Haruki Murakami

REALNOST A I REALNOST BKakvo znaenje moe da ima fikcija u doba haosa i iracionalnosti? Koji su to dogaaji koji su razgraniili duh 21. od duha 20. veka? Gledano iz globalne perspektive, to su, pre svega, bili ruenje Berlinskog zida i kasniji brz kraj svetskog poretka iz Hladnog rata, a zatim unitenje zgrada Svetskog trgovinskog centra, 11. septembra 2001. Prvi destruktivni in bio je ispunjen svetlim nadama, dok je sledei bio poraavajua tragedija. Opteprihvaeno uverenje u prvom sluaju da e svet biti bolji nego ikada, totalno je oboreno katastrofom 11.09. ini se da su se ova dva ina destrukcije, odigrana na svakom kraju milenijumske prekretnice, a u oba sluaja sa toliko razliitim momentima, udruila u par koji je u velikoj meri transformisao na mentalitet. Tokom proteklih trideset godina, pisao sam prozu u razliitim oblicima od kratkih pria do itavih romana. Pria je uvek bila jedan od najfundamentalnijih ljudskih koncepata. Dok je svaka pria jedinstvena, ona najveim delom funkcionie kao neto to se moe deliti i razmenjivati sa drugima. To je jedna od stvari koje svakoj prii daju znaenje. One formu prie menjaju slobodno kao da udiu vazduh svakog novog vremena. Kao medij za kulturalni prenos, prie su, u principu, veoma promenljive u skladu sa nainom prezentacije koji koriste. Kao veti modni dizajneri, mi romanopisci, oblaimo prie, kako one iz dana u dan menjaju svoj oblik, u rei koje odgovaraju njihovoj guri. Posmatrano iz takve profesionalne perspektive, ini se da je interfejs izmeu nas i pria koje sreemo pretrpeo veu promenu nego ikada ranije, ba u trenutku kad je svet preao (ili poinjao da prelazi) milenijumski prag. Da li je ovo bila promena na bolje ili pak manje dobrodola promena, nije na meni da sudim. O svemu tome mogu da kaem da verovatno nikada vie neemo moi da se vratimo tamo odakle smo krenuli. Govorei u svoje sopstveno ime, jedan od razloga to me ovo toliko pogaa jeste injenica da proza koju piem i sama prolazi kroz znatnu transformaciju. Prie u meni neprestano menjaju formu sa svakim udahom nove atmosfere. Mogu jasno da osetim pomeranje unutar mog tela. Istovremeno, kako vidim, dolazi do supstancijalne promene u nainu na koji itaoci doivljavaju moju prozu. Posebno je vredna pomena promena u stavu evropskih i amerikih italaca. Do sada, moji romani su se mogli posmatrati u kontekstu 20. veka, to jest ulazili su u umove italaca kroz vrata kao to je recimo postmodernizam, magini realizam ili orijentalizam, meutim, otprilike od momenta kada su ljudi poeli da prihvataju novi vek, postepeno su poeli da uklanjaju okvire tih izama i da prihvataju svetove mojih pria kao neto to jednostavno takvo jeste. Ovu promenu sam snano oseao pri svakoj poseti Evropi ili Americi. inilo mi se da su ljudi prihvatali moje prie kompletno prie koje su uglavnom haotine, kojima povremeno nedostaje loginost i u kojima je kompozicija realnosti pre-

159

LICA

ureena. Umesto da analiziraju haos u mojim priama, kao da su krenuli da nainju novo interesovanje upravo za neto to e ih na najbolji nain prevariti. Nasuprot tome, itaoci u azijskim zemljama nikada nisu iskazali potrebu za uvodom u knjievnu teoriju tokom itanja moje proze. Veina Azijata koji su uzeli na sebe da itaju moja dela, od samog poetka su oigledno prihvatili prie koje sam pisao kao relativno prirodne. Prvo je nastupilo prihvatanje, zatim (po potrebi) i analiza. U veini sluajeva na zapadu, mada ipak sa nekim razlikama, prihvatanje je prethodilo loginom analiziranju. Ipak, izgleda da ovakve razlike izmeu istoka i zapada vremenom blede, kao rezultat meusobnog uticaja. Kad bi trebalo da imenujem proces kroz koji je svet proao tokom proteklih godina, bila bi to preorijentacija. Velika politika i ekonomska preorijentacija poela je nakon zavretka Hladnog rata. Ne treba mnogo priati o preorijentaciji u oblasti informacione tehnologije, ukljuujui zapanjujue globalno razaranje i utvrivanje sistema. U vrtlogu takvih procesa, bilo bi oigledno nemogue da se knjievnost kao takva preorijentie i tako izbegne sistemske promene. Usled ovakvog opsenog procesa preorijentacije dolazi do akutnog problema, a to je gubitak, makar i samo privremen, koordinata za formiranje standarda evaluacije. Takve ose su postojale do sada, funkcioniui kao pouzdani temelji na osnovu kojih se uspostavljaju sistemi vrednosti. Na elu stola, kao glava porodice, bile su vrednosti koje su odluivale o tome ta zadovoljava kriterijume, a ta ne. Sada se budimo u saznanju da je nestala ne samo glava porodice, ve i sam sto. ini se da su svuda oko nas predmeti ve nestali ili upravo nestaju u eljustima haosa. Kada ujem re haos, automatski zamislim slike od 11.09. te okantne scene milion puta prikazane na televiziji. Dva dambo-deta uranjaju u staklene zidove kula blizanki, one same se uruavaju i nestaju, scene koje e i dalje biti neverovatne, ak i nakon milion gledanja. Zaplet koji je uspeo sa udesnim savrenstvom takvim da skoro dostie nivo nadrealnosti. Ako mogu tako da kaem, a da ne budem pogreno shvaen, kao da su te scene neto to je uraeno uz pomo kompjuterske grake za neki holivudski lm o Sudnjem danu. esto se pitamo ta bi bilo da se 11.09. nikada nije dogodio ili bar da taj plan nije tako savreno uspeo. Svet bi bio mnogo drugaiji nego to je sada. Amerika bi moda imala drugog predsednika (to je veoma mogue), do ratova u Iranu i Avganistanu moda nikada ne bi dolo (to je ak i verovatnije). Nazovimo svet kakav sada imamo Realnost A, a svet kakav smo mogli da imamo da nije bilo 11.09. Realnost B. Nemogue je ne primetiti da se svet Realnost B ini stvarnijim i racionalnijim od sveta Realnost A. Drugim reima, ivimo svet koji poseduje nivo realnosti ak i nii od nerealnog sveta. Kako ovo drugaije nazvati do haosom? U doba kao to je ovo, kakvo znaenje moe imati proza? Kakvoj svrsi moe da slui? U doba kad je realnost nedovoljno stvarna, koliko realnosti moe imati jedna izmiljena pria? Svakako, ovo je problem sa kojim se sada suoavamo mi romanopisci, to pitanje nam se namee. Onog trenutka kada su nai umovi preli prag novog veka, mi smo jednom i za svagda preli i prag realnosti. Nismo imali drugog izbora nego da uinimo taj korak, a naravno, im smo prekoraili, nae prie na silu menjaju svoju strukturu. Romani i prie

160

koje piemo sigurno e postajati sve razliitije u karakteru i oseanju svih prethodnih, ba kao to se kcija 20. veka jasno i otro razlikuje od kcije 19. veka. Pravi cilj prie nije suditi o tome ta je ispravno, a ta pogreno, ta je dobro, a ta zlo. Za nas je vanije da li, unutar nas, promenljivi i tradicionalni elementi napreduju u meusobnoj harmoniji, da li se individualne i opte prie u nama spajaju u korenu. Drugim reima, uloga prie je odravanje zdravlja duhovnog mosta izgraenog izmeu prolosti i budunosti. Sasvim je, dakle, prirodno da iz takvog poduhvata proizilaze nove smernice i moralna naela. Da bi se to ostvarilo, prvo moramo duboko udahnuti vazduh realnosti, vazduh stvari onakvih kakve zaista one jesu i moramo bespotedno i bez predrasuda posmatrati nain na koji se prie menjaju u nama, te u skladu sa duhom te promene kovati nove rei. U tom smislu, istovremeno kada se proza (pria) podvrgava okrutnom testu, ona poseduje povoljnosti bez presedana. Naravno, uz prozu je uvek ila odreena odgovornost i problemi sa kojima se trebalo izboriti u svakom vremenu, ali svakako da su ta odgovornost i ti problemi sada posebno veliki. Pria ima funkciju koju ona sama moe da vri, a to je da pretvori sve u priu. Transformisati stvari i dogaaje oko nas u metaforu u formi prie i sugerisati pravu prirodu situacije u dinaminosti te zamene to predstavlja najvaniju funkciju prie. U mom poslednjem romanu 1Q84, oslikavam ne blisku budunost Dorda Orvela, ve blisku prolost 1984. ta bi bilo da je 1984. bila drugaija, ne originalna 1984. kakvu znamo, ve neka druga, transformisana 1984? A ta kad bi nas iznenada bacili u jedan takav svet? Bez sumnje, tapkali bismo u mraku ka novoj realnosti. U tom jazu izmeu Realnosti A i Realnosti B, u inverziji realnosti, koliko dugo bismo mogli da ouvamo date nam vrednosti, a u isto vreme, kakva bi nova moralna naela mogli stvoriti? Ovo je jedna od tema mog romana. Proveo sam tri godine u pisanju ove prie i tokom tog vremena provukao sam njen hipotetiki svet kroz sebe kao simulaciju. Haos je i dalje tu u punoj meri. Meutim, nakon mnogo pokuaja i greaka, sada imam jak oseaj da konano uvlaim haos u izraz prie. Moda reenje poinje sa blagim prihvatanjem haosa ne kao neega to ne treba da postoji, to treba fundamentalno odbaciti iz principa, ve kao neega to postoji u stvarnosti. Moda sam preterano optimistian. Ipak kao pripoveda, kao, nadam se, skroman pilot uma i duha, ne mogu, a da se ne oseam ovako, ne mogu da ne mislim da e svet takoe, nakon prilino mnogo pokuaja i greaka, svakako stvoriti novo poverenje u haos, da e svet nesumnjivo otkriti tragove koji navode na reenje jer, konano, i svet i pria su ve preli prag mnogih vekova i doiveli mnogo prekretnica da bi opstali do dananjeg dana.Izvornik: Haruki Murakami, Reality A and Reality B, International Herald Tribune Magazine, decembar 2010.

(S engleskog prevela Svjetlana Uzelac)

161