re hypogaea uzeta je iz grkog, a SUBTERRANEUS iz latinskog: obe te reci u prevodu znae isto: podzemni. Pravilna smena mirovanja i vegetacije je osnova ivotnog ritma kaktusa. To je jedan od osnovnih preduslova uspenog gajenja. Vreme mirovanja moramo bezuslovno uzimati u obzir. U Evropi mirovanje nije iznudjeno suom, i uticajem sunca, nego niom temperaturom. Vreme mirovanja kaktusa kod nas slino je mirovanju veine kaktusa u njihovoj postojbini tokom zime, gde su veoma este niske temperature. Ipak. i tu postoje razlike: osvetljavanje koje imaju u svojoj postojbini, mi im u naim uslovima ne moemo pruiti, to, medjutim, nije odluujue zato to je vegetaciona aktivnost zaustavljena, ili je svedena na minimum.

Vegetacioni period kaktusa je u naim uslovima mnogo dui nego u njihovoj postojbini. To kaktusi dobro podnose. Oni bi i u svojoj postojbini mogli vegetirati due kada bi imali vie vlage. Medjutim, u takvim uslovima razvila bi se konkurentna vegetacija biljaka liara i u toj borbi za egzistenciju kaktusi bi svakako podlegli.

Biljke koje potiu iz krajeva sa tako ekstremnim klimatskim uslovima kao to su pustinje severnog ilea ili primorske zone Perua i u Evropi dobro uspevaju od prolea do jeseni.

U vreme najveh letnjih ega, krajem jula i poetkom avgusta. nastaje manje izraen period vegetacionog mirovanja. Re je o tzv. letnjoj stagnaciji koju izazovu visoke temperature i suv vazduh. Letnja stagnacija nije ista kod svih vrsta kaktusa. Prirodno je to je najizraenija kod vrsta koje potiu s visinskih poloaja ilea. Ve smo rekli da mirovanje kaktusa u naim uslovima nastaje usled hladnoe i sue. Svakako moramo voditi rauna o tome koje temperature kaktusi mogu da podnesu. Pored kaktusa otpornih na niske temperature tokom cele zime postoje i mnoge druge vrste koje rastu u krajevima gde se nou sputaju temperature znatno ispod nule ali ipak ne podnose nae zime. To su kaktusi koji bolje podnose hladnou. Ni kod nas im hladnoa ne bi nakodila da biljke ne sadre mnogo vode i da nema kiovitih dana. kada je prilino visoka vlanost vazduha. Ima mnogo kaktusa koji vole hladnou. Tu. pre svega, spadaju rodovi LOBIVIA. REBUTIA. TEPHROCACTUS, kao i njima srodni kaktusi iz rodova

GYMNOCALYCIUM i PARODIA. To su uglavnom junoamerike vrste kojima pripadaju i svi oreocereusi. trihocercusi itd. U Severnoj Americi to su rodovi ECHINOCEREUS, MAMMILLOPSIS, mamilarije sa visinskih poloaja i sve vrste iz severnijih nalazita uglavnom minijaturne vrste rodova TOUMEYA, UTAHIA, PEDIOCACTUS. mnogobrojni korifanti itd. Ove vrste i u naim klimatskim uslovima dobro podnose temperature blizu nule. Ako tokom leta cvetaju, ne treba ih zimi due izlagati temperaturi vioj od 12 C i uza sve to moraju imati dovoljno osvetljenja. Nia temperatura, oko 5 C je povoljnija za vrste koje podnose hladnou. Postepen porast temperature koje izaziva sunce tokom zime ne kodi im naprotiv, to pospeuje cvetanje.

Neke druge vrste kaktusa podnose toplotu. Potiu iz tropskih regiona i savana gde je tokom cele godine toplo. Ovakve vrste ni kod nas ne podnose veu hladnou. Kad bismo ih ostavili da prezimljuju na hladnoi, uginule bi ili bi se na njima pojavile smedje mrlje. Za vreme mirovanja trae temperaturu od 1218 C. Medju vrste koje podnose toplotu spadaju naroito kaktusi roda PILOSOCEREUS, CEPHALOCHRLUS, MELOCACTUS, DISCOCASTUS i dr.

Gornja granica prezimljavanja vrsta koje su otporne na hladnou istovremeno je najnia toplotna granica za prezimljavanje vrsta koje su priviknute na toplotu. To je optimalna temperatura od 12 C. Na toj temperaturi mogu prezimljavati kako kaktusi otporni na hladnou tako i kaktusi priviknuti na toplotu; sve ostale vrste su na sredini izmedju ove dve grupe. Zato je bolje ako za kaktuse iz obe grupe obezbedimo uslove koji su za njih najpogodniji. U svakom sluaju za svaku vrstu valja pribaviti podatke o poreklu kako bismo, naroito u zimskom periodu, tj. u vreme vegetacionog mirovanja, izbegli mogue greke.

LETNJA STANITA

Od prolea do jeseni tj. za vreme trajanja vegetacionog perioda kaktusima (uvek mislimo na suvozemne kaktuse) potrebno je to vie svetla. Mesto gde nameravamo da gajimo kaktuse moramo izabrati tako da biljke to due budu obasjane suncem. Pri tome treba spreiti. makar i privremeno, zasenjivanje kaktusa nekim drveem, zgradama itd. Idealno mesto za kaktuse je ono koje

sunce obasjava im izgreje, ali da ih moe obasjati i kada zalazi. Tako idealnih mesta nema mnogo, naroito u gradovima. Medjutim, i pri poludnevnom suncu mogue je s uspehom gajiti veoma mnogo vanredno lepih vrsta. Prepodnevno sunce je uvek povoljnije od popodnevnog. Zato su bolji jugoistoni nego jugozapadni poloaji i sl. Ako kolekciju moramo postaviti prema severoistoku ili severozapadu, onda se moraju izabrati samo one vrste koje to mogu podneti. Svakako uz podesan izbor, i tu je mogue postii dobre uspehe.

Echinocereus pectinatus (SCHEIDW.) ENG.

Echinofossulocactus zacatecasensis BR. et R.

Ferocactus gracilis GAT. Gymnocaclycium guanchinense SCHUTZ

Gymnocaclycium denudatum (LK. et O.) PFEIFF. Gymnocaclycium fleischerianum BACKBG.

Osim neposrednih sunanih zraka za vegetaciju je veoma vana i odbijena (reflektovana) sunana svetlost i toplota. Otud, u stvari, uspeno gajenje kaktusa u sobi, izvan prozora nije mogue. Pod prozorom ovde podrazumevamo tradicionalne dvostruke prozore kakvi postoje na starim zgradama. Ako kaktus postavimo izvan prozora odmah zapaamo promene nabolje. U tom pogledu, dakle, kaktusi i nisu sobne biljke u pravom znaenju te rei. Ukrasne biljke, kao to su aspidistri, begonije, kapradine itd. jesu biljke koje trae hladnou, dok kaktusi vole sunce, i to sunce jakog intenziteta. Sasvim je drugaije u modernim zgradama, gde su oba stakla umetnuta u jedan ram, jedno blizu drugoga. Iza takvog prozora kaktus e se oseati isto tako prijatno kao i izvan prozora. Starije zgrade imaju medjuprozorski prostor gde se mogu zgodno smestiti delovi nae kolekcije kaktusa, naroito tamo gde se i prozorski kapci otvaraju napolje.

Za gajenje kaktusa uvek je pogodnije ono stanite gde je horizont prostran. Recimo, kaktus pod prozorom raspolae samo sa oko 10% dnevne svetlosti. a ako se gaji izvan prozora, dobija ve 50% te svetlosti. To je velika razlika. Ako se kaktus gaji na ravnom krovu visoke zgrade, biljka e raspolagati sa svih 100% svetlosti odraene s horizonta i bie neposredno obasjana suncem.

Na intenzitet svetlosti utiu i lokalitet, nadmorska visina, blizina fabrika itd. Sigurno je da kaktusi gajeni na veoj nadmorskoj visini, i u kraju sa istim vazduhom imaju mnogo razvijenije i jae bodlje nego negde na niem poloaju gde je vazduh zagadjen dimom i adji iz industrijskih pogona.

Najvei broj ljubitelja kaktusa gaji svoje biljke izvan prozora. Malo je. medjutim. vrsta koje moemo postaviti u sandue izvan prozora bez ikakve zatite, zato to samo najotpornije vrste kaktusa mogu podneti udljivost nae klime. To su. inae veoma rairene ECHINOPSIS, neki trihocereusi i opuncije, CHAMAFCEREUS SILVESTRII, kao i poneka mamilarija. Ipak emo ponekad sami napraviti staklenik, smeten ispred prozora, napolju, i to, kao to se vidi u najjednostavnijem obliku. Sa malo spretnosti svako moe sam da ga napravi, a pored svega takorei da ga malo kota. Dovoljno je nai neki sanduk, ije bone strane skratimo. Za pokrivanje tog staklenika uzmemo tablu stakla, ili jo bolje providnu foliju razapetu na ram izradjen od drvenih letava. Moemo koristiti i foliju od vreica, u kojima se prodaju namirnice. Najvanije je, pritom, postaviti taj na mali staklenik tako sigurno da ga ne moe odneti ni najjaa oluja. Razume se da moemo napraviti i skuplji staklenik: osnovni okvir se savije ili zavari od uglastog gvodja, bone

i zadnje strane su od stakla, ili od folije. Prednja strana treba da bude uvek drvena. Zgodno je ako zadnju stranu napravimo tako da se moe otvarati zatvarati, a jo bolje ako je moemo naprosto skidati. Tako se lako ventilira, do kaktusa se lako prilazi, moemo ih takodje iz stana uvek nadgledati jer, i to je vano.

Kaktusi se mogu gajiti i na balkonu, terasi ili na ravnom krovu i to tako da se napravi vei staklenik koji se postavi neposredno na pod ili na sto, a u sluaju potrebe ve, prema postojeim prilikama, privrsti se na spoljni zid ili ogradu, ali tako da biljke imaju to vie sunca i to iru slobodnu povrinu. Svi vanprozorski staklenici treba da budu to nii. Potrebno je da prednja strana bude visoka samo 10 do 12 cm, a zadnja neto vie, ali da nagib stakla ili folije ne bude suvie strm. Ukoliko su vrhovi kaktusa blie krovu utoliko su i rezultati gajenja bolji.

Crte 7

ema predprozorskog staklenika: levo vegetacioni vrhovi biljaka blizu stakla, to je pravilno; desno kaktusi daleko od stakla, to je nepravilno, jer

prednja strana stvara senku.

Ako postoji vrt, moe se napraviti topla leja. Topla leja za kaktuse mora biti plitka da bi biljke bile blizu stakla. U vrtovima gde u blizini ima stabala drvea ili zgrada koje stvaraju hladovinu, pogodnije je da toplu leju podignemo iznad povrine zemlje.

ZIMSKA STANITA

Za vreme vegetacionog mirovanja za kaktuse je najbolje ako u prostoriji za prezimljavanje ne vlada visoka temperatura. Pri trajno visokoj toploti kaktusi bi rasli i bez zalivanja. Iscrpljivala bi se rezervna voda nakupljena za vreme rasta, a zatim i rezerve asimilata. S obzirom na to da u naim uslovima u zimsko doba nema dovoljno osvetljavanja smanjila bi se korist od kaktusa. Kaktusi bi rasli u visinu, izdanci bi bili bledi a bodlje gornjeg lanka ne bi izrasle. Takve kaktuse moemo esto videti u toplim stanovima ili u radnim prostorijama gde se tokom zime izduuju i deformiu. Kad su u pravilno temperiranoj prostoriji mogu biti i nekoliko meseci bez svetlosti.

U stanu, dakle, radi prezimljavanja moemo drati kaktuse u svakoj prostoriji gde se ne loi i gde nije prehladno. Moemo ih smestiti u sobnu vazu, moemo ih i izvui iz zemlje i pojedinano umotati u svileni pair i ostaviti na ormanu, u predsoblju ili u nekoj drugoj prostoriji. Svakako da postoje i druge mogunosti. Veliku kolekciju je takodje mogue smestiti na maloj povrini, pri emu biljke razmestimo u drvenu gajbu za voe. Gajbe moemo stavljati jednu na drugu i na taj nain iskoristiti odgovarajue mesto sve do tavanice.

Tee je smestiti kaktuse iz hladnijih uslova u modernim stanovima, gde postoji centralno grejanje. Tamo je teko nai hladniju prostoriju. U takvim uslovima moramo se odrei gajenja biljaka kaktusa prilagodjenih na hladnou. Biljke koje su prilagodjene toploti podnose normalnu sobnu temperaturu bez teih posledica. Ipak je dobro staviti ih pored prozora da imaju barem malo svetlosti. Prostor izmedju unutarnjeg i spoljnjeg prozora prua mogunost za zimovanje nekoliko vrsta koje su naviknute na hladnou. Svakako da police moramo podesiti tako da imaju istu irinu kao to je udaljenost unutranjih i spoljnih prozorskih stakala. Na takvim policama mogu biti kaktusi i na nekoliko nivoa. Ako se predvidja jae zahladjenje, otvorimo ponekad unutranje prozorsko krilo. U vreme duih i jaih hladnoa sve biljke privremeno premestimo u sobu kada taj hladni talas prodje, vraamo ih ponovo medju prozorska stakla. To je proveren metod. Vrste otporne na hladnou posle ovakvog prezimljavanja naroito bogato cvetaju.

Izuzetno za prezimljavanje moemo iskoristiti i podrum. Odgovarajui deo podruma treba svake godine okreiti, svakako ne srne se upotrebiti deo podruma gde uvamo krompir. Razne plesni napadaju i kaktuse, priinjavajui im znatnu tetu. Vlane podrume isto tako ne koristimo, jer se

u njima razvijaju plesni koje mogu izazvati oteenje kaktusa. Kada to opazimo obino je ve kasno i od cele kolekcije ostaju samo ogoleli delovi. Najbolje prezimljavaju kaktusi u posebnom stakleniku, tj. u stakleniku gde nema drugih biljaka koje zahtevaju veu vlaga. U stakleniku moemo lako regulisati toplotu. Tamo ima i dovoljno svetlosti.

Crte 8

Predprozorski staklenik sa zagrevanjem: T izvor zagrevanja, TE termostat, P metalna pregrada za razvodjenje toplote, I izolacija zidova i dna

staklenika, S1 i S2 krovna stakla.

U vreme jaih mrazeva i staklenike pokrivamo asurama i daskama tako da su i tu kaktusi za neko vreme u mraka Staklenik se mora i zagrevati to amateru priinjava tekoe. Zato mnogi proizvodjai kaktusa krajem novembra ili poetkom decembra premetaju kolekcije iz staklenika u stan, a krajem februara ih u zavisnosti od vremena, opet vraaju u staklenik. Pri tome se staklenik, koji je cele zime bio hladan, mora zagrejati pre unoenja biljaka. U protivnom, on deluje kao hladnjak - pa moe doi do teih oteenja. Tamo gde postoji vea kolekcija neophodan je staklenik - u kome kaktusi provode celu zimu. U takvim prostorijama jedna od osnovnih tekoa je zagrejavanje. Svakako, idealno je, kad smo u mogunosti, da staklenik poveemo sa centralnim grejanjem u zgradi. U takvom sluaju ne mora se loiti pe za zagrevanje staklenika. Ali, to se ne odnosi na sve sluajeve. Ukoliko nema

veih mrazeva, ritam loenja u zgradi se slae sa potrebama staklenika. Medjutim, kada se temperatura spusti ispod nule. potrebno je da se staklenik vie zagreva nou nego danju, prilike u stanu su upravo suprotne. Stoga bi takav staklenik morao imati jo jedan, zaseban sistem grejanja koji bi dejstvovao upravo u takvim situacijama. Za manje i amaterske staklenike dobro se pokazao kamin u kome se loe briketi i jedno loenje moe da dri toplotu preko 10 asova. Za ostale sisteme grejanja gorivo se mora dodavati tokom noi. Mali kamini su nam korisni i u prolee, kada se u stanovima vie ne greje ali po potrebi ta temperatura u stakleniku bude via. poto biljke tada ve rastu. Za zagrevanje manjeg staklenika grejanje briketima je dalo bolje rezultate nego ostali sistemi. Male jednostavne kamine dobro je obloiti sa dva reda cigala. Taj zid se onda zagreje i pretvori u neku vrstu akumulatora koji zrai umerenu toplotu. Od kamina ka dimnjaku treba sprovesti cevovod, jer se na taj nain najbolje iskoristi i toplota dima koja se odvodi na veu udaljenost od loita.

Crte 9

Obezbedjenje staklenika da ne padne: Z jaka ica privrena za ram okna (1) i za bok staklenika (2).

Da bismo spreili nepotreban gubitak toplote, izolujemo staklenik tako da postavimo dvostruke prozore. Ako su nam pri ruci plastine folije, razapnemo

ih u stakleniku radi hermetike toplotne izolacije, pri emu je zagrevanje mnogo bolje. U svakom stakleniku trebalo bi instalirati termostat koji bi signalisao pad temperature ispod kritine granice od oko 5 C.

Manje kolekcije moemo takodje uzimljavati u zagrejanom stakleniku pred prozorom ili na terasi. Takav minijaturni staklenik je dublji od onog pravog, kako bi u donjem delu ostao prostor za nametanje grejnih spirala. Iznad njih je nepromoivi deo, gde kaktusi mogu stajati i leti i zimi. Takav mali staklenik ne srne imati nikakve otvore (pukotine), a zimi mora biti dobro toplotno izolovan, na primer oblaganjem polistirolovom ploom. Slinim ploama obloimo staklenik sa svih strana i svuda ga izolujemo. Odozgo ga prokrijemo dvostrukim staklom, s tim da spoljno staklo bude debljine 5 mm. Ako je veoma hladno, odozgo pojaamo izolaciju koja zatiuje staklenik od zamrzavanja. Poteban nam je i termostat kako bismo to bolje regulisali zagrevanje. Materijal za pripajanje termostata moemo naai u literaturi za radio-konstruktore. Ako nemate u takvom konstruisanju iskustva najbolje je da zatraite strunu pomo. Pri dobrom funkcionisanju termostata ne troi se mnogo struje.

PRIPREMA SUPSTRATA

U literaturi o kaktusima ima mnogo preporuka o sastavu zemljinog supstrata za kaktuse. Miljenja pojedinih autora esto su protivurena, jer savete za gajenje kaktusa esto daju i ljudi koji imaju malo praktinog iskustva. U praksi, proverenoj na stotinama hiljada kaktusa, i dokazanoj tokom desetina godina, pokazalo se da je za gajenje kaktusa najbolje zemljite koje ima ne samo odredjene hemijske i bioloke ve, naroito i fizike osobine. U pogledu hemijskog sastava zemljite mora sadrati sve elementarne hranljive materije tj. azot, fosfor i kalijum (NPK), zatim kalcijum (Ca) i mikroelemente. Sledei vani sastojci su ugljenik (C) - vodonik (H) i kiseonik (O) koji se nalaze u vazduhu i vodi. Svi ti elementi moraju se nalaziti u takvom obliku da biljka moe da ih primi, i to u odgovarajuim, dovoljnim koliinama. Vana je i hemijska reakcija zemljita. Zemljite ne srne biti ni sa suvie kiselom, niti sa suvie alkalnom reakcijom. Za veinu kaktusa najpovoljnija je slabo kisela reakcija zemljita ija je pH vrednost oko 6. Kaktusi podnose neto kiseliju ili alkalniju reakciju, ali ve pri vrednosti pH od 8 potpuno prestaju da rastu.

Bioloke osobine zemljita zavise neposredno od koliine mikroorganizama u zemljitu. Najvanije su zemljine bakterije. Mnoge od njih razlau humus na jednostavne materije, pristupane za biljke. Neke pak obogauju zemljite ak i azotom. Drugim reima, zemljine bakterije nepekidno proizvode za biljke i nove rezerve mineralnih materija.

Veoma vane su i fizike ili mehanike osobine zemljita, koje je sastavljeno od estica razliite veliine. Ako se one sastoje od veoma malih ili od preteno malih estica, te estice se medjusobno privlae, ili ak lepe. Takvo zemljite je veoma zbijeno, a slabo porozno. Tada kaemo zemljite je teko, ili, u obratnom sluaju, zemljite je lako. U takvom lakom zemljitu preovladjuju zrna peska i sl. Veoma je propusno i porozno.

Zemljite za kaktuse, medjutim, treba da je vazduasto i propusno, s tim da sadri dovoljnu koliinu finih, sitnih estica i humusa. To se moe poslii meanjem nekoliko osnovnih suprstrata. Navodimo nekoliko takvih smea i njihove najvanije osobine s obzirom na potrebe kaktusa.

Treset nastaje mineralizovanjem tresetne mahovine bez pristupa vazduha. To je sirovi humus sa veoma malo hranljivih materija. Ipak ima vane osobine. Veoma je kiseo i porozan. Dobro zadrava vodu i hranljive materije.

Kompost nastaje raspadanjem lia. Moe imati razliite osobine, to zavisi od vrsta lia ijim je raspadanjem nastao. Najbolji je bukov kompost iz uma sa krenjakom podlogom. Ima neutralnu reakciju. Kompost od hrastovog i kestenovog lia je kiseo. Da bismo nainili dobar kompost, lie moramo barem dve godine kompostovati i za to vreme nekoliko puta prevrtati.

Kompost etinara je sakupljena i sloena masa iglica bora ili jele u raznim fazama raspadanja. U suvim zonama ispod sloja opalih iglica nalazi se zreliji sloj upola raspadnut koji se sakuplja, kompostuje i ee promea. Ovaj kompost je znatno kiseo i dodajemo ga alkalnim suprstratima. Zemljite ini rastresitim, zamenjuje treset, od koga je i bolji.

Stajnjak je najbolji od govedje prostirke. to je stariji to je bolji. Od njega nastaje crni, laki supstrat kada ve iseznu tragovi slame i osoke. Ima neutralnu do slabo alkalnu reakciju. Blagotvorno dejstvo govedjeg stajnjaka se, pored velike koliine osnovnih hranljivih materija, pripisuje dejstvu hormona koji se nalaze u kravljem djubrivu.

Kompost biljnog korenja. Njegove osobine odredjuje zemljite na kome su rasle biljke. Tako ovaj kompost sa aluvijuma sadri krenjak. Prilikom

kompostovanja preporuuje se meanje sa stajnjakom. Dodaje se esto humusnim zemljitima. Dugo zadrava hranljive materije.

Pesak upotrebljavamo za poboljanje zemljinih meavina. Pesak ima razliite osobine prema tome od ega je nastao. Neki pesak sadri dosta primese gline koja dovodi do slepljivanja suprstrata. Takav pesak mora se oprati.

Mammillaria nivosa L.K.

Mammillaria cowperae SCHURLY. Thelocactus bicolor (GAL.) BR. et R.

Thelocactus nidulans (QUEHL.) BR. et R. Thelocactus schwarzii BACKBG.

Thelocactus hexaedrophorus (LEM.) BR. et R.

Neolloidea conoidea (DC.) BR. et R.

Coryphantha hesteri J. WRIGHT

Coryphantha cornifera (DC.) LEM.

Komadii sitne cigle takodje poboljavaju fizike osobine zemljita. Pesak i izdrobljenu ciglu dodajemo u meavine za kaktuse najmanje jednu treinu, a za osetljivije vrste i vie, ponegde ak 90%. Ako nemamo vremena za propiranje ciglenog praha za vrste kaktusa koje ne podnose neoprane ciglice zbog njihovog visokog alkaliteta, kao zamena koristi se zdrobljeni glinenac (feldspat) ili granit.

Osnovnu meavinu za kaktuse sastavljamo na sledei nain: 2 do 3 dela treseta

ili pregorelog lia etinara, 1,5 deo peska, 1,5 deo isitnjene cigle, 2 dela pregorelog stajnjaka i 1 deo komposta od biljnog korenja. Ovu osnovnu meavinu moemo izmeniti dodavanjem ili oduzimanjem nekih elemenata, ve prema tome za koje kaktuse je predvidjena. Tako za ECHINOPSIS. APOROCACTUS, EPIPHYLLUM hybr. (syn. PHYLLOCACTUS) dodajemo manje isitnjene cigle i peska, a poveavamo koliinu pregorelog stajnjaka. Za cereuse dodajemo kompost, za mamilarije (u glavnom bele). odvadimo treset, a dodamo kompost od biljnog korenja i isitnjenu ciglu. Za izvesne vrste, koje imaju osetljiv koren, meavinu sastavljamo tako da sadri elemenata humusa 10 do 20% ostalo treba da bude pesak i trulo korenje biljaka.

Ranije se u meavinu dodavao kalcijum (Ca) u obliku starog maltera ili mlevene krede. Pokazalo se, medjutim, da veina kaktusa ne podnosi kalcijum u takvom obliku. Biljke venu i gube koren. Najizrazitije se to pokazalo kod roda FEROCACTUS i ECHINOFOSSULOCACTUS. Za njih danas upotrebljavamo peskovitu meavinu gde preovladava kiseli humus i u kojoj se ovi