Grčka - Iskušenja na plaži Hilandara Srpski manastir na Svetoj Gori nalazi se na istočnoj strani

poluostrva, udaljen je tri kilometra od mora. Put oivičen kiparisima obiluje znamenjima ali i pitanjima

Hilandarska obala

Koliki je kaluđerski korak? Dugačak. To bi trebalo da zna onaj ko pita nekog kaluđera koliko ima peške. „ Ma, to vam je blizu, kaže monah Hilandarac, pokazujući rukom. Stižete za petnaest minuta, najviše dvadeset”. E, a tih kaluđerskih dvadeset, pretvorilo se u novinarskih pedeset.

Spuštamo se kaldrmom za koju tvrde da je iz vremena Svetog Save. Ko zna da li je njome Sveti hodio, ali da je znamenita jeste. Pored staze su mnoga znamenja, kao što je na Hilandaru više istorije po kvadratnom santimetru nego što je moglo da stane na Gugl.

Kapela podignuta na mestu gde je majkao magarac na čijem sepetu je vezana bila ikona Trojeručice!? Zašto je to znamenito - nije nam jasno,

izuzev da i obično ovde postane mitsko. Na desetinama blogova koje popunjavaju hodočasnici Hilandara opisuje se taj spomenik, ali nam i dalje nije jasno u čemu je važnost tog događaja. A same scene su realistički freskopisane, te je događaj sagledljiv. Očigledno smo propustili školu „Hilandar za početnike”.

Među velikane se „ugurao” i nesrećni Aleksandar Obrenović. Dao je u kamenu urezati da je posetio Hilandar 1896. godine, kojom prilikom je darivao manastir vinogradom i vodovodom. Kiparisi carski grenadiraju uz prašnjavi drum. Krst cara Dušana. Na ovom mestu su monasi dočekali svog cara kada je izbegao pred kugom, koja je harala Srbijom. U razgovoru s hilandarskim monasima, mogu se čuti dve verzije ovog događaja. Da je bratstvo izašlo pred cara negde na pola puta od luke do manastira, da bi ga pozdravili, ali i da bi mu rekli da njegova žena ne može dalje. Ali nisu oni rekli, već neko drugi je umesto njih progovorio. „Sišla je Majka Božija, i rekla, ti možeš da prođeš, a ti, nazad !”. Monah ovaj događaj priča ne samo kao da mu je prisustvovao, već i kao da se juče desio. Tako mu se oči šire, ruka odlučno sikteriše. Gledajući ga, osetimo da stojimo na različitim stepenicama vremena.

Pirg kralja Milutina je odbrambena kula, u kojoj je dežurala jedinica srpske vojske. Brana za gusare. Pirg deluje odbojno, grubih je linija, zastrašuje – kako i treba. Ta odbrambena kula osmatra more. Hilandarska obala je pitom, dugačak zaliv. Na južnom kraju je arsana – pristanište, koje se više ne koristi. Po krovu zgrade se razmileli radnici, kao paukovi.

Radnika ima u okolnim plastenicima. Voze se u prikolici traktora. I dalje nas ne napušta osećaj da je u onom alkibijadovskom smislu nedostatno živeti u svetu bez žena. Nekako je šturo, nema boje ni melodije. Pogotovo nam to smeta u vinogradu, jer teško zamišljamo slast berbe bez zavrnutih sukanja beračica koje muljaju grožđe. Kada smo pokušali da pitamo monahe, gde to piše i zašto da je ženama zabranjen ulazak na Svetu Goru, nema pisanog objašnjenja, samo aksiom: „ To je odluka Majke Božije”.

Sunce toliko jako peče, pod pravim uglom, kao da je tanjir koji se suviše približio zalivu. Hladovinu i vodu očekujemo u manastiru Svetog Vasilija, zadužbini Stefana Dečanskog. Obnavlja se, rekao nam je monah koji nas je uputio na obalu, a ima dole jedan monah, pa obiđite. Oko manastira pusto, samo konj pase na livadi po kojoj je izgorela trava. Manastir je na špicu žala, utvrđen. Vire polusrušeni krovovi nekoliko zgrada.

Pirg kralja Milutina

Penjemo se do drvenog mostića koji preskače provaliju. A manastir zaključan. Drvena kapija zamandaljena. Obaveštenje kaligrafski ispisano i prekriveno najlonom, da bude otporno na kišu. Evo šta piše u objašnjenju zašto je zaključano:” Poštovani oci i bratije (pa znak trougla od tri tačke) Posete primam samo radnim danom od 9 do 12. Nedeljom, praznikom i van rečenog vremena samo po dogovoru. Oprostite i pomenite.„

Ostasmo tako na vrelini, nigde `lada nema. I dođosmo u iskušenje da se okupamo u moru. Rekli su nam da to nije dozvoljeno. Monasi se nikada ne kupaju u moru. Mogli bi krišom. Mami tirkizna voda. Pusta plaža, nigde nikog. Ko zna da li se ovde neko okupao još od vremena kada je car Dušan morao da u arsani ostavi svoju ženu i žensku pratnju. Šta da radimo? Nije samo što ćemo prekršiti manastirski propis, ali kao da ćemo izdati te poštene Hilandarce kojima smo došli u goste i kršimo im kućni red. Vrućina nesnosna, mi u propisnim dugačkim pantalonama i patikama, dugački rukavi majice, tamne, naravno.

I onda pomislimo, pa hajde da izdržimo iskušenje. I ceo taj monaški život je zasnovan na prevladavanju iskušenja, jer ne može biti da monasi nemaju obične ljudske porive. I njima se javlja iskušenje da se okupaju na „nevinoj” plaži. I šta urade? Savladaju se. Te tako uradismo i mi. Oznojeni, vreli kao električna šipka za grejanje, okrenuli smo leđa morskim čarima, zapušili uši da ne slušamo pljuskanje talasa i zaputismo se uzbrdo, ka manastiru.

Tekst i foto Nenad Novak Stefanović 27.08.2011.