Gamma

Пролог

Прометни булевар. Гомила аутомобила. Гомила људи. Гледам у плочник, као и увек. Видим им само ноге. Журим. Некако су опет сви бржи од мене. Протичу у маси поред мене као планински поток кроз излизано камење. Повремено подигнем главу да осмотрим локале. Шта тражим уопште? Фризер, бутик, књижара, месара ''Сунце''. Глава доле. Испред су били радови на некој згради. Постављене скеле. Направљен пролаз за пешаке испод. ''Пази главу!'', великим црним словима на папиру од џака за цемент. Плочник се сужава, а опет сви некако стижемо несметано да прођемо. Ограда. Не може се право. Сви иду десно. Идем десно. Поново прометна улица. Поново аути и људи на све стране. Поново разбацане ноге и журба. Опет главу горе на секунд. Опет фризер, бутик, књижара и месара ''Сунце''. Изгледа да их је пун град. У излогу огромни свињски бут. Немам времена да станем. Журим. Пази главу! Проклети радови, никако да их заврше. Ограда. Десно. Гужва. Фризер. Свињски бут. Глава је безбедна. Десно. Ноге. Сунце. Десно. Сунце. Чекај. Нешто није у реду.

Опет луп? Стао сам. Месара ''Сунце''. Бут. Сви око мене су стали. Примећујем да је и саобраћај стао. Коначно бацам поглед на пролазнике. Сви гледају у мене. Осећам се као на стрељању. Продужите, говнари! Само их је било више, како сам то помислио. Погледао сам у леву шаку. Празна. Подигао поглед. ''Глок 17'', помислио сам. Поново погледао и ту је. И даље ради стари трик. Уперио сам пиштољ у пролазнике. ''Продужите, мајку вам крваву!''. Нико се није ни мрднуо. Претње овде не пролазе никада. Знао сам то. Али опет. Подигао сам пиштољ и без оклевања кренуо да упуцавам једног по једног. Сваког у лице. Лица су се увијала у спиралу и падали су. Један за другим. Жене са децом, маторци са цегерима, пси са прслуцима, бизнисмени у оделима, ватрогасци у гуменим чизмама. Сви. Осећао сам олакшање са џаком костију и меког ткива који сам оставио на плочнику са спиралном главом. Почели су да нестају они у даљини. Ипак, било их је још. Невољно сам спустио пиштољ. Погледао у шаку и пиштоља није било. Шака је имала дванаест пристију. Осам горе, по два палца са обе стране. Коначно.

Будим се у великој соби са жутим зидовима. Нигде врата, само један велики прозор на супротном делу собе. Испрва не могу да се померим. Прикован сам за кревет. Бацам поглед на доле. Изненада лебдим изнад кревета. Кроз прозор се види Сунце. Шиба директно кроз прозор, као у подне. Не види се ни копно ни вода. Само сунце. Некако је пријатно. Превише пријатно. Гледам директно у њега. Хоћу да га додирнем. Да заријем руке у њега као у тесто. Да лице гурнем у њега и умијем се. Лебдрим полако према прозору. Затворен је, али овде све могу. Овде сам свој на своме. Зар не може ово срање брже?! Проћићу кроз прозор. Ипак ме зауставља и клизим у страну. Машем рукама, али нема ручке за отварање. Пробаћу кроз зид. Издаљујем се и ударам челом. Падам на патос као бифтек у врео тигањ. Не стижем да подигнем главу и више нисам ту. ТА пећ ми дува задах ракије из отворене флаше директно у ноздрве. Увијање желуца ме баца назад у реалност као бејзбол лоптицу искусном ударачу. Без фелша. Понг!