Intelektualci u panskom graanskom

ratuEric Hobsbawm | 04/12/2012

Pokuau da sagledam problem intelektualaca u panskom graanskom ratu u kontekstu istorije Evrope, istorije

sveta, u periodu pre Drugog svetskog rata. Poeu od holivudskog filma koji je postao vena ikona jednog tipa

obrazovane kulture, barem meu starijom generacijom Kazablanka. Glumaka ekipa je poznata, nadam se da su i

vama poznati Hemfri Bogart, Ingrid Bergman, Piter Lore, Sidni Grinstrit itd. Replike iz ovog filma su postale deo

naeg diskursa. Tema ovog filma praktino je tema mog predavanja, jer ako ostavimo po strani osnovnu ljubavnu

vezu, ovo je film o odnosima u panskom graanskom ratu i zapetljanoj politici udnog ali presudnog perioda u

istoriji 20. veka dobu Adolfa Hitlera. Rik, glavni protagonista, kao to se seate, borio se na strani republike u

panskom graanskom ratu. Iz rata izlazi poraen i cinian, zatiemo ga u njegovom marokanskom kafeu, a

zavrava vraajui se u borbu Drugog svetskog rata.

U najkraem, tema Kazablanke je mobilizacija antifaizma 1930-ih. A oni koji su iznad svih i najvatrenije mobilisali

antifaistike snage bili su intelektualci. To je bila prilino komplikovana i udna mobilizacija. Kao to znamo,

takozvana Osovina Nemaka, Italija i Japan na kraju je poraena vojnim i svojevrsnim preutnim i kratkotrajnim

ideolokim savezom kapitalistikih SAD, komunistikog SSSR-a i stare liberalno-buroaske imperijalistike Britanije.

1

Ali taj savez je zaista uspostavljen tek 1941, skoro devet godina nakon Hitlerovog preuzimanaja vlasti. Zapravo, on

je nametnut svim saveznicima nemilosrdnom ekspanzijom sila Osovine, pod vostvom Nemake. Hitler je

nametnuo rat Britaniji, Francuskoj, SSSR-u i Americi, iako su sve ove zemlje elele da ga izbegnu.

Faizam znai rat tako smo razmiljali tih godina kad smo bili mladi, i bili smo u pravu. To je bilo oigledno od

trenutka kad je Hitler doao na vlast. Takva je, barem za svakog levo od politikog centra, bila i priroda nacistikog

projekta. Hitler ovo nije skrivao. Logini odgovor bio je oigledan ujediniti sve sile koje se iz bilo kog razloga

protive faizmu. Takvu ideju smatram oiglednom, i na kraju je takvo jedinstvo uspostavljeno i ono je porazilo

Hitlerovu Nemaku.

Iz razloga koje nisam uspeo da shvatim, ovo je osporavano. Pre svih od strane pokojnog Fransoa Furea, u njegovoj

knjizi Le pass dune Illusion. Stvar koja je razbesnela Furea bilo je to to su komunisti, a naroito Komunistika

partija Francuske, imali koristi od ovog antifaistikog jedinstva i nametnuli se kao glavni nosioci tog saveza. Iz ovog

razloga, Fure je poricao realnost antifaizma. Smatrao ga je komunistikim taktikim trikom za pridobijanje podrke

liberalno i demokratski opredeljenih lakovernika. Pratei slinu logiku, neki su pokuavali da predstave politiku

1930-ih kao trostrani, umesto kao binarni konflikt. Demokratija se, tvrde oni, jednako estoko borila protiv faizma

na desnici i komunizma na levici, ili je barem to trebalo da ini.

Ali to nije bio sluaj. Izbor je bio izmeu dve strane. I shvaen je kao izbor izmeu dve strane. Oni koji su se

pribojavali novog svetskog rata, u Londonu, Parizu i Vaingtonu, nijednog trenutka nisu verovali da bi taj rat mogao

da se vodi protiv bilo koga drugog osim protiv agresorskih sila to jest Nemake i njenih potencijalnih saveznika.

Nema sumnje da su se Poljska, Rumunija i male baltike drave plaile Rusije, i to sa vrlo dobrim razlogom. Ali iz

globalne perspektive, Rusija je doivljavana kao protivtea glavnoj opasnosti, Nemakoj.

Liberali nisu imali ak ni opciju neutralnosti. Najvanija lekcija panskog graanskog rata bila je da je takozvano

neinjenje pomagalo jednoj strani, u ovom sluaju Franku. Ovo je bilo prilino oigledno britanskoj vladi, koja je

svakako prieljkivala pobedu nacionalista, iako je ovog puta elela da izbegne formalno svrstavanje uz Hitlera i

Musolinija protiv boljevizma. Francuskom premijeru Leonu Blumu isto tako je bilo jasno da je, nevoljno prihvatajui

neinjenje, iz razloga unutranje i spoljne politike, izdao pansku republiku. Javno je to pravdao tvrdei da je to

jedini nain da se izbegne rat. Evropa je govorio je on bila na ivici rata 1936. Ali to oigledno nije bila istina.

U najkraem, prava neutralnost ili podjednako neprijateljstvo ka obema stranama bilo je nemogue. Na kraju, to e i

sam Staljin shvatiti od 1939. do 1941. U stvari, razume se, liberalno i demokratsko mnjenje nije bilo neutralno u

sukobu ovih dveju strana. U jednoj anketi sprovedenoj poetkom 1939. u SAD, ameriki graani su pitani koga bi

eleli da vide kao pobednika ako doe do rata izmeu Rusije i Nemake. Osamdeset tri posto Amerikanaca elelo

je pobedu Rusa, sedamnaest posto pobedu Nemaca. Isto tako, kad su graani Amerike pitani ta misle o

panskom graanskom ratu, osamdeset sedam posto elelo je pobedu republike, a trinaest posto pobedu

nacionalista. Ideja da je 1930-ih postojao neki srednji put, koji se nekako pojednako protivio obema stranama,

jednostavno je neistinita.

panski graanski rat bio je istovremeno i u sreditu i na marginama ere antifaizma. Bio je kljuan jer je shvaen

kao evropski rat izmeu faizma i antifaizma, bezmalo kao prva bitka u predstojeem svetskom ratu, ije je neke

karakteristine aspekte nagovestio. Na primer, bombardovanje gradova. Ali panija nije uestvovala u Drugom

svetskom ratu. Frankova pobeda nije se odrazila na slom Francuske 1940. Iskustvo republikanskih oruanih snaga

2

nije bilo relevantno za kasnije pokrete otpora u ratu, iako su njih u Francuskoj uglavnom inili republikanski apatridi

iz panije, i iako su bivi pripadnici internacionalnih brigada odigrali vanu ulogu u pokretima otpora drugih zemalja.

Zanimljiva je injenica, a esto se zaboravlja, da gerilsko ili partizansko ratovanje, koje je bilo vrlo znaajno u

Drugom svetskom ratu, uopte nije praktikovano u panskom graanskom ratu, a onda kada jeste, bilo je vrlo

neuspeno.

Britanske i amerike oruane snage praktino uopte nee iskoristiti iskustvo takozvanih ranih antifaistikih

dobrovoljaca koji su se borili u internacionalnim brigadama, iako su nemake, italijanske i ruske snage dosta

koristile profesionalce koje su slale u paniju izmeu 1936. i 1939.

Zanimljivo je da je najvei uticaj graanskog rata na kasniju istoriju bio politiki, a ne vojni. Taj uticaj je posluio kao

obrazac kako za politike strategije evropskih pokreta otpora tako i za forme osloboenih vlada nakon osloboenja

Evrope, naroito u sovjetskoj uticajnoj sferi. Meutim, ovaj uticaj je bio kratkog veka. Hladni rat ga je okonao nakon

1947.

U najkraem, nakon kratkog trenutka u sreditu svetske istorije, panija se na nekoliko decenija vratila na svoj

tradicionalno marginalni poloaj. Izvan panije, graanski rat je i dalje trajao, kao to jo uvek traje meu

malobrojnim savremenicima, ljudima koji su poput mene tada bili mladi. Za njih, on ostaje u trajnom seanju kao

prva velika i izgubljena ljubav. To naravno nije sluaj u samoj paniji, gde je svako iskusio tragini, ubojiti i

kompleksni uticaj graanskog rata i ratnog seanja, kao i onoga to je o njemu toliko dugo zaboravljano i to je

tamo mnogo sloenije nego to je u zemljama poput Britanije.

Ako elimo da smestimo panski graanski rat u opti okvir antifaistike ere, moramo imati u vidu dve stvari. Prvo,

on nije uspeo da se odupre faizmu. I drugo, tu je nesrazmerni uspeh mobilizacije antifaista meu evropskim

intelektualcima. Ne govorim samo o porazu panske republike, o faistikoj ekspanziji, o neuspehu snaga mira da

zaustave neizbeni dolazak Drugog svetskog rata. Govorim i o neuspehu onih koji su bili antifaistiki opredeljeni

da preokrenu opte javno mnjenje.

Jedine oblasti u kojima je nastupio pravi politiki preokret ulevo nakon Velike depresije poetkom 1930-ih bile su

Skandinavija i Severna Amerika sa Ruzveltom. Veliki deo srednje i june Evrope ve je bio pod vlau autoritarnih

reima, ili je kao u paniji pao u njihove ruke. Pomeranje u Maarskoj i Rumuniji, da ne pominjemo nemaku

dijasporu, bilo je izrazito udesno. S druge strane, esto se zaboravlja da su narodni frontovi, iako su obeleili

ogromna prestrojavanja na samoj levici, ka komunizmu ili radikalnijim elementima, na optem planu imali samo

marginalan uticaj. Na primer, na izborima u Francuskoj 1936, udrueni radikali, socijalisti i komunisti osvojili su

jedva jedan procenat vie glasova nego 1932. ak i u paniji, izborna pobeda Narodnog fronta bila je relativno

skromna, a ne nekakva politika poplava.

Pa ipak, to je paradoksalno, oni poput mene koji su tada bili mladi leviari, naroito intelektualci, ali ne samo oni,

nisu sebe doivljavali kao defanzivnu manjinu. Nismo mislili da je faizmu sueno da nastavi da napreduje do

pobede. Bili smo sigurni da e se novi svet roditi. A imajui u vidu logiku antifaistikog jedinstva, smatrali smo da je

za nae brojne poraze kriva iskljuivo nesposobnost vlada i progresivnih partija da se ujedine protiv faizma.

Sve ovo nam pomae da shvatimo neproporcionalno pomeranje ka komunizmu meu onima koji su ve bili na

levici, ali delimino objanjava i nae samopouzdanje kao mladih intelektualaca, jer ovo je bila drutvena skupina

3

najlake i najnesrazmernije mobilisana protiv faizma. Razlog je oigledan. Faizam, ak i onaj italijanski, bio je u

svom principu suprotstavljen ciljevima koji su definisali i mobilisali intelektualce kao takve, konkretno vrednostima

prosvetiteljstva i Amerike i Francuske revolucije.

Osim u Nemakoj, nije bilo znaajne grupe sekularnih intelektualaca koji nisu pripadali ovoj tradiciji. Drugim reima,

nije bilo snane intelektualne tradicije na konzervativnoj strani. Rimokatolika crkva imala je u to vreme vrlo malo

istaknutih intelektualaca, koji su kao takvi prepoznati i uvaavani izvan svojih krugova, a i neki od tih malobrojnih

zapravo su blagonaklono gledali na republiku. Ne sporim da su u nekim oblastima, pre svega u knjievnosti, neke

od najistaknutijih linosti jasno pripadale desnici: pesnici T.S. Eliot, Knut Hamsun, Ezra Paund, Jejts, Pol Klodel,

Selin, Ivlin Vo ali politiki svesna desnica je ak i u armiji knjievnosti inila samo skromnu brigadu 1930-ih, osim

moda u Francuskoj.

Ponavljam, ovo postaje oigledno 1936. godine, Ameriki pisci, bilo da su prihvatali ameriku neutralnost ili ne,

ogromnom veinom su bili protiv Franka, a Holivud naravno ak i vie.[1] Od anketiranih britanskih pisaca, petoro je

bilo na strani nacionalista, esnaestoro neutralnih, a 106 na strani republike, esto vrlo strastveno. [2] to se tie

same panije, nema nikakve sumnje kako su se svrstavali pesnici panskog jezika koje jo uvek pamtimo: Lorka,

braa Maado, Alberti, Migel Hernandez, Neruda, Valjeho, Giljen, to su bili simpatizeri Republike, i bili su brojniji od

onih na drugoj strani.

Ova intelektualna neravnotea ve se oitovala u sluaju italijanskog faizma, iako Musolinijev reim nije imao dve

odlike koje e faizam uiniti nepopularnim kod intelektualaca: rasizam (barem do 1938) i prezir za modernizam u

umetnosti. Italijanski faizam 1920-ih nije izgubio podrku svojih intelektualaca, onih koji nisu ve bili na levici, sve

do panskog graanskog rata. ini se da italijanski pisci, za razliku od nemakih, uz malobrojne izuzetke, nisu

emigrirali tokom faistikog perioda. Ali od 1936, ak i u samoj Italiji, vidimo da italijanski intelektualci poinju da

odustaju od tolerisanja ili ak podravanja faizma i okreu se ulevo, pod uticajem panskog graanskog rata.

Dakle, to je prekretnica u italijanskoj kulturnoj i politikoj istoriji. Uzgred, to je moda razlog zato je graanski rat

ostavio tako malo tragova u italijanskoj beletristici, za razliku od drugih zemalja, osim u kasnije pisanim delima. Oni

koji su u to vreme pisali o ratu bili su politiki aktivisti u emigraciji: Roseli, Paardi, Neni, Longo, Toljati. Treba dodati

da vodei italijanski publicisti i aktivisti nisu nuno bili komunisti, nego antifaistiki liberali koji su delovali iz Torina.

S druge strane, intelektualni antifaizam protiv Nemake aktivirao se istog trenutka kada je Hitler doao na vlast,

ritualno spaljujui knjige koje je nacistika ideologija osuivala, i oslobaajui poplavu ideolokih i rasnih

emigranata.

Reakcija i intelektualaca i mobilisane levice na panski graanski rat bila je, to nije iznenaujue, i spontana i

masivna. Napokon se napredovanju faizma neko suprotstavio orujem. Zavodljivost oruanog otpora, mogunosti

da se bori a ne samo da pria, bila je skoro sigurno presudna. Engleski pesnik Visten Oden, koji je pozvan da ide

u paniju zbog propagande vrednosti njegovog imena, pisao je jednom prijatelju: Verovatno u biti uasno lo

vojnik. Ali kako mogu govoriti njima i umesto njih ako ne postanem jedan od njih?

Mislim da se slobodno moe rei da je veina politiki svesnih studenata moje generacije smatrala da treba da se

bori u paniji, a one koji se nisu borili grizla je savest. Neverovatan talas dobrovoljaca koji su otili da se bore za

Republiku jedinstven je u 20. veku. Najpouzdanija procena stranih dobrovoljaca koji su se borili na strani republike

4

kae da ih je bilo oko 35.000, to nije mnogo manje od prvobitne procene od 40.000 koju je pre nekoliko godina

izneo Hju Tomas.

To je bila vrlo arolika grupa ljudi, socijalno, kulturno i prema poreklu. Pa ipak, kao to je napisao jedan od njih,

engleski pesnik Lori Li:

Verujem da smo delili neto drugo, jedinstveno za nas u to vreme priliku da napravimo jedan veliki i prosti gest

linog rtvovanja i verovanja, koju moda nikad vie neemo imati Meutim, malo ko od nas je znao da smo doli

u rat trofejnih tandara i raspadnutih mitraljeza, da nas vode hrabri ali zbunjeni amateri. Ali u tom trenutku nije bilo

poluistina i oklevanja, i pronali smo novu slobodu, bezmalo i novi moral, i otkrili novog Sotonu faizam.

Ne kaem da su se brigade sastojale od intelektualaca, iako je odlazak u paniju, za razliku od odlaska u Legiju

stranaca, podrazumevao odreeni nivo politike svesti i poznavanja sveta koji veina nepolitizovanih radnika nije

imala. Za veinu njih, osim u susednoj Francuskoj, panija je bila terra incognita, u najboljem sluaju geometrijska

figura u kolskom atlasu. Zahvaljujui jednoj odlinoj monografiji (Skoutelsky, 1998), znamo da je najvea grupa

internacionalnih boraca, dakle Francuza (skoro 9.000), prvenstveno dolazila iz radnike klase 92 posto i

obuhvatala samo jedan procenat studenata i intelektualnih radnika, od kojih su praktino svi bili komunisti. Imajui u

vidu njihove tehnike kvalifikacije, veina ovih intelektualaca radila je iza prvih linija fronta.[3]

Verovatno je bilo vie intelektualaca meu politikim izgnanicima koji su inili politiki kadar brigada, i nadam se da

neu zvuati previe ovinistiki ako kaem da veliki procenat Jevreja meu dobrovoljcima govori o intelektualnim

aktivnostima. Jednu treinu amerike Linkolnove brigade inili su Jevreji, a veina Amerikanki u paniji bile su

Jevrejke.[4] Prema dobrim ali pomalo optimistinim procenama, do 7.000 internacionalnih boraca bili su Jevreji.

Meutim, ni unutar ni izvan brigada, posveenost intelektualaca, ponekad i praktina posveenost, bila je neupitna.

Pisci su podravali paniju ne samo novcem, govorima i potpisima, nego su o njoj i pisali. To su inili Hemingvej,

Malro, Bernanos i praktino svi istaknuti mladi britanski pesnici tog doba Oden, Spender, Dej Luis, Maknis.

panija je predstavljala kljuno iskustvo njihovih ivota izmeu 1936. i 1939, pa ak i kad su je zaboravljali kasnije.

Ovo je bilo oigledno tokom mog studiranja na Kembridu izmeu 1936. i 1939. Ne samo to je rat u paniji

okrenuo mladie i devojke ka levici, nego su nam konkretni primeri onih koji su odlazili u paniju da se bore davala

nadahnue. Svako ko je tih godina ulazio u studentske sobe mladih socijalista i komunista na Kembridu skoro

sigurno je tamo nalazio fotogradiju Dona Kornforda, intelektualca, pesnika, vou studentske Komunistike partije,

koji je pao u borbi u paniji na svoj dvadest prvi roendan, u decembru 1936. Poput poznate fotografije e Gevare,

ovo je bila snana, herojska slika samo blia nama i sa naih zidova svakodnevno nas je podseala za ta se

borimo.

Ispostavilo se da je vrlo malo studenata sa Kembrida i drugih univerziteta otilo da se bori u paniju, nakon to je

Komunistika partija Velike Britanije odluila, verovatno u jesen 1936, da odvrati studente od odlaska u dobrovoljce

ukoliko nisu imali konkretne vojne kvalifikacije. Veina intelektualaca koji su se borili otili su u paniju pre nego to

je partija donela ovu odluku. Meutim, meu britanskim borcima bilo je dosta talentovanih intelektualaca, od kojih je

nekoliko poginulo. Intelektualci ili ne, koliko ja znam, niko od preivelih, bez obzira na njihove kasnije stavove a

barem jedan od njih je pod stare dane postao savetnik ge Taer nikada nije izrazio aljenje to je otiao da se

bori.

5

Meu gubitnicima, polemike o graanskom ratu nisu prestajale od 1939. To nije bio sluaj dok je rat trajao, iako je

bilo incidenata poput zabrane marksistike partije POUM i ubistva Andresa Nina, koji su izazvali neke meunarodne

proteste. Oigledno su mnogi strani dobrovoljci po dolasku u paniju bili okirani onim to su tamo zatekli. Patnjom,

zloinima, nemilosrdnim ratovanjem, brutalnou i birokratijom na svojoj strani ili, ukoliko im je bilo poznato,

intrigama i politikim trvenjima unutar republike, ponaanjem Rusa i mnogim drugim.

Ponovo, rasprave komunista i njihovih protivnika nisu prestajale. Meutim, tokom samog rata, sumnjiavci se nisu

oglaavali po povratku iz panije. Nisu eleli da pomau neprijateljima velikog cilja. Simon Vajl nakon povratka, iako

duboko razoarana, nije rekla ni re. Vistan Oden nije napisao nita, iako je 1939. izmenio svoju uvenu pesmu

panija iz 1937, i nije dozvolio njeno ponovo tampanje tokom Hladnog rata 1950. Pod strahom od Staljinovog

terora, Luis Fier, novinar blizak Moskvi, odrekao se svojih nekadanjih prijatelja, ali se potrudio da to uradi tek

nakon to taj gest vie nije mogao da naudi panskoj republici.

Jedan izuzetak potvruje pravilo: knjigu Dorda Orvela Kataloniji u ast odbio je Orvelov redovni izdava, sa

objanjenjem da: mnogi ljudi na levici veruju da sve treba rtvovati da bi se ouvao zajedniki front protiv faizma.

I sam Orvel je po povratku iz panije priznao da se mnogi sa njim nisu slagali iz istog razloga, piui jednom svom

blagonaklonom kritiaru: ono to pie o tome da ne treba proputati faiste zbog naih unutranjih sukoba sasvim

je tano. Ali javnost nije obraala panju na Orvela. Knjiga je objavljena u tirau od 1.500 primeraka, a trinaest

godina kasnije bilo je jo neprodatih primeraka iz prvog tiraa. Tek je u vreme Hladnog rata Orvel prestao da bude

neobina, marginalna linost, i tek je tada prava vrednost knjiga kao to je Kataloniji u ast prepoznata.

Naravno, posthumne polemike o panskom ratu su legitimne, pa ak i neophodne ali samo ako odvojimo

raspravu o pravim pitanjima od parti pris politikog sektatva. Hladnoratovska propaganda i isto neznanje o

zaboravljenoj prolosti moraju se izbegavati. Glavno pitanje u panskom graanskom ratu bilo je i ostaje u kakvoj

su vezi bile drutvena revolucija i rat na republikanskoj strani. panski graanski rat poeo je i kao pobuna

legitimne vlade, uz pomo narodne mobilizacije protiv delimino uspelog vojnog pua, i u vanim delovima panije,

kao spontana transformacija ove mobilizacije u drutvenu revoluciju.

Ozbiljan rat koji neka vlada vodi zahteva strukturu, disciplinu i odreeni stepen centralizacije. Ono to karakterie

drutvene revolucije, poput one iz 1936, jeste lokalna inicijativa, spontanost, nezavisnost od viih vlasti, pa ak i

otpor prema njima, naroito ako se uzme u obzir anarhistika tradicija te zemlje. U najkraem, na republikanskoj

strani radilo se o istom pitanju koje je sto godina ranije razdvojilo Karla Marksa i Bakunjina. Polemike o

disidentskom POUM-u irelevantne su za to pitanje, imajui u vidu malobrojno lanstvo i marginalnu ulogu te stranke

u graanskom ratu. Ova politika pripada istoriji ideolokih sukoba unutar meunarodnog komunistikog pokreta ili,

ako hoete, istoriji Staljinovog nemilosrdnog obrauna sa trockizmom, sa kojim su njegovi agenti pogreno

poistoveivali POUM.

Sukob izmeu liberterskog entuzijazma i disciplinovane organizacije, izmeu drutvene revolucije i ratne pobede,

ostaje realnost u panskom graanskom ratu, i ostao bi realnost ak i kad bismo smatrali da su svi na

republikanskoj strani bili aneli. Istina je da ratovi, kao ni ekonomije, koliko god komandni lanac bio fleksibilan, ne

mogu da se vode na liberterski nain. panski graanski rat nije mogao da se vodi, a kamoli do pobede, na

orvelovskim osnovama.

6

Meutim, u jednom optijem smislu, sukob izmeu revolucije kao tenje ka slobodi i pobede u ratu nije iskljuivo

panski. On se u potpunosti oituje nakon pobede revolucija u oslobodilakim ratovima: u Aliru, verovatno u

Vijetnamu, svakako u Jugoslaviji. Budui da je u panskom graanskom ratu izgubila levica, rasprava je u ovom

sluaju posthumna, i sve je udaljenija od realnosti tog vremena, kao to je i onaj film Kena Loua, koliko god on bio

uzvien i potresan.

Moralno zgraavanje nad staljinizmom i ponaanjem njegovih agenata u paniji jeste opravdano. Ispravno je

kritikovati komunistiko ubeenje da je jedina vana revolucija ona koja njima obezbeuje monopol na vlast.

Meutim, to nije bilo kljuno pitanje graanskog rata. Marks bi morao da se sukobi sa Bakunjinom ta god mi mislili

o svim uesnicima rata iako je veina preivelih zakljuila da je Marks korisniji za voenje rata nego Bakunjin, i

iako meu preivelima ima onih koji se, kao ja, seaju spontane ali neefikasne euforije anarhistike faze

osloboenja sa nostalgijom, ali i gorinom.

Danas je mogue sagledati Graanski rat, panski doprinos traginoj istoriji najbrutalnijeg od svih vekova,

dvadesetog, u njegovom istorijskom kontekstu. To nije bio, niti je 1930-ih mogao biti kako se sada tvrdi rat i

protiv krajnje desnice i protiv komunizma. To je bio rat protiv Franka, protiv faistikih sila sa kojima je Franko bio u

saveznitvu, iako sam Franko nije bio faista. Za razliku od Drugog svetskog rata, profaistika strana je u

panskom graanskom ratu pobedila. Ali u velikoj meri zahvaljujui intelektualcima, umetnicima i piscima, koji su se

u tolikom broju mobilisali na strani republike istoriju u ovom sluaju nisu napisali pobednici. Stvarajui svetsko

seanje na panski graanski rat, olovka i kamera, potegnute u ime poraenih, pokazale su se jaim od maa i

cenzure onih koji su pobedili.

Hay Festival, 23.09.2006.

Preveo Ivica Pavlovi

Peanik.net, 04.12.2012.

1. Frederick R. Benson, Writers in Arms: The Impact of the Spanish Civil War, 1968, str.26.

2. Hugh Thomas, The Spanish Civil War, str. 347.

3. Rmi Skoutelsky, LEspoir guidait leur pas: les volontaires franais dans les Brigates internationals, Bernard Grasset, 1998.

4. N. Carroll, The Odyssey of the Abraham Lincoln Brigade: Americans in the Spanish Civil War, Stanford 1994.

7

Intelektualci u panskom graanskom ratu