III. OTPOR I KOLABORACIJA U SRBIJI 1941. GODINE

O pitanju kolaboracije i otpora u Srbiji godine 1941. vodi se tu i tamo kra-jnje kontroverzna rasprava, pri emu stavovi njenih uesnika nose jak peat ide-oloko-politike pozadine. Kolaboracija pokreta Zbor" Dimitrije Ljotia i et-nikog vode Koste Peanca sa nemakim okupatorom i sa Nedievom vladom se uglavnom priznaje kao neosporna injenica. Nasuprot tome, ocene o ulozi etnika pod vodstvom Drae Mihailovia, kako u naunoj, tako i 11 memorijalnoj literaturi - tu i tamo se dijametralno razlikuju. Nekomunistike strane, naroito srpski iz-begli etnici, ali i poneki meunarodni istoriari,1 ocenjuju etnikog vodu Mi-hailovia kao vou srpskog otpora, dok ga jugoslovenski istoriari naprotiv smat-raju iskljuivo kolaboracionistom i izdajicom.2

0 ovom kompleksu pitanja postoji opirna literatura koju su pisali najveim delom Jugosloveni i jugoslovenski emigranti, kao i pripadnici britanske odbrane, to jest, lanovi britanskih vojnih misija koje su u ono vreme stacionirale uz Titov ili Mihailoviev tab. Iz mnotva tih radova padaju u oi neki u kojima je uinjen ozbiljan pokuaj da se na osnovu obimnog istraivanja izvora doe do pravilnog ideoloko-politikog tretiranja ove teme koja obiluje konfliktima.3

Poto su odluujui konflikti izmeu partizana i Mihailovievih etnika iz-bili ve nekoliko meseci nakon poetka okupacije i doveli do neumoljivog supar-nitva meu njima, potrebno je da se vojne koncepcije, aktivnosti na pruanju ot-pora, politika delovanja, odnos prema Saveznicima i konflikti izmeu oba pok-reta otpora u godini 1941. u Srbiji neto tanije skiciraju u sledeim redovima. Nezavisno od razmiljanja na osnovu istraivake teorije da se dogaaji u Srbiji iz

1 Ovde treba ukazati na jedino delo koje je do sada u Austriji objavl jeno o ovoj temi (Rausch, Jugoslovenske emigracione vlade i Jugoslavija 1941. do leta 1943. sa posebnim osvrtom na pokret Drae Mihailovia, fil. dis.). U svojoj disertaciji bez velikih pretenzija - podjednako po bogatstvu rei kao i po slabosti argumentacije - Rau dolazi do zakljuka da se u najmanju ruku do kraja 1943. godine (dakle, do vremena otvorenog dogovora o saradnji Mihailovievih etnika sa nemakim oku-patorom) otpor u Srbiji ima pripisati etnicima pod Draom Mihailoviem (vidi pri tom i Rausch, Uz srpskonacionalistiku varijantu oruanog otpora u okupiranoj Srbiji 1941-1943, str. 312).

2 The Collaboration of D. Mihailovic' s Chetniks with the Enemy Forcies of Occupation (1941-1944).

3 Milazzo, The Chetnik Movement and the Yugoslav Resistance; Tomasevich, War and Revolu-tion in Yugoslavia, 1941-1945\ Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici saveznika 1940-1943., Bran-des, Velika Britanija i njeni istonoevropski saveznici 1939-1943., Wheeler, Britain and the War for Yugoslavia, 1940-1943.

115

1941. godine ne osvetle iskljuivo sa aspekta okupatora i ugnjetaa, ve u naj-manju ruku uz to i iz perspektive naoruanih ustanikih grupa, odnose se razliite koncepcije i akcije oba pokreta otpora direktno takode i na temu ovoga dela. Po-vod za pokolj u redovima srpskog graanskog stanovnitva i istrebljenje jevrejs-kih mukaraca i dela Cigana u Srbiji od Vermahta u jesen 1941. godine, dao je oruani ustanak koji se poevi od leta te godine brzo irio, poto je nastao na inicijativu komunistikog partizanskog pokreta pod Titovim vodstvom, a iji je nosilac najveim delom bio i ovaj pokret.

etnici Koste Peanca

Neposredno posle napada sila Osovine na Jugoslaviju poeo je Kota Pea-nac da formira naoruanu etniku grupaciju. On je kao organizator srpskog us-tanka protiv okupatorskih trupa 1917. godine i kao predsednik etnike organiza-cije, strogo srpskonacionalistikog, ultrakonzervativnog udruenja veterana, koje je tokom dvadesetih godina postajalo glavni agitator protiv Komunistike partije, regrutovao ljudstvo iz svojih ideolokih krugova. Do leta 1941. godine sastavio je Peanac u junoj Srbiji grupu od oko 3.000 l judi, koja je do zime 1941/42. narasla na 5.255 i bila pod nemakom komandom.4 Da je antikomunizam bio njegova primarna akciona pobuda, postalo je jasno kada je Peanac posle napada na Sovjetski Savez javno razglasio da njegova organizacija nee pruati nikakav ot-por nemakom okupatoru5. Krajem juna 1941. zabranio je svojim potinjenima da napadaju italijanske i nemake trupe ukoliko se one korektno odnose prema srpskom civilnom stanovnitvu. Peanac nije odgovorio na Mihailoveev predlog od avgusta 1941. godine da se podele sfere uticaja etnikih grupacija (pri emu je Mihailovi savetovao da Peaneva etnika grupa sprei dovodenje nemakog pojaanja iz Bugarske i Grke).6 U to vreme se Peanac ve bio odluio za kola-boraciju sa okupatorima. Nekoliko dana kasnije pozvao je vode svojih grupa da naprave operativni plan s ciljem da se ugui ustanak komunistikih partizana u Sr-biji.7 Istovremeno, organizovao je sastanak sa predstavnicima komande Vermahta i stavio im na raspolaganje svoje ljude koji treba da se bore protiv partizana.8

4 BA-MA, RW 40/190, 8. Izvetaj o stanju iznet 6. 1. 1942. od upravnog taba pri komandi u Srbiji.

5 U Turnerovom izvetaju od oktobra 1941. stoji jo: Pre konstituisanja vlade (Nedi, avgust 1941 - W. M.) polo je za rukom da se veliki etniki odredi pod vodstvom vojvode Peanca izjasne spremnim da se ne distanciraju samo od komunista, ve i da uestvuju u borbi protiv komunizma. Peanac, koji je - kao to je ve pomenuto - uivao veliko poverenje u irokim krugovima stanov-nitva, najavio je borbu protiv komunizma putem javnog oglasa" {Isti izvor, RW 40/187, 5. Izvetaj upravnog taba pri komandi Srbije," 6. 10. 1941).

Milazzo, The Chetnik Movement of the Yugoslav Resistance, str. 19. 7 Isti izvor. 8 Ordonans , koga je naelnik AOK 12 poslao u Srbiju, javio je u pismu od 9. 9. 1941. svom

pretpostavljenom: Pukovnik Peanac ponudio je preko posrednika da se svojim snagama bori protiv komunista. Pregovori koji su u vezi s tim vodeni izmeu komandanta (Srbije), nove srpske vlade i etnika, doveli su do sporazuma na osnovu kojeg komanda priznaje etnike i daje im pravo da se reg-rutuju, te da javno i naoruano nastupaju. etnici su se obavezali da e se boriti protiv komunista" (BA-MA, RH 19X1/81, Suzbijanje pokreta otpora u jugoistonom regionu, T. 1, str. 35).

116

Meutim, oruane akcije Peanevih etnika ograniile su se uglavnom na okraje sa albanskim muslimanima na jugozapadu Srbije.9

Dimitrije Ljoti i pokret Zbor"

Pokret Zbor" pod Ljotievim vodstvom, koji je bio orijentisan na itali-janski faizam, postojao je jo pre napada na Jugoslaviju. Usled dalekosenog ideolokog srodstva sa nacionalsocijalizmom svrstao se Ljoti od samog poetka na stranu okupatora. U komesarskoj Aimovievoj vladi pokret Zbor" je bio zas-tupljen sa dva ministra.10 Pokret Zbor" bio je jedina grupacija koju su nemaki okupatori bezuslovno prihvatili kao pouzdanog saveznika. Zbog toga je dobio av-gusta 1941. od Nemaca pravo da uspostavi oruanu formaciju za borbu protiv ko-munistikih partizana. U vreme kulminacije oruanog ustanka u Srbiji septembra 1941. Ljotievi saveznici bili su vojniki organizovani u pet bataljona takozvanog Srpskog dobrovoljakog korpusa (SDK).11 Ostali delovi pokreta Zbor" ukorpo-rirali su se u oruane formacije Nedieve vlade.12

etnici Drae Mihailovia

U vreme prepada na Jugoslaviju, pukovnik Draa Mihailovi komandovao je u svojstvu naelnika taba, jednom motorizovanom divizijom 11 istonoj Bosni. Kada je uo za kapitulaciju jugoslovenskih borbenih snaga, povukao se sa malim delom svoje trupe u bosanske ume. Nakon viemesenog mara u pravcu Srbije stigao je sredinom maja 1941. sa sedam oficira i 27 vojnika do svog budueg gla-vnog taba u Ravnoj gori, u zapadnoj Srbiji. Za kratko mu je polo za rukom da svoje ljudstvo popuni seljacima iz okoline, a oficirski tab demobilisanim pripad-nicima nekadanje jugoslovenske armije i andarmima iz okoline.13

Mihailovi, roen 1893. u blizini svog glavnog taba, nedaleko od grada aka, krenuo je putem vojnike karijere. Sa srpske Vojne akademije poao je u Balkanski rat 1912/13. i bio je u Prvom svetskom ratu sa srpskim trupama u Alba-niji, da bi se kasnije stacionirao na Solunskom frontu. Posle rata zavrio je studije na Vojnoj akademiji i bio dodeljen raznim odeljenjima taba pre nego to je iz-meu 1935. i 1937. godine sluio kao vojni atae u Sofiji i Pragu. Nakon toga je bio u slubi, sve do prepada na Jugoslaviju, u nizu tapskih mesta, a izmeu osta-log predavao je na Vojnoj akademiji predmet peadijska taktika." Poevi od 1939. godine prelazilo je njegovo vojniko interesovanje sa peadije na voenje

9 Milazzo, The Chetnik Movement of the Yugoslav Resistance, str. 19. zaista su Peanevi etnici 2. 11. 1941. Hinghoferovoj 342-oj pe. diviziji ponudili zajedniku borbu prilikom nastupanja di vizije protiv komunistikih uporita u okolini Val jeva(BA-M A, RH 26-342/16, 10-dnevni raport odreda Ia 342. ID od 31. 10-10. 11. 1941).

10 Marjanovi, The German Occupation System in Serbia in 1941., str. 284. 11 Mati, Jugoslavija u Drugom svetskom ratu, str. 110. Bataljoni su se sastojali od ukupno

3021 vojnika i 63 oficira (BA-MA, RW 40/190, 8. lzvetaj Upravnog taba pri Komandi u Srbiji, 6. 1. 1942).

12 Marjanovi, The German Occupation System in Serbia in 1941., str. 288. 13 Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, str. 122 ff.

117

gerilskog rata, ratnu strategiju koja je imala tradiciju u onim delovima Jugoslavije koji su bili pod okupacijom Otomanske imperije (Srbija, Crna Gora, Makedonija, Hercegovina, Bosna). Po nareenju tadanjeg ministra rata, generala Nedia, sas-tavio je Mihailovi raport o reorganizaciji jugoslovenske vojske, pri emu se izjasnio za princip vojniki homogenih nacionalnih jedinica koje su bile podeljene prema nacionalnostima.14 Osim toga, predloio je koncept odbrane, koji bi, zanemarujui teko odbranjivu severnu ravnicu, bio koncentrisan na brdo-vite delove zemlje.15 Njegov predlog je Nedi odbio, ali je Mihailovi ipak ostao kao naelnik Operativnog odeljenja u Generaltabu, nadlean za pitanja u vezi sa voenjem gerilskih ratova.

Sa Mihailoviem je 1940. godine uspostavila kontakt britanska tajna sluba da bi od njega dobila informacije o dranju jugoslovenske vojske prilikom even-tualnog pua protiv kralja.16 U dravnom udaru marta 1941. imao je on isto tako malo uea kao i britanska tajna sluba. Tek je u vreme nemake okupacije izras-tao Mihailovi u centralnu linost jugoslovenske istorije. Kao etniki voda nas-tojao je da od prolea 1941. svoje znanje o voenju gerilskog rata, steeno u jugo-slovenskom generaltabu, prenese u praksu.

Istorijat etnikog pokreta

Otkako se Osmanlijsko carstvo proirilo na Balkan u 14. veku, formirale su se u raznim zemljama Balkana grupe koje su se na specifian nain borile protiv turskih vlastodraca. U Maarskoj su se te grupe nazivali hajducima", u Bugars-koj komitajima", a u Srbiji etnicima."17 Najpre bi se one mogle uporediti sa bandama Robina Huda, poto su ovi seljaci na kraju zime naputali svoja sela, da bi se sakrili u umama.1 8 Odatle su prepadali urede vlasti po selima, unitavali poreske registre, pljakali turske transporte i delili plen seljacima. Ovaj nain ot-pora nije imao za cilj da se vojniki potue turska vlast, ve je bio vie borbeni iz-raz suprotstavljanja naroda osionom okupatoru. Akcije protiv tuinske vlasti Tu-raka istovremeno su predstavljale svakako i najvaniji element za ostvarenje na-cionalnog identiteta, a to se ispoljavalo u velianju etnikih voda u narodnim mi-tovima, kao i u narodnoj umetnosti. Obe srpske revolucije protiv Turaka poetkom 19. veka, koje su faktiki dovele do osloboenja Srbije od Osmanlij-skog carstva,19 pokrenuli su etnici. Za vreme makedonskog ustanka protiv Tu-

14 Isti izvor, str. 131. 15 General Mihailovich, The World's Verdict, str. 9. 16 Julian Amery, koji je godine 1940, kao pripadnik ogranka Britanske tajne slube (sekcije

D) radio u Beogradu, pominje u svojim Memoarima sastanke sa Mihailoviem u prolee 1940, na kojima se, meutim, nisu pominjali izvetaji o takvim susretima. Ameri misli retrospektivno, d a j e on na osnovu ovih susreta sa Mihailoviem bio far f rom quessing the role he was destined to play" (Amery, Approach March, str. 180).

17 Pojam etnik" potie od rei eta" (naoruane bande"). 18 Vreme borbe" trajalo je po pravilu od topljenja snega krajem aprila sve do poetka zime

sredinom novembra. Nakon toga su se lanovi bandi vraali u svoja sela da bi tamo proveli zimske mesece.

19 Poevi od 1833. godine imala je Srbija autonomni status unutar Osmanli jskog carstva, pre nego to je na Berl inskom kongresu 1878. i formalno postala nezavisna.

118

raka u godinama od 1904. do 1912, kao i u oba balkanska rata, izvravali su et-nici razne specijalne vojne zadatke, veinom iza neprijateljskih linija pod koman-dom regularnih trupa. U Prvom svetskom ratu etnici su se 1915. godine povlaili ispred austrougarskih trupa, zajedno sa srpskom vojskom preko Krfa, prema So-lunu. Kad je bugarski okupacioni reim u junoj Srbiji poprimio najstranije ob-like, tada se krajem 1916. vratila etnika grupacija pod Kostom Peancem u ovaj kraj sa zadatkom da odgodi masovni ustanak stanovnitva sve dotle dok srpska vojska bude mogla da podrava borbu. Peanac, ipak, nije mogao due da spreava narodni ustanak protiv Bugara. Tako se on postavio februara 1917. go-dine na elo takozvanog Toplikog ustanka." Nakon poetnih uspeha, Bugari su do nogu potukli ustanike. Posle poraza usledile su krvave represalije bugarskog okupatora nad civilnim stanovnitvom. Pred sam kraj rata rasformirana su et-nika udruenja, a neke delove ljudstva preuzela je regularna jugoslovenska vo-jska. I pored toga to su etnici u novoj jugoslovenskoj dravi bili prisutni samo kao udruenje veterana - dodue politiki uticajno udruenje - oni su u oima sta-novnitva Srbije, Makedonije i Crne Gore bili nacionalni heroji. Poevi od 1932. godine vodio je Peanac organizaciju koja je - na osnovu izvetaja Udruenja iz 1938 - obuhvatala oko 1.000 sekcija sa ukupno 500.000 lanova.20 etnici, koji su pustili najjae korene u redovima provincijske sitnoburoazije i seljaka, smat-rali su sebe zatitnom grupom protiv unutranjih i spoljnih neprijatelja srpstva u jugoslovenskoj dravi. Oni su svoje izrazito antidemokratsko, antiliberalno i anti-komunistiko dranje povezivali sa velikosrpskim ciljevima. Priznavali su samo Slovence, Hrvate i Srbe kao svoje grupe naroda, kojima je trebalo centralistiki da vlada srpsko rukovodstvo u jugoslovenskoj dravi.

Jugoslovenskom armijskom rukovodstvu nije bilo mnogo stalo da toga da u odbrani zemlje uestvuju gerilska udruenja, te nije preduzimalo ozbiljne mere u tom pravcu. Vlada je, ipak, u aprilu 1940. godine oformila est dobrovoljakih etnikih bataljona i svaki je dodelila jednoj armiji, meutim, samo jedan od njih je stvarno poslat u rat na Balkanu. Nakon kapitulacije jugoslovenske vojske oni su rasformirani poput ostalih vojnih jedinica i vie se nisu pojavljivali kao organi-zovana sila.21

Politiki ciljevi Mihailovievih etnika

Kad je Mihailovi u maju 1941. poeo da organizuje u Srbiji svoje grupe ot-pora, on nije radio po nalogu jugoslovenske emigracione vlade ili kralja. Te dve dravne institucije premestile su se neposredno pred vojnu kapitulaciju Jugosla-vije navrat-nanos u Palestinu, a da nisu prethodno preduzele ni najmanje mere za pruanje otpora u obliku post occupal work" (tajne radio-veze sa Saveznicima, ilegalne politike mree, prikupljanje informacija itd.). Vlada je takode propustila da prenese iz zemlje dovoljnu koliinu naoruanja i dovoljan broj pripadnika bor-

2(1 Tomashevich. War and revolution in Yugoslavia, 1941-1945, str. 119. 21 Podaci o istorijatu etnikog pokreta potiu velikim delom iz: isti izvor, str. 115 ff.

119

benih snaga, da bi time izgradila osnovni fond za neku ozbiljnu izbegliku armiju.2 2

Poetkom prve sabotane akcije Mihailovievih etnika u rano prolee 1941, on jo nije imao veze sa izbeglikom vladom, niti sa mestima odakle bi sti-gle informacije o Saveznicima. Njegova odluka za otpor nastala je samostalno. Ipak, za svoje politike ciljeve pozivao se na izbegliku vladu koja je bila sasta-vljena skoro iskljuivo od Srba, kao i na kralja. Nakon sloma sila Osovine, u ta Mihailovi nikada nije sumnjao, etnici su hteli da uspostave velikosrpsku dravu koja bi pored Stare Srbije" obuhvatala i Bosnu, Dalmaciju, Hercegovinu, Crnu Goru, Baku, Banat, Sandak, oko pola Hrvatske, kao i nekoliko rumunskih i bu-garskih pograninih oblasti.23 Sa preostalim delom Jugoslavije hteli su etnici da udu u federaciju. Pretenzije na vodeu ulogu velike Srbije u posleratnoj Jugosla-viji zasnovali su etnici na istorijskoj borbi Srba protiv turske vladavine, kao i na sadanjem otporu etnika prema nemakim okupatorima. Velika Srbija je trebalo da bude posrbljena": etnici su planirali da posle rata isele iz velike Srbije preko 2,6 miliona Jugoslovena drugih nacionalnosti i da povrate u Srbiju 1,3 miliona Srba iz nesrpskih delova Jugoslavije, tako da bi velika Srbija iznosila oko dve treine stanovnitva i teritorije Jugoslavije.24

Socijalno-ekonomski koncept etnika se bio sveo na konglomerat nedozre-lih ideja koje bi se pre svega mogle shvatiti kao monarhistika drava blagos-tanja pod srpskonacionalnom dominacijom." Velikosrpsko, a istovremeno i anti-hrvatsko opredeljenje Mihailovievih etnika dodatno se pojaalo usled masov-nih pokolja koje su ustae vrile jo u prolee 1941. godine nad Srbima koji su i-veli u Hrvatskoj. Za razliku od partizana, etnici nisu pravili razliku izmeu ustaa i hrvatskog naroda na osnovu nacionalistike ideologije. Mihailovi je hteo da se nakon zavretka rata krvavo obrauna sa hrvatskim narodom.

U sutini su politiki ciljevi bili usmereni na uspostavljanje status quo na vraanje princa-regenta Pavla, pripadnika kraljevske dinastije Karaorevia iz emigracije u Engleskoj i uspostavljanje federativne jugoslovenske drave pod ve-likosrpskom hegemonijom. Mihailovi se u izvesnoj meri oseao kao uvar mesta" za kralja i za vladu u emigraciji. Tako je i zajednika borbena parola Mi-hailovievih etnika glasila: Za kralja i otadbinu."25

etnika koncepcija otpora Mihailovievu koncepciju otpora odreivale su nacionalistika ideologija,

politike perspektive i tradicija etnikog ratovanja. Izrazito srpski nacionalizam etnika ograniavao je krug delovanja njihovog otpora na Srbiju i na one oblasti u kojima su prevashodno iveli Srbi (Crna Gora i delovi Hrvatske): kao borci i sim-

22 Jugoslovenska izbeglika udruenja sastojala su se od 240 lanova avijacije, 100 pripadnika mornarice i 300 pripadnika peadije (Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943, str. 327 f.).

2 3 Memorandum lanova Nacionalnog etnikog komiteta, Stefana Moljevia od juna 1941 (citirano prema: Tomashevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, st. 166 ff.).

24 Isti izvor, str. 169 f. 25 Isti izvor, 178.

120

patizeri bili su prihvaeni samo Srbi. U poetku, borbe za pruanje otpora sasto-jala su se etnika udruenja, s jedne strane, iz delova lokalnog stanovnitva, a s druge, daleko veim delom od Srba koji su mogli da od genocida u Hrvatskoj po-begnu u Srbiju, a najzad iz pripadnika srpske vojske koji su izbegli nemako ratno zarobljenitvo tako to su se sklonili u ume i tamo se prikljuili etnicima. Manji potencijal regrutovanja etnika u odnosu na partizane, ije su organizacija otpora i posleratna politika koncepcija bile multietniki zasnovane, jo se 1941. godine u Srbiji nije mnogo primeivao. Kada su se tokom sledeih ratnih godina akcije s ciljem pruanja otpora proirile iz Srbije na druge krajeve Jugoslavije, dobila je ova injenica svakako vei znaaj.

Pri sastavljanju struktura otpora Mihailovi se drao etnikih tradicija. Ve i sama ratnika spoljanost - duge brade, visoke ubare i redenici obavijeni oko tela - trebalo je da iskazuje istorijski kontinuitet. Prvi etniki odredi sastojali su se od 50 do 200 ljudi. Oni su uvek bili podredeni komandantu koji se morao drati Mihailovievih optih direktiva, ali je na svom lokalnom terenu uivao veliku au-tonomiju u pogledu slobode delovanja. Vojna organizacija etnika sastojala se iz tri dela na osnovu podele prema starosti ljudstva:

iz pokretnih operativnih odreda, koji su obuhvatali borce izmeu 20 i 30 go-dina;

iz odreda sa ljudima izmeu 30 i 40 godina, koji su bili zadueni za akcije sabotae;

iz lokalnih grupa sa ljudima izmeu 40 i 50 godina, iji je zadatak bio da brane svoja naselja.

Od ovih odreda bio je, meutim, mobilisan samo neznatan deo. Veina je bila registrovana samo kao etnici i trebalo je da budu pozvani tek krajem okupa-cije. U septembru 1941. obuhvatale su naoruane operativne etnike jedinice u Srbiji oko 3.000 - 4.000 ljudi od kojih je, meutim, samo jedan deo bio stvarno u borbi protiv nemakog okupatora.26

U prvoj godini bilo je naoruanje etnika isto tako loe kao i naoruanje partizana. Dok su partizani koristili svoje napade na okupatore i kvislinke organe takode i radi zaplene oruja i municije, neaktivnost etnika nije doputala takvo

26 Milazzo, The Chetnik Movement and the Yugoslav Resistance, str. 18. Po Vilerovoj raunici u septembru 1941., neposredno Mihailoviu potinjenih etnika bilo je oko 1.200. a ukupnu snagu etnika koji su bili pod Mihailovievom komandom, ceni na priblino 5.000 (Wheeler, Britain and the war for Yugoslavia, 1940-1943, str. 83 f). Brojani podaci o snazi Mihailovievih etnika u tom znaajnom periodu leto/jesen 1941. u znatnoj meri se razilaze. Krajem jula 1941. pisalo je u izvetaju vojnog zapovednika u Srbiji, generala Dankelmana, da srpski strunjaci" cene ukupan broj ustanika (kako Mihailovievih, tako i partizana) u Srbiji na oko 30.000 (BA-MA, RW 40/v. 43, KTB Ia Kom. Gen. Srbija, jul 1941. izvetaj Dankelmana Listu, 23. 7. 1941). U decembru 1941. Mihailovi je tvr-dio da pod njegovom komandom stoji preko 300.000 ljudi (Tomashevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, str. 181). Na osnovu strukture njihove organizacije opteuzevi teko je ta-nije oceniti brojno stanje etnika. Ovaj primer moe da ilustruje do kako apsurdnih tvrdnji se moe doi ukoliko se ne uzme u obzir sastav etnikih udruenja u organizacionom pogledu: iako su se Mi-hailovievi etnici u Srbiji poev od 1942. iskljuivo borili protiv partizana, a ne protiv okupatora i kvislinkih organa, a u novembru 1943, zakljuili sporazum sa nemakim okupatorima o kolabora-ciji, dolazi Rau do zakljuka d a j e Srbija sve do 1944. godine bila preteno u znaku Mihailovia. [...]. Njegova udruenja, koja su kontrolisala iroke oblasti, u mnogome su prevazilazila lokalne par-tizane." (Rausch. Osvrt na srpsku nacionalnu varijantu oruanog otpora u okupiranoj Srbiji 1941-1943, str. 312).

121

rekviriranje. Oni su tek od 1942. godine, zahvaljujui kolaboraciji sa Italijanima, sa Nedievim formacijama, a od 1943. i sa nemakim okupatorima, raspolagali dovoljnom koliinom oruja i municije, ali ga nisu koristili protiv sila Osovine, ve protiv partizana.

Glavna zamisao Mihailovieve koncepcije otpora sastojala se u tome da se sveopta rezistencija organizuje pod njegovom vrhovnom komandom, ali da se pri tom eka u podzemlju i da se izbegava svako provociranje protivnika sve do onog trenutka kada bi Nemaka povukla iz Jugoslavije svoje okupacione trupe usled vojnog poraza na drugim evropskim ratitima, ili, pak, kad bi Saveznici iskrcavanjem svojih trupa u jugoistonoj Evropi dali znak za opti ustanak. Do-noenju odluke o pasivnom otporu, doprinelo je i seanje na Peanev neuspeli pokuaj ustanka protiv bugarske okupacione sile u Prvom svetskom ratu i na kr-vave represalije nad civilnim stanovnitvom, koje su potom usledile.27 Mihailo-vi je sa pravom sumnjao u to da je vojni potencijal njegovih etnika u pogledu pruanja otpora u Srbiji dovoljno jak, da bi oni 1941. godine, bez vojne interven-cije saveznikih trupa, mogli da izvedu uspean pokuaj ustanka protiv nemakih trupa.

Dranje Britanaca u odnosu na Mihailovia

Mihailovieva strategija otpora se u principu podudarala sa britanskom kon-cepcijom u odnosu na subverzivne akcije i aktivnosti otpora u oblastima pod ne-makom okupacijom. Sredinom juna 1941, dakle, jo pre nego to su Britanci znali za postojanje etnike organizacije otpora u Srbiji, izloio je britanski Doint plening staf svoje zamisli:

Takve pobune mogu se deavati samo jednom. Do njih ne srne da dode sve dotle dok nije pripremljeno za njih poprite, dok nisu izvrene sve pripreme i dok situacija nije sazrela. Oruane borbene snage koje rodoljubima stoje na raspola-ganju moraju da budu dovoljno jake da bi mogle da izbace iz stroja lokalno sta-cionirane nemake trupe."28

ak ni stupanje u rat Sovjetskog Saveza i prve informacije o akcijama ot-pora u Srbiji nisu nita izmenili na odbojnom dranju Britanaca u odnosu na ofan-zivno delujuu gerilu u Srbiji.29 Kako je ustanak komunistikih partizana u Srbiji otpoeo i kako Britanci nisu videli mogunost, usled nedostajuih veza sa partiza-nima, da izvana obuzdaju ovaj ustanak, odluili su da potpomau etnike. U svo-joj funkciji nadreenog nad naelnicima Stafa, eril je u novembru 1941. naloio War Office-u da se uini sve kako bi se ustanak u Srbiji pomonim sred-

27 Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943., str. 433 f. 28 Studija Joint Planing Staff-a od 14. 06. 1941 (citirano prema: isti izvor, str. 302.). 29 U preporuci Doint plening stafa naelnicima Stafa od 9. 8. 1941. stoji da tajne vojske

mogu efikasno da operiu samo ako ih potpomau obuene (regularne) trupe; stoga bi trebalo da se njihova organizacija ogranii na mesta [a i tamo prvenstveno da budu potpomognuta pri sastavlj-anju], gde [...] je mogua britanska ofanziva", naime u severnoj Francuskoj, Belgiji, Holandiji i Nor-vekoj (citirano po: isti izvor, str. 302).

122

stvima unapredio u korist etnika (to keep the rebellion going").30 Do toga je dolo s jedne strane iz ratnopropagandistikih razloga (Ceril je hteo da time sig-nalizira stanovnitvu u ostalim okupiranim zemljama da mogu da raunaju na bri-tansku podrku pri akcijama otpora), a s druge strane, takoe iz vojnostrategijskih pobuda pred kapijama Moskve, da bi ustanak 11 Srbiji mogao da vezuje nekoliko divizija u Srbiji.31 Tu su pridolazila i ideoloko-politika razmiljanja: britanski vojni vrhovi videli su u ustanku samo neku epizodu" (incident).32

Mihailovi je u novembra 1941. prvi put dobio britansku pomo,3 3 ali su ga istovremeno upozorili na to da se u odnosu na Nemce dri radije pasivno i da pre svega bude u stavu iekivanja. Na britanskoj strani raunalo se s tim da e u us-tanku protiv nemakih okupatora partizani biti slomljeni. Budu li se etnici pri ovom ustanku drali pasivno, tako da bi mogli neoteeno da prebrode nemaku ofanzivu, kako su razmiljali Britanci, oni bi nakon sloma komunistikih parti-zana predstavljali jedini pokret otpora u Srbiji.34 Tada bi, opet, Mihailovi bio u mogunosti da koordinira sa britanskom koncepcijom otpora svoju dotadanju strategiju iekivanja, na koju ga je bila primorala dinamika partizanskog us-tanka.35 Britanci su u jesen 1941. uveravali Mihailovia u to da e njegovu strate-giju pasivnog otpora, tj. ograniavanje na akcije sabotae, u potpunosti podra-vati36 i da e se potruditi da pomo upuena etnicima ne padne u ruke partiza-nima.37 Kada su Britanci saznali d a j e u novembru 1941. izmeu etnika i parti-zana dolo do oruanog sukoba, oni su privremeno obustavili slanje oruja.

30 Isti izvor, str. 428. 31 Na oba ova aspekta naroito je ukazao Foreighn Office (isti izvor, str. 427 f.). 32 U tom pogledu su se vie puta izjanjavali naelnici Stafa u oktobru 1941 (Brandes, Velika

Britanija i njeni istonoevropski saveznici 1939-1943., str. 207). 33 Mihailovi je 9. 11. 1941. dobio 20 mitraljeza, 10.000 magazina municije i 600 runih gra-

nata, koje su mu bacili iz vazduha (Wheeler, Britain and the War for Yugoslavia, 1940-1943, str. 90). 34 Brandes, Velika Britanija i njeni istonoevropski saveznici 1939-1943., str. 220. 35 Izjave predsednika vlade, Cerila, na prvoj ratnoj konferenciji zapadne Alijanse odrane u

Vaingtonu decembra 1941 - u vreme kada je ustanak protiv nemakih okupatora u Srbiji kulminirao - j a s n o pokazuju da su Britanci ve bili ubedeni d a j e uguen partizansku ustanak u Srbiji, te da su se i za budunost vrsto drali svojih koncepcija u pogledu organizovanja otpora: Mi moramo [...] da se usmerimo na to da oslobodimo potinjene narode zapadne i june Evrope na taj nain to emo na odreene punktove sukcesivno ili istovremeno ubacivati britansku i ameriku vojsku koja e da bude dovoljno jaka da omogui podjarmljenim narodima dizanje ustanka. Sopstvenim snagama ni-kad nee za to biti sposobni, jer bi imali da raunaju na uasne represali je" (Knoll, Jugoslavija u stra-tegiji i politici Saveznika 1940-1943., str. 241).

Britancima ba i nije bilo mnogo ao to su Nemci potukli komunistike parti-zane. Ipak im oito nije bilo pravo to etnici, koje su oni potpomagali orujem i novcem, koje je BBC-ova propaganda predstavljala kao jugoslovenske rodo-ljubive snage koje u Srbiji izvode organizovane vojne operacije" ne usmeravaju ove operacije protiv nemakih okupatora, ve protiv partizana. Pozvali su Mihai-lovia da neodlono sklopi primirje sa partizanima. To je trebalo da predstavlja prvi korak na putu Mihailovievog postavljenja za neogranienog vodu otpora u Srbiji.38 Istovremeno su Britanci pokuali da kontaktirajui sa Moskvom privole partizane da se potine Mihailoviu.39

Guenjem ustanka u decembra 1941. i proganjanjem iz Srbije kako parti-zana, tako i etnika, definitivno je propao pokuaj da etnici i partizani zajedniki ili makar po dogovoru istupaju protiv sila Osovine. Iako su Britanci znali za kola-boraciju nastalu 1942. izmeu etnika i Italijana i bilo im je jasno da su partizani predstavljali vojno znatno efikasniji pokret otpora, ipak su se sve do poetka 1943. vrsto drali iskljuivog podravanja Mihailovievih etnika. Tek kad su usled britanske pobede u severnoj Africi njihovi vojnostrategijski ciljevi na Bal-kanu dobili prevagu nad politikim,40 poeli su da potpomau i partizane. Krajem 1943. konano su napustili svog saveznikog partnera Mihailovia, koji se u meuvremenu uzdigao do generala i ministra rata. Pod uticajem britanskog preo-rijentisanja ka partizanima, etnici, koji su ve bili teko kompromitovani usled njihove saradnje sa Italijanima protiv partizana, odmah su preli na stranu Ne-maca, te su se poevi od 1944. nemakim orujem i pod nemakom komandom borili protiv partizana.41

Jugoslovenska izbeglika vlada i etnici

U poreenju sa, recimo, ekim i poljskim izbeglikim vladama u Londonu, jugoslovenska vlada imala je mali politiki ugled u oima britanskih zvaninika i neznatan uticaj na razvoj dogadaja u svojoj domovini.42 Sa izuzetkom vode Hr-vatske seljake stranke, Maeka (on je ostao u Hrvatskoj), bila je prva izbeglika

38 Isti izvor, str. 444. 39 Brandes, Velika Britanija i njeni istonoevropski saveznici 1939-1943, str. 212. 40 Ficroj Meklejn, engleski ef Saveznike misije pri Titovom tabu, koja se sastojala od Bri-

tanaca i Amerikanaca (septembra 1943), defmisao je svoj zadatak britanski suvoparno: My task was simply to help find out who was killing the most Germans and suggest means by which we could help them to kill more. Politics must be a secondary consideration" (citirano prema: Haberl, Oslobaanje KP Jugoslavije od kontrole Kominteme KPSU 1941-1945, str. 59).

41 Za istorijat Mihailovievih etnika posle 1941. godine vidi naroito: Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, str. 196 ff. Iz mnotva memoarskih dela pripadnika Britanske misije u Mihailovievom tabu neka tu budu pomenuta samo: Rootham, Miss-Fire: The Chronicle of a British Mission to Mihailovich, 1943-1944', Lawrence, Irregular Adventure; British Policy To-wards Wartime Resistance in Yugoslavia and Greece, str. 91. ff: Bailey, British Policy Towards Ge-neral Draa Mihailovich, str. 59 ff.

42 Radi poredenja politike triju izbeglikih vlada koje su u Londonu imale svoje kancelarije, kao i njihovog uticaja na pokrete otpora u njihovim dotinim domovinama, vidi iscrpnu studiju Bran-desa, Velika Britanija i njeni istonoevropski saveznici 1939-1943."

124

vlada sastavljena od istih linosti kao i vlada u vreme dravnog udara 26. marta 1941. Ona se sastojala od osam Srba, dva Hrvata i jednog Slovenca.43 Nereeno nacionalno pitanje u predratnoj Jugoslaviji, to se reflektovalo i u prevelikom broju Srba u kabinetu, kao i injenica da su svi lanovi vlade ili poticali iz najug-lednijih regionalnih stranaka, ili su bili vanpartijci i vojnici sa malo politikog is-kustva, nisu ba doprineli poveanju njihovog prestia. Line zadevice, intrige i prosto politika nesposobnost stvorile su sliku ove vlade, koju je engleski minis-tar inostranih poslova Idn nimalo dentlmenski okarakterisao kao nesposobnu ministarsku bandu."44 Jo u jesen 1941. bilo je jasno Forin ofisu da ovim jugoslo-venskim izbeglim politiarima nikada nee poi za rukom da se usmere na jugo-slovensko jedinstvo i da vlada, izvesno, nee doekati kraj rata.45

Sto se tie dranja izbeglike vlade u odnosu na otpor u Srbiji, ono se jo pre poetka ovih akcija na Srbiju i nezavisno od koncepcija saveznika, svodilo na onakvo kakvo je bilo kod Britanaca. Izbeglika vlada je predvidela vremenski, lo-kalno i vojno koordinirane operacije stacionirajuih saveznikih trupa sa jugoslo-venskim ustanikim formacijama koje su do tada drane u rezervi. Mobilizaciju i organizaciju otpora nije trebalo izvriti pre nego to dode do invazije. Ustanci su se pre ovog roka inili beskorisnim, jer bi iziskivali samo nepotrebno rtvovanje ljudskih ivota.46

Predsednik jugoslovenske vlade, Simovi, je tek sredinom avgusta 1941. uo za postojanje i aktivnosti partizanskih i etnikih organizacija otpora. Dok je odobravao Mihailovievo osnovno defanzivno taktino naelo (pripreme za ak-cije, ali nikako ne provocirati nemake okupatore i napadati nemaki Vermaht), najotrije je osudio ofanzivnu strategiju partizana u svom govoru na Radiju av-gusta 1941. godine. Partizane je okvalifikovao kao aicu nesavesnih ljudi koji su svojim preuranjenim akcijama naneli zemlji teke patnje, pa je pozvao stanov-nitvo na strpljivo iekivanje pod okupacijom, sve dok izbeglika vlada ne bude dala znak za ustanak.47 Simovi je znao za talas represalija nad civilnim stanov-nitvom, koji je upravo tada nastao, bacajui javno krivicu na partizane. Istovre-meno je izbeglika vlada zapoela demagoku dvolinu igru. Nakon toga to su tokom leta 1941. u svetsku javnost doprli izvetaji o ustanku u Srbiji - ba u vreme najveih zamaha vojne sile Treeg rajha - i to je svetska javnost sa odue-vljenjem primila preuveliavajui ustanak do mitskih razmera, izbeglika vlada je inila sve da ovu reakciju na propagandistiki nain pripisuje sebi i svom vojnom zastupniku, Mihailoviu. Iako je predsednik vlade Simovi u jesen 1941. sa si-gurnou znao za Mihailovievo pasivno dranje prema nemakim okupatorima

4:1 Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943, str. 314. 4 4 Brandes , Velika Britanija i njeni istonoevropski Saveznici 1943-1943, str. 180. 45 Tako je otprilike razmiljao Rose, sekretar Southern Department-a Foreighn Office-a u no-

vembra 1941: Mi moramo, razume se, trenutno da inimo sve da bi se zastraujue pukotine (u iz-beglikoj vladi - W. M.) sastavile, ali posle rata nita nee moi da sprei ruenje graevine" (citirano prema: Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943., str. 354).

46 Isti izvor, str. 363. f. 47 Isti izvor, str. 372. f.

125

(i obrnuto, da se sa nemake strane do tog vremena takode nisu preduzimale vo-jne akcije protiv Mihailovievih etnika),48 izbeglika vlada je inila sve da bi preko novinskih obavetenja ostavila u javnosti utisak da oruanu borbu protiv nemakih okupatora ne vode partizani, ve etnici. Izbeglika vlada je ak po-kuala da privoli BBC da objavi demanti u svojim emisijama 11 sluaju istinitih nemakih izvetaja o komunistikom ustanku u Srbiji. S ciljem podizanja Mihai-lovievog ugleda, trebalo je da BBC govori o ustanku rodoljubivih otadbinskih snaga."49

U stvari, Simovi je krajem oktobra 1941. i sam pozvao Mihailovia na str-pljenje i uzdravanje od preuranjenih akcija, da bi se izbegli gubici. Poruka se zavravala kategorinom naredbom da se nemaki okupatori 'bez krajnje nude' ne izazivaju sve dok se ne da znak za zajedniku akciju sa britanskim trupama."50

Mihailovi je bio toliko siguran u to da e ga izbeglika vlada i Britanci politiki podravati d a j e u svom telegramu novembra 1941. neprikriveno priznao ta pla-nira sa britanskom poiljkom oruja koju mu budu slali: on e sa ovom opremom odmah moi da likvidira komuniste."51

Nekoliko dana kasnije Mihailovia je izbeglika vlada proizvela u in gene-rala, a u januaru 1942. propagandistiko mudrim ahovskim potezom naimeno-vala za ministra rata.

Partizani

Komunistiki partizani u Jugoslaviji predstavljali su prvu organizaciju ot-pora u zemljama Evrope koje je napao Trei rajh, a koje su se angaovale u oruanoj vojnoj borbi protiv nemakih okupatora. Gotovo neprimeena od svetske javnosti,52 iji je pogled bio u potpunosti uperen u Mihailovieve etnike, borba partizana na sporednom ratitu u Srbiji zadala je udarac naizgled nepobedi-voj vojnoj maineriji nacistike Nemake u vreme kad je izgledalo da e ak i pri napadu na Sovjetski Savez jedva biti mogue da se osujeti Vermahtova pobeda.

48 Istaknuta srpska proitalijanska porodica Bajloni stigla je krajem oktobra 1941. iz Srbije u Lisabon i prenela je Britancima i izbeglikoj vladi izvetaj o aktuelnoj situaciji u Srbiji, u kojem iz-meu ostalog stoji: Up until now the Germans have not pursued the followers of Mihailovi (expect for one insignificant bombing of the headquarters of Ravna gora)" (citirano prema: Wheeler, Britain and the War for Yugoslavia, 1940-1943, str. 102 f ) .

49 Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-43., str. 390. f. U ratnim vreme-nima, kada je verifikacija izvetaja bila skoro nemogua, imao je Mihailovi velikog uspeha sa svo-jom propagandnom ofanzivom. Izmeu godina 1941. i 1943. uzdizali su mediji njega i njegove et-nike do egzotinih junaka, koji bi kao jedina grupa otpora u Evropi koju su okupirali Nemci, mogli da pariraju nacistima (vidi npr. hagiografski spis Engleza Brown-a, Mihailovich and Yugoslav Re-sistance", gde on Mihailovia oznaava kao genija" (str. 80) i pokuava da prosenom engleskom itaocu priblii etnike pomou poreenja sa primerima iz engleske istorije. asopis Time" posvetio je Mihailoviu 25. 5. 1942. ak i svoj uvodnik.

5(1 Citirano prema: Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943, str. 425. 51 Isti izvor, str. 442. 52 Roberts tano rezimira situaciju u godini 1941: What little news appeared in the western

press mentioned only the exploits of Mihailovi The Partisans were unknown to the world at large and among the Allies, only the Yugoslav, British and Soviet Governments were aware of them!" (Ro-berts, Tito, Mihailovi and the Allies 1941-1945, str. 50).

126

Partizansku organizaciju otpora osnovala je Komunistika partija Jugosla-vije (KPJ). Od poetka dvadesetih godina KPJ bila je ilegalna. Kadrovi su bili na-roito u vreme kraljeve diktature izloeni tekim politikim progonima.5 3 Meu-tim, najtee udarce pretrpela je KPJ nesumnjivo usled staljinistikih istki u tride-setim godinama, zbog kojih su njeni kadrovi - kao i u veini komunistikih par-tija balkanskih zemalja - bili faktiki likvidirani.54 Nakon to je Milana Gorkia, partijskog sektretara Centralnog komiteta KPJ, u novembru 1937. u Moskvi ubila NKVD-a, Josipu Brozu Titu privremeno je povereno voenje partijske centrale koja se nalazila u Parizu, a na Petoj zemaljskoj konferenciji u oktobra 1940. defi-nitivno je naimenovan za generalnog sekretara KPJ.55 Van svake sumnje je da je novoizabrano rukovodstvo KPJ bilo pre vojnog pohoda na Jugoslaviju bilo stalji-nistiki nastrojeno i verno Moskvi.56

Sa svojih oko 8.000 lanova57 imala je KPJ pre aprila 1941. malo politikog upliva u Jugoslaviji. Ona je, meutim, imala znaajan broj pristalica meu omla-dinom, naroito u redovima studenata. U leto 1941. obuhvatala je Komunistika omladina oko 15.000 lanova.58 Poto je KPJ ve 20 godina bila navikla na ile-galnost i proganjanja, ostala je njena organizaciona struktura i posle nemake najezde veinom netaknuta. S obzirom na pakt izmeu Hitlera i Staljina pustili su nemaki okupatori komuniste u Srbiji sve do napada na Sovjetski Savez relativno na mira. Odmah nakon nastanka okupacije otpoela je Partija sa organizacionim pripremama za oruanu borbu u kasnijem periodu. Ali, KPJ se istovremeno uzdravala od otvorene ratne propagande s obzirom na Pakt Hitler - Staljin."59

Ipak, nema dokaza za to da je KPJ preuzela u svoju propagandu sovjetsku dokt-rinu o ratu izmeu imperijalistikih drava."

Dok su vodei funkcioneri komunistikih partija iz dragih okupiranih ze-malja iveli kao emigranti u Moskvi, boravilo je celokupno rukovodstvo KPJ u Jugoslaviji. Izmeu Jugoslavije i Kominterne u Moskvi postojala je iskljuivo ra-dio-veza. Ovaj nedostatak linog kontakta imao je za posledicu - iako tada jo ne-

53 O predratnoj istoriji KPJ vidi Dedijer, Tito, ilas, Mladi revolucionar, od istog, Rat parti-zana.

54 Do sada jo uvek zanimljiv prikaz vezan za ovu temu moe se nai u autobiografskom per-berovom romanu. Kao suza u Okeanu.

55 Strugar, Jugoslovenski narodnooslobodilaki rat 1941-1945, str. 13. 56 U svom telegramu upuenom Staljinu sa 5. Zemaljske konferencije KPJ u oktobru 1941 -

koji nije objavljen u njegovim celokupnim delima - Tito je izmeu ostalog rekao da Delegati Kon-ferencije u Tvojoj linosti, drue Staljine, naeg velikog uitelja, pozdravljaju slavnu i nepobedivu Boljeviku partiju koja je pod Tvojim i Lenjinovim vodstvom na estini zemaljske kugle na param-parad razbio okove kapitalizma. [...] (Oni pozdravljaju) u Tvojoj linosti, drue Staljine, slobodne i srene narode SSSR-a, koji pod Tvoj im rukovodstvom ostvaruju najdivnije snove najveih umova ljudske istorije" (citirano prema: Simi, Dokumenti opovrgavaju Tita, str. 58). Udvoriko pisanje Staljinu ilustruje da se pre rata na Balkanu KPJ svojom staljinistikom poslunou ni po emu nije razlikovala od ostalih komunistikih partija. Milo Dor, koji je sve do svog hapenja februara 1942. u Beogradu, bio aktivan u KP omladini pie o rigoroznim merama KPJ protiv takozvanih trockistikih disidenata" (Dor, Mrtve na odsustvo, str. 52).

57 Haberl, Emancipacija KPJ od kontrole Kominterne / KPSS 1941-1945, str. 16. 58 ilas, Partizanski rat, str. 10. 59 Borkenau, Evropski komunizam, str. 327. ff.

127

hotinu - relativnu autonomiju od Moskve, a to je injenica koja e za budui raz-voj KPJ biti od istorijskog znaaja.

Centralni komitet KPJ jo je u prolee 1941. premestio svoje sedite u Beo-grad. CK KPJ je 4. jula 1941. u Beogradu odluio da pokrene oruani ustanak. Milovan ilas je poslat u Crnu Goru, koja je bila pod italijanskom okupacijom, Vukmanovi - Tempo je upuen u Bosnu, dok je Tito sam vodio akcije u Srbiji koja je bila pod nemakim trupama.60

Politiki ciljevi, koncepcija otpora i socijalna stuktura Komunistike partije Jugoslavije

Za razliku od svih ostalih grupa otpora u Jugoslaviji, komunistiki parizani nisu zastupali ni etnike, ni nacionalistike ili verske partikularne interese. Oni su predstavljali jedinu politiku silu koja je imala korene u itavoj zemlji i koja se zalagala za teritorijalni integritet i nacionalnu ravnopravnost. Njihova borba imala je za cilj vojnu pobedu nad okupatorom, a istovremeno i ruenje starog predratnog poretka, iji su nosioci ak i u fazi okupacije vrsto drali u rukama naroito infrastrukturu - kao to su lokalna administracija, policija, andarmerija i kolstvo. Na linom planu takode je postojao i dalje kontinuitet starog poretka: u linosti Mihailovia, kao ministra vojske, potom biveg ministra rata i sadanjeg predsednika vlade Milana Nedia premda kao teko diskreditovanog - politikog predstavnika. Od samog poetka partizani nisu dovodili u sumnju da njihova borba ni iz daleka nije bila usmerena samo na osloboenje zemlje od okupacije, ve pre svega na stvaranje revolucionarno-politikog, ekonomskog i socijalnog novog poretka u zemlji. Kad su partizani u septembru 1941. zauzeli srpski grad Uice, koji je bio pod nemakom okupacijom, oni su proglasili tu teritoriju za prvu slobodnu republiku u Jugoslaviji i odmah su otpoeli sa uspostavljanjem al-ternativnog rukovodstva u vidu takozvanih narodnooslobodilakih odbora koja su predstavljala osnovu novog samoupravljanja. Tako su partizani sa svojim daleko-senim politikim ciljevima predstavljali dijametralnu suprotnost u odnosu na Mihailovieve etnike, koji su se borili za restauraciju jugoslovenskog predratnog reima pod velikosrpskom vlau i sa kraljevskom dinastijom na elu.

Strateku koncepciju oslobodilake borbe partizana odreivali su njihovi po-litiki ciljevi. Dok je Mihailovieva strategija, u prvom redu, bila usmerena na to da se po mogustvu neoteeno prebrodi nemaka okupacija, da bi nakon njenog prestanka mogli da raspolau vojnim potencijalom za ponovno uspostavljanje predratnog poretka, za partizane je, naprotiv, oruana borba protiv okupatora bila neodvojiva od socijalistike revolucije. Kad je KPJ u julu 1941. godine osnovala prve partizanske odrede, imala je za cilj prvo, da pretvori u organizovanu borbu spontane narodne ustanke koji su izbijali naroito u Crnoj Gori koja je bila pod ita-lijanskom okupacijom,61 a drugo, da se u Srbiji sistematski podigne ustanak.

60 ilas, Partizanski ral, str. 11. 61 O partizanskom ratu u Crno j Gori izmeu jula i oktobra 1941. vii: Memoare Milovana i-

lasa. partizanskog voe koga je Tito bio zaduio za partizansku borbu u Crno j Gori (isti izvor, str. 10 ff.).

128

Partizani su izmeu jula i sredine avgusta 1941. pokretnim odredima ot-poeli oruanu borbu pre svega u ravniarskim predelima, u vidu brojnih udara i sabotaa na upravne ustanove srpskih kvislinkih organa, na eleznike kompozi-cije i komunikacione ureaje, kao i ubijanjem srpskih kolaboracionista. Ove ak-cije su ispoetka bile koncentrisane na unutranjost Srbije jer im je tu ila naruku slaba vojna prisutnost Vermahta, a uz to jo i okolnost to su seljaci mrzeli cent-ralnu gradsku vlast i to su bili boljeviki nastrojeni o pitanju poljoprivrede, te su iz svega toga mogli da stvore politiki kapital. Osim toga, trebalo je da se odo-mae kod stanovnitva, to je neizostavni uslov za uspeno gerilsko ratovanje, kao i da se vrbuju dobrovoljci za partizansku borbu.

Na dan 7. jula 1941. u jednom selu kod Krupnja partizani su podigli prvi oruani ustanak. Ubijena su dva kvislinka andarma prilikom njihovog pokuaja da osujete tamonje javno okupljanje.62 Ve posle mesec dana preli su partizani u oruane akcije protiv nemakog okupatora. Uspeni napadi na manje kontin-gente Vermahta podizali su moral stanovnitvu, a partizani su sticali ugled. Ove gerilske akcije su istovremeno posluile da partizani zaplene njima preko pot-rebno oruje. Naime, u poetku borbe partizani su imali na raspolaganju samo oko 20.000 zastare!ih puaka, oko 500 automata i pet topova zaostalih od bive jugoslovenske vojske. Tek posle osvajanja grada Uica sa njegovom fabrikom oruja, u septembru 1941, mogle su potrebe za orujem i municijom da budu u neku ruku pokrivene - sve do 21. novembra 1941, kada je fabriku raznela eksplo-zija.63

Srpski partizani su u leto/jesen 1941. raspolagali sa 8.000 ljudi.64 Minus u odnosu na etnike predstavljalo je to je medu partizanima bilo samo malo iskus-nih vojnih eksperata. Veina pripadnika bive jugoslovenske vojske prila je Mi-hailoviu. U redovima partizana samo su panski borci, koji su se vratili u Jugo-slaviju, imali dovoljno iskustva u oruanoj borbi. Iz tih razloga je naelnik Vojne uprave, Turner, jo uoi napada na Sovjetski Savez, iz predostronosti naredio da se uhapse svi panski borci u Srbiji. Racija koja je potom usledila, bila je bezus-pena. Tek je u spetembru 1941. polo za rukom srpskoj specijalnoj policiji da uhapsi 49 komunista Mesnog komiteta Beograda i Komunistike omladine i time da nakratko iskljui obe organizacije.

KPJ je u leto 1941. otpoela oruanu borbu kao mala, strogo organizovana kadrovska partija sa oko 8.000 lanova, najveim delom radnika i intelektualaca. Krajem rata broj lanova bio je narastao na 141.066.65 Da bi se nadoknadili mnogi u ratu izgubljeni kolovani kadrovi i radi jaanja oslobodilakog pokreta,

6 2 Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945, str. 134. 63 Uzrok eksplozije nikad nije razjanjen. U jugoslovenskoj istoriografiji se uglavnom misli

da je bila re o sabotai (npr. Glii, Teror i zloin faistike Nemake u Srbiji od 1941. do 1944., str. 88). ilas - koji je u vreme eksplozije boravio u Uicu i tano opisao kako se ona dogodila - milj-enja je d a j e mogue d a j e do eksplozije dolo i usled nepanje u nekadanjem rudnikom oknu, koje je samo privremeno sluilo za proizvodnju oruja (ilas, Partizanski rat, str. 128. ff.).

64 Viler oznaava partizanske snage u Srbiji avgusta 1941. c i f rom od 8.000 ljudi (Wheeler, Britain and the War for Yugoslavia, 1940-1943., str. 79). ilas govori o tome da su partizani u j e s e n 1941. bili aktivni u Srbiji sa oko 4.100 boraca (ilas, Partizanski rat, str. 128).

65 Haberl, Emancipacija KP Jugoslavije od Kominternine kontrole /KPSS 1941-1945, str. 16.

129

morala je KPJ uurbano da obnavlja, odnosno da proiruje broj lanova i pri tom je raunala u prvom redu na seljake. Time je KPJ svesno zanemarila znaenje proleterske svesti, to je Dilas na sledei nain pravdao:

Ja sam naroito isticao revolucionarnu ulogu seljatva; praktino sam sveo ustanak u Jugoslaviji na savez izmeu seljakog ustanka i komunistike avan-garde."66

Usled ovakve politike po zavretku rata seljaci su predstavljali najvei deo partijskog lanstva, pa ak je i u vreme sukoba sa Kominformom 1948. uee seljaka jo je iznosilo 49%.6 7 No time je KPJ na dva naina dokazala: da su seljaci mogli i te kako da imaju centralnu ulogu u revolucionarnoj borbi, te d a j e upravo strategija oslanjanja na seljake mase pripremala KPJ da dode do pobede. U sus-ednim zemljama, naprotiv, komunistike partije su mogle da prigrabe vlast tek nakon umariravanja Crvene armije i uz pomo Sovjetskog Saveza.

Sovjetski Savez i partizani 1941. godine

Tokom ova tri meseca izmeu sloma Jugoslavije i nemakog napada na Sovjetski savez, KPJ je s jedne strane sledila uputstva Moskve (bez ratne propa-gande"),68 ali se s druge strane pripremala gotovo samostalno za oruani napad.

Za razliku od ostalih komunistikih partija Evrope, napad na Sovjetski Sa-vez niti je iznenadio KPJ, niti ju je zatekao nepripremljenu. KPJ je jo u prolee 1941. u svim regionalnim partijskim rukovodstvima u zemlji oformila vojne ko-mitete.69

Dana, 22. juna 1941. poslala je Kominternina centrala Centralnom komitetu KPJ radio-telegram sa pozivom na poetak sabotanih i partizanskih akcija, da bi time vojno rasteretili Crvenu armiju.7 0 Jo istog popodneva u Beogradu se sastao CK KPJ uz Titovo predsedavanje i doneo je proklamaciju koja je nagovestila poetak oruane borbe u najblioj budunosti. Istovremeno je oformljen Glavni tab partizanskih odreda Narodnog osloboenja Jugoslavije."71

Na dan 1. jula 1941. pozvala je Kominterna KPJ da odmah otpone akcije otpora.72 CK KPJ je tri dana kasnije doneo odluku u istom smislu73 i stvorio je is-

66 Citirano prema: isti izvor. 67 Isti izvor, str. 16f. 68 Preko jednog Kominterninog agenta koji je iveo u Zagrebu bila je KPJ u stalnoj radio-vezi

sa Georgi Dimitrovim, generalnim sekretarom Kominterne (Brandes, Velika Britanija i njeni is-tonoevropski saveznici 1939-1943., str. 203).

69 Haberl, Emancipacija KP Jugoslavije od Kominternine kontrole/KPSS 1941-1945, str. 20. 7(1 Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943, str. 371. 71 Haberl, Emancipacija KP Jugoslavije od Kominternine kontrole/KPSS 1941-1945, str. 22. 72 Roberts, Tito, Mihailovi and the Allies 1941-1945, str. 24. 73 U svom zakljuku ilas koji je bio prisutan Konferenciji CK primeuje: Mi smo ve dugo

imali radio-vezu sa Kominternom, dakle sa Moskvom, a tako odgovorne i sudbonosne poduhvate kao to su oruana borba i ustanak, uopte ne bismo ni smeli da preduzimamo bez 'najvie saglas-nosti ' ." (ilas, Partizanska borba, str. 9).

130

tovremeno regionalne rukovodee tabove.74 Mada nema nikakve sumnje da je odluka o pokretanju oaiane borbe odgovarala intencijama KPJ,75 ona je ipak us-ledila po nalogu iz Moskve i prvenstveno u interesu Sovjetskog Saveza, odnosno Crvene armije. U ono vreme KPJ je neosporno delovala kao produena ruka Moskve.

Ipak, ve je prvi Kominternin telegram od 22. juna 1941. sadrao kvalifika-ciju o politikim smernicama partizanske borbe, koja e tokom narednog razvoja dogadaja sve jae pomutiti odnose KPJ prema Moskvi. Koliko je uporno Komin-terna kao Staljinov glasnogovornik pozivala jugoslovenske narode na oruanu borbu nakon nemakog napada na Sovjetski Savez, u istoj meri joj je bilo stalo, jo od samog poetka, do tvrdnje kako je u aktuelnoj etapi re o oslobaanju od faistikog podjarmljivanja, a ne o socijalistikoj revoluciji.76

Tito je nasuprot tome u telegramu upuenom Kominterni 23. avgusta 1941. najavio formiranje narodnooslobodilakih odbora" kao vida centralne narodne vlasti, koji e da budu sastavljeni od komunista i predstavnika raznih demokrats-kih struja.77

Planirani narodnooslobodilaki odbori" bili su tako administrativno-poli-tike organizacije koje e da predstavljaju konstitutivni element nameravane soci-jalne revolucije.7S Na isti cilj je ukazivala Prva proleterska udarna brigada" koju je Tito osnovao u decembra 1941, a ije je formiranje otro kritikovala Komin-terna.79

Upornou kojom je rukovodstvo KPJ ve nakon malo vremena poelo da ostvaruje svoje ciljeve nainio je Tito potpun prekid sa zvaninom politikom SSSR-a, koja je ve sedam godina briljivo izbegavala ak i privid nekog po-kuaja da se u inostranstvu uspostavi komunistiki reim."8 0

Meutim, u prvom kritinom momentu otpora (u jesen 1941), kada je Ver-maht izveo snaan vojni pohod na partizane i kada su odnosi izmeu partizana i Mihailovievih etnika bili krajnje napeti, Tito se vrsto uzdao, kao i pre, u sovjetsku pomo i nije pokazivao interesovanje prema kontaktima sa Britan-cima.81 Tako se drao premda su iluzije KPJ u pogledu skoranjeg poraza Ne-

74 Haberl, Emancipacija KP Jugoslavije od Kominternine kontrole/KPSS 1941-1945, str. 22. 75 ilas o tome misli: Ova odluka bila je van diskusije: Kominternino uputstvo bilo nam je

poznato, ono je u potpunosti odgovaralo naim ideolokim, internacionalnim obavezama, kao i naoj ljubavi prema SSSR-u - koji je za nas bio 'Bastion svetskog komunizma ' i 'Prva zemlja socijalizma' - a takode i naem poloaju i naim stremljenjima" (ilas, Partizanski rat. str. 11).

76 Citirano prema: Dedijer, Tito, str. 295. 77 Citirano prema: Yugoslavia and the Soviet Union 1939-1973, str. 60. Funkciju narodnoo-

slobodilakih odbora definisala je KPJ na sledei nain: Oni su danas istinski nosioci vlasti, razume se privremeni nosioci. Jer nj ihov je zadatak da ovu funkciju u interesu Narodnooslobodilake borbe obavljaju do naeg osloboenja, do onog vremena kada se nakon isterivanja okupatora iz nae ze-mlje. bude moglo otpoeti sa stvaranjem dravnih organa vlasti" (citat iz Haberlove Emancipacije Jugoslavije od Kominternine kontrole/KPSS 1941-1945, str. 25).

78 Strugar, Narodnooslobodilaka borba Jugoslavije 1941-1945., str. 61f. 79 Pijade, Bajka o sovjetskoj pomoi, str. 11. 8 0 Borkenau , Evropski komunizam, str. 334f. 81 Prilikom svoje posete glavnom partizanskom tabu u Uicu oktobra 1941. godine, ponudio je

kapetan Hadson Titu tehnike podatke (talasne duine, termine i kodove) za radio-vezu sa britanskim stanicama na Bliskom istoku i stavio mu na raspolaganje radioaparat. Tito je, meutim, obzirom na Sovjetski Savez, kao i iz ideolokih razloga odbio ovu ponudu (Deakin, Ehe Embattled Mountain, str. 135).

131

make u ratu protiv SSSR-a ve bile iezle. Zahvaljujui Titovim redovnim ra-dio-telegramima koje je slao Kominterni, Moskva je bila jo u leto 1941. sraz-merno dobro obavetena o borbi protiv nemakog okupatora i o sukobu izmeu partizana i Mihailovievih etnika.82 Izvesno je Tito obavestio Kominternu i o svojim nastojanjima da se u julu i avgustu 1941 - dakle neposredno nakon poetka borbenih akcija partizana - dogovori sa Mihailoviem o saradnji da bi us-postavio narodni front koji bi odgovarao eljama Moskve. Uspeh se, dakako, sveo samo na potpisivanje pakta o nenapadanju.83 Jo u ono vreme moralo je da bude jasno Titu da dijametralno suprotni politiki ciljevi dveju grupa otpora nee omoguiti trajnu vojnu saradnju, a kamoli neku vrstu narodnofrontovskog saveza. Iako je Moskva bila obavetena o injenici da su nosioci oruanog otpora protiv nemakog okupatora iskljuivo partizani, ona se i dalje vrsto drala zamisli o st-varanju narodnog fronta. Na takvo dranje su je izmeu ostalog navodila glo-balno-militaristika razmiljanja. Crvena armija je u leto/jesen 1941. godine bila potisnuta u totalnu defanzivu. Nemake trupe su ve stajale pred kapijama Mos-kve. Ceril je 4. septembra 1941. energino pozvao Staljina da otvori drugi front.

Jedini izlaz po mom miljenju je, da se jo ove godine otvori drugi front negde na Balkanu ili u Francuskoj, koji bi povukao 30-40 nemakih divizija sa is-tonog fronta."84

Staljin je znao da Britanci pomau Mihailovia i nije bio spreman na to da nedvosmisleno stane na stranu partizana i da time dovodi u pitanje da Britanci, njegovi jedini saveznici, stvore onaj predvideni balkanski front, koji bi Crvenoj armiji bio preko potreban. Partizani su mogli svojom borbom u Srbiji da vezuju u najboljem sluaju pola tuceta nemakih divizija, dok bi eventualna britanska in-tervencija mogla da povue nekoliko tuceta.85 Kad je nakon Mihailovievog na-

82 Premda Titovi telegrami upueni Kominterni znatnim delom nisu bili pristupani, ili nisu ni primljeni, ipak nema sumnje da je Moskva bila dobro informisana o dogaaj ima u Srbiji, zah-valjujui postojeoj radio-vezi. Prvi telegram koji je Tito poslao krajem maja, odnosno poetkom juna 1941, stigao je u Moskvu nekoliko dana posle napada na Sovjetski Savez. Samo u vreme izmeu napada na Jugoslaviju i 2. avgusta 1941. izmenjena su 94 telegrama izmeu KPJ i Kominterne (Ha-berl, Emancipacija Jugoslavije od Kominternine kontrole/KPSS 1941-1945, str. 11). Od vremena na-pada na Sovjetski Savez, pa sve do Titovog prelaska iz Beograda u Uice sredinom septembra 1941, poslao je Tito Kominterni est telegrama (Roberts, Tito, Mihailovich and Allies 1941-1945, str. 40). Prilikom razgovora sa sovjetskim predstavnicima u Moskvi novembra 1941. stekao je britanski poslanik Cripps siguran utisak da su Sovjeti daleko bolje (i verodostojnije) bili obaveteni o borbama otpora u Srbiji nego Forin ofis i predstavnici jugoslovenske izbeglike vlade (Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943, str. 449).

83 O tome poblie kod Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945., str. 140f. 8 4 Nesve ta alijansa", str. 58. 85 Prilikom raskida Tita sa Staljinom odigralo je bitnu ulogu pitanje (ne)potpomaganja parti-

zana od strane Moskve. Moa Pijade, lan CK KPJ i bliski Titov poverenik u partizanskoj borbi, ovako prikazuje dranje Moskve u 1941-oj godini: ,,U vreme ove kritine faze borbe Crvene armije, od jula do decembra 1941., dok je na svim ostalim frontovima vladao mir, moe jedino da bude rei o moralnoj pomoi koju su Jugosloveni svojom borbom pruili Sovjetskom Savezu i nj ihovoj armiji. D a j e Komunistika partija Jugoslavije usadila jugoslovenskim narodima ne samo volju da se bore za sopstveno oslobooenje, ve i svest da oni svojom borbom pruaju najveu moguu pomo Crve-noj armiji, tako to vezuju mnoge nemake divizije u Jugoslaviji, u tom sluaju ne bi stanje na is-tonom frontu u to vreme ba znaio podsticaj za njih da krenu u borbu i da dignu ustanak protiv one sile." Takvu moralnu snagu ipak nisu u stanju da razumeju ni Gotvald ni Ana Pauker, koji su se o oslobaanju njihovih zemalja obavetavali preko radio prijemnika u svojim stanovima u Moskvi" (Pijade, Bajka o sovjetskoj pomoi, str. 12).

132

pada na partizane poetkom novembra 1941. britanski Forin ofis zatraio od sovjetskih poloaja posredovanje u tom sukobu, naiao je na pozitivan odjek86 . Iako je Moskva bila takode informisana o sluaju napada Mihailovievih etnika na partizane, kao i o Mihailovievim pokuajima da pregovara sa Nediem i sa nemakim okupatorom (s ciljem razbijanja partizanskog otpora u Srbiji), Sovjetski Savez je prihvatio britanski poziv da utie na Tita u smislu stvaranja vo-jnog narodnofrontovskog saveza pod Mihailovievim rukovodstvom. Nepos-redno posle britanske intervencije u Moskvi je otpoeo Radio Moskva" od sre-dine novembra propagandnu ofanzivu za Mihailovia, pri emu je ovaj prikazan kao voda svih snaga otpora u Jugoslaviji.87 Uz to su jo iznosili apsurdnu tvrdnju da e pod Mihailovievom komandom u Jugoslaviji da operie kompletna parti-zanska armija sastavljena od pet potpuno obuenih divizija.88 Posle ovakvog pos-tupka Moskve prvi put je uzdrmano slepo poverenje Tita i rukovodstva KPJ u Staljina. Tito je iritiranim tonom naloio svom kominternovskom agentu u Zag-rebu da poalje u Moskvu telegram:

Poalji odmah ovaj telegram, jer Radio Moskva iri uasnu besmislicu o D. Mihailoviu, sa kojim mi vie od mesec dana vodimo krvavu bitku. On je koman-dant etnika [...]. On nas je napao 2. 11. i pokuava da nas razorua, ali smo ga mi potukli do nogu, tako da mu je preostalo samo 500 ljudi [...]. Mi smo samo za ljubav Londona odustali od toga da u potpunosti likvidiramo Drau Mihailovia, ali emo nae partizane jedva moi da spreimo da to ne urade. Objasni im da treba da prestanu sa irenjem jo gorih besmislica nego to to ini Radio Lon-don."89

Osim propagandnog podravanja Mihailovia - iz savezniko-politikih obzira prema Britancima i prema jugoslovenskoj izbeglikoj vladi90 - ula se iz Moskve i otra kritika Titove politike. Rukovodstvo Kominterne prebacivalo je Titu da je politiki ogranien i nesposoban da razmilja u koalicionim dimenzi-jama.91 Tito je bezuspeno predlagao Sovjetima da ne insistiraju stalno na stva-

8 6 Majsk i j , sovjetski poslanik u Londonu bio je ponudio svoje usluge u posredovanju (Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943., str. 465).

87 Brandes, Velika Britanija i njeni istonoevropski saveznici 1939-1943, str. 212. 88 Emisije Radio Moskve koje su sluali organi britanske tajne slube, odnosno jugosloven-

skog izbeglitva na Bliskom Istoku (citirano prema: Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Savez-nika 1940-1943, str. 464).

89 Telegram od 25. 11. 1941 (citirano prema: isti izvor, str. 465). 9(1 Posle nemakog napada na Sovjetski Savez, Moskva je jula 1941. ponovo uspostavila dip-

lomatske odnose sa jugos lovenskom izbeglikom vladom u Londonu, koji su bili prekinuti u maju 1941. Tek nakon priznanja narodnooslobodilakih odbora, u decembru 1943., prekinuo je Sovjetski Savez ponovo diplomatske odnose sa jugoslovenskom izbeglikom vladom u Londonu (Mati, Jugo-slavija u Drugom svetskom ratu, str. 102).

91 Poetkom marta 1942. poslala je Kominterna Titu sledei telegram: Pobeda nad faisti-kim banditima i osloboenje od okupatora je glavni zadatak, zadatak koji je iznad svih drugih. Uz-mite u obzir d a j e Sovjetski Savez u saveznitvu sa jugoslo venskim kraljem i vladom, te da bi otvo-reno istupanje protiv njih stvorilo nove potekoe u zajednikim ratnim naporima, kao i u odnosima izmeu Sovjetskog Savezas s jedne strane i Engleske i Amerike, s druge. Pitanje vae borbe nemojte da posmatrate jedino sa vaeg nacionalnog stanovita, nego i sa meunarodnog stanovita englesko-sovjetsko-amerike koalicije. Dok vi svestrano uvrujete vae pozicije u narodnooslobodilakoj borbi, pokaite istovremeno vie elastinosti i sposobnost manevrisanja" (Citirano prema: Pijade, Bajka o sovjetskoj pomoi, str. 17).

133

ranju narodnog fronta sa Mihailoviem, ve da radije poalju partizanima sovjetsku vojnu misiju - slino britanskoj misiji kod Mihailovia - koja bi tamo na licu mesta mogla da stvori sliku o situaciji u Jugoslaviji.92 Nakon toga to jo ni u leto 1941. godine nije stigla pomo u oruju koju je Tito traio,93 Sovjetski Savez je takode odbio da poalje i vojnu misiju.94 Umesto hitno potrebnog oruja i ostale pomoi nije imao Staljin nita drugo da ponudi partizanima, do prebaci-vanja, politiko izdajstvo i savete." Jedinu materijalnu pomo koju su partizani do 1944. godine dobili od Moskve, predstavljalo je stacioniranje radija Slobodna Jugoslavija" u Tbilisiju, koji je od novembra 1941. emitovao program za Jugosla-viju.95 Usled potpuno nerealnih i politiki neizvodljivih predloga Moskve, poeli su Tito i KPJ od novembra 1941. polako da se oslobaaju od do tada snane poli-tike poslunosti prema Staljinu. Dalje potinjavanje Drugu Staljinu, naem ve-likom uitelju"96 bi imalo za posledicu moda ak i da se u krvi ugui partizanska borba u Jugoslaviji. Zahvaljujui dinamici partizanskog ustanka, uprkos snanim protivudarima u Srbiji do kraja 1941. i na poetku 1942, toliko je poraslo poli-tiko samopouzdanje rukovodilaca KPJ, da su se i bez Staljinove politike i mate-rijalne pomoi vrsto drali. Pismo upueno Moi Pijadi objanjava u kojoj meri se Tito ve u martu 1942. osamostalio u odnosu na Staljina. On pie tonom koji bi za vode drugih KP bio nezamisliv:

Pre nekoliko dana primio sam od njega (Staljina - W. M.) kilometarsko pismo u kojem mi saoptava da je iz naeg materijala stekao utisak kako na par-tizanski pokret sve vie tone u komunistike vode, jer kako bi inae bilo mogue da pristalice Londona organizuju etnike protiv nas [...]. On trai da revidiramo nau politiku i da stvorimo irok front narodnog osloboenja. Ja sam mu na to od-govorio kratko i jasno da je on na osnovu naih pisama stekao pogrean utisak i da mi imamo irok front narodnog osloboenja, iako ne sa Petom kolonom, ve sa ogromnom veinom istinskih rodoljuba."97

Meutim, ovaj ton lien strahopotovanja neka nas ne zavede da su Tito i partizani nakon toga kao i pre bili ubeeni da, u principu, postupaju u Staljino-vom duhu. Napetost koja je nastala, Tito je pripisao samo privremenom taktizi-

9- Kominterna je 5. 3. 1942. opet poslala Titu telegram u kojem je otro kritikovala Titovu po-litiku sovjetizacije": Nakon pregleda vae celokupne informacije stie se utisak da se kod privre-nika Engleske i jugoslovenske vlade sa izvesnim opravdanjem rada sumnja da partizanski pokret do-bija komunistiki karakter i da se on usmerava na sovjetizaciju Jugoslavije. Zato vam je bilo pot-rebno, na primer, da stvorite specijalnu proletersku brigadu? Ta sada se glavni i neposredni zadatak sastoji u tome da svi antihitlerovski elementi udrueni savladaju okupatore i da izvojuju nacionalno osloboenje" (citirano prema: isti izvor, str. 15).

93 Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika, 1940-1943., str. 448. 94 U februaru 1942. Tito je vie puta molio da se poalje sovjetska vojna misija (vidi telegram

od 17. i 22. 2. 1942. citirano u Pijade, Bajka o sovjetskoj pomoi, str. 12.f.). Prva sovjetska vojna mi-sija poslata je tek u februaru 1944. u Titov tab (ilas, Partizanski rat, str. 481 ,ff.).

9 5 Radio-stanicu je vodio Veljko Vlahovi. Vlahovi je is tovremeno bio sekretar Omladinske komunistike internacionale i predstavnik KPJ kod Kominterne. Samo do kraja 1941. godine putena je u etar 51 emisija (Haberl, Emancipacija KP Jugoslavije od Kominternine kontrole/KPSS 1941-1945., str. 12f 31).

96 Ovako je oslovio Tito generalnog sekretara KPSS u svom pozdravnom telegramu sa jugo-slovenske partijske konferencije u oktobru 1940. godine (Simi, Dokumenti osporavaju Tita, str. 60).

97 Citirano prema: Pijade, Bajka o sovjetskoj pomoi, str. 16.

134

ranju Moskve.98 Za razliku od drugih evropskih komunistikih partija koje su dole na vlast tek nakon umariravanja Crvene armije u njihove zemlje, KPJ je stvorila sebi jaku bazu u masama zahvaljujui odluci za oruani ustanak jo 1941. godine. Aktivna realistina politika KPJ u vidu partizanske borbe navodila je Tita da donosi sopstvene odluke, umesto da igra ulogu Staljinove marionete. Ova rela-tivna autonomija morala je vremenom neminovno da dovede do dubokog kon-flikta izmeu KPJ i vode KPSS, punog pretenzija na svemo; do konflikta koji e da se zavri raskidom KPJ sa Moskvom, 1948. godine.

Borba partizana i etnika u 1941. godini

Akcije partizana u Srbiji su ubrzo nakon objave oruanog ustanka uzele takve razmere da su nemaki okupatori bili primorani da poetkom avgusta 1941. zatrae od OKW-a - dodue bezuspeno - pojaanje od dva policijska bataljona i najmanje 200 SD pripadnika. Kao reakcija na odbijanje iz Berlina usledila je od-luka samita voda Vermahta na Balkanu, odranom sredinom avgusta 1941. u Atini, da se od sada Vermaht ubacuje u borbu za protiv partizana.99

U julu 1941. Nemcima nije bilo jasno ni ko su pokretai otpora, ni kakav je njegov karakter. Propagandno odeljenje prikazalo je aktere pokreta otpora kao srpske bande" i nije im pripisivalo preterano opasan znaaj, jer se tu radilo o, moe se rei, gotovo normalnoj balkanskoj pojavi."1 0 0 Via komanda LXV ta-kode je mogla samo potvrditi da se u pogledu tri napada na trupu u julu radilo veinom o pojedinanim akcijama malih grupa, iako se moglo primetiti prilino istovremeno izbijanje nemira od tih bandi na razliitim mestima [...]. Zajedniko voenje dosad nije (bilo) primeeno."101

Poetkom avgusta 1941. Nemci jo nisu stigli daleko u otkrivanju neprija-telja. Veoma neodredeno se sada tvrdilo: Bande se sastoje od komunista i srpskih nacionalista."102 Tokom meseca najzad je polo za rukom nemakom Vermahtu da otkrije aktere oruanog otpora koji se u meuvremenu sve vie proirio.

Pozor u pravcu oruanog komunistikog ustanka [...]. Oevidno primaju komunisti uputstva preko radija. (Veti opisi tobonjih napada na ruskom frontu). Uee etnika u napadima ne mogu se utvrditi."103

Tek se u ovo vreme iskristalizovala u oima nemakog okupatora struktura neprijateljskih grupa. Nosioci i aktivisti ustanka u Srbiji bile su komunistike bande", dok nacionalne bande" etnika do sada nisu imale udela u borbi protiv okupacionih organa. Ipak se na nemakoj strani strahovalo da bi se u sluaju

98 Haberl, Emancipacija KP Jugoslavije od Kominternine kontrole/KPSS 1941-1945, str. 11. 99 Vidi: Glavu 1. 100 BA-MA, RW4/v.231. Izvetaj Propagandnog odel jenja ,,S" o stanju i aktivnostima u

vremenu od 26. 6. do 25. 7. 1941. 101 Isti izvor, RH 24-30/276, Hoeh. Kd. LXV, Abt. Ia, 25. 7. 1941. 102 Isti izvor, RW 40/5 KTB zapovednik Srbije, 9. 8. 1941. 103 Isti izvor, Nalog za RTB Srbije, izvetaj stanja u periodu 21-31 . 8. 1941.

135

proirenja ustanka i etnici mogli prikljuiti oruanoj borbi. Dana 12. septembra 1941. poslanik Bencler izvetava inostrani ured, da su prvi put nekoliko etnikih odreda zauzeli poloaj nasuprot Vermahtu, a da pri tom nisu aktivno uestvovali u borbama.104

Van svake sumnje je da se Mihailovievi etnici sve do septembra 1941. nisu borili protiv nemakih okupatora. Akcije u leto 1941, prilikom kojih su samo u avgustu izvedena 242 atentata, ubijena 22 vojnika Vermahta i 17 ranjena,105 bile su iskljuivo delo partizana. Mihailovievi etnici striktno su se drali taktike de-fanzivnog iekivanja i nisu ni jedan jedini put pucali na nemake okupacione or-gane.106

Na sasvim drugi nain su, meutim, prikazivali otpor u Srbiji izvetaji koji su u toku leta etniki kuriri dostavljali Britancima i jugoslovenskoj izbeglikoj vladi. Britanski Special Operations Executive" (SOE) u Kairu jo je 7. jula dobio izvetaj u kojem se tvrdi da u Srbiji nacionalne grupe vode borbu sa 100.000 ljudi. Iste fantastine brojke razglasio je est nedelja kasnije britanski Balkan Press Reading Bureau" u Istanbulu, koji je tu informaciju dobio o dva miliona Pansrba i vatrenih Mihailovievih privrenika.107 Do podrobnijeg, ali isto tako netanog prikazivanja stvari doao je krajem jula ili poetkom avgusta 1941. lan britanskog Secret Intelligence Service"-a (SIS-a) u Kairu, zahvaljujui kuriru iz Srbije, koji je takoe javljao da se u Srbiji gotovo 100.000 ljudi nalazi pod orujem. Kao voda ovih nacionalistikih grupa prvi put je pomenut general-pu-kovnik Draa Mihailovi.

Verovatno na osnovu ovog izvetaja odluili su se britanski zvaninici da poalju vojnu misiju u Srbiju.108 U vidu prve pomoi dostavili su Britanci 20.000 funti Mihailoviu.109

Poetkom septembra 1941. otpor u Srbiji sve vie je prerastao u ustanak. Jaina borbe navodila je Nemce na zakljuak da sada ve i etnici uestvuju u borbama. Oni su ak nepravedno posumnjali u to da i etnici Koste Peanca sude-luju u ustanku. U svom pismu feldmaralu Listu, izvetava o tome poetkom sep-tembra 1941. ordonans koji je poslat u Beograd:

1 0 4 Under the influence of nationalistically camouflaged communist slogans, individual Chetnik groups are now also taking positions against the German occulation troops, although so far there has been no fighting involving them" (Pismo Benzlera za AA, 12.9. 1941. prevedeno na eng-leski, citirano prema: Tomasevich, War and Relolution in Yugoslavia, 1941-1945., str. 135).

1 ( ) 5BA-MA, RH 19 XI/81, Suzbijanje ustanikog pokreta u jugoistonoj oblasti, T. 1, str. 18. Clissold citira tipian dnevniki zapis partizanskom odredu, o operaci jama na dan 1. 8. 1941: 1. Send out patrols.

2. Warn Presidents of Parish Councils to stop all local administration work as it only helps the enemy. In case of refusal, take hostages.

3. Distribute Communis t Youth leaflets. 4. Rest of the company to help in harvesting and spread propaganda amongst the peasantry. 5. Prepare attack on Mionica gendermerie station" (Clissold, Whirlwind, str. 371). 106 D a j e ocena nemakog Abvera vojne pasivnosti etnika sve do septembra 1941. bila tana,

to potvruju dokumenti etnika i etnikih sipmatizera iz toga vremena (vidi o tome: Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945., str. 135 ff.).

107 Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943, str. 376. 108 Isti izvor, str. 377. 109 Deakin, The Embattled Mountain, str. 126.

136

General Bader i pukovnik Kewisch [...] ne uzdaju se u etnike. I sad su naene naredbe koje svedoe o saradnji etnika i komunista."110

Nemaki okupatori su se nadali da e postavljanje Nedia za predsednika vlade da onemogui saradnju Mihailovievih etnika sa partizanima.111 Nepos-redno po svom stupanju na dunost krajem avgusta 1941, Nedi - koji se oseao kao srpski Peten"1 1 2 - uinio je pokuaj da privoli Mihailovia da sa svojim et-nicima ode u Bosnu i Hercegovinu, da bi tamo titio od ustaa srpsko stanov-nitvo. U tu svrhu m u j e Nedi preko posrednika ponudio neku pomo, takoe i u oruju. Mihailovi nije reagovao na ovu ponudu. Nekoliko dana kasnije partizani su uhvatili drugi Nediev predlog kojim ovaj poziva Mihailovia da odvoji svoje etnike od partizana. Nedievi napori da izoluju Mihailovieve etnike od parti-zana u poetku su bili bezuspeni.113

U redovima Vermahtovog vrha u Srbiji bila su u to vreme podeljena miljenja u vezi sa moguom saradnjom sa Mihailoviem. Dok se komandant Dankelman, usled vojne slabosti svojih trupa, zalagao za kooperaciju sa etnicima s ciljem uguenja partizanskog ustanka, general Bader je upozoravao na opasnost od takve saradnje.114

Uspesi partizana gurali su Mihailovia sve vie u stranu. On je septembra 1941. pokuao da se otme odluci za jednu od dve opcije - udruivanje sa partiza-nima protiv okupatora ili saradnja sa Vermahtom i sa Nedievim formacijama protiv partizana. Nijedna od ove dve mogunosti nije odgovarala njegovim cilje-vima. Meutim, nije Mihailovi diktirao razvoj dogaaja, ve partizani i Nemci. Mihailovi je razmiljao o taktici koja bi mu omoguila osloboenje iz ove beziz-lazne situacije.

Paralelna vojna saradnja partizana i etnika u jesen 1941.

Usled irenja partizanskog pokreta otpora u avgustu 1941. uzdrmana je Mi-hailovieva pozicija kao potencijalnog vode otpora. U leto 1941. Britancima i iz-

11H BA-MA, RH 19 XI/81, Suzbijanje ustanikog pokreta u jugoistonoj oblasti, T. 1, str. 35. 111 U izvetaju zapovednika Srbije o stanju krajem avgusta 1941. kae se: Oekuje se da e

nova vlada u izvesnoj povezanosti sa etnicima (Koste Peanca - W. M.) u znatnoj meri doprineti ponovnom uspostavljanju reda i mira, te da e nacionalistiki nastrojene Srbe barem privoleti da ne uruju sa komunis t ima" (BA-MA, RW 40/5 izvetaj o stanju za AOK 12 u periodu 21-31. 8. 1941).

1 1 2 Tako g a j e barem citirao general Berne (Isti izvor, RW 40/24, Bemeov izvetaj zapoved-niku Vermahta za Jugoistok 15. 11. 1941.

1 1 3Tomasevich, War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945., str. 197f. 114 Vrhovna komanda LXV stoji na stanovitu da odluka zapovednika u Srbiji, da prihvati us-

luge srpske vlade i etnika s ciljem savladavanja komunistikih bandi, moe da nosi dve velike opas-nosti: etnici se povezuju sa komunistima i u kratkom vremenu nastupaju zajedniki iznova raspo-reeni i organizovani protiv nemakih okupacionih trupa. Drugo: srpska vlada sa etnicima ponovo zavodi mir u zemlji, organizuje istovremeno s istim ciljem stalnu vojsku, tako da nemaki okupator neprestano mora da rauna sa opasnim ustankom, u nemogunosti da blagovremeno intervenie pro-tiv njega, poto e vlada i etnici pripisati sebi da su uspostavili red i mir u zemlji, budui da Nemci nisu bili u stanju da to uine." [Pismo Listovog ordonansa, konjikog kapetana Campa (Kamp), Listu, 9. 9. 1941., citirano prema BA-MA. RH 19 XI/81, Ustaniki pokret u jugoistonoj oblasti, T. 1, str. 35f.].

137

beglikoj vladi prikazivao se lano, ali ipak uspeno, kao jedini nosilac otpora u Srbiji, te se nadao da e na ovaj nain odmah dobiti materijalnu i politiku podrku.115 Osnovani strah da e izgubiti presti kod britanskih saveznika i kod srpskog stanovnitva primorao g a j e na akciju.

Poto su mogunosti za kontrolu i disciplinske mere etnikog vode u od-nosu na njemu podreene komandante bile veoma skromne, pretila je i sve vea opasnost da bi se, usled Mihailovievog pasivnog dranja, njemu podreene vode mogle odluiti da sa svojim ljudstvom preu partizanima, da bi se na njihovoj strani borili protiv Nemaca. Krajem avgusta i poetkom septembra 1941. ve je skoro pola tuceta niih etnikih komandanata otpoelo da bez Mihailovievog odobrenja vojniki sarauje sa partizanima.116 Kao prvi uspeh na vojnom polju mogao je ovaj vojni savez poetkom septembra 1941. godine da zabelei zauzi-manje grada Krupnja1 1 7 i najznaajnijeg rudarskog pogona Loznice.118 Da ne bi potpuno izgubio kontrolu nad otporom u Srbiji od partizana, dopustio je Mihailo-vi, iako nerado, nekolicini svojih oficira, da sa svojim odredima uestvuju u voj-nim operacijama partizana, ali je istvoremeno poveo tajne pregovore sa predsed-nikom vlade Nediem.119

Dok su 20. septembra 1941. iskljuivo partizanski odredi naterali nemake trupe na povlaenje iz grada Uica, potom zaposeli grad i proglasili Slobodnu

1 , 5 Britanci u to vreme jo nisu znali nita o postojanju partizana i njihovoj aktivnosti. Tito je bio potpuno nepoznat britanskoj tajnoj slubi i jugoslovenskoj izbeglikoj vladi, a i sam Mihailovi je pril ikom svog prvog susreta sa Titom u septembru 1841. bio ubeden da je re o sovjetskom agentu, zbog njegovog udnog" naglaska (Tito je bio Hrvat). Tek poetkom novembra 1941. pominje Mi-hailovi u svom radio-telegramu Britancima prvi put komunistiki voda u Srbiji, pod lanim imenom 'Tito ' (citirano kod: Roberts, Tito, Mihailovi and the Allies 1941-1945, str. 39f). Kad su Britanci u j e s e n 1941. doznali za komunistike aktivnosti otpora, pomislili su najpre d a j e voda par-tizana bivi sovjetski savetnik Poslanstva u Beogradu. Tek je krajem oktobra 1941. pripadnik bri-tanske misije Hudson dostavio svojim pretpostavljenima u Kairu Titovo ime i funkciju. (Knoll, Ju-goslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943, str. 441).

116 Jedan od njih, pravoslavni svetenik, Vlado Zeevi, ubrzo potom se prikljuio partiza-nima, gde je obavljao visoku komandnu funkciju (Roberts, Tito, Mihailovi and the Allies 1941-1945., str. 27). Da bi se shvatio karakter ovih autonomnih kolaboracionista", vidi Milazzo, The Chetnik Movement and the Yugoslav Resistance, str. 21 ff.

117 Krupanj su 6. 9. 1941. zauzeli borci otpora (BA-MA, RH 19 X1/81. Utaniki pokret u ju-goistonoj oblasti, T. 1, str. 40). Pri tom je zarobljen velik broj nemakih vojnika. Posle zauzea Krupnja, premestio je Tito svoj glavni tab na kratko vreme iz Beograda u osloboeni grad (Amstrong, Tito and Goliath, str. 34).

118 Clissold, Whirlwind, str. 60. U to vreme Vermaht je samo nejasno nasluivao neto o vodama ustanka, kao i o jaini neprijateljskih grupa Jedan hrvatski pukovnik, koji je dobrovol jno uestvovao u nekoj lokalnoj akciji u okolini Loznice, slutio je da se rukovodstvo ustanikog pokreta smestilo u bai jama na pl. Ceru(aniza), 25 km jugozapadno od Sapca (od Mihailovievog glavnog taba - W. M.). Nepristupanost ovog terena i njegov poloaj u sredini izmeu dva glavna ustanika kraja inili su ovu slutnju verovatnom [...]. Pretpostavke o snazi neprijatelja u savskoj okuci zapadno od Sapca kretale su se izmeu 2.000 i 10.000 ljudi. Prema izjavi dravnog savetnika Turnera, bie da se tamo nalazi oko 2.000 ustanika sa najmanje 50 mitraljeza." (BA-MA, RW 40/11, Prosuivanje vo-jnog stanja u Srbiji preko oficira za vezu zapovednika jugoistone oblasti pri Vioj komandi LXI, Major Jais, 12. 9. 1941).

119 Tokom jednog sasluanja pred jugoslovenskom Komisi jom za ratne zloince, izjavio je u zapisnik bivi srpski predsednik Vlade, Milan Nedi godine 1946: Odmah nakon naimenovanja moje vlade poetkom septembra 1941. pojavila se kod mene delegacija Drae Mihailovia, koju su inili peadijski potpukovnik Duri, major Aleksandar Niki i generaltabni major Duri. Dolazili su

138

uiku republiku",1 2 0 poneke etnike jedinice su se od poetka septembra u za-padnoj Srbiji i u savsko-drinskom trouglu prikljuile partizanima radi otvaranja zajednikog borbenog fronta protiv Vermahta. Dan nakon svog dolaska u za-padnu Srbij u, 19. septembra 1941, sastao se Tito sa Mihailoviem radi pregova-ranja o centralnom borbenom savezu izmeu partizanskih i etnikih jedinica. Tito je ponudio Mihailoviu poloaj naelnika taba u zajednikom glavnom tabu. Ah poto se nisu mogli sloiti po sutinskom pitanju - o pitanju dranja prema okupaciji - pregovori su se zavrili bezuspeno.121 To, meutim, nita nije menjalo da Tito preduzme sledee korake da bi oruanu borbu nastavio na organi-zaciono viem stepenu.

Krajem septembra 1941. podigao je Tito dotadanju partizansku komandu na stepen Glavne vojne komande pod njegovim rukovodstvom, koja je imala za-datak da iz centra koordinira oslobodilaku borbu preko regionalnih komandi. No, pre svega je istovremeno formiranje mesnih narodnooslobodilakih odbora" (u oblastima koje su kontrolisali partizani), koji su bili zamiljeni kao osnova no-vog samoupravljanja, stvorilo promene najveeg znaaja, koje su Mihailovia mogle jo vie da uznemiravaju. Sve jasnije je izlazilo na videlo to da bi partizani usled svojih politikih ciljeva mogli da predstavljaju neuporedivo veu opasnost nego nemaka okupacija i kvislinka vlada ijoj e vlasti jednom doi kraj s pobe-dom Saveznika, koja je nesumnjivo na pomolu. Dolaskom generala Bemea, ide-oloko-politikom ofanzivnom strategijom partizana i sa time povezanim potiski-vanjem Mihailovievih etnika nastala je sredinom septembra 1941. konstelacija ija e dinamika ve mesec dana kasnije doi do punog izraaja.

sa zvaninim punomojem Drae Mihailovia, da bi sa mnom pregovarali. Uslovi koje je postavio Draa bili su uglavnom sledei:

Da se u Srbiji uspostavi red i mir. Da sc borba protiv partizanskih odreda... vodi zajedniki. Da uspostavim vezu sa Draom i da ga opravdam kod Nemaca. Da mu se stavi na raspolaganje odreena suma novca radi davanja plata njegovim oficirima i

podoficirima. Da se nakon mirenja Srbije organizuje oruana akcija radi izmirenja Bosne. Da s ciljem mirenja Crne Gore treba potpomagati Blaa ukanovia. Sa svoje strane ja sam

prihvatio sve te predloge i uslove. Draa je dobio novac i Nemci su to odobrili. Krajem oktobra 1941. saznao sam d a j e Draa u selu Livci imao sastanak sa nemakim izaslanikom i da su na tom sastanku od nemake strane uestvovali dr Kies(s)el, Kraus iz Gestapoa i univerzitetski profesor slavistike iz Graca ijeg se imena vie ne seam (kapetan Josef Mati - W. M.)" (ZStL, 503 AR-Z 36/76, Bd 1, zapisnik sa sasluanja Milana Nedia, 9. 1. 1946).

ak i kad se Nedieva izjava poslata na osnovu manje pouzdanih izvora, istorijske pojedinosti koje se mogu proveriti nedvosmisleno ukazuju na to d a j e do pregovora izmeu Nedia i Mihailo-vievih etnika dolo u avgustu/septembra 1941. Ostaje, meutim, otvoreno pitanje koji je od njih dvojice dao za to inicijativu i da li su Nemci stvarno blagoslovili taj sporazum.

120 Dana 18. 9. 1941. predloio je general Bader, komandant Vrhovne komande LXV, da se iz Uica povuku 1. Bataljon /724-IR koji je stacionirao u gradu i Okruna komandantura, poto su bili okrueni partizanskim jedinicama i odseeni od svih puteva za snabdevanje i popunjavanje redova (BA-MA, RH 24-30/274. Bader zapovedniku za Srbiju, 18. 9. 1941). Dana 20. 9. 1941. naredio je Berne povlaenje bataljona - nakon prethodnog unitenja zaplenjenog oruja i municije. Isti izvor, RW 40/5, KTB zapis od 20. 9. 1941.

121 Knoll, Jugoslavija u strategiji i politici Saveznika 1940-1943, str. 436.

139

Ipak, najpre na regionalnom planu, jo je ojaala delimina vojna saradnja dveju organizacija otpora. Nakon osloboenja gradova Krupnja i Loznice u za-padnoj Srbiji oformljeni su sredinom septembra u savsko-drinskom trouglu parti-zanski odredi i etnika jedinica pod rukovodstvom kapetana Raia, radi zajed-nikog napada na grad Sabac.122 Nemaka strana je bila tano informisana o ud-

122 U to kako su se u ovoj fazi pojedini Mihailovieve vode nieg ranga zbunjeno kolebali iz-meu saradnje sa partizanima i kolaboracije sa nemakim okupatorom, daje uvid pismo komandanta prodinskog etnikog odreda zastupniku komandanta abakih trupa natporuniku dr Bemeu, nedclju dana pre dolaska 342 ID generala Hinghofera u grad. Iz njega se vidi d a j e Vermaht pre do-laska generala Bemea sklopio u najmanju ruku regionalni sporazum sa etnicima o razmeni zaroblje-nika. Dok je odred etnikog vode Dragoslava Raia zajedno sa partizanima pripremao osloboenje grada, istovremeno je neimenovani prodinski etniki voda pozvao nemakog komandanta, da za-robi partizane i da ili kazni po nemakom zakonu. Predloio je nemakom komandantu Sapca, da preda grad njegovom etnikom odredu i da povue Vermaht. Zbog njegovog egzemplarnog karak-tera neka se ovaj dokument tu opirno navede zajedno sa pravopisnim i gramatikim grekama:

,,U vezi sa sporazumom izmeu Vas i komandanta Cerskog odreda aljemo Vam danas Vae vojnike, koji su zarobljeni tokom operacija - i prilikom bombardovanja ranjeni bombama koje su ba-cale tuke - kao i one koji su ranjeni u borbama kod Loznice, Banje Koviljae i drugim mestima.

Zadrani su samo teki ranjenici, koji po lekarskom miljenju ne mogu da se transportuju -kod istih se nastavlja leenje. [...]

Ve smo vie puta naveli i potvrdili - a to isto ponavl jamo sad opet, da mi nemamo nita protiv nemakih vojnika i protiv nemakog Rajha - mi cenimo nemakog vojnika kao borca - njegovu ko-rektnost kao pobednika - ali mi potpuno slino nemakom vojniku, ne moemo i neemo dozvoliti da ginu nevini stanovnici i da se ubijanje Srba u okupiranoj oblasti vri bez odabiranja. Mi ne moemo da prihvatamo opravdanje da se mirni graani ubijaju zbog izvesnih tetoinih elemenata -koje su i ranije progonile nae vlasti - a i danas ih proganjaju, to Vam je veoma dobro poznato, poto (ih) Vi takode proganjate. A mi i sami nemamo nita protiv, nego ak i odobravamo Va postupak, jer je to potrebno, da ne bi izmeu nemakog Vermahta i nas dolo do vee napetosti, jer ste se i Vi sami vie puta izjasnili da nemate nita protiv Srba i da elite njihovu saradnju.

Mi elimo da uhvatite izazivae nereda i da ih osudite na osnovu Vaeg zakona - ali ni u kom sluaju ne sme da bude uzrok konflikta izmeu Vas i tetnih elemenata, da Vi sporvodite masovno ubijanje nevinog stanovnitva - utoliko pre to to stanovnitvo takoe trpi od tih zlotvora koji ih plj-akaju u sprovode nasilje. [...]

Mi, etnici, regularne vojske, kao izraziti nacionalisti - spremni smo da budemo sasvim lo-jalni prema nemakom Vermahtu - ali samo u sluaju ako se korektno odnosi prema mirnom stanov-nitvu. Istinitost naih navoda najbolje e potvrditi ranjeni nemaki vojnici, kako se sa nj ima opho-dilo i sa koliko simpatija mi sami negujemo nemakog vojnika kao borca, ukoliko je on korektan prema srpskom narodu.

Sabac je opkoljen. To je bez sumnje poznato i pjastoji opasnost da doe do sudara. Ali Vi treba da budete dobroduni da bi se to spreilo. U okolini Sapca ima mnogo komunistikih jedinica koje hoe da napadnu Sabac, a mi neemo biti u stanju da to spreimo. I sad se postavlja glavno pitanje, da ne doe do sukobljavanja izmeu nemakog Vermahta i ovih jedinica, ija bi posl