IdeologijaIz Vikipedije, slobodne enciklopedijeEmblem-important.svg . 29.10.2013. . . .Sadraj [sakrij] 1 Poreklo i pojam ideologije2 Reference3 Literatura4 Vidi joPoreklo i pojam ideologije[uredi]Ideologija spada u one pojmove ije terminsko poreklo ne ukazuje mnogo na njihovu sutinu.[1]Razlog tome je veoma razliito znaenje termina ideologija tokom njegovog trajanja, a poev od samog njegovog nastanka, kao i njegova upotreba u dnevnopolitike svrhe, pa ak i radi degradacije politikih protivnika, takoe od poetka njegove upotrebe.[2]Termin je stvorila grupa filozofa okupljenih oko Antoana Desti de Trasija[3], koji su ga zajedno sa njim osmiljavali tokom Francuske revolucije, a on ga je prvi put javno upotrebio 1796. godine.[2]U momentu nastanka termin je odslikavao u potpunosti sadraj pojma ideologije kako ga je zamislio de Trasi - kao nauke o idejama. De Trasi je smatrao da e ideologija sluiti za otkire ideja svake, a ne samo politike vrste i da e zbog toga ideologija postati kraljica nauka. Umesto toga, Napoleon I je sa svoje dravnike pozicije ismejao ove pokuaje, a ovu grupu filozofa, koji su inae bili njegovi politiki protivnici, podrugljivo nazvao ideolozima. Tako ve od samog svog nastanka re ideologija postaje i etiketa koja e se lepiti politikim protivnicima.[2]Ideologijom kao pojavom e se nesumnjivo najvie baviti marksisti i tek oni e ovaj nain miljenja razraditi sa metodskom doslednou[4]. Lenjin e ideologiju tertirati kao ideje neke, to znai i radnike klase koje unapreuju njen poloaj u politici i drutvu. Meutim, sam Marks je mislio drugaije o ideologiji smatrajui da su misli vladajue klase ujedno i vladajue misli u toj epohi, to vodi tome da ideologija postane laan ili iskrivljen pogled na svet. Zato je smatrao da proletarijatu nije potrebna nikakva socijalistika ideologija jer mu nisu potrebne iluzije. Ovi Marksovi pogledi su postali vie poznati tek kada je 1932. godine sluajno otkriven njegov najvaniji spis na ovu temu: Nemaka ideologija, u kojem je kljuna misao da je ideologija pogrena svest. Osim toga, Marks je smatrao da je ideologija potpuno suprotna nauci kao zoni istine.[2]Meutim, zagrejanost marksista za ideologiju i opredeljenost za njenu upotrebu u politici su ve bili preveliki, a uz to i viedecenijski, tako da ih ovo otkrie nije otklonilo od Lenjinovog i Staljinovog puta snane ideologizacije drutva.[2]Potom e Antonio Grami u svojim radovima pokazati da liberalna ideologija proima sve segmente buroaskog drutva od politike do obrazovanja i umetnosti. Meutim, i socijalistike drave su inile isto proglaavajui marksizam-lenjinizam, a potom i staljinizam za zvaninu socijalistiku ideologiju. I nacifaizam je takoe kao zvanina ideologija u to vreme proimao vie drutava u svim njihovim segmentima. Tako je vremenom pogrdnost vezana za termin ideologija menjala metu. Dok je Napoleon sa pozicija vlasti obezvreivao svoje protivnike zbog sluenja ideologijom, u 20. veku ideologija postaje oruje opozicije kojom ona obezvreuje nastojanja vlasti kao ideoloka tj. kao lana.[5]Tek u drugoj polovini 20. veka ideologija poinje da se posmatra na objektivan i nauan nain, emu prethode i neki raniji radovi na temu ideologije, pre svega Karla Manhajma.[5]Sve to je doprinelo da ideologija do danas bude jedan od najneodreenijih i najneuhvatljivijih, iako ujedno i jedan od najvanijih pojmova u celokupnim drutvenim naukama.[5]I danas se terminu ideologija pridaju veoma razliita znaenja koja se mogu svrstati u dve grupe[6]. Po prvoj, ideologija je ukupnost drutvene svesti oblika socijalnih objedinjenja (klasa, nacija, drava, drutvenih grupa, oragnizacija itd.), a po drugoj, ideologija je specifina pojava u drutvenoj svesti - manje ili vie netana, iluzorna, ograniena svest, koja nastaje usled dejstva drutvenih inilaca na saznanje[6]. Pri tom, ovo drugo znaenje je znatno ire rasprostranjeno od prvog.[5]Dananja definicija deologije je sledea: ideologija je sistematizovani skup politikih ideja, principa i drutvenih ideala koji reprezentuje pogled na svet neke drutvene grupacije izraavajui njene interese i potrebe, stvoren u praktine svrhe podsticanja te grupacije na politiko delovanje, u formi idejne potpore aktivnostima na planu osvajanja ili ouvanja politike vlasti ili, pak, uticaja na nju.[5]Ideologija moe biti predstavljena u formi nekog uenja, politike doktrine ili zvaninog dravnog stava, ali u formi politizovane interpetacije nekog religijskog uenja ili pogleda na svet i njegove probleme.[5]Ona moe teiti davanju odgovora na sva pitanja koja se tiu ljudskog drutva i njegovih problema i naznaavati pravac razvoja ljudskog drutva u celini, i takvu ideologiju Manhajm onda naziva totalnom, mada bolje je nazivati je optom, kako bi se izbegla mogua asocijacija na totalitarnost, ili, pak, moe teiti reavanju problema samo u jednoj sferi durtva i politike ili samo u jednoj dravi, i tada se ona moe zvati partikularnom, kako i predlae Manjahm.[5]Da bi jedna ideologija bila oznaena kao totalna, odnosno opta Manhajm zahteva kao dopunski kriterijum i to da je ona bila ili da jeste vladajua kao zvanina ideologija u jednom drutvu, to pak nije neophodno s obzirom na to da su mnoge ideologije dominantne, pa i vladajue u nekim drutvima, a da pri tom nikaka nisu bile i ozvaniene kao takve.[7]Kao partikularne, ideologije se mogu odrediti po nekom parcijalnom drutvenom problemu na ije reavanje su usmerene, ali i po posebnosti grupe kojoj se obraaju i koja treba da bude nosliac ideoloke aktivnosti. Partikularna ideologija moe prerasti u optu, kao to je proleterska ideologija kao ideologija jedne posebne drutvene klase prerasla u socijalistiku ideologiju, koja je proimala sve aktivnosti u drutvu i teila da reava sve probleme u drutvu iz svog idejnog ugla.[8]Brojne tipologije i potklasifikacije ideologija ukazuju na njihovo sadrajno bogatstvo i diversifikantnu raznovrsnost. Nisu retki ni spojevi ideologija ili njihovih vodeih principa, to usled pragmatskih razloga, to usled nemanja originalnosti, pri emu su neki od tih hibridnih modela ideologije poput nacionalsocijalizma ili faizma kao meavina, pre svega, konzervativistike i nacionalistike, a delom i drugih ideologija, bili i iroko socijalno prihvaeni u vremenu svog nastanka.[8]Najaktivniji zastupnici neke politike ideologije su politike stranke i druge politike organizacije, kao i drutveni pokreti.Glavne funkcije ideologije su:podsticajna, u smislu podsticanja na vrenje politike aktivnosti radi realizacije politikih ciljeva koje proklamuje data ideologija,homogenizirajua, u smislu graenja snanog jedinstva meu onima koji suvajaju istu ideologiju,objanjavajua, svaka ideologija tei da objasni svet i njegove probleme i da da uputstvo za akciju u njemu,opravdavajua, ideologija postoji i radi opravdavanja uinjenog za projektovane ciljeve.[8]Daleko najvanija funkicija ideologije je podsticajna. Glavna mo ideologije je, naime, u izazivanju u ubeenja, a ljudi koji su ubeeni u ispravnost ideja koje slede su uvek daleko priljeniji na delu od onih koji su privoljeni na delanje. Zbog toga, ideologija esto rtvuje istinu i zapostavlja objektivnost upravo zarad uveanja svoje dimenzije podsticajnosti.[8]Otuda, takav sistematizovan skup politikih ideja kakv je ideologija nikada nije ujedno i nauna teroija, ma koliko liio na nju, pa ak i onda kada se to zvanino tvrdi, jer teoriju upravo njena naunost obavezuje na objektivnost i istinitost. ta vie, svim tipovima teorije zajedniko je da su one u suprotnosti prema ideologiji[9][8].Sve ostale funkcije ideologije su ponajvie u slubi njene podsticajnosti.[8]Izraena posveenost ideologije podsticanju na konkretni politiki angaman esto vodi ideologiju u sferu politike manipulacije i drastinog pribliavanja pukom pragmatizmu. Zamagljavanje istine se tada javlja kao, ako ne glavni cilj, a ono vano sredstvo ideologiziranja politike stvarnosti. Politika kao umetnost iluzije uveliko potvruje ba na polju ideologije da ovek ne tei da vidi svet onakav kakav jeste, ve onakav kakav on eli da jeste. Zato ideologije i nisu okrenute reavanju problema, kao to tvrde ideolozi, ve masovnoj politikoj mobilizaciji s ciljem to efikasnijeg politikog delanja radi uticaja na vlast, njenog osvajanja ili ostatka na njoj. Ono to ideologije najvie menjaju su ljudi i njihova uverenja. Zato ideologija zahteva verovanje, a ne razumevanje. U onoj meri u kojoj se galvne postavke neke ideologije pretvaraju u verujue dogme, ona postaje okotalo duhovno dobro sa perspektivom da se brzo nasue na greben realnosti. Ako usled dogmatizovanja postanu parareligije, ideologije se odnose prema oficijelnim religijama kao prema konkurentima i zabranjuju ih ili nipodatavaju, ako ih ve ne mogu instrumentalizovati za sopstvene ciljeve.[10]Svaka ideologija stvorena je sa namerom ovaploenja njenih ideja u politikoj praksi, emu treba da prethodi osvajanje svesti neke drutvene grupe, a potom i celog drutva. Otuda se one pri zagovaranju politikog angamana nikada ne obraaju samo onoj drutvenoj grupaciji koja je mogui nosilac te ideologije ve celom drutvu. Zapravo, od te grupacije se zahteva verovanje, a od ostatka drutva razumevanje, i to ne samo ideja ve i naina njihove realizacije. U tom smislu je ideologija iskorak misli ka stvarnosti i most izmeu teroije i prakse.[11]Bar sudei po svetskoj ofanzivi liberalne kao opte ideologije, i pojavi i trajanju drugih, a naroito pratikularnih ideologija, perspektive ideologije kao politike pojave su i dalje veoma dobre iako je jo 1960. godine Danijel Bel[12] postavio tezu o kraju ideologija, koju su potom razvijali mnogi, pa tako ugledna imena drutvenih nauka kao to su Rejmon Aron ili Simor Martin Lipset. Sve postavke teorija o kraju ideologije su se do sada pokazale kao neodrive, pa bi bilo moda korisnije da se, umesto to se zagovara jedno dezideologizovano drutvo, vie govori o fenomenu neprekidnih zamena ideologija jednih drugim, njihovom ukrtanju i obnavljanju, kao i o njihovom kruenju. Jer, kao to idejel lako menjaju ljude, isto tako i ljudi menjaju ideje. Oni koji to ne ine lako, masa naziva fanaticima, iako to oni uglavnom nisu.[11]Postojanje ekologizma, feminizma, globalizma, ali i dihadizma i katolicizma, i jo ega drugog ideoloki pratikularnog, to preti da postane opta ideologija, ukazuje na ljudsku potrebu oslanjanja ne samo na skupove gotovih ideja koje se tiu venih politikih zagonetki u svakom drutvu ve i na nunost razmatranja novih, nastajuih problema koji trae nove ideoloke postavke, i u krajnjem i nove ideologije, kojim se adekvatnije nego do sad moe zadovoljiti veita i opta ljudska elja za dobijanjem uputstva za najuspenije mogue delanje u politici.[11]Taj pritisak novog dovodi do toga da i u sferi ideologija i ideolokog postoji fenomen mode. ta vie, nita u politici ne mora toliko da bude u skladu sa politikom modom svog vremena kao to mora ideologija. Zato se i moe rei da je svaka ideologija nita drugo do izraz politikog duha onog vremena u kome nastaje i upotrebljava se.[13]To se odnosi i na prostor, jer je svako savremeno drutvo proeto nekom ideologijom i samo je pitanje kojom i koliko. To to neke drave imaju zvanine ideologije a to neke, pak idu u drugu krajnost da ne priznaju prisustvo ikakvih ideologija, obino ih pri tom krijui iza udnih ideolokih spojeva, ne menja stvar. Naprosto, svi politiki sistemi se uvek zasnivaju na nekoj ideji i tako e, bar zadugo ostati.[14]Dezideologizacija ne samo da nije nikakav pravolinijski[15] ve je oigledno i veoma dug proces, a naroito onda ako je niko osim teroije i teoretiara ne prieljkuje.[14]Reference[uredi]Jump up Simeunovi, Dragan, Uvod u politiku teroiju, Institut za politike studije, Beograd, 2009, pp. 115 Jump up to: 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Simeunovi, D., navedeno delo, pp. 115Jump up Manhajm, Karl, Ideologija i utopija, Nolit, Beograd, 1968.Jump up Simeunovi, Dragan, Teorija politike, pp. 202 Jump up to: 5,0 5,1 5,2 5,3 5,4 5,5 5,6 Simeunovi, D., navedeno delo, pp. 116 Jump up to: 6,0 6,1 Ratkovi, Radoslav, Politika, Fakultet politikih nauka, Beograd, 2009, pp. 159Jump up Simeunovi, D., navedeno delo, pp. 116, 117 Jump up to: 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 Simeunovi, D., navedeno delo, pp. 117Jump up Beyme, von Klaus, Suvremene politike teorije, Stvarnost, Zagreb, 1977, pp. 19Jump up Simeunovi, D., navedeno delo, pp. 117, 118 Jump up to: 11,0 11,1 11,2 Simeunovi, D., navedeno delo, pp. 118Jump up vidi: Bell, D., The End of Ideology, New York, 1960.Jump up Simeunovi, D., navedeno delo, pp. 118, 119 Jump up to: 14,0 14,1 Simeunovi, D., navedeno delo, pp. 119Jump up von Beyme, Klaus, navedeno delo, pp. 279Literatura[uredi]Simeunovi Dragan, Uvod u politiku teoriju, Institut za politike studije, Beograd, 2009.