BibliotekaMinutKnjiga sto ~etrdesest osma

Laslo Vegel

Memoarijednogmakroa

sa mađarskog preveo Aleksandar Tišma

Beograd2011.

UreðujePredrag Markoviñ

OpremaDuãan Ãeviñ

5

IPobogu, ljudi, kuda jurite?

Sreda

Danas sam najzad smogao vremena da ce-lo popodne provedem u razgledanju kariranihkošulja. Najviše volim da se tako motam po gra-du. Prosto se utopim. Ponekad, kada se umo-rim, sednem na stepenice ispred pozorišta i gle-dam snobove kako pristižu na predstavu. Svi seoblače u crno, ili u svečano sivo, i vidi se da ne-ma deset minuta kako su se očešljali.

Posmatram ove ljude sa posebnim uživa-njem i silno im se čudim kada puni ganutostidodirnu kvaku na ulazu. Pred vratima se ispra-ve, kao da im je pao teret sa ramena, i ukoče-nih lica umarširaju u polutamu. Čini mi se daiščezavaju u nekom paklu koji nije za njih stvo-ren i iz koga će potom brzo, za svega dva sata,iskobeljati. Često sačekam na stepenicama krajpredstave. Posmatram ljude kako se raspršavajui prozirem njihovu radost.

Tvrdim da su srećni i zadovoljni. Bože, ka-

© „Stubovi kulture”

Vartan. Oboje su stihoklepci i uvek pozovu ne-kog da mu čitaju. Rekao sam im da su pesmedosta pristojne. Ali to sam kazao samo zato štosu me služili konjakom i što sam hteo nekakoda se odužim. Zatim sam se brzo izmigoljioispred pesama i ispričao im kako sam danas ugradu video lepe košulje. Hajdu je primetio dato nije dovoljan razlog da se kidne sa faksa. „Sve-jedno“, odgovorio sam se. „Sutra ću gledati danavratim, a mogu i da nadoknadim što sam pro-pustio.“ Hajdu je, i dalje listajući pesme svoježene, izjavio da se takve stvari ne mogu uzima-ti neozbiljno, vežba je bila veoma važna, a onošto čovek jednom propusti nikad više ne možeda nadoknadi.

Nasmejah se. Rekoh mu – kada bi tako bi-lo onda bismo odmah mogli da skočimo u Du-nav. Jer mi svakodnevno, svakog trenutka, svepropuštamo.

Hajdu i njegova žena su ćutali kao da neshvataju.

Tada mi je palo na pamet da treba da odemu klub. Tornados mi je obećao da će nabavitipare i da ćemo nešto popiti. Ustao sam i rekaoim da sam se vrlo dobro proveo i slične fraze.

Pred klubom sam ustuknuo. Kao da samrazmišljao da li da uđem. Naravno, kolebanje

7

ko im je malo za to potrebno.Ali danas, tek što sam seo na stepenice, iskr-

sli su Hajdu i njegova žena. „Došli smo da po-gledamo program“, rekoše. Neko vreme su ble-nuli levo-desno, nešto su jedno drugomobjašnjavali, zatim mi je Hajdu prišao i upitaome zašto sam kidnuo sa časa. Stari Šik me je upi-sao, a taj vežba je bila vrlo važna. Rekao samim neka me ostave na miru sa faksom, jer me uovom trenutku to ni najmanje ne zanima. Uo-stalom, ako budem hteo, lako ću čas nadokna-diti.

Zatim smo otišli njihovoj kući da nešto po-pijemo. Posle nekoliko konjaka Hajdueva ženaje zaplićući jezikom saopštila da su kupili noveploče. Ipak, nismo ih slušali, nekako su odmahpale u zaborav. Ali mi je povodom ploča palona pamet da je zanimljivo kako je Silvi Vartanbrzo postala popularna. Svi je obožavaju, svi suludi za njom. Ne mogu ni zamisliti kako se onazbog toga oseća. Odgovorili su mi da oni slu-šaju isključivo ozbiljnu muziku. I tome slično.Moram priznati, bili su strahovito ozbiljni. On-da je Hajdueva žena iščeprkala nekakve pesme,uzela da ih čita, i pri tom je s vremena na vre-me značajno mahala rukama, kao da je htelaupozoriti da je ovo prava vrednost, a ne Silvi

6

pi po glavi neki malj; onda se uozbilje i posta-nu kao ostale. I momci koji dolaze ovamo susvi mladi. Koliko su ovi momci i devojke mo-ćni o tome ne treba ni da govorim. Jedan poli-tičar je rekao da je to zato što su njih mogli dahrane vitaminima. Narandžama, limunima, ba-nanama. Celu Afriku i Aziju država im je done-la na tacni. Ali ja mislim da su zanimljivi zatošto su slobodniji, idu pravijim putem, hrabročine ono što žele. Ponekad im užasno zavidimšto su mnogo hrabriji, lepši, jednostavniji negona primer ja ili moji drugari. Mi smo svi poma-lo nezavršeni. Previše smo hteli. Previše ciljevai ideala imamo. Ali ovi momci žive dobro. S vre-mena na vreme vole neku devojku i s vremenana vreme znaju silno da se obraduju nečemu.Kakvoj novoj filmskoj glumici, kakvoj novoj plo-či ili dobroj ideji privrženi su mnogo strasnijenego ja. Dok gledam kako jednostavno žive,imam osećaj da je meni i mojim drugarima na-neta grozna nepravda. Eh, mi mnogo okleva-mo i vrlo malo činimo.

U jednom uglu sam ugledao Tornadosa iseo pored njega. Upitao sam ga je li sve u redu.Klimnuo je glavom. „Samo da ovu crnu otpra-tim kući, pa idemo.“ „Kuda?“ „Videćemo. Mo-žemo gde nam je volja“, reče. Pomislih, stvar-

9

je bilo sasvim izlišno. Još se nikad nisam okre-nuo i otišao. Svako veče sam ovde. Ovde sva-kog poznajem, znam kako mu je, kako se ose-ća. Ovde mogu naći svakog koga želim, a akomi je dosadno uvek pronađem nekog s kim ćurazgovarati. O čemu bilo. Važno je da se razgo-vara.

Zažmurio sam i ušao. U maloj klupskoj pro-storiji bilo je već mnogo sveta, dim se mogaorezati nožem. Tipovi su sedeli ravnodušno i pu-šili svoje cigarete. Što je normalno. Neki kažu:smešno. Neki kažu: poza. Ja ne znam šta je.Znam jedino to da se ovde treba tako ponašati.Ovde je takav red. I to je po mom mišljenju nor-malno, jer se ljudi svugde nekako ponašaju. Ne-gde se umiljavaju šefovima, a negde su strašnoozbiljni i prave se da razmišljaju o pametnimstvarima. Da dalje ne nabrajam. To je još mno-go smešnije. Ovde bar ne čine ništa. I ne izmi-šljaju nikakvo opravdanje. Stvarno, to su sve va-ljani momci. I vrlo lepe devojke. Ovamo dolazenajlepše devojke iz grada. Svake večeri sede ov-de dva-tri sata i ne rade ništa. S vremena na vre-me „namerkaju“ nekog tipa, zabavljaju se s njimdan-dva, pa su onda jedno vreme mirne, opet„namerkaju“ nekoga, zabavljaju se s njim dan-dva, i tako zevzeče sve dok mogu, dok ih ne lu-

8

„Svi ste vi strašno degenerisani“, rekla je inastavila da me gleda ispitivački, kao da je žele-la proveriti kako ću na to da reagujem. Ali ja sena tu uvredu nisam obazirao. Već sam oguglao.Skrenuo sam naglo pogled ulevo, gde se pričaoneki vic, nasmejao sam se, pa ponovo pogledaoOlgu. Ona se nagnu ka meni. Iz svoje neure-dne torbice iščeprkala je parče papira i na nje-mu napisala: Svi ste vi degenisani!, pa mi ga pru-žila. Pročitao sam šta je na njemu pisalo, ali mise na licu nijedan mišić nije pomakao. Hartijusam smestio duboko u džep, možda će mi jošbiti potrebna. Zatim pognuh glavu i rekoh: „Ne-moj da izvodiš. S takvim stvarima ne treba iz-voditi. Suviše velike reči ti se motaju po glavi.“

„Gle, ovo dvoje se izdvojilo“, pokaza na nasjedan momak prstom. „Reći ćemo nekome“, na-stavi dotični. Nisam ga poznavao. Nisam znaoko je. Izgleda da je bio još početnik u klubu.Ali je svoju pričicu izgovorio povišenim glasomi svi su se nasmejali. Ja na njega nisam obraćaopažnju, ali sam se zabrinuo zbog Olge. Ona ni-je imala običaj da plane, uvek je bila mirna, re-klo bi se za nju da je prava stoička duša.

„Nešto nije u redu?“, upitah je. „Bila samkod lekara, ali već je kasno.“ „I šta sad?“ „Nedolazi u obzir, on je još student, ćale bi ga naj-

11

no će biti bolje da se nekud ide. Kada čovek že-li istinski da pije bolje da ide gde nikoga ne poz-naje. Jer ovde se između sebe znamo kao pala-načke kurve. Seo sam sa nekim društvom dasačekam Tornadosa. „Branko je popio šaku aci-sala“, rekla je jedna plava, dugokosa devojka sravnodušnim licem. Znam o njoj toliko da imaauto i da joj se mama zabavlja samo sa urajbe-rima na visokom položaju. Klimnuo sam gla-vom i upitao: „Zašto?“ „Onako, radi štosa.Hteo je da isproba. Celo veče trčkao je po klu-bu, nije ljudima dao mira, stalno je pričao kakomu je bilo“, reče ona. Olga, koja je sedela po-red mene, inače uvek tiha devojka, diže pogledka meni. „Imao je ozbiljnog razloga“, reče. Po-sle male stanke dodade: „Ja već znam.“ Bila jebleda. Skupila se na maloj klupskoj stolici kaopokisla ptica. „Je li ti muka?“, upitah. „Nije“,glasio je odgovor. Bila je lepa tako bleda. Da.Počeo sam pažljivo da je posmatram, rekoh i dajoj je haljina lepa.

Podigla je glavu i svojim hladnim plavimočima počela da ispituje moje. „Čemu govoritigluposti?“, upita. U prvi mah nisam shvatio štajoj je, zašto tako govori. Slegnuo sam rameni-ma i odgovorio da o nečemu čovek mora go-voriti. Nešto ipak treba reći.

10

dalje preturajući po svojim stvarima. Rekoh jojda ćemo se još videti, i ako ne bude ovako ne-rvozna ozbiljno ćemo porazgovarati. Okretohse i pođoh, ostavljajući je pred kapijom.

U klubu je već sedeo Tornados. Kafana ukoju smo zatim otišli bila je napola prazna. Piosam konjak. Tornadosu sam ispričao kako je Ol-ga nedokazana, sigurno će napraviti neku glu-post. „Meni se čini da ta cura visi u vazduhu“,rekoh pošto sam gucnuo konjak. „Neka radi ka-ko joj je volja. Ako se umešaš, samo ćeš neštopokvariti“, odgovori Tornados. Pio je mnogo itako i mene navodio da pijem još. „Moja novaženska je bogata“, izjavi najednom. „Zašto i tine namerkaš kakvu bogatu žensku?“, upita pre-korno. Nije mi se dopalo što me to pita. „Mer-kao je đavo“, odvratih. Na to on poče da se me-školji. „U današnjem svetu jedino što vredi jebogata ženska, sve drugo je nula.“ Tačno takoje rekao. A šta je to nego bezdani optimizam?Kao da kakva bogata ženska može da spase svet!„Ne pomaže ni to, ne nadaj se“, rekoh mu. „Akoje već neophodno verovati, onda je možda bo-lje verovati u nebitne stvari, u lep oblik kakvogoblutka na obali mora, u igru talasa, u neočeki-vani trenutak za koji unapred znaš da će brzoproći, ili u slične gluposti“, kazah. To je Torna-

13

urio, otegli bismo papke na suncu od gladi. Da– na suncu, da bi sve bilo zabavnije.“ Bila je ble-da kao kreč. S vremena na vreme načinila bi ka-kav čudan pokret, kao da će se onesvestiti. „Haj-de da te otpratim kući. Porazgovaraćemo.“ „Tobi bilo dobro, jedva hodam.“

Dok smo hodali bio sam ozbiljan, rekao samda sam joj najbolji prijatelj. „Uvek sam ti bionajbolji prijatelj.“ Ali ona je ćutala. Lice joj jebilo mrtvački belo, oči su joj se nekako čudnoiskosile, kao da joj misli lutaju daleko. Pred ka-pijom joj rekoh da ne bi bilo loše osmotriti ka-kvog dobrog muža. „Opet pričaš gluposti“, pro-govorila je tada prvi put, tiho. „Imam jednogprijatelja... ovako ne ide dalje. Treba se nekakoorganizovati.“ „Plašiš se?“, upita ona i za časakustuknu. Rekoh da mi nije svejedno. „Ti se uvekplašiš. Strašan si seronja. Zato uvek hoćeš sveda organizuješ.“ „Trebalo bi nešto da predu-zmemo“, kazah. Ona pognu glavu. Video samda je nervozna, nikako nije uspevala da nađeključ od kapije. Predložih joj da prospe sve iztašne, pa tako da traži. „Meni je sve već dosadi-lo i ne preduzimam ništa. Kada bih nešto i pre-duzela, to bi bilo nešto što ti ne bi mogao ni dazamisliš. Za ovo, nažalost, nemam fantazije, ati ne možeš da mi pomogneš“, promumlala je i

12

uživa, ali ženi ne sme da prizna, pošto njoj imada zahvali za karijeru. Ako žena sazna, on će od-mah pod vodu. „Pa, je li srećan?“, upitah. „Mi-slim da jeste“, odvrati Čiči. „Jedino što stalnomoram da pronalazim nove metode.“ „I stvar-no je srećan?“ „Stvarno, zašto pitaš?“ Ćutao sam.Nije mi se dopala njena priča. „A ko kaže da jeon srećan?“, konačno progovorih. Čiči se zbu-ni. „Kažem ti da je srećan.“ „Takav ne postoji“,odgovorih. Iznervirala me je njena upornost.„Čuo sam da čovek može biti srećan na ovaj ilionaj način, kažem čuo sam za takve slučajeve,ali ovo je zbilja nemoguće.“ Čiči je bila nepo-kolebljiva: „Kažem ti da je srećan.“ „Ne možečovek biti srećan kad ga muče“, odgovorih hla-dno. „Pokušaj i ti“, reče Čiči i uhvati me za ru-ku. „Ne bih se usudio“, odvratih. Ona pusti mo-ju ruku. „To nisi morao da kažeš.“ „Ti si zaistaspecijalna kurva Čiči“, zaključih na kraju. Ona ine trepnu. Umela je da prelazi preko stvari istotako glatko kao ja. Zbog toga mi se dopadala.Reče mi da sam zaslužio da popijem konjak. Pri-stadoh. Kurajberi su, šetkajući gore-dole, piljiliu Čiči. Nije ni čudo, Čiči je stvarno bila lepa.Izuzetno lepa. Mnogi su se već uverili da je su-per-cura.

Svi smo je voleli, samo smo negde pokva-

15

dosa dobro uzdrmalo. „Ali verovati se mora,verovati se mora!“, ponavljao je uporno. „Zarne razumeš? Nije stvar tome.“ Nisam ga mo-gao ubediti. Izdeklamovao je dugačak govor otome da je on spreman da veruje i u boga akoje to korisno. I tome slično.

Petak

Čiči je skratila kosu. Tek sad vidim da joj jevrat štrokav. Mislim da je uvek bio. Kad me jevidela mnogo se obradovala. Nasred ulice mi jeskočila oko vrata i poljubila me. „Jesi diplomi-rao? Odavno te nisam videla.“ Predložih da pre-đemo na drugu temu. Klimnula je glavom i po-čela da se pendi. Govorila je o tome da sada imadovoljno novca. „Mogu i da ti pozajmim ako titreba“ rekla je. Ali mi nije ništa dala. Umestotoga saznao sam kako dolazi do para. Od nje jebilo teško izvući takve informacije jer je volelada se pravi tajanstvena. U svakom slučaju, istre-sla je toliko da joj neki tip na položaju daje me-sečno pedeset hiljada. „Na kraju ćete se i ven-čati“, primetih smejući se. „Koješta, oženjen je.“Zatim smo otišli u neku poslastičarnicu, gdemi je ispričala da je tip opasno kulturan. Ne tra-ži drugo nego da ga ona muči. Kaže da u tome

14

la simbolom moje generacije. Samo ja znam daje i u ovom slučaju, kao uvek kada su u pitanjuslične stvari, sve sazdano na semantičkoj fikciji.Ali sam se ipak radovao što sam za svoje prija-telje izmislio sve te priče. Verujem da je dobroda se ljudi uvek nečemu raduju, pa nije neobi-čno što sam izmislio poneku igru da bih to po-stigao.

Pudu sam rekao samo toliko da je Olga uposlednje vreme lepša nego ikada. Klimnuo jeglavom. Nema sumnje, dobar mladić, jedinošto je uvek u gužvu zbog ispita. Kada treba dadâ ispit pada u histeriju, ali ga nikad ne položi.U poslednjem trenutku uhvati ga zort. Opo-menuo sam ga da ne uzima tako ozbiljno svojeućenje, jer ionako od ispita neće biti ništa. Lju-tito se obrecnuo: „Ni ti nisi bolji.“ „Ne znam“,rekao sam, pa dodao: „Ali može biti da sam ipakbolji.“ To ga je razgnevilo. Nije mogao da pod-nese da je bilo ko bolji od njega. Gušio se odljutine. „Uostalom“, nastavih, „ja sam na pri-mer dobio potpis od matorog Šika.“ „Taj sva-kom potpiše.“ Uzeo je aparat za brijanje. Bri-jao se polako, predano i pedantno. Kada obavljataj posao s njim se ne može ni razgovarati. Umeđuvremenu ja sam prelistavao neke knjige.Zatim su moju pažnju zaokupile gole žene iz

17

rili posao. Nekako nam je iskliznula iz ruku ikrenula sasvim drugim putem. Pudu nisam nispomenuo da sam razgovarao sa njom. Pud juje takođe voleo, iako s njom nikada nije ni raz-govarao. Poznavao ju je samo iz mojih priča.Više puta sam mu obećao da ću ih upoznati. „Alinajpre treba da proslavimo taj uzvišeni trenu-tak. Jer, veruj mi Pude, to će zaista biti neštoposebno, saznaćeš stvari o kojima pojma nisiimao. Takvu ribu ni u snu nisi video, kada ti ka-žem!“, objašnjavao sam mu uvek sa velikim ža-rom. I izmišljao zgodne male priče o Čiči. In-telektualne sentiš priče. Priče kakve umeju daizmišljaju pisci. Pud je od silnog čuđenja paona dupe. Mislim da mi je sve poverovao. Za nasdvojicu, Čiči je postepeno počela da oličava po-jam idealne žene. Čak i više od toga. Nismo pre-stajali da maštamo da ćemo se ako se jednomobogatimo obući po najnovijoj modi, sesti unova kola, kupiti najlepše poklone i odneti ihČiči. Zanimljivo je pri tom da nismo bili ljubo-morni jedan na drugog, premda smo to bili udrugim slučajevima. Kada je Pud jednom ostaou sobi, a ja zato nisam hteo da uvedem Tanju,nego smo radije otišli na groblje, rekao je dasam đubre ljubomorno. Ali u slučaju Čiči sve jebilo drukčije. Veličao sam je sve dok nije posta-

16

„Pude, da li shvataš šta ti kažem i šta jed-nako ponavljaš? On svakome zada seminarskirad i tek posle da potpis. A to odaje vrlo primi-tivan mentalitet. Meni je, uostalom, zadao vrlotešku temu: Život je kratak, umetnost duga. Otome treba da pišem. To je nekakav citat iz Fi-lostrata.“

„Znam“, odgovori on. Mene od njegovihodgovora pripade muka. Pade mi na um da murazbijem električni brijač. Da ga smrvim u pa-ramparčad. Samo ponavlja da zna. Rekoh muda ću ga ošinuti. Na to se on naljuti: „Zapušigubicu!“ Bacio je brijač na krevet, skočio na me-ne i počeo mi zavrće ruku. Bacio me je prekokreveta. „Vezaću te u čvor“, mrmljao je razdra-ženo. Ruka me je žestoko bolela. „Hoćeš sadzapušiti gubicu?“ upita. Dadoh mu znak da ho-ću. Kada sam se s teškom mukom povratio, re-koh da ipak nije mogao znati, pošto sam i ja ne-davno saznao.

Na to on ponovo odloži onaj blesavi bri-jač. Već drugi put je prekidao brijanje, a to jeza njega velika stvar. „Umetnost je duga, a životje kratak, rekao je Filostrat. Baš tako. I lane jeFilostrat rekao isto, i preklane, i uvek je to go-vorio. Otkad poznajem Šika, uvek zadaje isto.To mu je omiljena tema.“

19

jedne od Pudovih francuskih revija. Na ove ča-sopise je bio užasno ponosan. Revije je držaorasprostrte na stolu. Prevrtao ih je kao pobožančovek Bibliju. Imao sam utisak da su ilustracijetih golih žena bile njegov mali poseban svet.

„Pude, ove žene su loše“, izvalio sam tekonako, bez uvoda. Dreknuo je na mene da se užene ne razumem, da nemam pojma šta pred-stavlja golotinja jedne žene, čak i ako je samona slici. Morao sam sebi priznati da nije neza-nimljivo imati gomilu golih žena. Naše cure bisigurno spopala muka kada bi videle ovako šta.

„Pude“, upitah, „hoćeš li me saslušati? Oz-biljno te pitam, da li čuješ šta ti govorim?“ Onništa ne reče, samo zareža.

„Reč je o tome da mi je matori Šik dao se-minarski rad. Izjavio je da bez njega ne moguizaći na ispit. O ispitu mogu samo da sanjamako ne pripremim seminarski rad.“

Pud je i dalje nešto mrmljao. „On svakomeda seminarski rad“, rekoh mu. „Mene nemoj ti-me da daviš“, dobaci. „Čime te davim?“ „Paovim. Svi znaju da matori Šik daje seminarskeradove i posle potpis. Zato ga država plaća. Ne-ma razloga za toliku galamu. Matori Šik dobijenovac, a u zamenu nama daje seminarske rado-ve. Šta je čudno u tome?“

18

Ako je neko počeo, znači da ti više ne možešpočeti. Zbog toga će ti biti samo lakše.“

„Ali ako bismo je obrnuli...“ Pud na to sa-svim izgubi strpljenje. Već odavno ga nisam ovo-liko iznervirao. Reče da kreleta kao što sam jajoš nikad u životu nije sreo. Da ne spominjemšta mi je još govorio. Pokušao sam da ga odo-brovoljim. Možda je uostalom bio u pravu. Štoda lupam glavu sa ovakvim stvarima?

„Pude, sa kojom si bio sinoć?“, promehihtemu. Na to se oraspoloži. Izraz lica mu je po-stao blagorodan. „Sa Majom. Kakva ženska!“„Je li ti bilo lepo?“ upitah i legoh potrbuške nakrevet. „Lepo, samo što je Maja perverzna i ne-zasita. Kada bi čovek sa njom proživeo desetdana, deset popodneva, deset večeri, deset juta-ra i deset noći, omrznuo bi ženski rod za ceoživot.“ Pud je beskrajno voleo da priča o ovimstvarima. Po njemu je seks bio jedino što vredi.

„Pude“, poželeh ponovo da ga navedem natanak led, „mene seks uopšte ne uzbuđuje.“ Nato je zarežao, gotovo životinjski. Na kraju ja ipakpopustih. Nisam hteo da nastavim raspravu,znao sam da je ionako izlišna. Međutim, on jemoju izjavu smatrao toliko smešnom da se ustr-čao gore-dole po sobi, lupao se po trbuhu, ce-rekao i bio razdragan kao da su ga u najmanju

21

Mene ovo silno povredi. „Onda nema ve-ze. Mislio sam da zadaje prvi put.“ „E, sad znaš“,odvrati pobednički i poče da izduvava dlačiceiz električnog brijača. „Užasno teška tema, ne-ma šta.“ Pud se u nastupu smeha lupao po tr-buhu. „Valjda ne misliš da napišeš seminar?“„Meni je ovo jako teška tema. Hteo da zamo-lim matorog da promeni naslov, da bude Životje dug, umetnost kratka. Tako bi bilo mnogo bo-lje i sigurno bih napisao seminarski rad.“

Pud nastavi da se kikoće još bezobraznije,kao kakav peder u trilerima (homos). Često smoga zavitlavali da bi mogao biti peder velikog ka-paciteta. Valjda zato što je debeo i ima velikustražnjicu. „Matori je u tu temu zaljubljen, beznje ne bi mogao zamisliti svet, ni faks. Ako seprepireš s njim najuriće te. Kažem ti, bolje daje prepišeš, svi su tako radili. Za dobre pare mo-gu da ti nabavim nekoliko starih seminarskihradova. A sad dosta o tome!“, reče Pud i po-sveti se ilustracijama iz francuskih revija.

„Čekaj, Pude. Neko mora da je počeo? Ne-ko mora da je izradio temu, kada ju je matoriŠik prvi put zadao?“, rekoh mu. „Ovu genijal-nu misao možeš slobodno izneti na najlon-pi-jacu. Da je neko morao započeti? Pa šta s tim?Kako neko može imati ovako glupu filozofiju?

20

sto jer se užasavam pisanja pisama, već navu-koh jaknu i uputih se u centar grada. Najpre samšetao obalom Dunava, gledao vodu, ljubavneparove i sve bezobrazniju balavurdiju. Šta ćebiti sa njima kada odrastu, neće od njih nikomoći da živi! Zatim sam otišao do „Gurmana“da nešto popijem. Izbrojah novac i zatražih du-plu rakiju, koja je najjeftinija. Da, ja sam bole-sno siromašan. Prebrojavao sam nekoliko bed-nih novčića i razmišljao kako bi bilo dobro kadabi vreme prolazilo što je moguće brže. To bi mimožda bilo od pomoći. Zatim mi priđe i sedepored mene D. Ponudi me cigaretom. Ovo nijebio prvi put da sedne za moj sto. Drugi ili trećiput najmanje. On mi je pričao da je inženjer ida radi u jednom važnom projektantskom bi-rou. Uvek me tera da razgovaramo o nečemu.O sportu, politici, svemu što mu padne na pa-met. Činio mi se simpatičan, a i ja sam se nje-mu sviđao. Već sam mu ispričao da sam student,da me mnogo toga na svetu zanima, ali da imammalo novca.

„Ne preostaje mi dakle drugo nego studi-je“, rekoh mu. „Znam ja i bolji posao“, kaza oni nagnu se ka meni. Zatim doda da me već oda-vno posmatra, mogao bi reći čak da me već poz-naje, i da ima poverenje u mene. Kada mi je

2322

ruku imenovali za direktora ili partijskog sekre-tara. Htedoh da ga smirim, pa progovorih: „Pu-de, znam jednu dobru žensku. Mogu da je or-ganizujem, ako hoćeš.“ Najpre mi nijepoverovao. Seo je na krevet, podigao obrve, od-merio me i upitao: „Časna reč!“ Stadoh da gauveravam da ne lažem: „Zove se Olga.“ Kona-čno smo se dogovorili da preksutra odemo uklub. Ona će sigurno biti tamo. Kada je videoda ozbiljno mislim, počeo je da pravi planove:„Danas ću i sutra još biti sa Majom. Zatim ćuizmisliti neko službeno putovanje ili slično. Aliza Olgu verovatno treba i novca?“, upita najed-nom. Rekoh mu da ne verujem da treba mno-go. Olgini roditelji su bogati ljudi, pripadajuvisokom društvu, stanuju u otmenom kvartu igde se voze inostrana kola. „Znaš, to su ljudiod uticaja.“ „To je dobro“, Pud je klimao gla-vom. „Volim kćeri uticajnih ljudi!“ Na kraju gauverih da će sve biti u redu.

Kada je otišao nisam znao šta da radim. Naj-pre sam se motao tamo-amo po sobi, a ondami pogled pade na francuske časopise. Kada ječovek sam uvek mu dobro dođu slike golih že-na. Ali, trebalo bi da pišem i Eržiki u Zagreb.Kažu da joj u poslednje vreme odlično ide. Sa-svim sam je zanemario. Pa, ipak, ne sedoh za

prljav. „Izdaješ naše sopstvene devojke“, počeda mudruje Pud. „Našu sopstvenu generaciju.“„Fućkam ja na tvoju seksualnu generaciju. Mo-gu da zaradim najmanje pedeset hiljada.“ Pudu ovom slučaju zbilja nije umeo da bude objek-tivan. „Kažem ti da je to prljav posao.“ Timesmo najzad okončali diskusiju. Pošto mu obe-ćah da će u vezi Olge sve biti u redu, učini mise da mi je čak oprostio. Sebičan tip, u to nemasumnje. Ipak, nisam ga prešao.

„Moj prijatelj bi voleo da se upozna sa to-bom“, rekoh Olgi. „Vrlo zabavan tip, ima punozanimljivih ideja.“ Olga je sada bila još bleđa.Kao da je progutala otrov. Već sam požalio štosam obećao Pudu da ću ih upoznati, što sam seupleo u sve to. Olgi je verovatno bilo svejedno.Zatim je odvedoh Pudu. On je srdačmo doče-ka. Rekoh im da ću sada otići, ali je moguće daću se uskoro vratiti. „Meni je svejedno“, odgo-vori devojka. Pud sede tik do nje. Verovao samda se Olga ničemu neće protiviti, snage su jojbile na izmaku. A kada su čoveku snage na iz-maku, onda mu je svejedno. Onda bi najradijepotonuo, postao ne-čovek.

Tačno u sedam bio sam kod „Putnika“. D.me je već čekao. Brzo smo se dogovorili. Dobi-ću pedeset hiljada. Dao mi je dvadeset hiljada

25

saopštio o čemu je reč, ja sam uzdrhtao od nje-gove ideje. Opazih da sve što mi saopštava iz-nosi jednostavno i hladnokrvno, kao da je sigu-ran da ću pristati na njegovu igru. I bio je upravu. Pristao sam. Čak sam se hvalio kako sampun ambicija, da sam se bavio i politikom, pamože na mene da se osloni. Tip je bio krajnjejasan. I kratak. Dobijaću pedeset somova. Ne-ka vrsta sekretarskog mesta. To bi bila mojafunkcija. A posao je kao svaki drugi. Dogovo-rili smo se da se sutra uveče nađemo u sedamkod „Putnika“.

Subota

Danas sam ispričao Pudu šta mi se sinoć de-silo. On se dobro razume u poslove. „Da nijepeder?“, upitao je. „Ne bih rekao.“ Zatim sammu podrobno opisao šta treba da činim. „Nemože biti“, mrmljao je. Uzeo je u ruku elektri-čni brijač. Naterao me je da se zakunem da go-vorim istinu. „Snimati devojčice kada su gole?“„Pa, naravno“, rekoh. „Zatim ću razviti film imi ćemo ih pomoću slika imati u šaci.“ „Prljavposao“, završi razgovor Pud. Poče se brijati. „Neverujem da je prljav“, usprotivih se. „Ti si ble-sav“, odgovori mi preko volje. Ponovih da nije

24