Erik S. Reinert 

GLOBALNA EKONOMIJA

Kako su bogati postali bogati i

zašto siromašni postaju siromašniji  

Beograd

2006

*     *     *  

PREDGOVOR 

       ... čitalac mora da odluči da li želi proste ili korisne odgovore na svoja pitanja – u tome, kao i u drugim ekonomskim pitanjima, ne možemo imati i jedno i drugo.

Joseph Alois Schumpeter

Austrijsko-američki ekonomista, 1932

   Trenutak kada je ova knjiga počela da nastaje može se, čak i posle mnogo godina, utvrditi sa velikom preciznošcu. To je bilo početkom jula 1967, na mom letnjem raspustu u gimnaziji, a mesto je bilo vrh največeg dubrišta u Limi u Peruu. Ovde, sa dobrim pogledom na brdo dubreta i na najbližu sirotinjsku četvrt, jedan čovek je napravio sebi kuću od starih buradi za hemikalije. Spolja je bila veselo ukrašena velikim krpama koje su se vijorile kao zastave na vetru, i vlasnik je pozvao nas, malu grupu prolaznika, da udemo na šolju čaja. U posetu Peruu smo otišli pošto je jedna peruanska organizacija, koja je, izmedu ostalog, gradila škole u Andima, uputila poziv Norveškom udruženju gimnazijalaca. Te iste jeseni sam bio voda prve Operacije Dan rada, koja se do tada zvala Dajte-jedan-dan akcija.1

   Zašto su oni bili toliko siromašni? Uz šolju čaja na vrhu du-brišta, tekao je moj tek drugi dan posete Peruu, i ovo pitanje je počelo da me intrigira. Razlog zašto je to pitanje počelo da me intrigira bio je taj što večina ljudi koje sam video kako rade – oni koji su radili sa prtljagom na aerodromu, šoferi u autobusima, zaposleni u hotelu, frizeri, prodavci u prodavnicama – nije delovala ništa manje efikasno cd svojih kolega u Norveškoj. Zrelija formulacija tog prvog pitanja je na kraju postala: ,,Šta je to kod tog 'tržišta' što čini da ljudi sa istom produktivnošću budu nagrađeni toliko različito, na različitim mestima?" Sutradan smo, nakon što smo skoro potpuno isprali smrad đubreta iz

odeće i sa kože, ja i drugi učenici iz Švedske i Finske bili gosti na ručku u Predsedničkoj palati, kod predsednika Perua. Pričali smo o siromaštvu i dok je većini bilo jasno da je izgradnja škola bila dobra ideja, niko nije imao jasnu ideju o tome šta su uzroci siromaštva. Objašnjenje siromaštva nisam našao ni u nekom leksikonu ni u ekonomiji i postajao sam sve više radoznao. Zašto šofer u Frankfurtu ima realnu platu 16 puta veću od plate podjednako efikasnog šofera u Nigeriji, kao što je nedavno Svetska banka izračunala? Svrha ove knjige je da dâ odgovor na to pitanje.

   Podrazumevalo se da ću raditi u privredi, i nakon što sam dobio diplomu iz preduzetne ekonomije (MBA) na Harvardu, osnovao sam jedno industrijsko preduzeće. Pitanje koje je nastalo na đubrištu u Limi, međutim, nikada nije prestalo da me interesuje. Istoričar Pol Bajroh [Paul Bairoch] izračunao je da je 1750. razlika između bogatih i siromašnih zemalja bila 2:1 – bogate države su bile duplo bogatije od siromašnih. Od tada je ta razlika samo rasla. Zanimljivo je, međutim, što je bilo toliko malo Ijudi koji su uopšte smatrali da je moje pitanje interesantno.

Vodeći ekonomisti su 1967. tvrdili, kao što to i danas čine, da će slobodna trgovina dovesti do ekonomskog ujednačavanja. Zašto u istoriji nastaju periodi – kao što su 1760-e, 1840-e i 1990-e-kada svetom vlada kolektivno ubeđenje, ,,svest" o teoriji međunarodne trgovine, da će, ako sve spremačice budu živele u jednoj a svi berzanski brokeri u drugoj državi, oni imati i iste plate? Takve periode uvek prate veliki društveni problemi, pa manje apstraktne teorije, koje se više baziraju na iskustvu, moraju da preuzmu vođstvo da bi prekinule veliku društvenu bedu koja je nastala. Ovde se američki ekonomista Pol Krugman [Paul Krugman] pokazao veoma intuitivan i tvrdi da u ekonomiji nastaju periodi kada ranije znanje biva zaboravljeno i neznanje vlada. Ja sam na kraju došao do zaključka da je razlog zbog kog se moje pitanje ni ne postavlja, taj što dominantna ekonomska teorija operiše sa pretpostavkama koje, što se tiče moje problematike, ne samo da daju pogrešne odgovore, već i postavljaju pogrešna pitanja (videti sliku 1). lzgledalo mi je da ne postoji ni jedna teorija koja objašnjava zašto je ekonomski rast toliko nejednako rasporeden. Cela ta problematika mi je postala toliko zanimljiva da sam pauzirao sa onim malim industrijskim preduzečem koje sam započeo u Italiji. Želeo sam da nađem odgovore na ta pitanja i napišem doktorsku disertaciju u SAD. Ceo odnos izmedu teorije i prakse je na kraju počeo da mi liči na ono što je Gete [Goethe] tako poetski opisao u Faustu: ,,Siva je sva teorija, prijatelju moj. Zeleno je zlatno drvo života."

Slika 1. Na osnovu pogrešnih pretpostavki postavljaju se pogrešna pitanja           

   Kao i u ekonomiji, pogrešne pretpostavke ne daju samo pogrešne odgovore, već se na osnovu njih postavljaju i pogrešna pitanja. Nerealne pretpostavke koje su sam temelj standardne teorije, jesu slabost svih teorija koje vuku korene od Dejvida Rikarda (1817) – i liberalizma i komunističke planske ekonomije.       

I UVOD 

Dva različita načina razmišljanja o teoriji i stvarnosti 

   Ako uporedimo ekonomsku teoriju i ekonomsku istoriju – dve različite oblasti ekonomije koji retko kad komuniciraju – primetićemo neke zanimljive obrasce u odnosu izmedu teorije i prakse: često je to odnos izmedu prostih teorija i korisnih teorija, kao što je slučaj u gore navedenom Šumpeterovom citatu. Aristotel je smatrao da tržnice moraju da se nalaze dalje od velikih gradova. Arheolozi nam govore da ljudi nisu slušali njegove savete; tržnice su bile deo velikih gradova. Knjiga Adama Smita [Adam Smith] Bogatstvo nacija (1776), govorila je Englezima da moraju da se upuste u slobodnu trgovinu. Istorija pokazuje da je Engleska, tokom čitavog jednog veka pošto je dotična knjiga izašla, bila zabarikadirana iza više uvoznih carina nego Fran-cuska, iako Francusku svi danas smatraju najjačom tvrdavom protekcionizma. Čikaška škola ekonomije – koja, grubo gledano, stoji iza teorijske osnove Svetske banke – govori celom svetu da se vlasti ne smeju mešati u ekonomiju. U stvarnosti, gradonačelnik Čikaga troši milione dolara da bi stvorio pogodno tlo za razvoj visokotehnoloških preduzeča. Dakle, u istom gradu, u isto vreme, postoji ogroman jaz izmedu retorike i stvarnosti. Retoriku nameču drugima, dok sami rade nešto sasvim drugo. Džordž Buš [George Bush] propoveda slobodnu trgovni za sve. U stvarnosti, SAD subvencionišu i štite i svoje poljoprivrednike i svoja visokotehnološka preduzeea. Pol Krugman, čovek koji je imao veliki uticaj na norveške stavove o privrednoj politici, žali se na to što u njegovoj domovini, u SAD, njegove omiljene teorije nemaju nikakvog uticaja na praktičnu politiku.

   Ovde se, dakle, vidi obrazac: veliki jaz izmedu zvučnih i apstraktnih teorija i onoga što se dešava u stvarnosti. Bogate države imaju tendenciju da siromašnima nameču teorije koje oni same niti koriste, niti su ikada koristile. Zbog toga postaje strahovito važno da se prozre kroz retoriku i vidi šta se stvarno dešava. Istorija ekonomske politike (ono što su ljudi stvarno radili) ne postoji kao akademska disciplina, za razliku od istorije ekonomske teorije (ono što su teoretičari tvrdili da treba da se radi). Norveško-američki ekonomista Torstejn Veblen [Thorstein Veblen] (1857–1929), jedan od najpoznatijih poznavalaca društva u SAD svih vremena, razlikuje ezoterične teorije, apstraktne i namenjene samo posvečenom sveštenstvu, i egzoterične teorije, praktične teorije namenjene svima. Problem je, dakle, u tome što su se ezoterične teorije pokazale kao daleko ograničenije u

praksi nego što istorija ekonomskih ideja pokušava da nas ubedi. Međutim, još od Adama Smita, one se koriste kao ideološka i propagandna zaštita. Nova klasična ekonomska teorija koja ,,dokazuje" da će svi postati bogati u kapitalističkoj tržišnoj ekonomiji dobar je primer za to.

   Taj jaz izmedu teorije i stvarnosti postaje još očigledniji kada isti teoretičari koriste različite teorije za različite ciljeve. Probleme koji se odnose na udaljene stvari, treba rešavati uz pomoć zvučnih i apstraktnih principa. Kada se problemi približe sopstvenim interesima, primat dobijaju zdrav razum i iskustvo. Adam Smit – čija je pomenuta knjiga izašla tokom Američke revolucije – tvrdio je da će američke kolonije napraviti veliku grešku ako pokušaju da štite svoju industriju. Jedan od bitnih razloga zbog kojih su se SAD otcepile, bio je taj što je Engleska, kao što su i sve druge kolonijalne sile uvek činile, zabranjivala bilo kakvu industrijsku proizvodnju u severnoamerčkim kolonijama (izuzetak su bila proizvodnja katrana i drva za jarbole, koji su Englezima bili potrebni). Međutim, na jednom drugom mestu u svojoj knjizi, Adam Smit tvrdi da samo nacije koje imaju industriju uopšte mogu da pobede u ratu. Aleksandar Hamilton [Alexander Hamilton] – prvi ministar finansija SAD – pročitao je Smitovu knjigu i, prirodno, izabrao da se američka privredna politka bazira na Smitovom shvatanju (zasnovanom na iskustvu) ko pobeđuje u ratovima, a ne na njegovim teorijskim stavovima o slobodnoj trgovini. SAD su štitile svoju industriju skoro 150 godina. Teorija na kojoj se zasniva današnji svetski poredak, proriče da će slobodna trgovina stvoriti ,,izjednačavanje cena faktora proizvodnje", drugim rečima, da će cene radne snage i kapitala biti iste u celom svetu. Malo koji ekonomista bi danas rekao svojoj deci da je svejedno da li će započeti karijeru kao advokati ili kao spremačice, jer je ,,izjednačavanje cena faktora proizvodnje" odmah iza ugla ili zato što imaju ,,komparativnu prednost" u tim delatnostima. U ličnom životu, makroekonomisti uviđaju da je izbor ekonomske delatnosti ključan za životni standard njihove dece. Na nacionalnom nivou, međutim, oni su sprečeni da misle to isto, jer su iza-brali pojmove pomoču kojih ne mogu da prave razliku izmedu različitih delatnosti. Na nacionalnom nivou, standardna ekonomska teorija ,,dokazuje" da će jedna imaginarna nacija sastavljena samo od spremačica biti podjednako dobrostoječa kao nacija sastavljena samo od berzanskih brokera. Ekonomisti, dakle, decu u Africi savetuju na osnovu potpuno drugačijih shvatanja od onih koje koriste kada savetuju sopstvenu decu. Ako se zemlja specijalizuje tamo gde ima ,,komparativne prednosti", to znači da se specijalizovala za delatnost u kojoj je relativno efikasnija u odnosu na drugu zemlju. Dodatak I na kraju knjige pokazuje kako ta teorija trgovine stvara mogućnost da država ima ,,komparativne prednosti" u tome da bude siromašna i primitivna.

   Postoje dve glavne grupe ekonomskih teorija i ekonomisti se kreću od jedne do druge u zavisnosti od toga da li daju savete sopstvenoj deci ili deci u Africi. Prva grupa se bazira ne metafo-rama – ili upoređivanjima – sa fizikom, kao što je ,,nevidljiva ruka" koja drži Zemlju u orbiti oko Sunca (iz 1750-ih godina) ili metafora ravnoteže iz fizike 1880-ih godina. Ono što sam ja u ovoj knjizi nazvao današnjom standardnom teorijom zasniva se na metafori ravnoteže, koju su i sami fizičari napustili 1930-ih godina. Ta teorija se gradi odozgo na dole, pretpostavke iz sveta fizike nameču se stvarnosti. Tu teoriju ekonomisti koriste kada se obračaju afričkoj deci.

   Druga grupa ekonomskih teorija zasniva se na iskustvu, gradi se odozdo na gore. Na početku svog nastajanja, te teorije često i nisu teorije, već samo praksa. Venecija je vodila definisanu privrednu politiku vekovima pre nego što ju je ekonomista Antonio Sera [Antonio Serra] 1613. godine apstrahovao u teoriju i objasnio zašto ona funkcioniše. Takvi modeli često se baziraju na biološkim metaforama. Ljudsko telo koristi se kao metafora u društvenim naukama još od rimskog zakona, od oko 400. N. E. Ta grupa teorija zasniva se na kvalitativnom razumevanju, koje se često ne može kvantifikovati. Sa Čarlsom Darvinom [Charles Danvin] dobili smo novu biološku metaforu, u kojoj se promene u društvu – kao što su inovacije i stvaralaštvo – tumače kao mutacije u prirodi. Žan Baptist Lamark [Jean Baptist Lamarck] (1744–1829) je francuski biolog koji je smatrao da se i stečene osobine mogu nasledivati. Ta metafora dobro odgovara ekonomiji, jer se znanje i iskustvo mogu skupljati tokom više generacija. Ekonomisti, u svom privatnom životu, koriste ovaj tip teorija zasnovanih na iskustvu kada savetuju svoju decu da se u svetskoj privredi ne specijalizuju kao spremači i spremačice.

   Sve ove metafore imaju svoje prednosti i nedostatke. Metafore iz fizike vrlo su snažne i daju precizne odgovore, kao na primer da će se sve plate na svetu izjednačiti kada budemo imali slobodnu trgovinu (izjednačavanje cena faktora proizvodnje). Problem je što metafore iz fizike ne mogu da barataju kvalitativnim razlikama koje stvaraju razlike u prihodima. Bez obzira na to koliko obrazovanja pružimo spremačici, njena plata nece dostići platu jednog brokera. Jedini način na koji spremačica može da poveća svoju platu je da promeni posao. Ako to ne učini, onda se specijalizovala za to da bude relativno siromašna. Za ekonomiste koji rade sa metaforama iz fizike neshvatljivo je da se i cete nacije mogu specijalizovati za to da budu siromašne, jer u njihovom svetu ne postoje razlike izmedu privrednih delatnosti. Oni zbog toga ne prihvataju kada siromašne naeije pokušavaju da se uključe u privredne aktivnosti koje mogu doneti viši standard, kao što su to jedna za drugom sve bogate države činile. Modeli iz fizike nisu u stanju ni da barataju inovacijama; dinjenieom da se u svetu dešava nešto kvalitativno novo. Oni ne uviđaju ni sinergijske efekte2 u društvu i prirodno dovode do izjave Margaret Tačer [Margaret Thatcher]: ,,There is no such thing as society."

   Modeli zasnovini na iskustvu – za koje se najčešće koriste metafore iz biologije – daleko su neodredeniji i ne daju tako jasne odgovore. Za razliku od modela iz fizike, kod kojih je ekonomska politika ista i nezavisna od konteksta (situacija u kojoj se nalazimo je nebitna), biološki modeli daju različite predloge u zavisnosti od situacije u kojoj se država nalazi. U nekim slučajevima je slobodna trgovina veoma dobra, u nekim ne. To znači da u ekonomiji, kao što je Šumpeter ukazao u citatu na početku knjige, imamo izbor izmedu prostih objašnjenja koja nisu relevantna ili komplikovanijih objašnjenja koja jesu releventna. Ljudsko telo kao metafora za društvo je u prednosti jer se u njemu ogledaju sinergije i komplementarnost. To je jedina metafora koja u sebi sadrži čoveka kao duhovno biće – ono što je Fridrih Niče [Friedrich Nietzsche] tako dobro nazvao kapitalom duha i volje.

   Ova dva načina razmišljanja su na mnoge načine komplementarna. Oba su nam potrebna isto kao što nam je potrebna i leva i desna noga da bi hodali, kako je to Alfred Maršal [Alfred Marshall] rekao. Modeli zasnovani na fizici pružaju nam iluziju reda u

haosu koji nas okružuje, ali na štetu kvalitativnog razumevanja stvarnosti. Ako zaboravimo da ti modeli nisu stvarnost, već samo njene veome uprošćene verzije, možemo napraviti velike greške, kao što to sada radimo sprovodeći globalizaciju nanačin na koji to radimo. Umesto ,,izjednačavanja cena faktora proizvodnje" na mnogim mestima se dešava ,,polarizacija cena faktora proizvodnje" – bogate zemlje postaju bogatije, dok siromašne postaju siromašnije. Zbog toga što do takvog ishoda ne može doći u modelima zasnovanim na fizici, potrebno je puno vremena pre nego što neko učini nešto povodom toga. Problem je u tome što modeli zasnovani na fizici apstrahuju upravo one faktore koji stvaraju bogatstvo, faktore koje bogate države imaju a siromašnim državama nedostaju: inovacije, sinergijske efekte i ekonomije obima3 kao i privredne delatnosti u kojima ovi elementi nastaju. Njima ćemo se vratiti kasnije.

   Ekonomsku tradiciju zasnovanu na iskustvu i biološkim metaforama ja zovem Drugi kanon (The Other Canon).4 To je zajednička oznaka za ekonomsku teoriju zasnovanu na stvarnosti koja je od kraja 1400-ih do danas jednu po jednu državu Prvog sveta izvlaćila iz siromaštva. Dodatak II na kraju knjige pokazuje ,,stablo" ove teorije. Drugi kanon je, isto kao i standardna teorija, način razmišljanja, ali takav u kome je poznavanje činjenica najbitnije. Ja uopšte ne tvrdim da je to jedino ispravno učenje; baš suprotno, ispravno učenje je uvek neverovatno komplikovan fenomen jer svaka politika u potpunosti zavisi od konteksta u kom se nalazi, i samim tim i od specifičnog znanja relevantnog u tom trenutku. U Dodatku III na kraju knjige, ova alternativna i manje apstraktna teorija se uporeduje sa današnjom standardnom teorijom. Taj dodatak će biti najkorisniji ekonomistima.

   Ova alternativna teorija odredila je ekonomsku politiku u svim državama koje su, posle prvih ,,prirodno bogatih" država kao što su Venecija i Holandska republika, prešle put od siromaštva do dobrostojećeg društva. Engleska je od 1485. i vekovima nadalje vodila takvu politiku, SAD od 1776, Danska-Norveška je takvu politiku vodila 1700-ih (detaljan pregled korišćenih sred-stava može se naći u trećem izdanju Dannemarks og Norges Gei-stlige og Verdslige Staat [Danska i norveška duhovna i svetovna država] Ludviga Holberga iz 1762.) a Norveška – oponirajuči Švedskoj – od 1830-ih do daleko iza Drugog svetskog rata. Po pitanju praktične primene, prethodnici današnje nove klasične standardne teorije kao i sama nova klasična standardna teorija, u stvarnosti čine samo kratke istorijske periode, dok se svet ne probudi i ne okrene nečem realističnijem. Ova knjiga se zasniva upravo na toj manje apstraktnoj tradiciji Drugog kanona, u kojoj su razlike između privrednih delatnosti ključ za razumevanje nejednakog ekonomskog rasta.

   Profesor Viktor Norman [Victor Norman] opisuje današnju standardnu teoriju na upečatljiv način kada kaže:, jedna od Jepih stvari sa ekonomijom je što je ona samo način razmišljanja, či-njenično znanje ne postoji".5 U tom teorijskom svetu, stvarnost i činjenice ponekad predstavljaju elemente koji remete red. Još je Dejvid Rikardo [David Ricardo], engleski ekonomisita čija je knjiga iz 1817. preteča standardne teorije (bilo da se radi o levičarskoj ili desničarskoj strani), navodno jednom prijatelju, koji je smatrao da se njegove teorije ne slažu sa činjenicama, rekao ,,šte-ta za činjenice".6 Dakle, forma je bitnija od relevantnosti. Posledica toga je da je današnja standardna ekonomska teorija apstrakcija stvarnosti, na isti način kao što je šah apstrakcija rata. I, kao što se konflikt u

Iraku ne rešava pozivajući se na pravila iz šaha, tako se i problem siromaštva u svetu ne može rešiti pozivajući se na teorije koje ne sadrže poznavanje činjenica. Razlika je u tome što šahisti to znaju, ali previše ekonomista toga nije svesno.

   Pobornici Drugog kanona – kao i njihovi prethodnici, od kojih su poslednji živeli u SAD i Nemačkoj – zastupaju mišljenje da se naučna teorija mora graditi na posmatranju stvarnosti, što je suprotno današnjoj standardnoj teoriji, koja uzima slučajno izabrane pretpostavke i pokušava da natera stvarnost da im se prilagodi. Kao što je jedan Rikardov prijatelj rekao, u takvoj situaciji, mora doći do velike diskrepance izmedu teorije i stvarnosti. U Drugom kanonu se do razumevanja na makronivou dolazi samo kroz detaljno poznavanje dešavanja na mikronivou. Ovo je dijametralno suprotno od gore navedenog citata Viktora Normana – ovde je forma nebitna a relevantnost je sve. Jedino bitno jeste stvarnost, i sva relevantna sredstva su dozvoljena. Fokus na matematiku i preciznost – na pojmovni aparat više nego na objekat analize: samu privredu – dovodi do problema na koji je nobelovac Amartja Sen [Amartya Sen] ukazao: većina ekonomista će radije praviti precizne greške, nego što će da bude otprilike u pravu.

   Apstraktna standardna teorija, onako kako se sada koristi prema zemljama u razvoju, pretpostavlja svet bez raznovrsnosti i varijacija, bez trenja i konflikata, u kome je novo znanje besplatno i dostupno svima u istim količinama i u isto vreme, kao mana sa neba (savršena informisanost). Da je ova knjiga namenjena isključivo ekonomistima, ovo bi bilo mesto na kome bi mogli da diskutujemo o svim pretpostavkama u ekonomiji, pretpostavkama koje nastaju manjeviše zato što su ekonomisti izabrali da modeliraju društvo prema fizici iz 1880-ih godina. Ja se, među-tim, neću upuštati u tehničku diskusiju o pretpostavkama, već ću samo ukazati na to da je pretpostavka o jednakosti – nedostatku raznovrsnosti i različitosti – ishodište svih pretpostavki. Ako pret-postavkama eliminišemo bilo kakve razlike ili raznovrsnost – izmedu ljudi, privrednih grana ili država – ekonomija je napravila izbor koji nam je Šumpeter predstavio u svom citatu na početku knjige. Umesto relevantnosti, jednostavnost i jasnost su postali prioriteti. Samim tim, nestali su i svi faktori koji kvalitativno razlikuju dvanaestogodišnjaka iz sirotinjske četvrti u Limi, koji vodi svoju ,,firmu za čišćenje cipela", od Microsofta.

   U stvarnosti, pretpostavka o savršenoj informisanosti značila bi da se ljudski rod mora sastojati od istovetnih individua, kloniranih verzija Robert Muzilovog [Robert Musil] čoveka bez osobina. Kao što su nemački ekonomisti ukazali u XIX veku, kvantifikacija u okviru takve teorije predstavlja kvantifikaciju beskvalitetnih veličina, radne snage bez znanja i kapitala bez znanja. Zaključci o izjednačavanju cena faktora proizvodnje pri slobodnoj trgovini do kojih dolazi teorija trgovine u stvarnosti su već ugrađeni u pretpostavke te teorije; u njoj su svi faktori isti i podjednako vredni, te stoga ne mogu proizvesti ništa osim harmoničnog rezultata. Jedan od rezultata teorijskog razvoja u XX veku je da su nestale dve suštinske dimenzije: vreme (istorija) i prostor (geografija). Apstraktni svet ekonomije na kraju postaje bezvremenski, bezprostaran i bez trenja; svet u automatskoj harmoniji, u kome je jednom hrastu potrebno isto onoliko vremena da poraste, koliko i nama da ga posečemo (naime, nije potrebno nikakvo vreme). Rezultat tog visokog nivoa apstrakcije je da se u stvarnom svetu stalno dešavaju stvari za koje

teorija tvrdi da su nemoguče, kao što je finansijska kriza u Aziji ili činjenica da neke države postaju siromašnije zbog načina na koji se globalizacija sada sprovodi.

   Današnjo) standardnoj ekonomiji nedostaju faktori ekonomija obima, tehnološke promene i sinergijski efekti, koji su svi ponaosob, zajedno ali i prožimajući i pojačavajući jedan drugog, krajnje suštinski za objašnjenje ekonomskog rasta. Postoje mno-gi modeli u kojima ekonomisti pokušavaju da ponaosob uzmu u obzir neki od ovih faktora; moja poenta je da ti modeli imaju minimalan uticaj na politiku koju institucije Vašingtona – Svetska banka i Medunarodni monetarni fond (MMF) – nameču siromašnim državama koju su pod njihovim okriljem (naime, apsolutnoj većini). Šteta koja nastaje izostavljanjem ovih faktora pogada države na različite načine. U praksi, cenu toliko apstraktne ekonomije plaćaju siromašni. Države koje izvoze proizvode kod kojih se dešavaju brze tehnološke promene, kod kojih figuriraju značajne ekonomije obima i veliki sinergijski efekti, ne pate zbog toga što su ti faktori iskljuČeni iz teorije. Pa, one ih imaju u praksi. Države u razvoju koje često izvoze robu kod koje ti isti suštinski elementi ne postoje – roba kod koje se ne dešavaju tehnološke promene, kod koje nema ekonomije obima i sinergija – bivaju oštećene. To je kao da pretpostavimo da fizička snaga nije potrebna za neki zadatak za koji je u stvarnosti potrebna velika snaga. To neće štetiti jakima, već samo slabima.

   Austrijanac Jozef Šumpeter [Joseph Schumpeter] (1883-1950), koji je mnogo godina predavao na Harvardu i koji za Drugi kanon predstavlja jednog od centralnih teoretičara, smatrao je da ekonomija pati od Rikardovog greha (the Ricardian Vice). To znači da se ekonomska teorija gradi na pretpostavkama koje su izabrane nasumice, bez empirijske osnove. Danas možemo tome dodati i Krugmanov greh (the Krugmanian Vice).7 On se sastoji u tome da imamo teorije koje opisuju stvarnost bolje od standardne teorije, ali ih ne koristimo u praktičnoj politici. Ako na to dodamo ono što švedski nobelovac Gunar Mirdal [Gunnar Myrdal] naziva oportunističko neznanje, stvorili smo svet u kome se različite teorije koriste za različite ciljeve u zavisnosti od političkih kriterijuma. Jedinstveno tržište Evropske unije prodato je biračima na osnovu toga što će ekonomije obima stvoriti veće bogatstvo (Čekinijev [Cecchini] izveštaj). Kada isti političari treba da primene neku teoriju na trgovinu sa Aftikom, oni biraju Rikardovu teoriju trgovine, u kojoj se pretpostavlja da ekonomije obima ne postoje. Političari su isto tako mogli da obrnu pretpostavke i da za Afriku koriste teorije koje kažu da ona treba da izgradi sopstvenu industirju (u kojoj postoje ekonomije obima), a za jedinstveno tržište da koriste teorije koje kažu da ono nema budučnost. Izbor teorija koje ćemo koristiti, na kraju je pitanje moći, te tehnologije i ekonomija obima koje stoje iza te moći. Kroz odstranjivanje tehnologije i ekonomija obima, standardni ekonomisti su takode prestali da izučavaju ekonomsku moč i zbog toga su, nažalost, postali korisni idioti za nacije koje u svakom trenutku imaju najviše ekonomske moći.

   Engleska ekonomska tradicija rano je počela da se razlikuje od kontinentalne. Istovremeno dok je upravnik carina Adam Smit 1776. opisivao svetsku ekonomiju fokusirajući se na prodaju i ku-povinu, nemački profesori ekonomije – kao što je Johan Bekman [Johan Beckmann] iz Getingena – pisali su o proizvodnji, tehnologiji i znanju. Kod Adama Smita, proizvodnja nestaje jer on i nju i trgovinu svodi na ,,rad". Dejvid

Rikardo je 1817. nastavio Smitovim stopama, ali sa još apstraktnijom teorijom zasnovanom na ,,radu" – veličini bez ikakvih kvaliteta – kao merilu vrednosti. Kasnije je Karl Marks pisao o kapitalizmu i njegovim problemima u tipično nemačkoj tradiciji orijentisanoj ka proizvodnji. Kada je došao do tačke kada je trebalo da nađe rešenje za probleme kapitalizma, on se, međutim, okrenuo Rikardovoj radnoj teoriji vrednosti, koja je inače potpuno strano telo u nemačkoj tradiciji. To je imalo velike posledice.

   Zbog toga su i liberalne i komunističke ekonomske teorije postale verzije Rikardovog apstraktnog sistema i iz tog razloga ih opterećuju mnoge slične slabosti. Obema teorijama nedostaje ono što Fridrih Niče naziva kapitalom duha i volje: novo znanje, inovacije, preduzetništvo, vođstvo i sposobnost organizacije. Zbog toga što su kupovina i prodaja postale srž teorije – a inovacije, znanje, preduzetništvo, vodstvo i vlasništvo nisu bili prisutni – komunistička planska ekonomija mogla je da zameni tržište velikom mašinom za računanje. Liberalizam je na kraju, sa Fridrihom fon Hajekom [Friedrich von Hayek], dobio svog preduzetnika koji stvara ravnotežu u privredi. Suštinski preduzetnik, Šumpeterov preduzetnik koji razbija ravnotežu kroz inovacije, teško se može formalizovati. Na osnovu svog zajedničkog porekla u Rikardovom imaginarnom, statičkom svetu bez trenja, ni komunistička ni liberalistička teorija državi ne daju neko posebno mesto. Kod Marksa država treba da nestane. 

   Činjenica da je Rikardov apstraktni sistem – u kome su sve pretpostavke, osim opadajućih prinosa u poljoprivredi, uzete iz vazduha – koren svog zla i u levom i u desnom političkom krilu, postala je jasna još 1890-ih. Ipak, veliki deo XX veka obeležio je građanski rat između rikardijanskih ekonomista, između liberalističke i komunističke ideologije. Engleski ekonomista, Nikolas Kaldor [Nicholas Kaldor], podsetio nas je usred hladnog rata: ,,Marksistička teorija je u stvarnosti samo uprošćena verzija (Dejvida) Rikarda, obučena u drugo ruho."

   Zbog bliske veze izmedu komunističke planske ekonomije i liberalizma, ekonomistima je lako da idu od jedne do druge političke krajnosti – od toga da budu levo orijentisani rikardijanci do toga da budu desno orijentisani rikardijanci. Na izvestan način, ova dva krila rikardijanaca predstavljaju zajednički front protiv alternativne ekonomske teorije zasnovane na iskustvu, teorije koja se fokusira na strane, nerikardijanske elemente kao što su istraživanje, inovacije, preduzetništvo i vlasništvo. Alternativni teoretičari lako doživljavaju istu sudbinu kao socijaldemokrate u starim građanskim ratovima u Latinskoj Americi – njih prve streljaju jer i desničari i levičari hoče da ih se otarase. Posebno u norveškoj ekonomskoj debati, u velikoj meri dominiraju rikardijanci na obestrane političkog spektra. Iako gore pomenuti teorijski strani elementi polako isplivavaju, norveški ekonomisti ih sporo sprovode u praktičnu politiku.

   Koriščenje matematike kao sredstva u standardnoj teoriji još više pojačava slabosti koje već postoje u teorijskom temelju koji je stvorio Dejvid Rikardo, naime njegov odnos prema stvarnosti.8 U nemačkoj filozofiji postoji pojam verstehen kao neka vrsta razumevanja koje se ne može kvantifikovati ili redukovati na simbole. Filozof Hans-Georg Gadamer opisuje to kvalitativno razumevanje kao nešto blisko suštini ljudskog duha. Ako druge ljude posmatramo isključivo kroz osobine koje možemo kvantifikovati –

visina, težina, procenat vode i sadržaj minerala ili drugih elemanata – izgubićemo iz vida neke njihove vrlo važne kvalitete. Nešto slično dešava se sa načinom na koji ekonomija posmatra društvo, kada veličine i simboli koji se mogu kvantifikovati postanu dominantni: korišćenje matematike suzbija kvalitativno razumevanje. Kao što je filozof Vitgenštajn [Wittgenstein] ukazao, matematika lako počinje da upućuje na samu sebe (selfrefe-rential). Albert Ajnštajn [Albert Einstein] je izrazio sličnu skepsu prema korišćenju matematike kada je tvrdio da su ,,matematičke predstave nesigurne u onoj meri u kojoj upućuju na stvarnost, a u onoj meri u kojoj su sigurne, one ne upučuju na stvarnost". Samoupućujuća priroda matematike ekonomiji daje neku vrstu introvertnog ,,autističnog" odnosa prema stvarnosti, u kom zaključci u velikoj meri proističu kao nužne posledice pretpostavki. U svojoj pobuni protiv ekonomije kakva je danas, francuski studenti ekonomije su se sa ovim uhvatili u koštac na zanimljiv način kada su osnovali pokret za ,,postautističnu ekonomiju".9

   Isti samoupućujući i introvertni odnos prema stvarnosti sta-jao je i iza metoda starih sholastika. Naš prvi ekonomista Ludvig Holberg, ismevao je taj odnos kada je pustio Erasmusa da ,,doka-že" Majci Nile da pošto kamen ne može da leti i Majka Nile ne može da leti, ergo Majka Nile mora da je kamen.10 Frensis Bejkon [Francis Bacon] u XVII i Džonatan Svift [Jonathan Swift] (u Guliverovim putovanjima) u XVIII su, kao i Holberg, ismevali sholastičku filozofiju. Danski ekonomista Birk [Birck] je još 1920-ih okarakterisao delove ekonomije kao ,,modernu sholasti-ku".11 Prvi ekonomisti koji su počeli da koriste matematiku, bilisu Italijani u XVIII veku, ali pošto su pokazali veliki entuzijazam u početku, odustali su od tog pokušaja, jer matematika nije pruži-la veče razumevanje. Sa neverovatnom pronicljivošću, italijanski ekonomista Ignjacio Radikati [Ignazio Radicati], predvideo je 1752.: ,,(Koristeči matematiku) sa ekonomijom ćete učiniti isto što su sholastici učinili sa filozofijom. Čineći stvari sve suptilnijim, nećete znati gde da stanete." U ekonomiji danas postoji vrlo naivan pogled na matematiku kao ,,vrednosno neutralnu", i zbog toga se ne problematizuju ograničenja koja nam ona postavlja.

   Ovo nije argument za prestanak sa kvantifikacijom. Kvanti-tativni i kvalitativni metodi za razumevanje sveta su jasno komplementarni. Problem je u tome što faktori koji svet čine polari-zovanim na bogate i siromašne slabo ulaze u kvantitavnu formu razumevanja koju koriste ekonomisti. Oni su sebe hendikepirali na isti način na koji bi to učinio naučnik koji bi izabrao da piše doktorsku disertaciju o različitim tipovima snega na svahiliju a ne, na primer, na laponskom. Izabrali smo jezik u kome nema bitnog pojmovnog aparata na kome možemo bazirati naša shvata-nja. Kao i cirkularna logika sholastike (,,Majka Nile je kamen"), kvantitativna forma znanja stvara tvrdnje koje se u potpunosti kose sa zdravim razumom, kao što, recimo, čini teorija trgovine koja pokazuje da država treba da se drži svojih komparativnih prednosti iz kamenog doba. Modeli zasnovani na fizici imaju suštinske slepe mrlje koje skrivaju važne probleme. Kao što Tomas Kun [Thomas Kuhn] kaže u Strukturi naučnih revotucija, najviše citiranoj knjizi XX veka: ,,Naučna paradigma može izolovati društvo od bitnih društvenih problema koji se ne mogu redukovati na delove u naučnoj slagalici, jer se ne mogu izraziti kroz konceptualna i instrumentalna sredstva kojima paradigma raspolaže."

   Današnja ekonomska paradigma ne razume siromaštvo, jer nije u stanju da dode do kvalitativnog razumevanja različitosti. Takode je vrlo teško izbaviti se iz ove paradigme.