Glas Svjetske Unije Etničkih Crnogoraca „Krstaš” • Broj: 16 • Godina III • Lovćenac, decembar 2006. • Cijena: Srbija 100 din, Crna Gora 1,5 €

� Oganj

Predsjedniče, Lovćenac te čeka (Nenad Stevović) ...................................................... 4Dijaspora danas (Gordan Stojović) ..................................................... 5Riječ (Borislav Cimeša) ..................................................... 6Pozdrav iz Kaira (Ljubinka Andrijević) ................................................ 7Uloga iseljenika u uslovima 21 vijeka (Mio Iličković) .......................................................... 8Iz dokumenta o Crnoj Gori u Huverovoj Instituciji na Stanford univerzitetu (Blažo Sredanović) ................................................... 9Monografija o Crnogorcima u Kanadi (Zoran V. Raičević) .................................................. 11Što je svijet? (Nikola Lakočević) .................................................. 12Crnogorski studenti i njihov identitet (Boro Milović) ........................................................ 15Ko bi mogao biti prvi Sloven ili Crnogorac, koji je stigao u Paragvaj? (Prof. dr. Andre Lakonić) ......................................... 16Tolerancija (Mr. Gordana Mitrović) ........................................... 18Diplomatska misija generala Mihaila iIjiča Miloradovića u Crnoj Cori (Dr. Igor Kosić) ....................................................... 19Porijeklo Crnogoraca (Radovan Kovačević) .............................................. 20Druga strana Grblja (Dr. Nenad Popović) ............................................... 21Pravoslavlje se ne može poistovjetiti sa „srpskom” vjerom i nacijom (Žarko L. Đurović) ................................................... 23Moje putovanje u Crnu Goru (Arhimandrit Gorazd) ............................................. 27Nikola Petanović (Gordan Stojović) ................................................... 28Našoj braći na istoku (Nikola Petanović) .................................................. 29

R I J E Č U R E D N I K A

Kao što smo najavili u predhodnom broju, redakcija našeg časopisa se širi na nove zemlje. Sve veći broj is-taknutih ličnosti kako iz dijaspore tako i iz matice nam se pridružuje dajući svoj doprinos razvoju svih onih plemenitih ideala koji su osnovna pokretačka snaga našeg djelovanja.

U ovom broju ćete, po prvi put, imati priliku da pročitate tekst našeg urednika za studente i om-ladinu gospodina Nikole Lakočevića, studenta fakulte-ta političkih nauka u Rimu, kao i prilog Bora Milovića glavnog i odgovornog urednika projekta www.mon-tenegrina.net i www.montenegrocult.com. Iz Vojvo-dine nam je stigao i prvi tekst arheologa i istoričara umjetnosti gospodina Radovana Kovačevića iz Inđije. O utiscima nakon boravka u Crnoj Gori i razvoju crkvenog života među Crnogorcima u Argentini tekst je napisao prvi sveštenik Crnogorske pravoslave Crkve u Juznoj Americi, Arhimandrit Gorazd iz Buenos Airesa

Za naš časopis u ovom broju dobili smo i priloge naša dva istaknuta intelektualca i dva velika borca za sve one najsvjetlije i najpravičnije vrijednosti u našoj dijaspori, dr.Nenada Popovića iz Njemacke i gospodina Mia Iličkovića iz Australije.

Kako svojim sadržajem, tako i redakcijom, časopis Oganj dokazuje, iz broja u broj, da postaje tačka crno-gorskog okupljanja i preporoda. Istinski, topao i otvo-ren kutak za sve Crnogorce u svijetu.

„OGANJ” GLAS SVJETSKE UNIJE ETNIČKIH CRNOGORACA „KRSTAŠ”

CIP-Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 061 (497.113)

COBISS.SR-ID 116267788Adresa: UC „Krstaš” 13. jula 2, 24322 Lovćenac

Fax: 024/ 551-781 • e-mail: oganj@krstas.org.yuwww.krstas.org.yu

Izdavač: Udruženje Crnogoraca „Krstaš”Glavni i odgovorni urednik: Nenad Stevović

Zamenik glavnog i odgovornog urednika: Gordan StojovićRedakcija:

Mr. Gordana Mitrović - urednik za Vojvodinu, Žarko L. Đurović - Crnogorska pravoslavna crkva

Prof. Đuro J. Kaluđerović, Borislav Cimeša-urednik za Crnu Goru,

Blažo Sredanović-urednik za Sjevernu Ameriku, Gordan Stojović-urednik za Južnu Ameriku

Mr. Vladimir PekićMihailo Mandić - urednik za AustralijuZoran V. Raičević - urednik za Kanadu Ljubinka Andrijević - urednik za Afriku

dr. Igor Kosić - urednik za Rusijudr. Nenad Popović - urednik za Njemačku

Nikola Lakočević - urednik redakcije za studente i omladinu

Tehnički urednik: Dušan DraškovićKompjuterska obrada: „Hemigrafija” - Bačka Topola

Štampa: „Milen” - SuboticaDistribucija: „Press International” - Novi Sad

„Štampa Comerce” - Beograd„Bega press” - Podgorica

Naslovna strana

Vladičanski dom na Cetinju:

Mitropolit Mihailo, Arhimandrit Gorazd i Jerej Bojan Bojović

�Oganj

Od prošlog broja na ovamo inicijativni odbor Sv-jetske Unije Etničkih Crnogoraca “Krstaš” imao

je veoma veliki broj aktivnosti.Pristupilo se formiranju inicijativnih odbora u svakoj

zemlji pojedinačno, i u narednih 2 mjeseca posjetit će nekoliko evropskih zemalja u kojima će biti formirane organizacije za svaku od zemalja pojedinačno.

Krstaš je organizovao boravak Arimandrita Gorazda iz Buenos Airesa, kao prvog predstavnika Crnogorske pravoslavne crkve iz Južne Amerike koji je posjetio Crnu Goru u istoriji.

Dogovorena je u skorašnja posjeta Latinskoj Am-erici velikodostojnika Crnogorske pravoslavne crkve i predstavnika Krstaša kao i formiranje pored centralnog Krstaša za Argentinu i podružnica po svim provincijama ove zemlje u kojima žive Crnogorci kao i u susjednim zemljama.

Posjeta Arhimandrita Gorazda je obradovala sve vjernike i poštovaoce Crnogorske pravoslavne crkve jer je ujedno i označila početak novog poglavlja njene sveukupne duhovne obnove.

Istorijska vijest o vraćanju po okrilje prvog hrama Crnogorske pravoslavne crkve u dijaspori takođe je

izazvala veliko oduševljenje. H r a m S v e t o g A r h a n g e l M i -h a i l a p o d i g -nut pregnućima Crnogoraca koji žive u provinciji Santa Fe, voljom svih potomaka od strane predsjed-nika crkvenog od-bora grada Vena-do Tuerto gospo-dina Danila Kili-barde ponovo je vraćen pod okrilje matične crkve.

Inicijativni od-bor Krstaša je takodje donio odluku da imenuje gospo-dina Danila Kilibardu za svog opunomoćenika za pro-vinciju Santa Fe.

Ovom prilikom upućujemo poziv svim Crnogorcima i Crnogorkama da se gdje god da žive da se uključe u rad Krstaša i svojim djelovanjem doprinesu jačanju istinskig crnogorskog lobija u svijetu.

Sljedimo primjere onih koji su na svojim plećima iznijeli dosadašnju borbu, uradite i vi nešto čime će se ponositi vaši potomci, ovo su trenutci kada moramo bi-ti jedni uz druge i kada se moraju zaboraviti sve dosa-dasnje nesuglasice. Samo na taj način, imat ćemo jaku i moćnu organizaciju u čitavom svijetu koja će istinski

štititi interese svih Crnogoraca podjednako i koja neće dozvoliti da se niti jedan Crnogorac ma gdje on bio osjeća usamljenim, zaboravljenim.

Zbog toga, pridružite nam se!

• Svjetska Unija Etničkih Crnogoraca• World Union of Ethnic Montenegrins• Unión Mundial de Etnia Montenegrina

Crnogorska crkva Svetog Arhangela Mihaila u Venado Tuerto - Argentina

Sveštenik Crnogorske pravoslavne crkve u Argentini

Arhimandrit Gorazd

� Oganj

Piše:Nenad Stevović

Predsjednik Crne Gore Filip Vujanović učestvovao je na sastanku državnika iz regiona (16 oktobar 2006.) u Karađorđevu (Vojvodina). Predsjednik

Vujanović tom prilikom nije u svom programu imao posjetu Crnogorcima koji žive u Vojvodini. Uprkos ovom primjeru, bilo je državnika koji su istom prilikom postupili drugačije.

Predsjednik Hrvatske Stjepan Mesić doputovao dan ranije u Vojvodinu gdje je prije učestvovanja na konferenciji proveo dan sa vojvođanskim Hrvatima i razgovarao o položaju Hrvata u Srbiji. Predsjednik Hrvatske je podsjetio da je hrvatsku nacionalnu zajednicu u Vojvodini dobrim dijelom zahvatila asimilaci-ja. Predstavnik Hrvata u Vojvodini, Josip Pekanović je istakao da Hrvati očekuju i neka politička prava. „Prije svega na izravnu zastupljenost u parlamentu Srbi-je.“ Crnogorska kolonija u Srbiji je veća od Hrvatske, i mnogo jača asimilacija je zahvatila Crnogorce u Srbiji. Crnogorci takođe žele zastupljenost u Parlamentu Srbije, slobodu vjeroispovesti i očekuju podršku Crne Gore u tom procesu.

Istog dana Predsjednik Srbije Boris Tadić i Predsjednik Makedonije Branko Crvenkovski u Pančevu su otvorili kancelariju Nacionalnog savjeta Makedonaca u Srbiji, a u obližnjem selu Jabuka, u kom živi najveći broj pripadnika te man-jine, razgovarali s predstavnicima Nacionalnog savjeta i lokalne samouprave. Crnogorci u Srbiji – kojih ima mnogo više nego Makedonaca - nažalost nemaju svoj Nacionalni savjet, ne mogu da ga konstituišu po postojećim propisima i na-laze se u neravnopravnom položaju u odnosu na sve ostale nacionalne manjine, što je nasleđe nesrećne državne zajednice.

Što se tiče značaja prisustva Predsjednika matične države, citiraćemo ovom prilikom Predsjednika Srbije Tadića: „Prisustvo predsjednika Makedonije je značajan podstrek očuvanju identiteta i kulturnom razvoju Makedonaca u Srbi-ji, ali i prilika da porazgovaramo o tome kako ćemo stvoriti što bolje ekonomske uslove za život Makedonaca.”

Velika medijska pažnja posvijećena posjetama Predsjednika Hrvatske i Makedonije u Srbiji je izazvala jake emocije i kod pripadnika naše nacionalne zajednice. Zbog velikih pritisaka na crnogorsku zajednicu u Srbiji u proteklim godinama i posebno zbog istorijskog nerazumijevanja države Srbije prema crnogorskom pitanju, zvanična posjeta državnika iz Crne Gore bi ponovo po-digla moral crnogorskoj zajednici u Srbiji i probudila osjećaj partnerstva svak-og Crnogorca i Crnogorke sa svojom domovinom. Poruka koja je odaslata iz Lovćenca više je javni apel za sve sadašnje i buduće državnike iz Crne Gore da

ne zaborave svoje sunarodnike, a nikako pokušaj prekora. Dol-azak Predsjednika Crne Gore u Lovćenac, prijestonicu crnogorske dijaspore, biće događaj od epo-halnog značaja za našu zajednicu ali i istorijski događaj za crnogor-ski narod uopšte.

Predsjednik Vujanović je u pis-menoj komunikaciji sa predsjed-nikom „Krstaš“-a obećao skorašnji

dolazak u Lovćenac.

Nevidljivi državljani Crne Gore, ili zaboravljeni?Crna Gora kao jedna od republika bivše Jugoslavije je do sada - prirodno -

više vodila računa o kategoriji građana unutar Crne Gore, nego o kategoriji državljana Crne Gore koji su preko svojeg Jugoslovenskog državljanstva uživali zaštitu Ministarstva spoljnih poslova u Beogradu.

No, nakon referenduma je sve drugačije. Crna Gora ima svoje državljane širom svijeta ali najbrojnija emigracija je u Srbiji – gdje još uvijek ne postoji dip-lomatsko konzularno predstavništvo Crne Gore. Pitanje približavanja Crne Gore Evropskoj Uniji i reforme države nije samo pitanje pregovora, već i izgradnja ad-minstrativnog kapaciteta države koja je spremna da brine o svojim državljanima i njihovim pravima, čak i kada joj nijesu neposredno pred očima. Na sajtu Mini-starstva spoljnih poslova Crne Gore već stoji da je 8 rezidentnih ambasada (Aus-trija, Kina, Francuska, itd.) prisutno u Podgorici, iako rijetko koja od tih zemalja ima mnogo državljana u Crnoj Gori. Sa druge strane, u Srbiji pretpostavlja se žive stotinu ili par stotina hiljada državljana Crne Gore, moguće i više, ali još uvek ne-ma ni naznake gdje će biti buduća Crnogorska ambasada ili kada će biti otvore-na, odnosno kada će postati potpuno funkcionalna. Ovo nije pitanje koje treba da zabrinjava samo dijasporu, vec prije svega i državu Crnu Goru! Život nikada ne staje. Nestankom zajedničke države, građani Srbije koji imaju samo Crnogo-rsko državljanstvo više ne mogu da izvade pasoš Republike Srbije, što znači da od maja 2006 godine ne mogu da putuju ako nemaju validan pasoš. A pasoši se trenutno ne mogu izvaditi u Crnoj Gori, ako državljanin Crne Gore ima ličnu kar-tu u Srbiji. Znači hiljade državljana Crne Gore čekaju mjesecima svoju državu da dođe. Nedostaju bilateralni sporazumi iz mnogih oblasti, koji bi olakšali poziciju crnogorskih državljana.

U međuvremenu Republika Srbija je izašla sa ponudom koja rešava dio problema tim državljanima Crne Gore, ako prime srpsko državljanstvo. Šta to praktično znači? Dvojno državljanstvo? Ne! Tim činom se automatski gubi crno-gorsko državljanstvo. Naime, član 16 zakona o državljanstvu Rerublike Crne Gore propisuje da „Crnogorsko državljanstvo prestaje crnogorskom državljaninu ako stekne državljanstvo druge republike članice ili druge države“. Kontraponude Crne Gore svojim državljanima u Srbiji još uvijek nema. Zbog toga, vjerovatno Crna Gora najbržim tempom u Evropi nepovratno gubi svoje drzavljane, ali to pitanje još uvijek nije ni na dnevnom redu.

Crna Gora, čije građane čine državljani Crne Gore i drugih država, je izgle-da zaboravila da treba da štiti ne samo građane unutar Crne Gore već i svoje državljane u Srbiji i svijetu koji su izloženi ubrzanoj asimilaciji. Očekujemo da će se crnogorska država snažno založiti za što hitnije postizanje bilateralnog spora-zuma između države Crne Gore i Srbije o dvojnom državljanstvu, za državljane Crne Gore koji već godinama žive u Srbiji. Tempo napuštanja državljanstva je dramatičan već 12 mjeseci unazad. Reč je o stotinama, pa hiljadama. Ako se ovo pitanje dvojnog državljanstva ne riješi bilateralnim sporazumom ili Crna Gora uskoro ne počne da pruža svoje usluge svojim državljanima u Srbiji, stanovništvo Crne Gore će ostati na broju, ali će Crna Gora nevidljivo iskrvariti kroz vjerovatno najveći gubitak svojih državljana nakon Drugog Svjetskog Rata.

Crnogorska dijaspora odigrala je zapaženu ulogu u stvaranju nezavisnosti. Nijesmo svi mi u Crnoj Gori trenutno, ali to nije razlog da budemo zaboravljeni. Politika koja doprinosi da se od drveta ne vidi šuma, neće dobro donijeti ni Crnoj Gori ni Crnogorcima širom svijeta.

PREDSJEDNIČE, LOVĆENAC TE ČEKA

Lovćenac - Vojvodina - Srbija

Predsjedik Crne Gore Filip Vujanović

�Oganj

Nakon skoro 10 godina od kada se intenzivno bavim problematikom crnogorske dijaspore u svijetu sa posebnim akcentom na Južnu Ameri-

ku i mnogobrojnih uspjeha i padova, radostii razočarenja koji su obilježili sve ove godine pionirskog rada, kad sjednem i analiziram aktuelni trenutak, relaci-je, odnose i mišljenja svaki put iz početka ne mogu, a da ne dođem do jednog jedinog zaključka: na žalost po pitanju Dijaspore u sadašnjij Državi Crnoj Gori situacija je identična onoj koju smo imali prije 40, 30, 20 ili 10 godina sasvim je sve jedno. Ne postoji niti jedan jedini realni pokazatelj koji govori drugačije, niti jedan elementarni znak pomaka. Ne postoji ništa što bi se moglo nazvati nacionalnom strategijom ili pravcem kojim se ide u pravcu što jačeg povezivanja i integrisanja Dijaspore sa maticom, čak šta više u nekim sferama nastavlja se i dalje sa tzv jednokratnim iskorištavanjem dijaspore u razne svrhe što i dalje vodi iz razčarenja u razočarenje i neminovno i dalju dezintegraciju.

Danas kada više nemamo tako jak mobilizacioni faktor kao što je svojevre-meno bila obnova nezavisnosti usljed nedostatka podsticaja i adekvatnih pro-grama iz same države čiji je osnovni zadatak u novoj situaciju stvaranje „mo-bilizacionih faktora”, kao i potpunog nepostojanja bilo kakve ozbiljne logistike koja prevazilazi privatne veze i rijetki individualni entuzijazam kod ljudi unutar državnih institucija. Mislim da je potpuno suvišno govoriti o ulozi koju je odi-grala Dijaspora posljednih godina, od obnove Crnogorske Crkve, do samog čina glasanja na majskom referendumu.

Sve u svemu uvjeren sam, sasvim argumentovano da je situacija mnogo gora nego na primjer prije 10 godina, prije svega jer u tom periodu iako Crna Gora nije bila država postojali su jaki mobilizacioni faktori, prije svih obnova države, obnova crkve i jačanje nacionalnih institucija u Crnoj Gori. Sve to poti-calo je od same dijaspore naravno i u mnogim slučajevima je bilo čak i odmog-nuto od stran države, ali sad u novim okolnostima stvari moraju funkcinisati na bazi razmjene konkretnih stvari, dakle neophodno je stvoriti neku vrstu živog „tržišta” između matice i dijaspore, nečega što će odnose učiniti održivim. To se može ostvariti samo prije svega jasnom strategijom i jasnim inicijativama koje će prvo biti pokrenute iz matice.

A najgore od svega je što nema nikakvih najava, čak šta više najave koje dol-aze u posljednje vrijeme zvuče više nego poražavajuće, dovoljno je pročitati iz-jave budućeg ambasadora RCG u Srbiji i malko pogledati između redova ili zaviriti u listu budućih predstavništava RCG u inostranstvu na kojoj nema najznačajnijih centara naše diaspore. Uzet ću za primjer Južnu Ameriku. Na tom kontinentu živi po najnovijim procenama oko 50 000 ljudi koji su porijeklom etnički Crno-gorci, dakle stara Dijaspora i za etničke Crnogorce po brojnosti najznačajnija poslije Srbije. To je jedno tijelo, jedan nadam se neodvojivi dio našeg naroda koji se vec više od 60 godina nije obnavljao, koji živi za sebe svoj život na drugom kontinentu, u drugačijim okolnostima, potpuno integrisan u društva u kojima živi, gdje je Crna Gora samo zemlja zajedničkog porijekla, bilo da su oni Čileanci, Argentinci, Paragvajanci ili žive u nekoj drugoj latinoameričkoj zemlji. U doba Kraljevine Crne Gore, naša zemlja je imala 4 počasna konzula na tom kontinentu na čelu sa brilijantnim kapetanom Milošem Vukasovićem iz Buenos Airesa koji je bio i značio mnogo više nego bilo koji ambasador.

Danas, 2006 godina u isto vrijeme Crna Gora nema niti jednog počasnog konzula, niti jednog ambasadora, ona nema apsolutno ništa što bi na bilo koji način pokazalo da joj je iole stalo do Crnogoraca u Južnoj Americi, i koliko god

zvuči apsurdno, jedina direktna veza sa svim tim ljudima,a prije svega orga-nizacijama je privatna. Kakva je to zemlja koja može da prepusti da se odnosi sa 50 000 potomaka njenih iseljenika svedu na privatne kontakte i privatan , veo-ma oganičeni budžet jednog stanovnika te iste zemlje?

Uvjeren sam da kada bi se ovako nešto prezentiralo bilo kojoj javnosti bilo koje nama susjedne ili ne zemlje da niko ne bi mogao da vjeruje,isto kao što ne bi vjerovao da se stalno pružena ruka odbija, a apeli ostaju bez odgovora!

Kakva je budućnost diplomatije a prije svega države koje je prije 100 godi-na imala bolju diplomatsku mežu u strateški po diasporu najvažnijem području (prije svega zbog udaljenosti, pokidanih veza i brojnosti diaspore) nego što je ima danas? Zar možemo dopustiti da bez obzira koliki smo da ne zaštitimo mini-mum sopstvenih interesa i stvorimo značajne potencijale preko svojih ljudi koji tamo žive na kontinentu sa najvećim resursima?

Sa ovim tekstom ne želim da generalizjem niti da optužujem bilo koga, sva-ko ima pravo na popravni ispit, svako ima pravo da promjeni ono što ne val-ja da prizna grešku tuđu ili svoju, da uvidi, a samim tim želim da vjerujem da će ova država ipak shvatiti koji su prioriteti gdje i da neće tek tako odustati od najvažnijeg resura, od prirodne logistike, lobističke mreže koja postoji sama od sebe, ali koja svakako bez dobre koordinacije ne može da funkciniše, napreduje i održi se.

Sa druge strane postavlja se pitanje šta je činiti Diaspori u ovom trenutku u novim okolnostima? Mislim da su pod hitno neophodni jaki integrativni pro-cesi, neophodno je pronaći minimum koji je optimalan za zajedničko djelovanje svih bez obzira u kojoj su zemlji i bez obzira na kojem su kontinentu. Svi svjesni ljudi u Dijaspori moraju učiniti dodatne napore, a prije svega moramo oprostiti jedni drugima sve nesporazume iz prošlosti i krenuti naprijed, zbog toga mislim da je nedavna internacionalizacija „Krstaša” optimalan okvir i osnova za dalje djelovanje i unaprijeđenje odnosa, jačanju crnogorskog lobija u svijetu kao i sas-vim jasan i dovoljan mobilizacioni faktor.

I na kraju ne mogu, a da se ne osvrem i ne puručim nešto svima onima koji će ovaj tekst pročitati i razumjeti njegovu suštinu. Nemojmo dozvoliti da ovo što imamo sad i u ovom trenutku zbog sitnih interesa bilo koga doživi zlu sud-binu herojskih napora i vizija najvećeg crnogorskog mislioca u diaspori, velikog i slavnog Nikole Petanovića. Reagujmo, pokrenimo se, svaka i najmanja pomoć, savjet, riječ uvjek su dobro došli, ali prije svega UDRUŽIMO SE I DJELUJMO na sopstvenu dobrobit i budimo ono što jesmo, Crnogorci.

Piše:Gordan Stojović Herceg Novi - Crna Gora

Dijaspora danas

Crnogorski Krstaš ulicama Buenos Airesa

� Oganj

R I J E ČU doba prije nekih sto i više ljeta Gospodnjih gospodar

zemlje koju latinski medijavlisti nazvaše Montenigris otvori založnicu za novčanu pomoć ljudima. Polagali su se u založnicu skupocjeni primjerci noževa iz Anadolije, dvostruki bodeži iz Kastilje poput onih kojma će vojska konkvistadora Fransiska Pisara oduzeti život vladaru Inka Montezumi, mačevi sa pozlaćenim balčakom iz Venecije, mačevi sa specijalno rađenim jabučicama, drškama i žljebovima sa telaćem na koji-ma je bilo ugravirano ime kovača Ingelri, Spadolinijeve spade, dvoručnjaci sa natpisima Sanctus lesus što je tumačeno kao S.O.S. ili O Sanctus iz arsenala kojim je nekad upravljao Craig Johnson, sekretar neprofitnog Edukativnog Oekeshort insti-tuta u Engleskoj poslije sukoba Crvene i Bijele ruže, mačevi iz Duždeve palate označeni kao spadone veneziane. Bilo je tu sablji iz mirisne Arabije, sječiva sa žigom iz centralnog dijela Zapadnog Balkana, bodeža datovanih iz 14oo.godine grig-orijanskog kalendara računanja vremena, nazivanih „pug-male alla stradota” ili „alla levantina” prema tipu sječiva koji je nosila laka konjica, takozvani stradioti organizovani od strane Mletaka protiv Osmanlija na Peloponezu, Albaniji i Dalmaciji, bodeža sa krilima koji pripadaju kulturnoj baštini Srednjeg Is-toka da bi u Evropu prodrli preko Iberiskog i Apeninskog Po-luostrva, mačeva tipa scjavone, ili onih majstora koji su poti-cali iz Ugarske, Kipra i Malte, noževa sa oznakom spada schia-vonescha, krstaških i viteških mačeva sa ugraviranim slovnim znakom „C“

, pa i onih čije datiranje pomaže predstava takve jabuke koju nalazimo na fresci Svetog Merkurija u Starom Nagoričanu hiljadu trista dvadeset prve, te i onih koji prema Oakeshotovoj klasifikaciji aproksimativno se mogu datirati u epohu početka 14. stoljeća. Pažnji znatiželjnika nije mogao promaći mač rađen u Bordou, niti onaj iz oružarskog centra Savoje poznat pod imenom Burdo, kao ni mač sa loptastom jabukom, sječiva iz Vizantije i Bosfora, mač sa koricama Svetog Mauricija koji je nekad počivao u Svjetskoj riznici u Beču, te i oni koji su se mogli nekad posmatrati u muzejskim vitrinama Istorijskog muzeja u Bergenu, Muzeja istorije u Altoni, u Valas kolekciji Londonu, germanski mačevi koji se vezuju za Gote, a medju njima i oni koji su Istočni Goti pod vođstvom Teodori-ha krenuli 488-489 preko Panonije na svoje žrtve Italiju i Dal-maciju. Zbirku je ukrašavao ogromni mač poput onog kojim je Timur posekao Bajazita starijeg sina sultana Murata pobjedni-ka na Kosovom polju na Dan Bijelog vida 1389 godine. Riznice založnice obogaćivali su djelovi narodne nošnje, crnogorske kape, toke, ćemeri, nakit, jakete, garancije „vrhu plate te je pri-ma“, kuće, imanja, živo. Najzad u trezor zavoda uz sva blaga ze-maljska mimo bijelog svijeta, na iznenađenje fizikorata, mon-etarista i neomonetarista, tezauratora, merkantilista i nominal-ista stiže što ne pamti Njegoševa kaznačeja, stiže riječ.

Stigoše pet slova koji grade ovu građevinu što nije od ovo-ga svijeta. Čim je položena riječ u trezor, Upravitelj Gospo-darevog doma zakuca na vrata Vladareve palate.

Gospodare, prema Protokolu založnice pored mnogo stvari i dragocjenosti i sjajnih predmeta položena je i jedna jedina riječ.

Vladar se blago osmjehnu i reče:

U trezor otvorite dvije knjige. Dajte im imena „mati“ i „kći“. U prvoj vodite zapise o zlatu i blagu koje izdajete sa položene zaloge, a u drugoj ono što primate. Prim-jerke iz ove druge predajte svakome založiocu. Riječ čuvajte dobro, i ti, i štimadur. Čuvajte je bolje od cijelog bl-aga u trezoru. Jednoga dana zboriće se, kako su bogati duhom ovi inokosni ljudi.

Nakon otpusta sa Dvora, upravitelj otrča u trezor da štimaduru prenese Gospodareve zapovijesti.

Hroničari su kasnije zabilježili da je štimadur u svemu poštovao riječi Vladara i upravitelja.

Poslije niza godina uprkos neurednosti u poštovanju prispjelih rokova plaćanja blaga preuzetog iz Vladaraveog trezora jednog malog broja klijenata, do kraja postojanja založnice štimadur i upravitelj zapisaše: od 828 zalagača sa-mo njih nekoliko nijesu otkupili svoje zaloge. U trezoru su stajali dvadeset mačeva malteških krstaša, nož kojim je se-stra ubila brata u neznanju nakon njihovog susreta poslije četrdeset godina u porodičnom hanu da bi za ovu tragediju porodične sage o Monigrenirma Vuk Vrčević stekao besmrtnu pripovjedačku slavu, tri Davidove zvijezde, jedan ćemer, je-dan kalež i riječ.

Pošto je Vladar proglasio gašenje založnice svi dragulji sem jednog napustiše trezor,. Nestadoše i suze prolivene za pogi-nulim iz toliko dvoboja i okršaja u kojima je sudbinama ljuds-kim upravljala ta osvećena zbirka gvožđa i plementih metala . Nestade sa njom i neka tuga prastara.

Ostade samo riječ.Zavod je zatvoren . knjiga protokola, „mati“ i „kći“ su pothra-

njene u dvorski trezor nad kojim je ostala da gospodari neot-kupljena riječ.

Kakav je završni račun Vašeg preduzeća Visočanstvo, pitaše u glas Vladara upravitelj i štimadur.

Nema kraja trezoru, odgovori Vladar.Ostalo je u njemu ono što nije od ovoga svijeta. Riječ je tvr-

da vjera. Namoćniji čuvar čuva našu zemlju, njene ljude i vla-darski trezor. Nije sa nama ostao samo spomenik podignut vazduhu u čast. Ostalo je blago kojen je neuništivo dok bude ovoga i onoga svijeta.

I ako niko ne zna mjesto na kome se nalazila vladareva založnica, ona i dan danas postoji. Niko ne zna kako i zašto? I na kome mjestu? Zna to samo riječ. Svjedok doba u kome se vrijeme ugradilo u vječnost . Nad ovozemaljskim sudbinama. Tajna nad tajnama. Tajna u kojoj su sakrivene sve naše tajne. Traže je prošli, sadašnji i budući u svim vidljivim i nevidljivim svjetovima u zlatnoj groznici koja ne prestaje.

Trezoru, otvori se traže je od postanja svijeta. Mole je za odgovor. Mole je, dozivaju je, traže. Ne odaziva se.

Piše:Borislav Cimeša Cetinje - Crna Gora

�Oganj

O, Kairo željo moja davna,svi mirisi Arabije u tebi se mogu naći,tražim puta,Al’ sve mi se čini,Iz tvojih njedara ja neću izaći…

Mjesec Ramazan, mjesec posta i dozvoljenog nerada, samo što je prošao, pa je Kairo opet utonuo u svoju svakodnevnicu. Ne da

se više radi, ali samo se nerad više ne opravdava Alahom. Ovdje je sve u Njegovim rukama, On vedri i oblači. Sve se opravdava

Njegovom voljom i ako on da – biće dobro ili loše.Za vrijeme Ramazana posao počinje u 1 sat, a završava se oko 3 poslije

podne (nepisani zakon, a po šerijatu svaki zaposleni Egipćanin ima pravo na skraćeno radno vrijeme od 1 sata). Ovaj prvi nepisani zakon je mnogo više u upotrebi. Prodavnice rade negdje oko podneva isto tako par sati a onda posle “Iftara” (doručka koji je odmah posle zalaska sunca), pa do ponoći. Stranci se nekako naviknu, jer ne može se reći da 70 miliona nije-su u pravu a nekih 3 miliona stranaca jesu.

Pogrešno je kada se kaže da ima razlike između muslimana i hrišćana u Egiptu. Posebno nema razlike kada su u pitanju praznici. Egipat je je-dina muslimanska zemlja gdje je Božić (7 januar) državni praznik. Egipat, mislim da je odmah posle naše stare Juge po broju državnih praznika kao i po dužini praznovanja-sastavlja se vikend prije i vikend poslije. Kako je lijepo čitati o dalekoj Australiji, Americi i Evropi tako fino uređenim, sve je pod konac i po zakonu. Ali nemojte misliti da ovdje nema zakona. Bože me sačuvaj. Ima dva: prvi šerijatski a drugi civilni. Po prvom zakonu žene i nemaju baš neko pravo, počev od glasanja, gdje se ženski glas broji kao pola, pa recimo za kumstvo, dvije ženske kume moraju da potpišu za mla-du a za mladoženju samo jedan kum. Ovaj drugi – civilni se u Egiptu zove „orfi” iliti “bezbožni”. Opet se vraćam na članak o Australiji i pokušavam da ne donosim zaključak da je to dosadno fino uređena zemlja. Sve funkcioniše kako treba, svi idu na vrijeme na posao, autobusi dolaze i od-laze na vrijeme, svi negdje žure niko ni sa kim ne priča, svi su u nekim važnim mislima….saobraćaj funkcioniše perfektno…zeleno je za prolaz a crveno da staneš...

E sve to je nekako drugačije u Kairu. Vrijeme u Egiptu je stalo! Sve se radi polako. Što zuriti, jer ako Alah bude htio, završićes posao, a ako ne završiš ili ne stigneš gdje si naumio na vrijeme, e pa, Alah nije htio da bude kako si zamislio.

Saobraćaj je haos! Nemojte da pomislite da ne postoji zakon za saobraćaj - nipošto! Postoji zakon, semafori, saobraćajna policija, turistička policija, vojna policija itd…svi su oni po Kairskim ulicama raspoređeni po trojica-četvorica, a možda ih ima i više na raskrsnicama. Ali to nije razlog da vi stanete na crveno svijetlo ili da prođete zato što je na semaforu zeleno! Nipošto! Vozite po svom nahođenju, zavisno dali žurite ili ne. Ni u kom slučaju ne obraćajte pažnju na saobraćajnog policajca, jer su njemu

rekli da mlatara rukama i samo da s’vremena na vrijeme promijeni pravac mlataranja.

Jedino pravilo kojeg se morate pridržavati je da gledate da nekog ne udarite ispred sebe, pa bilo to drugo auto ili pješaka. Pravo prvenstva ni-je vaša briga, jer i onako mnogi koji su polagali i dobili vozačku dozvo-lu u Kairu, ne znaju što to znači. (ja nikada nijesam vozila ni biciklo izvan Egipta. Samo za 15 egipatskih funti, oko 2.5 dolara, sam dobila egipatsku vozačku dozvolu, a međunarodnu, pa mislim da je koštala cijelih 5 dolara)

Prvo se nauči da se vozi naprijed, nazad i da parkirate, (5 časova), a on-da dobijete vozačku dozvolu, pa ćete valjda naučiti da vozite. Svijetla na autu se ne pale. Što će vam kad vidite ispred sebe pa i drugi vide vas. Svi-jetla su potpuno nepotrebna. Žmigavci isto tako, jer kad skrećete izbacite lijevu ruku i pokažete onom iza sebe gdje ćete. Obavezno je da se prave 2-3-4 kolone u ulici gdje je u onoj „dosadnoj” recimo Australiji dozvoljene dvije. A ne samo to nego morate da pazite da vam neko ne dođe iz su-protnog smjera, jer ćete vi biti krivi što ga nijeste vidjeli. ( on vjerovatno ide prečice- možda žuri). Specijalna ekipa za saobraćaj iz Japana je bila u Kairu 6 mjeseci, da bi napravili red u saobraćaju. Posle 6 mjeseci su di-gli ruke jer kako su izjavili Kairo funkcioniše perfektno sa svojom zbrkom. Da se bilo što ispravi bila bi katastrofa. Ako zalutate, nikada za smjer ne pitajte saobraćajnu policiju. To je vojska i on je služi 3 godine. Za sve to vrijeme on će biti na istoj raskrsnici, jer mu je tako naređeno. Posle toga će se vratiti u svoje selo, e pa baš mora da zapamti i ulicu u kojoj je služio vojsku. Ali ako ste novi u Kairu, pa i napravite životnu grešku i pitate za smjer, Egipćani su veoma ljubazan narod i nikada neće reći da ne znaju, već će početi da objašnjavaju kako da dođete do mjesta za koje ste pitali. „Prva ulica lijevo a onda odmah prva desno pa do kraja….” Nemojte se ljutiti oni samo hoće da pomognu.

Ovdje nikada ne možete biti sami, nesrećni ili da slučajno imate svoju privatnost. Kairo je jedno veliko selo, gdje se zna sve i gdje zakon može da se promijeni i donese novi preko noći. Čak i u školama, školski program može da se promijeni. Tako je uradila škola u kojoj je moja kćerka. Umjes-to da čas geografije počne sa Engleskom (jer je engleska škola) nastavni program je počeo sa najmlađom zemljom Crnom Gorom (mada u vrijeme pravljenja udžbenika uopšte nije bila u planu). Ali to bi uticalo na psihu djeteta, o čemu se ovdje jako puno poklanja pažnje.

I sada svi njeni drugovi i drugarice znaju da je dobila ime po najljepšoj rijeci i kako im je ona rekla „suzi Evrope” Tari.

Nastaviće se…

Piše:Ljubinka Andrijević Kairo - Egipat

POZDRAV IZ KAIRA

� Oganj

Piše:Mio Iličković Sidnej - Australija

Uloga iseljenika u uslovima 21 vijekaNova tehnologija svela je svijet na „globalno selo” i

izbačila značaj dijaspore u prvi plan, ne samo kada su u pitanju bilateralni odnosi razvijenih zemalja u kojima is-eljenici žive i nerazvijenih zemalja njihovog porijekla, već i sa globalnim konsekvencama.

Više nije toliko bitno gdje živite. Bilo gdje da ste stvoreni su uslovi da se možete aktivno uključiti u politički, privredni ili kulturni život zemlje iz koje potičete. Avionske kompanije su toliko spustile cijene da nije problem da se iz Australije dođe u Crnu Goru kada zato postoji potreba. Telefonski razgov-ori su drastično pojeftinili – da i ne govorimo o internetskim vezama. U Sydney, Bienos Airesu, San Franisku crnogorska dnevna štampa se čita uz jutarnju kavu. Zahvaljujući deregu-laciji u međunarodnim financijama novac može da se pošalje jeftino i brzo – ne treba čekati da neko putuje i ponese „pare u dzep”

Iseljenici godišnje doznače preko 100 milardi dolara na račune u zeml-jama odakle potiču. Koliko od te sume ide prema Crnoj Gori nije poznato. Generalno uzeto, doznake koje pristižu u zemlje u razvoju daleko su veće od zvanične međunarodne pomoći.Turska ima četiri puta veći prihod od svojih iseljenika nego što je priliv stranih investicija! Na primjer, doznake dijaspore Nikaragve iz U.S.A, cine 24% bruto nacionalnog dohotka zemlje. Za Maroko procenat iznosi 6,5 %!

Trgovina je najčešći oblik ekonomskog povezivanja sa zem-ljom porijekla, i već čini značajan udio u međunarodnoj razm-jeni uopšte. To ne važi za Crnu Goru, do sada čitav izvoz pre-ma Australiji svodio se na jedan container vina “Procorden” prije par godina.

Prema pisanju lista “Journal of Economical Literature” povećanje broja imigranata u USA za 10 procenata, dono-si povećanje exporta prema zemljama njihovog porijekla za 4,7% dok je import skoro duplo veći 8,3%!

U svijetu danas imamo veliki broj iseljenika koji su posta-li uspješni investitori u zemljama iz kojih potiču, Hrvatska na primjer. Ne moraju to uvijek biti veliki projekti. Ne samo da kroz ove investicije iseljenici značajno doprinose uvećavanju nacionalnog bogastva zemlje iz koje potiču, oni takođe do-

nose sa sobom preduzetništvo, poslovni mentalitet, svoje znanje i iskustvo i utiču na promjenu lokalnog ambienta.

Trend je u svijetu da se sve više iseljenika, naročito stručnjaka iz oblasti neke od novih tehnologija, vraća i u svoj kraj osniva vlastiti biznis. Umjesto dosadašnjeg „odliva mozgova” govori se o „brains circulation” to jest dvosmjer-noj “cirkulaciji” stručnjaka između tehnološki visoko razvijene zemlje u kojoj žive - ka zemlji u razvoju iz koje potiču i gdje započinju biznis.

Amerika nema premca kada se radi o inovacijama. Ostale zemlje, najviše posredstvom dijas-pore, u prilici su da se uključe u pro-ces i pomognu da neki novi proiz-vod brze i jeftinije dodje na svjetsko tržište. To je komplementarnost koja se u Americi javno podstiče.

Američki Public policy institute, ukazuje da u zemljama gdje su is-eljenici počeli da se ekonomski akti-viraju, postaju takođe zainteresovani i za uključenje u politiku. Prenošenje iskustva i prakse iz zemalja sa de-mokratskom tradicijom, kao sto su EU ili Amerika, pozitivno utiču na lokalne političke strukture.

Za Crnu Goru i ostale zemlje u raz-voju koje imaju teškoće da pridobiju direktne strane investicije, otvorio se spektar novih mogućnosti. Prilika je da se vlada pored strategije razvoja zemlje pridobijanjem stranih investi-

tora, okrene i prema dijaspori i pokuša da iskoristiti njene po-tencijale i talenat.

Treba shvatiti da iseljeništvo danas nije isto kao u vrijeme nasih đedova. Nekoliko generacija rodjeno je u inostranstvu, steklo obrazovanje i profesionalno se afirmisali.

Na crnogorske iseljenike djeluje frustrirajuće kada vide kako su ostale bivše Jugoslovenske republike uspjele da svoje dijaspore instrumentalizuju u funkciji političkih i eko-nomskih potreba. Neke su i kadrovska rješenja bazirale na stručnjacima među iseljenicima u nastojanju da iskoriste ne samo njihov “know how” već i uticaj u ekonomsko političkom establišmentu zemlje u kojoj žive. Na sličnim osnovama i is-eljeni Crnogorci bi željeli da vide svoju ulogu u preobražaju nezavisne Crne Gore.

�Oganj

U Huverovoj instituciji, koja ima ogromnu zbirku dokumenata iz

cijelog svijeta, našlo se mjesta i za Crnu Goru, nažalost iz njenog najtragičnijeg perioda. Najobimniji su izvještaji i arhi-va Čarlsa Furlonga specijalnog vojnog savjetnika Predsjednika Vilsona i člana Američke delegacije na Pariskoj mirovnoj konferenciji, koji je kao vojni obavještajac boravio u Crnoj Gori. Slao je izvještaje o vojnoj političkoj i ekonomskoj situaciji, neke tako detaljne da je čak navodio ci-jene luku i krtoli na pijaci.

Obavljao je i zapisivao mnoge razgov-ore od kojih neke ovdje navodimo:

Kad sam preko Dalmacije i Koto-ra stigao u Crnu Goru, kaže Furlong, saopštio sam direktno gospodinu Andri-ji Radoviću da želim obaviti razgovor sa političkim zatvorenicima u Podgoričkom zatvoru bez prisustva predstavnika vlasti. Evo našeg dijaloga: Furlong: Vi nemate prigovor da ja intervjuišem zatvorenike? Radović: To nije moguće. To je protivno starom crnogorskom zakonu i nikada se ranije nije desilo.

Furlong: Ali ovo je sada nova vlada!Radović: Da, ali se zakon nije promi-

jenio. Furlong: Živimo u vremenu ka-da se gotovo svakodnevno dešavaju presedani ne samo unutar država već i internacionalno. Prvi put su Sjedin-jene Američke Države spremne da se umiješaju u evropski sukob. Prvi put se američka armija našla na tlu Crne Gore. Prvi put se organizuje velika mirovna svjetska konferencija u najboljem in-teresu za čovječanstvo koja će pokušati da pronađe zadovoljavajuća rješenja za situaciju na Balkanu i probleme u Crnoj Gori. Ne vjerujem da ćete dozvoliti da za-tvorske regulative budu prepreka radu te konferencije i dobrom informisanju predstavnika američke armije.

Radović: Mislim da bi se možda mo-glo aranžirati da Vi razgovarate sa zat-vorenicima u prisustvu jedino komandira zatvora. Vaš razgovor će biti na francus-kom, a ja vam garantujem da on ne razu-mije francuski.

Furlong: Komandir zatvora je posljed-nja osoba čije prisustvo bi bilo poželjno.

Prvo zbog psiholoskog efekta, a drugo on može pogrešno ocijeniti neke od primjedbi zatvorenika, baš zbog toga što ne razumije jezik, što bi bilo na njihovu štetu.

Radović: Ja ću morati tu stvar da izne-sem pred nasim Izvršnim komitetom.

Furlong: Ja nebih volio da podnesem izvještaj da mi je bilo dozvoljeno da razg-ovaram sa bilo kim u Crnoj Gori izuzev Crnogoraca, koji se sada nalaze u zatvoru. Bilo bi u korist sadašnje vlade ako bi nam odobrila takvu priliku. Kasnije u toku da-na informisan sam da je Izvršni komitet dao saglasnost i na moj zahtjev izdata mi je zvanična dozvola. Odvezao sam se vo-jnim kolima u pratnji američkog oficira Brusa do zatvora zvanog Jusovača. Kom-andir je bio tip čovjeka veoma strogog i beskompromisnog karaktera. Primio nas je sa vojničkom učtivošću. U kancelari-ji zatvora zatražio sam imena političkih zatvorenika. Pokazali su mi listu sa 120 imena. Osamdeset šest koje smo uspjeli da vidimo bili su svi Crnogorci, navodno svi Zelenaši, uhapšeni, koliko sam shva-tio, na osnovu optužbe da su učestvovali u krvavom ustanku 7 januara. Zatvoreni su u četiri pravougaone sobe očigledno prenatrpane. U dvijema su bili kreveti, a u ostalima su spavali na podu. U kancel-ariji zatvora dovođeni su zatvorenici koje sam iza zatvorenih vrata ispitivao 12 feb-ruara,1919 uz asistenciju kapetana Brusa. Niko drugi nije bio prisutan.

U prvoj grupi bili su Risto Popovic, bivši ministar rata kralja Nikole, Ma-jor Lompar komandir crnogorske vo-jske poražene od Austrijske vojske na Lovćenu, Božo Petrović, rođak kralja Nikole i više od 40 godina član njegove svite, Savo Vuletić profesor i bivši mini-star unutrašnjih poslova, koji je kratko izjavio da nije opredijeljen za nijednu političku grupaciju i da nema određeno mišljenje, jer ga politika nikad nije mno-go interesovala.

Razgovor sa Božom Petrovićem: Gospodin Petrović, jedna od vodećih

ličnosti među Zelenašima, je oko 65 go-dina star, srednjeg rasta, metalno sive kose, bistrouman, hrabar i očigledno

uživa dobro mišljenje kod ostalih, izra-zio je izvjesnu sumnju u svrhu našeg razgovora. Kaže da je general D`Esperej imao nedavno intervju sa zatvorenici-ma i da su prije toga bili zatvoreni u ho-tele i kuće, ali odmah pošto je on otišao strpani su u zatvor. On nije smatrao da je general D`Esperej odgovoran za to, ali je to učinjeno da bi narod mislio da je to general naredio. Oni su se nadali da će se poslije intervjua sa generalom nji-hovo stanje poboljšati, ali je postalo još gore. Zato je pitao kakva je svrha što smo došli da ih vidimo i da se boji da kad mi odemo da će ponovo biti tretirani grubo i uvredljivo.

Furlonog: Zašto ste vi ovdje?Petrović: Ja sam kraljev rođak i služio

sam moju zemlju 40 godina, kao najbliži saradnik kralja Nikole i Prinčeva i bio ugledna ličnost u Crnoj Gori. Oni pret-postavljaju da sam ja intrigirao za Kral-ja, ali ja sam uvjek radio da spriječim prolivanje krvi i očuvam mir u zemlji. Čekam sa nestrpljenjem i jedino trazim da budem izveden pred one koji su me optužili.

Furlong: Ko je odgovoran što ste vi ovdje?

Petrović: Sadašnja vlada.Furlong: Jeli vam neko saopštio da mi

dolazimo?Petrović: Ne, niti je bilo ikakve prom-

jene u našim uslovima ovdje u zadnjih 48 sati.

Furlong: Kakve su vaše ideje za budućnost Crne Gore.

Petrović: Crna Gora je uvjek bila slo-bodna zemlja i priznata kao takva od Evrope. Predsjednik Vilson je kazao da svim malim zemljama, uključujući Bel-giju, Crnu Goru i Srbiju treba dati samo-

Iz dokumenta o Crnoj Gori u Huverovoj Instituciji na Stanford univerzitetu

Piše:Blažo Sredanović San Francisko - USA

10 Oganj

stalnost. Svi su se Crnogorci nadali da ce savezničke snage biti poslate ovdje da održavaju red i svi smo se nadali au-tonomiji. Mi želimo da izaberemo naš sopstveni parlamenat i neka sudbinu Crne Gore odluči njen narod.

Furlong: Mislite li da narod želi kralja Nikolu?

Petrović: NeFurlong: Kakav je razlog što je nova

vlada zauzela ovakav sadašnji stav?Petrović: Umjesto Crnogoraca ovdje

su došli Srbi i donijeli dosta novca.Dva - tri čovjeka su nazvali sebe par-

lamentom i uredili da jedino ljude koji imaju iste ideje kao i oni uđu u njega. Taj prvi komitet sačinjavali su dva Srbina i je-dan Crnogorac: Petar Kosović, Svetozar Tomić i Janko Spasojević. Članovi bivše crnogorske Vlade nijesu bili uključeni ni u komitet ni u parlamenat.

Furlong: Koliko Crnogoraca su pris-talice vaše ideje?

Petrović: Neznam jer od kad sam zat-voren nijesam u dodiru sa događajima.

Furlong: Gdje se nalaze vaše pris-talice?

Petrović: Većinom u staroj Crnoj Gori. Mislim da ih ima više nego što sam spre-man da kažem. Svako u Crnoj Gori sma-tra da su izbori bili nelegalni i suprotni zakonu zemlje i da je volja naroda fal-sifikovana. Srpski zvaničnici i izaslanici koje su oni izabrali su aneksirali i okupi-rali Crnu Goru. Nema mogućnosti da bi-lo ko nešto učini, ali ima mnogo ljudi u planinama koji ne priznaju sadašnju vla-du.

Furlong: Šta je bilo sa Lovćenom? Jeli predat neprijatelju?

Petrović: Ne, Lovćen nije predat. General Popović ima dokumenta da to dokaže. To je stvar za koju bi trebalo nekoliko sati da se detaljno obrazloži.

Furlong: Šta vi mislite da je rješenje za sadašnje stanje, čemu ste vi naklonjeni?

Petrović: Mi želimo konfederalnu Ju-goslaviju, ali ništa se ne može uraditi dok Crnu Goru ne okupiraju Savezničke trupe Engleske, Amerike i Francuske. Mi ne želimo ni Srbe ni Italijane. Onda bi mogli da izrazimo svoje poglede slobodno. Par-tija koja ima ovdje moć su boljševici i ne može zavesti red u zemlji. Oni su svi Srbi i dozvoljavaju svaku vrstu samovolje.

Furlong: Kakvu vrstu samovolje?Petrović: Zemlja je siromašna i oni

dozvoljavaju pljačku i otimanje. Njihovi ljudi mogu uzeti što god žele od seljaka. Mogu i ubiti koga god žele neće ih niko pozvati na odgovornost pred zakonom.

Izjava supruge Jovana Plamenca data majoru Furlongu 15 marta, 1919. godine:

„Poslije podne istog dana kada je moj muž Jovan Plamenac napuštio Cetinje, general Milutinović i major Nikolić došli su u moju kuću da ga traže. Kazali smo im da on nije kući, ali nam oni nijesu vjerova-li i pretražili su sve prostorije. Naredili su

mi da ga moram pronaći i da moram doći u četiri sata u austrijsku legaciju i kazati im gdje se nalazi, našto sam im odgovo-rila da to neću učiniti. Napuštili su kuću uz prijetnje. Dva dana kasnije naoružana patrola došla je da pretražuje kuću. Tog dana sam bila bolesna, i molila sam ih da ne diraju djecu, koja su bila uplašena od njih. Vrijeđali su me i svuda u kuću i nao-kolo pretraživali, a uskoro su se pojavila i dva vojnika sa bajonetima na puškama da me odvedu kod gradonačelnika Cetinja, Ljuba Glomazića, u njegovu kancelariju u zgradi bivše Vlade. Padala je kiša i bilo je kasno, a nijesam se osjećala dobro, pa sam im kazala da ću doći ujutro, na što su mi rekli da moram ići odmah, ili ću biti nasilno odvedena. Moj četvorogodišnji sin, koji je stalno bio uz mene počeo je da vrišti i plače i ja sam ga uzela da ide samnom kao i dadilju da bude samnom za svaki slučaj, jer ništa nijesam zna-la o čemu se radi niti šta me čeka. Kad smo došli u zgradu bivše Vlade bilo je svuda okolo puno vojnika nauoružanih puškama i bombama, a kada sam prošla hodnikom bio je natrpan vojnicima i žandarima. Moj dolazak je najavljen gradonačelniku i on je izašao iz kancel-arije i drsko i ljutito me upitao jesam li ja Plamenac, znajući vrlo dobro i odav-no da jesam! Odgovorila sam potvrdno. Onda je počeo da psuje i vrijeđa mojega muža, a ja sam ga molila da mene ostavi na miru i sredi stvari sa mojim mužem, a ne samnom. Na to je on počeo da viče i naredio je žandarima da me odmah vode u specijalni zatvor. Moj sin se držao za moje skute i plakao, a ja sam kazala da me mogu voditi u zatvor, ali sa mojim djetetom, koji nikada nije bio odvojen od mene. Na to je gradonačelnik počeo da me psuje i zgrabio je dijete za jednu ruku i snažno ga vukao od mene. Ja sam čvrsto prigrlila sina u naručje, dok je on preplašen vriskao. Rekla sam da me mo-gu ubiti tu u hodniku, ali se ja od mojeg

đeteta neću odvajati. Kad su čuli vrisku nekoliko činovnika i naoružanih žandara su se okupili oko nas, a gradonačelnik je ponovo izdao naređenje da me vode u zatvor. Našla sam se između dva žandarma čvrsto držeći dijete koje je vr-iskalo i plakalo i rekla im vodite me u za-tvor. Žandari su odbili i glasno kazali : „Ovo je previše”

Tako sam stajala u hodnik sa đetetom nekoliko sati. Iznenada se pojavio gener-al Martinović i kazao gradonačelniku da me ne diraju na što mu je on odbrusio: „Izlazi odavde i pazi svoja posla”. Gener-al je nasrnuo na njega, pa su ih žandari razdvajali. Onda se general okrenuo pre-ma meni i rekao mi da idem kući. Dvade-set četvrtog decembra počele su borbe oko Cetinja. Tog dana patrola sa deset-inama mladih ljudi sa Cetinja došla je i sve po kući izprevrtala i uzeli su zlatni i srebrni nakit vrijeđajući me i prijeteći da će sve uzeti, pa i moj život. Sin gen-erala Bećira prijetio mi je da će me bačiti na pod zajedno sa đecom. Svi su imali na glavama srpske kape. Sljedećeg da-na ponovo su došli i pretresali čitav dan. Među njima je bio i pretstavnik srpske vojske po imenu Pešukić, koji je psovao cijelu moju familiju i okrenuo se prema mojem četvorogodišnjem sinu govoreći mu: „Siroto dijete moraćemo te ubi-ti zbog grješaka tvojeg oca” upirući is-tovremeno u njega bajonet. Dijete je bilo prestravljeno i noću se često budilo i kroz plac mi govorio : Majko, očisti mi krv jer me onaj čovjek ubio” Sjutradan sam ga odvela kod familije Popovića da spava, jer je tamo bilo nekoliko đece. Šest dana uzastopice stalno su dolazile patrole, vrijeđali nas i psovali. Jedan srp-ski oficir po imenu Vuković, komandir grupe mladih ljudi sa Cetinja, rekao mi je u toku borbe oko Cetinja 27 decembra, da će on uhvatiti mojeg muža posuti ga benzinom i zapaliti. Ja mu ništa nijesam rekla bojeći se svojoj đeci. Svu hranu i odjeću odnijeli su iz kuće, a odveli su i stoku koju smo imali. Prije deset dana bi-la je i tročlana komisija, koja je popisala svu pokretnu i nepokretnu imovinu i ka-zali nam da će sve biti prodato. Tražili su mi da im dam milion lira za koje su tvrdili da smo ih primili i da ih krijemo negdje u kući. Uzalud sam im govorila da to nije tačno. Raširili su glas po gradu da su te pare našli u našu kuću”

Sljedeceg dana ispred ponoći je-dan američki poručnik vojnim kamion-om je došao krišom na zakazano mjes-to. Žena Jovana Plamenca i njeno troje djece sakriveni pod ceradom kamiona, kroz snijeg i mećavu, napuštili su Cetin-je. Nekoliko puta bili su zaustavljani od ustanika na Dubovik, Bukovicu i Njeguše da bi tek ujutro stigli u Kotor, gdje ih je prihvatio italijanski bojni brod „DANDO-LA”. Kapetan broda bio je obaviješten o njenom dolasku.

Vojvoda Božo Petrović

11Oganj

Piše: Zoran V. Raičević Toronto - Kanada

Oktobra mjeseca 2006. godine, iz štampe je izašla Monografija o Crnogorcima u Kanadi. Ovo kapital-

no djelo je naširoko osvijetlilo živote Crnogoraca u Kanadi, posebno članova Crnogorsko-Kanadskog Društva iz Toronta. Njih je spajala - Crna Gora. Zbog Crne Gore, postali su i bili ve-liki. Zbog Crne Gore su se i razišli. Sada su opet zajedno zbog Crne Gore - u Monografiji. Ova Monografija je neobičnija od mnogih drugih knjiga. Pisana je srcem, uspomenama, i nije naručena ni od jedne organizacije ili pojedinca. Tu su imena ljudi koji više nijesu među živima, imena ljudi koji danas vode Crnogorsko-Kanadsko Društvo; tu se nalaze imena i onih ljudi koji su napuštili Društvo misleći da prave pravi potez. Danas, vidimo te iste ljude zajedno na slikama, na skupovima, na ak-cijama kojima je bio cilj jedan -Crna Gora.

Jedan, možemo slobodno reći, pionirski potez g. Rasovića i članova Društva, bez obzira na lektorske greške ili nedostatke u dizajnu, je ogroman uspjeh za crnogorsku dijasporu. Ideja da se objavi knjiga o našim ljudima u Kanadi postoji jos odav-no. Raskol u našoj dijaspori u Kanadi početkom devedesetih godina je donekle usporio taj projekat. Ali, želja da se objavi Album uspomena iz tog vremena na kraju i realizovana.

Dok prelistavamo Monografiju, nailazimo na više intere-santnih djelova. Na samom početku otkrivamo razlozima dolaska naših u Kanadu, što je prvenstveno bilo motivisano željom da se poboljša sopstveni život i da se pomogne svo-jima u domovini. Naši iseljenici su živjeli u malim naselji-ma širom Kanade i u velikim gradovima, kao što su Toronto, Vankuver, Montreal, itd. Rastojanja su bila velika, tako da su okupljanja naših iseljenika bila rijetka. Danas, na tim pro-storima žive njihovi potomci, većinom prepoznatljivi samo prezimenom, a po-jedini su i svoje prezime podešavali an-glo-saksonskom izgovoru. Ima i izuzeta-ka, da potomci naših iseljenika govore crnogorskim jezikom i da održavaju običaje, rodbinske veze sa širom rod-binom u Kanadi i donekle u Crnoj Go-ri. Na širem prostoru Toronta, nailaz-imo na najstarije doseljenike iz Crne Gore, pa ćemo neke i pomenuti: Milo-van i Vojka Laličić, Stevo Jovetić, Krcun i Stana Vujović, Novak I Femija Delević, Andrija Mašanović, Marko Poček, Ika Popović, Đuro Drešić, Jovo Dabanović, Ilija Bulatović... Prva generacija iselje-nika se najteže prilagođavala zbog nepoznavanja jezika, velike besposlice,

nepostojanja zdravstvenog osiguranja, kao i određenih ljud-skih prava.

Tek krajem 60-tih i početkom 70-tih godina dolazi do formi-ranja ozbiljnijeg udruženja sa crnogorskim predznakom i tako u Torontu se osniva Crnogorsko-kanadsko kulturno Društvo. Za prvog predsjednika Društva izabran je Milan Bulatović, a među osnivačima su bili i Marko Vujačić, Milan Milutinović, Vojislav Rašović, Mazlum Sadiković, Pavle Perović, Neđeljko Orbović, Petar Perović, Rajko Kankaraš, Jelena Milutinović, Clarika Milutinović i kao počasni član arhimandrit Antonije Abramović. Ugled novoformiranog društva Crnogoraca je ras-tao, a aktivnosti su doprinosili i buđenu crnogorske dijaspore i van Kanade. U Detroitu je iste 1971. godine formiran klub „Lovćen”, na čelu sa Vladom Šarčevićem i Ljubom Mijačom. Potom je formiran isto i klub „Besa” sa Ninom Berišićem. U Njujorku nastaje Društvo, kojeg osnivaju Jovo Šuškavčević, Ili-ja Pavićević i Marko Pecović. Osamdesetih godina, u Čikagu se formiraju klubovi „Boka”, „Crna Gora” I „Rumija” (Bećo Ćubić, Fado Radzović).

Početkom 90-godina, dolazi do raskola u Crnogorsko-kan-dskom Društvu u Torontu. Dio članova je nastupao protivno crnogorskim interesima, promovišući interese drugih prostora i nastupajući anti-crnogorski. Vecina članova Društva uspijeva da isto sačuva od raskola i tada je izabrano novo rukovodstvo na čelu sa Branislavom Roganovićem. Manji dio članova napušta Društvo i kasnije osnivaju drugo, kojem daju ime „Danilo I”. Od tada Crnogorsko -kanadsko Društvo iz Toronta promoviše

Crnu Goru, brani njene interese, pomaže mnoge crnogorske institucije ( PEN Cen-tar, Monitor, Crnogorsku Pravoslavnu Crkvu, Matica Crnogorska...), učestvuje u akcijama prikupljana pomoći ( posljedn-ja akcija je bilo prikupljane pomoći poro-dicama postradalih u željezničkoj nesreći kod Bioča).

Crnogorsko-kanadsko Društvo je odlučilo ne samo da promoviše svoj program i ciljeve, već i da promoviše i jednu novu Crnu Goru - đe preovlada-va zajedništvo, entuzijazam, mladost i iskustvo u jednom korisnom spoju. Ta Crna Gora je možda rođena i u Toron-tu, u državi Kanadi, koja pruža ogromnu šansu da se ostvare mnogi ciljevi savre-menog društva i savremenog čovjeka.

Nastavlja se

MONOGRAFIJA O CRNOGORCIMA U KANADI

1� Oganj

Piše:Nikola Lakočević Rim - Italija

Što je svijet?U ovom današnjem, modernom dobu, kada svijet

postaje sve „manji“, daleki krajevi planete sve bliži i dostupniji, Crnogorci nikako da pogledom prebače Beograd.

Nije da se Crnogorcima svijet „uvećao“, dok se drugima „smanjio“, oni jednostavno ne vide dalje od zidova koji su postavljeni oko Crne Gore, zidovi koje nije postavio niko drugi do mi sami. Iza tih zidina je svijet, ali na njima mi, nažalost, imamo samo jedan prozor koji gleda niđe drugo, do put Beo-grada.

Kako kažu umjetnici (?) – istina je u očima posmatrača! Ta-ko je i poimanje svijeta, kod svakog od nas individualno - za neke je svijet Podgorica, za neke Cetinje, za neke i New York, London, Roma, Paris, Athena, Moskva... a za neke, bogami, je svijet jednostavno svijet (!), dok je, na veliku žalost, za većinu Crnogoraca svijet (opet jednostavno) Beograd.

Koliko je nas čulo onu, sad već čuvenu, „Ajde jadan, Beo-grad je svijet!“.

Velika većina ljudi koji su tu frazu izgovorili, od toga „svi-jeta“ ,što je Beograd, nijesu viđeli ništa bez splavove, krčme, kafane, kafiće i klubove, a tek da ne pričamo što su od svijeta viđeli...

Nije mi namjera da, ovim mojim tekstom, Crnogorcima og-adim Beograd, samo bih volio da Crnogorci više „progledaju“, da prebače taj „svjetski“ Beograd, i da vide svijet, da vide đe smo mi, đe je Beograd, a đe ostatak civilizacije! Volio bih, da Crnogorci ne zaborave da su iz tog Beograda izašle Cece, Karleuše, Seke, Nene, Lepi Mića, Kića, Sića i ostali „lepotani“, a da tek ne zaboravimo čuveni rok bend Riblja Čorba i jedan od njihovih mnogobrojnih hitova – Mi ćemo vas pljačkati, a vi ćete plakati (nastao u vrijeme građanskog rata u SFRJ) kao ni mnoge druge „umjetnike“...

Takođe ne bih volio da Crnogorci zaborave 7. batal-jon, ne bih da zaborave poruke Beograda da su Crnogorci komunistička kopilad, da je naša Crkva (ukinuta dekretom Aleksandra Karađorđevića, unuka Kralja Nikole I Petrovića, 1920. godine) sekta, da umjesto hramova gradimo fudbalska igrališta i tako dalje i tako redom.

Malo je dobrog, po Crnu Goru, izišlo iz beogradske škole, zato ćemo, na ovoj strani, pokušati da vam predočimo, mogućnosti, prednosti i uslove, školovanja u drugim zemlja-ma, kako bi najzad pokušali srušiti crnogorski mit o Beogradu i pokazati Crnogorcima, da svijet niti počinje, niti se završava Beogradom!

Za početak pisaćemo o Rimu – La citta eterna (vječni grad), svjetskoj prijestonici turizma, domaćinu papske države i mno-gobrojnih hrišćanskih hramova kakve je teško viđeti bilo đe

drugo u svijetu, domu Michelangelove Sikstinske kapele, drevnog Panteona, Koloseuma i mnogih drugih antičkih hramova i građevina...

Riječ, dvije o univerzitetu ’’La Sapienza’’(mudrost)Akt o osnivanju univerziteta u Rimu La Sapienza, jeste edikt

pape Bonifacija VIII od 20. aprila 1303. godine.Ovaj univerzitet oslanja se na jednu stariju instituciju -

Studium Curiae ili Schola Palatina, osnovana 1218. godine od strane Onoria III.

Godine 1756. prvi put se, na ovom univerzitetu, održava svečana ceremonija uručivanja univerzitetskih diploma „pre-ma zasluzi i časti“ dvojici studenata koji rezultiraju najbolji na-kon „ispita“.

Leone XII ustavom „Quod Divina Sapientia omnes docet“ proglašava rimski i bolonjski univerzitet za primarne univerz-itete papske države.

Godine 1870. slomom papske države La Sapienza gubi sta-tus glavnog papskog i postaje glavni italijanski univerzitet.

Od 1935. godine univerzitet se seli na adresu na kojoj se i danas nalazi „Univerzitetski grad“, projektovan od strane arhi-tekte Marcella Piacentinija.

Sedamdesetih godina iz La Sapienze izdvaja se drugi rimski univerzitet Tor Vergata, a kasnije 90ih godina prošlog vijeka i treći Roma Tre.

Danas sa oko 150 000 upisanih studenata, La Sapienza je po broju studentske populacije, prva u Evropi, a druga u svi-jetu posle univerziteta u Kairu.

Broji 55 gradskih jedinica koje predstavljaju nukleus uni-verziteta, istureni dio koji se nalazi u Latini, posebna sjedišta u Civitavecchia, Pomeziji i Rijetiju.

Na ovom univerzitetu radi 4767 najboljih italijanskih profe-sora, sadrži 21 fakultet, 108 odsjeka i preko 377 smjerova.

Do sada svi koji su se odlučili na studiranje u Italiji, mogli su u italijanskom konzulatu (sada već ambasadi) da nađu sve potrebne informacije: biranje grada, univerziteta i na kraju fakulteta. Te informacije je moguće dobiti i u italijanskom kul-turnom centru.

1�Oganj

U e-mailu, koji će vam Ambasada poslati, čim javite da želite studirati u Italiji, dobićete dva internet linka:

- prvi je pretraživač univerziteta i fakulteta u Italiji- drgugi služi da se provjeri koliki je broj određen za strance

(državljani zemalja koje nijesu članice EU) na fakultetu koji ste izabrali

Svu papirologiju neophodnu za prvu fazu (predavanje do-kumenata italijanskoj Ambasadi, kako bi ih proslijedili univer-zitetima koje su odabrali budući studenti) dobićete e-mailom od Ambasade ili KC (kulturnog centra).

Zatim univerziteti šalju povratnu informaciju Ambasadi (što može potrajati i nekoliko neđelja), nakon čega se pozivaju pri-javljeni da obezbijede papirologiju neophodnu za dobijanje vize (što će takođe biti detaljno objašnjeno od strane Amba-sade/KC), u međuvremenu biće im javljeno kojeg datuma je primjeni (u većini slučajeva je to početkom septembra).

U regiji Lazio, u kojoj se nalazi i Rim, postoji organizacija koja se zove Lazio A.D.I.S.U., koja se bavi pitanjima stipendija, studentskih domova i raznih drugih nadoknada (za stanovan-je, za prevoz...).

Lazio A.D.I.S.U. je regionalna organizacija, tako da bez obzi-ra na koji ste univerzitet i fakultet upisani, ako se nalazite u regiji Lazio, zahtjeve za stipendiju predajete ovoj organizaciji.

Što je potrebno za zahtjev?Tri dijela:1. Naša Ambasada u gradu koji odaberete (u konkretnom

slučaju Rim).Kako u Italiji „socijalna pravda“ nije samo mrtvo slovo na

papiru, svaki student plaća školarinu u skladu sa finansijskim mogućnostima njegove porodice (postoji 12 kategorija od kojih ćemo izdvojiti dvije za nas najintersantnije), a za uvid u finansijsko stanje porodice potrebna su sledeća dokumenta (koja se vade u Crnoj Gori)

a) srednja mjesečna plata oba roditelja (dokument ovjeren u firmama u kojima su zapošljeni)

b) uvjerenje iz Kućne(mjesne) zajednice o broju članova u porodici

c) Imovinsko stanjed) Potvrda da nijeste poreski obaveznike) 40 euraSa ovim se ide u našu Ambasadu, predaje se na uvid, a kao

rezultat dobija se potvrda iz Ambasade u kojoj su sadržane sve navedene informacije, prevedene na italijanski jezik.

2. Ovjerene potvrde iz AmbasadeOvjerava se u Prefetturi, koja se u Rimu nalazi u Via Os-

tiense, za šta vam je potrebna Marca di bollo, koja se može ku-piti u svim radnjama đe se uglavnom prodaju cigarete (tabac-chi), marka staje 14,62 eura.

3. Onda se ovi, plus sljedeći dokumenti predaju u zgradi Lazio A.D.I.S.U., koja se za La Sapienzu nalazi u Univerzitets-kom gradu (Citta Universitaria).

a) Ovjerena potvrdab) Fotokopija cedulina (potvrda da ste predali za permesso

di soggiorno (boravišnu dozvolu) u daljem tekstu PDS)c) Fotokopija pasoša i vized) Fotokopija plaćene školarine (kopija računa koji vam

daju nakon što uplatite školarinu)e) Fotokopija codice fiscale (nešto kao naš JMB)

Dakle, sa svim ovim dokumentima se uputite u zgradu Lazio A.D.I.S.U.. Pošto predate dokumenta, morate popuniti formu-lar (na internetu), koji je dosta komplikovan zbog jezika, ali se duž čitave kompjuterske sale u kojoj se popunjava ZAHTJEV nalaze tutori, koji će vam pomoći oko popunjavanja. Kad ispu-nite sve podatke koji su bili potrebni, odradi se štampa u istoj prostoriji i predajete formular. To se sve završava prije roka, koji je za prvi krug, uglavnom, određen oko 20-25 septembra (biće oglašeno do kad se može predati za prvi krug). Kada ste to uradili ostaje vam drugi krug, koji služi za izvjesne izmjene (ukoliko nijeste uspjeli da završite fotokopiju cedulina ili ako su vam potrebni još neki dokumenti). Drugi krug traje do 20-25 oktobra.

Već oko 7. oktobra preliminarni razultati koji vam govore da li ste Idoneo ili Non vincitore. Non vincitore je onaj koji nije uspio da dobije, dok Idoneo nije suprotno od Non vincitore. Idoneo je „mogući dobitnik stipendije“. To je prelazno rješenje između dva roka, a konačni rezultati izlaze krajem novembra, kada ćete saznati da li se Vincitore (dobitnik stipendije) ili Non vincitore (ovo važi za one koji su u prvom krugu bili Idoneo).

Konkretno ja, nijesam čuo za nekog našeg studenta da je predao, a nije dobio.

U istom formularu koji ste polagali za stipendiju, nalazi se i odjeljak za studentske domove.

Studentskih domova u Rimu ima desetak i nalaze se na raznim mjestima. Na prvoj godini, domovi se dobijaju dosta teško, tako da je (bar za prvu godinu) smještaj dosta bitan.

Za oko 300 eura mogu se naći sobe, kao i stanovi od 300 eura pa naviše (ukoliko nađete cimera da podijelite troškove, a u Rimu uvijek postoji ljudi koji traže smještaj ili cimera – preporučio bih strance za cimere, po mogućnosti Italijane, zbog jezika).

Na oglasnim tablama svih fakulteta, uvijek su prisutni veliki brojevi oglasa ljudi koji traže smještaj/cimera ili isti nude (sa brojevima telefona i adresom), takođe preporučujem www.portaportese.it za nalaženje odgovarajućeg smještaja.

Da se vratimo stipendiji.Sa našim primanjima, mi uglavnom spadamo u prve dvi-

je kategorije, pa su samim tim i povoljnosti velike. Jedna od najvećih je što su studenti, iz tih kategorija oslobođeni određenog broja skupih taksi, pa se ukupna školarina za godi-na plaća oko 135 eura. Nije garantovano, ali svi studenti iz tih kategorija (koje ja poznajem) koji su predali ZAHTJEV, dobi-li su stipendiju, koja iznosi na godišnjem nivou 4250 eura (ili približno toj cifri),a daje se pola-pola na vremenskom odsto-janju od 6 mjeseci. Ako dobijete stipendiju na drugoj godini, od onih 135 vam se vraćaju 110 eura, tako da godina staje oko 25 eura!

Da biste je zadržali, za sledeću godinu morate da skupite 25 kredita (od ukupno 60 na godini), kao što se da i zaključiti, potrebno je dati nešto više od trećine ispita, pri čemu pros-jek nije bitan (svejedno je da li ste dobili najnižu ili najvišu prelaznu ocjenu).

Što se tiče menzi, za nju možete predati bez obrira da li ste dobili stipendiju ili ne. Menzi ima malo manje nego domova, hrana je zadovoljavajuća, ali nikad neće imati ukus majčine kuhinje. Jelo se plaća u zavisnosti kojoj od 12 kategorija za plaćanje školorine pripadate: za prvu jelo je 1,93, za drugu 2,25 itd.

1� Oganj

PERMESSO di SOGGIORNO (boravišna dozvola) i Codice fis-cale

Preporučuje se da, već u prvih neđelju dana vašeg boravka u Italiji (kao što će vam i u Ambasadi Italije u Podgorici i nagla-siti), predate za ova dva dokumenta, doduše u praksi se taj rok pokazao kao formalnost, tako da eventualno kašnjenje neće imati nikakvog uticaja na dobijanje pomenutih dokumenata. Međutim, kao što ste i sami viđeli, bez ova dva dokumenta je malo toga što možete uraditi po pitanju, stipendije, domova itd., zato je potrebno da ova dokumenta izvadite što prije.

Nakon predavanja dokumenata za PDS (listu dokumenata koji su neophodni za PDS, dobijate u Ambasadi Italije u Pod-gorici, a i u Questuri (policijskoj stanici) koja se nalazi u vašoj zoni, u kojoj i predajete za PDS), dobijate CEDULINO iliti Ricev-uta. Cedulino je potvrda da ste predali za PDS i da ste na listi čekanja za isti (po zakonu PDS bi se trebao dobiti po isteku 3 mjeseca, doduše sve zavisi od Questure u kojoj ste predali

i njihove efikasnosti). Cedulino, očigledno, nije isto što i per-messo, ali je dovoljan za, sva gore navedena, dokumenata .

Codice Fiscale je, kao što sam već rekao, dokument koji je sličan našem JMB, koji je preporučljivo izvaditi u prvih neđelju, dvije. Postupak za njegovo vađenje je jednostavan i obav-lja se u Ufficio d’immigrazione, koji se nalazi u Via Ippolito Nievo 36.

Za kraj ćemo predstaviti dvije(od 12), za nas interesantne kategorije, za plaćanje taksi(školarine).Prva kategorija: od 0 do 6000 eura (godišnja primanja)

Fakultet Ukupno I rata Regionalna taksa II rata

I grupaII grupaIII grupa

430,18 eura440,18 eura450,18 eura

207,00 eura207,00 eura207,00 eura

110,18 eura110,18 eura110,18 eura

113,00 eura123,00 eura133,00 eura

Druga kategorija: od 6000,01 do 12 000,00 eura

Fakultet Ukupno I rata Regionalna taksa II rata

I grupaII grupaIII grupa

510,18 eura525,18 eura540,18 eura

207,00 eura207,00 eura207,00 eura

110,18 eura110,18 eura110,18 eura

193,00 eura208,00 eura223,00 eura

Prvoj grupi pripadaju sljedeći fakulteti:- Arhivari i bibliotekari- Ekonomija- Filosofija- Pravo- Književnost i filosofija- Političke nauke- Komunikacione nauke- Humanističke nauke- Sociologija- Orijentalne studijeDrugoj grupi:- Psihologija 1- Psihologija 2- StatistikaTrećoj grupi:- Arhitektura Prva ’’Ludovico Quaroni’’- Arhitektura ’’Valle Giulia’’- Farmaceutski fakultet- Inžinjerija- Vazduhoplovno-kosmička inžinjerija- Medicina i hirurgija I- Medicina i hirurgija II- Prirodno-matematički fakultet

Za sve nejasnosti, što se tiču fakulteta, na raspolagavanju

su vam segretetaria studenti stranieri(sekretarijat za strane

studente), kao i segreterie fakulteta, a za sve ostale stvari (tipa

PDS, CF itd.) ne oklijevajte se za pomoć i informacije obratiti

Ambasadi Crne Gore u Rimu.

Nakon toliko godina izolovanosti od ostatka svijeta, nije se

ni čuditi zašto je inostranstvo Crnogorcima bauk, pogotovu

mojoj generaciji, koja je stasavala u periodu kad su ratovi, raz-

aranja, nemoral, kič i sve naopakosti ovoga svijeta cvjetale...

Međutim Crnogorci nikad nijesu bili bojažljiv narod i više

je vakat da se i s ovim „strahom“ suočimo i ako sam u tome

pomogao makar i jednoj osobi, sav ovaj moj trud nije bio uza-

ludan.

Nadam se da ću sljedeće godine biti u mogućnosti da

poželim dobrodošlicu velikom broju Crnogorki i Crnogaraca,

tako da mi ne ostaje više ništa da kažem bez:

A presto e benvenuti!

1�Oganj

Piše:Boro Milović Budva - Crna Gora

U razvijenim i odgovornim državama pi-tanje studenata spada u red prioritet-

nijih. Nažalost, u Crnoj Gori ovo pitanje nije ni blizu toga. Ubjedljiva većina naših studenata se svakodnevno suočava sa egzistencijalnim problemima koji nerijetko dovode u pitanje i dalji nastavak studija. Znajući da bez eko-nomskih sloboda gotovo i da nema bilo kojih drugih sloboda, većina studenata je apatično i nevoljno da uzme učešća u kreiranju bolje i ljepše Crne Gore o kojoj svi maštamo.

Osim što su crnogorski studenti pasivni građani u svojoj zemlji, postoji i manji broj onih koji požele da privremeno ili zauvijek na-puste domovinu i nastave svoje školovanje i život neđe u inostranstvu. Dakle, uz pomoć stranih stipendija najuspješniji mladi ljudi od-laze, čime Crna Gora gubi svoju najvažniju pokretačku snagu. Možda bi za utjehu treba-lo napomenuti da gotovo svi naši studenti u svijetu, sa ponosom ističu da su Crnogorci i da dolaze iz te male i prelijepe mediteranske zemlje. E upravo tu dolazimo do još jednog problema kojem su studenti bili izloženi u po-sljednjih 88 godina. Naime, po pitanju izgrad-nje nacionalne svijesti i ljubavi koju mladi lju-di moraju ośećati prema svojoj zemlji, goto-vo i da nije bilo razlike da li studirate u Crnoj Gori ili neđe na drugom kraju svijeta. Nevjero-vatan je podatak da studenti koji završavaju fakultete (bilo koje struke), gotovo i da nema-ju prilike da u okviru nastavnih programa nauče bilo što dodatno o svojoj domovini. To je inače, samo nastavak ovog problema, jer on započinje sa osnovnim i srednjoškolskim obrazovanjem. U proteklom periodu, mladi su ljudi tokom svog odrastanja konstantno bili izloženi raznim procesima, koji su često imali asimilacioni karakter. Gledanje obra-

zovnih emisija za đecu i mlade koji su pravlje-ni van Crne Gore, učenje iz srpskih udžbenika tokom školovanja, širenje nekih novih kul-turnih vrijednosti putem moćnih izvan-crno-gorskih TV medija i sl., samo su neki od prim-jera ovih procesa. Na taj način su gotovo svi mladi ljudi, pa čak i oni najobrazovaniji stu-denti počeli da gube vezu sa tradicionalnim crnogorskim vrijednostima. Vjerovali ili ne, u Crnoj Gori je prava rijetkost viđeti tradiciona-lnu crnogorsku svadbu i čuti crnogorsku pjes-mu, a još teže naći mlade ljude koji bi stranci-ma bili u stanju da opišu što to zapravo obuh-vata crnogorska kultura i istorija! Znajući da je Crna Gora turistička zemlja, ova činjenica je još više poražavajuća. Zato je nevjerovatno važno da se od najmlađih dana kod đece raz-vija privrženost državi u kojoj žive, te da na-kon završenog školovanja mladi ljudi pos-jeduju onu neraskidivu nit sa svojom tradici-jom i nasljeđem.

Ostaje nada da će nezavisna Crna Gora stvoriti neke nove okvire u kojima će mladi ljudi graditi svoju budućnost, a samim tim i razvijati sopstveni crnogorski identitet.

Svjetska Unija Etničkih Crnogoraca će nas-tojati da svojim činjenjem potpomogne ove procese.

Crnogorski studenti i njihov identitetSvjetska Unija Etničkih Crnogoraca istražuje status crnogorskih studenata

1� Oganj

Ovo pitanje je bar za sada činjenica koja i dalje ostaje izgubljena negdje u prošlosti, u doba kada su prvi ev-

ropljani počeli naseljavanje ovih prostranstava. Već dugo vremena činim sve što je u mojoj moći da ga ot-

krijem što više podataka vezanih za ovo pitanje i problema-tiku uopšte, uglavnom koristeći kao izvor dokumenta i spise nekadašnjeg “Slovenskog Društva Uzajamne Pomoći” koji je bio prva organizacija u Paragvaju koja je okupljala iseljenike iz slovenskih zemalja.

U svakom slučaju činjenica je da je prva veća grupa Slove-na u ovu zemlju stigla oko 1880-te, a druga oko 1920-te go-dine, ne zna se precizan podak ko su bili po nacionalnosti, ali se predpostavlja da su najvećim djelom bili iz Dalmacije i južnih krajeva Crne Gore.

Kada se analiziraju dostupni podatci no što je odmah na pr-vi pogled uočljivo je to da je postojala poprilična razlika, u načinu organizovanja i djelovanja između ove dvije grupe.

Na osnovu raspoloživih istorijskih izvora u prvom talasu uk-upno je bilo 47 doseljenika i svi do jednog su bili muškarci. Inače naši ljudi naseljavali su se uglavnom u urbanim cjelinama. Bavili su se aktivnostima kao što su: međunarodna trgovina, medicina, arhitektura, trgovina stokom itd., ali ne i poljoprivrednim djelatnostima, ručnim radom, ni kao radnici (ni jedna od ovih djelatnosti nije registrovana u dokumentima iz tog vremena).

Svi su bili uslovno rečeno obrazovani (znali su pisati i čitati), poznavali su osnove umjetnosti i književnosti (obratite pažnju na ovu činjenicu, zato što je u doba njihovog doseljavanja u ovoj zemlji samo 50% muškaraca i 25% žena doseljenih iz Ev-rope bilo pismeno)

U njihovim pasošima su uglavnom bili registrovani ili kao građani/podanici Austrijanskog carstva, ili su putovali sa krštenicama, i tu postoji razlika između dvije grupe, jer ljudi koji su pripadali drugoj grupi koja se doselila oko (1920), su uglavnom već imali Jugoslovenske pasoše.

Doseljenici iz druge grupe za razliku od svo-jih predhodnika največim djelom odmah su se naselili u ruralnim područjima, đe su se ug-lavnom bavili ručnim radom i đe su radili kao, popoljoprivrednici, drvosječe, šegači, stolari, proizvodnjom mliječnih proizvoda itd. Nikada

se nisu pridružili Slovenskom Društvu koje se nalazilo u Asun-cionu osnovano 1890 godine.

Zbog čega tolika razlika u načinu života, organizovanja i ne postojanje bilo kakve komunikacije između ove dvije grupe je veoma značajno i kompleksno pitanje koje valja dobro istražit, na čemu radim već duže vrijeme i o čemu ću govoriti u nekom od svojih narednih tekstova.

Ono što je karakteristično kao i u drugim zemljama Latinske Amerike u nekim slučajevima u obije grupe, mnogi doseljen-ici su modifikovali svoja prezimena, prema potrebama prevođenja. Nekad da bi zvučalo slično, a nekad su to radili zbog različitih pisama-i načina transkripcije (ćirilica, hrvatski, crnogorski ili latinski) tako da su mnogi u novim okolnostima i sredini jednostavno nalazili najlakši način prilagođavanja svo-jeg prezimena mijenjajući ih u druga jednostavnija za izgovor kao npr.Lietrich u Lemos kako bi riješili problem nesporazu-mijevanja.

U svakom slučaju, ono što je dokumentovana činjenica je da je među prvim Slovenima, a gotovo sigurno i prvi Crno-gorac koji se stalno naselio u ovu zemlju bio moj đed, Krsto Lakonić, koji je u Asuncion stigao jos 1890 godine.

Koliko ja znam na osnovu porodičnih kazivanja, bila su tri brata koji su krenuli za Argentinu iz budvanske luke. Jedan od njih se razbolio ili povrijedio kičmu i postao hendikeprian, drugi je pošao za Australiju, dok je Krsto Lakonić neko vrijeme ostao u Buenos Airesu. Znajući njegovu ljubav prema lovu i ribolovu, jedan prijatelj mu je rekao o divljini koja se nalazi u Paragvaju, o raznim životinjama, pticama, ribama kao i kroko-dilima lociranim na obalama Paragvaja, tako je on otputovao za Paragvaj.

Uvijek se sjećao hipnotišućih očiju krokodila, koje su izgle-dale kao svjetlucanje miliona svitaca! U to vrijeme rijeke su

bile prepune korokodila koji su inače trenutno ugroženi, ima ih samo u zaštićenim oblastima i prirodnim par-

kovima.Inače po dolasku u Paragvaj Krsto Lakonić je

počeo da radi u Liebigovoj kompaniji za prera-du mesa (britanska kompanija), ali su njegovu pažnju okupirale kosti goveda koje su osta-jale neiskorištene. Dobio je ideju da akumilira

ogromne količine kostiju, za šta je unajmljivao domorodačke momke. Kad je posao sakupljanja

kostiju bio gotov počeo ih je izvoziti za Balkan đe

Assuncion - Paragvaj

Ko bi mogao biti prvi Sloven ili Crnogorac, koji je stigao u Paragvaj?

Piše:Prof. Dr. Andre Lakonić

1�Oganj

su one prerađivane u češljeve i dugmad i postao jako uspješan poslovan čovjek.

Krsto Lakonić kao veliki radnik i neko ko je mukotrpnim radom stekao značajan imetak poklanjao je veliku pažnju vi-sokom obrazovanju svojih sinova. Kako tada u Pargvaju nije bilo univerziteta, kupio je dvije kuće: jednu u Buenos Airesu, a drugu u Montevideu (Urugvaj), kako bi omogućio sinovima da idu na tamošnje univerzitete. Njegovi sinovi Arquimedes i Marco Antionio su postali pravnici, Newton i Alejandro arhi-tekte, dok đevojke nijesu pohađale univerzitete, već su učile da sviraju klavir postajući učiteljice klavira.

Arquimedes je kasnije postao predsjednik Vrhovnog Suda Paragvaja, a Marco Antonio istoričar (jedan od najpoznatijih paragvajskih istoričara).

Inače podorica Lakonić je sada velika porodica, koja broji oko 80 članova.

Ima ih od izvrsnih advokata, ambasadora, vlasnika osiguravajućih kompanija, visoko-obrazovanih profesion-alaca itd pa sve do službenika i drugih. Neki su veoma bogati i spadaju u bogatije ljude u zemlji, neki su niža srednja klasa, ali većinom su pripadnici više srednje klase. Slučaj porodice Lakonić pokazuje na najbolji način koji je socijalni, ekonomski diverzitet među današnjim potomcima Crnogorskih doselje-nika.

Kao moja porodica i rođaci, tako i drugi koji su porijeklom Crnogorci ili Sloveni, zauzimaju od vrlo visokih do vrlo ni-skih mjesta u društvu. Potomci Slovena su dali heroje, minis-tre, kongersmene, i mnoge druge muškarce i žene kojima se može samo ponositi. Svi oni su učestvovali u izgradnji ove ve-like zemlje i čiji stanovnici smatraju da su potomci(slovena) proslavili svoja imena (porodice) kao i svoje prave domovine (Crne Gore, Hrvatske, Srbije itd).

Moram se osvrnuti na naše predke koji su došli u ovu zem-lju. To su bili ljudi koji su ugavnom maštali o boljem životu, hrabri, koji su ubrzo nakon naseljavanja ovih i dalekih pros-transtava svakako postajali svjesni i da se više nikada ne mo-gu vratiti, neki zato što nijesu ostvarili uspjeh o kojem su san-jali i koji su obećali svojim porodicama i rođacima, drugi jer su ovdje osjetili svoj novi dom. Jedno je sigurno a to je da su bili sigurni da će njihovi potomci biti uspješni, da će se jednog dana vratiti i da će da posjete, da odaju čast i zahvalnost poro-dici i zemlji u kojoj se rođen njihovi preci i pejzaž koji su prije mnogo godina, jednog tužnog dana napustili osvrćući se za pozdravom u daljini.

Nezaboravni zagrljaj i poljubac majke, ruke koje mašu, želje o uspjehu, srećna sjećanja, osmjesi, religije, jezici, kultura i bratstvo, sve te misli istovrmeno.

Paragvaj je velika zemlja, sa puno prirode i potencijala, baš kao i Crna Gora. Posjeduje veliki hidroenergetski potencijal, kao značajnu proizvodnju soje, stoke i mesa. Velika indus-trijska dobra, sa stanovništvom od 5 miliona. Očuvane kišne šume(prašume), tropska i sub-tropska klima.

Veoma mali broj nepismenih, oko 25 univerziteta, veoma dobro znanje u inženjeringu i poljoprivrednim naukama. Veo-ma visok potencijal kroz Maquila or Industry Assembly Plants Law Benefits.

U Pragvaju nema visokih planina, kao ni snijega ni zeml-jotresa. Gotovo da uopšte nema poplava ni drugih vremen-skih nepogoda. GDP je oko 2200 U.S. $ per capita, veoma do-

bre ekonomske međunarodne stope, nizak spoljašnji dug i in-flacija.

U gradu u kojem ja živim postoji veliki broj stranih kupa-ca, velike prodavnice međunarodnih proizvoda, uglavnom kompjutera i elektronike. Naši porezi su najniži u Mercosuru.

Smatram da su dobre prilike za razmjenu dobara(proizvoda), znanja i preduzetništva. U okolini Asunciona se nalaze vepo-ma poznati biznismeni koji su porijeklom iz naših kajeva.

Stalno pokušavam da povežem što veći broj Crogoraca ka-ko u mojoj zemlji tako i u čitavom regionu. Sa tim u vezi ne-davno sam bio na dvodnevnom putovanju u Chako (Argenti-na), đe sam našao priliku da upoznam još potomaka i osjetim kako su Crnogorci dobri jedni prema drugima. Mislim da se ta veza može proširiti i na druge potomke u regiji i napraviti se velika prekogranična mreža i zajednica. Južna Amerika kao latinski kontinent, ima ljude koji su otvoreni i veoma povjer-ljivi, veoma ljubazni, marljivi radnici i svuda dobrodošli.

Ja kao i većina Paragvajanaca našeg porijekla vidim Crnu Goru kao zemlju mojih predaka i kao rodnu zemlju u is-to vrijeme, još uvijek prožetu bolom skorih ratova koji su je okruživali i mnogih političkih previranja, ali sa jakim ljudima i velikom željom i snagom da izgrade jednu prelijepu zemlju kao što to već i jeste.

Mi Crnogorci u Južnoj Americi kao i cijeli svijet čeka uzdižuću Crnu Goru, da joj poželi dobrodošlicu i da joj po-mogne u novom međunarodnom razumijevanju, da vidi i ci-jeni njenu potpuno novu demokratiju i doprinos svijetu.

Dr. Andre Laconić je ekonomista, direktor hidroelek-trane, ITAIPU, zajednički poduhvat vlada Paragvaja i Bra-zila koja je najveće industrijsko postrojenje i investicija vlade Paragvaja kao i ujedno najveća brana na svijetu!

Iako je rodjen u Asuncionu gdje je proveo najveći dio svog života sada živi u gradu Hernandarias zbog službenih obaveza. Pokrivao je značajne funkcije u vladi i bio odov-oran za mnogobrojne razojne projekte od regionalnog značaja. Pored toga suvlasnik je značajne osiguravajuće kompanije, kao i kamionske kompanije.

U svojoj zemlji je osim po visokim državnim funkcijama poznat i po svom stručnom radu, već godinama predaje na univerzitetu, đe se već istakao i na mjestima Direktora i Dekana Ekonomskog fakulteta, danas je profesor Mak-roekonomije, ekonomske oblasti iz koje je usko specializo-van i iz koje je objavio niz značajnih stručnih publikacija i knjiga.

1� Oganj

Tolerancija je vrijednost koja omogućava život u zajednici, ona je vrijed-nost zajedničkog života. Tolerantan je onaj koji, u slučaju da mu se nanosi

šteta mišljenjem ili djelovanjem različitim od njegovog, ima pravo da primjeni silu prema onom ko mu štetu nanosi, pa ipak to ne čini.1 Trpeljivost podrazume-va moje neslaganje oko ubeđenja koja su bitna za nekog drugog: imam prili-ku da budem trpeljiv tek kada temeljne misli, uverenja i dela drugog smatram lošim! Uprkos svome uverenju da je reč o nečem što ne odobravam, uzdržavam se od osude i prinude, ne sprečavam te da živiš po svome.’’ 2

Tolerancija predstavlja kako politički, tako i sociološki, kulturološki i religi-jski fenomen. Pritom, uobičajeno je da se najznačajnijim apektima ovog fenom-ena smatraju upravo politički i religijski aspekt, budući da su politička i religijska netolerancija tokom razvoja čovječanstva ostavljale najveće posljedice, prven-stveno u vidu krvavih ratova. Stoga ne čudi što tolerancija sve više dobija na ak-tuelnosti upravo u savremenom društvu. Tolerancijom su se, doduše uglavnom vjerskom, bavili filozofi prosvetiteljstva, a njoj je još krajem XVII vijeka engleski filozof Džon Lok, posvetio svoje Pismo o toleranciji.

Danas, na značaj ovog pojma ukazuje i činjenica da je Organizacija Ujedin-jenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO) ovom problemu posvetila i konstantno posvećuje niz svojih akcija. Tako su, između ostalog, na inicijati-vu UNESCO-a, Ujedinjene nacije, povodom pedesetogodišnjice svog postojanja, 1995. godine, usvojile Deklaraciju o principima tolerancije. Deklaracija pred po-jedince, grupe i države ne postavlja toleranciju samo kao moralnu dužnost, nego i kao politički i pravni zahtjev. Ona zahtijeva od država da, u cilju obezbjeđivanja jednakih tretmana i prilika svim pojedincima i grupama u društvu, done-su čak i nove zakone kada je to potrebno. Ista, 1995. godina je proglašena Međunarodnom godinom za toleranciju, a UNESCO od 2001. godine dodjeljuje i nagradu za promociju tolerancije i nenasilja. Takođe, uvedena je i nagrada za dječju literaturu koja promoviše ovu vrijednost.

U ovom broju Ognja ćemo, rukovodeći se potrebom razvijanja tolerancije u našem društvu i dostizanja međunarodnih standarda na ovom polju, dati jedan uopšten prikaz ovog fenomena, da bismo u sledećem broju objavili prevod po-menute Deklaracije i naveli ostale normativne instrumente za zaštitu i promo-ciju tolerancije.

Tolerancija, u svjetlu usvojenih međunarodnih akata i proklamacija njoj posvećenih, predstavlja poštovanje raznolikosti svjetskih kultura, i izraz je spo-sobnosti da se bude human. Tolerancija priznaje univerzalna ljudska prava i osnovne ljudske slobode. Ljudi su, iako proklamovano jednaki, ipak po priro-di različiti, a samo tolerancija može osigurati opstanak različitih zajednica i različitih u zajednicama.

Zajedno sa nepravdom i nasiljem, diskriminacija i marginalizacija su opšte forme netolerancije. Samo obrazovanjem mladi ljudi mogu razvijati svoju spo-sobnost da nezavisno procjenjuju i kritički i etički misle. Različitost svjetskih religija, jezika, kultura i nacionalnosti zato ne smije biti izvor konflikata, nego

zajednička baština. Poštovanje različitosti, sposobnost da se živi i dozvoli dru-gima da žive, insistiranje na svojim ubjeđenjima, uz prihvatanje činjenice da i drugi imaju svoja, uživanje svojih prava i sloboda bez ugrožavanja tuđih, čine toleranciju u stvari jednom moralnom vrlinom. Ona je zato osnov demokratije i ljudskih prava, a netolerancija u multi-etničkim, multi-konfesionalnim i mul-tikulturalnim društvima vodi narušavanju ljudskih prava, nasilju i oružanim su-kobima.

Kako se netolerancija može pobijediti?PRAVOM. Svaka vlast je dužna da sprovodi zakone kojima se štite ljudska

prava i da kažnjava zločine mržnje i diskriminacije manjina. Vlast takođe mora osigurati svakome pristup sudovima, povjerenicima za ljudska prava i ombuds-manu, kako pojedinci ne bi uzimali sami pravdu u svoje ruke i nasiljem rešavali svoje sukobe.

OBRAZOVANJEM. Zakoni su neophodni, ali ne i dovoljni da bi se pobijedila netolerancija, jer ona često nastaje iz neznanja ili straha, straha od nepoznatog, od drugog, od druge kulture, vjere ili nacije. Ona je često povezana sa prenaglašenim osjećanjem sopstvene vrijednosti i ponosa, bilo ličnim, bilo na-cionalnim ili vjerskim. Ovo osjećanje se stiče u najranijem dobu. Stoga najmlađe treba učiti toleranciji i ljudskim pravima, treba ih ohrabrivati da budu otvore-nog uma i radoznali. Ipak, obrazovanje se ne stiče samo školovanjem. Napori da se izgradi tolerancija u jednom društvu se moraju ulagati među svim starosnim grupama , u kućama, školama, na radnim mjestima, pri sprovođenju zakona, kroz zabavu i pružanje najrazličitijih informacija.

SLOBODNIM PRISTUPOM INFORMACIJAMA. Netolerancija je najopasnija ka-da se stvara da bi se ispunile političke ili teritorijalne ambicije bilo pojedinaca, bilo grupa ili država, kada se javnim mnjenjem manipuliše putem lažnih statis-tika i dezinformacija. Najefikasniji način da se ovo spriječi jeste davanje slobode medijima i pružanje mogućnosti auditorijumu da sam procijeni što su činjenice, a što mišljenja.

SAMOSVJESNOŠĆU POJEDINCA. Uvrjede, stereotipi, stigmatizacija i šale na račun nečije nacionalne, vjerske ili druge pripadnosti predstavljaju izraz netol-erancije pojedinaca. Ali, netolerancija jedne osobe izaziva osvetu i netoleranciju druge, čime se stvara začarani krug netolerancije, nepovjerenja, i na kraju nasil-ja u jednom društvu. Zato svako mora poći od samoga sebe i zapitati se je li tol-erantan, da li podliježe stereotipima, odbacuje li druge zbog njihove različitosti, itd.

LOKALNA RJEŠENJA. Netolerancija jeste globalni problem, ali rješenja glo-balnih problema su uglavnom lokalna, čak i individualna. (Poznata je krilatica ekoloških pokreta: Misli globalno, djeluj lokalno.) Kada se suočimo sa eska-lacijom netolerancije oko nas, ne treba čekati vlast i institucije da prve i same reaguju. Pojednici udruženi u borbi protiv netolerancije posjeduju kapacitet da demonstriraju solidarnost sa žrtvama netolerancije i da diskredituju njene pro-motere.

-----------------------------------------------------------------------------------1 Gordana Vukadinović, Radivoj Stepanov: Uvod u filozofiju prava, Novi Sad, 2004, str.

228.2 Enciklopedija političke kulture, odrednica ’’Tolerancija’’ (Đuro Šušnjić), Beograd, 1993,

str. 1185.

Piše:Mr Gordana Mitrović

AZBUKA DEMOKRATIJE

T O L E R A N C I J A

Novi Sad - Vojvodina - Srbija

1�Oganj

P oznato je, da je slavni ruski gen-eral Mihailo Iljjič Miloradović bio

pozvan preko grofa Golovkina 1711. godine u službu, vjerovatno pri posre-dovanju i na preporuku svog zemljaka koji je služio u Rusiji, Srbina iz Herce-govine (rodom iz Popova polja), Save Vladisavljevića, potonjeg grofa Raguzin-skog, koji je učestvovao s ruskim carem Petrom I u Pruskom pohodu.

Mihailo Ilič Miloradovič zajedno s ka-petanom Ivanom Lukačevićem iz Pod-gorice pojavljuje se u Crnoj Gori s povel-jom cara Petra I upućenoj Crnogorcima od 3. marta 1711. godine.

O tim vremenima svjedoči i narodna crnogorska pjesma u kojoj je sačuvano sjećanje o diplomatskoj misiji, koja je ot-vorila jednu sasvim novu stranicu u uza-jamnim odnosima Crne Gore i Rusije:

Kad Rusi s Turcima zaratišePetar I Imperator RuskiOtpravljaše Mihaila Miloradovićasvoga poslanika,starinom iz Hercegovine, Da ponese Crnoj Gori knjige,Petroviću Danilu VladiciI glavarima Gore Crne ............................................Oj vi slavni Crnogorci slobodni,s Turcima mira nigda što nemate, samo vi mi pomoći možete...Vi s Rusima jednoga ste roda, Jedne vjere, jednoga jezika, Da srodniji biti ne možemo;Kad ko Rusi jeste i junačniPa skočite kao vitezovi, Pokliknite kano sokolovi,Podignite okolne hrišćane,Sve junake na stare nalikePa na Tursku zemlju navalite,Razorte im što god uspijeteOsvojite što više možete, U Stambulu da se sastanemo,

Ipak, na kraju, kao što to gotovo uvjek biva velike sile zaboravljaju svoje male i vjerne saveznike.

Rusi su s Turcima zaključili primirje, a Turci su za odmazdu poslali u Crnu Goru kaznenu ekspediciju....

Rasplaka se malo i veliko,Svak žaljaše hrišćanskoga cara;Mihailo pođe u Rusiju,A ostavi u rat Crnogorce.

Odlazeći iz Crne Gore, Miloradović ostavlja Crnogorcima povelju svog ime-na „pisanu na opštem zboru Crnogor-skome, na Cetinju, aprila 16. 1712., u ko-joj se potpisivao „Blagočestivog cara Petra Velikog pukovnik i nosilac ordenja Mihail Miloradović“:

„Dopušta im se (Crnogorci-ma) svaka slo-boda, da su svoje vlasti, da nemaju nad sobom gospoda-ra, nego sa-mo cara, a drugu nižu gospodu i oficire da ima-ju od svojih plemenika i od svog otačestva, a od druge zemlje i od drugog plemena da nemaju nikakvog vojvode, ni kneza, ni kapetana, ni nikakvog starješine, samo cara po carskome za-konu i suda, a po duhovnome mitropoli-ta, tako kako smo ih i našli...“

Po povratku u Rusiju za svoje usluge dobio je 500 rubalja u zlatu, portret cara

na Andrejevskoj lenti, imanja u Malo-rusiji i unaprijeđen je u gađacke pu-kovnike 1715. godine. Od ovog vreme-na Miloradovići postaju tijesno vezani s jugom Rusije, s Malorusijom (sada teri-torija Ukrajine), prije svega sa oblastima Ćernigovska, Poltave, Jekaterinoslavska (danas Dnjeprovska oblast Ukrajine)...

Mihail Iljjič Miloradovič (? 14. 09. 1726.), pukovnik Gađacki (od 1715.), bio je ženjen dva puta: prvoga puta s nepoznatom, koja je umrla još dok je bio u Srbiji, a drugi put sa kćerkom gen-eralnog narednog pukovnika Marijom Mihajlovnom Gamaljevom.

Andrej Stepanovič, unuk Mihajla Iljjiča. 1771. go-

dine general-major A. S. Miloradovič

p r e b a c i v š i s e preko Dunava

sa odredom od 2000 vo-jnika ata-kovao je i razbio tur-ski korpus o d 7 0 0 0 vojnika obilježivši na taj način

rođenje sina. Posljednjih 15

godina života u činu general-

poručnika zauzimao je položaj gubernatora

Černigovskog namesništva. Bio je ženjen s Marijom Andre-

jevnom Gorljenko, rođakom beograd-skog episkopa. Imali su dvoje dece: si-na Mihajla i kćer Mariju. Mihajlu je do-palo da postane najznamenitiji od svih Miloradovića u Rusiji.

Moskva - RusijaPiše:Dr Igor Kosić

DIPLOMATSKA MISIJA GENERALA MIHAILA ILJIČA MILORADOVIĆA U CRNOJ GORI

�0 Oganj

Inđija - Vojvodina - SrbijaPiše:Radovan Kovačević

Ovom prilikom pozabaviću se ne narodnim predanjem,već

arheološkim i istorijskim dokazima o porijeklu crnogorskog naroda.

Neračunajući mišljenje otpadnika crnogorskog naroda, koji sjedeći na Terazijama i štiteći funkcije i „ugled”, uništavaju identitet svog sopstvenog naroda i zarad mizernih i sebičnih inte-resa, prodaju vjeru za večeru. Kao što rekoh neračunajući njihovo mišljenje, svi (baš svi) arheolozi i istoričari sma-traju Crnogorce sasvim različite od Srba. Neko od njih će zbog pritiska reći nešto drugo, ali svi misle da su Crnogorci po-tomci starih Rimljana i Ilira, a Srbi slov-enskih doseljenika.

Stanovništvo rimske imperije neko-liko godina prije propasti carstva, na našim zapadnobalkanskim prostorima, iznosilo je oko 6 miliona duša. Taj narod nije nestao, već se povukao na planin-ska područja i jadransku obalu. Tome u prilog navešću nekoliko arheoloških dokaza. Na području Salone (Solin) pronađen je nadgrobni spomenik opati-ce pod imenom IOANNA., koja je kao desetogodišnje dijete izbjegla iz Sirmi-juma (Sremska Mitrovica) pred naletima Huna i Avara. Risanski episkop Sebasti-jan, je tu episkopiju dobio pošto je 582.godine morao zbog avarskog osvajanja da napušti takođe Sirmijum. Sebastijan je kasnije postao poznat kao čovjek koji je spasio Svete mošti mnogih hrišćanskih mučenika iz Sirmijuma i prenio ih u Ital-iju. Stanovnici tada jednog od najmno-goljudnijih gradova carstva Sirmijuma i danas su ostavili tragove u tri naselja koja su poslije sopstvenog egzodusa os-novali: Sirmione na jezeru Garda u Ital-iji. Sermenin kod Đevđelije i za nas naj-zanimljivije, srednjovjekovno selo Vlasi Sermijane (Đuraševac) kod Peći.

Ime Vlasi Sermijane u starom sredn-jovjekovnom govoru označavalo je Rim-ljane iz Sirmijuma, a za nas je najvažnije

da je u XIV vijeku seoski knez bio neki Vlah BARBAT BALŠIĆ. Samo prezime Balšić nosi u sebi Vlaško nacionalno ime koje je rasprostranjeno od Timočke krajine pa sve do Dalmatinske Zagore. Samim tim i stara crnogorska vladar-ska porodica Balšić je vlaškog odnosno rimskog porijekla. Rimskog porijekla su i imena naselja i porodica u srednjo-vjekovnoj Crnoj Gori: Onogošt, Medun, Risan, Kotor, Bar, Rose, Budva, Tivat... Od porodica u srednjem vijeku isticale su se: Buća, Bolizza, Balšić, Cerva, Drakulić, Bakić, Negulić, Dedulić, Arborić, Arbulić, Junijus... Čak se i u Dubrovačkom arhi-vu smatralo da su plemena Drobnjaka, Banjana, Mirilovića i ostala, romanskog porijekla pa su tako i zavedena. O imen-ima planina, brda i rijeka pisali su mno-gi naučnici i dokazali latinsko porijeklo njihovih naziva. Sloveni su potisnuli ro-mansko-ilirisko stanovništvo iz provin-cija Panonije, Mezije, Dakije i Valerije, koje je mir i sigurnost pronašlo na teri-torijama današnje Crne Gore i sjeverne Albanije.

Doduše, rimska svijest nije zadržana kod većine doseljenika, ali mali dio je u tome uspio. Crnogorci i Albanci su zadržali romansko-ilirsku kulturu i neka od plemena oba naroda su se smatrala najrođenijim rodom i čak se zbog toga nisu ženidbom miješala.

Najveća razlika između Crnogoraca i Srba je u antropološkim osobinama samih naroda. Srbi su slovensko-nordi-jske kompleksije istočnoevropskog tipa danas brahikefalnim oblikom glave, ok-ruglim licem, podebelim(često malo ug-nutim) nosom i srednjim rastom. Napo-minjem da je ove karakteristike odrijedio još početkom XX vijeka srpski naučnik J.Erdeljanović . Isti naučnik Crnogorce je svrstao u čuvenu dinarsku jadransku rasu crnomanjaste boje, visoke lobanje sa go-tovo strmim potiljkom, lice je dugo,usko ili ovalno, nos je povijen gotovo orlo-

vski, a stas izrazito visok. Erdeljanović navodi da su Crnogorci takvog izgleda zbog velikog procenta rimsko-ilirske krvi. Godine 1993.otkrivena je antička nekropola kod Sremske Mitrovice iz II i III vijeka naše ere. Tom prilikom kosti su poslate na antropološku analizu. Rezul-tati su bili senzacionalni za arheologe. Igrom slučaja na analizi su bili i skele-ti iskopani sa nekropole grada Svaca u Crnoj Gori, uporedivši skelete utvrđeno je da pripadaju istom etnosu. Razlika je bila u tome što ih je dijelilo 12 vjekova. Taj dokaz je prećutan u publikaciji ko-ja je objavljena o antičkom Sirmijumu sa riječima da je vjerovatno došlo do greške. Ličnim pregledom radova ob-javljenih sa mnogih iskopavanja utvr-dio sam da do greške nije ni došlo,već da se svi skeleti sa antičkih nekropola poklapaju sa onima iskopanim na nek-ropolama srednjeg vijeka u Crnoj Gori. Zaključak se sam nameće, kao što su Slo-veni tatarskim Bugarima nametnuli jezik i njihovu kulturu proglasili svojom, tako pokušavaju i sa Crnogorcima ali Crno-gorci nikada nijesu imali odlike ropskog duha i uvjek su znali ko su i što su. Na našim naučnicima je da to podrobnije ispitaju i napišu pravu istoriju Crne Gore bez bilo kakvog uticaja sa strane.

PORIJEKLO CRNOGORACA (prećutani i zapostavljeni podaci o porijeklu Crnogoraca)

�1Oganj

Frankfurt - NjemačkaPiše:Dr. Nenad Popović

DRUGA STRANA GRBLJA

“Mi više nijesmo Crnogorci no Srbi”.

Bilježenjem ovih riječi Podpredsjednika Podgoričke Skupštine, kasnijeg komuniste Sava Fatića, koje

je izrekao nakon usvajanja poznatih Odluka ove bulu-mente, neskromno nazvane Skupštinom, pedantni pisar je zadužio sve crnogorske, nacionalno svjesne generaci-je. Savo Fatić je time u jednoj prostoproširenoj rečenici sažeo rezultate višedecenijskog sistematskog rada na uništavanju crnogorske države i nacije, a revnošću po-menutog pisara je ostalo zapisano za vjeke vjekova što je bio smisao cijele operacije, kojoj je to okupljanje bio samo teatralni kraj.

Iako je „istorija učiteljica života”, Crnogorci su tu rim-sku mudrost mnogo puta ignorisali i ponavljali greške iz prošlosti. Izuzetak nijesu bili ni grbaljski Crnogorci koji su krajem osamdesetih godina prošlog vijeka doživjeli jednu vrstu reprize Podgoričke Skupštine, nakon koje je poveliki dio odlučio da više ne budu Crnogorci ne-go da postanu Srbi. Meni je ostalo nepoznato ko je bio “grbaljski Savo Fatić” koji je to svečano objavio. Uko-liko neki čitalac ovih redova to zna, zamolio bih ga ovim putem da meni i svima koji to neznaju na neki način javi, da bi ga svrstali među njemu slične “velikane” i da mu se ime i “zasluge” pominju. Istini za volju, da je bio zaslužan i efikasan u svojoj misiji pokazuju podaci dva popisa stanovništva u Grblju.

Popis iz 1981 pokazuje da je crnogorska nacija imala apsolutnu većinu u Grblju. Danas (popis iz 2003) poka-zuje da se 2/3 Grbljana nacionalno izjašnjavaju kao Srbi. Činjenica da i pored, niđe u svijetu zabilježene popisne kampanje, anatema, emocionalnih ucjena unutar samih porodica, jedna četvrtina Grbljana nije poklekla i izjas-nila se kao Crnogorci, razbijesnila je drugu stranu, jer su se ranije kleli da Crnogorce u Grblju mogu izbrojati na jednoj ruci.

Crnogorska strana Grblja od kraja osamdesetih u ja-vnosti više nije bila prisutna. Ona je nažalost u tim mut-nim godinama krvavog raspada Jugoslavije, bez velik-og otpora ustupila prostor onoj strani koja predstavlja Grbalj kao najsrpskiji, religiozno najnetolerantniji, naj-manje naklonjen obnovi crnogorske države i ideološki

najčetničkiji (po objašnjenju samoizjašnjenih simpa-tizera četničkog pokreta to je: velikosrpski državni pro-jekt sa Karađorđevićima kao dinastijom te državne tvorevine). Dobro iskoristivši povoljnu medijsku klimu za ovakvu promociju, tokom Miloševićeve vladavine Crnom Gorom, zagovornici ove iskrivljene slike Grblja su svojom glasnošću i čestim prisustvom u domaćim i srbi-janskim medijima stvorili jedan stereotip o Grbljanima kako u Srbiji tako i u samoj Crnoj Gori. Naravno, u tome im je zdušno pomagala Srpska Pravoslavna Crkva i nje-na ispostava u Crnoj Gori. Na ruku im je išla pasivnost Grbljana koji nijesu isto mislili kao oni, ali koji se zbog is-kazane netolerantnosti suprotne strane nijesu upuštali u diskusije sa svojim prijateljima, kumovima, rođacima , ne želeći time da ugoze prijateljske ili porodične odnose.

U njihovom naivnom vjerovanju „da je svakom čudu dva dana dosta“ grdno su se prevarili, jer je druga strana imala logistiku Miloševićeve propagandne mašinerije, SPC-a i lokalnih kvazi istoričara. Njihovih dva dana tra-ju vec 17-18 godina, dovoljno dugo, da se izgrade već pomenuti stereotipi i predrasude, a tada izvana uvezene

Mitrofan Ban - Mitropolit Crnogorske pravo-slavne crkve do 1920. god. i njenog nasilnog ukidanja od strane dinastije Karađorđevića

�� Oganj

običajne no-

votarije danas nazivaju iskonskom grbaljskom tradici-jom.

U predvečerje referenduma u Crnoj Gori, odlučio sam da se obratim Grbljanima, koristeći poslije tele-vizije, najefikasniji medij ovoga vermena, internet. Po-cetkom maja 2006-te je počeo sa radom web sajt www.grbalj.org sa naslovom DRUGA STRANA GRBLJA, koji ima za cilj da osvježi pamćenje na drugu, crnogor-sku stranu Grblja.

Kome je namijenjen ovaj sajt? Nemam ambiciju da njime pokušavam da mijenjam

nečije formirano mišljene i osjećanje. Pogotovo ne on-ima koji su ga formirali na onovu mitomanskih priča i guslarskih deseteračkih pjesama iz kosovskog ciklusa. Za njih je svakako, jedan deseterački stih jači od bilo kojeg dokumenta ili knjige, zato takvima ukoliko se slučajno nađu na ovoj strani, preporučujem da ne idu dalje od naslovne strane, nego neka kliknu na X i ostanu u njiho-vom bajkovitom svijetu.

Ovim sajtom sam želio samo da skrenem pažnju Gr-bljanima i ostalim u Crnoj Gori i Srbiji, da aktuelna pred-stava Grblja nije u saglasnosti sa istorijskom istinom i da zato postoje dokazi koje je lako provjeriti ukoliko postoji volja za to. Iz fer odnosa prema suprotnoj strani, citati ili kompletni tekstovi na ovom sajtu su velikom većinom iz knjiga ili radova eminentnih srpskih autora.

Onome čitaocu kome ovaj sajt probudi znatiželju, preporučujem da sve sto ovdje piše a nije u skladu sa sada većinskim mišljenjem i osjećajem u Grblju, sam provjeri u knjigama i izvorima koje sam pomenuo. Ovo preporučujem jer sam i sam taj put prešao početkom devedesetih kao student u čitaonici narodne biblioteke Srbije u Beogradu. Ko to bude uradio, doživjeće razna iznenađenja poput onih:

-

Da su se „odvajkada pravoslavni” i „najpravoslavniji u Srpstvu“ do danas dva puta prevjeravali i treći put za dlaku pounijatili.

- Da je Grbalj najudaljenija župa od srpskog asimila-cionog centra i da taj proces nikada do sada nije dao valjanih rezultata.

- Da je Grbalj bio do 1810-te godine pod jurisdikci-jom autokefalne Crnogorske Crkve i da je njen posljed-nji arhiepiskop bio upravo Grbljanin iz Glavata, Mitrofan Ban.

- Da su Grbljani poslije pada Crnojevića odbili mletačku vlast i dobrovoljno prihvatili tursku da bi ostali zajedno sa ostalim dijelom Crne Gore de facto slijedećih 150 godina, a de jure 228 godina t.j do 1725.

- Da nikad nijesu prestali da sanjaju san o obnovi “Iva-negovine” t.j. ponovnom ujedinjenju kontinentalnog dijela Crne Gore sa njenim Primorjem, i.t.d

Sa ovim činjenicama se ne može svako suočiti, ali može mlad čovjek širokih pogleda , neopterećen mi-tomanskim izmišljotinama i spreman da svaku tvrdnju stavi pod kritičku lupu.

To je ciljna grupa ovog sajta.Ovaj sajt i ovaj članak u listu “Oganj”, glasilu udruženja

Crnogoraca “Krstaš”, posvećujem onim 680 Grbljana ko-ji su se 2003-e na popisu izjasnili kao Crnogorci i ovim činom želim da im izrazim duboko poštovanje i zahval-nost da su istrajali tamo đe je najteže bilo - u samom Grblju. Htio bih i da im poručim da nijesu usamljeni, i da van Grblja možda živi i više Grbljana Crnogoraca nego u samom Grblju. U prilog tome govori i činjenica da se među petnaestak osnivača i članova užeg rukovodstva Saveza Crnogorskih Asocijacija Evrope i Njemačke, nala-zimo nas troje Grbljana. Ovi putem pozivam crnogorske Grbljane iz Grblja i van njega da mi pomognu u ovom poduhvatu i daju svoj lični doprinos, da se glas Crnogo-raca u Grblju ponovo čuje.

��Oganj

Р азвијање националне свијести увијек је имало сврху да пробуди родољубива осјећања.

Пратећи збивања на територији некадашње мултиетничке и мултиконфесионалне државе СФРЈ, морамо примијетити да многи не праве разлику између развијања националне свијести и национализма. У својој бити развијање националне свијести има позитивна обиљежја, док се због неких историјских околности национализму у данашњем смислу те ријечи приписују само негативни садржаји. Мислим да се овај закључак може лако образложити. Ако се национализам манифестује као свијест о надмоћности или превласти властите нације у односу према другим, онда сваком мора бити јасно да је ријеч о најгрубљем виду ускраћивања права другим народима који се неоправдано третирају као мање вриједни. Такав национализам не ограничава се само на томе. Нажалост, у току потоње деценије двадесетог вијека и прве деценије трећег миленијума често смо били свједоци да су многи истакнути представници најбројнијег народа у некадашњој заједничкој домовини од Триглава до Ђевђелије, на идејном, политичком и вјерском подручју покушали успоставити доминацију потлачивањем других народа и освајањем њихових територија. Митски приступ властитом народу ишао је толико далеко, да су се његови елитни политичари, свјештеници и интелектуалци, у жељи да постану апсолутни господари, бескомпромисно сукобили са стварношћу, што је имало несагледиве посљедице како за њихов, тако и за сусједне народе. Нескривено су испољили тежњу да све сусједне народе произведу у припаднике опште (српске) нације, па су вођени таквом тежњом приступили реализацији пројекта који је настао као плод изопачене свијести представника „изабраног“ народа. Методи су били разноврсни. О њима су написани томови књига, те сматрам да је непотребно овом приликом губити вријеме око тога. Оно што је за нас припаднике црногорскога народа веома битно јесте чињеница да смо у таквим околностима морали да се штитимо од најгрубљих напада и насртаја на наше

национално и вјерско биће. Посебно смо на својој кожи осјећали, а и данас у великој мјери осјећамо, посљедице неконтролисане мржње од свјештеника цркве „изабраног“ народа који свим средствима желе да обједине „све српске државе и васколики српски народ“. Чинили су све, а и данас чине, против црногорског народа, државе Црне Горе и Црногорске православне цркве. Са својим првосвјештеником на челу, ту су се доказали као бескрупулозни интересно-политички противници обновљене државе Црне Горе, Црногорске православне цркве и свих оних који се национално изјашњавају као Црногорци. Они се залажу за „вјерско и национално јединство Црногораца и Срба“ не из вјерских побуда, већ зато што што историјско и етничко биће Црне Горе желе да укључе у „православно српство“. И не само Црногорце, него и друге јужнословенске народе третирају као етничке Србе. Српска православна црква одиста изграђује свијест о „српском православљу“ с мотивацијом да од Словенаца, Хрвата, Бошњака/Муслимана, Црногораца, па чак Македонаца и Бугара направе један народ с етничким именом „Срби“. Приклањајући се схватању да се јужнословенски народи и нације одређују по „српској“ вјери, они су некритички утемељили став о националном идентификовању искључиво на темељу те измишљене вјере као властитом критеријуму за разграничавање народа и нација. Пошто је бит нације у свијести заједничког припадања, Српска православна црква је измислила „српску“ вјеру у оквиру које српску нацију творе сви који исповиједају ту вјеру. При томе она стоји на становишту да су Хрвати и Словенци такође етнички Срби „римског“ вјерозакона, Бошњаци/Муслимани „мухамеданског“ вјерозакона, док сви остали „Срби“ (Црногорци, Бугари, Македонци) исповиједају „српску“ вјеру. Заправо, источно-православно хришћанство она је прекрстила и назвала „српском“ вјером, „српским православљем“ и слично ради денационализације, посрбљавања, а дијелом и превођења припадника других вјера у „српско православље“.

ПРАВОСЛАВЉЕ СЕ НЕ МОЖЕ ПОИСТОВЈЕТИТИ СА „СРПСКОМ“ ВЈЕРОМ

И НАЦИЈОМ

Пише:Жарко Л. Ђуровић Цетиње - Црна Гора

�� Oganj

Дакле, с те позиције Српска православна црква остале несрпске нације третира као органске дјелове српског националног колектива у замишљеним државним оквирима. „Српска“ вјера на темељу тога има улогу повезивања у заједничку „српску“ етничку и националну цјелину. Њихово самостално историјско, државно-политичко и вјерско насљеђе она прекрива измишљеним појмом „православног српства“. Српска православна црква замјењивањем појмова и подметањем националне „српске“ вјере настоји да самобитним народима одузме темељне услове самосталности и националне индивидуалности.

Бројни су примјери које свједоче о томе да је Српска православна црква све јужнословенске народе уводила, а и данас уводи, у српску популацију. „Српство“ као шири вјерски појам преко непостојеће „српске“ вјере укључује у себе све православце доводећи их у заблуду да се вјера поклапа са националношћу. Православље је међународна а не „српска“ вјера која се као непостојећа не може наћи ни у једном лексикону или енциклопедији. На темељу погрјешног поистовјећивања православља и српскога народа сви народи под јурисдикцијом неканонске Пећке патријаршије неоправдано и ненаучно се третирају као етнички Срби. Дакле, конфесионална припадност поистовјећује се са етничком иако се на данашњем нивоу сазнања вјерској припадности не може давати етничко, народносно и национално значење. На тај начин Српска православна црква преузима на себе улогу ујединитеља православних народа с намјером да их посредством заједничке вјере посрби. Непостојећа „српска“ вјера постала је моћно идеолошко-политичко средство „спајања српског народа“, што није ништа друго до друго име за асимилацију на вјерској основи. Јасна свијест о припадности хришћанском православљу послужила је Српској православној цркви за васпостављање „српске“ вјере, која је „прави показатељ граница српског народа“. Терминолошка обмана поистовјећивања традиционалног православља са „српском“ вјером постала је темељно полазиште давно постављене тезе „једна вјера - један народ“.

Преобраћање православаца у етничке Србе је добро осмишљена стратегија стварања једне државе

у којој би живјели „Срби сви и свуда“ као у чланку Вука Караџића из 1849. године. Теза „једна вјера – један народ“ може се прихватити само у хришћанском смислу, али кад је ријеч о националном одређењу, јасно је да сваки народ има своје национално

име независно од вјере коју тај народ исповиједа. Досадашњи повлашћени положај Српске православне цркве у Црној Гори могао је код многих створити утисак да православни Црногорци исповиједају „српску“ вјеру. Резултат референдума недвосмислено је потврдио да постоји црногорска територија, црногорска власт и црногорски народ, три битна фактора који чине црногорску државу. Али кад се узме у обзир чињеница да 99 % свјештеника у Црној Гори су клирици Српске православне цркве који не проповиједају православље него „српску“ вјеру, слика је потпуно јасна. Тим прије што су они присвојили неколико стотина црногорских црквених објеката преобразивши их у српске, запосјели велику имовину Црногорске православне цркве и многа црногорска гробља која су преименовали у српска. Овдје је ријеч о сакралним објектима подигнутим у црногорској држави а не Србији, па овој другој никад и ни под каквим условима не могу припадати. Многи од ових објеката истовремено су историјски и културни споменици који једино припадају црногорскоме народу, црногорској држави, а не Српској православној цркви.

Истине ради, незаинтересованост, пасивни однос, често и пристрасност власти у дугом периоду прије референдума омогућио је српским свјештеницима да умјесто православља несметано проповиједају „српску“ вјеру која је имала, а и данас има задатак да производи „Србе све и свуда“. Притом треба нагласити да је Српска православна црква уживала подршку неких црногорских политичких челника који су због недостатка вјерског образовања прихватили од својих пријетходника наслијеђено „канонско“ стање да Црногорци фактички, па донекле и правно, морају исповиједати „српску“ вјеру која је језичком спретношћу, вјештином, довитљивошћу и финесама била уставно-правно утемељена. Све то указује на намјеру да се код православних Црногораца стварао утисак како је Српска православна црква њихова изворна духовна институција која одржава континуитет са Црногорском православном црквом која је у дугом низу стољећа била извор и темељ црногорског духовног, државног и националног бића. Упозоравамо да су наивни сви који Црногорско-приморску митрополију са сједиштем у Цетињу доживљавају као Црногорску православну цркву.

Она је само подружница и л и о г р а н а к С р п с к е православне цркве и као таква обухвата само дио територије државе Црне Горе. Остатак територије Црне Горе покривају д р у г е д в и ј е с р п с к е епархије, што говори да је држава Црна Гора територијално подијељена и к о н ф е с и о н а л н о д о д и ј е љ е н а С р п с к о ј Свети Владимир Дукљански Свети Стеван Пиперски

��Oganj

православној цркви. Империјална, присвајачка и асимилаторка улога „српске“ вјере огледа се управо у располућивању територије државе Црне Горе на Црногорско-приморску митрополију, Хумско-Херцеговачку епископију и Милешевску епископију које су епархије Српске православне цркве.

Ђе су ту Црногорци и како им омогућити да исповиједају чисто православље умјесто „српске“ вјере?

Полазећи од приказаног стања, више је него очигледно да се православним Црногорцима силом наметала православна црква другога народа и друге државе, конкретно Српска православна црква. Тако су Црногорци били једини православни народ који након насилног укидања аутокефалне Црногорске православне цркве није имао своју праволсавну цркву. Након референдума у међународно признатој држави Црној Гори најзад су се стекли сви неопходни услови да се православним Црногорцима обезбиједи неприкосновено право на своју аутокефалну православну цркву. Како је то уочио адвокат и публициста Бранко Ђ. Никач, за остварење тог права црногорски народ има легалитет и легитимитет. Потребно је само да се уставно-правно одреди и утврди статус аутокефалне Црногорске православне цркве и њених вјерника који су досадашњим повлашћеним положајем Српске православне цркве вјерски били дискриминисани и утопљени у измишљену „српску“ вјеру. Православним Црногорцима мора се уставно јемчити слобода вјеровања, јавног или приватног исповиједања вјере и вршење вјерских обреда у својим вјековним црквеним објектима. То питање мора бити ријешено на демократски начин. Подсјећам на члан 18. Опште декларације о правима човјека коју је Генерална скупштина Уједињених нација усвојила и прокламовала 10. децембра давне 1948. године: „Свако има право на слободу мисли, савјести и вјере; ово право укључује слободу промјене вјере или убјеђења и слободу да човјек, било сам или у заједници с другима, јавно или приватно, упражњава своју вјеру или убјеђење путем наставе, вршења култа и обављања обреда“. У томе га не може нико ометати или спрјечавати, па ни моћна Српска православна црква.

Да моја мисао не би остала недоречена, подсјетићу да се од државе Црне Горе очекује да својим законима и институцијама спријечи њено даље претварање у с р п с к и е т н и ч к и простор посредством „ с р п с к е “ в ј е р е и „српског православља“. Владимир Соловјов је својевремено рекао да држава не постоји зато да би земаљски живот

претворила у рај већ зато да би спријечила да се он коначно претвори у пакао.

Црква је позвана да сједињује људе у име Оца и Сина и Светога Духа а не у име Бога Србина. Етичко-религиозни проблем у Црној Гори никад се неће ријешити ако се не поштује вјековни поредак и устројство аутокефалне Црногорске православне цркве. Недопустиво је обоготворење Српске православне цркве, недопустиво је њено претварање у апсолут, недопустиво је да се Светом Сави исказују божанске почасти и то под Христовим штитом. По том начелу Српска православна црква постала је неправославна и нехришћанска јер не живи по науци Христове цркве, по истини коју је Исус Христос унио у своју Цркву. Доказ за то пружају нам и ријечи Јована Цвијића да „онај ко брани српство чува у то време и православље, ко је веран православљу одан је у исто време српству. Јер по схватању народа и православља и српство је од вајкада било велико и свето.“ Или ријечи господина Данила Крстића, викарног епископа патријарха Германа, који је католицима оспоравао ваљаност њихових сакрамената. Њима се могу придати и ставови др Атанасија Јевтића, некадашњег професора Теолошког факултета Српске православне цркве у Београду да је за Православну цркву „неприхватљиво и немогуће заједничко мољење и молитвено општење са неправослаљвнима и свим онима који су ван општења у правој вери и богослужбеном-евхаристијском животу Православне цркве“.

Данас нико не може порећи да је утицајна Српска православна црква посредством „српског православља“ извршила широку србизацију на просторима некадашње СФРЈ, а особито на територији Црне Горе. Црногорци су више од других народа склони да вјерују да је „српска“ вјера друго име за православље, те на бази тога дио њих је прихватио заблуду пуштену из Српске православне цркве која умјесто традиционалног православља подмеће етнофилетизам и митолошки облик религиозности намеће као замјену за изворно хришћанство.

„Српска“ вјера је била средиште живих расправа у дугом историјском периоду. За оне који су је измислили, она има вриједност као „носилац истине“. За оне који су приклоњени изворном православљу, она је чиста

измишљотина и према т о м е с у п р о т н о с т ријечима вјере и хришћанској истини. Ови други „српску“ вјеру доживљавају као нешто што је противно хришћанској с т в а р н о с т и , т е због тога тај појам не прихватају као замјену за изворно православље. Они Свети Петар Цетињски Свети Василије Острошки

�� Oganj

полазе од тога да се Закон Христов не може испунити таквим кривовјерним науком. Лажна ријеч није пут до истине. Напротив, све неистине угрожавају темељне вриједности хришћанства. То је једино прихватљиви став за све који припадају изворној вјери православној. Црква мора остати вјерна ономе што је Бог рекао и учинио. Зато сваки свјештеник, без обзира којој цркви припада, мора вазда имати на уму хришћанску истину: правог мира и утјехе нема у заблуди. Божанска мисија Цркве састоји се у јављању Радосне вијести свим људима, те буђењу вјере која уздиже људски род, враћа достојанство пониженима, проповиједа сигурност вјечнога живота, мир са Богом и љубав према ближњему својем. Таква мисија Цркве искључује сваку могућност свјештеника да злоупотребом, нечасним и непоштеним средствима присталице друге цркве придобија за своју. Нажалост, понашање српских свјештеника одудара од хришћанске праксе. Они заборављају велику истину да је величина хришћанства у томе да сваки хришћанин љуби Бога и сваку људску особу. То је закон љубави који налазимо у двијема највишим заповијестима Исуса Христа, законодавца Новога завјета, да љубимо Господа Бога својег свим срцем својим и ближњега свога као самога себе (Јеванђеље по Марку, 12, 30-31). Већих заповијести од ових нема. На основу њих је Исус Христос дао нову заповијест својим ученицима: „Дајем вам нову заповијест, да љубите један другога, као што сам ја вас љубио, да и ви љубите један другога. Ако будете имали љубави међу собом, по томе ће сви познати да сте моји ученици“ (Јеванђеље по Јовану, 13, 34-35).

Српска православна црква се прави да пропагира праву Христову вјеру како би прикрила своје праве намјере. С друге стране, она не дозвољава да се истина произноси чистим устима. Прикривајући лажима истину, тежи да друге потчини себи, због чега Бога своди на мјеру својега светосавсконемањићкога националистичког програма који захтијева ширење српске националне свијести на штету других, несрпских народа. За остварење тога концепта најподеснији су ближњи, „православна српска браћа“. Јер политичко-идеолошко-конфесионални варијетет „српске православне вјере“ најлакше је наметнути браћи.

Не упуштајући се у псеудо-хришћанску м и с и ј у С р п с к е православне цркве која је указом регента Александра 1920. године укинула Црногорску православну цркву и присвојила све њене сакралне објекте и и м о в и н у , о с ј е ћ а м обавезу да укажем на сљедеће: Ниједна црква не смије занемарити

своју духовну мисију због политике. Ниједна православна црква не смије заступати изопачени став да је црногорски (или било који други) национални индивидуалитет препрека за вјерност у Христовој вјери. Ниједна национална православна црква не смије аутентичнога хришћанскога Бога подредити слављењу „својег“ националнога Бога. Ниједна хришћанска црква не смије се стављати у службу овоземаљске моћи, те кривим тумачењем Христове вјере народ доводити у заблуду, увуковати у политичке игре, заводити и перфидно злоупотребљавати. Због овоземаљских интереса хришћанство се не може поистовјетити са политичким програмима, организацијама и покретима. Особито се не може дозволити игнорисање славнога двомиленијумског историјског искуства хришћанске Цркве ради поистовјећивања православља у виду тзв. „српске“ вјере са српском нацијом. Говор Цркве и њена мисија морају се темељити на Божјој ријечи. У животној пракси Црква постиже своју сврху само у досљедном, поштеном, стрпљивом, искреноме и приврженом истраживању пута понизности, уздизања, љубави и истине. Опомињу нас ријечи светога апостола Павла да се треба чувати лажних учитеља који одступају од вјере под утицајем лажних духова и науке ђаволске (Тимотију посланица прва, 4, 1).

За савремени свијет неприхватљиво је становиште Српске православне цркве која ширењем „српске“ вјере умјесто православља одступа од изворне хришћанске вјере. Данас се етничке и државне границе не подударају са вјерским. Модерно доба признаје фактичко стање које уважава историјске, националне, културне, вјерске и језичке различитости међу народима и државама. У тој стварности Српска православна црква има само једну могућност: да се врати изворном православљу у коме нема мјеста за „српску“ вјеру. Јер изворно православље тежи остварењу племенитих идеала суживота у складу са духовно-моралним принципима праве хришћанске вјере: љубави, поштовања међусобног уважавања, вјерске и националне толеранције према сваком људском бићу. То је једини пут који води до правог циља.

Црногорска православна црква током своје дуге историје никад није скренула с правог пута. Кроз веома дуги историјски период својим мисионарским дјеловањем сачувала је изворно православље све до данашњих дана. Она никад није била у средњовјековном мраку зато што је знала да је само изворно хришћанство вјера истине и слободе. Исконска хришћанска црква не прави националну вјеру од православља, већ вјерно тумачи ријечи Исуса Христа: „Ја сам свјетлост свијета. Ко иде за мном, неће лутати по тами, него ће имати свјетлост која води у живот“ (Јеванђеље по Јовану, 8, 12).

Свети Праведни Иван Црнојевић

��Oganj

Piše:Arhimandrit Gorazd Buenos Aires - Argentina

Ja, kao i mnogi potomci Crnogora-ca doseljenih u Argentinu, izgubio

sam ima mnogo vremena, može se već reći čak i generacijama kontakte sa zem-ljom našeg porijekla, sa rodbinom i insti-tucijama.

Kao što je poznato, Argentinci su jedna istinska mješavina, skoro da ne-ma Argentinca u kojem nije višestruko izmješana krv mnogih doseljenika iz raznih djelova svijeta. Isti je slučaj i mo-jim ličnim primjerom, koji imam crno-gorske, španske, talijanske i portugalske krvi. Upravo zbog te multikulturalnosti kojom obiluje naša domovina Argenti-na i nepostojanja veza za mnoge je Crna Gora kao što je nekad bila i za mene jedna nepoznata i daleka zemlja koju sam poznavao samo iz porodičnih pre-danja, baš kao i najveći broj naših zem-ljaka. Priznajem da kada sam se odlučio na put u tu „daleku zemlju” svojih pre-daka iz razloga daljeg širenja naše crkve na teritoriji Republike Argentine te dru-gih Južnoameričkim zemalja i pored do-brih informacija i svega što sam znao, prikupljao i dobijao sa raznih strana ipak nijesam bio siguran šta me tačno čeka i šta ću vidjeti kad stignem. Kao što i sa-mi znate Crna Gora nije destinacija o ko-joj se često govori, u novinama, medi-jima u našoj zemlji, ona nije ni poznata turistička destinacija mnogobrojnih Ar-gentinaca koji putuju u Evropu na od-mor, i upravo zbog toga i meni kao i svakom drugom Argentincu bio on ili ne našeg porijekla, samo pominjanje njenog imena zvuči tajanstveno, gotovo mistično. Kad sam u Rimu ušao u avion Montenegro Airlines-a, i na nešto manje od uru vremena ugledao obalu, čudesne planine i tirkiznu boju mora za koju sam kao i mnogi dok sam je gledao samo na slikama predspostavljao da se radi o korigovanim fotografijama u turističke svrhe! Kada je konačno zablistala pred mojim očim a u punom sjaju, izgubio sam svaku sumnju, svaku bojazan, osje-tio sam toplinu davno izgubljenog do-ma (zbog specifične boje mora u Argen-tini, koja je uglavnom smeđe boje, za prosječnog Argentinca zvuči prosto kao

bajka kada mu kažete da je more tako lijepe tirkizne nijanse). Ljudi, svi oni koji su me čekali i srijetali, bili su baš mnogo drugačiji od onih te sam očekivao, mno-go topliji, prisniji, ljepši. Kada skroz vra-tim film u svojoj glavi u nazad i sjetim se svih onih groznih vijesti koje su stizale u Argentinu iz ovih krajeva, kad samo po-mislim na pogrešnu sliku koja je stva-rana jednom prosječnom Argentincu, ne mogu a da ne ostanem začuđen, ka-ko je neko mogao tako loše da govori o ovim divnim i toplim ljudima, otvorenih srca. Na svakom koraku, gdje god sam išao srijetao sam samo jako otvorene i tople ljude koji odaju povjerenja na prvi poled, osjećao sam se kao da sam se na-pokon vratio na ono mjesto kojem istin-ski pripadam.

Kad pogledam naše Crnogorce, ar-gentinskim očima, vidim veliki temper-ament ništa što bi moglo ni najman-jim djelom da sliči onom sivilu u kojem su nam predstavljani svi narodi u ovom djelu svijeta u doba komunizma. Crno-gorci su tipični mediteranci, baš kao npr. Italijani, jednostavno rečeno, vole dobar život i vole da uživaju u njemu, a samim tim imaju i veliki broj dodirnih tačaka sa svim Argentincima. Ono što me je posebno fasciniralo su kafići i mjesta gdje se ljudi okupljaju, uvjek prepuno prijatelja koji sjede i pričaju sa svojim najbližim, najmilijim. Uvijek u svakom gradu koji sam obišao na svakom mjesto kafići su bili jako lijepo uređeni ne samo u turističkim mjestima nego i ovdje oda-kle ovo sada pišen na Cetinju, a posebno omladina koja je dobrodržeća, i gotovo po pravilu obučena po posljednjoj itali-janskoj modi. Dakle naišao sam na situ-aciju potpuno suprotnu slici koju ima jedan prosječan Argentinac kad pomis-li na ovaj dio svijeta, istovremeno sam pronašao i mnoge sličnosti i sve skupa gradovi u Crnoj Gori u suštini najviše liče , kako po miru tako i po sređenosti na najbolje djelove Buenos Airesa, Bar-rio Norte, Belgrano, Caballito itd. I ja kao i svaki stanovnik Latinske Amerike koji bi posjetio ovu zemlju prije svega bi se začudio sigurnošću na ulicama,

jednom sveopštem miru i spokojstvu. Svakako Latinska Amerika nije dobar primjer za uspordbu ni sa kim u svijetu, ali sasvim sam siguran da nivo liče sig-urnosti na ulicama u kućama, svakoga pojedinačno mnogo je veći nego u dru-gim evropskim zemljama. Što se tiče crkve ja kao sveštenik, prvi Argentinac Crnogorskog porijekla koji je proizve-den u pravoslavnog sveštenika, potvr-dio sam sva ona saznanja koja sam \anije imao o djelovanju SPC u Crnoj Gori, zais-ta sam osjetio koliko je to u suštini jed-no strano tijelo na pelijepom licu naše stare domovine. Sveštenici naše crkve, crnogorski popovi su otvoreni i prijatni, neopterećeni svim onim nacionalističkim užasima kojima obiluje srpska crkva. Ono što je sasvim jasno i vidljivo je to da Crnogorska Autokefalna Pravoslavna Crkva punim koracima ide naprijed, ovo su presudne godine i mjeseci iako je već dosta učijeno onaj najveći posao još od trenutka njenog ukidanja 1920 godine tek predstoji. U Crnoj Gori su svi srećni kako smo mi u Argentini krenuli kako sa povraćajem imovine oduzete od strane drugih crkava tako i sa novim inicijativa-ma za gradnju hramova u onim mjesti-ma u našoj zemlji đe žive potomci Crno-goraca, a gdje ih do sada nije bilo. Crno-gorska Autokefalna Pravoslavna Crkva je u biti i samoj suštini nešto što je auten-ticno Crnogorsko i jedino tako može bi-ti, ona je čuvar crnogorske istorije, vjere duše od ove države već vjekovima. Srp-ska Crkva u Crnoj Gori je klasični uzurpa-tor svih onih svetinja koje su vjekovima izgrađivali naši đedovi, ona nije narod-na crkva, ona je strano tijelo, a tako se i ponaša.

Sve u svemu moj boravak u Crnoj Gori me je uvjerio da je vrijeme muka i ratova zauvjek prošlo i da nema više opasnosti po našu staru domovinu, jean divan nar-od, prelijepa zemlja sa velikim potenci-jalima koja će sasvim sigurno u najskori-je postati članica evropske zajednice. Svi mi iz dijaspore crnogorske, konačno tre-ba da shvatimo, da Crna Gora nije samo naša stara domovina, prošlost i tradici-ja koju moramo njegovati, Crna Go-ra je i naša budućnost naša zajednička šansa koju moramo i možemo iskoristiti zajednički sa braćom koja žive u domo-vini.

Moje putovanje u Crnu Goru

�� Oganj

Piše:Gordan Stojović

U ovom broju Ognja Vam preno-simo tekst Nikole Petanovića

iz 1927, svakako jednako aktuelan i poučan danas baš kao i u mnogim drugim vremenima teškim po Crno-gorce.

Tekst je pisan u trenutku ka-da su njega i uopšte naš naciona-lni pokret u USA izdale neke veoma značajne ličnosti u našoj diaspori toga vremena.

Ljudi ili ne, koji su trebali da nas-tave borbu zajedno sa Nikolom Petanovićem, koji su podlegli sitnim privilegijama ponuđenim od strane tadašnjeg režima, ljudi koji nijesu pre-poznali viziju nacionalnog preporoda i borbe profesora Petanovića, koja je čega smo i sami svjedoci napokon os-tvarena makar djelimično tek u maju 2006 godine.

Djelo Nikole Petanovića kao jedina ideološka preteča modernom crno-gorskom indipendentizmu, iako je bio nepoznanica modermim ideolozima, danas nam omogućava da analiziramo dva pokreta koji su imali identičan cilj, u različitim vremenima na različitim mjestima u potpuno drugačijim okol-nostima.

Sve to daje još veću snagu poruka-ma Nikole Petanovića i dodatno nas upućije da promišljamo o svemu on-ome čemu je udario temelj, a što još uvjek nije ostvareno. Pritiska nas da nastavimo njegovim putem da sljedi-mo njegove preporuke jer neminovno vode ka stvaranju jednog zdravog i modrnog društva.

Prije svega želim da potenciram pojam „slobodnih Crnogoraca” ko-ji je često koristio i koji je po njemu bio simbol - fundament našeg na-cionalnog preporoda, samo slobo-dan čovjek može promišljati na zdrav

način, vjekovna borba za slobo-du Crnogoraca na taj način nije puki rat već borba za intelektu-alnu slobodu, uvođenjem ovog pojma profesor. Petanović težio je rušenju lažnih mitova pogubnih po zdrav razvoj naše države i nacije.

Drugi veoma važan akcenat u njegovoj borbi i djelu je povezivanje tih istih slobodnih Crnogoraca- gdje god da su, njegova saradnja sa našim lju-dima u Južnoj Americi, Evropi i Kanadi i pokušaj stvaranja fron-ta slobodnih Crnogoraca koji je trebao lobiranjem iz inostranstva iz zemalja u kojima žive da pokrene poz-itivne procese u samoj porobljenoj i okupiranoj matici i bude garant veli-kim silama da će se u novoj Crnoj Go-ri poštovani ona pravila koja su sami donijeli iz zemalja u kojima žive.

Kada sam pristupio izučavanju Petanovićevog djela tokom 2001 go-dine u trenutcima dok sam otkrivao dio po dio njegove zaostavštine u posljednjih 6 godina nisam ni san-jao da ću jednog dana doći u situac-iju da moram da pomislim na to da ću možda morati da branim njegovo iskreno i čisto djelo, baš kao i moju ulogu u procesu njegovog otkrivanja , prevođenja i tumačenja.

Ali očito Crna Gora je zemlja dežurnih imatelja tapije na sve što je uslovno rečeno progresivno, ljudi ko-je je pojelo vrijeme i koji slamku svo-ga spasa traže u minimiziranju onoga što rade mladi ljudi od kojih se očito osjećaju ugroženim zbog svoje infe-riornosti prije svega u tehnološkom, ježičkom, ali i svakom drugom smislu.

Ne bi me čudilo da jednoga skoroga dana, nakon svega postignutog neko

ko istinski nema pojma o djelu Nikole Petanovića, na gotovo dobije veliki projekat naravno finansiran od strane državnih institucija samo zato što je to on, bilo ko to bio, a da pri tom budu zanemareni svi oni koji su značajan dio svog života posvetili vraćanju Crnoj Gori ovog velikog Crnogorca.

Ipak je ovo Crna Gora, koja na žalost ne mogu a da to ne pomenem, liči na sve osim na žemlju onakvih Crnogoaca kakve je želio vidjeti Nikola Petanović.

Zato želim da pitam i da ostavim na razmišljanje svima koje je istinski briga za one vrijednosti koje nas čine ovim što jesmo. Koliko smo svi skupa blizu a koliko daleko od ooga što je Nikola Petanović nazvao „Slobodnim Crno-gorcima”?

Na svu seću na putu je novo djelo, nova knjiga o Nikoli Petanoviću, tu su na sigurnom napokon, nakon 90 go-dina njegova knjiga „Bez Otadžbine”, pisma Mileni Gvozdenovič, pisma svojoj familiji, poema „Naiadia”, a na putu smo pribavljanja i nekih drugih značajnih prepiski sa značajnim ljudi-ma vremena u kojem je živio rasutim po mnogim bibliotekama svijeta.

Herceg Novi - Crna Gora

Nikola Petanović

Nikola Petanović sa braćom Mitrom i Andrijom

��Oganj

Č ini mi se da živite u neprijatnoj atmosferi za šta, ni pod kakvim okolnostima, ne krivim

američko okruženje jer ova predivna zemlja nudi tol-iko mnogo svakome ko dođe ovdje samo ukoliko on ili ina mogu vidjeti put do uspjeha. Dalje, vi mislite ili bolje reći vjerujete, da vašim polemikama i političkim borbama, koje su uzrokovane od strane vaših spoljnih „diplomata”, koje se odvijaju među vama ćete postići da ugledate svoju zemlju oslobođenu od tiranije i korupcije. Da ne govorimo o reakciji koja vas obuzima i povratku na Cetinje – u skladu sa vašim željama! Varate se, braćo moja. Žalim što moram reći da mila Domovina koju ste izgubili je izgubila većinu od vas zauvijek.

Svjestan svoje dužnosti i pozicije koju zauzimam kao izdavač nacionalnog organa, The Montenegrin Mirror, koji se izdaje na najvažnijem jeziku na svijetu sa najvećom upotrebom u nauci, kojim go vori 400 miliona ljudi, apelovao sam u kolumnama u sva-kom broju, tražeći da ga podržite – za vaše dobro i budućnost vaše zemlje. Dosad niste pokazali čak ni dovoljno simpatija još manje materijalne podrške. Jeli to zato što imate nešto protiv mene kao pojedinca ili ne vjerujete u uspjeh našeg poduhvata? Znajući sebe i kako me moji zemljaci poznaju, uključujući neke istaknute Amerikance, nemate ništa protiv mene, barem onoliko koliko se tiče istine. Uspjeh našeg poduhvata, naravno, zavisi najviše od Crnogoraca zato što je to u njihovom interesu. Ali nažalost, vi ne znate šta da mislite i koji put u srećnu budućnost da izaberete. Vi ste ukleta djeca naše teško ranjene Crne Gore. Izgleda da ćete ostati to što jeste i da će molbe predstavnika naše nacionalne duše pasti u zaborav, ako se vi budete pitali!

Da li znate zašto je naš nacionalni apostol, Vla-dika Pjesnik, umro prije četrdesete? Zato što njegov narod nije mogao da razumije njegovo jevanđelje i

neki Crnogorci bi ga izdali u svim njegovim poduh-vatima dok nisu cijenili plemenito žrtvovanje koje je učinio za svoju državu. Ne samo da to vidim i razu-mijem, ja to osjećam svim svojim bićem. Svi klvaliteti crnogorske nacije prodiru u moju dušu. S bolom u duši, mogu da kažem da donosite više zla svojoj zemlji nego neprijatelj koji ju je okupirao.

Našoj braći na istoku

Morate naučiti da oprostite jedan drugom, da djelujete zajednički i saosjećajno, kako bi postigli us-pjeh u borbi za postojanje. Bez obzira na sve crnogo-rska ljubav, ljubav prema našim planinama, će biti vodilja u mom radu, sve do trenutka kada budem zadovoljan da se udaljim od vas i da vam se više ni-kada ne vratim.

Oktobar 1927, San Francisko

Poruka Crnogorcima na istočnoj obali.

Našoj braći na istoku

�0 Oganj

Uduženje crnogorskih guslara „Sveti Petar Cetinjski”,formirano je samo sa jednim ciljem - da njeguje i čuva svijetlu tradiciju i kulturu crnogorskog naroda. Bilo je to 31.07.2006 na svetom mjestu, na Cetinju.

I nije udruženje „Sveti Petar Cetinjski” moglo iznjedriti ni jedno drugo mjesto u Crnoj Gori. Jer Cetinje je kapija sunca, karaula vječnosti, grad u kojem stoluju vjekovi, nebeska prijestonica

Davno je rečeno - prva zublja donosi svjetlost, ostale joj samo pomažu.Tako je i sa guslama, diplama, frulama i ostalim cmogor-skim narodnim instumentima.Tako je i sa epskim pjesmama, sa narodnim umotvorinama. Jer kada se njihovi tonovi udruže, priča o Crnoj Gori, o njenim ljudima, o danima bola i ponosa, o „pokoljenjima za pjesmu stvorenim” je mnogo-ljepša. Ipak, niko ne pje-va ljepše o Crnoj Gori od gusala. Ko se od nas još ne sjeća one lijepe slike iz djetinjstva - gusle u očevim rukama, vatra na ognjištu i svečana tišina u kući. Za gusle i guslara je uvijek bilo rezervisano čelo trpeze. A kad ih slušate kao da vašim venama struji krv prađedovska, kao da čujete zveket oružja i huk bitaka za slobodu ovih brda.

I prođoše godine. Sve se oko nas promijenilo, promijenili su se i ljudi. Treba mnogo snage da čovjek razumije čovjeka. Gusle, međutim, razumije svaki Crnogorac. Jer niko kao one ne umiju s koljena na koljeno prenijeti vječnu poruku crnogorskih sinova i kćeri - uvijek svoj na svome. Tako je bilo na Krusima, na Martinićima, na Grahovcu i Carevom lazu. Tako je bilo 13. ula 1878 godine na Berlinskom kongresu kada je Crna Gora prvi put priznata kao samostalna država. Tako je bilo 13. jula 1941 godine, kada smo ustali protiv fašističke čizme, koja je gazila Evropom i tako zadivili svijet. Tako je bilo 21 .maja ove godine kada smo opet „svoj na svome”. Zbog ovih i ovakvih datuma formirano je udruženje guslara „Sveti Petar Cetinjski”. Da se oni nikada ne zaborave. Da se svijetla Crnogorska prošlost i duh cmogorskog čovjeka vide što dalje. Da obasja srce svakog poštenog Crnogorca, svakog čovjeka iz ovih brda, krvavih klanaca i litica, čijim venama teče krv prađedovska. Koji zna da su gusle - i strast i povjerenje, i istina, nada, ljubav, vjera i istorija i tradicija.

Crnogorske gusle su i više od toga. Veliki zapis o nama, o našim korijenima, o slavnim precima, o slavnim datumima. Zato će udruženje „Sveti Petar Cetinjski” svjesno, da bez prošlosti nema ni budućnosti, uraditi sve što je u njegovoj moći, da te slavne dane i te slavne datume što više približi naraštajima koji dolaže. Riječju, gusle su neprocenjivo narodno blago koje je godinama ugrađivano u temelje Cme Gore. Narodna zublja koja je uvijek prva donosila svjetlost u ove krajeve. Ostale su joj samo pomag-ale.

Predsjednik Udruženja: Ilija Aleksić

Knjiga ima sljedeća poglavlja: I Aktuelnosti „tradicionalnoga“ komunističkog srpstva, II Bezuslovnost srpstva i na njemu posošena četiri državna zajedništva je veljesr pstvo, III Srpstvo = veljesrpstvo, IV Bog po liku Nemanjića, V Na prti(ni) ka suvernoj, slobodnoj, ne-zavisnoj i međunarodno priznatoj državi Crnoj Gori, VI Intelektualno poštenje režimskih umstvenika? VII Carobni „(u)doj(e)ni nacio-nalni (politički i još poneki) inkluzivizam i ekskluzivizam“ Š. Rastodera i Ž. Andrijaševića i VIII Hrestoma tija. Sam sadržaj, sa ukupnim brojem naslova unutar ovih poglavlja, ima 19 stranica, što govori o iscrpnosti predmetne tematike u ovoj knjizi.

Knjiga je svojevrsna sinteza Zekovićevih prijethodnih 10 tomova Nauk(a) o samobitnosti Crnogoraca i predstavlja zapravo njihov dovršavajući i izričitošću radikalizovani zaključak.

Suštinu ove Zekovićeve knjige već najavljuje njegova posveta na samom početku: „Blagodarim rodoljubima, slobodarski-jem čojskim junacima, koji su samoodređenjem (samoopredjeljenjem) svoje nacije i države, kao temelja slobode, doprinijeli da se bezuslovlje srpstva, kao veljesrpstva, razgoliti i vrće na jedino stvarno postojeću konkretnu srpsku naciju čije se nacionalno pitanje ne rješava po para-marksističkoj doktrini o (u)dvoj(e)nosti Crnogoraca i komunističkom srpstvu (dvojnom nacionalnom inkluzivi zmu i ekskluzivizmu), no po građanskom načelu unutar sopstvene (matične) i nezavisnijeh država u kojima se javlja”.

SINTEZA NAUKE O SAMOBITNOSTI CRNOGORACA

U izdanju Crnogorskog kulturnog kruga Cetinje i više suizdavača izašla je iz štampe nova knjiga Sretena Zekovića: Srpstvo = veljesrpstvo, sa podnaslovom Prilog kritici srpstva.

To je 11-ti tom njegove edicije Crnrogorske hrestomatije-Nauk(a) o samobit-nosti Crnogoraca (tvrde korice u boji, 24 cm, 644 str.).

�1Oganj

Vrijeme koje nije naše (vratite mi moja krila)(onaj ko odlazi u okrilje svjetlosti zauvijek izgubi pogled djeteta)

Ova zemlja skrhana jaukom prošlosti još goni svoje roboverobove bez trunke časti i samospoznajemale vrijedne sužnje koji ne govore, ne osjećaju, ne živeNjihovi mali životi ne vrijede ni prebijene parenjihovi ideali grade zamkove za gospodarenjihove pjesme su ode propastinjihove oči su prazna ogledala bez odraza bez prošlostituga i čemer lažnih prorokasumnjih vođa i crvenih džempera umjesto zastavaNjihove duše su ostale na krvavim bojištima pogrešnih ratovanjihova djeca ogrezla su u grijeh prije nego što su i rođenaOva zemlja te može učiniti svecem samo ako odbaciš ime svojeako zaboravih ovaj kamen i ovo neboako se okreneš tuđem suncusamo ako se odrekneš sebeSlijepci nam pokazuju putlažni heroji nas uče hrabrostigrešnici nam pričaju o božijoj ljubavilažno se zaklinjemo pred slikama izdajnikai živimo u vremenu koje nije našeSamo ovo nebo, ova zemlja i ovaj kamen znaju istinuonu zbog koje nas načiniše slijepima i gluvimagladnih mudrosti i iskrene riječiistine zbog koje su se koplja lomilazbog koje je krvlju nagrezla zemlja po kojoj odimoistina za koju živimo i zbog koje umiremoZato prostri zastave umjesto posteljenek se crveni boja naše mladostidok još možemo, dok još sanjamoneka vrisne i ona vila iz planine neka se mora otvore za sve nas prognaneOvo je zemlja iz koje sam iznikla i kojoj ću se jednom vratitine dam da mi je uzmete gladni psidok je mojih očiju koje ponosno u nebo gledajudok je ruku da vode bitku riječimadok je srca da kuca u ime istinene dam da mi je uzmeteovaj grumen za koji vrijedi živjeti i umrijetiu slavu onima koji za nju padošeu ime prošlosti i istine koja dolazi

SVETI IVAN CRNOJEVIĆ

Danas sam tužan,jer nema tebe Sveti Ivane.Ti si sada među kraljevima,dok mislimo na tebe,dok poštujemo običaje,palimo svijeću i zovemo te.A ti ne čuješSveti pravedni Ivane Crnojeviću.

STAROJ PRIJESTONICI, ŽABLJAKU

Dokle ćeš biti zaboravljena,Stara prijestonice Ivanova,ognjilo naše slobode,naša uzdanice?

I jedak prolazim,pored tvojih oronulih zidina,tvoje povijesti,odavno zaboravljene.

Gledam s ponosomtvoju i našu crkvu,ne da se, kao ni sveta vjera,barem ona ostajena vječnoj straži,svjetionik slobode i nezaborava.

Marijana Vukčevićrođena 30. 08. 1978. godine u Podgorici.Knjigovođa po profesiji, piše uglavnom poeziju i prozu.Bavi se slikarstvom i web dizajnom.Posebno se istakla u humanitar-nom radu

Zoran Petrov Radulovićrođen 1956 na Cetinju.Živi i stvara u Podgorici. Objavio do sada zbirkepoezije: Nedosanjana želja, Željo moja neprelazna, Više te nema, Goro moja.

Internacionalizacija Udruženja Crnogoraca Srbije „Krstaš” ulazi u završnu fazu.

Centralni inicijativni odbor Svjetske Unije Etničkih Crnogoraca „Krstaš” kao i inicitijavni odbori koji su do sada formirani u mnogim zem­ljama širom svijeta pozivaju sve one koji žele da dobrinesu očuvanju osnovnih vrijednosti na ko­jima počiva crnogorski identitet: 1. Jačanje Crnogorske pravoslavne crkve 2. Očuvanje crnogorskog jezika 3. Očuvanje i unaprijeđenje crnogorske kulture

Da se priključe Svjetskoj Uniji Etničkih Crno­goraca „Krstaš”, i pruže svoj doprinos očuvanju identiteta etničkih Crnogoraca u cijelom svijetu.

Krajnji je trenutak da svi svjesni Crnogorci u dijaspori učine dodatne napore i konačno po­dignu crnogorski nacionalni pokret u dijaspo­ri na čvrste temelje i na taj način generacijama koje dolaze ostave jasne smjernice i omoguće, očuvanje nacionalnog identiteta, jačanje odno­sa i veza unutar same dijaspore kao i stvaranje čvrstih i neraskidivih veza sa Crnom Gorom.

Pored ovih, najveći sveti cilj i obaveza crnogor­skih Krstaša je da svojim djelovanjem ne dozvole da više nikad sloboda i nezavisnost Crne Gore bude dovedena u pitanje.

Crnogorci i Crnogorke, oprostitimo jedni dru­gima sve nesporazume iz prošlosti i konačno krenimo naprijed skupa, jer samo zajedničkim djelovanjem moguće je postići željene ciljeve. Nikakve podjele nam ne mogu donijeti dobro. Idealan okvir za pomirenje svih je ova sasvim nova organizacija proistekla iz gotovo mitskog

„Krstaš”­a koji je u najtežim vremenima us­pijo da očuva nacionalnu svijest Crnogoraca u Srbiji.

Udružimo se i djelujmo na sopstvenu dobro­bit i dobrobit Crne Gore i budimo ono što jesmo, Crnogorci, u pravom smislu te riječi.

Organizujmo „Krstaš” u svakoj zemlji u svi­jetu đe žive Crnogorci.U svakoj zemlji „Krstaš” će djelovati sa najvećim stepenom autonomije, samostalno i prilagođeno prilikama koje tamo vladaju. Formalno sjedište SUEC „Krstaš” je u Lovćencu (Vojvodina­Srbija), jedinom mjestu u cijeloj crnogorskoj dijaspori đe su Crnogorci većinsko stanovništvo.

Pripremimo zajedno, u 2007 godini, prvi kon­gres crnogorskih „Krstaš”­a i dogovorimo strate­giju konkretnog djelovanja za narednu deceniju.

Crnogorci i Crnogorke đe god živjeli uključite se u rad „Krstaš”­a i svojim djelovanjem dopri­nesite jačanju istinskog crnogorskog lobija u svi­jetu.

Sljedimo primjere onih koji su na svojim plećima iznijeli dosadašnju borbu, učestvujmo u nečemu čime će se ponositi naši potomci.

Ovo su trenutci kada moramo biti jedni uz druge.

Stvorimo moćnu svjetsku organizaciju koja će istinski štititi interese Crna Gore i svih Crnogo­raca podjednako i koja neće dozvoliti da se niti jedan Crnogorac ma đe on bio osjeća usamljen­im, zaboravljenim i bez pomoći.

Zbog toga, pridružite nam se! Odmah!

• PROGLAS •Svjetska Unija Etničkih Crnogoraca • World Union of Ethnic Monteni • Unión Mundial de Etnia Montenegrina

• Za krst časni i obraz crnogorski! •