PUKOVNIK DRAGUTIN GAVRILOVI (18821945)ivot u ponosu, smrt u ponienju. Komandant odbrane Beograda i vojnika iz bajke.http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2013/03/Pukovnik-DragutinGavrilovi-Komandant-herojske-odbrane-Beograda.jpgGDgnuaoPvkrtil

http://www.basta balkana.com/wp-content/uploads/2013/03/Pukovnik-Dragutin-GavriloviKomandant-herojske-odbrane-Beograda.jpgPukovnik Dragutin Gavrilovi, ostao je upamen po svom potresnom govoru vojnicima pred odsudnu bitku, oktobra 1915, i po junatvu koje su u toj bici iskazali on i njegovi saborci. Gavrilovi i njegovi ratnici ponudili su svoje ivote na oltar Otadbini, podmetnuli su svoja junaka prsa pred daleko nadmonijeg neprijatelja, ne bi li omoguili srpskoj vojsci i narodu da se spase pred hordama razjarenog neprijatelja. Nisu eleli da Beograd, dragulj u srpskoj Kruni predaju neprijatelju bez borbe. Gavrilovi je s pravom smatran srpskim Leonidom. Posle II svetskog rata bio je na bezumnom udaru novih vlasti. Poniavan, maltretiran, moda i prebijan, umro je u krajnjoj bedi, a potom je skoro potpuno zaboravljen. Ponekad su ga citirali, ali su njegove rei prilagoavali politikim prilikama i ideologiji. Posle pada komunizma drava je poela da se polako oduuje majoru Gavriloviu. Da li smo dovoljno zahvalni ljudima koji su nas u prolosti sopstvenim primerom uili najvanijim ivotnim istinama: da postoji neto vanije od sopstvenog ivota, da su opstanak Otadbine i Nacije vaniji od svih naih sitnih materijalnih ili politikih interesa i da se ivot veni i obraz svetaki stiu sada i ovde, na zemlji. Da li, dok etamo beogradskim ulicama ikada pomislimo na hiljade ljudi, koji su upravo na tim ulicama, pre

gotovo stotinu godina, prolivali svoju krv, da bi generacije posle njih ivele u slobodi? Ovo je kratko podseenje na jednog od mnogih ponienih i zaboravljenih heroja kojima dugujemo nau slobodu i na ist obraz.

U panteonu srpskih herojaDragutin Guta Gavrilovi rodio se 25. maja 1882. godine u aku, od oca Petra, lokalnog krojaa i majke Milke, domaice. Zavrio je 32. klasu Nie kole Vojne akademije u Beogradu 1901. godine. Pitomci ove klase posebno su se istakli u ratovima za osloboenje i ujedinjenje, a njihovoj slavi mnogo je doprineo i Dragutin Gavrilovi. Ukazom Kralja Aleksandra Obrenovia, 15. avgusta 1901. godine, proizveden je u in peadijskog potporunika kao 109. u rangu od 192 svrena pitomca. Uesnik je Balkanskih, I svetskog rata i Aprilskog rata 1941. godine. Sa 18 odlikovanja spada meu najodlikovanije oficire srpske vojske, mada je svoj prvi orden, Zlatnu medalju Milo Obili, zaradio tek kao kapetan I klase, za hrabrost iskazanu u bici na Bregalnici. Tada je, 13. novembra 1913. godine i unapreen u in majora. U toku Kolubarske bitke ranjen je u borbama kod sela Konatice kod Obrenovca, a za iskazanu hrabrost odlikovan je Karaorevom zvezdom sa maevima. Gavrilovi je imao svega 33 godine, kada je komandovao 2. bataljonom 10. kadrovskog puka Odbrane Beograda. Tu e u jesen 1915. godine svojom nepokolobljivou, hrabrou i govorom koji je odrao svojim junakim vojnicima, ui u venost srpske istorije i u panteon neumrlih srpskih heroja. Odbrana prestonice Kada je izabrao Augusta fon Makenzena za komandanta napada na Srbiju 1915. godine nemaki Car Vilhem II rekao je: Uiniu veliku ast hrabrim srpskim vojnicima: protiv njih u poslati feldmarala Makenzena. Veliko potovanje prema protivniku pokazao je i sam Makenzen. U njegovom saoptenju koje je proitano postrojenim vojnicima pred poetak napada na Srbiju, kae se: Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, ilavog i otrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i rtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrai slavu i ne kompromituje dosadanje uspehe slavne nemake armije. Ojaane snage Centralnih sila krajem septembra 1915. godine zavrile su viemeseno grupisanje za opti napad preko Save i Dunava. Obrazovana je grupa armija feldmarala fon Makenzena, koju su inile 11. nemaka, 3. austrougarska armija i 1. bugarska armija. Bez obeane podrke saveznika, branioci su bili preputeni sebi, uzdajui se u hrabrost i dovitljivost. Bilo je samo pitanje vremena kada e zapoeti austrougarskonemaki napad, podran novim protivnikom Bugarskom. Srpska vlada molila je saveznike da poalju pomo od 150.000 vojnika. Umesto podrke, saveznici su samo insistirali da Srbija ne provocira Bugarsku. Tako je proputena prilika da se bugarskoj vojsci zada odluan udarac u trenutku kad je vrila mobilizaciju i grupisanje. Srbiji je upuena samo simbolina pomo. Francuzi su poslali vazduhoplovnu eskadrilu sa 6 aviona i 3 obalska topa 138 mm. Britanci su u Beograd poslali 4 baterije sa osam topova 120 mm, sekciju za podvodno miniranje sa podvodnim minama i torpedima i 1 torpedni amac. Rusija je poslala dva mornarika topa 152 mm, podvodne mine i torpeda, 2 motorna amca, oklopnu parnjau Tiraspolji oko 200 vojnika. Ruska pomo bila je najvea, ali izgleda daleko manja nego prethodne 1914, godine. Svi obavetajni podaci ukazivali na to da e glavni Makenzenov udar biti usmeren preko

Save i Dunava, u sektoru Beograda i Smedereva. Meutim, srpska komanda je, zbog opasnosti koja je pretila s bugarske granice, za odbranu prestonice ostavila samo Trupe odbrane Beograda pod komandom enerala Mihajla ivkovia. Ove trupe inili su: 10. kadrovski puk, 7. puk II poziva, tri puka III poziva, Sremski dobrovoljaki i andarmerijski odred, 2 konjika eskadrona, etnici vojvode Voje Tankosia i vojvode Jovana Stojkovia Babunskog i dobrovoljci, lanovi Graanskog gimnastikog drutva Duan Silni i Sokolskog drutva, sa ogranienim artiljerijskim parkom. Beograd je branilo svega 20 bataljona, tj. oko 16.000 ljudi i 77 topova. Tih dana svoj grad branio je i veliki broj staraca, ena i dece.

Agonija Beograda 1915.Do tada nevieno grupisanje artiljerije bilo je glavno obeleje austrijskonemake ofanzive koja se pripremala. Samo za napad na Beograd izdvojeno je preko 400 orua raznih kalibara, pa i onih najteih kodinih merzera od 305 mm i Krupovih Debelih Berti kalibra 420 milimetara. Ovako jaka artiljerijska podrka bila je u skladu sa obeanjima iz Bea i Berlina da e Srbija biti okupana vatrom i elikom. Radi omoguavanja prelaska reka i bombardovanja grada, iz sastava Dunavske flotile dovedeno je 8 monitora, 1 patrolni i 2 pomona broda. Neprijateljska artiljerija poela je da dejstvuje po srpskim poloajima 5. oktobra 1915. Do ponoi, unitena je polovina topova i haubica i gotovo svi srpski reflektori tako da je prestonica utonula u mrak. Polurazoreni grad je 6. oktobra svitanje doekao obavijen maglom, koja je privremeno onemoguila dejstvo neprijateljskih topova. No, oko 14.00 asova, kad se magla razila, nastao je pravi pakao. Preko 400 artiljerijskih cevi, raunajui i one na monitorima ponovo je otpoelo paljbu. elini uragan ponovo se spustio na prestonicu. Ruska obalska baterija na Kalemegdanu i srpska baterija na Velikom Vraaru bukvalno su zbrisane. Vatra je posle 24 asa dostigla najveu estinu na mestima namenjenim za iskrcavanje, a zatim se ponovo prenela u pozadinu srpskih poloaja. Tokom ovog vremena, na grad je palo oko 48.000 granata, dok neki savremenici tvrde da je taj broj bio oko 100.000. Posebna linija srpskih rovova bila je iskopana plitko i neposredno uz dunavsku obalu, praktino u vodi. Ovo lukavstvo omoguilo je peadiji da preivi uragansku kanonadu. Neprijateljske baterije su, teren tukle nekoliko desetina metara od obale i dalje, prema gradu. Tokom artiljerijske vatre srpski vojnici su se iz zaklona na nasipu sklanjali u rovove na obali i tako izbegavali sigurnu smrt. Juri u slavu Obale Save i Dunava, na prostoru od dananjeg Brankovog do dananjeg Panevakog mosta, od daleko brojnijih nemakih i austrougarskih snaga branili su delovi 10. i 7. puka, ostaci Sremskog odreda (pod komandom biveg austrougarskog porunika Ignjata Kirhnera) i ostaci andarmerijskog odreda (pod komandom naturalizovanog Nemca porunika ora Roa). Ostatak 7. puka i treepozivci bili su ukopani na Adi ciganliji i branili taj sektor fronta od nemakog iskrcavanja. U toku borbi za odbranu Beograda od 6. do 9. oktobra 1915. godine Austrijanci su forsirali Dunav i iskrcali se na delu obale koji je drao 2. bataljon majora Dragutina Gavrilovia. Neprijateljske jedinice zauzele su su nasip iza eleznikog mosta, na samoj obali Dunava i tu se ukopale. estoko dejstvo artiljerije proteklih dana pretvorilo je srpske poloaje u tom kraju Beograda u ruevine, ali su hrabri srpski branioci i dalje pruali otpor. Rastojanje izmeu srpskih i austrijskih poloaja na pojedinim mestima

iznosilo je svega 20 do 30 metara. Zadatak branilaca na ovim poloajima bio je da neprijatelju nikako ne dozvole da utvrdi mostobran. Tog 7. oktobra Roov andarmerijski odred koji je prvi napao neprijateljske poloaje, negde oko 14 asova, nije uspeo da potisne neprijatelja, ak ni po cenu ogromnih gubitaka. Ispostavilo se da je jedina mogunost da se daleko nadmoniji 59. austrougarski puk u potpunosti odbaci bila da sve raspoloive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvre opti kontranapad. Zato je negde izmeu 14 i 14 i 30 asova major Gavrilovi prikupio tri voda svog 2. bataljona, dva voda 3. bataljona, ostatke Sremskog i andarmerijskog odreda pred kafanom Jasenica (Prema nekim drugim izvorima to se deavalo ispred kafane aran ili Zlatni aran, na kraju Dubrovake ulice ili ispod Bajlonijeve pijace, dok neki izvori tvrde da je u pitanju bio kraj ulice Rige od Fere). Okupljenim vojnicima major je izdao sledeu zapovest: Vojnici, tano u 15 asova neprijatelja treba razbiti vaim silnim juriem, razneti vaim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, nae prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je na puk iz svog brojnog stanja. Na puk je rtvovan za ast Beograda i Otadbine. Vi nemate dakle, da se brinete za vae ivote, oni vie ne postoje. Zato napred, u slavu! Za Kralja i Otadbinu! iveo Kralj! iveo Beograd! Vrhovna komanda srpske vojske naravno nikada nije donela odluku kojim bi rtvovala neku jedinicu. U ovom govoru, koji se danas i u kolama ui kao primer junatva, ta Gavrilovieva misao je samo jedna veoma snana metafora. Od nje se vremenom stvorio jo jedan od mnogobrojnih srpskih istorijskih mitova. Major Gavrilovi eleo je samo da ovim dramatinim i poetinim govorom nadahne i ohrabri i svoje borce i samog sebe, pred predstojeu bitku. Uz gromoglasni pokli srpski vojnici, okieni cveem iz jedne oblinje dorolske cveare, krenuli su u kontranapad predvoeni svojim majorom. Karaoreva ulica, okolina Kule Neboja, prostor Donjeg grada i dananjeg Zoolokog vrta postali su poprite krvave bitke u kojoj je veina srpskih vojnika izginula, a sam major Gavrilovi dva puta je ranjen (to mu je bilo zapravo tree ranjavanje, jer je prvi put ranjen jo 1914). Jedan od uesnika herojskog juria i bitke na Dunavskom keju ovako se seao svog komandanta majora Gavrilovia u tim trenucima: Naie, iznenada, major Gavrilovi. Ruka mu u krvavim zavojima. Ne pokazuj se previe! zapoveda vojnicima. Ne istravaj! ekaj da prie. Niani, pa gaaj! Ne pucaj u vazduh, nisi na svadbi! Gaaj u meso! Jednog, koji je glavu izloio mecima, povue za nogu. Posle odjuri dalje, da hrabri iznemogle vojnike. Malo posle apatom stie vest da je major Gavrilovi ranjen. Po drugi put Vrhovna komanda je trupama Odbrane Beograda iz Sopota u pomo uputila Timoku diviziju II poziva. Dva bataljona stigla su preko Banjice na Dorol sat vremena nakon juria Gavrilovieve grupe, ali ove snage samo su spreile dalje napredovanje sve brojnijih austrougarskih eta.

U gradu sablasnog svetlaSnana vatra austrijskih jedinica na samom nasipu uz podrku artiljerije odbila je herojski juri ostataka srpskih branilaca pod Gavrilovievom komandom. Meutim, estoki napadi srpske vojske su se nastavili sve do sumraka. Austrijski poloaj na nasipu postajao je sve ugroeniji i izgleda da je samo no spasla austrijske jedinice od poraza. U toku noi izmeu 7. i 8. oktobra neprijatelj je nastavio da prebacuje pojaanja preko Dunava i

utvruje svoj poloaj. Sutradan, Austrijanci su uspeli da se probiju sve do Duanove ulice gde su se zabarikadirali. Nastale su teke uline borbe koje su se produile i tokom noi. Beograd je bio osvetljen sablasnom svetlou kua u plamenu, eksplozija i lutajuih mlazeva reflektorske svetlosti. Otpor je pruan iza svakog ugla i s krovova polurazruenih kua. No, pod pritiskom nadmonijeg protivnika, dalja borba je bila uzaludna, pa je neposredno nakon ponoi komandant Odbrane Beograda naredio povlaenje. U noi izmeu 8. i 9. oktobra, poto desetkovane srpske jedinice vie nisu mogle da brane prelaze preko Save i Dunava, poele su da se povlae na rezervne poloaje. Austrijanci i Nemci su 9. oktobra 1915. godine istakli svoje zastave na zgradi Starog dvora u ulici Kralja Milana. Pad Beograda oznaio je poetak jednog od najtraginijih razdoblja u modernoj srpskoj istoriji. Posle toga, pod stalnim udarima daleko nadmonijeg neprijatelja, srpska vojska i narod povlaili su se u pravcu eljno oekivanih saveznika. Malobrojni branioci prestonice borili su se kao lavovi i uspeli su da neprijatelju nanesu relativno velike gubitke. Zaustavivi neprijatelja na obalama, naalost, nisu imali snage i da ga odbace nazad. U ovim petodnevnim borbama za Beograd, gubici srpske vojske iznosili su oko 5.000 ljudi, ne raunajui civile koji su poginuli i ranjeni prilikom bombardovanja. Austrijske i nemake snage imale su vie od 1.000 poginulih i skoro 9.000 ranjenih vojnika.

Vojnici iz bajkePosle vie neuspelih protivnapada, srpskoj Vrhovnoj komandi bilo je jasno da je bitka za prestonicu izgubljena. Trupe Odbrane Beograda povukle su se u noi izmeu 13. i 14. oktobra na Avalu, ali je sledee noi neprijatelj poseo i ove poloaje. Tako je srpska prestonica i zvanino pala. Istog dana, bez objave rata, u Srbiju su provalile 1. i 2. bugarska armija. O srpskim vojnicima koji su tih oktobarskih dana branili Beograd general Makenzen je u svojim memoarima zapisao: Borili smo se protiv vojnika iz bajke, koji su se branili besprimernom hrabrou. Onoga trenutka, kada smo osvojili Srbiju, nas je to bolelo vie nego njene saveznice. U uvenom juriu besmrtnika na Dunavskom keju major Gavrilovi bio je prvo lake ranjen u ruku, a potom teko ranjen u vrat. Prenet je u uveno previjalite gospoe Vuke Popadike u Duanovoj ulici broj 6. Tu je previjen i potom transportovan jednim od poslednjih vozova iz Beograda u bolnicu u aku. Proveo je 24 dana na kunom leenju, sa porodicom, da bi zatim svojevoljno prekinuo bolovanje i prikljuio se svojim ratnim drugovima koji su se povlaili u pravcu Jadranskog mora i Albanije.

Nemaka poast SrbimaU vreme kada su se prvi iznureni srpski vojnici iskrcavali na Krf, u januaru 1916, nemaki car Vilhelm II posetio je osvojeni Ni, gde se sastao s bugarskim carem Ferdinandom I. Sutradan, na povratku, nije propustio priliku da kao prvi nemaki car, posle Fridriha Barbarose (koji je, navodno, tokom krstakih pohoda, i to ba 28. juna 1189, boravio u Beogradu) obie jedan od osvojenih bisera srpsku prestonicu. Ipak, nije zaboravio da, kao i njegov proslavljeni vojskovoa Makenzen, oda poast izginulim srpskim vojnicima. U Koutnjaku je podignut skroman kameni spomenik na kome je, na nemakom i srpskom jeziku, urezano: Ovde poivaju srpski junaci.

Po osvajanju Beograda Nemci su na vrhu Avale sahranili jednog mladog, nepoznatog srpskog vojnika, koji jo nije ni uspeo da dobije identifikacionu znaku. Nemci su mu na uzglavlje poboli drveni krst na kome je bilo napisano: Nepoznati srpski vojnik. Kasnije, 12. novembra 1936, na ovom mestu osveen je Metroviev Spomenik Neznanom junaku.

Prvi povratak ratnikaJo uvek neoporavljen od tekih rana major Gavrilovi se sa srpskim trupama povlaio preko Albanije, iskusivi sve nedae Albanske golgote. Iako lekari nisu imali nimalo optimistike prognoze njegovog zdravstvenog stanja major Gavrilovi je u toku povlaenja srpske vojske komandovao svojim 2. bataljonom koji je titio povlaenje dela trupa i istakao se u borbama kod Rekovca i kod Novog Brda 1915. Naroito je bila velika njihova zasluga u borbama na imirovom Brdu iste godine, kada su omoguili prelazak Moravske divizije preko uvenog Vezirovog mosta. Gavrilovi i njegove desetkovane trupe bespotedno su titile od Arnauta svoje iznemogle drugove i narod koji se sa vojskom povlaio preko ledenih albanskih gudura. Na Solunskom frontu major Gavrilovi je, za ranije zasluge u Odbrani Beograda unapreen u in potpukovnika i odlikovan Ordenom Belog orla sa maevima. Od 1916. do 1918. godine sa svojim vojnicima se istakao u borbama na Istonom i Zapadnom Veterniku, Trnavskoj Kosi i Obloj uki, za ta je odlikovan jo jednom Karaorevom zvezdom i dva puta Ordenom belog orla. Uestvovao je i u proboju Solunskog fronta i operacijama za osloboenje Srbije i stvaranje Kraljevine SHS. Prialo se da ga je posle proboja Solunskog fronta vojvoda Bojovi odmah predloio za unapreenje u in pukovnika, ali da je navodno vojvoda Stepa Stepanovi bio protiv toga jer je smatrao da je Gavrilovi isuvie mlad za pukovniki in.

Kruevake godinePosle I svetskog rata potpukovnik Dragutin Gavrilovi bio je komandant u vie mesta Kikindi, Vrcu i Segedinu. U in pukovnika unapreen je 27. oktobra 1920, a potom je postavljen za komandanta 47. (12) puka koji je bio stacioniran u Kruevcu u kasarni Car Lazar. Na slubi u Kruevcu Gavrilovi je proveo najlepe godine svog ivota. Tu se oenio svojom suprugom Darinkom i dobio petoro dece: etiri erke (Milicu, Ljubicu, Dragicu i Emiliju) i sina Dragoa. Sve keri udale su se za oficire, a sin je zavrio Vojnu akademiju i uoi II svetskog rata dobio in kapetana. Gavriloviev puk je bio jedan od najuspenijih u Vojsci Kraljevine SHS. Najuspenije je savlaivao redovnu nastavu i sluio za ugled u svakom pogledu. Gavrilovia su nadreeni isticali kao veoma uspenog stareinu. Za najbolje izvedenu nastavnu obuku vojnika u nastavnoj 1925/26. godini Gavrilovi je odlikovan Ordenom Svetog Save IV reda. Pukovnik Gavrilovi je u Kruevcu proveo punih 10 godina (19201930). U tom periodu aktivno je radio u Aeroklubu, bio predsednik Streljake druine Obili i Sokolskog drutva. Kada je 1930. premeten u Beograd, proglaen je za prvog poasnog graanina grada Kruevca. Ovo priznanje mu je uruio ugledni kruevaki sudija i predsednik optine ore Drenovac. Sokolsko drutvo proglasilo ga je svojim poasnim lanom. Za vreme slubovanja u Kruevcu pukovnik Gavrilovi je sa porodicom iveo u dananjoj ulici Majke Jugovia (tada Duanovoj ulici), u kui na kojoj se danas nalazi

spomenploa. Kao ugledni graanin, uvaena linost i po poloaju prisustvovao je svim vanijim dogaajima i manifestacijama. Posebno je zasluan za podizanje Sokolskog doma, zgrade koja se nekada nalazila na delu Arheolokog parka. Ovo zdanje porueno je 60tih godina u sklopu arheolokih istraivanja Lazarevog grada. Posle II svetskog rata u Kruevcu je dugo tendenciozno zaobilaena linost majora Gavrilovia. Kada su komunistike gradske vlasti 1961. odluile da Josipa Broza Tita proglase za Poasnog graanina Kruevca, nije bio red da Prvi poasni graanin bude pukovnik Gavrilovi, a Tito tek drugi. Zato je u novom postupku ponitena predratna odluka gradskih vlasti i za novog prvog poasnog graanina Kruevca je proglaen Tito, neko ko se u herojskim danima srpske istorije 19141915. nalazio s one strane reke u neprijateljskoj uniformi. O periodu Gavrilovievog ivota i rada u Kruevcu, kao i o njegovom znaaju u srpskoj istoriji, prvi put se u ovom gradu javno govorilo 1990. na inicijativu Drutva za negovanje tradicija oslobodilakih ratova Srbije. Tada je u organizaciji Skuptine optine i Narodnog muzeja u Kruevcu na njegovoj kui postavljena spomenploa. Dragutin Gavrilovi je ulicu sa svojim imenom u Kruevcu dobio tek 2004, kada je izvren proces preimenovanja gradskih ulica.

Otadbina majka i maeha?Pukovnik Gavrilovi, i pored svih hvala, izgleda nije ba bio omiljen kod visokih vojnih vlasti Kraljevine Jugoslavije. Uzrok tome moglo je biti njegovo strogo vojniko dranje i njegova odbojnost prema politikim igrama tog vremena. Njegovi potomci danas tvrde da su izvesni visoki oficiri i ranije spreavali i usporavali njegovo napredovanje u slubi, a da je taj odnos kulminirao kada je pukovnik Gavrilovi pao na eneralskom ispitu koji je polagao u Skoplju (ili tipu, po nekim izvorima) 1927. godine. Koliko je bio popularan kod vojske i u narodu, toliko je bio nepopularan kod politiara. Prema nekim neproverenim tvrdnjama on je svojevremeno bio lan tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt (Crna ruka, 19111917). Ako je ta pria istinita, onda je mogue da je to bio razlog to su ga pojedini visoki oficiri ometali u napredovanju. Posle prekomandovanja u Beograd 1930. Gavrilovi je odbio da po drugi put polae eneralski ispit. Bio je postavljen za efa Administrativnog odeljenja Ministarstva vojske i mornarice, to se nikako ne moe smatrati poniavajuim poloajem za jednog pukovnika, bez obzira na njegove ratne zasluge. Istovremeno je postavljen i na mesto profesora na Vojnoj akademiji. Njegovi potomci, sin i unuk njegove najmlae keri, beogradske profesorke knjievnosti Emilije, unuk Blagoje Marinkovi i praunuk Milo Marinkovi, koji danas ive u Beogradu, miljenja su da je predmet koji su njihovom slavnom pretku dodelili da predaje na Akademiji predmet Vojna administracija, bio poniavajua sluba za jednog heroja iz Velikog rata. Srpski istoriari koji su se u poslednjih nekoliko decenija slobodne istoriografije bavili tematikom I svetskog rata i koji poznaju linost i delo pukovnika Gavrilovia nisu imali takva zapaanja. Pukovnik Gavrilovi je u mirnodopskom ivotu bio veoma tih ovek. Vaio je za mudrog, potenog i asnog graanina. iveo je skromno, ali je svu svoju decu dobro ikolovao i sva su zavrila fakultete. Posle pua od 27. marta 1941, eneral Ljubomir Simovi ponudio je pukovniku Gavriloviu, u znak izvinjenja i nadoknade, unapreenje u eneralski in i mesto ministra u novoj puistikoj vladi. Prema svedoenju Gavrilovievih potomaka pukovnik mu je

odgovorio: Ne elim ni eneralski in, ni ministarsku fotelju. Ja sam samo vojnik. Dragutin Gavrilovi zarobljen je pretposlednjeg dana Aprilskog rata, 16. aprila 1941. godine u Sarajevu. Sa mnogobrojnim srpskim oficirima u slubi Jugoslovenske Kraljevske vojske interniran je u Oflag br. 62 HIIID u Nirnbergu, a potom u Oflag br. HIIIB u Hamelburgu, u kome je ostao do kraja rata. Dok je bio u zarobljenitvu, na njegov izriit zahtev njegova porodica odbila je da prima pomo koju je dodeljivala vlada Milana Nedia.

Pomo brai RusimaU Oflagu u Hamelburgu zajedno su se nali srpski i ruski (sovjetski) oficiri. Ukupno je u tom logoru bilo registrovano vie od 18.000 sovjetskih oficira. U nemakim logorima za ratne zarobljenike najtee su prolazili Rusi (Sovjeti). SSSR nije potpisao enevsku konvenciju o ratnim zarobljenicima iz 1929. godine. Tako su se u toku Velikog otadbinskog rata u nemakim logorima sovjetski oficiri nali izvan okvira meunarodnog ratnog prava. lanovi KPSS, politiki komesari i ruski oficiri jevrejskog porekla, esto su bili streljani odmah po dovoenju u logor. Rusi su bili u izolovanim delovima logora, odvojeni od drugih zarobljenika, u tronim barakama, polugoli i bosi, bez grejanja i skoro bez hrane. Prinueni da rade teke fizike poslove, masovno su umirali. U takvim uslovima pomo od strane drugih zarobljenika bila je jedini spas. Dragutin Gavrilovi, koji je i sam ve bio star, bolestan i iznemogao, bio je aktivno ukljuen u prikupljanje i dostavljanje hrane i druge pomoi ruskim zarobljenicima. Srpski junak verovatno se u tim trenucima seao ruske pomoi iz prolog rata i svojih ruskih saboraca iz dana herojskih borbi na Dunavskom keju. Ostao je zapis o tome da je pukovnik Gavrilovi, jednom prilikom, kada mu je u vreme Krsne slave stigao veliki paket iz Srbije, pun hrane, itav paket dao da se provercuje Rusima u njihov deo logora. Gavrilovievi zetovi pomrli su u toku rata u nemakim logorima za ratne zarobljenike. Dragutinov sin Drago uspeo je da preivi zarobljenitvo. Emigrirao je u SAD. Tamo se oenio i dobio potomke. Umro je 1979. godine. Danas u ikagu ivi Dragoev sin, unuk i imenjak majora Gavrilovia, Dragutin Buca Gavrilovi, koji tek ponekad dolazi u Srbiju i Beograd. Pria se da je pukovnik Gavrilovi, kada je naputao zarobljeniki logor, odbio da kao najstariji zarobljenik izae prvi. Izaao je poslednji, iako mu je staro ratniko srce udelo za Beogradom i porodicom.

Drugi povratak ratnikaTuno je ono to se pukovniku Gavriloviu deavalo po povratku iz zarobljenitva u Srbiju. Njegova sudbina postala je paradigma za sudbine gotovo svih srpskih junaka, metafora za sudbinu itavog naeg naroda. Prie o onome to mu se deavalo u osloboenom Beogradu 1945. godine kontradiktorne su i nepotvrene. Mnoge od tih pria i same zvue neverovatno, a mnoge od njih su Gavrilovievi potomci poslednjih decenija uporno demantovali po tampi i drugim medijima. Prema jednoj od tih pria pukovnika Gavrilovia su neki Skojevci ili partizani pljuvali i tukli jo na samoj eleznikoj stanici u Beogradu, po dolasku iz Hamelburga, videvi ga u uniformi Kraljevskog oficira. Prema drugoj prii Gavrilovi je pretuen od strane komunista i njihovih simpatizera, negde u okolini Slavije, par dana po dolasku iz

zarobljenitva, u toku etnje. Nosio je na sebi paradnu oficirsku uniformu, jedino odelo koje je u tom trenutku posedovao. Uniforma je bila povod za lin, a Gavrilovi je od posledica tog prebijanja umro, nekoliko dana kasnije. Takvih sluajeva je zaista bilo. Vojvodu Petra Bojovia je 20. januara 1945. pretukla grupa partizana koji su doli da ga prinudno isele iz njegove kue u Trnskoj 25 u Beogradu. Prema nekim drugim izvorima Vojvoda Bojovi je vie puta hapen, grubo isleivan i maltretiran. Od zadobijenih povreda Vojvoda je i preminuo. Njegovo telo je na taljigama prebaeno na Novo Groblje, a narodu je pod pretnjom represalija zabranjeno da prisustvuje njegovoj sahrani. Jedna od pria govori da su pukovnika Gavrilovia po dolasku u Beograd partizani uhapsili i sproveli u bivi konclogor na Starom sajmitu. Tu su ga prebijali i ispitivali zato se vratio u Beograd, da li namerava die narod na pobunu protiv novih komunistikih vlasti i sl. Odatle su ga prebacili u prostorije kole Vojislav Ili gde je maltretiranje nastavljeno. Od posledica ove torture, ve iznemogao i bolestan pukovnik Gavrilovi je umro u stranim mukama, nekoliko nedelja po putanju iz zatvora. Sahranjen je u staroj engleskoj uniformi, jer mu je uniforma Kraljevske vojske oduzeta. I ovakvih sluajeva torture nad bivim ratnim zarobljenicima Kraljevske vojske je bilo. Prema arhivskim podacima nove vlasti su samo protiv enerala bive Kraljevske vojske vodile oko 50 postupaka zbog navodne izdaje. Postoje i jo neke prie o sudbini pukovnika Gavrilovia i njegove porodice koje su bez sumnje plod mate i neinformisanosti. Prie o tome kako su partizani po ulasku u Beograd u njihovom stanu silovali Gavrilovieve keri Emiliju i Milicu, ali i one o tome kako su komunisti sa akira preminulog pukovnika Gavrilovia, na njegovom odru, isekli lampase, pod izgovorom da im trebaju da prave petokrake. Potomci pukovnika Gavrilovia su vie puta demantovali ove prie. Praunuk legendarnog pukovnika Milo Marinkovi, koji je za maturski rad o svom pradedi svojevremeno dobio Nagradu grada Beograda, jednom prilikom je izjavio: Nita od toga nije tano. Kad je moj pradeda doao iz zarobljenitva bio je kost i koa. Bio je sedam dana u sabirnom centru na Banjici, gde se malo oporavio. Doao je kui i okupio porodicu oko sebe. Desetog dana srce mu je puklo od uzbuenja. Umro je u svom stanu na Slaviji, 19. jula 1945, u krajnjoj bedi. Sahranjen je 21. jula 1945, u odrpanoj uniformi pukovnika Jugoslovenske Kraljevske vojske, u grobnici svoje roake na Novom groblju, jer svoju nije imao. Moemo samo da se priupitamo ta e jedan astan srpski heroj, ovek u godinama koji je, sudei prem afotografiji snimljenoj 1945. godine, bio zaista bolestan i iznemogao, u tzv. sabirnom centru. Mesto mu je bilo kod kue sa porodicom ili u bolnici. Nova komunistika vlast kanjavala je Gavrilovievu porodicu na razne naine. U poetku, dok je jo bio u zarobljenitvu (1944/45), njegove erke nisu mogle da dobiju posao jer im se otac nije vratio iz emigracije. Kada je umro, ena i deca nisu dobijali njegovu vojnu penziju punih deset godina. Bio je oznaen kao ovek biveg reima i komunisti su to teko pratali.

Vraanje duga?Spomenkosturnica Branilaca Beograda iz 1915. podignuta je 1931. na beogradskom Novom groblju, po projektu ruskog arhitekte Romana Verhovskoja. Na vrhu postamenta nalazi se figura predstava srpskog vojnika, u centru postamenta je figura koja predstavlja srpski grb dvoglavog orla sa krstom i ocilima na grudima, dok se uz njen postament nalaze prikaz austrougarskog tj. nemakog crnog orla slomljenih krila, kao

simbol pobede Srpske vojske u I svetskom ratu. U Spomenkosturnici ispod spomenika nalaze se posmrtni ostaci nekoliko hiljada hrabrih branilaca izginulih 1915. Tek ezdesetih godina prolog veka, kada komanda majora Gavrilovia ulazi u svetske vojne enciklopedije, komunistike vlasti u Jugoslaviji poputaju i poinju da uvaavaju njegovo rodoljublje i herojsko delo. Naravno, u svim udbenicima i naunim tekstovima cenzori Saveza komunista su redovno iz citata njegove uvene komande izbacivali re Kralj, a esto i re Otadbina. Ponekad se i danas rei Gavrilovieve komande citiraju pogreno, u komunistikoj verziji. Politike promene u Srbiji u poslednjih etvrt veka omoguile su odavanje poasti herojima srpske istorije, pa i pukovniku Gavriloviu, sa daleko vie pijeteta. Na dunavskoj obali, na etalitu u blizini Sportskog centra Milan Gale Mukatirovi, podignut je 1988. Spomenik braniocima Beograda iz 1915. Na ovaj 3,5 metara visok spomenik od bronze i kamena, iji je autor vajar Kolja Milunovi, upisane su rei besmrtnog govora Dragutina Gavrilovia. U Gavrilovievu ast i u spomen na njegovo herojsko delo danas Dorolska obala Dunava u Beogradu nosi ime Obala Majora Dragutina Gavrilovia. Vojska Srbije je na zgradi Komande u Nemanjinoj ulici postavila bareljefe sa likovima komandanta odbrane Beograda 1915. enerala Mihaila ivkovia i komandanta najslavnijeg juria te odbrane pukovnika Dragutina Gavrilovia. Svakog 7. oktobra na te bareljefe Vojska polae vence. Za pokazanu hrabrost i samopregor u ratu i miru pukovnik Gavrilovi je odlikovan sa 18 odlija: Karaorevom zvezdom IV reda, Karaorevom zvezdom sa maevima IV reda, Ordenom Belog orla sa maevima V, IV i III reda, Ordenom Svetog Save IV reda, dvaputa Oredenom Jugoslovenske Krune IV reda i jednom III reda, Zlatnom medaljom za hrabrost, Zlatnom medaljom Milo Obili, Medaljom za vojnike vrline i francuskim Ratnim krstom i Legijom asti, Spomenicom Srpskoturskog rata 1912 Osveeno Kosovo, Spomenicom Srpskobugarskog rata 1913, Spomenicom Svetskog rata 19141918. i Albanskom spomenicom 1915. Sva njegova odlikovanja njegova porodica je predala na uvanje Narodnom muzeju u njegovom rodnom aku. Bend Beogradski sindikat objavio je 2010. godine pesmu Olovni vojnici, sa tekstom na temu I svetskog rata. Tekst pesme poinje upravo citatom uvenog Gavrilovievog govora. Nikola Giljen i Jelena Mandi

Govor majora Dragutina Gavrilovia braniocima Beograda 1915. godine. U toku borbi za odbranu Beograda 6-7. oktobra 1915. godine Austrijanci su forsirali Dunav i iskrcali se na delu obale koji je drao 2. bataljon 10 kadrovskog puka kojim je komandovao major Dragutin Gavrilovi. Austrijske jedinice utvrdile su se iza eleznikog nasipa na samoj obali. estoko dejstvo austrijske artiljerije pretvorilo je srpske poloaje u Banatskoj ulici u hrpu ruevina ali su hrabri branici i dalje pruali otpor. Rastojanje izmeu srpskih i austrijskih poloaja na nekim mestima nije bilo vee od 30 m. http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2011/11/Major-Dragutin-Gavrilovi

%C4%87-branilac-Beograda.jpg http://www.bastabalkana.com/wp-content/uploads/2011/11/Major-Dragutin-Gavrilovi %C4%87-branilac-Beograda.jpg Neprijatelju se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Prvo je u napad krenuo andarmerijski odred koji uprkos tekim gubicima nije uspeo da potisne neprijatelja. Jedino reenje bilo je da sve raspoloive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvre opti kontranapad. Oko 14.30 major Gavrilovi je prikupio svoja tri voda, dva voda 3. bataljona, Sremski odred i pred kafanom Jasenicom izdao sledeu zapovest: Vojnici, tano u 15 asova neprijatelja treba razbiti vaim silnim juriem, razneti vaim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, nae prestonice, mora da bude svetao. Vojnici! Junaci! Vrhovna komanda izbrisala je na puk iz brojnog stanja. Na puk je rtvovan za ast Beograda i Otadbine. Vi nemate dakle, da se brinete za ivote vae, oni vie ne postoje. Zato napred, u slavu! Za kralja i Otadbinu! iveo kralj, iveo Beograd! . Dragutin Gavrilovi roen je 25. maj 1882. godine u aku. Vojnu akademiju zavrio je 1901. godine. Uestvovao je u skoro svim bitkama srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Vojnu karijeru je zavrio u inu pukovnika. Za razliku od mnogih saboraca, umro je 19. jula 1945. godine u Beogradu nakon povratka kao ratni zarobljenik iz Nemake. Nosilac je Karaoreve zvezde, francuskog Ratnog krsta kao i mnogih drugih odlikovanja. U srpskoj istoriji ostae zapamen po govoru koji je odrao braniocima Beograda oktobra 1915. godine neposredno pred juri u kome je i sam teko ranjen.

...