Pria o ratniku i zatoeniciNa stranici 278. knjige La poesia (Bari, 1942), Kroe, saimajui jedan latinski tekst istoriara Pavla akona, opisuje Droktulftovu sudbinu i navodi njegov epitaf; i sudbina i epitaf duboko su me dirnuli a kasnije sam shvatio i zato. Droktulft je bio lombardijski ratnik koji je tokom opsade Ravene napustio vlastite redove i poginuo branei grad koji je prethodno napao. itelji Ravene sahranili su ga u jednom hramu i uklesali za njega epitaf kojim su izrazili svoju zahvalnost (contempsit caros, clum nos amat Me, parentes") i otar nesklad izmeu surovog izgleda tog varvarina i njegove prostodunosti i dobrote:Terribilis visu facies mente benignus, Longaque robusto pectores barba fuit!'*Tako glasi pria o sudbini Droktulfta, varvarina koji je poginuo branei Ravenu, ili je to deo njegove ivotne prie koju je Pavle akon uspeo spasti odzaborava. Ne znam ak ni u koje se to doba zbilo: da li polovinom VI veka, kad su Langobardi pustoili italijanske ravnice, ili u VIII veku, pre predaje Ravene. Zamislimo (ovo nije istorijska rasprava) da je u pitanju ono prvo.Zamislimo, sub specie aeternitatis, tog Droktulfta, ali ne kao Droktulfta pojedinca, koji je nesumnjivo bio jedinstven i nedokuiv (kao i svi pojedinci), ve kao lik kakvim je njega i tolike druge nainilo predanje, to e rei kao spoj zaborava i pamenja. Kroz mranu geografiju prauma i movara, ratovi su ga sa obala Dunava i Labe naneli u Italiju a da moda nije ni znao da ide na jug niti da vojuje protiv rimskog imena. Moe biti da je bio pristalica arijanizma, koji ui da je slava Sina tek odraz slave Oca, no razumnije je zamisliti ga kao poklonika Zemlje, Herlc, iji je prekriveni idol iao od kolibe do kolibe na koijama koje su teglile krave, ili boanstava rata i groma, grubo istesanih drvenih figura, zamotanih u sukno i naikanih noviima i narukvicama. Dolazio je iz neprohodnih uma veprova i pragoveda; bio je beloput, smeo, prostoduan, surov, odan svome voi i plemenu, a ne svetu. Ratovi ga dovode u Ravenu i u njoj vidi neto to nije video nikada ranije, ili nikada do kraja. Vidi dan i emprese i mermer i njihov sklad. Vidi sloenu celinu, koja nije nered; vidi grad, organizam koji ine statue, hramovi, vrtovi, odaje, ograde, upovi, kapiteli, pravilno ureen prostor na otvorenom. Nijedno od tih dela (znam) ne opinjava ga lepotom; diraju ga kao to bi danas nas dirnula kakva sloena maina, iju svrhu ne poznajemo, ali u ijem se izgledu nasluuje besmrtni um. Moda mu je dovoljno to vidi samo jedan kameni luk, sa nerazumljivom porukom ispisanom venim latinskim slovima. Odjednom ga zablesne i preplavi to olkrovenje, koje se zove Grad. Zna da e u njemu bili tek kao pas, ili dete, i da ga nee ni izbliza razumeti, ali zna i da taj grad vredi vie od njegovih boanstava, i od vere kojoj je priao, i od svih___________________________________________________'Gibon (Decline and Fali, XLV) takoe navodi ove stihove.*"Stranog izgleda a dobre due, i po prstima jaku bradu imae. (prim. prev.)nemakih movara. Droktulft naputa zemljake i bori se za Ravenu. Gine, i na grobnici uklesuju rei koje on ne bi razumeo:Contempsit caros, dum nos amat Me, parentes, Hane patriam reputans esse, Ravenna, suam."**Nije bio izdajnik (izdajnici najee ne nadahnjuju pobone epitafe); bio je vizionar, preobraenik. Nekoliko narataja posle njegove smrti, Langobardi, koji su osuivali prebeglicu, uinie to i on: postae Italijani, to jest Lombardi, i moda je neko njihove krvi - kakav Aldier - mogao poroditi one koji su rodili Aligerija... Mnoge se pretpostavke mogu izvesti iz Droktulftovog postupka; moja je najsaetija; ako nije istinita kao injenica, bie istinita kao simbol.Kada sam u Kroeovoj knjizi proitao priu o ovom ratniku, osetio sam se posebno ganut, i imao sam utisak da u razliitom obliku ponovo dobijam neto to mi je ve pripadalo. Na trenutak pomislih na mongolske konjanike koji su od Kine hteli da naprave beskrajni panjak, a ostareli su u gradovima koje su nameravali da razore; nije to bila uspomena koju sam traio. Onda je konano pronaoh; bila je to pria koju mi je nekada kazivala moja baka Engleskinja, sada pokojna.Godine 1872. moj deda Borhes bio jc zapovednik severne i zapadne granice Buenos Aircsa i june oblasti Santa Fea. tab se nalazio u Huninu; neto dalje, rasporeen na etiri-pet milja, stajao je lanac utvrenja; jo dalje, ono to se tada zvalo Pama, kao i Tiera Adentro. Jednom prilikom moja baka, zadivljena koliko i podsmeljiva, spomenu svoju sudbinu Engleskinje zakopane na taj kraj sveta; uzvratie joj da nije ni prva ni poslednja, a nekoliko meseci kasnije pokazae joj neku indijansku devojku koja jc polako prelazila preko trga. Koraala je bosa a na sebe je prebacila dva crvena ebeta; kike su joj bile plave. Jedan vojnik joj ree da druga Engleskinja eli da razgovara sa njom. ena pristade; stupila je u tab odvano i donekle sumnjiavo. Na ba-krenastom licu, iaranom dreavim bojama, oi joj imahu onu bledo-plavu boju koju Englezi nazivaju sivom. Imala je gipko telo, kao kouta; ruke jake i koate. Dolazila je iz pustare, iz Tiera Adentra, i sve-joj je izgledalo skueno: vrata, zidovi, nametaj.Moda su te dve ene na trenutak osetile sestrinsku bliskost, i-velc su daleko od svog voljenog ostrva, u jednoj neverovatnoj zemlji. Moja baka je neto upita; druga ena odgovori s mukom, upinjui se da pronae rei i ponavljajui ih kao da je oduevljena njihovim vajkadanjim prizvukom. Petnaest godina nije progovorila svoj maternji jezik i teko se snalazila. Ree da je iz Jorkira, da su joj se roditelji doselili u Buenos Aires, da ih jc izgubila u jednoj indijanskoj zasedi, da su je Indijanci odveli i da je sada ena jednom poglavici, kome je rodila dva sina i koji je bio jako hrabar. To joj je govorila na grubom engleskom, sa meavinom araukanskog i pampakog, a iza prie nasluivao se surov ivot: atori od konjske koe, lomae od balege, dranje pregorelog mesa ili presnih iznutrica, neujno kretanje u zoru; napadi na torove, ratni poklii i pljaka, ratovanje, goli jahai koji gone mnogobrojnu stoku, mnogoenstvo, smrad i** Sve dok za roditelje drage ne mari i predvodi nas onaj koji u Raveni domovinu svoju vide.(prim. prev.)vradbine. Preneraena i puna saaljenja, moja baka je stade nagovarati da se ne vraa. Zaklela se da e je zatititi i da e joj izbaviti decu. ena joj odgovori da je i ovako srena i vrati se, iste noi, u pustaru. Fransisko Borhes poginue nemalo zatim u revoluciji iz 1874; moda je tada moja baka mogla u toj eni, koju je takoe otrgnuo i preobrazio ovaj neumoljivi kontinent, videti samo udovino ogledalo vlastite sudbine...Svake godine je plavokosa Indijanka dolazila u Hunin ili Fuerte Lavalje da u duanima nabavi potreptine i takozvane poroke: mate, duvan i cigaret-papir; od razgovora sa mojom bakom, vie se nije pojavila. Meutim, videle su se jo jednom. Moja baka je izila da lovi; na jednom rancu, nadomak movarita, jedan ovek klao je ovcu. Kao u snu, stvori se Indijanka na konju. Baci se na zemlju i stade piti vruu krv. Ne znam da li je to uinila zato to drugaije nije mogla ili je to bio neki izazov i znak.Hiljadu trista godina i more razdvajaju sudbinu zatoenice i sudbinu Droktulftovu. Obe su sudbine sada podjednako nenadoknadive. Lik varvarina koji se bori za slobodu Ravene i lik Evropejke koja bira pustaru mogu izgledati opreni. Meutim, oboje su se prepustili nekom tajanstvenom porivu, dubljem i od razuma, i s njim u skladu postupili, iako ne bi umeli da ga opravdaju. Moebiti da su prie koje sam ovde izloio jedna te ista pria. Glava i pismo tog novia Bogu su isti.Urliki fon Kilman