generatori otpada i zaga iva i juŽne i jugoisto ne … · se može javiti i u vidu tokova...

GENERATORI OTPADA I ZAGAĐIVAČIJUŽNE I JUGOISTOČNE SRBIJE

Bratimir Nešićdipl. inž. zaštite životne sredine

Niš, Decembar 2010.

Generatori otpada i zagađivači južne i jugoistočne Srbije

1

SADRŽAJ

1. Uvod ......................................................................................................................... 3 2. Životna sredina i prirodni resursi u Republici Srbiji ......................................... 4 3. Značenje osnovnih izraza u oblasti integrisanog sprečavanja i

kontrole zagađivanja životne sredine ................................................................. 16 4. Zakonska regulativa .............................................................................................. 18 5. Integrisana dozvola ............................................................................................... 21 6. Integralni katastar zagađivača .............................................................................. 28 7. Nišavski okrug – zagađivači i generatori otpada .............................................. 31 8. Toplički okrug - zagađivači i generatori otpada ............................................... 55 9. Pirotski okrug - zagađivači i generatori otpada ................................................ 61 10. Jablanički okrug - zagađivači i generatori otpada ............................................. 69 11. Pčinjski okrug - zagađivači i generatori otpada ................................................ 83 12. Zaključak ................................................................................................................ 89

Literatura ................................................................................................................ 91


2


3

1. UVOD

Kada se govori o zagađenju, obično se ima u vidu emisija štetnih materija, no zagađenje se može javiti i u vidu tokova energije, na pr. toplotne emisije, ili zagađenja bukom. Kao poseban vid nematerijalnog zagađenja javlja se zagađenje informacijama.To govori da zagađenje, kao eksterni efekat proizvodnje, ili potrošnje, se može naći i van modela materijalnih bilansa, koji služe za opisivanje ekonomsko-ekoloških interakcija /1/.

Takođe, značajno je reći da svaki eksterni efekat proizvodnje i potrošnje, ne mora imati štetne posledice po životnu sredinu i blagostanje ljudi. Ukoliko je sredina u stanju da u potpunosti apsorbuje ove tokove, neposredno po njihovom emitovanju, tada ekološke štete nema, pa nema ni zagađenja. Isto važi i za one malobrojne pozitivne eksterne efekte, koji povećavaju blagostanje, te se ne smatraju zagađenjem.

Imajući u vidu da sve vrste zagađenja utiču negativno na životnu sredinu i prirodne resurse, možemo zagađenja grubo podeliti na dve grupe: ona koja redukuju kvantitet i ona koja redukuju kvalitet životne sredine i prirodnih resursa. Primera za prvu grupu ima mnogo, počev od kiselih kiša koje smanjuju šumske resurse, preko hemijskih zagađenja voda, koja smanjuju populacije ribe i ostalih vodenih živih vrsta, do emisija ″gasova staklene bašte″, koji prouzrokuju klimatske promene, te redukuju prinose u poljoprivredi. U drugu grupu spadaju, pak, sva zagađenja koja smanjuju biodiverzitet, zdravlje živog sveta, kvalitet vode i vazduha itd. Međutim, već na prvi pogled, jasno je da najveći broj zagađenja istovremeno spada i u prvu i u drugu grupu. Stoga ćemo sagledati još neke mogućnosti klasifikovanja.

Najjednostavnije je klasifikovati zagađenja prema sredini u koju se vrši emisija; na pr. zagađenja vazduha, vode, zemlje, živog sveta itd. Posmatrano u odnosu na prirodu emisija, razlikujemo zagađenja nastala na osnovu tokova i zagađenja, nastala na osnovu fondova, tj. zaliha, zagađivača. Za prvu grupu svojstveno je da štete po okolinu zavise od intenziteta i trajanja vremena emitovanja. Najjasniji primer predstavlja zagađenje bukom. Karakteristika ovog vida je da štete momentalno prestaju, po prestanku emitovanja.

Međutim, kod većine zagađivača iz ove grupe štete ne nestaju u trenutku prestanka emisije, već se efekti povlače u relativno kratkom roku, dovoljno kratkom da ne dođe doformiranja zaliha. Za zagađenja na osnovu zaliha, pak, svojstveno je da štete zavise od veličine fonda reziduala u prirodi, tokom vremena. Dakle, bitna je koncentracija zagađivača u sredini, a ne intenzitet emitovanja. Za formiranje fondova zagađenja, presudno je da intenzitet emitovanja bude veći od mogućnosti sredine da ga apsorbuje. Primera za ovaj vid ima mnogo, na pr. trovanje teškim metalima, zagađenja radioaktivnim dugo-živećim česticama, te niz hemijskih emisija (DDT, PCB polihlorovani bifenili, CFC hloro-fluoro ugljovodonici itd.).

Prema kriterijumu zone uticaja, zagađenja se mogu podeliti na lokalna, regionalna i globalna, dok prema prirodi zagađivača to mogu biti organska i neorganska, te čista i mešovita. Po stepenu mešanja u sredinu, razlikujemo površinska i totalna zagađenja, dok prema mobilnosti izvora razlikujemo zagađenja iz stacionarnih (termički kotlovi) i zagađenja iz mobilnih izvora (zagađenja izazvana saobraćajnim sredstvima).

Kada je reč o zagađenju, treba ukazati na određene specifičnosti. Pre svega, zagađenje je proizvod ekonomske aktivnosti, kao i sva ostala dobra i usluge, ali ono je štetno, tj. ima negativnu korisnost. Međutim, dobra i usluge, čijom je proizvodnjom došlo do zagađivanja, nesumnjivo imaju pozitivnu korisnost. Može se reći da, iako je zagađenje neželjeno i štetno, ono je neizbežno u procesu stvaranja korisnih proizvoda ekonomske aktivnosti. Otuda proizilazi indirektna korisnost od zagađenja. Postojeće tehnologije, koliko god da minimiziraju zagađenja, ipak ih neumitno i stvaraju /1/.


4

2. ŽIVOTNA SREDINA I PRIRODNI RESURSI U REPUBLICI SRBIJI

Jedan od nacionalnih prioriteta za dostizanje održivog razvoja u Srbiji odnosi se na zaštitu i unapređenje životne sredine i racionalno korišćenje prirodnih resursa. To podrazumeva integraciju i usaglašavanje ciljeva i mera svih sektorskih politika, harmonizaciju nacionalnih propisa sa zakonodavstvom EU i njihovu punu primenu. Od prioritetne važnosti je usvajanje i sprovođenje Nacionalnog programa zaštite životne sredine uz odgovarajuće akcione planove, kao i usvajanje i primena Nacionalne strategije održivog korišćenja resursa i dobara (intersektorskog strateškog dokumenta koji se realizuje putem planova, programa i osnova za svaki pojedinačni prirodni resurs ili dobro koje donosi Vlada Republike Srbije) /2/.

Razvoj čistijih tehnologija, povećanje energetske efikasnosti i korišćenje obnovljivih izvora energije, svakako će uticati na smanjenje zagađenja životne sredine. Najveći potencijal za povećanje energetske efikasnosti je smanjenje potrošnje toplotne energije (po procenama za više od 50%) poboljšanom izolacijom u zgradama i smanjenjem broja domaćinstava koja koriste električnu energiju za grejanje.

Energetska efikasnost u industriji je trostruko niža od svetskog proseka, a neproporcionalno je visok stepen stvaranja industrijskog otpada po jedinici proizvoda i neracionalnog korišćenja sirovina. Srbija sa oko 138 kg proizvedenog industrijskog otpada na 1000 USD bruto domaćeg proizvoda spada u red zemalja sa visokom intenzivnošću stvaranja otpada.

Srbija je jedna od poslednjih država u Evropi u kojoj se koristi olovni benzin. Uz to Srbija ima izuzetno lošu modalnu strukturu transporta, uočljiv je nekontrolisan rast drumskog saobraćaja, propadanje mreže železničkih pruga, posebno sekundarne. Promovisanje obnovljivih izvora energije zahteva uvođenje podsticajnih mera, što će ohrabriti privatne investicije u energetski sektor i ojačati konkurentnost na polju energetike i ekonomije uopšte.

Vazduh

Kvalitet ambijentalnog vazduha u urbanim sredinama je uslovljen emisijama SO2, NOx, SO, čađi, praškastih, organskih i neorganskih materija koje potiču iz termoenergetskih postrojenja, industrije, saobraćaja, sagorevanja u individualnim kotlarnicama itd. Veliki zagađivačisu termoenergentska postrojenja (Obrenovac, Kolubara i Kostolac), rafinerije (Pančevo i Novi Sad), hemijska industrija i metalurški kompleksi (Pančevu, Kruševac, Šabac, Bor i Smederevo). Kao rezultat koncentrisanosti petrohemijskih i rafinerijskih kompleksa i azotare, u Pančevu dolazi do kumulativnog zagađenja vazduha.

Kvalitet vazduha u urbanim sredinama uslovljen je i porastom broja motornih vozila i industrijskom proizvodnjom, kao i vrstom i brojem izvora zagađivanja. Veliko zagađenje vazduha potiče i od korišćenja benzina sa dodatkom olova i dizela sa visokim procentom sumpora.

Identifikovani uzroci problema su: • neusklađenost propisa u oblasti emisije i imisije sa direktivama EU; • nedostatak prečišćavanja otpadnih gasova ili niska efikasnost postojećih uređaja za

prečišćavanje u industrijskom i energetskom sektoru; • korišćenje zastarelih tehnologija sa niskom energetskom efikasnošću;• nedostatak podsticajnih mera za smanjenje emisije; • nedostatak racionalnog upravljanja saobraćajnim sistemima; • neadekvatno održavanje i kontrola vozila koja učestvuju u saobraćaju i loš kvalitet

motornog goriva. Osnovni zadatak je očuvanje i gde god je to moguće, poboljšanje kvaliteta vazduha


5

(posebno u urbanim područjima i u blizini velikih termoenergetskih i industrijskih postrojenja). U skladu sa tim, definisani su osnovni sektorski ciljevi:

• usklađivanje nacionalnih propisa koji se odnose na kvalitet vazduha i emisije u vazduh sa zakonodavstvom EU i usvajanje i sprovođenje međunarodnih sporazuma koji se odnose na zaštitu vazduha;

• smanjenje zagađenja vazduha iz sektora energetike i industrije; • poboljšanje kvaliteta goriva i postepeno izbacivanje olovnog benzina i dizela sa

visokim sadržajem sumpora; • unapređenje sistema praćenja kvaliteta vazduha u urbanim sredinama i poboljšanje

kapaciteta laboratorija za ispitivanje kvaliteta vazduha; • unapređenje pristupa javnosti informacijama o kvalitetu vazduha i podizanje javne

svesti.

Neophodno je doneti zakon o zaštiti vazduha kojim će se postaviti osnove upravljanja kvalitetom vazduha, odgovarajuća podzakonska akta koja će propisati granične vrednosti u oblasti emisije i kvaliteta vazduha i izraditi katastar zagađivača. Takođe, neophodno je uspostaviti državnu mrežu za automatski monitoring kvaliteta vazduha, u skladu sa zahtevima direktiva EU u pogledu indikatora kvaliteta vazduha i metoda merenja.

Potrebno je takođe: usvojiti Nacionalni program za klimatske promene i Akcioni plan za zaštitu vazduha kao podršku sprovođenju Nacionalnog programa zaštite životne sredine nakon usvajanja, ratifikovati ključne međunarodne sporazume vezane za prekogranično zagađivanje vazduha, uvesti diferencirane naknade na cenu olovnog i bezolovnog benzina i postepeno potpuno eliminisati olovno gorivo do 2010. godine u skladu sa nacrtom Nacionalnog programa zaštite životne sredine, prihode od naknade namenski koristiti za stvaranje odgovarajućih tržišnih uslova za brži prelazak na bezolovni benzin i formirati Nacionalnu laboratoriju za vazduh i vodu.

Vode

Srbija raspolaže dovoljnim količinama voda za zadovoljavanje svojih potreba, ali samo ukoliko ih racionalno koristi. Priključak na javni sistem vodosnabdevanja ima 63% stanovništva, što je nedovoljno, dok je lokalnim vodovodima obuhvaćeno još 14% stanovništva Srbije. Dalji razvoj javnog sistema vodosnabdevanja predstavlja prioritet.

Prosečna specifična potrošnja vode po stanovniku u Srbiji iznosi oko 350 l/st. na dan (za gradove oko 400, a za sela oko 80 l/st. na dan), od čega stanovništvo koristi oko 55%, industrija i javna potrošnja oko 20%, dok ostalih 25% predstavlja potrošnju pri preradi vode i gubitke u mreži. Snabdevanje industrije vodom obavlja se pretežno sopstvenim sistemima za zahvatanje i transport vode koji su izgrađeni od strane samih korisnika i vlasnika.

Razvoj kanalizacionih sistema znatno zaostaje za razvojem vodosnabdevanja stanovništva. Kanalizaciju ima 46% stanovništva. Postrojenja za prečišćavanje gradskih otpadnih voda ukupnim kapacitetom oko 1.000.000 ekvivalent stanovnika, izgrađena su u dvadeset osam naselja, a 2006. godine u funkciji je bilo samo pet. Od ukupne količine komunalnih otpadnih voda samo 5,3% se ispušta u recipijente sa odgovarajućim prečišćavanjem. Ocena je da difuzni izvori zagađenja učestvuju sa više od 50% u ukupnom zagađivanju voda.

U prethodnom periodu nedovoljno pažnje i sredstava je posvećeno prečišćavanju otpadnih voda, što je doprinelo pogoršanju kvaliteta vodotokova, odnosno recipijenata. Mere zaštite voda se retko primenjuju. Počinioce nije lako ustanoviti, a kazne su blage. Usled ovakvog odnosa prema vodi, većina vodotokova je u letnjim mesecima u takvom stanju da je pogodna samo za navodnjavanje, i to ne uvek. U najnovijem periodu preduzima se niz mera, odnosno sankcija protiv zagađivača.

Ključni problemi u sektoru voda su: još uvek neharmonizovana zakonska regulativa sa savremenim evropskim trendovima i standardima, nepostojanje plana za primenu Okvirne


6

direktive o vodama EU, nedovoljni institucionalni i drugi kapaciteti, neadekvatno finansiranje upravljanja vodama, niska cena vode i usluga i nedostatak ekonomskih podsticaja, nedovoljna usklađenost politike sektora voda sa ostalim sektorima, nedovoljan stepen priključenosti na javne sisteme za vodosnabdevanje, neracionalno korišćenje vode i loš kvalitet vode na pojedinim prostorima, loše stanje voda u pojedinim vodotocima, nedovoljna zaštita kvaliteta voda.

Sektorski ciljevi održivog korišćenja vodnih resursa su: usklađivanje nacionalnih propisa u oblasti voda sa zakonodavstvom EU a posebno primena Okvirne direktive o vodama EU, povećanje dostupnosti kvalitetne vode kroz porast priključenosti stanovništva na javne sisteme za vodosnabdevanje, smanjenje gubitaka u vodovodnim sistemima, povećanje kvaliteta vode u akumulacijama namenjenim za vodosnabdevanje, poboljšanje stanja kvaliteta vode u vodotocima, pre svega izgradnjom i efikasnijim radom postojećih postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, sanacija i remedijacija zagađenih vodotokova, primena principa „zagađivač plaća“ i „korisnik plaća“, institucionalna i teritorijalna organizacija sektora voda, definisanje pravnog statusa i vlasnička transformacija vodoprivrednih preduzeća, rešavanje problema komunalnih voda, po modelu javno-privatnog partnerstva za veće gradove, a preko državnih investicionih aktivnosti za manja naselja.

Potrebno je izraditi poseban akcioni plan za izgradnju postrojenja za prečišćavanje otpadnih voda, nakon izrade katastra (registra) zagađivača i donošenja propisa, odnosno standarda za njihovu konsekventnu primenu. Takođe je potrebno uvesti diferencirane i selektivne naknade za ispuštanje otpadnih voda iz naselja i industrije.

U cilju zaštite podzemnih voda potrebno je zabraniti sve aktivnosti na prostoru aluviona i drugih područja bitnih za vodosnabdevanje, koje mogu narušiti režim podzemnih voda (eksploataciju šljunka i peska i izgradnju građevinskih ili rudarskih objekata), odnosno uticati na promenu kvantiteta i kvaliteta podzemnih voda aluvijalne sredine. U cilju održivosti uslova prihranjivanja, neophodna je trajna zaštita i očuvanje aluvijalnih nanosa kao potencijalnog izvorišta za masovno vodosnabdevanje stanovništa.

Zemljište

Faktori smanjenja i degradacije poljoprivrednog zemljišta u Srbiji su: širenje naselja, industrijski, rudarski, energetski i saobraćajni objekti, vodna erozija, eolska erozija, zaslanjivanje zemljišta, gubitak hranljivih elemenata, hemijsko zagađenje od bioindustrijskih izvora, mehaničko zbijanje zemljišta prilikom obrade teškim mašinama, zabarivanje zemljišta, poplave, gubitak plodnosti i dr.).

Strateški ciljevi održivog korišćenja zemljišta su: usklađivanje zakonodavnih akata vezanih za korišćenje i zaštitu zemljišta sa zakonodavstvom EU, sprečavanje daljeg gubitka zemljišta i očuvanje i poboljšanje njegovog kvaliteta, posebno u domenu industrijskih, rudarskih, energetskih, saobraćajnih i ostalih aktivnosti, zaštita od degradacije, promene namene i uređenja poljoprivrednog zemljišta.

Za ostvarivanje ovih ciljeva potrebno je: uskladiti postojeće propise sa zakonodavstvom EU i UN o korišćenju zemljišta i zaštiti životne sredine, identifikovati i izabrati grupe parametara kvaliteta zemljišta koji će se primenjivati pri monitoringu i kontroli plodnosti, izraditi mreže kontrole plodnosti zemljišta osnažiti institucije koje će se baviti zaštitom, uređenjem i korišćenjem poljoprivrednog zemljišta, kao i formirati laboratoriju na nacionalnom nivou koja ćese baviti zemljištem i mineralnim resursima.

Neophodno je formirati bazu podataka o zemljištu. Baza podataka bi bila rezultat dosadašnjih istraživanja u ovoj oblasti, ali i stalnog monitoringa za koji bi bile zadužene određene, već postojeće, stručne institucije koje se bave pitanjima korišćenja i kontrole kvaliteta zemljišta.


7

Biodiverzitet i zaštita prirode

Opšta karakteristika biološke raznovrsnosti u Srbiji je veliki genetički, specijski i ekosistemski diverzitet, ali su biološki resursi, kako potencijalni, tako i oni koji se u većoj ili manjoj meri koriste, relativno ograničenih kapaciteta. Ukupna površina zaštićenih prirodnih dobara iznosi oko 5.427 km2, što čini oko 6,14% od ukupne teritorije Srbije. Prema učešćuzaštićenih površina u ukupnim, Srbija spada u zemlje sa srednje nižim stepenom zaštite. U Srbiji je proglašeno 5 nacionalnih parkova, 14 parkova prirode, 17 predela izuzetnih odlika, 72 rezervata prirode, 313 spomenika prirode (botaničkog, geološkog i hidrološkog karaktera) i 43 područja od kulturno-istorijskog značaja (prostori oko nepokretnih kulturnih dobara i znamenita mesta). Takođe, utvrđeno je 35 područja za ptice od međunarodnog značaja (IBA), 59 međunarodno značajnih područja za biljke (IPA) i 13 međunarodno značajnih područja za leptire.

Opšta karakteristika biološke raznovrsnosti u Srbiji je da je ona po kvalitetu bogata, a po kvantitetu siromašna, odnosno da se odlikuje srazmerno velikim genetičkim, specijskim i ekosistemskim diverzitetom, ali da su biološki resursi, potencijalni, ili koji se u većoj ili manjoj meri koriste, relativno ograničenih kapaciteta.

Genofond u Srbiji je veoma bogat, a sadrži i veliki broj sorti i rasa autohtonih populacija domaćih biljaka i životinja. Banka za održivost genetičkog materijala jedan je od najpouzdanijih načina da se (u vidu živog i zamrznutog biljnog i životinjskog materijala, semena, kultura tkiva i dr.), sačuvaju uzorci vrsta, sorti, rasa i varijeteta živih bića koji reprezentuju sadašnji biodiverzitet Srbije, a posebno korisnih vrsta biljaka, životinja, kao i mikroorganizama.

Osnovni problemi su: nepridržavanje propisanih režima i mera zaštite biljnog i životinjskog sveta, predela i geonasleđa, prvenstveno kroz neracionalno korišćenje prirodnih resursa, slabu pokrivenost planskom i urbanističkom dokumentacijom i izraženu protivpravnu izgradnju objekata, nedovoljna ulaganja države u očuvanje i održivi razvoj najreprezentativnijih područja i ključnih vrsta biodiverziteta Srbije, drastično menjanje uslova staništa, fragmentacija i/ili uništavanje prirodnih ekosistema usled različitih oblika antropogenog uticaja, promena namene šumskog i poljoprivrednog zemljišta; ilegalno i/ili nestručno sakupljanje pojedinih komercijalnih vrsta (pečurke, lekovito bilje, itd.), nedovoljno sprovođenje propisa od strane nadležnih inspekcijskih službi.

Sektorski ciljevi su: donošenje zakona o zaštiti prirode i ratifikacija međunarodnih ugovora, izrada Nacionalne strategije očuvanja biodiverziteta Srbije i akcionog plana, povećanje površina zaštićenih prirodnih dobara do 10% teritorije Srbije, odnosno proširenje mreže zaštićenih područja, uspostavljanje ekoloških koridora i mreže ekološki značajnih područja, uspostavljanje efikasnog sistema biomonitoringa, uspostavljanje informacionog sistema o živom svetu i drugim prirodnim vrednostima Republike Srbije, izrada popisa biološke raznovrsnosti u Srbiji, uspostavljanje monitoringa komponenti biodiverziteta, sprovođenje efektivnih mera kontrole genetički modifikovanih organizama (GMO) u skladu sa praksom EU i unapređenje metoda za održivo korišćenje genofonda i formiranje Banke za očuvanje genetičkog materijala.

Potrebno je unapređivanje planova upravljanja zaštićenim dobrima u skladu sa savremenim međunarodnim standardima i evropskim direktivama. Potrebno je dalje unaprediti praćenje biodiverziteta. Veoma je značajno unapređenje kapaciteta upravljača zaštićenih područja i podizanje efikasnosti merodavnih državnih organa na sprečavanju i sankcionisanju nepoželjnih i nepropisnih aktivnosti u zaštićenim i ekološki značajnim područjima.

U Srbiji se trenutno pod šumama nalazi oko 26,6% teritorije, na ukupnoj površini od 2.349.720 ha. Državne šume u Srbiji pokrivaju 50,2%, a privatne 49,8%, šume visokog porekla pokrivaju površinu 44,1%, izdanačke šume 45,5%, plantaže 1,6 %, a šikare i šibljaci 8,8 %. Prosečna zapremina je 110 m3/ha, a prosečan tekući zapreminski prirast je 3,05 m3/ha.

Vojvodina je najmanje pošumljena regija u Evropi, svega 6,4%. Od 45 opština u Vojvodini, u 12 opština pošumljnost je ispod 1%, a samo u pet opština je 15%. Optimalna šumovitost u Vojvodini trebalo bi da iznosi 14,3% što zahteva potrebu podizanja novih šuma i


8

zaštitnog zelenila na površini od oko 160.000 ha. Osnovni problemi su sledeći: nedovoljna šumovitost, bespravne seče, neadekvatan

monitoring, šumski požari itd. Prioritetne aktivnosti odnose se na: primenu Strategije razvoja šumarstva Srbije; smanjenje rizika od prekomernog korišćenja šuma i postojećih ugrožavajućih faktora u odnosu na šumske ekosisteme; obrazovanje i razvijanje javne svesti o značaju šuma za očuvanje i kvalitet životne sredine.

Strateški ciljevi uređenja i korišćenja šuma i šumskih zemljišta obuhvataju: usklađivanje nacionalnih propisa iz oblasti održivog upravljanja šumama sa zakonodavstvom EU, unapređivanje stanja šuma (prevođenjem izdanačkih šuma u visoke, melioracijom degradiranih šuma i izdanačkih šuma lošeg kvaliteta, podržavanjem prirodnog obnavljanja i zaštite šuma), unapređenje održivog gazdovanja šumama i zaštićenim prirodnim dobrima, povećanje površina pod šumom na 29% teritorije Srbije do 2015. godine.

Fosilna goriva

Lignit čini skoro 90% energetskih resursa zemlje, dok nafta i gas sačinjavaju preostalih manje od 10%. Srbija poseduje nedovoljne rezerve uglja i to mahom lignita slabog kvaliteta. Nedostatak ovog resursa može predstavljati značajan ograničavajući faktor razvoja energetike oslonjene na domaće resurse, s obzirom na to da su ekonomske rezerve lignita u rudnicima Kolubare (2,2 milijarde tona) i Kostolca (700 Mt), a godišnji kapacitet eksploatacije je 37 Mt lignita. Eksploatabilne rezerve u Kolubarskom i Kostolačkom basenu garantuju još 55 godina eksploatacije sadašnjeg nivoa godišnjih količina.

Značajan je podatak da se samo na jednom površinskom kopu Kolubare otkopava ugalj koji učestvuje sa 32% u proizvodnji električne energije u Srbiji. Srbija ne raspolaže značajnim rezervama nafte i gasa. Postojeća ležišta nalaze se u Panonskom basenu. Godišnja proizvodnja iznosi oko 0,7 Mt sirove nafte, što je oko 17% potreba Srbije koja godišnje troši oko 4,13 Mt. Dalji pravci u sektoru nafte i gasa će se realizovati u zavisnosti od mogućnosti geoloških istraživanja za nalaženje novih ležišta i revitalizaciju postojećih.

Ključni problemi su sledeći: preveliko oslanjanje na upotrebu fosilnih goriva, disproporcija između geoloških i eksploatacionih rezervi uglja, nafte i prirodnog gasa, što ukazuje na moguće neizvesnosti u raspolaganju ovim rezervama u narednom periodu.

Sektorski ciljevi su: eksploatacija neobnovljivih prirodnih resursa na način koji obezbeđuje optimalnu dugoročnu energetsku sigurnost i pri tome najmanje degradira životnu sredinu i ne ugrožava zdravlje ljudi, nalaženje novih ležišta i održivo korišćenje neobnovljivih prirodnih resursa na najefikasniji i najracionalniji način, supstitucija fosilnih goriva obnovljivim izvorima energije, uz određene ekonomske podsticajne mere.

Potrebno je razviti dugoročne strategije zadovoljenja energetskih potreba, odnosno eksploatacije energetskih mineralnih sirovina, procene uticaja na životnu sredinu, čišćenja postojećih jalovišta (u toku je izrada katastra jalovišta tehnogenih mineralnih sirovina), dekontaminacije voda, rekonstrukcije oštećenih brana i kolektora, te oporavak zagađenog zemljišta.

Za dalju eksploataciju i preradu nafte i gasa potrebna je tehnološka modernizacija postojećih energetskih izvora/objekata, uvođenje energetski efikasnih i ekološki prihvatljivih tehnologija, izgradnja novih tranzitnih infrastrukturnih objekata/izvora snabdevanja, izgradnja produktovoda za transport derivata nafte, uvođenje sistema za praćenje i mera za zaštitu životne sredine.

Obnovljivi izvori energije

Energija biomase je trenutno najznačajniji domaći energetski potencijal iz obnovljivih izvora, naglašen i u Strategiji razvoja energetike. Stepen korišćenja obnovljivih izvora energije je


9

veoma nizak, jer su troškovi korišćenja obnovljivih izvora energije znatno viši od troškova korišćenja konvencionalnih izvora energije. Energetski potencijal obnovljivih izvora u Srbiji iznosi više od 3 Mtoe godišnje, što iznosi oko 25% godišnje potrošnje primarne energije.

Potencijal biomase iznosi oko 2,4 do 2,6 Mtoe godišnje (tj. oko 63 – 80% ukupnog potencijala), od čega oko 1,0 Mtoe čini potencijal drvne biomase (seča drveta i otpaci drvne mase pri njenoj primarnoj i/ili industrijskoj preradi), a više od 1,4 Mtoe čini poljoprivredna biomasa (ostaci poljoprivrednih i ratarskih kultura, uključujući i tečni stajnjak). U Srbiji je započeta proizvodnja biodizela iz uljane repice, soje i suncokreta.

Oko 0,4 Mtoe godišnje čini potencijal malih vodotokova kao vid obnovljivih izvora energije. Danas je u pogonu samo tridesetak malih hidroelektrana (MHE) ukupne snage 35 MW. Postoji mogućnost obnove napuštenih MHE, izgradnje MHE adaptacijom vodenica, kao i revitalizacija postojećih MHE uz povećanje instalisane snage.

Srbija ima dugogodišnje iskustvo u korišćenju geotermalne energije za proizvodnju toplotne energije. Približno 0,2 Mtoe godišnje nalazi se u postojećim geotermalnim izvorima koji su locirani na teritoriji Vojvodine, Posavine, Mačve, Podunavlja i šireg područja centralne Srbije, kao i u postojećim banjama. Dosadašnja istraživanja ukazuju da potencijal energije vetra iznosi približno 0,19 Mtoe godišnje.

Na osnovu analize, potencijal u Srbiji omogućava izgradnju više od 1.300 MW vetrogeneratorskih kapaciteta, ako bi se koristile zone sa srednjom brzinom vetra većom od 5 m/s. Do sada nisu urađene konkretne procene o potencijalima Srbije za instalaciju solarnih kolektora i sistema, ali se može relativno pouzdano govoriti da se u iskorišćenju Sunčevog zračenja nalazi približno 0,64 Mtoe godišnje.

Problemi su sledeći: loša prostorna raspoređenost voda, nezadovoljavajuća infrastruktura za korišćenje obnovljivih izvora energije, nepotpun zakonski okvir za podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije, nedostatak pouzdanih podataka o potencijalima obnovljivih izvora energije, nepostojanje efikasnog sistema finansijskih instrumenata radi masovnijeg korišćenja obnovljivih izvora energije.

Sektorski ciljevi su: intenziviranje istraživanja potencijala obnovljivih izvora energije u cilju njihove verifikacije i realnijeg bilansiranja, definisanje tehnologija za koje je opravdano uvođenje podsticajnih mera i komparativna analiza mogućih podsticajnih mehanizama, donošenje propisa za podsticanje korišćenja energije iz obnovljivih izvora (poreske olakšice, podsticajne cene električne energije iz obnovljivih izvora i dr.), povećanje obima korišćenja obnovljivih izvora energije, obrazovanje i razvijanje javne svesti radi podsticanja masovnijeg korišćenja obnovljivih izvora energije.

Novi zakonski okvir u oblasti energetike, a time i u oblasti obnovljivih izvora energije, uspostavljen je donošenjem Zakona o energetici 2004. godine, ali podzakonski propisi još nisu doneti. Proizvođači koji se koriste energijom iz obnovljivih izvora ili otpada i koji permanentno proizvode električnu i toplotnu energiju su nazvani „privilegovani proizvođači električne energije“ (član 84, Zakon o energetici), odnosno „privilegovani proizvođači toplotne energije“ (član 139, Zakon o energetici). Oni će imati ekonomske prednosti koje se odnose na subvencije u novcu, poreske olakšice i ostalo. Za sada su proizvođači energije iz obnovljivih izvora izuzeti od plaćanja taksi za prenos i transmisiju.

Međutim, sistem kojim se promoviše proizvodnja energije iz obnovljivih izvora još nije uveden. Nejasne propozicije ne pomažu kreiranju tržišnih uslova niti ohrabruju ulaganja u projekte obnovljivih izvora energije. Osim toga, procedura za dobijanje dozvola za instalisanje postrojenja za proizvodnju energije iz obnovljivih izvora je veoma složena i dugotrajna. Potrebno je usvojiti podsticajne mere za proizvodnju i korišćenje energije iz obnovljivih izvora. U cilju povećanja proizvodnje biogoriva iz obnovljivih izvora neophodno je uneti promene u poljoprivrednu politiku koje se ogledaju u odgovarajućoj finansijskoj pomoći za proizvodnju energetskih useva.

Ratifikacija Kjoto protokola i primena direktiva EU shodno Ugovoru o energetskoj


10

zajednici Jugoistočne Evrope, nameću Republici Srbiji odgovarajuće obaveze, ali i omogućuju pristup fleksibilnim mehanizmima iz Kjoto protokola.

Ugovorom se potpisnici obavezuju da kreiraju pravni i regulatorni okvir, po evropskom modelu, za uvođenje tržišnih mehanizama u elektroenergetici i sektoru gasa, gde je to moguće, a gde nije, nediskriminatorski pristup prenosnim mrežama. Glavni ciljevi Ugovora su podsticanje investicija u energetiku, zaštitu životne sredine i obezbeđivanje sigurnosti snabdevanja. U Srbiji su urađeni krupni koraci ka ispunjavanju odredaba Ugovora. Ugovor je zakonom ratifikovan u 2006. godine.

Značajnu ulogu u ostvarivanju novog zakonskog okvira u oblasti energetike imaju Agencija za energetsku efikasnost, kao i Agencija za energetiku, čije kapacitete treba dalje jačati. Potrebno je podsticati učešće privatnog sektora i razvoj javno-privatnog partnerstva u ovoj oblasti.

Otpad

Neadekvatno postupanje sa otpadom je jedan od najozbiljnijih problema u životnoj sredini. Organizovano se sakuplja oko 60% komunalnog otpada i to samo u urbanim oblastima. Odlaganje na deponije koje nisu u skladu sa standardima i predstavljaju smetlišta, jedini je način organizovanog postupanja sa otpadom. Veliki je broj i „divljih“ odlagališta.

Glavni izazovi upravljanja otpadom u Srbiji još uvek se odnose na obezbeđivanje dobre pokrivenosti i kapaciteta za pružanje osnovnih usluga kao što su sakupljanje, transport i sanitarno odlaganje otpada. Očekuje se početak izgradnje nekoliko regionalnih deponija u skladu sa Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom. Nedostaje plan upravljanja biodegradabilnim otpadom i sistem upravljanja otpadom od ambalaže, čija količina se stalno povećava zbog rasta udela nepovratne ambalaže, posebno PET ambalaže i limenki. Ne postoji organizovano odvojeno sakupljanje, sortiranje i reciklaža otpada. Postojeći stepen reciklaže, odnosno iskorišćenja otpada, nedovoljan je.

Ne postoje pouzdani podaci o količini opasnog otpada koji stvara industrija. Na području Srbije ne postoji deponija za odlaganje opasnog industrijskog otpada. Opasan otpad se privremeno skladišti u neodgovarajućim skladištima, od kojih neka postoje i više decenija. Takođe, nedovoljno je upravljanje posebnim tokovima otpada: iskorišćenim uljima, neupotrebljivim starim automobilima, baterijama i akumulatorima, otpadom od električnih i elektronskih proizvoda, otpadnim gumama itd.

Problemi su sledeći: nepostojanje adekvatne infrastrukture zbog čega dolazi do zagađenja zemljišta, površinskih i podzemnih voda otpadom, često zajedničko odlaganje komunalnog i opasnog otpada, nedostatak podataka o sastavu i tokovima otpada, nepostojanje sistema dozvola za upravljanje otpadom, nepostojanje postrojenja za skladištenje, tretman i odlaganje opasnog otpada, neadekvatno postupanje sa medicinskim otpadom, otpadom koji sadrži PCB, otpadom iz klanične industrije itd.

Sektorski ciljevi upravljanja otpadom su: usklađivanje propisa iz oblasti upravljanja otpadom sa EU direktivama, donošenje regionalnih i lokalnih planova upravljanja otpadom, uspostavljanje organizovanog sistema reciklaže i podsticanje iskorišćenja otpada, izgradnja infrastrukture za upravljanje komunalnim i opasnim otpadom (regionalne deponije, postrojenja za reciklažu različitih vrsta otpada, postrojenja za kompostiranje i anaerobnu digestiju, postrojenja za tretman opasnog otpada, postrojenja za iskorišćenje energije iz otpada i dr.), sanacija postojećih smetlišta komunalnog otpada i lokacija opasnog otpada i obrazovanje i razvijanje javne svesti za rešavanje problema upravljanja otpadom.

Neophodno je podsticati konkurenciju i uključenje privatnog sektora u oblast upravljanja otpadom. Neophodna je postepena primena principa pune nadoknade troškova i to na osnovu količine proizvedenog otpada, a ne veličine nepokretnosti. Uvođenje naknada za odlaganje otpada na deponije će obezbediti podsticaje za smanjenja količine otpada koji se odlaže i pokrivanje


11

troškova ulaganja u mrežu sanitarnih deponija po standardima EU. Nacionalna strategija upravljanja otpadom jasno navodi da postoje potrebe za razvijenjem

javne svesti svih proizvođača otpada. Potrebno je stvoriti osećaj odgovornosti za postupanje sa otpadom na svim nivoima, osigurati prepoznavanje problema, obezbediti tačne i potpune informacije, promovisati principe, podsticajne mere i partnerstvo u upravljanju otpadom. Inicijative imaju za cilj da podstaknu stanovništvo na odgovorniji odnos prema otpadu i na postupanje sa otpadom na održiv način, kao što je smanjenje otpada na izvoru, ponovno korišćenje otpada, reciklaža ili odlaganje otpada na bezbedan način.

Industrija

Iako su poslednjih godina preduzimane značajne mere u oblasti zaštite životne sredine, stanje u industriji je nezadovoljavajuće. Industrijska proizvodnja doprinosi zagađenju životne sredine iz više razloga, od kojih se izdvajaju sledeći: prisustvo zastarelih tehnoloških procesa, malo korišćenje sekundarnih sirovina, niska energetska efikasnost, velika količina zatečenog i nezbrinutog otpada, a naročito opasnog otpada, slaba tehnološka disciplina, nedostatak stimulativnih mera koje bi rezultovale manjim zagađenjem, velika količina otpada po jedinici proizvoda, neodgovarajuće postupanje sa industrijskim otpadom.

Nedostatak postrojenja i opreme za smanjenje zagađenja je opšti problem (posebno postrojenja za tretman otpadnih voda, otpadnih gasova kao i opasnog otpada). S tim u vezi, skoro 90% industrijskih otpadnih voda se ispušta bez prethodnog tretmana. Većina industrija nema obezbeđeno skladište za privremeno čuvanje opasnog otpada.

Sektorski ciljevi održivog industrijskog razvoja sa stanovišta zaštite životne sredine su: usklađivanje nacionalnih propisa u oblasti zaštite vazduha, voda, zemljišta, postupanja sa otpadom, hemikalijama, te harmonizacija sa propisima EU, izgradnja i/ili rekonstrukcija infrastrukture u industriji namenjene za zaštitu životne sredine (postrojenja za prečišćavanje otpadnih gasova i otpadnih voda, tretman otpada), rekonstrukcija ili inoviranje postojećih tehnoloških procesa, uspostavljanje sistema izdavanja integrisanih dozvola za industrijska postrojenja i aktivnosti u skladu sa Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja životne sredine, sanacija stanja zagađenih industrijskih lokacija, uvođenje čistije proizvodnje i povećanje energetske i sirovinske efikasnosti uz smanjeno stvaranje otpada, primena upravljanja životnom sredinom u preduzećima ISO 14000 sistema EMAS, uspostavljanje integralnog katastra zagađivača, uspostavljanje monitoringa i samomonitoringa.

Potrebno je uspostavljanje integralnog katastra zagađivača i određivanje standarda za baze podataka o životnoj sredini prema EEA i EIONET direktivama. Rad na izradi integralnog katastra zagađivača je tek na početku. U tom smislu, potrebno je uspostaviti i standarde za industrijske proizvode i standarde rada u okviru posebnih industrijskih grana, kao i akreditovati nacionalne laboratorije za kontrolu poštovanja pomenutih standarda. Nerešen problem nasleđivanja odgovornosti za štetu pričinjenu životnoj sredini u prošlosti predstavlja značajan rizik za ozbiljne investitore, što može rezultovati njihovom nezainteresovanošću za proces privatizacije, ili veoma niskom cenom privatizovanih preduzeća. Neophodno je uvođenje obavezne sveobuhvatne analize stanja životne sredine od strane nezavisnih stručnjaka u toku procesa privatizacije i uključenje tih nalaza u prospekt preduzećakoje se privatizuje - environmental due diligence. Neophodno je, takođe, nastaviti sa dogradnjom postojećeg sistema ekonomskih instrumenata unošenjem fleksibilnosti i stimulativnosti, uz maksimalno poštovanje principa da zagađivač plaća.

Rudarstvo

U Srbiji trenutno radi oko 200 rudnika. Poslednjih decenija došlo je do značajnog pada rudarske proizvodnje. Razlozi za to su višestruki: nedovoljna ulaganja u razvoj novih tehnologija


12

za eksploataciju, pripremu i preradu mineralnih sirovina na osnovu kojih bi mogle da budu valorizovane i sirovine nižeg kvaliteta; značajno smanjenje obima geoloških istraživanja i pripreme novih rezervi usled intenzivne eksploatacije mineralnih sirovina, što za posledicu ima pad kvantiteta i kvaliteta mineralne sirovine na kojoj se bazira proizvodnja.

Najznačajniji problemi rudarstva su: zastarela i nepotpuna zakonska rešenja iz oblasti rudarstva i geoloških istraživanja, nasleđeni problemi iz prethodnog perioda vezani za način organizovanja, pravni status rudarskih preduzeća kao i netržišni način njihovog poslovanja, zastarelost tehnologije i dotrajalost postrojenja u rudnicima, nepravilno odlaganje jalovine, nedovoljan i neadekvatan monitoring, kao i degradacija zemljišta u blizini rudnika.

Analizirajući postojeće stanje rudarstva u Srbiji, održivi razvoj u ovoj oblasti ogledaće se kroz sledeće sektorske ciljeve: usklađivanje propisa iz oblasti rudarstva sa zakonodavstvom EU, uspešan završetak tranzicije u rudarskom sektoru sa većim učešćem privatnog sektora i povećanje ekonomičnosti poslovanja rudarskih preduzeća, racionalno upravljanje nad neobnovljivim prirodnim resursima i suzbijanje nelegalne eksploatacije, primena tehnoloških rešenja za smanjenje, integrisano sprečavanje i kontrolu štetnog uticaja eksploatacije mineralnih sirovina na životnu sredinu, održivo snabdevanje tržišta mineralnim sirovinama, razvoj privrede i povećanje zaposlenosti, uz uključivanje svih zainteresovanih strana u donošenje odluka, u toku čitavog životnog ciklusa rudnika, a i kasnije.

Energetika

Energetski resursi u Republici Srbiji su relativno siromašni, nepovoljne su strukture, jer u njima dominira lignit i geografski su neravnomerno raspoređeni. Ukoliko se ne preduzmu ozbiljne mere sa ciljem obezbeđenja održivog razvoja energetskog sektora (pre svega adekvatnosti infrastrukture, povećanja racionalne, ekonomski efektivnije, upotrebe energenata, uz smanjenje energetskog intenziteta i optimalnog korišćenja domaćih obnovljivih izvora energije), a imajući u vidu ograničenu mogućnost uvoza pojedinih vidova energije i energenata, sigurnost snabdevanja potrošača može biti ugrožena do te mere da postane ograničavajući faktor ekonomskom rastu.

Imajući u vidu potrebu za izgradnjom nove i revitalizacijom i modernizacijom postojećeinfrastrukture, kao i činjenicu da proizvodnja i potrošnja energije prouzrokuje glavni pritisak na životnu sredinu u Srbiji, u ovom sektoru se očekuju i najveće investicije, što može podsticajno delovati na privredni razvoj.

Razvoj energetske infrastrukture, uključujući zaštitu životne sredine u energetici, predstavlja jedno od značajnih polja primene ekonomije bazirane na znanju, dovodi do povećanja zaposlenosti i stvara širok spektar pozitivnih eksternih efekata. Ovo je istovremno i uslov za integraciju domaćeg energetskog sektora u regionalno i evropsko tržište energije. Srbija je privržena potpisanom Ugovoru o osnivanju Energetske zajednice, koji predstavlja jedno od sredstava ostvarenja ciljeva održivog razvoja ovog sektora.

Problemi životne sredine u energetici su sledeći: ograničen kvantitet i loš kvalitet domaćih energetskih sirovina, visoka zavisnost od uvoza fosilnih goriva, od oko 32%, starost i nedovoljna opremljenost uređajima za zaštitu životne sredine tehničkih sistema za proizvodnju energije, višegodišnje neadekvatno održavanje infrastrukture, zastarelost i neadekvatno održavanje sistema za zaštitu životne sredine u energetici, neadekvatna i neodrživa cenovna politika, posebno u elektroprivredi, niska efikasnost u proizvodnji i potrošnji energije, nekompletnost pravnog okvira za podsticanje obnovljivih izvora, nedovoljna pripremljenost institucija za liberalizaciju sektora i uvođenje konkurencije.

Ciljevi održivog razvoja sektora energetike obuhvataju: značajno poboljšanje energetske efikasnosti pošto Srbija zaostaje u ovom domenu za okruženjem, a pogotovo za EU, sigurnost i stabilnost snabdevanja, ostvarivanje ekonomski isplative proizvodnje dovoljnih količina energije usklađene sa EU standardima, na način i u količinama koje će pratiti dinamičan ekonomski rast,


13

podsticanje korišćenja obnovljivih izvora energije, usklađivanje nacionalnih propisa iz oblasti prirodnih resursa, upravljanja otpadom, upravljanje kvalitetom vazduha sa propisima EU, usvajanje i primenu međunarodnih ugovora koji se odnose na zagađenje vazduha, klimatske promene i oštećenje ozonskog omotača, podsticanje racionalnog korišćenja prirodnih resursa, smanjenje emisije zagađujućih materija u vazduh, smanjenje nastajanja i veće iskorišćenje otpada, smanjenje rizika od zagađenja vazduha i oštećenja ozonskog omotača, rešavanje problema postupanja sa otpadom u energetici, obrazovanje i razvijanje javne svesti i unapređenje pristupa javnosti informacijama o životnoj sredini u energetici.

Procenjuje se da potencijal za smanjenje potrošnje energije u domaćinstvima iznosi više od 50%. Jedno od ograničenja u politici racionalne upotrebe energije je nedovoljno razvijena svest građana. Otuda građenje svesti i jačanje kapaciteta treba da bude nastavljeno i pojačano od strane Agencije za energetsku efikasnost i njenih regionalnih centara.

Izrada programa i dalja afirmacija korišćenja obnovljivih izvora energije radi smanjenja potrošnje fosilnih goriva, smanjenja uvozne zavisnosti i ostvarivanja proizvodnje električne i toplotne energije sa značajno nižim negativnim uticajem na životnu sredinu i dalje predstavlja izazov. Uprkos tome, kao i pored učinjenih velikih napora na poboljšanju stanja u javnim preduzećima, pre svega u EPS-u, energetika u Srbiji ostaje ključno polje za investiranje u unapređenje životne sredine, te glavni pravac kretanja ka održivom razvoju.

Poljoprivreda

Poljoprivreda, zajedno sa prehrambenom i ostalim povezanim industrijama obezbeđuje preko 20% BDP-a Srbije. Poljoprivredni proizvodi predstavljaju značajan deo ukupnog izvoza (20-25%). Izvozi se širok asortiman proizvoda i žive stoke, uključujući kao najvažnije šećer, jagodičasto voće, žitarice (kukuruz i žito) i prerađenu hranu (konditorske proizvode). Postoji značajan potencijal da se izvoz mnogih proizvoda poveća.

Početak tranzicije, međutim, doneo je tendenciju ponovne intenzifikacije poljoprivrede. Budući da se razvoj poljoprivrede odvija u još uvek nedovoljno regulisanom ambijentu po pitanju očuvanja životne sredine, intenzifikacija poljoprivrede može lako izazvati ozbiljan problem.

Sa druge strane, depopulacioni proces u udaljenim ruralnim oblastima postaje sve drastičniji. Starenje sela dovodi do degradacije trave na visokoplaniskim pašnjacima zbog odsustva stoke na ispaši. Istovremeno, bliže naseljima, primećuju se posledice prevelikog opterećenja ispašom, kao i povećana seča šume, što ima za posledicu pojavu erozije na nagibima. U pojedinim ruralnim oblastima izražena je i eutrofikacija voda, u drugima pak degradacija zemljišta i smanjenje biodiverziteta. Ovako nepovoljno stanje je posledica lošeg regionalnog planiranja, te neprimenjivanja dobre poljoprivredne prakse.

Konvencionalna poljoprivedna proizvodnja u Srbiji nedovoljno uključuje elemente brige o zaštiti životne sredine i dobrobiti gajenih životinja. U Srbiji, generalno, vlada zabluda da je domaća poljoprivreda sigurna i jaka, proizvodi zdravi, a životna sredina čista i očuvana. Iako je fitosanitarna i veterinarska služba znatno osnažena poslednjih godina, poljoprivreda i dalje predstavlja potencijalnu opasnost za životnu sredinu.

Ministarstvo poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede je u sklopu programa međunarodne pomoći započelo sa radom na uvođenju integralne proizvodnje i uvođenju dobre poljoprivredne prakse radi smanjenja zagađenja sa stočarskih farmi, iz ratarske proizvodnje, kao i iz klanične industrije. Ove aktivnosti su usklađene sa Nacionalnom strategijom poljoprivrede i Predlogom Nacionalnog programa zaštite životne sredine.

Kada je reč o poljoprivredi, opšti cilj održivog razvoja je stvaranje ekonomski isplative i ekološki prihvatljive poljoprivredne proizvodnje koja bi bila osnova ruralnog razvoja i osnova egzistencije seoskog stanovništva, što bi stvorilo mogućnost prodora na evropsko tržište.

Sektorski ciljevi u oblasti poljoprivrede su: usklađivanje nacionalnih propisa i akcija iz oblasti poljoprivrede sa zakonodavstvom i praksom u EU, podsticanje investicija u smanjenje


14

zagađenja iz poljoprivrede, očuvanje agrodiverziteta i tradicionalnih (kombinovanih) farmskih sistema radi očuvanja predeonog i specijskog biodiverziteta u osetljivim agroekološkim uslovima, razvoj sistema zaštite dobrobiti životinja, smanjenje erozije, te očuvanje i unapređenje životne sredine u celini, uvođenje organske poljoprivrede, podizanje i razvijanje javne svesti poljoprivrednih proizvođača o problemima životne sredine, uz uvažavanje principa zaštite biodiverziteta i dobrobiti životinja, putem kodeksa dobre poljoprivredne prakse.

Saobraćaj

Sektorski ciljevi održivog razvoja u sektoru saobraćaja su: smanjiti udeo saobraćaja u zagađenju vazduha i emisiji buke poboljšanjem kvaliteta motornog goriva i vozila, smanjenjem upotrebe fosilnih goriva, Srbija u trans-evropskoj mreži sa većom bezbednošću u saobraćaju, podignut kvalitet saobraćajnih usluga i usluga saobraćajne infrastrukture, povećano učešćeintermodalnog transporta u ukupnom prevozu robe i putnika intenzivnijim korišćenjem rečnog i železničkog saobraćaja za 25% u odnosu na 2005. godinu, jedinstveni sistemi prevoza putnika prilagođenih korisniku, na regionalnom nivou u Republici Srbiji, jačanje spoljne dimenzije tržišta – tranzitnog saobraćaja, izvoza i uvoza roba i usluga, dalje operacionalizovati i razraditi prethodno pomenute ciljeve kroz Strategiju razvoja saobraćaja Srbije.

Za dalji razvoj sektora saobraćaja u Srbiji od posebnog je značaja temeljno restrukturiranje javnih preduzeća; na prvom mestu železnice i avio-saobraćaja. Danas, opterećena izuzetno lošom finansijskom situacijom, sa višegodišnjim poslovnim gubicima, ova javna preduzeća nisu u stanju da sopstvenim izvorima ostvare neophodnu modernizaciju tehničkih sredstava i sistema, niti da ostvare standarde zaštite životne sredine u skladu sa evropskim.

Takođe, potrebno je okončati transformaciju rečnog saobraćaja daljom privatizacijom i modernizovanjem. U drumskom saobraćaju neophodno je nastaviti modernizovanje i rekonstrukciju infrastrukutre, ali i stvoriti institucionalno-pravne uslove za otvaranje sektora za međunarodnu konkurenciju u svim vidovima.

Potrebno je razviti intermodalni transport i podsticati intenzivnije korišćenje železničkog, a posebno rečnog saobraćaja. Takođe, potrebno je privući međunarodne tokove saobraćaja i iskoristiti plovni put Dunava. Efekti sprovedenih mera i aktivnosti pozitivno bi se odrazili na razvoj i primenu domaćih informacionih tehnologija, na porast zaposlenosti, poboljšanje međunarodne konkurentnosti privrede i stvorili bi pozitivne eksterne efekte u sektoru ostalih usluga.

Uvođenje čistije proizvodnje

Jedna od aktivnosti koja se odnosi na sve ekonomske sektore i delatnosti i koja objedinjuje sektorske ciljeve i prioritetne akcije, jeste uvođenje čistije proizvodnje, u skladu sa međunarodno priznatim instrumentima: IPPC, BAT, BEP, BATNEEC EIA, LCA. Ova aktivnost je u tesnoj vezi sa efikasnijim korišćenjem proizvodnih faktora, smanjenjem energetske intenzivnosti i intenzivnosti upotrebe materijala, razvojem i primenom sistema za upravljanje industrijskim, a posebno opasnim otpadom.

Jasno je da Srbija više ne može obezbeđivati konkurentsku prednost na međunarodnom tržištu ni jeftinom radnom snagom, ni obiljem prirodnih resursa. Prirodni resursi, kako strukturom, tako i kvalitetom, ne mogu zadovoljiti sve veće potrebe dinamičnog razvoja. Nema obilja jeftine radne snage, niti je može biti. Otuda se moraju naći novi pokretači ekonomskog rasta i društvenog napretka. Jedan od njih tiče se materijalizovanog znanja i visokog kvaliteta ljudskog kapitala, drugi je, nesumnjivo, izbor i primena efikasne tehnologije koja minimizira pritisak na prirodne resurse i životnu sredinu.

Kao osnovni problem u uvođenju čistije proizvodnje, ističe se nepostojanje odgovorajućestrategije. Ostali problemi uključuju: nedefinisan strateški cilj politike uvođenja čistije


15

proizvodnje; neharmonizovano zakonodavstvo i nesprovođenje postojećih propisa iz oblasti upravljanja životnom sredinom, nepostojanje propisa kojima se detaljnije uređuje status uvođenja čistije proizvodnje (subvencije, poreske, carinske i druge povlastice), nezadovoljavajuća kontrola efikasnosti korišćenja sirovina, proizvodnje i proizvoda, nedostatak katastra zagađivača; nedostatak nacionalnih BREF-ova (BAT Reference document – referentni dokumenat o najboljim dostupnim tehnologijama), nepostojanje razrađenih mehanizama za rešavanje problema nasleđenog zagađenja tokom procesa privatizacije; neefikasan sistem finansiranja i podsticanja privrede za uvođenje čistije proizvodnje i sistema upravljanja životnom sredinom (EMS); nedostatak investicija za izgradnju infrastrukture, nedostatak odgovarajućeg statističkog praćenja zagađivača, tehnološka inferiornost industrija, nepostojanje odgovarajućih savremenih atestnih laboratorija za ispitivanje karakteristika postrojenja, nedovoljna informisanost i nizak nivo svesti zagađivača u pogledu zaštite životne sredine.

Opšti prioritetni programi i aktivnosti u ovoj oblasti: izmena postojećih i donošenje novih propisa radi pospešivanja korišćenja čistije proizvodnje i usklađivanja sa zakonodavstvom EU, formiranje Centra za čistiju proizvodnju, donošenje Strategije čistije proizvodnje, uvođenje i/ili unapređenje efikasne, održive i čistije proizvodnje i efikasnije korišćenje energije, izgradnja infrastrukture u oblasti čistije proizvodnje – realizacija investicionih projekata u oblasti istraživanja (studijska i razvojna istraživanja, kao i izgradnja industrijskih postrojenja) – razvoj industrijsko-tehnoloških parkova, klastera, inovacionih centara i inkubatora, uspostavljanje sistema upravljanja otpadom, sa posebnim naglaskom na mogućnošću minimizacije nastajanja otpada i iskorišćavanjem otpada kao sekundarne sirovine i izvora energije, ubrzan završetak procesa restrukturiranja i privatizacije, rekonstrukcija ili unapređenje postojećih tehnoloških procesa uz obavezno usaglašavanje sa odgovarajućim BAT-ovima, unapređenje upravljanja životnom sredinom u preduzećima (EMS), edukacija u oblasti zaštite životne sredine, primeni čistijih tehnologija i energetske efikasnosti.

Prioritet ima donošenje podzakonskih propisa na osnovu Zakona o zaštiti životne sredine koji se odnose na: standarde kvaliteta životne sredine i standarde emisije; sistem upravljanja zaštitom životne sredine, ekološki znak, uvoz i izvoz supstanci koje oštećuju ozonski omotač,uvoz, izvoz i tranzit otpada; postupanje sa opasnim materijama, monitoring, informacioni sistem i integralni katastar zagađivača; uvođenje ekonomskih instrumenata (naknade za korišćenje prirodnih resursa i naknade za zagađivanje životne sredine).

Ekonomski instrumenti koji su neophodni za unapređenje korišćenja čistije proizvodnje su: naknade za zagađivanje i emisije zagađivača; subvencije za istraživanje i razvoj, subvencije za istraživačko razvojne projekte u cilju korišćenja obnovljivih izvora energije i obnovljivih izvora materijala, finansijska pomoć za transfer znanja i tehnologija koje već postoje u našem okruženju, poreske olakšice za proizvođače opreme, subvencije za opremanje i akreditaciju laboratorija i stvaranje uslova za primenu i sprovođenje mera kontrole, dugoročni krediti pod povoljnim uslovima za organizovanje i unapređenje proizvodnje, uvođenje EMS-a, postojeće carinske olakšice pri uvozu neophodne opreme i sirovina, poreske olakšice potencijalnim stranim investitorima; podsticanje povoljnim kreditima proizvođača energije i energenata iz obnovljivih izvora energije, povlašćeni položaj malih proizvođača energije i energenata iz obnovljivih izvora energije, ubrzano i pojednostavljeno dobijanje dozvola za izgradnju i puštanje u rad ovih vrsta postrojenja; stimulisanje privrednih subjekata za korišćenje čistije proizvodnje; uspostavljanje poreskih olakšica, subvencioniranje cena proizvoda nastalih u preduzećima sa dokumentovanom čistijom proizvodnjom i onih koji ispunjavaju uslove dobijanja ekološkog znaka, subvencioniranje cena energenata dobijenih iz obnovljivih izvora energije, subvencionisanje cena registracije vozila, putarina i parkiranja za ona vozila koja koriste goriva dobijena iz obnovljivih izvora energije, subvencioniranje proizvođača koji su uveli EMS.

Kroz ciljeve uvođenja čistijih tehnologija poboljšava se konkurentnost privrede, podstičerazvoj „ekonomije znanja“, te podiže ukupno blagostanje nacije.


16

3. ZNAČENJE OSNOVNIH IZRAZA U OBLASTI INTEGRISANOG SPREČAVANJA I KONTROLE

ZAGAĐIVANJA ŽIVOTNE SREDINE

Pojedini izrazi upotrebljeni u ovom zakonu imaju sledeće značenje /3/: 1) materija, odnosno supstanca jeste svaki hemijski elemenat i njegova jedinjenja osim

radioaktivnih materija i genetski modifikovanih organizama u okviru značenja određenih zakonom;

2) zagađenje jeste neposredno ili posredno unošenje materija, vibracija, toplote ili buke u vazduh, vodu ili zemljište izazvano ljudskom aktivnošću koje može biti štetno po zdravlje ljudi ili kvalitet životne sredine i koje može dovesti do oštećenja materijalnih dobara;

3) postrojenje jeste stacionarna tehnička jedinica u kojoj se izvodi jedna ili više aktivnosti koje su utvrđene posebnim propisom i za koje se izdaje integrisana dozvola, kao i svaka druga aktivnost kod koje postoji tehnička povezanost sa aktivnostima koje se izvode na tom mestu i koja može proizvesti emisije i zagađenje;

4) postojeće postrojenje jeste postrojenje koje je pušteno u rad, u skladu sa propisima koji su važili do dana stupanja na snagu ovog zakona ili za koje je dobijena integrisana dozvola ili koje, po mišljenju nadležnog organa, u potpunosti ispunjava uslove za podnošenje zahteva za dobijanje integrisane dozvole za rad, pod uslovom da takvo postrojenje bude pušteno u rad najkasnije u roku utvrđenom ovim zakonom, prema programu usklađivanja pojedinih privrednih grana sa odredbama ovog zakona;

5) emisija jeste neposredno ili posredno ispuštanje materija, vibracija, toplote ili buke iz izvora u postrojenju, u vazduh, vodu ili zemljište;

6) granična vrednost emisije jeste masa izražena u obliku određenih specifičnih parametara, koncentracije i/ili nivoa pojedinačne emisije koju nije dozvoljeno preći utoku jednog ili više vremenskih perioda, u skladu sa posebnim propisom;

7) standard kvaliteta životne sredine jeste skup uslova i zahteva koji moraju biti ispunjeni u određeno vreme i na određenom području ili u pojedinim elementima životne sredine, u skladu sa posebnim propisima;

8) nadležni organ jeste organ odgovoran za sprovođenje obaveza u okviru ovlašćenja utvrđenih ovim zakonom, i to:

a. ministarstvo nadležno za poslove zaštite životne sredine; b. pokrajinski organ nadležan za poslove zaštite životne sredine; c. organ jedinice lokalne samouprave nadležan za poslove zaštite životne sredine;

9) zahtev za izdavanje integrisane dozvole jeste pisani akt koji operater, zajedno sa propisanom dokumentacijom podnosi nadležnom organu radi izdavanja integrisane dozvole za rad postrojenja;

10) integrisana dozvola jeste odluka nadležnog organa doneta u formi rešenja kojom se odobrava puštanje u rad postrojenja ili njegovog dela, odnosno obavljanje aktivnosti čiji sastavni deo čini dokumentacija sa utvrđenim uslovima kojima se garantuje da takvo postrojenje ili aktivnost odgovaraju zahtevima predviđenim ovim zakonom;

11) izmena u pogonu jeste promena prirode ili funkcionisanja ili proširenje postrojenja koji mogu uticati na životnu sedinu;

12) bitna izmena u radu postrojenja jeste promena koja, po mišljenju nadležnog organa, može imati značajne negativne posledice po zdravlje ljudi, životnu sredinu ili materijalna dobra;

13) registar izdatih dozvola jeste glavna knjiga u koju se upisuju podaci koji se odnose na izdate dozvole i zbirka isprava na osnovu kojih se podaci upisuju u glavnu knjigu;

14) najbolje dostupne tehnike (BAT) - najdelotvornije i najmodernije faze u razvoju


17

aktivnosti i načinu njihovog obavljanja koje omogućavaju pogodniju primenu određenih tehnika za zadovoljavanje graničnih vrednosti emisija, propisanih u cilju sprečavanja ili ako to nije izvodljivo, u cilju smanjenja emisija i uticaja na životnu sredinu kao celinu;

Pojedini elementi izraza "najbolje dostupne tehnike" imaju sledeća značenja: • tehnika - način na koji je postrojenje projektovano, izgrađeno, održavano, na koji

funkcioniše i stavlja se van pogona ili zatvara, uključujući i tehnologiju koja se koristi;

• dostupna - tehnika razvijena do stepena koji omogućava primenu u određenom sektoru industrije pod ekonomski i tehnički prihvatljivim uslovima, uključujućitroškove i koristi, ako je pod uobičajenim uslovima dostupna operateru;

• najbolji - podrazumeva najefikasniji učinak u postizanju visokog opšteg nivoa zaštite životne sredine.

15) operater jeste svako fizičko ili pravno lice koje, u skladu sa propisima, upravlja postrojenjem ili ga kontroliše ili je ovlašćen za donošenje ekonomskih odluka u oblasti tehničkog funkcionisanja postrojenja i na čije ime se izdaje integrisana dozvola;

16) javnost obuhvata jedno ili više fizičkih ili pravnih lica, njihova udruženja, organizacije ili grupe;

17) zainteresovana javnost obuhvata javnost na koju rad postrojenja i obavljanje aktivnosti utiče ili je verovatno da će uticati, uključujući nevladine organizacije koje se bave zaštitom životne sredine i koje su evidentirane kod nadležnog organa.


18

4. ZAKONSKA REGULATIVA

Zakonom o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađivanja životne sredine /4/ uređuju se uslovi i postupak izdavanja integrisane dozvole za postrojenja i aktivnosti koja mogu imati negativne uticaje na zdravlje ljudi, životnu sredinu ili materijalna dobra, vrste aktivnosti i postrojenja, nadzor i druga pitanja od značaja za sprečavanje i kontrolu zagađivanja životne sredine.

Osnovna načela integrisanog sprečavanja i kontrole zagađivanja su: 1) Načelo predostrožnosti - svaka aktivnost mora biti sprovedena na način da se:

• ne prouzrokuje bilo kakvo znatno zagađenje; • spreče ili smanje emisije na samom izvoru zagađivanja koje dovode do zagađenja

vazduha, vode i zemljišta; • spreči ili smanji korišćenje neobnovljivih prirodnih resursa i energije; • spreči ili smanji stvaranje otpada; svede na minimum rizik po zdravlje ljudi,

životnu sredinu i materijalna dobra. Načelo predostrožnosti ostvaruje se procenom uticaja na životnu sredinu, procenom

opasnosti od rizika i korišćenjem najbolje dostupnih tehnika. Odsustvo naučne pouzdanosti ne može biti razlog za nepreduzimanje mera integrisanog sprečavanja i kontrole zagađivanja životne sredine u slučaju mogućih značajnih uticaja na životnu sredinu.

2) Načelo integrisanosti i koordinacije - integrisani pristup izdavanja dozvola je usklađen postupak izdavanja dozvole u kom učestvuje više od jednog nadležnog organa koji preduzimaju mere za efikasan i integrisan pristup ovom postupku. Potpuna uzajamna koordinacija nadležnih organa u postupku izdavanja dozvola i određivanju uslova omogućava postizanje najvišeg praktično mogućeg nivoa zaštite životne sredine kao celine.

3) Načelo održivog razvoja - radi ostvarivanja veće održive ravnoteže između ljudskih aktivnosti i društveno-ekonomskog razvoja s jedne strane i resursa i sposobnosti obnavljanja prirode s druge strane, režim integrisanog sprečavanja i kontrole zagađivanja obezbeđuje se izdavanjem dozvola, utvrđivanjem uslova za održivo korišćenje prirodnih resursa, sirovina i energije. Neobnovljivi prirodni resursi koriste se pod uslovima koji obezbeđuju njihovo dugoročno i razumno korišćenje. Održivo upravljanje otpadom znači efikasnije korišćenje resursa, smanjenje količine otpada i postupanje sa njim na način koji doprinosi ciljevima održivog razvoja.

4) Načelo hijerarhije upravljanja otpadom - hijerarhija upravljanja otpadom predstavlja redosled prioriteta u praksi upravljanja otpadom koji čine: sprečavanje stvaranja otpada i redukcija, odnosno smanjenje korišćenja resursa i smanjenje količina i/ili opasnih karakteristika nastalog otpada; ponovna upotreba, odnosno korišćenje proizvoda za istu ili drugu namenu; reciklaža, odnosno tretman otpada radi dobijanja sirovine za proizvodnju istog ili drugog proizvoda; iskorišćenje, odnosno korišćenje vrednosti otpada (kompostiranje, povrat energije i dr).

5) Načelo "zagađivač plaća" - zagađivač mora da snosi pune troškove posledica svojih aktivnosti, odnosno troškove nastale ugrožavanjem životne sredine, koji uključuju troškove za ugrožavanje i rizik po životnu sredinu i troškove uklanjanja štete nanete životnoj sredini, odnosno vraćanja lokacije u zadovoljavajuće stanje životne sredine posle zatvaranja postrojenja ili prestanka obavljanja aktivnosti.

6) Načelo javnosti - u cilju informisanja javnosti o radu postrojenja i o njihovom mogućem uticaju na životnu sredinu, kao i u cilju obezbeđenja pune otvorenosti postupka izdavanja dozvola, javnost mora imati pristup informacijama koje se odnose na zahtev za izdavanje dozvole za nova postrojenja ili za bitne izmene u radu postrojenja, izradu nacrta dozvole, rešenja o izdavanju dozvole


19

i o svakom njenom obnavljanju, kao i na relevantne podatke dobijene monitoringom.

Nadzor nad primenom odredbi ovog zakona i propisa donetih na osnovu ovog zakona vrši Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja preko inspektora za zaštitu životne sredine u okviru delokruga utvrđenog ovim zakonom. Autonomnoj pokrajini se poverava vršenje inspekcijskog nadzora nad postrojenjima i aktivnostima za koje dozvolu u skladu sa ovim zakonom izdaje nadležni pokrajinski organ. Jedinici lokalne samouprave poverava se vršenje inspekcijskog nadzora nad postrojenjima i aktivnostima za koje dozvolu u skladu sa ovim zakonom izdaje nadležni organ lokalne samouprave.

U vršenju nadzora, inspektor ima pravo i dužnost da utvrđuje: 1) da li nova postrojenja imaju dozvolu izdatu u skladu sa ovim zakonom; 2) da li su postojeća postrojenja podnela zahtev za izdavanje dozvole u skladu sa

ovim zakonom; 3) da li se rad postrojenja odvija u skladu sa uslovima iz izdate dozvole; 4) svaku promenu u radu, odnosno funkcionisanju postrojenja; 5) sprovođenje drugih propisanih mera zaštite životne sredine.

U vršenju nadzora inspektor je ovlašćen da:

1) zabrani upotrebu objekta, odnosno rad postrojenja i obavljanje aktivnosti dok se ne pribavi dozvola;

2) zabrani rad postrojenja, odnosno obavljanje aktivnosti ako se to čini protivno uslovima propisanim u dozvoli;

3) naredi pribavljanje dozvole u skladu sa ovim zakonom; 4) naredi preduzimanje mera i uslova utvrđenih u dozvoli; 5) naredi dostavljanje podataka neophodnih za izdavanje, izmenu ili prestanak

važnosti dozvole; 6) naredi izvršenje mera staranja o postrojenju i lokaciji posle prestanka aktivnosti,

ako je dozvola prestala da važi; 7) naredi izvršenje i drugih propisanih obaveza u određenom roku.

Na rešenje inspektora može se izjaviti žalba ministru u roku od 15 dana od dana prijema

rešenja. Žalba na rešenja inspektora ne odlaže izvršenje rešenja. Rešenja ministra po žalbi su konačna.

Novčanom kaznom kazniće se za privredni prestup operater - pravno lice ako: 1) otpočne rad postrojenja i obavljanje njegovih aktivnosti bez dozvole; 2) ne postupa u skladu sa uslovima utvrđenim u dozvoli; 3) ne dostavlja nadležnom organu rezultate monitoringa; 4) ne obaveštava nadležni organ o svakoj promeni u radu, odnosno funkcionisanju

postrojenja ili o udesu; 5) ne dostavlja nadležnom organu godišnji izveštaj o vršenju aktivnosti za koje je

dozvola izdata; 6) ne obaveštava nadležni organ o planiranoj promeni operatera; 7) ne izvrši sve mere koje je utvrdio nadležni organ posle prestanka važenja dozvole; 8) ne izvrši sanaciju posledica zagađenja u najkraćem mogućem roku i o svom trošku.

Novčanom kaznom kazniće se za prekršaj pravno lice - operater ako:

1) ne dostavi podatke nadležnom organu neophodne za izdavanje, izmenu ili prestanak važenja dozvole;

2) onemogući inspekciji uvid u dokumentaciju koju čuva u vezi sa izdavanjem dozvole,


20

ne obezbedi pristup uzorcima i mestima za monitoring određenim u dozvoli i onemogući im nesmetano pribavljanje informacija o postupanju u skladu sa uslovima u dozvoli;

3) za vreme važenja dozvole i najmanje pet godina posle prestanka važenja dozvole ne čuva svu dokumentaciju u vezi sa izdavanjem dozvole, monitoringom i inspekcijskim nadzorom nad obavljanjem aktivnosti;

4) ne postupi po rešenju inspektora.

Novčanom kaznom kazniće se za prekršaj odgovorno lice u nadležnom organu ako: 1) donese odluku o izdavanju dozvole suprotno propisanom postupku; 2) izda dozvolu koja ne sadrži propisane uslove; 3) ne izvrši reviziju dozvole; 4) ne donese rešenje o prestanku važenja dozvole u skladu sa propisanim uslovima; 5) ne obaveštava druge organe, organizacije i javnost na propisani način; 6) ne vodi registar izdatih dozvola i onemogući uvid u registar.

Za privredni prestup iz člana 29. ovog zakona, pored propisane novčane kazne, pravnom

licu se može izreći mera zabrane obavljanja određene privredne delatnosti, a odgovornom licu mera zabrane vršenja određene dužnosti u trajanju do deset godina.

Program usklađivanja pojedinih privrednih grana sa odredbama ovog zakona donosi Vlada, na predlog Ministarstva i u saradnji sa drugim organima i organizacijama. Predlog iz stava 1. ovog člana Ministarstvo je dužno da dostavi Vladi u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona.

U roku od šest meseci od dana stupanja na snagu ovog zakona Vlada će propisati privremene granične vrednosti emisija u vazduh i vodu za prvih pet godina usklađivanja pojedinih privrednih grana sa odredbama ovog zakona.

Za postojeća postrojenja i aktivnosti operater će pribaviti dozvolu najkasnije do 2015. godine u skladu sa Programom usklađivanja pojedinih privrednih grana sa odredbama ovog zakona. Operater podnosi zahtev za izdavanje dozvole najkasnije godinu dana pre roka utvrđenog programom iz člana 33, ovog zakona /4/.


21

5. INTEGRISANA DOZVOLA

Vrste aktivnosti i postrojenja za koje se izdaje integrisana dozvola /4/ klasifikuju se prema nivou zagađivanja i riziku koji te aktivnosti mogu imati po zdravlje ljudi i životnu sredinu, uključujući i druge tehnički srodne aktivnosti koje mogu proizvesti emisije i zagađenje životne sredine.

Vrste aktivnosti i postrojenja iz stava 1. ovog člana /4/ obuhvataju nova i postojećapostrojenja. Vlada Republike Srbije propisuje vrste aktivnosti i postrojenja za koje se izdaje dozvola.

Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja izdaje dozvolu u skladu sa ovim zakonom /4/ za postrojenja i aktivnosti za koja dozvolu ili odobrenje za izgradnju i početak rada, odnosno izvođenje ili obavljanje aktivnosti, izdaje drugo nadležno ministarstvo. Pokrajinski organ nadležan za poslove zaštite životne sredine izdaje dozvolu u skladu sa ovim zakonom za postrojenja i aktivnosti za koja dozvolu ili odobrenje za izgradnju i početak rada, odnosno izvođenje ili obavljanje aktivnosti, izdaje drugi nadležni pokrajinski organ. Organ jedinice lokalne samouprave nadležan za poslove zaštite životne sredine izdaje dozvolu u skladu sa ovim zakonom za postrojenja i aktivnosti za koja dozvolu ili odobrenje za izgradnju i početak rada, odnosno izvođenje ili obavljanje aktivnosti, izdaje drugi nadležni organ jedinice lokalne samouprave.

Nadležni organ obezbeđuje: 1) da rad novih postrojenja ne započne pre dobijanja dozvole osim u slučaju probnog

rada odobrenog u skladu sa zakonom; 2) da rad postojećih postrojenja započet pre dana stupanja na snagu ovog zakona bude

usklađen sa zahtevima i uslovima utvrđenim ovim zakonom; 3) da uslovi i postupak izdavanja dozvola budu u potpunosti koordinirani u slučaju da u

postupku učestvuje više od jednog nadležnog organa; 4) praćenje razvoja najboljih dostupnih tehnika; 5) praćenje i razvoj monitoringa koji primenjuje operater; 6) reviziju i, po potrebi, ažuriranje uslova u dozvoli; 7) pristup javnosti sadržaju zahteva za izdavanje dozvole, izdatim dozvolama i

rezultatima monitoringa; 8) registar rezultata monitoringa koji obavlja operater; 9) preduzimanje i drugih mera utvrđenih zakonom i drugim propisima.

Za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti operater pribavlja dozvolu nadležnog organa.

Dozvolom se odobrava: rad novog postrojenja i obavljanje njegove aktivnosti i rad i bitne izmene u radu, odnosno funkcionisanju postojećeg postrojenja. Dozvola se, izuzetno, može odnositi i na prestanak aktivnosti. Dozvola se izdaje na period koji ne može biti duži od deset godina, za jedno ili više postrojenja na istom mestu kojim upravlja isti operater.

Operater podnosi nadležnom organu zahtev za izdavanje dozvole koji sadrži naročito podatke o:

1) postrojenju i njegovoj aktivnosti; 2) sirovinama i pomoćnom materijalu, drugim materijama i energiji koji se koriste u

postrojenju ili se u njemu stvaraju; 3) izvorima emisija koje potiču iz postrojenja; 4) uslovima karakterističnim za lokaciju na kojoj se postrojenje nalazi; 5) prirodi i količini predviđenih emisija koje iz postrojenja dospevaju u vodu, vazduh i

zemljište; 6) identifikovanim značajnim uticajima emisija na životnu sredinu i mogućnosti uticaja

na veću udaljenost; 7) predloženoj tehnologiji i drugim tehnikama kojima se sprečavaju ili, ako to nije


22

moguće, smanjuju emisije; 8) najboljim dostupnim tehnikama koje operater aktivnosti novog ili postojećeg

postrojenja primenjuje ili planira da primeni radi sprečavanja ili smanjenja zagađivanja; 9) merama za smanjenje nastajanja i uklanjanje otpada koji nastaje prilikom

funkcionisanja postrojenja; 10) merama za efikasno korišćenje energije; 11) planiranim merama monitoringa emisija u životnu sredinu; 12) prikaz glavnih alternativa koje je operater razmatrao; 13) netehnički prikaz podataka na kojima se zahtev zasniva; 14) drugim merama čije preduzimanje se planira u skladu sa propisima.

Ako je operater u pribavljanju dokaza u skladu sa drugim propisima obezbedio neke od

podataka iz stava 1. ovog člana /4/ prilaže ih uz zahtev za izdavanje dozvole. Nadležni organ može zatražiti dodatne podatke u određenim oblastima za izdavanje dozvole. Ministar nadležan za poslove zaštite životne sredine bliže uređuje sadržaj, izgled i način popunjavanja zahteva, kao i druga pitanja od značaja za podnošenje zahteva za izdavanje dozvole.

Uz zahtev za izdavanje dozvole podnosilac zahteva prilaže sledeću dokumentaciju: 1) projekat za planirano, odnosno izgrađeno postrojenje; 2) izveštaj o poslednjem tehničkom pregledu; 3) plan vršenja monitoringa; 4) rezultate merenja zagađivanja činilaca životne sredine ili drugih parametara u toku

trajanja probnog rada; 5) plan upravljanja otpadom; 6) plan mera za efikasno korišćenje energije; 7) plan mera za sprečavanje udesa i ograničavanje njihovih posledica; 8) plan mera za zaštitu životne sredine posle prestanka rada i zatvaranja postrojenja; 9) akt o pravu korišćenja prirodnih resursa; 10) izjavu kojom potvrđuje da su informacije sadržane u zahtevu istinite, tačne, potpune i

dostupne javnosti; 11) dokaz o uplaćenoj administrativnoj taksi.

Pored dokumentacije iz stava 1. ovog člana podnosilac zahteva, zavisno od postrojenja,

prilaže: 1) za nova postrojenja - saglasnost na studiju o proceni uticaja na životnu sredinu i

saglasnost na procenu opasnosti od udesa; 2) za postojeća postrojenja - saglasnost na studiju uticaja zatečenog stanja, procenu

opasnosti od udesa i program mera prilagođavanja rada postojećeg postrojenja ili aktivnosti uslovima propisanim ovim zakonom (Vlada propisuje bližu sadržinu programa mera).

Nadležni organ razmatra podneti zahtev i ako zahtev ne sadrži propisane podatke i/ili

dokumentaciju zatražiće od podnosioca zahteva da, u primerenom roku, dostavi podatke, dokumentaciju ili informacije koje nedostaju. Ako podnosilac zahteva ne dostavi podatke, dokumentaciju i informacije u određenom roku nadležni organ će bez odlaganja doneti zaključak o odbacivanju zahteva. Nadležni organ vrši proveru podataka i informacija sadržanih u zahtevu za izdavanje dozvole, primenjivosti predloženog programa mera i drugih podataka iz zahteva, kao i priložene dokumentacije.

Nadležni organ obaveštava organe i organizacije u oblasti: poljoprivrede, vodoprivrede, šumarstva, planiranja, izgradnje, saobraćaja, energetike, rudarstva, zaštite kulturnih dobara, zaštite prirode i dr. kao i organe lokalne samouprave na čijoj teritoriji se planira aktivnost, odnosno nalazi postrojenje i zainteresovanu javnost o prijemu zahteva, u roku od pet dana od dana prijema


23

urednog zahteva za izdavanje dozvole. Nadležni organ na zahtev drugih organa i organizacija dostavlja kopiju zahteva za

izdavanje dozvole i stavlja na uvid odgovarajuću dokumentaciju. Na zahtev zainteresovane javnosti nadležni organ dostaviće kopiju zahteva za izdavanje dozvole. Podnosilac zahteva snosi troškove izrade i dostavljanja kopije zahteva za izdavanje dozvole, u propisanom iznosu. Drugi organi i organizacije i predstavnici zainteresovane javnosti dostavljaju svoja mišljenja nadležnom organu u roku od 15 dana od dana prijema obaveštenja.

Nadležni organ je dužan da nacrt dozvole izradi u roku od 45 dana od dana prijema urednog zahteva za izdavanje dozvole. Prilikom izrade nacrta dozvole nadležni organ razmatra mišljenja drugih organa i organizacija i zainteresovane javnosti. Nadležni organ je dužan da o nacrtu dozvole i o mogućnosti uvida u prateću dokumentaciju obavesti druge organe i organizacije i javnost, u roku od pet dana od dana prijema takvog zahteva.

Nadležni organ na zahtev drugih organa i organizacija bez odlaganja dostavlja kopiju nacrta dozvole. Na zahtev zainteresovane javnosti nadležni organ dostaviće kopiju nacrta dozvole. Podnosilac zahteva snosi troškove izrade i dostavljanja kopije nacrta dozvole, u propisanom iznosu. Drugi organi i organizacije i predstavnici zainteresovane javnosti mogu nadležnom organu dostaviti svoja mišljenja o nacrtu dozvole, u roku od 15 dana od dana prijema obaveštenja. Nadležni organ nacrt dozvole zajedno sa zahtevom operatera i pratećomdokumentacijom, mišljenjima drugih organa i organizacija i zainteresovane javnosti datih na nacrt dozvole, dostavlja tehničkoj komisiji, u roku od 10 dana od isteka roka.

Za ocenu uslova utvrđenih u nacrtu dozvole nadležni organ obrazuje tehničku komisiju. Aktom o obrazovanju tehničke komisije određuje se njen sastav, zadaci i druga pitanja od značaja za rad tehničke komisije. Predsednik tehničke komisije imenuje se iz reda zaposlenih ili postavljenih lica u nadležnom organu. Za članove tehničke komisije mogu biti imenovana lica sa visokom stručnom spremom odgovarajuće struke, odnosno smera i odgovarajućim stručnim rezultatima, a iz reda:

1) zaposlenih ili postavljenih lica u nadležnom organu; 2) zaposlenih ili postavljenih lica u drugim organima i organizacijama; 3) nezavisnih stručnjaka.

Članovi tehničke komisije ne mogu biti lica koja su: 1) učestvovala u izradi studije o proceni uticaja koja je predmet ocene; 2) osnivači pravnog lica ili preduzetnik koji je izradio studiju o proceni uticaja ili

zaposleni kod tih lica; 3) osnivači ili zaposleni kod nosioca projekta, odnosno operatera; 4) bračni drugovi, krvni srodnici do četvrtog stepena srodstva i srodnici po tazbini do

drugog stepena srodstva lica navedenih u tačkama od 1) do 3).

Tehnička komisija razmatra zahtev operatera i priloženu dokumentaciju, nacrt dozvole, mišljenja drugih organa i organizacija i zainteresovane javnosti, kao i mišljenja pribavljena u postupku razmene informacija i konsultacija o prekograničnom uticaju. Radu tehničke komisije može prisustvovati operater ili lice koje on ovlasti. Tehnička komisija analizira naročito:

1) studiju o proceni uticaja na životnu sredinu, odnosno studiju o proceni zatečenog stanja na životnu sredinu;

2) očekivane lokalne i šire uticaje rada postrojenja na životnu sredinu; 3) primenu najboljih dostupnih tehnika; 4) očekivane ekonomske i socijalne posledice i promene stanja životne sredine na

konkretnoj lokaciji, kao i očekivane posledice na život i zdravlje stanovništva; 5) dokumentaciju iz člana 9. stav 1. tač. 3) do 7) ovog zakona /4/; 6) ispunjenost uslova iz nacrta dozvole koji se odnose na tač. 1) do 5) ovog stava. Tehnička komisija izrađuje izveštaj koji bez odlaganja dostavlja nadležnom organu.


24

Nadležni organ odlučuje o izdavanju dozvole na osnovu zahteva operatera, priložene dokumentacije, izveštaja i ocene tehničke komisije, kao i pribavljenih mišljenja drugih organa i organizacija i zainteresovane javnosti, u roku od 120 dana od dana prijema urednog zahteva za izdavanje dozvole. U izuzetnim slučajevima, na zahtev operatera ili na inicijativu nadležnog organa, rok iz stava 1. ovog člana /4/ može se produžiti, ali ne duže od 240 dana od dana prijema urednog zahteva. O produženju roka iz stava 2. ovog člana, razlozima, kao i novom roku za donošenje odluke, nadležni organ obaveštava podnosioca zahteva.

Nadležni organ rešenjem odlučuje o izdavanju dozvole, odnosno o odbijanju zahteva za izdavanje dozvole. Nadležni organ će odbiti zahtev za izdavanje dozvole ako:

1) postrojenje za obavljanje aktivnosti za koju se zahteva dozvola ne ispunjava propisane uslove;

2) na osnovu podataka i dokumentacije sadržanih u zahtevu nisu ispunjeni uslovi za primenu propisanih standarda životne sredine;

3) zahtev sadrži netačne podatke koji su od uticaja na izdavanje dozvole.

Rešenje o izdavanju dozvole, odnosno o odbijanju zahteva za izdavanje dozvole nadležni organ dostavlja operateru i o tome obaveštava druge organe i organizacije i javnost u roku od osam dana od dana donošenja rešenja. Protiv rešenja nadležnog organa iz stava 4. ovog člana /4/ nije dopuštena žalba i može se pokrenuti upravni spor.

Dozvolom se utvrđuju uslovi za rad postrojenja i obavljanje aktivnosti i obaveze operatera u zavisnosti od prirode aktivnosti i njihovog uticaja na životnu sredinu. Dozvola sadrži uslove koji se odnose na:

1) primenu najboljih dostupnih tehnika ili drugih tehničkih uslova i mera; 2) mere iz studije o proceni uticaja na životnu sredinu ili studije o proceni uticaja

zatečenog stanja na životnu sredinu; 3) granične vrednosti emisija zagađujućih materija utvrđene za dato postrojenje; 4) mere zaštite vazduha, vode i zemljišta; 5) mere koje se odnose na upravljanje otpadom koji nastaje pri radu postrojenja; 6) mere za smanjenje buke i vibracija; 7) mere koje se odnose na efikasno korišćenje energije; 8) zahteve za monitoring emisija sa:

- specificiranom metodologijom; - definisanom učestalošću merenja; - definisanim pravilima za tumačenje rezultata merenja; - utvrđenom obavezom dostavljanja podataka nadležnom organu;

9) mere za sprečavanje udesa i otklanjanje njihovih posledica; 10) smanjenje zagađenja, uključujući i prekogranično zagađenje životne sredine; 11) mere predviđene za početak rada, za trenutno zaustavljanje u slučaju poremećaja u

funkcionisanju postrojenja, kao i za prestanak rada postrojenja; 12) preduzimanje mera zaštite životne sredine posle prestanka aktivnosti u cilju

izbegavanja rizika od zagađenja i vraćanja lokacije u zadovoljavajuće stanje; 13) način i učestalost izveštavanja i obim podataka sadržanih u izveštaju koji se dostavlja

nadležnom organu u skladu sa propisima; 14) rezultate revizije uslova i obaveza utvrđenih dozvolom; 15) druge specifične zahteve.

Ako se prema određenom standardu kvaliteta životne sredine zahtevaju strožiji uslovi od

onih koji se mogu postići primenom najboljih dostupnih tehnika, dozvola sadrži dodatne mere kojima se obezbeđuje primena ovih standarda. U slučaju iz stava 3. ovog člana /4/ nadležni organ dozvolom utvrđuje mere i rokove za primenu standarda kvaliteta životne sredine,


25

propisanih u skladu sa zakonom, a naročito: 1) datum od kada se standardi primenjuju i područja na koja se odnose; 2) najviši i najniži prihvatljiv nivo zagađujućih materija i buke u životnoj sredini; 3) određene parametre, proceduru monitoringa i metode kojima se utvrđuju

prekoračenja standarda, kao i mere koje se preduzimaju u tom slučaju.

Dozvola može sadržati privremeno oslobađanje od pridržavanja određenih uslova, ukoliko se usvojenim sanacionim programom obezbeđuje primena mera koje vode ka smanjenju zagađenja i ispunjenju uslova. Vlada utvrđuje kriterijume za određivanje najboljih dostupnih tehnika, za primenu standarda kvaliteta životne sredine, kao i za određivanje graničnih vrednosti emisija u dozvoli. Ministar bliže propisuje sadržinu i izgled dozvole. Ministar propisuje uslove za primenu najboljih dostupnih tehnika.

Operater je obavezan da: 1) postupa u skladu sa uslovima utvrđenim u dozvoli; 2) dostavi nadležnom organu rezultate monitoringa; 3) obaveštava nadležni organ o svakoj promeni u radu, odnosno funkcionisanju

postrojenja ili o udesu, sa mogućim vidljivim uticajima na životnu sredinu ili zdravlje ljudi;

4) dostavlja nadležnom organu godišnji izveštaj o vršenju aktivnosti za koje je dozvola izdata;

5) obaveštava nadležni organ o planiranoj promeni operatera; 6) izvrši sve mere koje nadležni organ utvrdi posle prestanka važnosti dozvole. Operater je dužan da vrši monitoring sprovođenjem plana monitoringa iz člana 9. stav 1.

tačka 3) ovog zakona /4/ i u skladu sa uslovima utvrđenim u dozvoli koji se odnose na zahteve za monitoring emisija. Vlada bliže uređuje način i metode monitoringa. Na zahtev nadležnog organa koji izdaje dozvolu ili inspektora, operater je obavezan da:

1) dostavi podatke nadležnom organu neophodne za izdavanje, izmenu ili prestanak važnosti dozvole;

2) omogući inspekciji uvid u dokumentaciju koju čuva u vezi sa izdavanjem dozvole, obezbedi pristup uzorcima i mestima za monitoring određenim u dozvoli i omogućiim nesmetano pribavljanje informacija o postupanju u skladu sa uslovima u dozvoli.

Ako zagađenje potiče iz postrojenja koje ima dozvolu ili podleže izdavanju dozvole,

operater će o svom trošku sanirati posledice zagađenja u najkraćem mogućem roku, uzimajući uobzir tehničke i ekonomske mogućnosti. Ako operater ne izvrši sanaciju nadležni organ ćesanirati zagađenje o trošku operatera. Operater je dužan da za vreme važenja dozvole i najmanje pet godina posle prestanka važenja dozvole čuva svu dokumentaciju u vezi sa izdavanjem dozvole, monitoringom i inspekcijskim nadzorom nad obavljanjem aktivnosti.

Izdata dozvola podleže ponovnom razmatranju najmanje dva puta u toku važenja. Postupak revizije nadležni organ pokreće po službenoj dužnosti ili na zahtev operatera i vrši se u

generatori otpada i zaga iva i juŽne i jugoisto ne … · se može javiti i u vidu tokova...

Documents