БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

ПРЕДМЕТ:

ИНФОРМАЦИОНЕ ТЕХНОЛОГИЈЕ У БИЗНИСУ

ТЕМА:

ГЛАВНИ ДЕЛОВИ ПЦ-а

КАНДИДАТ: ПРОФЕСОР:

Милан Нешковић 2е1/1297/05 Проф. Мр Мичо Танкосић

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

Садржај

Матична плоча 2

Процесор 3

- Историја 3

- Организација процесора 4

- Подела процесора 5

- Произвођачи микропроцесора 7

РАМ меморија 8

- Израда кроз историју 8

- Подврсте РАМ меморија 8

Хард Диск 9

- Историја 9

- Капацитет 10

- Врсте тврдих дискова 10

- Повезивање тврдог диска са рачунаром 10

Графичка картица 11

- Начин рада 11

Компакт диск (ЦД-РОМ) 12

- Читач компакт дискова 12

- Карактеристике медија и уређаја 12

- Историја 14

Монитор 15

- Монитор са катодном цеви 15

- ТФТ Монитори 16

Тастатура 18

Миш 19

- Историја 19

Литература 20

1

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

Матична плоча

Матична или основна плоча је најважнија штампана плоча у

рачунару. На њој се налазе микропроцесор, ROM, као и више конектора у

које се „убадају“ друге штампане плоче са одређеним функцијама (звучна,

графичка, ТВ и мрежна картица, модем, RAM, контролери дискова исл.)

Поред наведених елемената, на матичној плочи се налазе и јужни и,

најчешће, северни мост.

Матична плоча служи за обједињавање и комуникацију делова

рачунара, те знатно утиче на целокупне перформансе. Због тога је приликом

избора састава рачунара веома важно одмах одабрати добру матичну плочу.

Матичне плоче су током времена преузимале на себе све више и више

функција осталих делова рачунара. Тако, врло брзо су се појавиле плоче које

имају уграђену графичку картицу, затим уграђену и звучну картицу, па

мрежну итд. Овакве „уграђене“ (или „интегрисане“) картице углавном важе

за мање квалитетне него спољашње, премда се та разлика током времена

смањује, што нарочито важи за звучне и мрежне картице.

2

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

Процесор

Процесор (у рачунарству) је извршна јединица — прима и извршава

инструкције прочитане из одговарајуће меморије. Када се каже само

„процесор“ најчешће се мисли на централни процесор (енгл. central

processing unit — CPU, централна процесорска јединица), али постоје и

процесори специјалних намена као што су процесори сигнала, разни

графички процесори, итд. Сам по себи процесор не чини рачунар, али је

један од најважнијих делова сваког рачунара.

Изглед двојезграрног АМД процесора

Историја

Први процесори су били механички и практично нису били засебан

део рачунара (нпр. какве је пројектовао Чарлс Бебиџ) затим

електромеханички (релејни) па на бази електронских вакуумских цеви и

били су јако велики. До значајног смањења димензија и повећања

перформанси дошло је употребом транзистора (минипроцесори) и, у другој

половини 20. века, интегралних кола (микропроцесори).

3

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

Организација процесора

Централни процесори обично садрже:

Управљачку јединицу (енгл. control unit), која управља радом осталих

компоненти, конкретно операционе јединице. У раним данима рачунарства

се функционалност управљачке јединице махом реализовала хардверски

(ожичена реализација), док се данас типично користи микропрограмска

реализација, где се рад процесора, укључујући и његов сет инструкција,

имплементира кроз микропрограм.

Операциону јединицу (енгл. execution unit), која типично садржи:

o Аритметичко-логичку јединицу (енгл. ALU - Arithmetic logic

unit), која врши аритметичке и логичке операције.

o Регистре, који служе за привремено складиштење података

при извршавању програма (регистри опште намене), као и за

чување информација о тренутном стању програма који се

извршава (програмски бројач, показивач стека, прихватни

регистар инструкције, програмска статусна реч и др.)

Подсистем за везивање са меморијом и периферијама

Модернији процесори имају и јединице за рад са бројевима у покретном

зарезу, брзу интерну меморију итд. Супер-скаларни процесори имају и по

више операционих јединица. што им омогућава да извршавају неколико

инструкција истовремено (када оне нису међусобно зависне).

4

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

Подела процесора

По томе колико инструкција и са колико података раде у једном „кораку“:

Ову поделу је 1972. године предложио Мајкл Џ. Флин, и по њему се она

назива „Флинова таксономија“.

једну инструкцију са једним податком (тзв. скаларни процесори,

енгл. SISD — Single Instruction Single Data). Подваријанта (супер-

скаларни) могу да у току извршавања одреде које парове инструкција

и података могу да изврше у исто време и то и учине.

једну инструкцију извршавају на више података одједном (тзв.

векторски процесори, енгл. SIMD — Single Instruction Multiple Data)

извршавају више независних инструкција, сваку на својим подацима

(енгл. MIMD — Multiple Instruction Multiple Data)

извршавају више независних инструкција, сваку на једном,

заједничком, податку(енгл. MISD — Multiple Instruction Single Data)

Иако се SIMD некада користио углавном на векторским

суперрачунарима попут оних које је 70-их година 20. века популарисао Cray,

потреба за обрадом мултимедијалних података је довела до додавања SIMD

инструкција у архитектуру процесора опште намене, тренд који је изродио

технологије као што су PowerPC-јев AltiVec, Intel-ови MMX, SSE, SSE2,

SSE3 и SSE4, AMD-ов 3DNow!, SPARC-ов VIS, Sun-ов MAJC, PA-RISC-ов

MAX и MIPS-ови MDMX и MIPS-3D.

Флинова таксономија данас није од значаја као практична подела, јер

модерни рачунарски системи често потпадају у неколико (па чак и све

четири!) категорије ове таксономије. Илустративан пример би био неки dual

Pentium 4 Xeon систем је у основи x86 SISD архитектура са SIMD

проширењима (MMX, SSE, SSE2...), ради симетрично мултипроцесирање на

два одвојена микропроцесора (MIMD), а сваки од њих садржи језгро са

пајплајн архитектуром која се може схватити као MISD (јер сваки корак у

пајплајну оперише над истим податком — инструкцијом која се извршава).

5

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

По архитектури и скупу инструкција се деле и на:

Процесоре са комплексним скупом инструкција, у којима се свака

комплексна инструкција интерно преводи у низ микрокод

инструкција (енгл. CISC — Complex Instruction Set Computer). Овакав

скуп инструкција је обично „угоднији“ за програмирање, али

генерално резултује мањом брзином извршавања. Свакако значајан

пример CISC архитектуре је Интелова (и АМД-ова) 80x86 фамилија,

а овакав дизајн су користили и CDC 6600, System/360, VAX, PDP-11 и

Motorola 68000.

Процесоре са редукованим скупом инструкција, у којима се

инструкције не преводе већ су директно подржане (енгл. Reduced

Instruction Set Computer). Овакав скуп инструкција је обично

„незгоднији“ за програмирање али генерално резултује већом

брзином извршавања. Повећање величине радне меморије, као и

развој компајлера су довели до тога да је данас RISC

општеприхваћена филозофија у дизајну микропроцесора. Чак и

модерни Интелови и АМД-ови процесори, иако програмеру изгледају

као CISC машине, интерно разбијају CISC инструкције у низове

интерних RISC инструкција (микрооперација) које се затим

извршавају на суперскаларном језгру.

Подела на RISC и CISC је општеприхваћена али постоје и неке мање

званичне подваријанте и комбинације:

Процесоре са јако редукованим скупом инструкција (енгл. ERISC —

Extremely Reduced Instruction Set Computer).

Процесоре са "проширеним" редукованим скупом инструкција, у

којима се већина инструкција не преводи већ су директно подржане

али садрже и комплексне инструкције (енгл. ERISC — Extended

Reduced Instruction Set Computer). Овакав скуп инструкција је и

угодан за програмирање и резултује већом брзином извршавања али

сам процесор постаје значајно комплекснији. Напомена: ова

6

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

категоризација није потпуно званична. Једно време су побољшане

верзије CISC процесора биле приближене RISC архитектури и биле

класификоване као „ERISC“.

Остале поделе

по ширини адресне магистрале, магистрале података, итд. (рецимо,

4004 је 4-битни процесор, Z80 8-битни, MC68000 16-битни итд.)

по технологији израде и степену интеграције (за микропроцесоре)

по томе да ли имају засебне магистрале за програмску меморију и

меморију за податке (погледајте харвардску архитектуру) или

користе једну (погледајте фон Нојманову архитектуру)

Произвођачи микропроцесора

Постоји већи број произвођача микропроцесора, а међу њима се

истичу: АМД, Интел, Моторола, ИБМ и Трансмета.

Брзина (MHz)

2500

2000

1500

700

500

333

1993 1995 1997 1999 2001 2003 (Година)

7

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

РАМ меморија

РАМ (енгл. Random Access Memory, меморија са случајним приступом) или оперативна меморија, означава врсту меморије која је директно адресибилна и њеном садржају се може приступити произвољној локацији, а не само редом (секвенцијално, као код трака). Најчешће се користи у рачунарима као примарна или главна меморија, мада то није неопходно.

Под термином „РАМ“ се често сматрају меморије које губе садржај по престанку напајања (нпр. насупрот РОМ меморијама), али то није неопходно јер скраћеница „РАМ“ једино означава слободу у редоследу приступа.

Израда кроз историју

РАМ је кроз историју био израђиван на разне начине (без посебног редоследа):

механички (полуге, зупчаници, итд) електро-механички (релејни)

од електронских вакуумских цеви

феро-магнетни, од феромагнетних прстенчића

од магнетних ваљака или добоша (са подацима забележеним у концентричним круговима, слично тврдим дисковима

од разних линија за кашњење и то механичких (нпр. подаци су забележени као таласи живе у котлићу) и других (нпр. оптичких)

транзисторски

интегралних кола

Подврсте РАМ меморија

На основу осталих особина РАМ меморије се могу даље поделити на:

Статичке (СРАМ) - класичан РАМ највеће брзине, али најмање густине (и због тога највеће цене).

8

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

РАМ који не губи садржај по нестанку напајања (NVRAM - Non-Volatile RAM).

Динамички (ДРАМ) који свој садржај памти врло кратко време и потребно му је непрестано „освежавање“ (насупрот статичком је највеће густине али због тога и мање брзине и цене).

Неке РАМ меморије имају више приступних магистрала, за више независних корисника. По томе се деле на:

Двопортни РАМ - РАМ са два комплетна независна порта, приступна пута.

Видео РАМ - двопортни РАМ у које је једна магистрала нуди само секвенцијални приступ.

Савремени оперативни системи омогућавају симулацију РАМ меморије на тврдим дисковима у виду виртуелне меморије.

Хард Диск

Тврди или чврсти диск (енгл. hard disk - хард диск) је врста

секундарне меморије. Подаци се снимају магнетним путем, у

концентричним круговима (цилиндрима) на површини тврдих округлих

плоча (дискова).

Историја

Прве тврде дискове је направио IBM 1955. године (IBM 350 Disk File

за свој рачунар IBM 305), а изумео их је Рејнолд Џонсон (Reynold Johnson).

Састојао се од 50 дискова пречника 61 cm, а укупни капацитет им је био 5

милиона карактера. Имао је једну једину главу (уместо једну по површини)

па је време приступа било јако дуго.

Нешто касније су произведени и уређаји са измењљивим пакетима

тврдих дискова, али је због недовољне прецизности у позиционирању глава

овај систем значајно ограничавао капацитет па је убрзо и напуштен.

1973. године IBM је произвео први потпуно затворени систем (3340

"Winchester"). Ово име („винчестер“) је остало у честој употреби до пред

9

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05крај 20. века, а још увек се користи у неким језицима (нпр. у руском и

украјинском).

Капацитети

Први хард дискови били су капацитета свега пар килобајта.

Повећавање капацитета остварено је додавањем додатних дискова,

повећавањем густине записа и сл.

Врсте тврдих дискова

Постоје екстерни (спољни) и интерни (унутрашњи). Екстерни хард

дискови су великог капацитета (и до неколико ТБ),али зато могу бити

велики као кућиште рачунара. Интерни хард дискови знатно су мањих

димензија, али зато располажу и мањим капацитетима. Постоје магнетски

интерни хард дискови (најчешћи 99,99% корисника) и флеш (flash) интерни

хард дискови, који се одликују великом брзином уписа/исписа података,али

су знатно скупљи. Флеш меморија се првенствено користи за мале

капацитете, и користи се за меморијске картице.

Повезивање тврдог диска са рачунаром

Постоји јако много начина повезивања хард диска и рачунара

(тачније матичне плоче), а најчешћи су: ATA (ATA33, ATA100, ATA133),

UDMA, PIO, IDE, S-ATA, S-ATA2. Тренутно најбржи од поменутих је S-

ATA2 који се одликује јако великом брзином преноса података. Стандард

повезивања за екстерне хард дискове је E-SATA.

10

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

Графичка картица

Графичка картица је подсистем у рачунару који служи за рад са

сликом (графиком) а у виду је плоче (картице) која није интегрисана у

основни део рачунара (нпр. на самој матичној плочи). Зависно од рачунара,

„графички подсистем“ може али не мора да садржи и део за генерисање

видео сигнала, те приказивање слике на монитору.

На пример, рачунари фирме Силикон графикс (Silicon Graphics) су

имали потпуно засебне компоненте за графичку меморију, подсистем за рад

са дводимензионалним сликама, подсистем за рад са тродимензионалним

сликама (даље подељен) и део за генерисање видео сигнала. Зависно од

комбинације и броја компонентни могу се добити значајно различите

конфигурације. У свету IBM PC компатибилних рачунара, термин

„графичка“ или „видео“ картица обично обједињује све наведене

подсистеме.

Графичке картице за личне рачунаре које се спајају на матичну плочу

долазе у неколико стандарда и она зависи од магистрале коју користи.

11

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05Начин рада

Модерне графичке картице су опремљене снажним графичким

процесорима који својом процесорском снагом и бројем транзистора готово

надмашују главне процесоре.

Компакт диск (ЦД-РОМ)

Компакт диск (скраћено: CD, енгл. Compact disc) је оптички медијум

за похрањивање дигиталних података. Први примерци компакт диска су

произведени почетком 1980-их година у компанијама „Филипс“ и „Сони“, и

то као медијум за похрањивање музичких података и замјена за тадашњи

стандардни носач звука — грамофонску плочу. Касније је тај формат

проширен на снимање и других врста података. Као CD-ROM (енгл.

Compact disk - read only memory) се крајем 20. вијека користио као медијум

за снимање свих врста података за персоналне рачунаре.

Читач компакт дискова

CD читач је уређај који оптички ускладиштене податке на компакт

диску претвара у електричне сигнале тако што се информација чита

усмјеравањем црвеног или зеленог ласерског зрака на површину диска и

детекцијом интензитета рефлексије, који зависи од постојања јама (pit) и

површи (land) на рефлектујућем слоју диска. Светлост рефлектована из јаме

има много слабији интензитет од светлости рефлектоване са површи.

12

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

Рефлектована свјетлост са површи и јама се преко сложеног система

сочива и огледала преноси до фото-диода или ЦЦД-а које могу да детектују

разлике у интензитету светлости и да те разлике претворе у електричне

сигнале (јединице и нуле). Ови импулси се декодују од стране контролерске

логике уређаја и у облику дигиталних података, преко интерфејса, шаљу на

матичну плочу рачунара.

Карактеристике медија и уређаја

На компакт диску постоји спирална стаза која почиње од центра, а

завршава се на 5 mm од обода диска. Две суседне траке се налазе на

растојању од 1,6 микрометара (микрона). Јаме и површи се налазе на

спиралној стази и дужине су око 1 микрометар (микрон).

Подаци се на компакт диск уписују почевши од центра диска ка

периферији. Густина записа је константна по јединици површине, без обзира

да ли се подаци налазе на ободу или при центру диска. Како се диск у

уређају за читање компакт дискова окреће константном угаоном брзином,

слично као и код хард диска, то има за последицу да се подаци брже читају

са спољних него са унутарњих стаза.

На сваком компакт диску се, поред података који се на њему

складиште, налазе и додатне информације које служе за синхронизацију и

корекцију грешака. Овим информацијама се поправља поузданост и

прецизност до нивоа који су прихватљиви за сигурно складиштење

података. Оне заузимају око 13% капацитета диска, видљиве су голим оком

али невидљиве су софтверски за корисника уређаја. Остатак од 87%, је

величина која се декларише као капацитет диска и служи за складиштење

корисних података.

Капацитет компакт диску може бити 650, 700 и 800 мегабајта. Брзина

рада ЦД уређаја се декларише у умношцима брзине читања музичког ЦД-а,

која износи 150 KB/s. Тако једнобрзински ЦД уређај (или 1x) чита податке

брзином од 150 KB/s, док савремни педесет-дво-брзински читачи компакт

дискова (односно 52x) читају податке брзином од 7800 KB/s. Треба

13

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05напоменути да се декларисана брзина, односи на брзину читања података са

крајње спољне траке, док је брзина читања са крајње унутарње траке више

него дупло мања.

Историја

1970их година 20. вијека инжењери многих компанија из свјетске

електронске индустрије су експериментисали са снимањем музике. Први

прототипи су се заснивали на магнетним медијима за снимање, као на

пример класична аудио касета. Као прво на тржишту се 1977. појавило

рјешење фирме Сони засновано на бетамакс-видеорекордеру. Купци ипак

нису били задовољни тим незграпним уређајем и његовим квалитетом

снимања. Сони је даље развијао специјалне методе побољшавања квалитета

звука и за уклањање масивних звучних сметњи при снимању звука. Као тест

тих нових метода је у септембру 1978. тајно снимљена проба конзерта

Херберта фон Карајана. Касније је господин Херберт фон Карајан од стране

Сонија позван да да оцјену квалитета звука направљених снимака.

У исто вријеме је фирма Филипс радила на оптичком снимању слике,

које је требало да револуционира видеотехнику. Брзо се развила идеја, ту

технологију користити и за снимање дигиталног звука. Обје фирме су се

убрзо нашле конфронтиране са следећим проблемом:

На тада планиране плоче пречника 30 центиметара, при снимању

могли су да сниме око 30 минута видео материјала или 13 сати и 20 минута

аудио материјала! Радницима Сонија је било јасно - да је из економских

разлога (са становишта музичке индустрије) такав концепт неодржив. Обје

фирме су одбациле ту технологију, односно тај формат носача звука.

14

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

Тражећи погодан формат, као и оптималну количину, односно

дужину звучног материјала, су се на Сонијев приједлог обје фирме

договориле да на тај будући носач звука мора стати бар Бетовенова девета

синфонија у пуној дужини. Тај приједлог је потицао од тадашњег

потпредсједника Сонија Норија Оге, који је био образовани оперски пјевач,

и који је већ дуго имао жељу да слуша Бетовенову девету у једном дијелу,

без мијењања носача звука. Огова омиљена верзија Херберта фон Карајана

трајала је 66 минута, док су се техничари орјентисали по тада најдужој

верзији Вилхелма Фуртвенглера. Снимак из 1951. године трајао је тачно 74

минута. Тих 74 минута су, прерачунато на потребан пречник носача звука за

ту количину звучног материјала, значили пречник од 12 центиметара. 1980.

године је од стране тих фирми објављен стандард за снимање аудио

података (енгл. Rainbow Books). 1. октобра 1982 је изашао први уређај за

слушање (енгл. CD-Player) а већ 1988. године је произвођено 100 милиона

компакт дискова годишње.

Код пречника отвора у средини (14 милиметара) су Холанђани

(Филипс) водили главну ријеч. Као упоредна вриједност за ту величину је

коришћен пречник тада најмањег новчића на свијету - холандских 10-центи

(такозвани дубелтје).

Монитор

15

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05

Монитори су излазне јединице које служе за приказивање података

из рачунара. У почетку су монитори били црно-бели, црно-наранџасти,

црно-зелени или са релативно малим бројем боја док је данас стандард 24-

битна палета боја то јест око 16,7 милиона боја и резолуција 1024x768

пиксела.

Монитори са катодном цеви

CRT Monitor

Монитори са катодном цеви (енгл. CRT monitor, Cathode Ray Tube

monitor) су данас најзаступљенији и базирани на ТВ технологији. Површина

екрана (предњи део катодне цеви) је покривена основним елементима, тј.

фосфорним тачкама или тракама.

На задњем крају катодне цеви се налази електронски топ (тачније три

топа црвене, плаве и зелене боје) који шаље сноп електрона у правцу

појединих тачака и, у зависности од интензитета зрака, добија се светлија

или тамнија тачка дате боје на екрану. Комбиновањем интензитета црвене,

плаве и зелене боје се добија било која жељена боја.

Данас су у употреби три врсте CRT-а:

1. Dot-Trio Shadow Mask

2. Aperture Grille

3. Slot Mask

TFT монитори

TFT монитори (енгл. Thin Film Transistor) спадају у LCD (енгл. Liquid

Crystal Display) врсту монитора. Не садрже катодну цев, већ течне кристале

између две стаклене плоче, два поларизациона филтера, филтера боје и два

слоја за поравнавање. Иза ових слојева се налази позадинско осветљење које

се обично састоји од више флуоресцентних лампи. Довођењем напона на

слој за поравнавање се ствара електрично поље које поравнава течне

16

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05кристале, што онемогућава светлости да прође кроз њих, док се укидањем

напона омогућава пролаз.

Разлика између ЦРТ и ТФТ монитора је велика. ЦРТ монитори су

кабасти, док су ТФТ танки и велики таман колико треба. Потрошња

електричне енергије је код ЦРТ монитора око 80 вати за 17 инча док је код

ТФТ једва 20. ЦРТ монитори емитују електроне из катодне цеви, који излећу

и до 80 cm изван екрана и ако човек седи близу онда га погађају. То се осети

при дуготрајном седењу испред монитора на малој удаљености (идеално је

50 cm, али тада смо још у зони зрачења па је препоручљиво на сваких сат

урадити паузу од 10-ак минута). Код ТФТ монитора овога нема, тј.

електрони не излећу на толику удаљеност, већ на пар цм од стакла.

Освежавање ЦРТ монитора је у идеалном случају 120 херца по секунди а

већина квалитетних монитора је могла да нам понуди до 100 херца,

јефтинији су ишли до 85 (1 херц је једна слика у секунди коју исцрта

монитор). Код ТФТ монитора освежавање врши само када је то потребно

(када се на слици нешто помера). Брзина савремених ТФТ монитора је 2

мили секунде или 500 слика у секунди за пример узмите монитор од 16 мс је

имао нешто више од 50 слика у секунди.

Главни недостатак ТФТ монитора је верност приказа слике, пошто је

слика "пластичнија" од оне на ЦРТ, што може да засмета грфичким

дизајнерима, али и то ће брзо да се реши. Постоји низ недостатака у свакој

технологији, па тако и у овој, ТФТ технологија није савршена, тако слика

није иста при свим угловима гледања, пошто су кристали у некој врсти

мреже, они дају идеалну слику када се гледа под углом од 90 степени у

односу на екран, у задње време се појављују монитори који су декларисани

на угао видљивости од 180 степени, добијамо утисак да је све савршено.

Конструкција самог екрана је таква, да се слика деградира приликом

гледања са стране. Код јефтинијих монитора је то јако видљиво, а код

скупих мање, али ипак постоји деградација. Наравно, ако се монитор

користи само за једног корисника, то није проблем, јер је монитор лаган и

врло лако се подешава у положај који је за корисника идеалан, проблем је

17

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05кад више људи гледа нпр. филм, онда они са стране имају лошију слику од

оних у центру. Код скупљих монитора је то мање уочљиво.

Постоје још четири врсте ТФТ монитора.

Прва се дели на екран са односом 16:10 и 5:4, сада је у моди 16:10

пошто се филмови за ДВД и биоскоп праве у односу 16:9 а разлог зашто је

узет однос 16:10 је тај, што је то компромис између монитора за уживање и

рад, познатији су као вајд скрин монитори. Предност је та, што се не

приказују оне две црне штрафте на горњем и доњем делу екрана, самим тим

се и боље искоришћава расположиви простор. 5:4 су монитори на које смо

навикли. Ови монитори су јефтинији за производњу од 5:4, јер се од једне

плоче стакла мање баци као шкарт, тј. више се стакла искористи. Мана,

мањи размак између горње и доње границе нас наводи да уместо 17 инча

купимо 19, јер управо та дијагонала одговара величини од 17 инча 5:4

монитора, али добијамо на ширини. Овај однос се користи и при новијим

генерацијама лап-топ рачунара, а пошто је лап-топ шири, добија се простор

који се користи за убацивање нумеричке тастатуре, што је још један плус.

Друга врста је пивот модел, тј. монитор који се окреће око вертикалне

осе, погодан је за дизајнере, јер окретањем монитора у вертикалу,

дизајнер ,нпр. новина, добија простор који омогућава да види целу страницу

а4 формата без додатног скроловања, што је још једна предност ових

монитора. Наравно, ова функција такође кошта, али онај коме то користи,

њему се и исплати.

Трећа врста ТФТ монитора су са уграђеним ТВ Тјунером, тако да монитор

може да служи и као ТВ, ти монитори су обично скупљи од телевизора, али

гледајући да самим тим штедите на томе да уместо два уређаја купујете

један, то је такође предност, како за кућни буџет, тако и за простор.

Четврта врста су монитори са ДВИ улазом илити дигиталним. То су

монитори као и сваки други ТФТ, само што користе напреднију везу са

рачунаром. Слика преко ДВИ везе је квалитетнија, оштрија и у сваком

погледу боља. Код јефтинијих модела је понекад слика лошија у односу на

18

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05везу преко ВГА конекције, али то је чисто маркетиншки трик. Тако да се при

куповини монитора користите старим правилом, колико пара - толико и

музике.

Тастатура

Тастатура је периферни уређај рачунарског система направљен по

угледу на писаћу машину. Служи како за унос текста, бројева и знакова тако

и за контролу операција које рачунар извршава.

Физички, тастатура је скуп тастера са угравираним или одштампаним

словима, бројевима, знаковима или функцијама. У већини случајева

притисак на тастер проузрокује исписивање једног симбола. Ипак, да би се

добили неки симболи потребно је притиснути и држати више тастера

истовремено или у одређеном редоследу. Притиском на неке од тастера не

добија се никакав симбол већ се они користе за одређене операције на самој

тастатури.

Миш

Миш је спољашњи уређај за унос података рачунара, један од

саставних делова данашњег стоног рачунара и функција му је да се помоћу

њега помера курсор на екрану монитора.

Историја

Фирма Епл је 1984. године представила миша у склопу свог рачунара.

Тадашњи миш је имао само један тастер и везао се преко, за то посебно

направљеног, серијског порта. Механизам који је омогућавао рад је био

електромеханички. До 2000. године је овај механизам у потпуности и без

измена задржан. Већ 2000. године се појављује нов тип механизма који се

заснивао на оптици. Ти мишеви се још називају и оптичким мишевима. Број

тастера је еволуирао од једног до 5, па и више. Број тастера се повећавао у

19

Београдска пословна школа, Краљице Марије 149Информационе технологије у бизниу, Главни делови ПЦ-а, Милан Нешковић 2е1/1297/05складу са захтевима и могућностима оперативног система који је коришћен.

Тако у Мајкрософтовом ДОСу се могао користити само један тастер; са

појавом Windowsа 95 се могао користити и други тастер, Windows 98 па

надаље користе и трећи тастер (или точкић, који га замењује). 4 и више

тастера је направљено првенствено због комфорности у играма.Једна од

најпознатијих марки рачунарских мишева је "GENIUS".

- Wikipedia Слободна енциклопедиа

http://sr.wikipedia.org/wiki/glavna_strana

20