Гаврило Принцип (1894-1918)

Гаврило Принцип

Датум рођења: 25. јул 1894.

Место рођења: Обљај (Аустроугарска)

Датум смрти: 28. април 1918.

Место смрти: Терезин (Аустроугарска)

Гаврило Принцип је рођен 25. јула 1894. године у месту Обљај у Босни и Херцеговини. Рођен је у породици која је бројала деветоро деце, од којих је једно још у детињству умрло. Његово здравље је од најранијег доба било проблематично и боловао је од туберкулозе. У Сарајеву је похађао Трговачку школу, а затим гимназију. Из шестог разреда гимназије искључен је из школе због везе са једном ученичком антиаустријском организацијом. У мају 1912. преселио се у Београд где је наставио школовање. За време Првог балканског рата пријавио се у српску војску као добровољац, али је био одбијен због ниског раста. У марту 1914. године прочитао је у новинама да ће у Босну доћи аустријски престолонаследник Франц Фердинанд на војне маневре у околини Сарајева на Видовдан, 28. јуна 2014. Као члан тајне организације Млада Босна извршио је атентат на

аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда и његову супругу Софију 28. јуна 1914.

Кафана „Златна Моруна“, на Зеленом венцу, у коју је Принцип често залазио током свог живота у Београду

Млада Босна

Млада Босна је политичко-револуционарна омладинска организација, настала око 1904. године, која се борила против окупације (и потом припајања) Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске, а за њено припајање Србији и другим јужнословенским земљама. Посебну активност испољила је после анексије Босне и Херцеговине 1908. године, када су у свим већим градовима групе младих свој отпор изражавале демонстрацијама, спаљивањем аустроугарских застава, растурањем летака и брошура. Млада Босна или њени чланови су организовали више атентата на високе аустроугарске личности у провинцији Босни и Херцеговини и Хрватској, а у историју је ушла пре свега атентатом на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда, кога је у Сарајеву Гаврило Принцип убио на Видовдан 1914. Истакнути чланови „Младе Босне“, осим Гаврила Принципа, су и Богдан Жерајић, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Боривоје Јевтић, Трифко Грабеж, Јездимир Дангић, Вељко Чубриловић и Васо Чубриловић, Мухамед Мехмедбашић, Иво Крањчевић као и њен творац и идеолог Владимир Гаћиновић. Чланови ове организације су сарађивали са члановима организације „Црна рука“, за коју се сматра да им је помогла у организовању атентата. „Црна рука“ је била тајно друштво, званично основано под именом „Уједињење или смрт“ у Краљевини Србији 10. јуна 1910. године. „Црна рука“ је деловала и пре тога, извршивши Мајски преврат 29. маја 1903. у ком су убијени краљ Александар Обреновић и краљица Драга Обреновић, и тиме је прекинута лоза династије Обреновића. „Црна рука“ је имало панславистичке циљеве, са намером да уједини све територије Јужних Словена, посебно оне у саставу Аустроугарске. Њихови најистакнутији чланови су били Драгутин Димитријевић Апис и Војислав Танкосић.

Стара спомен-плоча Гаврилу Принципу на месту атентата испред музеја „Млада Босна“

Нова спомен-плоча на месту атентата (стара је уништена у последњем рату у БиХ)

Предуслови за планирање атентата

На Берлинском конгресу одржаном 1878. (сазваном ради ревизије Санстефанског споразума), одлучено је између осталог, петом тачком споразума, да Аустроугарска је добила мандат да окупира османлијски Босански пашалук на тридесет година. Територије су формално и даље биле под турском влашћу али под очигледном контролом Аустроугарске, што је допринело огорчењу српског становништва у Босни. За разлику од Босне и Херцеговине, Велике силе (Аустроугарска, Уједињено Краљевство, Француска, Немачка, Италија и Русија) су званично потврдиле незавиност Кнежевини Црној Гори и Кнежевини Србији, која ће се четири године касније прерасти у Краљевину Србију са краљем Миланом Обреновићем.

Касније, развојем ситуације ван Босне, почеће да се јављају национално-револуционарна удружења младих. Србија је након тешких ослободилачких ратова, тражила ослонац у некој од великих сила, на самом Берлинском конгресу будући да није имала право да учествује у доношењу одлука, била је приморана да некако на своју страну приволи неког од представника великих сила. То је успела да учини са аустроугарским представником - у замену за заступање њених интереса у циљу добијања независности, Србија је Аустроугарској обећала Новопазарски санџак, потписивање трговинског уговора и изградњу железнице кроз своју земљу. Српски краљеви из династије Обреновић су од тада одржавали блиске односе са Аустроугарском и били задовољни да владају у границама постављеним Берлинским конгресом. Тиме је Аустроугарска постигла да се Србија не споји са Црном Гором и тако је спречи у њеном продору на Исток (што је био тајни и дугогодишњи план Немачке и Аустроугарске, тј. њихов циљ је био излазак на Средоземље и контролисање стратешки кључних места: Солуна, Босфора и Дарданела); такође, трговинским уговором би се Србија и економски потчинила Монархији, а изградња железнице је значила да Србија практично из свог буџета гради железницу коју ће Монархија моћи да користи као своју. План Србије је успео иако је за њега поднела

огромне жртве - добила је међународно признату независност. У циљу да се обезбеде раније договорене накнаде Аустроугарској, 1881. године, српски министар спољних послова, Милутин Гарашанин, и министар финансија, Чедомиљ Мијатовић, на одобрење кнеза Милана Обреновића потписали су Тајну конвенцију по којој осим раније договорених ставки, Србија није смела да, без претходне сагласности Монархије, склапа било какве уговоре са другим државама. За узврат, цар Франц Јозеф је подржао крунисање Милана Обреновића за краља 6. марта 1882. године. Ово је значило крајњу потчињеност Србије Аустроугарској.

Међутим, све се ово променило у мају 1903. Догађаји на унутрашњем плану у Србији доводе до велике официрске завере на краља Александра Обреновића и његову краљицу, Драгу Машин. Група српских официра предвођених капетан Драгутином Димитријевићем Аписом, је убила краља и краљицу. На престо Србије доведен је Петар I из ривалске династије Карађорђевић.

Ово је довело до драстичне промене у спољно-политичкој оријентацији. Наиме, доласком Карађорђевића на власт, преовладала је проруска струја за разлику од проаустријске којој су припадали Обреновићи. Самим тим, почиње удаљавање од Аустроугарске, веће ослањање на Русију, Србија тежи да закључи уговор о снабдевањеу оружјем са Француском, и трговински уговор са Бугарском и Црном Гором. Са Бугарском је склопљен уговор 1905. године што је значило кршење Тајне конвенције. То је значило само једно: Аустроугарска је затворила своје границе за размену било какве робе са Србијом, отпочео је Царински рат 1906—1911. године. Србија је неочекивано нашла излаз из привидне кризе, железницом је почела да тргује са Бугарском и Грчком, а пловидбом преко Дунава, развила је и трговину са Немачком, Великом Британијом и Холандијом. Сасвим неочекивано за ситуацију, српска привреда и трговина почела је да се развија брже него под утицајем Монархије. Видевши да не успева у својим циљевима, да се Србија све више осамостаљује уместо да пропада и да ће ускоро представљати већу претњу, тим пре што пропагира уједињење свих јужнословенских народа у једну државу под њеним вођством. Та пансловенска идеја је претила да Монархију остави без великог дела територије будући да је обухватала Словенце, Хрвате и Босну и Херцеговину. Тако је Монархија, као велики ударац српским идејама о великој држави и ослобођењу јужних словена, тачно по истеку тридесет година од Берлинског конгреса, 1908 . године анектирала Босну и Херцеговину.

Анексиона криза

Босна и Херцеговина је после Берлинског конгреса званично била турска територија као и Новопазарски санџак. Међутим окупација тих територија од стране Монархије значила је њихово контролисање - Монархија је завела свој режим званично контролишући само финансије (што у ствари значи целокупну контролу државе). Опет, враћајући се мало уназад и на друге просторе видимо како је судбина једне државе зависила искључиво од других, па чак и од њихових унутрашњих прилика. Крајем деветнаестог и почетком двадесетог века, Османско царство је представљало „болесника на Босфору“. Оно је још увек почивало на феудалном систему, за разлику од капиталистичких држава Европе (Енглеска, Француска, Немачка, Аустроугарска). Оно је каскало за остатком Европе и бивало све слабије, тим пре што су га цепали унутрашњи покрети и ратови за ослобођење народа који су у њему били потчињени. Будући да је заузимало стратешки најважнија места у Европи, све велике силе су вребале сваку прилику да се покаже мала слабост и да

се одузме неки део територије. До 1912. године, Турска је у Европи задржала данашњу Албанију, Рашку област (Новопазарски санџак), Косово и Метохију, Македонију, Епир и део Тракије. Аустроугарска монархија је 1908. објавила анексију Босне и Херцеговине, тј. њено комплетно припајање територији Аустроугарске као дела једне суверене државе. То је изазвало бурне реакције, поготово у Србији којој су тако, како смо видели, осујећени планови за формирање велике и јаке јужнословенске државе. Целокупна ситуација је замало тад довела до рата, Србија је мобилисала војску, Русија интервенисала код Немачке и великих сила, Црна Гора се стављала у службу Србије. Криза је окончана 31. марта 1909. године када су Србија и Русија под претњом ратом приморане да потпишу изјаву да им анексија не смета (Русија је потписала 30. марта, а Србија наредног дана јер није могла да иде у рат без Русије). Турска је била поткупљена одмах после анексије тако да је сав отпор на силу елиминисан. Међутим, у Босни са друге стране као и у Србији почињу да ничу национално-револуционарне организације, отворене свим средствима борбе, поготово атентатима. Једна таква организација је Млада Босна која је радила захваљујући подршци двеју организација из Србије, прво Народне одбране , а потом, од 1911. године организације Уједињење или смрт, познатије као Црна рука .

Атентат

Политика (од 16. јуна 1914.) извештава о Сарајевском атентату

Сам атентат није био усмерен да значајно ослаби Монархију и намерно покрене рат јер ниједан од атентатора није био довољно политички образован да би могао тако нешто исковати. Сви учесници у атентату су били студенти или малолетна лица. Овоме у прилог иде још и чињеница да су та времена била обележена атентатима (нпр. атентат на аустријску царицу Елизабету, 10. септембра 1898. године у њеној посети Италији, као и то да надвојвода Франц Фердинанд није био много утицајан у царству и да се залагао за идеју да Монархија буде уређена као тријалистичка, тј. да словенске земље добију исти статус као Мађари, тј. да добију већа права чиме је хтео да очува мир у Монархији. Сам атентат није у почетку био усмерен на престолонаследника, већ на гувернера Босне и Херцеговине, Оскара Поћорека. Планови за његово убиство почели су да се кују тек пошто се тајним каналима у Српској обавештајној служби на челу са Драгутином Димитријевићем сазнало да аустроугарски престолонаследник долази у Сарајево да надгледа војне маневре. Активностима на граници, пребацивању тројице младића са оружјем у Босну био је обавештен српски председник владе, Никола Пашић. Он је српском амбасадору у аустроугарској монархији наредио да вести пренесе њиховом државном врху међутим, он

је то пренео превише дискретно, говорећи да су маневри и показивање моћи на српски верски празник можда превише провокативни.

У самом атентату учествовало је седам особа распоређених по маршрути од поља где су се одржавали маневри до Градске већнице:

Мухамед Мехмедбашић Васо Чубриловић Недељко Чабриновић је бацио бомбу на поворку, али је престолонаследник

одгурнуо бомбу са крова и она је пала на следећи аутомобил у колони. Цветко Поповић Данило Илић Трифко Грабеж Гаврило Принцип : као и остали атентатори низ улицу су чули експлозију бомбе и

напустили своја места. Необичним сплетом случајности, надвојводин аутомобил је у тренутку прошао поред Гаврила Принципа који је искористио прилику и потегао пиштољ, марке Браунинг модел 1910. Први хитац је ранио надвојводу у врат, а други, намењен гувернеру Босне Поћореку, ранио је Софију у предео абдомена. Обоје су подлегли ранама на путу ка резиденцији гувернера. Принцип је, као и Чабриновић, покушао да почини самоубиство, капсулом цијанида, но и у његовом случају је отров затајио. Покушај да себи испали хитац у главу предухитрили су припадници полиције.

Слика хапшења Гаврила Принципа.

Судски процес у Аустроугарској

Гаврило Принцип и остали атентатори, као и бројне особе које је Аустроугарска полиција идентификовала као сараднике, били су ухапшени. Суђено им је у Сарајевском процесу од 12. до 23. октобра 1914. године. Пресуде су донесене 28. октобра. Петорици завереника изречена је смртна казна (Илићу, Чубриловићу, Керовићу, Јовановићу и Миловићу), док су Принцип и Чабриновић, с обзиром на то да су по Аустроугарском закону били малолетни, добили максималну казну од 20 година затвора.

Приликом суђења додељен им је судски адвокат Рудолф Цислер. Он је утврдио да ни аустријски ни угарски парламент нису изгласали Анексију Босне и Херцеговине, која тиме правно није постала територија Аустроугарске.

Спољнополитичка реакција Беча

„Србија мора нестати“ - аустријска карикатура после атентата.

Аустроугарска монархија је одмах по доспећу вести о атентату оптужила Србију и њену владу за организовање преврата ван своје територије, затим спровела само формалну истрагу. Вест о убиству је била као поручена за Аустроугарску која је само тражила повод да зарати са Србијом, убеђена да ће је покорити и уништити једним ударцем. Намере Аустроугарске најбоље се виде у ултиматуму упућеном Србији.

Аустро-угарски ултиматум Србији или Јулски ултиматум био је ултиматум упућен влади Србије 23. јула 1914. године, месец дана после Сарајевског атентата. Документ је описан као најтежи ултиматум икада упућен једној држави од стране друге од стране британског министра иностраних послова сер Едварда Греја. Сматрало се да се његови захтеви не могу испунити и да је ултиматум само начин за стварање повода за рат. Када је Аустроугарска одбила српско условно прихватање захтева и објавила рат, то је покренуло из догађаја који ће свет увести у Први светски рат.

Аустроугарска тражила је од Србије следећ е :

1. Да спречи издавање публикација која подстичу мржњу и непријатељство према Аустроугарској.

2. Да моментално распусти организацију Народна одбрана, и да исто поступи и са другим организацијама које учествују у пропаганди против Аустроугарске.

3. Да из јавног образовања уклони све што би могло да служи или служи за подстицање пропаганде против Аустроугарске.

4. Да из војске и администрације уопште уклони све официре који су криви за пропаганду против Аустроугарске, а имена тих официра доставила би власт Аустроугарске.

5. Да прихвати учешће аустроугарских органа власти у сузбијању субверзивних делатности против Аустроугарске на територији Србије.

6. Да предузме судски поступак против саучесника Сарајевског атентата који су на српској територији, уз помоћ и упутства аустроугарских органа.

7. Да моментално ухапси две именоване особе које су уплетене у атентат по истрази коју је прелиминарно спровела Аустроугарска.

8. Да ефикасним мерама спречи нелегални пренос оружја и експлозива преко границе.

9. Да упути Аустроугарској објашњења поводом изјава високих српских званичника у Србији и иностранству, који су изразили непријатељство према Аустроугарској.

10. Да без одлагања обавести Аустроугарску о испуњавању ових обавеза.

Српска влада је условно прихватила све захтеве ултиматума, сем тачке број 5 која је захтевала мешање аустроугарских органа у судски поступак, јер би то представљало кршење устава и суверенитета Србије.

Пресуда и казна

Принцип пред окружним затвором 1914. године

Ћелија у којој је био смештен Гаврило Принцип

У време кад се догодио атентат, Гаврило Принцип је био сувише млад за смртну казну, па је осуђен на двадесет година затвора, где је био изложен мучењима.

Казну је служио у чешком Терезину, где је и умро од туберкулозе 28. априла 1918 ., мало пред крај Првог светског рата. При крају живота је био због лоших затворских услова врло ослабио и имао око четрдесет килограма.

У унутрашњости ћелије смештене у тврђави Терезин, данас само у зид уграђени окови за које је Гаврило Принцип био свезан, сведоче о његовој мученичкој смрти. На зиду испред ћелије уграђена је скромна плоча са именом затвореника, главног актера сарајевског атентата, који је послужио владајућој монархији да ултиматумом Србији започне један од најкрвавијих ратова у светској историји.

Гроб Гаврила Принципа се данас налази у капели видовданских хероја у Сарајеву. Ауто, Гаврилов пиштољ и окрвављена униформа Франца Фердинанда налазе се у војноисторијском музеју у Бечу. Метак који је убио Фердинанда изложен је у чешком граду Конопиште.

Принципов мост у Сарајеву близу ког се десио атентат (сада Латинска ћуприја)