BIBLIOTEKA ZODIJAK KNJIGA 15

ROBER ESKARPI: OTVORENO PISMO BOGU

PREVOD: IVAN COLOVIC

PREDGOVOR: PEDA MILOSAVIJEVIC

~ POGOVOR: IVAN COLOVIC

UMETNICKA OPREMA: DU5AN RISTIC

TEHNICKI UREDNIK: BORIVOJ MARIC

VUK KARADI, BEOGRAB ZA IZDAVACA: MOMCILO POPOVIC

UREDNIK: MIODRAG MAKSIMOVIC

STAMPA: SAVREMENA ADMINISTRACUA POGON BRANKO DONOVI BEOGRAD, 1968.

Blblloteka Zodijak objavljuje dela 1 lzabra-ne tekstove bez obzira na vreme njihovog nastanka ako doprinose razvoju savremene ljudske misli. Kao to ni sam ovek nije jednostran, tako se ni Biblioteka Zodijak ne ograniava samo na jednu oblast aktivnosti ljudskog duha, ve prikazuje ljudsku misao u svoj raznovrsnosti njenih istraivakih na-pora. Kako nijedna Ijudska zajednica nije vie bespomono usamljena i izdvojena, ka-ko se na svim podrujima ljudske delatno-sti ostvaruje jedinstvo savremenog ovean-stva i svet sve vie tei a postane neraz-dvojna celina, tako se i Biblioteka Zodijak obraa delima i autorima svih vremena i svih naroda da bi pruila panoramu svet-skih ideja koje zaokupljaju savremenog o-veka. Biblioteka Zodijak ne pravi razliku iz-meu oprenih shvatanja i ubeenja, ona ne daje prednost nijednom kulturnom krugu ve podrazumeva da se kulture meusobno proi-maju i da su one opte dobro i neotuiva svo-jina svakog oveka. Biblioteka Zodijak objav-ljuje drevne spise i dela najpozvanijih savre-menih autora o bitnim problemima ljud-skog saznanja iz oblasti fflozofije, politike, sociologije, etike, psihologije, estetike, mu-zike, knjievnosti, istorije, arhitekture, likov-nih umetnosti, pozorita. fiima i televizije. Biblioteka Zodijak prvi put objavljuje dosad neprevedena dela svetskih autora kao i ori-ginalna dela domaih autora pisana isktju-ivo za Biblioteku Zodijak. Ona e takoe objavljivati izabrane tekstove iz prirodnih nauka, koji na dostupan nain saoptavaju rezultate savremenih istraivanja. Biblioteka Zodijak uvrstie u svoju seriju i ona dela koja su plod mate i neobinog duha ako svojim, poetskim, misaonim i buntovnim dej-stvom imaju uticaja ili su simptomatina za sredinu i vreme kada su nastala. Biblioteka Zodijak objavila je sledea dela: Karl Marks: Birokratija i javnost, Seren Kjerkegor: Os-vrt na moje delo, Salvador Dali: Autobio-grafija, Eren Jonesko: Pozorino iskustvo, Nikola Miloevi: Negativni junak, Iz Starog zaveta: ena i ljubav, Rajt Mils: Znanje i mo, Igor Stravinski: Moje shvatanje muzike, Bogdan Bogdanovi: Urbanistike mitologeme, Iz Kur'ana asnog: Svetu celom opomene, 2an Rostan: Ljubav u ivotmja, Moris Merlo--Ponti: Oko i .duh. Spiro Kulii: Neobini obicaji, ore Petrovi: Teoretiarl propor-cija, Vatsjajana: Kama sutra, Mao Ce Tung: Kineska revolucija.

REC PRE KNJIGE

Pokrio si se oblakom da ne prodre molitva, plae Teremija kad su mu polja bila popaljena a dom naseljen mrtvima.

Knjiga nad knjigama puna je neuslienih vapaja pored mnogih koje je nebo doulo. Gospod je bio iznad nebesa nad nebesima i molitva je nekada bila vika, a vapaj ri-danje i jauk.

Posle Isusa Bog se vie nije pojavio. U njegovo ime govorili su njegovi apostoli i crkveni poglavari i izaslanici. Oni koji su ga videli i kazivali da su ga sreli bili su uvek sami, bez svedoka. Oni Icoji su ga nosili u svome duhu i duboko verovali u hjegovo postojanje mogli su da prue samo dokaze svoga nadahuna. Velianstvena iskrenost sve-tog Avgustina i njegova snana filozofska misao ostaju duhovne tekovine oveka, kao to su i hramovi i katedrale inspirisani spomenici ljudskih iluzija. Njih je stvorio i podigao smerni ovek, ne znajui da die sizifikovska zda-nja. Mislio je da se nebo moe dosegnuti.

Ali jedno je vera a drago boji saveznici. ovek je taj koji, je Boga stvorio iz duboke potrebe za zatitom i prav-dom, da svoje nade usmeri prema udu, znajui da je i sam ivot strahovito udo. Vekovima ugroen, traio je trajnog saveznika.

I ovaj razgovor s Bogom, koji vodi pisac ove blistave knjige da taj savez raskine, znak je jedne nove nade. Ume-sto Bogu, ovek treba da se obrati svome stadu. Ako je pravda porobljena, treba je osloboditi. I milost nebesa nee izostati.

Profesor Eskarpi je i Gal i Gaskonjac. On dobro zna latinski. I svete knjige nisu za njega tajna. Kao ni tajne

svih crkava sveta. Njegovo pero, kartezijanski otro i turo, zaseca u samo ivo meso, u bit, u sutinu najteih pitanja. Njegova knjiga o Bogu je velika lekcija za razgovor sa neprikosnovenim i neophodna pouka malim i servilnim du-hovima.

Latio se najnezahvalnijeg posla, da se obraa nevidlji-vom. Njegov imaginarni sagovornik prestao je da govori, sem retkim izabranicima iz biblijskih vremena, iako je go-vorio na svim jezicima praotaca da je sazdan po ljudskom obliju. Izuzev na slikama i kipovima njegovih sinova, koji su tvorca galaksija, atoma i virusa i sainitelja beskonanog vekovima zamiljali kao sebi slinog, nema nijedne inven-tivnije predstave izvan ove antropomorfnosti. Bog se ak ne pojavljuje ni u vidu svoje tree prirode, izuzev u naem duhu, da i kao takav ostane nevidljiv. Ogledalo nam ne prikazuje nita vie od nae rane slike. Vasiona je prazna. I pisac zna da ima posla sa utvarom i da je opasno prizi-vati seni.

Uporan i dosledan, on zna i to da buva moe sasvim lepo i veselo i bez ikakve svesti da ivi na gomili mesa koje je hrani i eventualno ubija, ali i to da je ubod za veliku ivotinju neugodniji nego smrt za malu. Kao iva napast, kao prava stenica, kako sam kae, poinje s Bogom jedan nemilosrdan dijalog. On napada ubojitim orujem znanja i pamenja, hvata boje saveznike u njihovim nedo-slednostima i vekovnim zlodelima, ali, kao i dobar sudija, pomae Bogu da se brani i ak mu prua sasvim nove izglede na spasenje. U svaama vernika sa ateistima, on bi se najradije sloio sa formulom Merlo-Pontija: teta to Bog ne postoji.

Mnogoboako grko dratvo zamiljalo je da su zakoni obavezni i za same bogove, dok je monoteistiki bog, kri-jui iza vela tajne svoju dvostruku imanentnu i transcen-dentnu prirodu, mogao da se proglasi neprikosnovenim i da prestup prepusti samo oveku. U crkvu se ne prima niko ko se na krtenju ne opere od greha koji nije poinio. Boji izaslanici, osnivajui knjinice za sve Ijude, budno motre da u njih ne uu sve knjige. Primeri hipokrizije ra-stu istovremeno sa demografskom eksplozijom. Mnoite se, bila je jedna od zapovesti Hebrejcima pre tri hiljade godina. U patrijarhalna vremena ljudi su se brojali na sto-

tine i hiljade, a sada se broje u milijardama. Danas bi i sam avo uzviknuo: Prestanite!

Umesto da se ugledamo na Isusa, treba se okrenuti onima na koje je on sam pokuao da se ugleda. Sada je hram suvie mali i njegova riznica suvie siromana da bi mogla da se ponove nekadanja uda. Pisac smatra da se iz teologije ne moe razviti ideologija i da je samo drat-vena ideologija jedina prava vera u spasenje. Dva u svetu najvea rezervoara ljudi polovina nae vrste potpuno izmiu, jedan preputen opsenarima oblasti u kojima caruje krajnja beda, drugi vrsto u rukama ateistike filozofije koja ve hiljadama godina slui kao religija. Uostalom, i Vatikanski koncil je pokazao na bespotedan nain manjin-ski karakter nekad univerzalne Crkve.

Kao intelektualac, pisac priznaje da su mu metafore i parabole drage, kao i Bogu, pa se i on slui ovim orujem. Stranim orujem kad je u rukama demijurga njegovog kova. Misli o ljudskoj sudbini i ovekovom poloaju u evo-luciji od roba do raba bojeg i od golorakih do onih koji polau pravo na Adamovo naslee, poto su ispunili oba-vezu o razmnoavanju iz lana 28. Knjige o stvaranju, pune su iskri i varnica. Sveina i duhovitost ovog teksta ravni su Volterovom poigravanju sa Lajbnicom. Ko bude paljivo pratio ovaj surovi obraun izmeu intelektualnih vilica koje ujedaju i istorijske telesine obmana i podvala, izmeu svete vatre istine i srama lomae, shvatie veliku dramu dobrih namera i loih ostvarenja.

U ovoj knjizi Bog je istovremeno i krivac i rtva. On propisuje moralna pravila koja se u njegovo ime, a bez njegovog protesta, primenjuju samo na ubogim i porae-nima. U ime Boga vreni su najvei zloini i ostali neka-njeni. Umesto u Hadu, pakao caraje pod plavim nebom. Gnev sustie samo gladne, a ispatanje nevine. Na drugom tasu terazija ove nebeske pravde je radosna bezbrinost malog oveka, koji iz psee zdele sre ono to mu drugi daju. Ropska orba moe da sadri ak i hladnjak, i kola, i telefon, i medicinsku zatitu, i opte pravo glasa, ak i izvestan stepen obrazovanja. Prema psima se esto bolje postupa nego prema ljudima, jer oni po pseem obiaju prestaju da ujedaju kad je orba dobra. Politika misao u itavom svetu vekovima je bila skoro iskljuivo desni-

arska ili je brzo skretala u ovom smeru zbog blizine po-asnog mesta sa boje ili vladajue strane. Da bi doprla do svesti Ijudi, levica je bila prinuena da se obraa telu a ne duhu, pa se i Bog obraao sa krsta osuenog a ne sa katedre. Modernom oveku preostaju sasvrni novi putevi buenja svesti, pa pisac i Bogu preporauje da svoje uspe-no ali prevazieno delo zapone novim, koje e njegove anele stajati perja, ali koje e mu, sa malo sree jer je Bog ima moda omoguiti da opstane.

I pisac misU na Boga kad kae da treba da uzme tap lutajueg Jevrejina. Poznato mi je da vi ve pomiljate na to. Inspirisali ste Eliota da napie divnu pesmu u kojoj pravi poreenje izmeu nilskog konja i Crkve. Nezgrapni nilski konj peva svoju Ijubavnu pesmu grubim i nesklad-nim glasom, dok pobedonosna Crkva opeva svoju ljubav prema Bogu slatkim i boanskim harmonijama. A ipak ne-besku milost zasluuje nilski konj.

Pisac se divi delima koja je Bog nadahnuo. Nama se ini da je i ovo delo, ovako otvoreno, isto, nedvosmisleno i poteno, iako surovo veliko delo. Izmeu ogorenja i molitve nema provalije. I ako ovo nepotedno pdsmo ak i stigne do onoga kome je namenjeno, ima izgjeda da njegov pisac, kao i nilski konj, zaslui nebesku milost.

Ne zato to se nije ogreio o sedam zapovesti, ve stoga to je imao snage, za razliku od Orfeja, da se ne okrene.

Pea Milosavljevi

8

Mom prvotn peru i svim tajanstvenim i dragocenim stvarima koje su mi bile date, posebno imenima zena, od kojih su dva poslednja, Izabela i Natalija, imena mojih unuka.

.!

'i

P R E D G O V O R

Gospodinu Generalnom direktoru pota i telekomunikacija

Gospodine Generalni direktore, Poveravam vam ovo pismo bez marke i pretpostav-

ljam da e onaj kome je upueno biti duan da plati taksu. A on je iroke ruke. Znam ga po uvenju: ako ga oslobodite plaanja potarine, stostruko e vam to vratiti.

Ne stavljam marku jer ne znam koliko iznosi po-tarina za onaj svet. Poznato je, uopte uzev, ta staje prevoz ljudi, jer od Haronovog obola do cenovnika Po-grebnog zavoda taj podatak nikada nije bio dran u tajnosti. Znamo, takoe, da su usmene poruke u naclu besplatne. Dovoljno je zauzeti odgovarajui moralni i fiziki stav i onda razgovetno izgovoriti rei koje valja preneti, pri emu je poeljno koristiti jedan od stan-dardnih obrazaca koje je crkvena administracija stavila na raspolaganje publici. To nije obavezno, ali na taj nain umanjuje se broj greaka i ubrzava prenoenje poruke. Ima ak zemalja gde su u upotrebi otroumno nainjene molitvenjae koje rade na principu Bodo-ovog telegrafa.

Ali za pisane poruke i uopte za poiljke, preporu-ene ili obine, nema propisa. Postupci koji se tu pri-menjuju nedovoljno su odreeni. Negde pisane poruke spaljuju, negde gutaju, a negde bacaju u vodu, to za-visi od vrste religije i od doba. Ne znam da li da vam ijedan od ovih metoda preporuim za slanje moga pisma.

Jedini odranije poznati sluaj predstavljaju pisma koja deca svake godine alju Boi-Bati da bi mu pre-nela svoje elje. Pote u nekim zemljama ak imaju po-sebne slube koje primaju i sakupljaju takva pisma. Moda bi to moglo da vam da neku ideju. Ipak, okol-nosti su ovde drugaije. U postojanje Boi-Bate uopte se ne sumnja. Navodim samo jedan dokaz: znatan deo elja koje su mu upuene biva 25. decembra uslien. Treba, dakle, verovati da su one stigle na pravu adresu.

Kada je re o Bogu, stvari stoje drugaije. Nedo-staju nam statistike koje bi pokazale da li je postotak uslienih molitava vei od pedeset, koliko bi moglo da se pripie i sluaju. Ne pominjem to da bih istakao teinu problema, ve stoga to mi je nezgodno da od vas traim da zaposlite vae slube radi korespondenta koji moda ne postoji.

Moete to reiti tako to ete ovde-onde postaviti narooite potanske sanduie koji bi mogli da budu obojeni, na primeir, nebesko-plavom bojom i onda ekati da se dogodi udo. Nema razloga da to ne uspe. Uzmite samo kutije za dobrovoljne priloge u crkvama. U njih se stavlja novac za Boga i verovatno da on re-dovno stie na njegovu adresu. U svakom sluaju, vie ga nikad ne vidimo.

Morate se pozabaviti i pitanjem adrese. Strogo uzev, moje pismo moete da prosledite u Rim, Meku, Jemsalim ili ak Tiranu, gde stanuje moj prijatelj Baba de Bektais, vrhovni poglavar jedne zajednice koja broji vie miliona vernika. U svakom od ovih gradova nai ete akreditovane predstavnike jedinog pravog boga. Nevolja je u tome kao to ste sigurno ve i sami zapazili to nikako nismo sigurni da je re uvek o istom bogu.

Uzimajui sve to u obzir, ja sam se na kraju opre-delio za otvoreno pismo. Razume se da u tom sluaju

* ne mogu od vas da zahtevam da mi jamite za tajnost prepiiske. Mnogi ljudi proitae moje pismo, a kad je ve tako, neka ih bude to vie. Moj izdava e im na-platiti itanje, u to nemojte sumnjati, skuplje od po-tanske marke.

12

Meutim, ako biste mogli da uputite svoje ljude, bio bih srean kad bi oni izvesnim kategorijama kore-spondenata davali prednost, a jo vie ako bi uspeli da izbegnu druge.

Nimalo mi nije do toga da me itaju ljudi koji to ine samo jednim okom , levim ili desnim, svejedno. Biee mi muno da na jednoj strani sluam kako je ova knjiga niz obesnih i nekanjenih svetogra, a jo mu-nije da ujem gde se govori kako se Eskarpi preputa popovima, da se mnogo izmenio i da se to, uostalom, ve odavno oekivalo.

Uprkos svemu, imau da sluam i jedno i drugo; ipak, voleo bih, ako je ikako mogue, da to ne bude suvie glasno. Slaboumni ljudi me onespokojavaju. Vo-leo bih da ujem i one koji oitaju i jednim i drugim okom, as smejui se, as outei, to bi mi dozvolilo da se nadam da sam ih podstakao na razmiljanje.

Uostalom, kako bude. Evo rei. Sejte ih na sve stra-ne kao seme maslaka g. Pjera Larusa. Bog e prepo-znati svoje.

Rober Eskarpi

13

B O G U

Bordo, 28. juni 7. juli 1965.

Kako to, gospodine, da vi, koga bije glas da je sve-moan, nikada niste uspeli da me ozbiljno zainteresu-jete za problem vaeg postojanja?

Moda nikada niste ni pokuali. Moda vam do mo-ga miljenja nije stalo. U tom sluaju, mi smo na istom.

Ali sumnjam da je to tako. Ako vi postojite, sva-kako je tee vama da ne vodite rauna o mom posto-janju nego meni da ne znam za vas. Buva moe sasvim lepo i veselo da ivi bez ikakve svesti o gomili mesa koja je hrani i eveiTtualno ubija, ali ne i obratno. Ubod je za veliku ivotinju mnogo neugodniji negoli smrt za malu.

. Drugim reima, ma koliko ja bio malen u vaim oima, vi ne moete sebi dozvoliti da me smatrate za-nemarljivom veliinom. Najpre zato to sam ja iva napast, prava stenica. Sejem rasulo u onom malom uglu sveta koji ste vi sa ljubavlju i budimo pravini vrlo otroumno uredili. Nepokoran sam, diram u sve, ubijam, razmiljam, varam, nadam se protiv svake ve-rovatnoe, i toliko sam izopaen da pokuavam da pro-zrem neke vae namere naravno, da bih mogao da ih osujetim.

Vi jedino moete da me poaljete natrag u nita-vilo, najkraim putem kad ste dobre volje, ili uz izvesna zameateljstva i prepredenosti (to je prilino skromno u poreenju sa onim to ja umem da smislim) kad ste neraspoloeni.

Jadna je to odbrana. Metod koji vi upranjavate pokolj pojedinaca i manjih ili veih grupa niemu ne vodi. Ja se razmnoavam veom brzinom od one kojom vi ubijate i vai napori nisu nita efikasniji od mojih pokuaja da se oslobodim mieva koji su se zapatili u mojoj kul.

Setite se da ni opta deratizacija nije nita bolja. To vam mora biti poznato, s obzirom da ste se vi kao to to svedoe mnogobrojne hronike prilikom takvih pokuaja svaki put priklanjali pred logikom stva-ri i posle svega ipak ostavljali koren iz koga sam se ja ponovo brzo razmnoavao. Zato? O, ne morate mi rei. To je prilino jasno. Kad bi mene nestalo iz vaeg sveta, nikada ne biste saznali kog sam vraga (izvinite) po-stojao.

Istina, ni ja sam to ne znam, ali stvorenju koje ivi od danas do sutra to neznanje ne smeta. Ja za sebe mo-gu da pronaem provizorne ciljeve, radne hipoteze koje traju tano koliko i moj ivot. Ali ako vi, koji po defi-niciji treba sve da znate, pobijete sve ljude, neto e vam zauvek izmai i itave venosti nosiete satirui teret tog pitanja bez odgovora.

Ako to kaem, ne treba odmah da pomislite kako pokuavam da izbegnem svoje obaveze prema vama. Nije bitno da li ja verujem ili ne verujem u vas, ali ostaje injenica da ste mi vi potrebni, makar samo kao zakrpa.

Vi koji ste bie savreno, potpuno, izgraeno, ne-propusno, ne znate ta znai biti na oba kraja ivota otvoren prema nepostojanju. Kroz ljudski ivot bije takva piromaja da se ne bi moglo iveti kad u najugroe-nija mesta ne bi bilo moguno prizvati vae umirujue prisustvo. Zbogom, hvala bogu, boe sauvaj, bog zna, za ime boga, bojom voljom: pominjem vas uvek kada vetar praznine malo jae dune kroz retku ogradu moga postojanja.

Ne zaboravite da su to puke metafore, no povere-nje koje uliva vae ime nije zbog toga manje dirljivo, zar ne?

16

Bilo bi to, ipak, isuvie neznatno priznanje svesti vas na tu drugorazrednu i formalnu ulogu. Vi vredite vie.

Jednoga dana moj prijatelj Merlo-Ponti, koji se na-lazio u poseti Meksiku, ugleda transparent koji su stu-denti knjievnosti istakli na svom fakultetu kao odgo-vor na izazivaki transparent studenata prava. Da, Bog postoji! objavljivali su ovi drugi. Ne, Bog ne po-stoji!, odgovarali su prvi. Na to se Merlo-Ponti nasmeja i ree knjievnicima da bi pravi odgovor pre bio: Ka-kva teta to Bog ne postoji!

To znai prei gotovo pola puta prema onim ver-nicima koji rado govore: Kakva bi teta bila kad Bog ne bi postojao, i to poteu kao argument prilikom po-kuaja preobraanja nevernika. itav problem preobra-anja sastoji se u prelasku sa utivog aljenja na retro-spektivno strahovanje ubeenih.

U stvari, mnogi ljudi misle da je svet bez Boga neto suvie tuno, suvie apsurdno i suvie svirepo da bi bilo moguno, i to im se ini kao dovoljan razlog da veruju u vas. esto su mi govorili da kad bih se jednog dana naao u nekoj od onih uasnih, nepodnoljivih si-tuacija u koje nas ponekad dovodi ljudska sudbina bile one, uostalom, plod vae domiljatosti, prodzvod sluaja ili rezultat kakve igre snaga koju ni vi ni ja ne nasluujemo govorili su mi da ako u takvoj prilici ne bih hteo da izgubim razum pre ivota, jedini izlaz koji bi mi preostao bila bi vera u vas i priznanje vae svemoi.

To je lako moguno. To je ak verovatno. Isto tako, verovatno je da bih u sluaju nesree u kojoj bih ostao bez noge ravnoteu mogao da povratim samo tako to bih nabavio vetaku nogu i oslanjao se na nju kao da je prava.

Ovo ortopedsko shvatanje boanstva nije bez osno-ve i ja ga uvaavam kao i anestetiko shvatanje, prema kome vera u vas pomae oveku da prihvati smrt.

To mogu da razumem. Ali meni ste potrebni na drugi nain, ponekad. Imao sam prilike da vidim smrt izbliza i, na osnovu mog skromnog iskustva, verujem da mogu da zamislim ta je to samrtna mora. Kad bude

2 Otvoreno pismo bogu 17

kucnuo odsudni as, ini mi se da u moi sam da se izvuem --- ravo, ali sasvim sam. A vae priustvo ne-dostaje mi upravo u trenucima radosti. Ba kad me radost obuzme dogaa mi se da iznenada osetim teinu praznog neba.

Vaa religija ne govori o srei ni priblino tako do-bro kao o patnji, i to je razumljivo. Kako ete vi, savr-eni, veni i nepromenljivi, da cenite to pabirenje lili-putanskih pobeda, to grickanje siunih zadovoljstava, to prebiranje prolaznih i bojaljivih radosti, iz kojih se svakodnevno raa srea za optu upotrebu, kratkotraj-na i namirisana kao zeleno baskijsko vino? Vi poznajete samo neizmerni zev blaenstva, a budui da je sve izvan vas nesrazmera, vama je u bojem stvoru shvatljivo sa-mo oajanje palog boga koji se sea nebesa.

Jednoga dana, kada sam bio u estom razredu gim-naaije, dobio sam od roditelja svoje prvo pero. Bilo je tano onakvo kakvo sam prieljkivao, od ebonita pro-aranog orvenim i crnim prugama. Njegovo zlatno perce moglo se uvlaiti, a vrh mu je bio zajameno od iridi-juma. Stavio sam ga tamo gde i danas drim svoja pera , u levi unutranji dep kaputa, i prvog dana oseao sam ga na srcu kao zarobljenu sreu. Kad sam se njime slu-io, to je bilo pero. Kad se odmaralo u senci moga depa, bila je to izvanredna i udesna tajna. S vremena na vreme proveravao sam da li je tamo , pokretom koji je pre bio milovanje nego predostronost i koji i danas ponekad uinim kad u depu ili srcu imam kakvo blago, naravno u skladu sa mojim sadanjim dobom. Svaki put u meni se pela zahvalnost ono to biste vi sva-kako nazvali blagodarnou.

Naravno, ja sam zahvaljivao svojim roditeljima, ali kome da zahvalim za to to imam roditelje kojima mo-gu da zahvaljujem, kome da zahvalim to postoji obiaj davanja poklona, kome da zahvalim za prolee koje je samo za mene preplavljivalo runu, vlanu i hladnu ui-onicu broj 2 koleda u Liburnu, kad bih vrhovima pr-stiju dodirnuo svoje pero?

Srea mi je nadohvat ruke. Jedino to joj nedostaje to je mogunost da za nju nekome zahvalim.

Moda biste mi vi sada rekli: Dragi prijatelju, 116 ka bude tako. Vi ne verujete u mene i shvatam da vam moe biti teko da svoju zahvalnost izrazite nekome ije postojanje ne priznajete. Ali zar nisam ja prisutan u svim bojim stvorenjima? Obratiti se jednome od njih, znai obratiti se meni. Zato ne biste zahvalili za svoju sreou onome ili onoj koji vam je daje? Oni e vau zahvalnost preneti meni.

U tome i jeste problem. Najmanje voUm sreu koja mi je data. ak se moe rei da posebno uivam u onoj koju mogu da ukradem. Istina, ova vrsta krae nikoga ne pogaa, ali bi ipak bilo preterano u takvoj prilici jo i zahvaljivati. Da li vam je Adam zahvalio za jabuku? A i p a k . . .

Uzmite u obzir i to da su kod vas jabuke dosta skupe. Naa vrsta je i te kako platila uivanja kojih se domogla tom kraom. Uostalom, tako je i bolje. Vie volim da platim. Zahvalnost nek bude pride.

Platio sam i pero iz moga detinjstva. Plaam ga i sada dok piem ove redove. Plaam ga nemirnim i ne-stalnim mislima koje s mukom lovim, krotim i upreem u jezik. Plaam ga intelektualnim nemirima kojima te-im da dam oblik, te da ih tako bolje savladam, morama ije neimvatljvo lice pokuavam da spoznam.

Dobar sam platia, bar nastojim da to budem. Pla-anje je deo radosti. Ali potreba za izraavanjem za-hvalnosti i dalje ostaje. Posle svega, pitam se ne treba U moda da tu zahvalnost uputim samome sebi. Kad se sve uzme u obzir, moja srea je delo mojih ruku. Stvoriti sebi sreu prava je umetnost. Covek je za nju obdaren ili nije. Verujem da ja jesam.

Svakako, potrebna je najpre graa, i ako ve neko treba da njome snabdeva, nemam nita protiv toga da to budete vi. Ali ta graa je osnovna samo utoliko to se na nju nadovezuje neto drugo, a to donosim j a . Vi proizvodite, ali ja koristim. Vi stvarate, ali ja ivim. Ja sam jedini ozbiljni kupac vaih proizvoda i zato dozvo-lite da vam kaem da niste najbolji snabdeva. Mada poinjem da shvatam neke vae proizvodne tajne, nita mi ne jami da ete se pridravati rokova isporuke i uslova plaanja. Zbog toga sam prinuen da se pona-

am kao da vi ne postojite, da prihvatam stvari takve kakve dolaze i da iz njih izvlaim ono to mogu.

Kad bolje razmislim, dolazim do zakljuka da vi meni treba da budete zahvalni. Jednoga dana rekli ste Pegij'u bar on to tvrdi da biste vi, kad mene ne bi vie bilo, i dalje imali ta da inite, ali da ne bi bilo nikoga da to razume. Ja, meutim, velim da kad mene ne bi vie bilo, ne bi imao ko da uini sve ono to biste vi hteli.

ta biste vi tada bili? Nita vie od ukrasne vaze, nita bolje od jednog od onih besmrtnih pisaca ija dela, zatvorena u svoje korice, poivaju u raju knjiga koje vie niko ne ita.

I knjiga je samo graa. Dok je zatoenik knjinice, dok je niko ne otvara, malo je vano da li su stranice knjige prazne ili ispisane, da li je njena misao siroma-na ili bogata, njena vizija sveta ograniena ili nadah-nuta, njen stil plemenit, uzdran ili prisan. To vie nita ne znai. To su prazna umovanja u vetar. Knjige nema ako italac nije sa njom.

Tek kada je uzmem u ruke, knjiga poinje da po-stoji. Tek kada je itam ili kada do mene dopre odjek tutih itanja, njene stranice se raaju pred mojim oima, u mojim mislima, u mojim postupcima. Tada knjiga postaje stvarna i hrani se mnome kao to se ja njome hranim. Od nje uzimam, ako ona to moe da mi da, samo ono to ja mogu ovde i sad u njoj da probu-dim. Posle toga moe da se vrati u nitavilo.

To vai i za vae delo: ono postoji samo dok se njime neko slui. I ono se troi.

Doista, ja sam dobra muterija. Ne proputam ni-jednu priliku, gledam da mi nita ne promakne. Stupam kroz ivot otvorenih oiju i rairenih ruku. Moete se uzdati u mene ako treba neto isprazniti, bile to kante za smee ili ak kase, ali ne raunajte na to da u pra-viti popis vaih bogatstava i uestvovati u upravljanju vaom batinom.

Znam da Ijudi koji veruju u vas drugaije postu-paju.

20

Njihove oi nisu kao moje. Smetene su u unutra-njosti njihovih glava. To potpornae seanje. Meni bi to smetalo da ivim.

Oni me podseaju na jednu divnu novinarku kojoj sam jednom pokazivao Meksiko. Svaki dan donosio je nove doivljaje, reale su se izrezbarene crkve, vulkani, Ijudi. I svaki put, odupirui se prisutnom doivljaju, odbijajui da da ivot onome to ju je okruivalo, ona je otvarala svoje unutranje oi na uspomene iz pret-hodnog dana i reito ih ukljuivala u idelanu sliku jed-nog dubokog Meksika ija joj se dua na taj nain ot-varala.

Ja sam, meutim, ostajao na razini boja, mirisa, ukusa, glasova, osmeha, suza i ljutnji. Platon je to zvao odrazima, i on bi mi za kaznu natakao magareu kapu i strpao me na dno svoje peine. ta me se tie, kad ja od tih odraza pravim svoj bioskop?

Znalci u bioskopu ostaju hladni i otroumno tee da proniknu u scenario, reiju, fotografiju, montau i glumu. Ja ne mirujem, smejem se, plaem, gnuam se, oduevljavam, ulazim u ekran i uestvujem u fiimu zajedno sa njegovim junacima, jer su oni moja braa u dve dimenzije. ak mi se dogaa da zapljeskam pra-znom ekranu, iza kojeg se, kao da se rugaju, kriju samo stare merdevine, ica i prljavi zidovi.

A ponekad me i zbog nekog lepog dana izgubljenog u vaoj venosti, zbog kakvog pobedonosnog jutra ili neke melanholine veeri, zbog jednog od onih savre-nih trenutaka kada stvari dolaze na svoje mesto kao delovi mozaika, ponese talas oduevljenja i doe mi da zapljeskam.

Ako vam ovi aplauzi gode ili ako vam mogu biti od kakve koristi, slobodno smatrajte da su upueni vama. To je jedina molitva koju mogu da vam ponudim.

21

Na Dunavu, 2728. jula 1965. Pa lepo, vidim tu ste. Na vaem licu isti onaj

odsutni i podrugljivi osmeh koji je imao moj profesor filozofije u prvom razredu gimnazije, p r a v i . . . uosta-lom, zato da n e ? . . . pravi avo od oveka, kad bi me doveo do kraja kakvog sokratovskog orsokaka, jedno vreme, gladei bradu , uivao u mojoj smetenosti i onda mii otvarao skrivena vrata neizbeno hrianske dijalek-tike. Moete zamisliti koliko je u meni bilo zloudnosti kad se tada nisam dao preobratiti.

Dakle, osmehujete se tako i mislite: Sad je u mo-jim rukama. Tvrdi da ne zna da li ja postojim, a ovamo obraa mi se, pie mi, govori mi i, da se poeluim nje-govom vlastitom logikom, ako je na poetku svog izla-ganja mogao da tvrdi da ne postojim, sada ne bi mogao da porekne realnost koju mi je , time to je zapoeo raz-jgovor sa mnom , sam priznao. Govori mi , dakle posto-jim.

Gle, gle! Dakle, postojite. Samo, vi izvrete rei. No basta con ser, hay que estar, rekao je jedan panac poto je oitao Sartra. Ne pravite se kao da ne razumete. Svi znaju da ste vi obdareni za jezike.

Ja vam doista govorim, ali u sebi. Vi postojite, ali ne van mene, kao neko koji bi stajao ovde preda mnom i imao telo slino mome , glas, pogled, i ivot nemiran i pun zahteva, kao to je moj. Znam za dvadeset droga ija bi i najmanja doza bila dovoljna pa da nestanete, kao to posle jedne pilule aspirina nestaju mali beli rni-evi koji se priviaju nekoj mamurnoj pijanduri. Nita mi ne dokazuje da vi niste beli mii koga je rodio moj metafiziki mamurluk.

22

Svakako, tu se slaem sa vama, govoriti nekome podrazumeva da taj na izvestan nain postoji, ali to nikako ne znai da je on iv. Govorimo i mrtvima i pra-vimo se kao da verujemo da ih to moe oiveti samo zato da bismo sebi olakali bol. Kad bi svi ljudi kojima se ja svakodnevno obraam bili ivi, to bi me stajalo tekih glavobolja a moda i glave. Poveriu vam neto i neka to ostane meu nama: veina mojili savremenika su mirtvi, ali niko nije imao hrabrosti da im to kae.

Mrtav je a to ne zna, kao to negde napisa moj prijatelj San Antonio. Da, San Antonio. Uzalud ete ga traiti u vaem hagiografskom imeniku. Ovaj San Anto-nio nema nita zajedniko sa vaim svetim Antonijem, izuzev moda neto vei trbuh. On pie izvrsne policij-ske romane koje otmeni svet jednoduno smatra stra-no prostakim.

Verovatno ih niste itali, a ako i jeste, pretpostav-ljam da vam se nisu mnogo dopali. Brema onome to znam o vama, lake mi je da vas zamislim kako itate Rob-Grijea ili Keruaka. Sem ako niste takav tip da ne-primetno udarite rajber na vrata vae nebeske kance-larije, kako biste mogli negde kriom da pokupite sve fazone nekog bade koji muka sa lovom i posle da pri-ate da vam se sviaju pesme koje su u stvari ubistveno dosadne. Verujte, ima i takvih. Uostalom, prema onome to ja znam, takoe je moguno da ste vi dovoljno iro-ka duha da otvoreno i u istoj meri uivate u San Anto-niju, Sen-anu de la Kroa, Sen-Simonu, Sen-Don Persu, Sent-Egziperiju i Sent-Bevu. Ako ja u to ipak sumnjam, to je stoga to se predstava koju imam o vama ne slae sa tom vrstom itanja.

Da vam otvoreno kaem, gospodine, ja mislim da ste vi leviarski intelektualac.

Molim vas, ja vam nita ne prebacujem. Sam nisam neto naroato desno nastrojen, a bavim se poslom koji se ponekad smatra intelektualnim. Bilo bi runo s moje strane kad bih vam zamerao to pripadate vrsti sa ko-jom i ja imam izvesne srodnosti, mada nisam njen tipi-an predstavnik.

Elem, intelektualac leviar je u neku ruku kao avo bez rogova. To je ovek koji vatreno prieljkuje revo-

luciju, ali zahteva od nje da ima lepe manire i da menja samo ono to on, na osnovu svoje svesti i savesti, sma-tra da treba da bude izmenjeno. Istie se lepotom due, a njegovo omiljeno oruje predstavlja istupanje u vidu pOtpisa ispod nekog dobro napisanog teksta.

Samo, pazite, ja se sa tim ne egaim. Leviarski intelektualac je utoliko smeliji ukoliko vie dri do svo-jih ideja. To je sve u emu je on bogatiji od drugih, ali to je mnogo. Toliko mu je stalo do njegovih ideja da je kadar da postane izdajnik kad ga okolnosti prisile da bira izmeu ideja i Ijudi radi kojih su one nastale. Nje-gova udljiva upornost, svojstvena istorijski kratkovi-dim ljudima, prkosi pritiscima, potresa tiranije i na kraju dovodi do toga da se na njegovu glavu srui hram Filistejaca. On tu gine, ali za to ne haje. Ima udnu ilu-ziju da pravi ivot poeinje na nekom drugom svetu. Svakako za vas i to s razlogom ta iliuzija nije ud-na. Za mene jeste. Mislim da je ona utoliko udnija to intelektualac leviar nije obavezno vernik. Ako je on vernik, lepo, onda znamo u emu je stvar. Ako nije, rekao bih da bi on rado to postao.

Svaki intelektualac leviar ima u svom srcu uspa-vanog anelia. Kao duhovni Pali, on bodrim kora-kom zalazi u polje jema koje e ga progutati, ali veruje da nita n-ije izgubljeno ako kamenii koje seje putem svedoe o njegovom prolazu i pokazuju put kojim su pre njega proli vai mueenici.

Mi smo marksistd-idealisti, izjavio je jednom je-dan moj prijatelj, poljski leviarski intelektualac. inje-ndca je da u Poljskoj ima mnogo vie popova nego ko-munista.

Ne bih se zaudio kad bi u raju bilo mnogo vie komimista nego popova. Kad bi neka amerika senatska komisija uzela da ispita vaa marila za prijem u ra j , nije sigurno da bi se ta istraga za vas povoljno zavrila. Ima jedna pria koja krui panijom. General Franko veli pria posle svoje smrti dugo je razgovarao sa vama. Kad se razgovor zavrio, on je izgledao vrlo za-brinut. Sveti Petar, radoznao kao svaki nastojnik, upita ga: Dakle, generale, kakav je utisak ostavio na vas na

24

Gospod? Smrknuta lica, Franko mu odgovori: Nije rav, ali je politiki nepouzdan.

U stvari, ja mislim da ste vi itali Marksa, ali da ga niste dobro svarili. U tom pogledu slini ste mom prijatelju Lisijenu Goldmanu, koji sebe smatra mark-sistikim sociologom, to mu ne smeta da u izvesnim trenucima vidovitosti prizna da je teolog.

Vas dvojica sloili biste se da avo mora biti pozi-tivista. ovek moe biti pozitivista, i ja sam to donekle, ali treba to da bude na inteligentan nain. avo nije inteligentan. On je itao Ogista Konta i nije ga dobro svario. Polazeoi od ideje da znati znai moi ideje koja, uzgred budi reeno, nije tako glupava on poku-ava da nas ubedi da vladati svetom znai utvrivati, brojati, razvrstavati, ralanjavati, sastavljati, logino organizovati i uzrono povezivati pojave kroz koje se on ispoljava, kao da nas te pojave i inae ne zanimaju, bez ikakvog prosuivanja o njdhovom znaenju. avola ne odlikuje amoralnost ve odsustvo ukusa , boje, mirisa, strasti, jednom reju, kako bi to Kami rekao, on je stranac. Pakao to je objektivnost. Tamo svi imaju iste ruke i zapuen nos. Tamo caruje dosada.

U oima avola stvari su ono to su. U Marksovim i vaim oima stvar ne moe biti prosto samo stvar. Ona je dobra ili rava, ona je moja ili tua, nalazi se ovde ili onde, treba je uzeti ili ostaviti, ona je nuna ne , ali nikada ne ostaje na tome da prosto postoji.

Sve u svemu, obojica smatrate uproavam, zar ne da nita to postoji ne moe biti nevano za Ijude, da ih se sve tie. Toj saglasnosti miljenja odgovara iz-vesna podudarnost tenji, od kojih bi se kao najvanija mogla istai pretpostavljam da ste itali Taja-ra de ardena tenja ka punom ostvarenju ljudskog feno-mena.

Na alost, tu se razilazite. Dosta logino i bogme sa prilino zdravog razuma, Marks ostvarenje Ijudskog fenomena stavlja u ruke samih ljudi. A vi se povlaite pred tom logikom, bojei se da vas ona ne ostavi po strani, besposlenog. Tako ste, u ovom svetu gde je svaka stvar ovo ili ono, jedino sebe uinili izuzetkom.

Samo ste vi ono to ste, i u vama se sve, podrazumeva-jui tu i oveka, ostvaruje.

To je lep trik. Jednim potezom postigli ste da bu-dete neophodni i nedostini. Kapu dole ili, ako vie volite, oreol dole! Naravno, avo nita ne shvata. On nas i dalje ui da se sluenje Bogu sastoji u poznavanju dobra i zla, a ne u njinovom vrenju, ne u njihovom stvaranju, ne u njihovom doivljavanju. A kad se raun svede, tavo ostaje po strani i besposlen.

Lukaviji od njega, bez obzira koliko on sebe sma-trao lukavim, vi ste lako primetili dvostruku zamku uea i uzdravanja, angaovanja i objektivnosti. Jed-no vas iskljuuje iz igre i ini izlinim, drugo vas uklju-uje u igru, ali vas liava boanstva. U vreme kad ste bili mlad bog, pribegavali ste as jednom as drugom reenju. No kad se pokazivaste siikovito ovekoliki, mali Grci su vas bez ikakvog strahopotovanja vukli za mitoloku bradu. A kad bejaste uasno daleko, neiz-recivi, nezamislivi, uvek bi se naao, neki pesnik da hladnim utanjem odgovori na veno utanje Boan-stva.

Pre dve hiljade godina dosetili ste se da sebe pro-glasite istovremeno imanentnim i transcendentnim i da nespojivost te dve prirode prikrijete velom svete tajne. Top secret. Zabranjeno da se shvati. Streng verboten!

To vam avo ne moe oprostiti. On hoe da shvati. Ja, meutim, za to ne marim. Mene zanimaju rezultati a ne metodi.

A najvidljiviji rezultat je to to vi sedite na dve stolice. Zbog toga vas i poredim sa leviarskim intelek-tualcem. Vi hoete da istovremeno budete borac i su-dija, da zajedno sa Ijudima vodite bitku za opstanak i da im, s druge strane, kazujete ta je dobro a ta zlo, bez obzira na tu bitku. Nije mi sasvim jasno kako ete se iiz toga izvui, a nisam siguran ni da je vama samome to jasno.

0 , ja ne sumnjam u izvanredne sposobnosti vaeg uma. avo moe biti bez ideja, ali vi 1 imate napretek. Umete da rukujete i dijalektikom, ali pitam se koja je vaa osnovna misao? emu okolienje, ako istok i za-pad ne pokazuje isti vetrokaz? Kako drati kurs ako

26

e ne zna izmeu koje dve take se plovi, ako je nemo-guno prei sa jedne na drugu obalu a da se time ne promeni svet?

Jednom reju, kako je moguno iz teologije razviti ideologiju?

Eto, najzad, zato mene ne moe da obmane va lukavi osmeh. Vi ste uvek u stanju da me, sluei se horom anela kao sirenama, namamite preko vidika, uvek imate mogunosti da onesposobite moju busolu, ali ne moete da me spreite da plovim otvorenih oiju, da proivim svoj ivot na palubi sa ostalim lanovima posade, da zajedno sa njima biram luku u kojoj bi bilo najbolje da zavrimo nae kratko putovanje, i da se pri-druim zajednikoj brizi da brod , klonei se vae pa-klene Haribde, ne postane plen vae nebeske Scile.

27

Jalta, 28. avgusta 1965.

Nemam nita protiv toga da budem intelektualac, kaete vi, ali zato ba leviarski? Ne raunajui one iz centra, ima i intelektualaca desniara, i to takvih koji nisu za potcenjivanje.

To je tano. ak u vam priznati da ja intelektu-alce desniare smatram zabavnijim od leviara. Oni bar imaju smisla za humor. On im polazi za rukom bez ika-kvog napora. Sa humorom imaju muke samo estiti ljudi. Za varalice je to deja igra, jer oni istovremeno vide obe strane karata. Prema Bergsonu, to je ono to nas nagonl na smeh.

Vi ste naivni, i u tome je vaa dra. Vas niko nee osumnjiiti za prevaru. Vi ste olienje potenja ili, ako vie volite, njegova tri . Prevaru razaznajete, da tako kaem, samo na elementarnoj razini. Lasno razob-liujete one koji tvrde da su aneli, a u stvari su zveri, ali nasedate onima koji postaju zveri da bi stekli oreol ili onima koji postaju aneli iz straha da budu zveri.

Najpre moram da vas pouim kako da razlikujete levicu od desnice. Na dan stranog suda to e vam po-moi da izbegnete kobne pogreke u razvrstavanju. Posle toga, nadam se da u uspeti da vas privolim da levicu ne smatrate utoitem izgnanika. To je smena predrasuda i ona vas staje vie nego to mislite.

Biti leviar znai biti skroman ali ne smeran. Tako neto kae jedna linost iz Sartrovog komada koji up-ravo nosi naslov avo i gospod Bog.

Ve sam vam rekao ta podrazumevam pod nedo-statkom smernosti. To je sranost kratkovidog oveka koja nadahnjuje Davida sa bradicom i cvikerom da, na-

28

Oruan perorn, juria na Golijata odanog poretku, a Zolu da napie Optuujem! To je bezgranini prezir drutvenih normi koji bludnici dostojnoj potovanja uliva snagu da u jednom trenutku dri revolver uperen na Freda, na njegovog oca senatora, na njegovog dedu guvernera Misisipija, na njegovog pradedu Vaingtono-vog prijatelja, na istoriju Sjedinjenih Drava i na sve moralne sile Amerike.

tavie, podvig bludnice vei je od Zolinog, jer je intelektualcu, koji je esto paranoik, ova napadna bez-obzirnost blia. To je vama dobro poznato: pedagoka paranoja oduvek je bila jedna od najznaajnijih karak-ternih crta propovednika vaeg jevatelja.

Mnogo je tee negovati intelektualnu skromnost. Ona se sastoji u tome da ovek u nekom daru ili znanju koje ima ne vidi dokaz nadmoi koja mu daje ovo ili ono pravo nekakav autoritet, ve oruje koje treba da stavi u slubu zajednice, i ije ga kratkotrajno pose-dovanje (znanje brzo zastareva, inteligencija otupljuje) ini samo odgovornim.

Ja govorim o stvarnim odgovornostima, a ne o kra-Ijevskim pravima preruenim u odgovornosti, koje je onaj sdmpatini stari skaut Kipling budite dobri prema njemu zvao bremenom belog oveka. Vere mi, golemo breme, koje sadri za svakog graanina poseban komfor neophodan za odravanje lepote due; dobru poMciju, bez koje je nezamislivo bezbedno suenje, za-tim uzdanje u budunost, koje omoguava da se prene-bregne sadanji trenutak, da se kuju planovi, da se una-pred reira vlastita smrt koju je na taj nain mogu-no, i to dosta uverljivo, uiniti, zavisno od ukusa, lepom, herojskom traginom ali breme koje takoe i pre svega sadri slobodu izbora i mo nareivanja, poua-vanjai upravljanja.

Na drugom tasu terazija pretee radoisna bezbri-nost nikovia, malog oveka, muika, proletera, uroe-nika i dobrog i zlog koji iz psee zdele sre ono to drugi htednu da mu daju! A ono to mu daju nije uvek ni tako ravo, ni sasvim mravo. Ropska orba moe da sadri hladnjak, kola, telefon, medicinsku za-titu, opte pravo glasa, pa ak i izvestan stepen obra-

ovanja. Prema psima se esto bolje postupa negO pre-ma ljudima, jer oni, po pseem obiaju, prestaju da ujedaju kad je orba dobra.

Slobodan ovek ujeda i intelektualci su njegove vi-lice. Da li je tano protumaeno znaenje oruja kojim se~posluio Samson?

Ovde se postavlja problem skromnosti. Normalan rad uma zahteva da intelektualac ima zdelu razborito napunjenu. Samo u svetaca ako ih uopte ima glas duha nadjaava glas tela kad je stomak prazan a ruka promrzla. No ja ne verujem da svetost ide zajed-no sa inteligencijom.

Osim toga, intelektualac se ne moe zadovoljiti time da samo posre svoju orbu: treba o njoj da razmilja, da je oeeni, da diskutuje o njenom pripremanju. To je njemu svojstven nain uzimanja hrane , to e rei nje-nog varenja. Njegovo telo moe da primi ili odbije hra-nu, njegov duh je procenjuje. Od potroaa on postaje znalac. Na svom poznavanju ishrane on zasniva itavu ideologiju ili bar to poznavanje ukljuuje u ideologiju, a u oba sluaja orbu zainjava nekom estetikom ili ne-kim moralom. Nipoto nemojte potcenjivati zain: od znalakog odmeravanja zaina zavisi da li e orba biti ukusna ili bljutava, da li e ivot biti vredan ivljenja ili otuan i gori od smrti. Inteligencija i oseajnost su so zemlje. avo jede bez zaprke.

No vee u anku poinju izdajstva. Do izdajstva le-vice to e vam rei an Ko dolazi u vezi sa zai-nom. Do izdajstva desnice dolazi u vezi sa suvim hlebom i praznim pasuljem.

Biti desniar znai ne biti ni skroman ni smeran i, pre svega, nikada to ne priznati ni sebi ni drugima. To znai pripadati jednom udruenju zasnovanom na za-jednikom interesu, koje prikriva svoju volju da vlada svetom pod velom obino pobone, ponekad zavodljive i uvek raskone ideologije. Neu se, meutim, kladiti protiv vas ako sad ustvrdite da je, kad se tako gleda, politika misao u itavom svetu vekovima bila gotovo iskljuivo desniarska. To bi bila glupa opklada i vi biste je dobili. Da bi doprla do svesti ljudi, levica je bila prinuena da se obrati telu, a ne duhu, koji je su-

30

vie zakrcen iluzijama i opsenama. Vi to dobro znate, jer ste i sami uvideli da se narodnim masama treba obraoati sa krsta osuenoga a ne sa doktorske katedre. Hrist mnogo duguje Spartaku.

Sa tim se treba pomiriti. Sve donedavno sveten-stvo je bilo, kao uvar parka, zaokupljeno traenjem ubedljivih razloga da udalji svet sa travnjaka namenje-nog njegovom klanu, njegovoj rasi , njegovom gradu, njegovoj kasti, njegovoj klasi. Jedva ako je s vremena na vreme munja razbora za trenutak osvetljavala argu-mente kakvog grkog sofiste, uenje nekog vaeg apo-stola, nemir jednog Seneke ili propoved jednog Viklifa.

Znam, niste vi za to krivi. Vi to niste eleli. Mislim da vam je najvei bol kad ste bili na krstu i kad ste pogledali u budunost zadalo otkrie do koje su mere va pokuaj da krenete putem tela izneverili upravo oni ija je dunoist bila da ga slede, kada su se, zastraeni velikom navalom naroda, na svoju ruku pretvorili u doktore vere i na vaem grobu zatvorili vrata hrama.

Polazei od miljenja koje imam o vama, pretpo-stavljam da vas je ozarila nada u trenutku kada se i-nilo da e reforma poruiti zidine i provaliti vrata. Ali, avaj, to je samo jedna nova klasa izgonila iz hrama onu koja je u njemu ve bila, jedna nova zadruga, stvorena da titi interese buroazije koja se raala. Ropski, ka-pitalistiki, trgovaki i industrijski protestantizam bio je jo suroviji i dvoliniji od katolicizma. Naslov engle-skog prevoda Tartifa glasi The French Puritan. Nisam siguran da me lomae iz Salema ne zgraavaju vi'e od lomaa inkvizicije moda zato to njihov plamen jo gori u Americi.

Nemojte misliti da mi je stalo da se protiv vaih vernika borim za istotu vae religije. To nije moj po-sao. Ali ako vam govorim kao ovek oveku to je ono to biste vi eleli, zar ne? ne mogu da suzbijem sa-aljenje koje prema vama tada oseam. Maloas sam dozvolio sebi da vam preporuim starog Kiplinga samo zato to ste obojica doiveli iste iluzije i ista razoara-nja. Kipling je gorko okajao svoje naivno poverenje u Britansko Carstvo kad je malo prekasno otkrio da su sva ta ljubav i sve te rtve sluile samo tome da se pri-

krije pohlepa jedne malne za grtanje para. Tada je on (ako se seate onoga: Sine moj', bie ovek.. .) podigao glas koji je u vama morao snano da odjekne:

Ako moe da podnese da gleda kako istinu koju si ti izneo,

Bednici iskrivljuju da bi od nje nainili klopku za glupake.. .

I , na alost, ne samo za glupake. Siroti Petar, lovio je due svojom mreom i ne sanjajuoi gde e, posle to-ga, njegova lovina biti prodavana!

Desniarski intelektualac je prodavac na pijaci ro-bova. Sva umenost sa koj'om on hvali robu, sva nje-gova leporeivost ne mogu zatakati injenicu da je i on sam rob i da prodaje svoju brau da bi obezbedio sebi mesto -meu gospodarima. Neumesno je pitati se da li on to ini s predumiljajem ili ne: intelektualac nikada ne moe da se pravda time da nije bio svestan posledica. Ne pomae, takoe, ni uveravanje u njegov eventualni asketizam, u to da se on odrie dobara ovo-ga sveta: spokojstvo koje vlada u kuli od slonovae, sa-motnitvo monake elije i mir biblioteke za intelektu-alca predstavljaju oblike komfora i moguno je dobiti platu i u toj moneti.

Uglavnom se tim oblicima pretpoetavljaju drugi. Asketizam je esto samo zgodan alibi za onoga ko je sklon manje bogougodnim radostima: posedovanju mo-i koju inteligentni savetnik zadobija tako to nepri-metno upravlja poslovima svog nesposobnog kneza, ra-dosti osvete koju osea podmukli krljavac kad doskoi tromom snagatoru, nasladi kojoj uiva prepredena lenuga kad drugima pravi posao, tatoj besprekornoeti onoga koji misli da je svojim odricanjima unapred pla-tio mesto s vae desne strane i stekao pravo na svetost. elja za uzdizanjem iznad Ijudske prirode esto je samo nain da se preziru ljudi.

Jer to je ovde bitno. Sioroti pukovnik Biar, koji je govorio da e uiniti i ono to zver ne bi uinila, sa tim nije imao veze. Asketa hoe da uini ono to jedan o-vek ne bi uinio, a mali patnik koji ga oponaa, sitni pokajnik, obini poklonik isposnitva i pokornosti hteo

bi da uini bno to ovek njegovog drustvenOg rariga ne bi bio u stanju da uini. Sva ta ispoljavanja formalne smernosti pranje tuih nogu ili pustinjaki ivot, po-seivanje zatvorenika i celivanje leproznih pred-stavljaju oruje sa dve otrice, a te dve otrice meu-sobno su sline. Nadam se da vi umete da ih razlikujete. Ja koji, hvala Bogu, ni najmanje nisam bog vidim u tome , pre svega, odbijanje da se ivi u stadu, da se jede za zajednikom trpezom, neprihvatanje nepotpu-nog ivota i bedne smrti obinog oveka, to ste vi pri-hvatili, ne tedei sebe na krstu ak ni poslednje patnje izgubljenog deteta koje klone pred samoom smrti i praznim nebom.

Ne bi ' l i bilo bolje, umesto to pokuavamo da se ugledamo na Isusa, da se okrenemo onima na koje je on sam pokuavao da se ugleda, onima kojima je on hteo da bude ravan? Ja nisam ukljuen u specijalnu li-niju koja vernike, kako sami tvrde, direktno povezuje s vama, i ono to vi smerate poznato mi je jo manje nego njima, ali me neete lako razuveriti da vam tvrdo-korni vojnik koji uz psovku umdore, rudar koji se gui proklinjui vas ili pijanac koji ispija poslednju au zavetujui svoju duu avolu, nisu blii od generala sve-tog Ignacija i njegove vojske duhovnih musketara. U svakom sluaju, oni su meni blii.

Ali ja se ovde uputam u propovedanje teologije koja niti je sasvim ispravna niti je sasvim nova. Bolje je da se toga okanem jer, inae, dovodim sebe u opa-snost da budem postavljen za kardinala i da se dr-im onoga to mi je poznato.

Poznajem intelektualce i mogu vam rei jednu stvar: kad intelektualac sam umanjuje svoj znaaj, on to ini iz nedostatka smernosti, jer kad neko sebe uni-ava, to podrazumeva da on poinje od izvesne visine. Ako je ovek zaista smeran, on ne moe vie da se unizi, jer je ve do gue u blatu, zajedno sa drugima, melido, comprometido, angaovan.

Eto zbog ega oveku desnice nije teko da neguje smisao za humor. On je potpuno ravnoduan, to je ne-

3 Otvoreno pismo bogu

ophodno za bavljenje humorom. Suave mari magii.. I za smeh.

Zato da se sa njim i mi ne smejemo ako nismo sauesnici u njegovoj izdaji a pogotovo ako smo njene rtve? Zato ne odgovoriti vedrim smehom na njegov usiljeni smeh? Pfilike za smeh nisu tako este.

Da li se vi ikada smejete? Ja se smejem, i to mnogo. To je tako dobro da se nikad neu naviknuti na ideju da smeh moe dolaziti s desna. To je lako dostupan luksuz i bila bi teta ostaviti iskljuivo pravo na njega bitangama. Uostalom, u smehu se kriju crte nemira i lucidnosti. ovek kOji se smeje ne moe suvie dugo da ostane bitanga, jer se inae njegove more vraaju i steu na njegovim usnama u vidu cerenja hladnOg iro-niste. Usta intelektualca desniara stisnuta su kao ko-koja stranjica ili kao za vreme brijanja.

Ne bih mogao lako da se odreknem mog omiljenog estertona, bez obzira na to koliko starac bio lukav, pretvoran i antidrajfjusar. On je umeo da se smeje i da se bori. Voleo je boks, sir, vino i Francusku, a pre-zirao puritance, to ga spasava, jer ja , kao iroduov Ajaks, ne mogu da se borim protiv onih koji smatraju svojim neprijateljima Aihaosove sinove, moje neprija-telje.

i Prijatno je, kad na irokom moru . . . Poetak jednog Vergilije-vog stiha (De natura rerum, II, 1). Stih u celini glasi: Prijatno je, kad na irokom moru vetrovi podignu valove, sa vrstog kopna posmatrati tue nevolje. (Sve napomene: I. Colovi)

Istambul, 1124. avgusta 1965.

Pre nekoliko dana u Jalti oprobao sam na jednom amerikom turisti moju opasku o lomaama iz Salema i lomaama inkvizicije. On je bio dobar Amerikanac, Jevrejin i intelektualac leviar.

Uvek je prijatno razgovarati o vama s nekim Jevre-jinom. ovek se odmah ugodno osea. Religija je za Jev-reje porodino preduzee zatvorenog tipa. Posetilac je tu primljen kao gost a ne kao kupac koga treba nago-voriti da neto pazari. Naravno, u dananje vreme ovaj sistem je neto prevazien. Sa stanovita prodaje, kato-lika gusta mrea podrunica sa centralnim dispein-gom, pa i protestantska samousluga, daju mnogo bolje rezultate. Stvari moraju ii napred , ali stari patrijar-halni metodi jo nisu izgubili svoju privlanost.

Nezavisno od toga, moj Amerikanac je bio leviar. Kao vatreni pristalica rasne integracije, on je u Alabami uestvovao u jednom maru za jednakost graanskih prava i itavim putem sluao psovke i trpeo zlostavlja-nja belih junjaka. On se time ponosio, ne bez razloga, misleoi da je tim gestom bolje posluio stvari svojih crnih sugraana i asti svoje zemlje nego to su, neko-liko dana pre naeg susreta, to uiniH pobmijenici u Los Anelosu.

Ja ga nisam razuveravao. Otkada ste Ijudima dali primer stradalnikog puta krsta, on za najbolje meu njima makar to bili Jevreji ili nevernici predstav-lja najprivlanije i najkobnije iskuenje. Na vama je da im kaete da je jedini cilj vaeg puta na Kalvariju bio da vas dovede meu ljude kao to su oni. Na vama je da im kaete da su Hristove patnje, njegovo rtvo-

vanje i smrt bili samo sredstva kojima se jedan bog posluio da bi iskusio ljudsku sudbinu, koja je ve nji-hova. Na vama je da im kaete da nije ovekov posao da se savija pod bremenom krsta i da je izvesni brat Jovan Dezantomer od Mlivoseka- umeo i na drugi nain da se kako valja poslui svetim drvetom.

Trebalo bi da im sve to kaete, ali nisam siguran da ste u to i vi sami potpuno ubeeni. Jer, kao mnogi intelektualci leviari, vi imate neumerenu skkmost pre-ma gestu i simbolu.

U svakom sluaju, moj Amerikanac je imao prilike da se uveri da salemske lomae i dalje gore. Meutim, on dosta ravo primi moju opasku i odgovori mi da i u paniji Franko ume i te kako da odrava vatru na lomaama inkvizicije.

Jedan nula!, kaete vi, smejui se sebi u bradu , uvereni da sam smetnuo s uma da se Franko, ba kao i Kju Klus Klan, izdaje za vaeg slugu, i da sam se tako uhvatio u sopstvenu zamku.

Ne, jo uvek mi niste doskoili. I te kako znam da ar lbmae i danas svetluea u paniji i da tamo ima dovoljno Ijudi spremnih da ga raspire u isti onaj prodi-rui plamen koji je besneo pre trideset godina. Nedav-no je panska vlada preduzela protiv mog prijatelja Arangrana i nekoliko njegovih kolega mere kpje neobi-no podseaju na lov na vetice pokojnog senatora Mak-artija. (Gde li ste njega smestili? Sebi s desne strane?)

ko je za to kriv? Da li bi bilo frankizma. u pa-niji kada u Sjedinjenim Dravama ne bi postojalo pravo obilje makartizma? Franko bar ne polae pravo na to da zastupa savest slobodnog sveta i da bude ampion de-mokratije, ili, ako to ini, niko ga ne uzima ozbiljno. Uostalom, on za to nema sredstava i njegova bi se svea odavno ugasila da mu Ujka Sam, dajui mu vatre, nije pruio svoju debelu antikomunistiku cigaru iz koje vr-caju atomske varnice.

To je sr piroblema. Uprkos vaim potajnim i ne-priznatim dugovanjima Marksovoj misli, vi ste od glave

2 Linost iz Rableovog Pantagraela, ije je ime ovde naveeno pre-ma prevou Stanislava Viriavera.

do pete antikomunist. Jo jedan stav veoma est meu intelektualcima sa levice.

Svakako, vi ne drite monopol ni na makartizam ni na antikomunizam. U mojoj zemlji, koja je svetovna republika, ministar prosvete, ovek dobroudan i ugla-en, no koji oigledno ne poznaje etimologiju, nedavno je suspendovao jednog profesora zato to ga je javno nazvao slubenikom3 Ministarstva prosvete. Univerzitet-ska levica namah se uzbudila. Treba rei da je taj pro-fesor komunista. Dak le . . .

Poznato mi je , takoe, da se Opus Dei* danas pri-kazuje kao bezazlena zadruga idealista koji se brinu samo za hrianski ivot, da on navodno svojim lano-vima ostavlja slobodu u privatnom ivotu i svoj uticaj ograniava samo na podruje religije. AU vi nikada niste bili pobornik razdvajanja ivota na dva plana: Boga se tie sve. Onaj ko noe da' sledi vae delo makar se sluio iskljiuivo latinskim ne moe da pree preko vaih politikih imperativa; sva obazrivost eme XIII tu nita ne menja.

Vi ste antikomunist, i ja znam zato. Komunizam je prva borbena snaga istorije koja vas je prenebregla. Otkako je oveka, ne pamte se rat ili revolucija koji nisu izbili u jedno od vaih imena: Jehova protiv Beli-jala, Zevs protiv Posejdona, Teutobohus5 protiv Jupitera Kapitolskog, Alah protiv Isusa, Devica Marija protiv Tekskalipoka6, Vrhunsko Bie protiv Klotildinog7 Boga; uvek, i s jedne i s druge strahe, uo se uzvik: Gott mit uns! samo do 1917. ak i da je tada revolucija bil'a podignuta protiv vas, moda biste u tome videli neku vrstu potovanja prema vama. Ali ona je izbila mimo vas, i to je ono sa im se vi ne moete pomiriti.

Da je Lenjin mali ika Komb8, vi se ne biste tako ogoreno borili protiv njega. U Velikom Neimaru Sve-mira ili ak u glorifikovanom Razumu jo uvek se vi

3 Neprevodiva igra reima zasnovana na dvostrukom znaenju fran-cuske rei serviteur sluga i slubenik.

4 Svetovni institut za teologiju, osnovan u Madridu 1928. 5 Vrhovno galsko boanstvo. 6 Bog rata i mrnje kod starih Asteka. 7 Misli se na svetu Klotildu (475545), franaku kraljicu, koja je

doprinela da se njen mu Klovis I obrati u hriansku veru. 8 Emil Komb, francuski dravnik (18351921), bio poznat sa svog

antiklerikalstva.

krijete, u kostimima koji vam se nimalo ne dopadaju, to mogu razumeti, ali u kojima vi ipak sebe prepozna-jete. Lenjin nije pokuavao d-a'vas prerui. On je ak veoma jasno istakao vau istorijsku ulogu, podseajui da je religija vekovima pomagala narodu da podnosi svoju nevolju kao to opijum pomae bolesniku da pod-nosi bol. On je zasnovao medicinu koja nije ostala na simptomima, ve je napala bolest u korenu. Potpuno mi je shvatljivo zbog ega niste hteli da saraujete sa njim, ali ne jadikujte zbog posledica. One su bile tra-gine samo tamo gde su pristalice vae medicine hteli da je nametnu , ne priznajui nijednu drugu.

Sva buka koju die vaa Crkva Spokoja u Polj-skoj se samo ona uje ne moe da sakrije injenicu da su vai popovi i vernici manje trpeli u komunisti-kim zemljama nego u drugim krajevima sveta gde se oni uzajamno proganjaju, anatemiu, razdiru, ponekad u krilu iste ispovesti.

Da li su hriani koji su 1937.- streljali baskijske svetenike bili komunisti? Da li su komunisti hriani koji proganjaju crne pastore u Sjedinjenim Dravama ili u Junoj Africi? Nije potrebno da verski fanatici i-taju Marksa, Lenjina ili Maoa da bi dolo do pokolja u Indiji, premlaivanja u Sudanu, prolivanja krvi u Vi-jetnamu i pukaranja u Palestini. Znam da u kritinim trenucima revolucije plodovi besa imaju ukus krvi; me-utim, ja sam posetio sve evropske socijalistike zemlje i video kako se u njima danas ivi. Ni u jednoj nisam video dokaze nasilja nad religijom. U nekima vi pobe-donosno prkosite ravnodunosti, u drugima ste odustali od borbe, ali vera se sama od sebe ugasila, i u hramo-vima koje ste vi napustili, pred irom otvorenim vra-tima, upnik, pop ili imam uzalud ekaju vernike.

To se dogaa moda zato to ste suvie dugo imali lak posao. Moda zato to je bilo suvie lako odravati mo nad narodima koristei slepo oduevljenje, iracio-nalno usvajanje, fanatizam. Niste imali takmaca. Sada imate jednog koji ume odlino da se poslui svim tim orujem, ako se ukae potreba, ali koji tome dodaje svest o jednom cilju ostvarljivom ovde na Zemlji, o putu koji treba slediti i za koji se zna kuda vodi, a koji obeava ljudima samo ono ime sami mogu vladati. Ako

38

mislite da mu se oduprete, ako se za to oseate sposob-nim, moraete da menjate svoje navike i da se ozbiljno posvetite prilagoavanju novim prilikama.

. Ako ne time, pozabavite se kako valja islarnizmom arapskih zemalja i Pakistana, judizmom Izraela i svim religijama Indije, obuzdajte suparnitvo meu njima. To je vaa poslednja prilika da nadvladate jedan sukob i da spreite da narodi ovih zemalja nezavisno od vas nau mogunost za prevazilaenje svojili apsurdnih svaa.

Shvatite, ja ne pokuavam da vas preobratim u ko-munizam. Nemam za to smisla i, uostalom, ne bih uspeo da vas ubedim. Ali iz ljubavi prema vaoj linosti, pre-ma onome to ja dugujem, to Ijudi duguju hiljadugodi-njem snu o vaem postojanju, hteo bih da pokuam da vam pruim poslednju priliku ili bar da vam uinim piijatnijim vreme koje vam ostaje da pioivite u svetu koji ste tokom tolikih vekova smatrali svojim delom. Govorim bez ironije i od srca.

Okrnjena ugleda u ovom svetu koji volite jer ste vi uinili od njega ono to je , jer je vie va nego moj, a koji u vam ja uzeti, jer sam najsiromaniji, najbroj-niji i najoajniji vi ete sve izgubiti, a ja vam zauz-vrat mogu ponuditi samo dar otrog rasuivanja.

Zar ne vidite na koju ste ulogu svedeni? Kako ne shvatate da sluite kao alibi, i to kao alibi koji je naj-lake stei, jer vas va instinkt za odranje nagoni da prihvatate sve saveze, ak i najprotivrenije i najnedo-stojnije? Zar ne vidite da se iskoriava va strah od smrti?

Naravno, vae je pravo da imate vlastita miljenja. Ako se stvari nepristrasno odmere, prilino je shvatljivo to vi odbijate da prihvatite marksizam, pa ak i to to ga osuujete. Ni vaim svetenickna ne moe se zame-riti to odraavaju tu netrpeljivost. Ali vai samozvani sveci, vai tobonji zatitnici pravovernosti estoko se rugaju vaim miljenjima. Oni vas navode da zalaete svoj autoritet i svoj ugled za njihova vlastita miljenja, to jest, za miljenja koja u sutini predstavljaju odbra-nu njihovih materijalnih i ak ponekad tatih duhovnih interesa. Ono protiv ega vas upuuju da se borite u

komunizmu, protiv ega su vas oduvek upuivali da se borite u svakoj revolucionarnoj misli, ugroava njih a ne vas. To je moda ba ono to vam je u tim mislima najblie.

Vox populi, vox Dei izreka je za koju se dobro pa-zilo da ne bude doslovno shvaena, jer upravo je naj-vanije drati vas dovoljno daleko od naroda kako ne biste uli mone glasove samosvesti koji se ponekad diu iz njegovih dubina i odazivaju na va glas. Jednom, u vreme Isusa, izmakli ste svojim uvarima i pohitali ste prema ljudima. Meutim, ubrzo su vas unvatili i oko vas se ponovo zatvorio lanac policije.

Vie nikada niste pokuavali bekstvo. Uostalom, i da jeste, ono ne bi imalo neki vei znaaj. Pojedini na-rodni voi jo uvek sa izvesnim uspehom ulaze u narod sami i ispruenih ruku , primenjujui tehniku kojom su ovladali prouavajuoi va nekadanji metod i drei se vaeg obrasca. Sa njima e zauvek nestati i te tehnike. Ne uzdajte se u to da moete biti bog izabran plebisci-tom. Veliki dogaaji danas se ne odigravaju na javnom trgu, jer je on postao suvie tesan.

Dve hiljade godina posle vaeg prvog pokuaja da se pribliite ljudima, oni vam ponovo izmiu svojom brojnou. To nije problem koji zandma samo demogra-fiju, ve se on tie i saobraaja, industrijske tebnike, obrazovanja, jednom reju, sapostojanja i svesti o nje-mu. Sve je kao pozornica koju reflektori najpre lagano osvetljavaju, zatim sve bre, otkrivajui odjednom iza glumaea u prvom planu sve veu masu statista, koji su tu bili od samog poetka, zaboravljeni, a koji su u stvari pravi nosioci radnje.

Seate li se tubaUce kojom se zavrava prva Pab-stova verzija Prosjake opere? Francuski tekst glasi:

Jedni ostaju u senci, Drugi izlaze na svetlost dana. Njih vidimo, ali tamna no One prve zauvek skriva. . .

I gomila ubogih povlai se sa ekrana kao to se sve dotad uvek povlaila posle zavrenih buna pre-putajui ga krupnom planu iardija besa.

Danas reflektori neprekidno osvetljavaju itavu po-zornicu. Neodoljiva vreva, koja ak nije ni Jako runa kao Dvor uda , prekriva je i ini je slinom nekoj slici starog Brojgela ili Dibua, na kojoj ni sam avo ne bi prepoznao lica glavnih junaka.

Da li ste spremni da prihvatite ovu novu vrstu re-ije? Vas radi, voleo bih da jeste, ali, iskreno govorei, sumanjam u to.

Hiljadama godina, oveanstvo sa kojim ste imali neposredan dodir bilo je samo neka manje-vie prosve-ena manjina, koja je svoj novosteeni poloaj titila pomou tabua i zabrana zatvorene dratvene grupe, iza-branog naroda, grada ili kaste. Ogromna veina Ijudi, u dubokim slojevima drutava ili u neistraenim prosto-rima varvarsfeih svetova, bila je istovremeno liena i ljudskog dostojanstva i optenja sa bogom, ne raspola-ui ni milju ni jezikom neophodnim za predoavanje sopstvene stvarnosti i eventualnog ivota na drugom svetu. Vi ste do njih mogli da doprete samo posredno, stereotipnim obrednim radnjama i reima, koji su im, nezgrapno, mehaniki i nasilno, tumaili ne njihovo skromno versko iskustvo ve iskustvo prosveene ma-njiine.

Nemate razioga da opet negodujete. I dan-danas na ovaj nain funkcionie dobar deo religije i gotovo sve Ono to zovemo umetnou i knjievnou.

Kada je jednoga dana svet postao suvie malen, kada je rhnski grad propao zato to je hteo da svoje mee protegne na itavo carstvo, kada su varvarske horde u uzastopnim naletima poplavile vae povlaeno podruje i kada je jedinica oveanstva koje je stupilo na pozornicu, posle hiljade, postala milion, vi ste uspe-li da se tim promenama prilagodite samo tako to ste se u hrianstvu podelili na bezbroj posebnih vidova, a kasnije, u islamu, to ste se do krajnjih granica pojed-nostavili to su bile dve mogunosti da se voilgarizu-jute , to jest, humanizujete.

I, poto ste treeg dana uskrsh, poto ste se vratili iz vae hedre, pokazalo se da ste ne samo preiveli ve i da ste popraviii svoj poloaj, dok je svet sporo i bolno prebolevao tu prvu krizu razvoja homo' sapiens-a.

Ali pre no to je ovek povratio ravnoteu, a moda ba zato to je poeo da je stie, izbila je nova kriza, petna-est vekova posle prve. Ona jo traje. Nepoznati ljudski svetovi pojavili su se na obzorju sa novim zvezdama, iz dubina industrijskog drutva digle su se mase koje su ivele u tami. U ovom veku poeli smo da brojima ove-anstvo milijardama a ne vie milionima. Nije daleko dan kada e svi Ijudi, postavi savremenici svih ljudi, podjednako eleti da istaknu svoje pravo na Adamovo naslee i kada e raspolagati podjednako snanim oru-jem razliitim, ali podjednako snanim da se iz-bore za svoj deo tog naslea. S obzirom na to da su svi ispunili obavezu o razmnoavanju, koju ste im odredili lanorn 28. Prve glave ugovora poznatog pod imenom Knjiga o stvaranju, oni e zahtevati da prema svako-me od njih posebno ispunite obaveze koje ste prihvatili u tom i sledeem lanu. ta ete uiniti u sluaju da ne moete da odrite svoje obeanje ili bar da privreme-no , kao u vreme Hrista ili Muhameda, udovoljite svo-jim obavezama irom otvarajui vrata hrama? t a ete uiniti ako je hram suvie mali, njegova riznica siroma-na i ako svet odbije da ue u njega?

U vaoj je prirodi da sa poverenjem gledate u bu-dunost, ali trebalo bi da vas izvesni znaci uznemire. Ne smatrate li da je zabrinjavajue to' vam dva u sve-tu najvea rezervoara Ijudi polovina nae vrste gotovo potpuno izmiou, jedan preputen svim mogunim opsenarima kojih su pune oblasti u kojima caruje kraj-nja beda, drugi vrsto u rukama ateistike filozofije, koja tu ve hiljadama godina slui kao religija i kojoj je Marks postao blii nego vi? Kad je re o drugim kon-tinentima, postavlja se pitanje ta e od vas ostati kad Latinska Amerika izvede do kraja preobraaj vaeg ka-tolicizma a crna Afrika preobraaj vaeg islama?

U stvari, mada se vae ime jo pominje, svi vaniji svetski dogaaji mogli bi se odigrati i bez vas svi sem kraiaa.

Ne sporim, postoji aggiornamento, i nemojte misli-ti da ja umanjujem njegovu vanost ili da potcenjujem korist koju moe doneti. O tome emo jo imati prilike da razgovaramo, ako zaista elite, ali zar ve sada ne

oseate svu patetinu ironiju ekumenstva koje obuhva-ta samo mali deo nastanjenih oblasti Zemlje, dok njego-vo ime hoe da oznai njihovu celinu? vaim kardinalima svih boja, uprkos neospornom auloritetu jednog Ivana XXIII , Drugi vatikanski koncil je pokazao na oigledan i bespotedan nain manjinski karakter nekad univerzalne Crkve. ak i kad bi hrianima polo za rukom da se ponovo ujedine, ak i kad bi hriani, Jevreji i muslimani ustanovili da pod tri imena oboa-vaju istog boga, ostaje injenica da zemlje koje oni na-stanjuju ine samo jedan deo svih zemalja u kojima ive ljudi.

Znam ta biste mi sada rekli, ali se ne usuujete, jer znate ta bih vam odgovoiuo; rekli biste mi da je do-voljno imati uz sebe tih nekoliko zemalja, jer su one uticajne, ugledne, jer one daju ton dananjem svetu i kroje mu kapu.

U neznatnoj meri, a i pitanje je koliko jo dugo. Nemojte misliiti da ja ovo govorim iz obesti. Sve to

imam dugujem onim evropskim i sredozemnim kultu-rama koje su dale Marksa, Isusa, Sartra i Muhameda. Dugujem im svest o smislu svoga ivota i rei kojima mogu da izrazim svoju sreu. Stalo mi je do njih, soli-daran sam sa njima, ne mogu zamisliti da ivim bez njih, ali to nimalo ne menja injenicu da one, poto su bile sjajne i zadivljujue kulture jednog mdliona ljudi, u prisus'tvu milijarde ljudi moraju nestati ili se preo-braziti, a za jednu kulturu preobraziti se znai nestati.

Razumljivo je to ja ne mogu bez uzbuenja da pomiljam na tu perspektivu, ma koliko mi se ona inila nunom. Ali vi? Zar ste toliko sklerotini, toliko ostare-li da nikako ne moete da napustite jedno uspeno ali prevazieno delo i da zaponete novo, takvo koje e vae anele stajati perja, ali koje bi vam sa malo sree a vi je imate moda omoguilo da opstanete.

Da sam na vaem mestu, ja bih svoje stare, svega site i razmaene miljenike prepustio njihovoj starosti, ako ne mogu da se podmlade, ili bih pustio da izgore na lomaama, ako ne umeju sami da se brane , i onda bih gledao da na nekoj drugoj strani nastavdm svoj podu-hvat.

Izmeu Smirne i Venecije, 2629. avgusta 1965.

Molim vas, nemojte rei da me smatrate suvie do-brim drutvom da biste me napustili, jer bi me to nag-nalo da pocrvenim. Shvatam da vam je teko da rtvu-jete, svakako ne moju neznatnu osobu, ve zadivljuju-u versku kulturu Zapada, sa kojom sam ja na moju i na vau nesreu, kao i na nau zajedniku sreu nerazdvojno povezan. Mada vam je u poetku zadala mnogo nedaa, to treba priznati, ova istanana kultu-ra , u ijim se uzvienim tekstovima, nadahnutim delima i privlanim uenjima vodi neprekidna rasprava izmeu vere i razuma, ve vekovima za vas predstavlja izvor nepomuenih radosti, kojih vam je sada teko da se od-reknete.

Kako su vam samo deca lepa, gospodine! Nije ud-no to Avramov no podrhtava u vaoj ruci. Uostalom, nisam ni imao nameru da vas podstiem na takvu krva-vu rtvu. Ja samo mislim da su to bogataka deca i da ona ne bi mogla da pou sa vama u opasnu i nimalo finu avanturu koja vas eka.

Ona su tako ista, tako nevina. Od Paskalovih Mi-sli do aneoskih glasova benediktinaca iz Solma, od Miltonovog izgubljenog i ponovo naenog raja do belih mantija protestantskih kaluera iz Tezea, od engleskih katedrala, koje su prave kamene Biblije, do dominikan-ske kapele u Vansu, ona obrazuju vau dinu pratnju, ija slava nije okaljana ni jednom jedinom mrljom krvi svetog Bartolomeja, niti zamagljena ijednim pramenom Ijutog dima koji, probijajui se kroz vekove, dopire sa papskih i antipapskih lomaa. Nema neprijatnog zada-

ha, nema zlih misli. Tu vladaju red i lepota, sjaj, mir i milina.

Upravo zato i treba da se takvo stanje izmeni. Po-kuau da vam to objasnim na mom skromnom prime-r u . . . u svakom sluaju, on sadri moje iskustvo.

Jednoga dana, pre petnaestak godina, otvorie mi se oi dok sam drao jedno predavanje, vie se ne se-am gde, u Kazablanki, Edinburgu ili Bilbau, sad sve-jedno. Otvorie mi se oi i ja pogledah svoje sluaoce.

Ah, gospodine, kakvo otkrie! Bilo je tu dvadese-tak starijih gospi koje ,da bi neim ispunile slobodno vreme, poseuju bez izuzetka sva predavanja, mala gru-pa profesora koji zavaravaju dosadu slubovanja u su-vie mirnom gradu sluajui besedu jednog kolege, ne-koliko ljudi od poloaja svesnih injenice da poloaj sa-dri obavezu da se sluaju ubistveno dosadne stvari iz-loene akademskim renikom, gusti red politikih akti-vista spremnih da pljeskaju lozinkama i kljunim for-mulama vlastitih ubeenja i uobiajena grupa italaca radoznalih da svojim oima vide dobriinu ije su knji-ge dtali.

Odjednom ih sve ugledah i uasnuh se. Ne zbog toga to md se nisu dopali, naprotiv. U veoj ili manjoj meri, prema starim gospama, politikim aktivistima, itaoci-ma, kolegama pa ak i prema ljudima od poloaja ga-jim naklonost, simpatiju, prijateljstvo. Oni pripadaju meni bliskom svetu, meu njima se oseam kao u svo-jim starim papuama. Oni su, svako na svoj nain, inte-ligentni, kulturni, senzibilni i svi podjednako dobro po-znaju pravila igre. Spremno doekuju sve to im se kae. Znam kad e se nasmejati a kad uzbuditi i moja vlastita reakcija esto prethodni njihovoj. Ja se igram sa njima ili, bolje rei, mi se zajedno igramo i u igri otkrivamo ona retka uivanja, one istanane drai koje poznaju jedino ljudi koji imaju jedni drugima mnogo ta da kau i koji ne umeju nita da uvaju za sebe.

To me je uasnulo. Video sam sebe u tom lepom drutvu kako se zabavljam kao neka budala i, nastav-ljajui svoje intelektualno epurenje, rekoh sebi: Ne, to je nemoguno. Nisu zato tvoj otac , tvoj deda i drugi koje nisi poznavao dirindili u strugari, u kancelariji,

pred kolskom tablom. Nisi zbog toga proveo miadost ii iscrpljujuim studijama, niti zbog toga danas i sam di-rindi za pisaom mainom, nad papirom, nad knji-gom ili jednostavno mui mozak raznim mislima. Zar da na drutvene igre, ma koliko one bile prijatne, po-troi ono malo blaga to se, zahvaljujui tolikim napo-rima i ne samo tvojim sakupilo u tvojoj tikvi. Ono ne sme da slui samo tvom zadovoljstvu niti ak zado-volj'stvu ovih dobriina koji su siti ideja, knjiga i sen-zacija. Radije misli na one koji za dosadnih engleskih nedelja prave red pred pubom, da bi svoje prazne gla-ve napunili alkoholom, misli na one koji svoju izgladne-lu senzibilnost i mravu uobrazilju hrane ravim filmo-vima, foto-romanima i stripovima, jer se niko ne bavi pdsanjem knjiga za njih niti ih njima snabdeva, misli na one koji ak i ne sumnjaju da imaju uobrazilju i senzi-bilnost. Ako ve nekome treba da prodaje svoju sala-tu, onda neka to budu oni; oni su tvoje muterije, ma-kar to i ne znali.

Tada okrenuh lea ili bar jedno rame knjiev-nosti i stadoh se baviti onim to sam nazvao sociologi-jom knjievnosti. Time se i sada bavim. Zagoravam ivot izdavaa i knjiara iz itavog sveta i kako nisam u tom poslu sam, stvari poinju da se kreu sa mrtve take. Naravno, spolja je to teko uoiti, ali ja sam u to duboko zagazio i u dubini nalazim nove igre, igre do-stojne oveka. Moda se varam, ali imam utisak da vie ne mlatim praznu slamu.

Ne zaboravite da ja na taj nain mnogo ta stav-ijam na kocku. Lako je moguno da tu ostanem bez svo-je intelektualne koulje i da, pored nje, ostavim i malo svoga knjievnog epiderma. Knjievnost koju upranja-vaju kulturni i fini Ijudi nije nuno ono isto to moji drugi prijatelji, manje kulturni i manje fini ili bolje rei, kulturni i fini na drugi nain nazivaju knjiev-nou. ak nije izvesno da je knjievnost ono to ih za-nima. Njihova je stvar da to kau, ne moja. Ja jedino mogu da im pomognem da postanu svesni svog ukusa, ak ako se u poetku on razlikuje od moga, i da ga ne zadovoljavaju patvorinama i raznim tricama.

46

Kugianje i goif su podjednako dobre igre, ali ne bi imalo nikakvog smisla kad bi neki ampion golfa, u elji da uini uslugu svojim blinjima, hteo da zainteresuje za tanine brassie-a ili niblick-a ljude koji se kako zna-ju i umeju kuglaju na nekoj ledini da bi odagnali amu koja pritiska ivot radnikih predgraa. S druge stra-ne, ako on sam hoe da se zamteresuje za kuglanje, zato to ga zaoimaju igrai, moe ovoj igri da prui ne-sumnjiv doprinos. Uei je, uestvujui u njoj , on moe da postane nenadmani poenter: tehnika pitch-and-run-a i dobro poznavanje elastinosti materijala omoguuju udesne pogotke. Tako inei, on e moda pomoi da se osnuje kuglaki klub koji bi imao svoje sedite i bio sposoban da se ukljui u takmienja, to bi obogatilo i osveilo ivot grupe. tavie, on moe svoje iskustvo i svoj ugled da stavi u slubu zajednike akcije iji bi cilj bio da njegov kuglaki klub i svi drugi kuglaki klubovi postame isto onako prijatna i za odmor po-godna sredina kao to je njegov golf-klub, i da njegovi lanovi imaju dovoljno slobodnog vremena koje je po-trebno za igru.

To e ga dovesti do toga da se pone baviti izve-snim brojem problema koji nemaju nikakve veze ni sa kuglanjem ni sa golfom, kao to su, pre svega, radno vreme, plate, sportski tereni u njegovoj gradskoj etvr-ti, urbanistiki planovi, investicije, gradska uprava, jed-nom reju, da ima odreeno politiko miljenje i da se bori za njega, jer je politika upravo delatnost koja u pomenutim oblastima predstavlja odluivanje za jedan put na osnovu neke radne hipoteze. A kako bacanje lopte nije radna pretpostavka dovoljna za pokretanje drutvene maine, potrebno je da se na junak osloni na neku ideologiju.

Tada nastaju prave tekoe. Kao poilitdki aktivi-sta, on e imati malo vremena za usavravanje svoje kuglake telmike i za odravanje ampionske forme. Morae da rtvuje ono to je za njega nekada bilo osnbvno, uivanje u lepom prepodnevu na green-u, za-dovoljstvo zbog uspelog -, izvedenog pred oima po-la tuceta utljivih znalaca, ak lake konverzacije sa lepo vaspitanim prijateljima u klupskom baru, i sve to da

zameni mucnim i nesigurnim tapkanjem zapletenim pu-tevima poldtike. Nikada potpuno prihvaen od kuglaa, on e verovatno biti odbaen od igraa golfa; prvi e zazirati od njegovih starih veza, drugi e negodovati zbog novih. Ali on mora da istraje bez obzira na sve gubitke, i uprkos nostalgiji koju e ponekad oseati kad bude pomiljao da nije morao da naputa udobni ivot u svom golf-klubu i da je mirnu savest drutvenog ampiona mogao da ima i da se ograniio na pokrovd-teljstvo, pouku i lepe rei.

Ja sam ampiion leporeivosti i intelektualne akro-batije. Imao sam svoje klubove i svoja iskuenja. Od Ekspresa do Okovanog patka, od mondenskih predava-nja do elegantndh bockanja na univerzitetskim kolok-vijumima, imam velikd izbor dstanandh zadovoljstava kojima se ponekad preputam jer ne znam nita bolje, jer mi je to blisko, jer me je drutvo koje se staralo o mom obrazovanju predodredilo za to. No, recite mi zbog ega nikada nisam mogao da diem taj proreeni vazduh. Recite md zato e medvo fonte leporum surgit amari aliquid. Recite mi zbog ega se ja toUko zama-ram, ta ee mi sva ta zla krv, sve te petljavine, sav taj neljudski rad koji me as prikiva za radni sto, as baca na beskrajna putovanja, koji me otuuje, koji me satire i iscrpljuje, koji me ini nespokojnim sve dok su moji blinji nesrend.

Mislim da znam zbog ega. Otkako su mi se pre pet-naest goddna otvorile oi, za vreme onog predavanja, vie nikada nisam mogao da ih zatvorim i vie nikada ndsam prestao da sebe vddim kao u nekom ogledalu. Da li se vi ponekad ogledate? Veoma je teko da oveka pri tom, ve posle nekoliko trenutaka, ne spopadne muka , jer se nae sam pred sobom i ak i nehotice zauzima samozadovoljno dranje sveca u njegovoj nii. Da bi ovek mogao to da podnese, treba sebe da vidi izmeu drugih Ijudi i da se odrekne svog oreola. Ja bih bio ne-sposoban da izdrim vlastitd pogled kad bih suvie e-sto podlegao iskuenjima onog intelektualnog komfora na koji imam pravo i koji mi itava jedna zavodljiva logika ak prikazuje kao moju dunost. Moja savest nije uvek mirna, ali bar mogu da odahnem s vremena

na vrerne i , verujte mi , m za im ne alim kad imam pri-like da vidim kako je neka brana najzad popustila u svetu zato to je izvestan broj udaka slindh meni pot-pomogao spontani pokret nastao u masama u iju su se slubu oni stavili.

Nevolja je u tome to kuglaki klubovi kojima poe za rukom da se probiju poinjti da lie na golf-klubove. U oblasti u kojoj ja radim , dogaa se da oni koji su po-tekli iz dubina ivotu bliske levice, i u senci se borili da bi stekli svest i ovladali svojim duhom , u odreenom trenutku kristaliu svoje vrednosti u dogmu i divinizu-ju simbole svoga uspeha. To se zove klerikalizam.

Ja sam, gospodine, antiklerikalac, a i vi ste sami u prolostd ponekad to bili. Da imate hrabrosti , bili biste tp' i danas, ali postajui uvek leviarski intelektualac koji budno motrl ta se oko njega pria vi se bojite da to nije ve izilo iz mode. Budite bez brige: i klerika-lizam i njegova suprotnost nose se danas sa velikim uspehom a vi ndste uvek na pogrenoj strand barikada. Ubeen sam da biste se rado odrekli pomoi verskih kola, koje vam u stvari ine ravu uslugu i pripremaju vam teku budunost. No da li je u pitanju samo kleri-kalizam? Ja tu pre viddm samoivu glupost nedovoljno prosveenih ljudi i vernika ija vera nije ba mnogo jaka.

Postoji klerikalizam bez boga kao to postpji i a-volska nauka. Uzmite, na primer, Okovanog patka, gde se ne sme rei da gospodin Roe Pjerfit sumnjivo zau-dara, jer je za njih sveto sve ono zbog ega bi se buruj mogao zagrcnuti podrazumevajui tu i ono to ja mi-slim. Ili pogledajte Francusku knjievnost, koja sve vie lii na parohijski bilten jedne knjievne grupe; ili Ligu za narodno obrazovanje, kojoj sam ja dao deset godina ivota i mnogo Ijubavi. Ona je potekla iz revolucije u kulturi koju je obeleila pojava narodnih knjdndca ana Masea9. Nekada su njend porobnici razvalili vrata knji-ge-tamnice da bi od nje nainili knjigu-svratite, gde je svakome dozvoljen ulaz. Sada ih viddte kako puni pobo-nostd, kao kakvd popovi dz dobrotvornog drutva, uvaju

s Francuski pisac (18151894), osniva Lige za narono obrazovanje. 4 Otvoreno pismo bogu

strau pred najzastarelijim oblicima kulture samo ako su pravoverni.

Sam Bog zna vi, gospodine, znate kolika je moja naklonost prema nastavnicima svetovnih kola, koliko sam njima privren. itav jedan vek oni su u masama podsticali revolucionairnu borbu za osvajanje sredstava kuiture. Oni su svrgli sa prestola aristokrat-sku elitu i prinudili buroasku elitu da uzmakne. Pogle-dajte ih danas: postali su vei kanonici i vladike od la-nova Drutva profesora i tee da meu nastavnicima koji su njihovom zaslugom potekli iz naroda odre veru u svetu doktrinu njihovog bratstva: van graanske ko-le nema spasa.

Uvek je to tako. U krilu svake istine, svake osvoje-ne slobode, raa se pravovernost koja ih ubija. Oni koji su snovali knjinice za sve Ijude budno motre da u njih ne uu sve knjige. Oni koji duguju sve itanju, grde bioskop. Oni koji su u filmu nali snano obrazov-no ome zabranjuju svojoj deci da gledaju televiziju iz straha da e ih ona iskvariti. Oni koji slade kola dobre knjievnosti hteli bi da uskrate onima koji ne-maju nita nasuni hleb stripova ili foto-romana, pa ak i depnu knjigu smatraju skandalom.

Vrata treba da su otvorena zatvorena. Ja vie volim otvorena. Jer, kad oseti da ga spopada muka zbog klaustrofobije, kad klupski duh pone da preovlauje nad ekipnim, ovek treba da izie i, sa tapom lutajueg Jevrejina u ruci, kao on siromaan i usamljen, negde na drugom mestu potrai onoga ko je jo usamljeniji i si-romaniji.

50

Bakio (Biskaja), 1214. septembra 1965. Pre neki dan dozvolio sam sebi da vam ravo go-

vorim o nekim mojim prijateljima. Neka vas to ne vara. Oni su i dalje moji prijatelji. Uostalom, zato o njima i govorim ovako otvoreno. Laskam samo svojim neprijateljima.

Nego, moje prie kao da vas ne zanimaju, Poeli ste da se proteete, preskoili ste poslednji pet stra-nica. ta ete, ja ipak nisam Mesija,

Budite bez brige, ja ne mislim da se stavim na vae mesto. Samo pokuavam da se jasno izrazim. Ako iz-nosim vlastiti primer, to je stoga to gajim neumerenu sklonost prema metaforama i parabolama. Ne bi tre-balo da mi vi to zamerate, jer upotreba ovih figura predstavlja i va najmiliji greh.

Nemojte rei ni to da niste mene ekali da biste razmiljali o svim ovim stvarima. Nemojte me upui-vati na Franju Asikog, gospodina Vensana,10 opata Pjera, doktora vajcera, na Armiju spasa i na sve one suparnike ete vaih misionara.

Ja ne sumnjam u dobronamemost misionara; me-utim, oni su lanovi hrianskog golf-kluba, koji se trude da pravila svoje igre i zakone svoga kluba obja-sne 1 judima koji nemaju nikakvu predstavu ak ni o kuglanju. Poznate su vam opasnosti tog poduhvata i nje-gov varljivi ishod: setite se svae zbog obreda u Belgij-skom Kongu i odmerite svu ozbiljnost neuspeha asnih otaca. Za sve oistale moe se rei da su poteni ijudi koji

io Sveti Vensan de Pol (15811660), osniva vie verskih milosrnih organizacija.

4*

pokuavaju da se kako znaju i umeju snau u situaciji koju ste im nametnuli i iz koje nisu imali hrabrosti da se izbave, ili na to nisu ni pomiljali.

ini se da e uskoro biti pruena prilika sveteni-cima-radnicima. Koliko mi je poznato, jedino su oni prili problemu s prave strane. Ali ne znam kakvi su njihovi izgledi na uspeh. U svakom sluaju, ovo je prvi put da od misionara ne diem ruke ja , nego vi. Mora da meu njima ima i takvih iz ijih usta dolaze vama dob-ro poznate rei koje vas toliko mue da ste ih u svom latinskom bogosluenju oetaviU na grkom Kyrie eleison! Moda se bojite da one budu shvaene?

Jer ovde ste u pitanju vi, a ne vae sluge. Na vas mislim kad kaem da treba uzeti tap lutajueg Je-vrejina.

Poznato mi je da vi ve pomiljate na to. Nadahnu-li ste T. S. Eliota da napie divnu pesmu u kojoj pravi poreenje izmeu nilskog konja i Crkve. Nilski konj, trbm, nezgrapan, ruan, moe da otpeva svoju ljubavnu pesmu samo grubim, neskladnim glasom, dok Crkva, lepa, pobedonosna, nepogreiva, opeva svoju ljubav pre-ma vama u slatkim i boanskim harmonijama. A ipak, nebesku milost zasluuje nilski konj.

No da li e on na ovome svetu nilskih konja okusiti radost? Da li e uopte znati da je nije okusio? Ako zna engleski i ako se domogne nekog izdanja Eliotovih dela, ima izvesnih izgleda da e se u njemu roditi nada. Ali ako zna samo hipopotamski i ako nikada nije video knji-gu, okusie samo oajanje, pravo oajanje, ono koje mut i i unitava sVest, oajanje promaenih religija koje niste udostojili svoje posete.

Ima i ljudi koji poznaju to oajanje. Treba da vi-dite fiilm Mondo Cane. Tu ete nai divljake koji upra-njavaju cargo cult. Poto je tehnOlogija belog oveka unitila u njima svaku volju da ive, palo im je na um da od granja na proplanku neproliodne ume izgrade ne-to nalik na aerodrom. I tu, pod nebom bez boga, oni ekaju da se u klopfcu uhvati velika arobna ptica sa blagbm koje oni nikada nee imati.

Ne bih vam savetovao da se pretvorite u pilota i sletite medu njih u svem vaem sjaju. Tako biste ih

32

uplaili. Mdslili bi da ste Amerikanac. Takoe, ne mis-lim ni da biste mogli da im poaljete nekog novog Me-siju. Oni bi bili u stanju da ga pojedu, a ono malo cre-va to bi ostalo od njega kao materijalni dokaz i simbol rtvovanja ne bi imalo znaenje ni slino onome koje ima krst.

Nije moje da vam govorim ta treba da preduzmete. Ne bih mogao da dozvolim sebi da vas uim vaem vla-stitom-zanatu. Ali znam dve stvari. Prva je: ako ne si-ete meu njih, izgubljeni ste, jer ovi divljaci, ili neki drugi, vrlo brzo e nai sredstva, za vas i za mene manje prijatna, da se domognu dela naslea koje ste im obe-ali i, organizovali u ete, poi e u Rim, Meku, enevu, Jerusalim ili Solt-Lejk-Siti da se sa vama obraunaju. Zar e atomska bomba biti va odgovor?

S druge strane, znam i to da ete morati ako ho-ete meu njih, u toj meri a se izmenite da vas vai stari vernici nee vie prepoznati. Slini onim negda-njim pokajnicima koji se odricahu svojih zemaljskih dobara, naputahu sve, ak i svoje ime, i odlaahu na put prerueni, bezimeni, i vi ete morati da odbacite sve to krasi staroga boga i da se vratite u prvobitno stanje ,da biste iz njega izili sa svojim novim izabra-nicima. Od vas se ne trai da i tom prilikom umrete, ali nee biti dovoljno da u opasnost dovodite samo jedan od vaa tri lika, ostavljajui, kao nekada, druga dva da uvaju nebeski presto. Angaovanje mora biti potpu-no, kao i odricanje.

Iskreno govorei, sumnjam da ste a to sposobni. Vi ste rob svojdh uspeha. Uinili ste ili nadahnuli isuvie lepih stvari da biste ih ostavili bez bola, za koji bih ja, ako dozvolite, rekao da je nadboanski.

Pogaam ta ete mi sada rei. Dobro poznajem levi-arske intelektualce. Rei ete mi Ali, dragi prijatelju, ak i ako prihvatimo da ste u pravu i da ja treba poseb-no da se pobrinem za te divljake, kojima se, uostalom, bavim vie nego to vi nnsUte, treba li zbog toga i sve drugo a ponem iznova? Zar ne mOgu istovremeno i da inim i da ouvam ono to sam sainio? Zar je heop-hodnp rtvovati blago; koje su nagomilale dvadeset ci-vilizacija samo zato da bi jedna nova civilizacija mogla

da nastane? Zar je neizbeno pravian postupak na jed-noj strani platiti na drugoj strani zapostavljanjem koje bi bilo ravno zloiriu? I ako je to neizbeno, zar se ne dogaa da zloin bude daleko veei od ina pravde?

Nastavite li takO, uskoro emo imati da raspravlja-mo da li bi bilo ispravno dii u vazduh Bogorodinu crkvu, ako bi njeno ruenje predstavljalo jedini nain da se neki ovek spase gladi i oajanja.

Bio bih sklon da na to odgovorim potvrdno, ali to su, ipak, lani problemi i samo prividno ispravan nain da se postavi pitanje. U sadanjem trenutku, stavljanje diriamita pod Bogorodiinu crkvu imalo bi zanemar-ljivo ekonomsko i moralno dejstvo u poreenju sa onim tb mogu dati drugi tehniki postupci, moda isto tako teki, ali svakako ne tako dramatini.

S dnige strane , za nas ostale, za ljude, problem se rie postavlja na potpuno isti nain kao za vas. Neizve-snost nae sudbihe, nepoznavanje daleke budunbsti, daju nam izvestan pfostor za manevrisanje. Prihvatam injeriicu, i ona me raduje, da je mogunb istovremeno graditi Asuanku branu i spati umetnika blaga iz gor-njeg toka Nila naravno, pod uslovom da se Ijudi koji su, kao drug Dudinev i gOspOdin Andfe Malro, dovolj-rio bogati da ne ive sanlo od hleba, sami late posla i imapred obezbede glavni deo sredstava potrebnih za njegovo izvrenje; pod uslovom da se ne nsinese teta egipatskom felahu, ni za jedno zrno ita danas, ni za jedan kolski as sutra, niti kasnije ni za jedan trenu-tak uivanja u spasenim delima.

Prirodno, svi moji uslovi bie prihvaeni, ak i ako nije sasvim izvesno da e biti zadovoljeni. Ali to ne tre-ba suvie ozbiljno uziinati k srou, jer ljudska dela sii dosta neizvesna da bi bilo moguno s ono malo oprezno-sti i