hola amigos - sites.ualberta.ca · web viewsaludos de cuba! (pozdravi iz kube!) bice da sam...

CubaDecember 12-30, 2005

Dragi Prijatelji / Hola Amigos!

Saludos de Cuba! (Pozdravi iz Kube!)

Bice da sam uspela da uglavim jos jedno putovanje u ovu 2005-u. Za mnoge od vas ovo putovanje je doslo “iznenada”. Zapravo, I-Griega (Greg sa njegovim spanskim imenom) i ja smo planirali ovo putovanje poslednjih 6 meseci trazeci nacin da vezbamo spanski – i da pobegnemo iz kanadske zime. I-Griega je navijao za Dominikansku Republiku, a ja sam navijala samo za sunce i plaze. Pocetkom decembra smo pronasli odlican “all inclusive” (sve ukljuceno u cenu) aranzman za Varadero (Cuba) na 18 dana... Iako je 18 dana malko predug period da uteknemo od obaveza doktorata, nismo se nesto previse premisljali. Nas prijatelj Ali je odlucio da nam se prikljuci na 2 nedelju u Varaderu tako da smo svi troje zbrisali iz edmontonske zime u kubansko leto polovinom decembra...

Od samog dolaska na aerodrom u Edmontonu, ovo putovanje je obecavalo neslucene izazove i avanturu odlaska u drugaciju kulturu. Na samom aerodromu nas je docekalo iznenadjenje da preporuka nasih poznanika da ponesemo US dolare sa nama bas i nije najsrecnija ideja. USA nije nesto dobar prijatelj sa Kubom vec godina pa tako US dolari imaju specijalan tretman sa dodatnom taksom od oko 10-tak posto pre nego sto predju u kubanske pezose... Uz to, dobro je bilo doznati na vreme da kubanski i meksicki pezosi nisu isto... Umalo smo napravili jos jednu (pogresnu) transakciju… Zar ne mislite da je to malko previse razmisljanja u pripremi za odmor?

Napokon smo poleteli… Sa vetrom u ledja, sletili smo u Varadero (Kuba) nekih pola sata ranije. Tropska klima nas je docekala rasirenih ruku. Trebalo nam je mozda par minuta da se naviknemo...

Na aerodromu smo se susreli sa uocljivom razlikom u velicini tela turista I kubanaca. Ali to je bio samo pocetak naseg kulturnog šoka sa kubanskom kulturom... Nasli smo se pred mnogo izazova cim smo izasli iz autobusa pred nasim hotelom... Hotel, koji je bio na obali mora i, prema informacijama iz turisticke agencije, nekih 5-10 minuta peske od centra Varadera, bio je zapravo dobrih 5-6 km udaljen od ulaska u Varadero... I-Griega i ja nismo verovali mestanima kada su nam rekli da je predaleko (drugim recima, ludo) pesaciti do Varadera. Na recepciji hotela smo pitali da nam daju mapu Varadera. Zena sa recepcije je otisla u drugu sobu i vratila se sa kartonskom mapom velicine otprilike 50 cm sa 30 cm... Bice da je nismo mogli nositi sa nama...

Pogled na mapu odao nam je tajnu da smo udaljeni nekih pola kilometra od naseg druga Ali-ja ako ukljucimo setanje I plivanje preko nekog kanala. A ako iskljucimo plivanje, cekalo nas je oko 10 km u jednom pravcu… I tako I-Griega I ja krenusmo u setnju u potrazi za Ali-jem koga smo videli to jutro na aerodromu u Edmontonu. Nakon nekih sat I pol vremena setanja I uzivanja u zvezdama I palmama, stigosmo do ulaska u Varadero – na pola puta do Ali-jevog hotela... Shvatili smo da je stvarno daleko za setanje i vratili se nazad u hotel peske... Jedina varijanta za prevoz od hotela do Varadera je bio taxi, ali svaki dan i to nekoliko puta dnevno (znajuci da nismo bas osobe koje mogu da sede u hotelu), to bas i nije bila najsrecnija (ni jeftina) varijanta...

1


Hotelska soba je bila jednostavna i simpaticna sa pogledom na more, palme i neprestani zvuk valova. Iako smo u ponudi trazili sobu na visljem spratu, dobili smo samo prvi sprat – ali to je zapravo bio I najvisi sprat naseg hotela… No, nije bilo ni malo lose…

Vecera I restoran su potsetili I I-Griega I mene na dane provedene u kosarkaskim kampovima – on u Rusiji a ja na Balkanu. Ne moram spominjati da nas hrana nije ni malo odusevila, ali barem prvi dan je preostajala nada da ce sledeci dan biti nesto bolje.

Nakon par dana se ispostavilo da je hotel simpatican, ali tu prvu vece nekako je sve izgledalo pomalo sablasno tiho i prazno sa svega nekoliko turista. Bazen je bio vec zatvoren i poprilicno hladan kada smo stigli. Sunce je vec zaslo, ali velicanstvo oceana i palme su ipak odavale utisak dolaska u neki drugaciji svet...

Ja se ne secam kada sam bila toliko razocarana necim sto me je docekalo na putovanju. Imajuci iskustvo iz Mexico-a u glavi od prosle godine, ovo mi je se nikako nije uklapalo u moja ocekivanja. Znala sam da ce mi trebati par dana da se prilagodim na nove uslove i da zapocnemo avanture sa nekim malko promenjenim planom. Srecom, iako je bio razocaran, I-Griega je uspevao nekako da se odrzi na pozitivnoj strani...

Odlucismo da je jutro pametnije od veceri, pa smo se prvo odlicno naspavali pre nego sto smo krenuli u sledece avanture. I-Griega nije bas nesto mnogo putovao do sada, ali nosi u sebi avanturisticki duh pa nije bilo tesko zabu u vodu naterati.

Dan je poceo sa casom latino-americkih plesova u nasem hotelu pod suncem i palmama u sred dana! Fantazija... Nastavili smo dan sa autostopom do grada. U centru Varadera smo otisli do plaze i odusevili se pogledom...

Onda je krenula potraga za prevoznim sredstvima. Htedosmo iznajmiti biciklove, ali ispostavilo se da je skuter mnogo bolja varijanta... Mislim da se covek koji nam je iznajmio skuter mnogo pokajao kada je vidio kako I-Griega i ja – totalni pocetnici – “vezbamo” da vozimo... Gledajuci nase prve korake na mopedu (koje, za vasu bezbednost, ne zelim opisivati ), jedna radnica u prodavnici za iznajmljivanje je upitala zabrinutog coveka koji nam je upravo iznajmio nase novo prevozno sredstvo na koliko smo ga iznajmili. On, prebledelog lica, zagledan u I-Griegu kako “vezba” samo je rekao otsutno: “Na nedelju dana.”, na sto je radnica zanjihala glavom sa izgledom lica u stilu “kuku nama”. A ja sam umiruci od smeha samo dodala “Bice da imamo mnogo vremena da vezbamo.”... Cini mi se da sam ja bila jedina koja se nasmijala toj sali... Srecom, stigosmo zivi, zdravi i celi do naseg hotela. Napokon smo bili spremni da pronadjemo naseg prijatelja Ali-ja negde u Varadero-u. Skocismo na skuter i za 10-tak minuta smo se pronasli Ali-ja u njegovom hotelu. Ah, trebalo mu je ispricati pricu od nasih poslednjih 24 sata...

Tu vece smo se vratili u Ali-jev hotel na predstavu koja je (valda zato sto smo se Greg I ja pojavili) bila otkazana u poslednjem trenutku I zamenjena nekim muzickim I filmskim kvizom. Tu vece smo oprobali I latino-americke plesove (salsa I meringue) I na Kubi… Diskoteka je bila na otvorenom, ali malko pretrpana turistima iz Kanade I Evrope, sa malim podijumom I sa neogranicenom kolicinom alkohola tako da je u jednom trenutku postalo malko previse

2


zguzvano… Muzika se u jednom trenutku prebacila sa salse na reggie-tone. Reggie-tone koji je previse bolan za moje usi opisala bih kao latino-americku techno muziku. Mozda zvuci bolje sa mnogo alkohola u krvi, ali meni nikako ne ide sa orandzadom i sta da radim!? Znajuci za moje odusevljenje reggie-tone-om, I-Griega, Ali I ja se uputismo do obliznje plaze oko 02 h ujutro sa odmorimo dusu. Prizor je bio neverovatan sa okeanom, valovima, palmama i kilometrima plaze sa belim tropskim peskom obasjanim mesecinom... Neopisivo...

Posto smo tu noc uspeli stici u rumene ruzice oko 03h, sledeci dan sam ugledala oko podneva. Kod bazena su me vec cekali Ali i I-Griega. Dan je za mene trebao poceti sa jos jednim casom latino-americkih plesova u podne, ali kako u Kubi zaista ne moze nista da se planira (pa cak ni planirane aktivnosti) tako i cas plesa nismo docekali – iz, do dana danasnjeg, nepoznatih razloga... “Od tuge” smo se skontali sa nekim kubancima koji su imali loptu za odbojku i narednih sat i nesto vremena proveli igrajuci medjunarodnu odbojkasku utakmicu “Kanada”:”Kuba” na plazi naseg hotela. Vetar je pomagao cas jednima cas drugima tako da je utakmica zavrsena sa pobednicima na obe strane.

Popodne je bilo nesto manje zabavno jer smo I-Griega i ja odlucili da preduzmemo “kanadske korake” za pogresnu infromaciju koju smo imali o lokaciji hotela te da promenimo hotel – sa nadom da osim lokacije mozda uspemo promeniti i menu koji je bio vise nego monoton u poslednja 3 dana (malko predugo da bi se nazvalo slucajnoscu). Taj poduhvat nas je kostalo dva sata cekanja u hotelu umesto na plazi, ali isplatilo se jer smo vec sledece jutro se prebacili u sam centar grada... No, pre tog jutra, trebalo je jos malko uzivati u nasem hotelu...

To vece I-Griegi se bas vozio moped pa smo otisli u vozanje po okolini. Varadero je smesten na poluotoku dugackom nekih 25 km i sirokom oko pola kilometra. Duz obale je poslozeno nekih 50-tak hotela. Na kraju poluotoka nas je doceko ekoloski par sa setnjom kroz dzunglu od nekih sat vremena. Posto se vec smrkavalo, I-Griega i ja smo se slozili da i nije bas romaticna ideja za predvecerje, tako da smo odlucili da se tu vratimo neki drugi dan. Uputismo se u hotel na veceru koju smo zakazali u talijanskom restoranu u nasem hotelu za dan ranije, ali iz nama ne bas jasnih razloga, restoran je bio zatvoren taj dan, pa nas je vecera (nadali smo se) cekala ovu vece. Ispalo je bas superiska posto smo se tu sreli sa 4 odbojkasa iz nase protivnicke ekipe (svi kubanci) pa smo imali veceru svi zajedno – i celu vece smo pricali spanski... Istina, ja ne bih u detalje koliko smo razumeli... Kada smo vec kod spanskog, I-Griega i ja koristimo svaku priliku da vezbamo spanski i moram priznati da nam to prilicno dobro ide. U poslednjih dan-dva ljudi nam prilaze sa “Hola” a ne sa “Hello” – valda zato sto smo dobili malko tropske boje... Posle talijanske vecere, svi zajedno smo otisli na vecernji show-u u nasem hotelu koji je, naravno, ukljucivao mnogo kubanske muzike i plesa. Ispade da smo do kraja mi sami pravili show za goste hotela... I tako prodje jos jedna kubanska vece...

Zagrijavanje za turneju na skuteru - Matanzas

Sledece jutro osvanulo je sa premestanjem u drugi hotel u samom centru gradu, mnogo blize svim zbivanjima u Varaderu. To jutro I-Griega i ja odlucismo da malko obidjemo provinciju Matanzas na nasem skuteru. I uputismo se u istoimeni glavni grad ove provincije (Matanzas) nekih 35 km udaljenog od Varaderu. Grad je odisao nekim drugacijim duhom od Varadera. Neverovatno siromastvo je bilo na svakom koraku... U samom centru grada prisao nam je jedan

3


Kubanac (Yuri) i ponudio se da nam pokaze grad i okolinu. Mi smo tada jos uvek nismo znali da u vecini kubanskih mesta ima mnogo “profesionalnih privatnih turistickih vodica” koji pod maskom gostoljubivosti zapravo rade svoj posao i tako zaradjuju novac za zivot...

I tako Yuri nas je poveo u Cuevas de Bellamar, jednu od prvih pecina koje su otkrivene u Kubi sa stalaktitima i stalgnitima (jos uvek ne mogu da zapamtim koji rastu sa plafona a koji sa poda pecine ), sa podzemnim potocicima i bazencicima. Vodic nam je pokazao i bazencic mladosti koji po legendi cuva mladost osobe koja se umije tom vodom. Rece nam kako se on umije svakog puta kada dovede grupu turista u pecinu, i poredeci njegove godine sa izgledom mogu vam reci da stvarno radi. Čuvši ovu legendu, jedna zena iz nase grupe rece svom muzu “Dragi, daj da ja tebe umijem, a ja ne moram jer sam ionako mlada.”...

Yuri je jurio biciklom kao blesav po ulicama Matanzas-a, a mi smo ga sledili na skuteru. Ulice su bile pretrpane i mladim i starim svetom, klicima u skolskim uniformama (secate se nasih skolskih kuta!?), osnovnoskolcima sa crvenim pionirskim maramama oko vrata, prastarim automobilima u svim duginim bojama, kucama u raspadu na svakom koraku... Pijaca je imala brdo nekog cudnog bilja koje nismo uspeli prepoznati. Imala sam osecaj kao da smo putovali kroz vreme skoro 100 godina unazad...

Htedosmo da se zahvalimo Yuri-ju sto nam je pokazao pecinu i delove grada koje nikada ne bismo sami pronasli pa ga pozvasmo na rucak u restoran. On nas povede u kineski restoran sa odlicnom kubanskom hranom po njegovim recima. Tu nas je docekao menu ispisan vrlo necitkim rukopisom iz koga se ne bi moglo prepoznati je li spanski ili neki drugi jezik sa monotonim izborom (salata, przena riza) i svinjetina na 5 nacina i cenama vrlo slicnim onima u Varaderu (citajte: “previsokim”) . Bili smo gladni i hteli smo se zahvaliti za dobro delo pa nismo nista posumnjali. Obrok je bio vrlo vrlo skroman i sa kanadskom cenom. Jos uvek verujuci gostoljubivosti naseg ponudjenog domacina, prihvatili smo to kao normalno.

Yuri nas je odveo i do stare crkve na brdu iznad grada sa predivnim pogledom na zaliv.

Tu smo se odusevili klincima iz osnovne skole koji su iz zabave izvodili gimnasticke elemente: zvezde I salto… Kakva kondicija… Odusevljeni predstavom, Greg im je podelio bombone koje smo poneli iz Kanade. Kolika radost i zahvalnost na licima te dece...

Shvativsi koliko je taj bombon ulepsao dan toj deci, uz put smo stali I u jednoj osnovnoj skoli da podelimo preostale bombone… Prizor I osecaj su bili neverovatni. Volila bih da sam mogla do ponesem ceo kofer bombona iz Kanade...

Na zalost, sve sto smo doziveli sa Yuri-jem ovog dana donelo je malo razocarenje u nasim srcima i nateralo nas da malko vise razmislimo o razlici izmedju istinske gostoljubivosti i jednog od nacina da se zaradi novac na racun turista u Kubi... Dani pred nama su pokazali da nam se u svakom mestu nudio neverovatan broj “privatnih vodica” koji su ocekivali novac za svoje “usluge”...

Na povratku u Varadero, odlucili smo da posetimo i obliznji gradic Cardenas, nekih 10-tak km udaljen od Varadera. Cardernas je prvo mesto koje je Christopher Columbo otkrio na Kubi. U

4


centru gradica se nalazi velika katedrala sa spomenikom Columbo-u. Siromastvo koje nas je docekalo u ovom gradicu je bilo previse bolno... Za vas koji ste videli prizore iz Vukovara, Sarajeva i mnogih drugih gradova u godinama posle rata na Balkanu, Cardenas se razlikuje od svih tih prizora samo po tome fasade nisu prosarane mecima... Nakon skoro 100-tinjak kilometara na skuteru ovog dana, odlucili smo da smo imali dovoljno treninga da se zaputimo na nasem prevoznom sredstvu za Havanu...

Autenticna Kuba (ili “Cuba real”, kako smo to I-Griega I ja zvali)

Sve sto smo iskusili do sada bilo je samo zagrijavanje za dane pred nama… Zurka je pocela u trenutku kada smo se I-Griega I ja uputili za Havanu (nekih 135 km udaljenu od Varadera)... na skuteru... Ljudi u Varaderu su nam govorili da je to malko blesava ideja, ali sta smo mi znali... Mi smo hteli da iskusimo “Cuba real”... 50 km/h i (na I-Griegovu veliku zalost) polako (jer skuter nije hteo brze ) po tropskom suncu na praznoj autocesti Via Blanca (Beli put) malko pored mora, malko po planinama sa “palma real” (nacionalno drvo Kube) svuda oko nas, plantazama banana, orlovima i brdom revulucionarnih poruka uz cestu...

Sela i gradici uz autoput su odisali mnogo drugacijom atmosferom od Varadera. Kuce u raspadu, domace zivotinje u dvoristima i pored ceste, brdo ljudi na autoputu stopirajuci retka vozila da ih prebace do posla u obliznjem selu, sporedne ceste prepune rupa, ali palme svuda... Sve do ovog putovanja uvek sam mislila da su palme rastu samo na egzoticnim mestima... “Cuba real” me je uverila da i mnogo drugaciji zivot postoji medju palmama...

La Havana

Nakon 4 sata voznje usli smo u Havanu. Vece pre puta smo napravili kobni plan da se nadjemo sa Ali-jem u Havani. Mozete samo zamisliti kako je to bilo kovati plan da se nadjemo u gradu u kome niko od nas nije bio ranije... Slozili smo se da je najbolje da se u odredjeno vreme nadjemo na autobusnoj stanici na koju je Ali trebao da stigne autobusom iz Varadera (ili smo barem mi tako mislili...). Tek sto smo stigli na planiranu stanicu doznasmo da to nije stanica na koju stizu autobusi iz Varadera... I gde sada naci Ali-ja? I-Griega je otisao na pravu stanicu, a ja ostala na ovoj dogovorenoj, no Ali-ja nismo uspeli pronaci... (Par dana kasnije doznasmo da je Ali zaboravio za drugo dogovoreno vreme za susret...) I tako produzismo sami u obilazak Havane.

Ne znam sta smo ocekivali, ali definitivno ne ono sto nas je docekalo... Sve je bilo mnogo drugacije od svega sto smo do sada iskusili...

Havanu je zaista tesko opisati. Slike govore daleko vise od reci... Stara Havana (centar grada) mi se ucinila kao davno zapostavljena metropola gde ljudi jos hodaju izmedju zgrada koje samo sto se ne sruse... Prizori su ponekad bili fenomenalni, a ponekad prosto sablasni... Neverovatna kombinacija proslosti i sadasnjosti, raskosi i siromastva...

U samom centru Havane nalazi se Capitolio sa kupolom koja oznacava “mile zero” (nulta milja) od koje se mere sve distance autoputeva u Kubi. Po svom vanjskom izgledu Capitolio je gotovo identican Beloj Kuci u Washington-u. Unutrasnjost Capitolio-a je poplocana mramorom iz Italije i sa fenomenalnim dezenima na plafonima – delovalo je velicanstveno... Tu smo poseliti

5


prostorije parlamenta, senata i cak uspeli da se uslikamo u predsjednickoj kancelariji. Moram priznati da mi se dopalo sedeti u parlamentu i presjednickoj fotelji. U Havani smo posetili i muzej Revolucije da se malko bolje upoznamo sa istorijom ovog dela sveta i nekim poznatim likovima iz istorije (i sadasnjosti) Kube kao sto su Che Guevara i Fidel Castro. Ovaj muzej me je potsetio na muzeje posvecene NOB-u koje smo kao osnovnoskolci i omladinci posecivali sirom nase stare Juge. Cinilo mi se kao da sam se vratila nekih 20 godina unazad...

Jedna od vrlo interesantnih stvari u Havani su prevozna sredstva. Na ulicama Havane cete se naci u moru zastarelih modela automobila, “coco” (kokos) taksija, kamiona transformiranih u autobuse koji vuku prikolice preurednjene za prevoz ljudi, konje i kocije, bicikli taksije, autobuse namenjene za prevoz biciklova i motora, lade, trabante, i mozda poneko vozilo koje mozete sresti i u vasem gradu...

Setnja po Havani je bila interesantna i pomalo naporna od neverovatnog broja ponuda za taxi, “casa particular” (posebno prenociste za turiste), restorane... Ovde smo se upoznali i sa 2 kubanca na univerzitetu i doznali vise o Havani i Kubi. Zabavljali smo se iznenadjujuci decu na ulici sa bombonima, gledajuci mlade balerine kako vezbaju sa svojim trenerom na setalistu u samom centru (Avenija Prado), posmatrajuci kung-fu trening na ulici, slusajuci orkestar, uzivajuci u razbijanju valova o obalu i u brdu interesantnih prizora na ulicama stare Havane... Dovece smo “zalutali” u lokalnu diskoteku sa kubanskom muzikom da malko okusimo i nocni zivot u Havani...

U Havani smo uspeli iskusiti jos par kulturnih šokova sa kubanskom kulturom i malko popricati sa kubanskom saobracajnom policijom. Sve je proslo relativno mirno, jednostavno – i prilicno skupo. Nakon ovih par dana u Kubi, I-Griega i ja smo odlucili sastaviti mali prirucnik pod nazivom “sta je sve bitno znati pre nego sto sletite na Kubu”.

Nama se mnogo dopalo putovanje skuterom pa smo odlucili da umesto povratka u Varadero nastavimo nase putovanje prema zapadu da posetimo neke cudne planine nepoznatog geoloskog porekla (“magotas”) nekih 200 km od Havane – pa vec smo bili skoro na pol puta od Varadera... Posle noci u Havani i jutra u oblisku muzeja i uzivanja u prizorima ovog interesantnog grada, sedosmo na nas skuter i put pod noge u pravcu Pinar del Rio...

Putovanje na zapad Kube prema Pinar del Rio

Dve glavne ceste vode na zapad od Havane prema Pinar del Rio: autocesta i sporedna cesta “caretera Central”. Hteli smo da vidimo “Cuba real” pa smo se uputili cestom Central. Izlazak iz Havane je bio interesatan sa kratkom konstatacijom da nas skuter bas I ne radi tako dobro kao dan ranije kada smo napustili Varadero I jos brzom (ludom) odlukom da ipak idemo dalje…

Seoca uz put su nalicila Havani sa zastarelim kucima, brdom ljudi na ulicama uglavnom hodajuci, vozeci bicikle ili motore. Auti su ovde retkost. Sretali smo se sa kamionima koji sluze kao medju seoski autobusi, sa prevozom male dece u kutijama na biciklu tako da ne mogu da ispadnu iz paktregera, lokalnim stanovnistvom koje prodaje banane, meso i paradajz uz cestu... Posmatrali smo na kratko i lokalnu fudbalsku utakmicu verovatno izmedju dva obliznja sela koja

6


je predstavljala vazan dozivljaj za lokalno stanovnistvo jer se barem pola sela okupilo pored terena navijajuci i savetujuci svoje timove. A pejzaz fantastican...

Nas put se malko oduzio pa smo se vozali puna 2 sata po mrklom mraku da bi stigli na nase odrediste, Pinar del Rio. Iskreno, utekosmo od kanadske zime ali, verovali ili ne, kubanske noci su nas ipak uspele rashladiti...

Usput smo se odusevljavali interesantnim prizorima i dovitljivosti Kubanaca. Jedan od prizora koji ce mi ostati u secanju je kocija na kojoj je pisalo: “Me gusta la serveza fria y las mujeres calientes” (“Ja volim hladno pivo i vruce zene”). Steta sto nisam uspela to da uslikam...

Pinar del Rio

Stigosmo u Pinar del Rio prilicno kasno I tek tu (sitnih 350 km od Varadera) shvatismo da nasa situacija I nije tako sjajna… Tek tada pocinje prava avantura, ili bolje receno brdo izazova... Predlazem vam da se pripremite za poduze stivo... I ne zaboravite da u trenutku dok ovo pisemo smo zivi, zdravi i zadovoljni u nasem hotelu u Varaderu. A kako smo se vratili do Varadera videcete u redovima sto slede...

Po dolasku u Pinar del Rio prvo smo shvatili da nase zalihe novca (predvidjene prvobitno samo za 2 dana u Havani) se polako smanjuju. Iako smo imali vise srece nego pameti da relativno lako nadjemo jednu “casa particular” (spomenuto prenociste za strance) u Pinar del Rio-u, nasa nesudjena gazdarica nas nije mogla primiti jer kao stranci trebamo imati sa nama nase pasose I vize za Kubu (koji su, naravno, ostali u nasem hotelu u Varaderu). Hotel nismo mogli da si priustimo sa nasim preostalim novcem, ali, srecom, ja sam ponela sa sobom kreditnu karticu pa bismo uspeli to pokriti. I tako se uputismo u jedan od hotela u centru grada. Recepcionista nije bio odusevljen da prima strance bez pasosa (jer nije legalno) ali rece da u hotelu ipak mozemo prenociti jer imamo nase kanadske vozacke dozvole. Al’ hotel je bio skup… On nam je ponudio da pozove nekog svog prijatelja koji izdaje “casa particular” strancima pa da sa njim sredi da ipak imamo jeftinije prenociste… Nekih 10-tak minuta kasnije je smo vec sledili naseg novog domacina kroz ulicice Pinar del Rio-a do nasih postelja za tu noc. Domacini nam dadose kljuceve ako zelimo da izadjemo tu vece, ali nama je bilo samo to toplog tusa I spavanja…

Jutro je osvanulo previse brzo… Dorucak je bio domaci sa neverovatno dobrom papajom (I-Griegov omiljeni deo cele ove avanture ) I narandzom ubranom sa drveta iz baste naseg domacina. Vrlo ubrzo smo opet bili na skuteru, ovog puta na cesti za Vinales (Vinjales), neobicne planine “mogotas” koje je I-Griega toliko zelio da vidi…

Cesta je vodila uzbrdo, a nas skuter na momente nije mogao ici vise od 20 km/h. Ostavismo oblacni Pinar del Rio da bi se uputili u maglovitu dolinu Vinales (vise nego idealno za posmatranje planina, zar ne? ). Magla je na momente bila toliko gusta da nismo videli vise nego 100-tinjak metara ispred nas… A nas skuter kao da je polako posustajao… Na nasu veliku radost, stigosmo u Vinales. Na nasu jos vecu zalost, seoce I okolina su bili pod gustom maglom… Iako smo planirali da se tog dana uputimo nazad prema Varaderu (citajte, nekih 350 km na skuteru), odlucismo sacekati da se magla podigne pa da barem vidimo toliko zeljene planine. Seoce je bilo interesantno, rekla bih tipicno kubansko. Ovde smo se sreli sa

7


svinjama na uzetu zakacenom za banderu kako pasu travu ispred kuca. Videli smo I male 3 dana stare svinje (moram priznati da su mnogo simpaticnije nego kad odrastu). Igrali smo se sa nekim psicima, delili bombone deci…

I onda smo se uputili jednom sporednom ulicicom koja je, ispostavilo se kada se podigla magla, vodila prema “mogotama”. Usput smo se susretali sa lokalnim stanovnistvom na konjima I na poljima, posmatrali oranje zemlje sa volovima, brali narandze sa drveca uz put, I uzivali u pogledu na neobicne planine. Kasnije smo doznali da nas put je vodio do pecine sa praistorijskim ostacima nekih 4 km dalje, ali mi nismo imali toliko vremena pa smo polako vratili u selo da krenemo na put. Magla se malko podigla I obecavala je dovoljno dobar pogled na dolinu pri povratku za Pinar del Rio. Sve u svemu, Vinjales me je odusevio I volila bih da se vratim ovde ali ne skuterom I ne na jedan dan. Bice da je ovo brzinsko iskustvo bilo dovoljno da zavolim ovaj deo Kube…

Na povratku prema Pinar del Rio iz Vinales stali smo da uslikamo neke poglede, ali nas motor vise nije hteo da upali... Posle nekoliko zahteva za “Sezame, otvori se!”, ipak smo uspeli da ga pokrenemo. Sretni i sada vec pomalo zabrinuti nastavismo dalje... Nekih par kilometara nize stadosmo da upitamo neke mestane za precicu do puta Central. Na nasu nesrecu, ugasismo motor i jedva ga pokrenusmo nakon dosta pokusaja. Shvatismo da mozda stvarno imamo problem... Ma dobro je dok ide samo sada nismo vise mogli da ga gasimo... Nekih 15-km niz cestu stadosmo na nekoj benzinskoj pumpi da trazimo mehanicara. Jedva smo mi objasnili sta je problem i oni nas naterase da ugasimo motor... Par minuta kasnije, motor je nekim cudom startovao bez problema... I-Griega i ja smo se pogledali u cudu. Nista nam nije bilo jasno... Ipak, imali smo problema sa ubrzanjem motora i sa maximalnom brzinom koja je malko opala u medjuvremenu na 40 i nesto km/h. Ovi radnici nas uputise da se vratimo nazad u Pinar del Rio (nekih 20-tak km) u agenciju od koje smo iznajmili motor da ga zamenimo i onda nastavimo nas dug put. Iako nam je to remetilo planove sa vremenom, nismo imali mnogo izbora... Ovde nam rekose i da mozemo slobodno da vozimo skuter po autocesti. Po nasem iskustvu iz Kanade, to bas nije imalo smisla, ali ih poslusasmo jer je to bio najbrzi nacin da se vratimo u Pinar del Rio... Autoput nas je iznenadio: bio je skoro potpuno pust... Svakih par minuta mozda bi nas zaobisao koji kamion...

U Pinar del Rio-u nakon malko zavrzlama pronadjosmo nasu agenciju. Ali, na nasu nesrecu, bila je nedelja... Insistirali smo da je urgentno, pa je direktor agencije dosao od kuce do agencije. No, od njega nije bilo mnogo pomoci. Prvo nam rece da oni nemaju motore tako da ovaj necemo moci da zamenimo, ali da on moze pozvati mehanicara da pogleda motor. Odusevili smo se kako je bio voljan da nam pomogne u nedeljno popodne. “Mehanicar” je dosao u “svom” radnom odelu, provozao malko motor i vratio se sa konstatacijom da je ceo problem u benzinu i ubedjivao nas kako ovaj benzin koji imamo ne isparava tako brzo kako bi trebao... Nama to nije imalo nikakvog smisla, ali sta smo mi znali pa, rekosmo, ajde da verujemo majstoru... Napunismo novi benzin i krenusmo opet na put prema Havani – ovog puta autocestom da bi nadoknadili izgubljeno vreme...

Nakon nekih 15 km autoputem zaustavio nas je milicajac sto nemamo kacige... A nase kacige ostadose isto tako u Varaderu... Nekako smo uspeli da ga impresioniramo da ne platimo kaznu, iako smo znali da nam ove kazne ne ginu na autoputu... Taman kada smo trebali da nastavimo, policajac nam rece da nam je zadnja guma malko prazna i da za nasu sigurnost trebali bi da je

8


napunimo na prvoj pumpi... Par minuta kasnije se ispostavilo da je nasa guma zapravo bila probusena... Bili smo negde na autoputu sa ne bas mnogo znakova zivota oko nas... Videvsi nas problem, dva kubanca stadose na motoru da nam pomognu. Upitase nas da li imamo alat za popravku motora i iznenadise se malko nasem negativnom odgovoru. Tada jos uvek nismo znali da je alat za popravku nuznost na kubanskim cestama... Rekose nam da moramo da hodamo nekih 4-6 km do najblizeg vulkanizera. Srecom, pokazase nam pravac... I tako krenusmo polako – peske…

Nekih 20-tak minuta kasnije, ti isti kubanci nas presretose na nasem putu do vulkanizera. Ovoga puta u rukama su imali neophodan alat… Nije sve tako bilo jednostavno, ali nekih 20-tak minuta kasnije I-Griega I jedan od tih kubanaca su odjurili motorom do obliznjeg vulkanizera noseci sa sobom zadnji tocak naseg motora sa probusenom gumom. A ja sam ostala sa drugim kubancem da “cuvam motor” I vezbam spanski. Tropsko sunce I prijatan razgovor na spanskom su bili odlicni…

Nekih pola sata kasnije kada su se I-Griega i jedan od nasih spasioca vratili, ispostavilo se da nasa situacija I nije tako bajna... Guma je bila popravljena samo privremeno – dovoljno da se uspemo vratiti nazad do Pinar del Rio-a nekih 15-20-tak km... Vece se spustala. To je samo znacilo da cemo morati ostati jos jednu noc u Pinar del Rio...

Nase zalihe novca nisu ni malo obecavale... Imali smo dovoljno novca za benzin do Varadera i jos nesto malko extra... Ako bismo platili i jeftino prenociste, ostalo bi nam novca jedva za benzin da se vratimo... Na povratku u Pinar del Rio smo razradjivali plan sta nam je ciniti. Proverili smo iznajmljivanje auta, ali agencija nam nije htela iznajmiti auto na manje od nedelju dana... A i ne bi mogli da stavimo nas motor u obican auto... Vratismo se nazad do agencije za motore koja je, naravno, bila zatvorena. Jedan mestanin se ponudio da nas odvede do kuce jednog od radnika iz agencije jer on nije imao telefon. I-Griega je otisao sa njim u nadi da cemo moci barem da ostavimo motor ovde u Pinar del Rio i nekako se vratimo sami nazad za Varadero. Nesto kasnije se ispostavilo da “mehanicar” koji je “pregledao” nas motor ranije tog dana i rekao nam da je problem u benzinu nije uopste bio mehanicar nego jedan od radnika ove agencije koji se samo preobukao u odelo mehanicara... U medjuvremenu smo doznali da ne mozemo da podignemo nikakav novac iz banke sa moje kreditne kartice bez pasosa... Pred nama je bila vece i noc u Pinar del Rio, a nama je bilo jasno da nemamo dovoljno novca za prenociste...

Ne znam da li mogu da objasnim kako, ali vrlo ubrzo je ceo centar ovog gradica znao nas problem i pokusavao da nam nadje prevoz da nas vrati u Varadero. Odmah se tu naslo par likova da nam pomogne – naravno, samo ako smo bili voljni da platimo jako mnogo novca (oko 20 prosecnih mesecnih plata u Kubi za prevoz nas i motora do Varadera (nekih 350 km))... Nekako smo uspeli da spustimo cenu upola sto je jos uvek bilo za nas vrlo skupo, ali nismo imali mnogo izbora... I onda je krenulo cekanje...

9


Nagodili smo se sa nekim mestanom da nas odveze za predlozenu sumu novca. On rece da ce biti nazad za “10 minuta”... Ne preostade nam nista drugo nego cekanje. Laknulo nam je da cemo se ipak vratiti ili barem biti na putu jos nocas jer nismo imali novca za prenociste te noci. No, kubanskih “10 minuta” je neverovatno dugacak period... Kada smo pitali nase “agente” sta se dogadja nakon vec punih sat vremena cekanje, oni rekose kako je sve u redu i kako nas prevoz je trenutno na pumpi i toci benzin... Pola sata kasnije pocesmo da gubimo malko strpljenje. Tada su nas nasi “agenti” jos uvek umirivali kako je sve u redu samo “da nas vozac sada vecera i da se u Kubi jede mnogo i to polako... i da se treba istusirati i onda ce doci da nas pokupi...” Greg i ja nismo znali da li da se smijemo ili da placemo. Mi smo se jos uvek nadali da cemo biti na putu te veceri... Jos pola sata kasnije ispostavilo se da osoba koja nam je inicijalno obecala prevoz se predomislila, pa sada nasi “agenti” traze novog vozaca... Naravno, cena je ostala nepromenjena (10 mesecnih kubanskih plata). Iako neverovatno privlacna kolicina novca, bice da nikako nisu mogli da pronadju osobu koja ima kamion ili dovoljno velik auto da moze da stavi i motor i nas... A mi smo cekali...

Negde oko 10:30 sati uvece (nakon puna 3 sata cekanja na naseg obecanog vozaca), nasi “agenti” su nam ponosno saopstili da su nam pronasli prevoz... Desetak minuta kasnije pozvali su nas da dovezemo motor preko puta do naseg prevoza. I-Griega i ja smo se sokirali kada smo videli auto koji je trebao prebaciti nas i nas motor do Varadera... Ne znam da li bi taj auto uspeo prevesti vise od 100 km a da se ne raspadne... Steta sto nisam uslikala ceo auto, ali evo barem gepeka... Bila je to neka vrsta prastarog rekla bih trabanta u raspadu. A gepek je bio kao kod obicnog auta – nije bilo nikakve sanse da ni pola naseg motora stane u njega... Ne biste verovali koliko su se nasi agenti i nesudjeni vozac upeli da nas ubede da oni mogu da stave motor u taj gepek. Oh, bila je to situacija i za suze i za smeh… Oni su hteli da nam “pokazu”. Onda se jedan od tih mestana dosetio da ce on nama pokazati sa svojim biciklom kako misle da stave motor u gepek. Ubacio je zadnji tocak bicikla u gepek a prednji je bio napolju pa su nam rekli kako ce zavezati taj prednji tocak uzetom za auto… Jaoj nama! Nikada ne bismo stigli ni do pola puta do Varadera tako... To nije bilo resenje... Nasi “agenti” i “pomocnici” su bili duboko razocarani da smo odbili njihovu pomoc i resenje za nas problem...

Mi smo odlucili da odemo na neku benzinsku pumpu da cekamo tamo na kamione koji ce puni benzin pa da ih pitamo da nas prevezu barem deo puta prema Havani i Varaderu. Ideja je bila prilicno suluda... Vec je bilo oko 11 h uvece nedeljom u drzavi u kojoj se benzin deli na bonove i vrlo retko vozila putuju od grada do grada. Ali sta nam je drugo preostajalo!? I tako smo se uputili na obliznju benzinsku pumpu. Tamo pronadjosmo jedan kamion i objasnimo im nas problem (ah, blazen bio nas spanski!). Vozac nas odvede iza ugla do agencije koja inace popravlja auta i motore. Tu se ispostavilo da tu radi i pravi mehanicar iz nase agencije za motore, ali, naravno, tek od 08 h sledeceg jutra. Covek iz obezbedjenja ovde nam je rekao da pronadjemo prenociste u gradu i da se vratimo ujutro do mehanicara da popravimo gumu. Objasnismo mu da mi zapravo nemamo novca za prenociste i da cemo morati spavati negde u parku. On se zabrinuo zbog nase ideje i sredio nam je da spavamo tu noc besplatno u taxiju pod silnim obezbedjenjem u autoparku ove agencije... Bili smo premoreni od ovog predugog dana i sretni sto cemo moci da legnemo i zatvorimo oci... Neverovatno je kako spavanje u autu moze biti udobno ponekad... Smijala sam se jer je ovo I-Griegova druga noc prespavana u autu (prva je bila letos kada smo zajedno otisli na jedno kampiranje pa nam je neverovatna kolicina kise potopila sator). Iskreno se nadam da ce on jos uvek prihvatiti da opet putuje sa mnom...

10


Jutro je osvanulo isuvise brzo. Nase obezbedjenje nas je moralo probuditi u 06 h pre nego sto taksista dodje na posao. Trebalo je cekati jos 2 sata negde pre nego sto mozemo ista da uradimo... Napokon je doslo tih 08 h... Naravno, cini nam se da nema bas mnogo stvari koje u Kubi pocinju na vreme pa tako doznasmo da radnici iz nase agencije dolaze na posao sa nekih pola sata zakasnjenja. Odlucismo da proverimo varijante da se vratimo autobusom za Varadero jer smo se nadali da cemo uspeti ostaviti motor ovde. Imali smo taman toliko novca da jedva platimo za nase autobusne karte...

Bili smo pomalo gladni i zedni. Znajuci da nemamo mnogo novca, pronasli smo neku prodavnicu i kupili vode, hleba i 2 kolacica. Imali smo nesto sira i koju naradzu od prethodnog dana pa nam je to bio dorucak... Sto bi I-Griega rekao, zaista smo platili za “full package” (puni aranzman) i “all inclusive” (sve ukljuceno)…

Napokon se sretosmo sa pravim mehanicarom iz nase agencije, i on se ponudi da nam popravi gumu besplatno. Kada ga upitasmo da li mozemo da ostavimo motor u Pinar del Rio, on je to sa sigurnoscu potvrdio i rece “Da, samo ga ostavite ovde sada i kada stignete u Varadero recite im da se ostavili motor u Pinar del Rio.”. (Bice da ovde svako zna sve – ili barem misli da zna...) Meni to bas i nije zvucalo kao najsrecnije resenje bez ikakvog dokaza da smo ostavili motor tamo negde... I onda je krenula cela zavrzlama ko i kako ce da nam da dokaz, ko ce da zove Varadero da pita da li je moguce ostaviti motor ovde, da li poptravljati gumu ovde i pokusati nastaviti put... Ah, previse komplikovano... Ispostavilo se da ne mozemo da ostavimo motor u ovom gradu nego moramo da ga vratimo za Varadero. Nije nam preostalo nista drugo nego da popravimo gumu i pokusamo nastaviti put...

Oko podneva smo krenuli na put prema Havani i Varaderu sa “popravljenom” gumom (tako su nam barem rekli) tako da smo tada bili “sigurni”... Novca nam je ostalo taman toliko za benzin do Varadera i malko hrane. Pred nama je bio dug put... Ja bas i nisam mogla da se opustim i samo sam gledala kada ce da nam se probusi guma ili da nas presretnu policajci i naplate kaznu jer nemamo kacige...

Kilometri su prolazili jako polako sa 45-50 km/h... Tropsko sunce je grijalo ali na skuteru je bilo prijatno. Nekih 80-tak kilometara od Pinar del Rio-a nas je bila prva benzinska pumpa na ovoj autocesti za Havanu – taman kada smo mi vec dobro zaglavili u rezervu. Na pumpi primetih da nam je zadnja guma malko popustila te odlucismo da je napumpamo. I tek sto smo je napumpali, popustila je skroz... Ispostavilo se da smo opet imali probusenu gumu... Neverovatno, ali istinito...

Da sve ne bude tako lose, sam vulkanizer je bio na pumpi kada se ovo desilo, a njegova radnja nekih 150 m dalje... Ispostavilo se da nas pravi mehanicar u Pinar del Rio-u je samo zakrpio gumu spolja pa je to popustilo nakon samo 80 km voznje... A onda pronadjosmo i drugu rupu... Imala sam prilike da posmatram kako se krpi guma sa “modernom” kubanskom tehnologijom... Sunce je przilo, bilo je vec nekih 2:30 popodne, a mi smo bili jedva nesto manje od 300 km od naseg odredista... Tada smo vec bili spremni skoro na sve – ili smo barem tako mislili...

11


Nekih pola sata kasnije krenusmo dalje na put, ovoga puta sa stvarno sigurno popravljenim rupama na gumi. No, tada nismo ni slutili da motor moze imati i problema sa necim drugim osim sa gumama... Nekih 10-tak km dalje dok smo jurili niz pusti autoput, motor se sam od sebe samo ugasio – u sred nedodjije...

Pokusaji da ga pokrenemo pokazali su se neuspesni. Tada nam vise stvarno nista nije preostalo nego autostop – ali ovog puta sa motorom. Imali smo vise srece neg’ pameti da nam je stao prvi kamion koji je naisao za par minuta. Na zalost, ova dva kubanca nisu imali odgovarajuci alat pa ubacise i nas i motor u prikolicu svog kamiona medju kutije sa muzickim instrumentima koje su vozili. Vozac nam rece da ima mehanicar blizu mesta gde on radi i da ce nas odvesti tamo. Mi smo se nadali da je to negde u Havani. I tako je krenula nasa voznja u prikolici kamiona...Moram priznati da ovo iskustvo nije bilo ni malo romanticno u totalnom mraku, u zagusljivom i vrucem zraku sa mirisom benzina, i sa neverovatnom kolicinom rupa po putu... Ali mi smo bili presrecni da smo ipak bili na putu prema nasem hotelu – pa makar i samo par desetina kilometara...

Vrlo ubrzo smo shvatili kako bi bilo odlicno kada bi nas ovaj isti kamion mogao odvesti do Varadera... Ah, kakav san... Takva mogucnost skoro da nije imala preskupu cenu u nasim ocima... Nakon nekih sat vremena nadanja u mraku, napokon se otvorise vrata kamiona. Bili smo negde u Havani. Nismo oklevali ni sekunde da pitamo vozaca za mogucnost da nas odbaci do Varadera. Kada je rekao da je to moguce, za cenu smo se vrlo lako dogovorili. Ispade super posao i za njega i za nas...

Nekih pola sata kasnije vec smo jurili autoputem prema Varaderu. Na zalost, I-Griega je morao ostati sediti na motoru u prikolici kamiona da se ne osteti tokom voznje. Mislim da vam ne moram pisati koliko je to bilo neprijatno iskustvo za njega... Posmatrajuci put i sela uz Via Blanca kojom smo I-Griega i ja prosli 3 dana ranije, ja sam imala malo vise mogucnosti za radovanje da cemo ipak stici do naseg hotela te veceri... Usput sam se odlicno ispricala sa vozacem, vezbala spanski i uzivala u kubanskoj muzici. Zao mi je samo sto I-Griega nije mogao da mi se pridruzi...

Oko 08 h uvece kamion se parkirao ispred naseg hotela u Varaderu... Ne znam ko je bio srecniji, nas vozac koji je nenadano zaradio svoje 3 mesecne plate ili mi koji smo se napokon vratili nasem domu... Bili smo spremni da provedemo barem par dana u okolini naseg hotela bez preterane zelje za dodatnim avanturama... Ah, kako nam je malo potrebno da budemo sretni...

Drugi deo putovanja: Turisticki dozivljaj Kube

Preostalih 12 dana su bili sasvim drugaciji, uglavnom na relaciji restoran-plaza-bazen-hotelska soba... Moram priznati da nikada do sada nisam ni pomislila da bih mogla provesti punih 12 dana u krugu od 1-2 km od moje sobe – i biti sasvim zadovoljna sa tim. Pokusah da odradim nesto posla, ali moj mozak je vec uveliko bio na odmoru tako da su se moji (retki) pokusaji da se skoncentrisem pokazali potpuno neuspesni...

12


Prva tri dana nakon povratka u nas hotel, I-Griega i ja smo uglavnom prespavali i proveli dosta vremena u zatvorenom prostoru. Nekako nam se nije islo napolje... Trebalo nam je puna 3 dana da shvatimo da smo zapravo oboje bili pogodjeni suncanicom...

A kada smo se oporavili i bili spremni na sledece avanture, shvatili smo da smo ostali bez novaca i da nam je jedva preostalo toliko da uspemo da sacuvamo za izlaznu turisticku taksu... Tada smo jos uvek mislili da cemo barem moci podignuti novac sa moje kreditne kartice ako nam zatreba. Par dana kasnije ispostavilo se da je kreditna kartica koju sam ponela povezana sa nekom americkom bankom – i da se ne moze uopste koristiti u Kubi... Srecom, to nismo znali kada smo nedelju dana ranije bili spremni da platimo mnogo novca (daleko vise nego sto smo slutili da imamo) samo da se vratimo nekih 350 km do naseg hotela... Ah, ludima I Bog pomaze…

To je samo znacilo da je vreme za zivot na plazi i druzenje...

I tako su krenuli dani suncanja, kupanja, odbojke na plazi, malko basketa, nekih novih poznanstava sa kubancima, kanadjanima, japancima, marokancima, alzircima... Ja sam se vrlo ubrzo skontala sa kuvarima koji su prepremali ribu i tortu od cokolade (onim najbitnijma ) i sa obezbednjenjem tako da sam bila sigurna za setnju predvece ako je moje drustvo bilo preumorno... Ananas i ribe na tanjiru su postale deo nasih svakodnevnih radosti da nam se ucinilo da ce na izrasti bodlje i rep pre nego se vratimo u Edmonton. Dovece smo uzivali u predstavama organiziranim u okviru hotela – ili onima koje smo sami organizirali na istom mestu. Hotelske predstave su bile vrlo interesantne prve nedelje jer nam je sve bilo novo. A onda smo shvatili da su se iste predstave ponavljaju svake nedelje... To je samo bio znak da je vreme da pocnemo sami da organizujemo svoju zabavu... Kolicina pominjane reggie tone muzike tih dana je bila prosto neverovatna tako da smo I-Griega i ja pred sam kraj putovanja cak i zaplesali reggie ton pod parolom “Ako ih ne mozes pobediti, pridruzi im se”...

Bozic je bio interesantan - sa plaze na Bozicnu veceru, u letnjoj garderobi, uz latino-americku muziku. Ono sto nas je neverovatno iznenadilo da smo I-Griega i ja bili gotovo jedini koji su plesali uz salsa, meringue i bachata muziku u sred Kube (zemlja latino-americkih plesova)... Tako smo organizirali i casove plesa za nase nove prijatelje...

No, najbolje od svega (pored ribe i ananasa) su bili sunce, plaze i okean – velicanstveno...

Sve u svemu, bio je to pravi odmor, za razliku od vecine mojih dosadasnjih putovanja, i moram priznati da mi je bas prijao. Zavrsavam ovo pismo jos uvek pod kubanskim suncem i pokusavam da ne mislim o sutrasnjem povratku u kanadsku zimu. Iz ove perspektive sve ispod +20 C je hladno... Prisecajuci se mog klimatskog šoka od povratka iz Mexico-a u kanadsku zimu, slutim katastrofu u danima sto dolaze... Al’ u svakom slucaju, vredelo je...

I taman kad ste mislili da ste stigli na kraj... Zavrsih ja ovo pismo 24 sata pre polaska na put misleci da su avanture zavrsene. A ispade (kao i uvek) da je zadnji dan putovanja dosao kao slag na tortu... Popodne na plazi sa predivnim zalaskom sunca, vecera sa nasim novim prijateljima, izbor za Mister hotela u kome su ucestvovali I-Griega i jedan od nasih novih prijatelja (Mehdi iz Alzira) sa kreativnoscu ucesnika koja nas je nasmijala do suza. I-Griega je osvojih drugo mesto sa samo par glasova manje nego

13


proplasirani kubanac... Onda se nastavilo sa muzikom pa smo se mi i nasi novi prijatelji pobrinuli da plesni podijum bude pun i starih i mladih kanadjana i kubanaca... Kada se muzika stisala u znaku odlaska na spavanje (za one kojima to nije bio poslednji dan odmora), nasa klapa (osim mene) je odlucila da je bilo odlicno vreme za nocno kupanje u hotelskom bazenu. Posto niko nije imao kupaci, posluzila je i vecernja odora za izlazak. Ja sam dobrovoljno ostala izvan bazena – neko je trebao da sve to i uslika...

No kupanje nije bilo znak za kraj veceri... Brzinsko presvlacenje i eto opet cele klape na okupu (iako je vec bilo posle ponoci) da igramo karte (neku vrlo interesantnu igru “Uno”). To je potrajalo par sati iako su nas gosti hotela nekoliko puta (neuspesno) pokusali poslati na spavanje. Oko 02 h vecina drustva je odlucila da je vreme za spavanje, a neki od nas su se uputili na plazu da ukradu jos par momenata pod zvezdanim nebom pored okeana uzivajuci u zvuku valova pre nego sto svi vratimo sledeci dan u kanadsku zimu.

Jutro je osvanulo previse brzo sa svega nekoliko sati sna. Al’ trebalo se spakovati i pozdraviti sa svim ljudima u nasem kompleksu koji su nam ulepsali ovih poslednjih 10-tak dana. Ma koliko volila putovati, nekako ne volim rastanke... U pauzi izmedju dorucka, pakovanja i rucka iskoristila sam priliku da zbrisem na plazu i skacem u valove... Meni se nije vracalo za Edmonton i do poslednjeg momenta sam se nadala da ce mozda nas let biti pomeren za sledeci dan – ili, kamo srece, za nedelju dana... Na moju veliku zalost, u ovom trenutku smo na aerodromu u Varaderu. Rekose da je sa nama sve u redu pa da nas nece vise zadrzavati u ovoj zemlji. Nas avionce strpljivo ceka sa druge strane prozora da se vrati u kanadsku zimu... Bice da cemo ipak poleteti za sat-dva... Mislim da vam je prilicno jasno da ja nisam nesto previse odusevljena povratkom... Ne znam zasto, al’ ja bih radije na plazu... U ovom trenutku mi je neverovatno da cu sutra biti u zimskom kaputu sa salom, kapom i rukavicama. I jos mi je neverovatnije da sutra uvece cekamo Novu Godinu... Ah kakva godina... Pitam se sta li je tek pred nama u danima sto dolaze!?...

Nadam se da lektira nije bila predugacka, da ste preziveli, da sam uspela barem malko da vam priblizim nase dozivljaje i čari ovog interesantnog otoka - i da vas zagrijem tropskim suncem. Iskreno se nadam da cete imati prilike da i sami posetite jednog dana ovu neobicnu zemlju. Al’ pre toga se dobro raspitajte za sitnice koje je korisno znati pre nego sto sletite na Kubu da vas ne bi docekalo malko previse izazova... I, ako je moguce, posetite Kubu zimi da iskusite radost nagle promene iz zime u leto... Povratak u zimu je mnogo bolniji, ali, verujte, necete zazaliti...

To bi bilo sve iz tropskih krajeva za ovaj put. Saljem vam brdo suncanih tropskih pozdrava sa zeljom da nastavite hodati suncanom stranom ulice u 2006-oj! A mi cemo se vec sresti negde usput...

Od srca,Sandra

14

hola amigos - sites.ualberta.ca · web viewsaludos de cuba! (pozdravi iz kube!) bice da sam...

Documents