Od osam pria u ovoj knjizi est je sa jidia preveo moj neak, Dozef Zinger, sin mog brata i uitelja. I. D. Zingera. On je Doua koji se pominje u dve prie uz moje roditelje, moju sestru, Hindele, i mog brata Moea. Priu Lude iz Helma i glupi aran preveli smo Rut aner i ja. Dalfunka, gde bogati ive veno napisao sam na engleskom.

Posveujem ove prie uspomeni na moju porodicu i svim mojim itaocima, mladim i starim, koji razmiljaju o udima odrastanja i suoavaju se sa zagonetkom ivota i ljubavi.

I. B. S.

9 / Pripoveda Naftali i njegov konj Sus 29 / Dalfunka, gde bogati ive veno 37 / Lantuh (Pria moje tetke Jentl) 45 / Vee uoi Hanuke u Varavi 65 / Lude iz Helma i glupi aran

73 / Lemel i Cipa 87 / Maka koja je mislila da je pas i pas koji je mislio da je maka 93 / Kako se postaje velik

Pripovedac Naftali i njegov konj SusI otac Zelig, i majka, Brina, alili su se da njihov sin Naftali, previe voli prie. Nije mogao da zaspi sve dok mu majka ne bi najpre ispriala priu. Ponekad je morala da mu ispria dve ih tri prie pre nego to bi zatvorio oi. Uvek je traio: Maima,jo, jo...

Sreom, Brina je od svoje majke i bake ula mnogo pria. Sam Zelig, koija, imao je da ispria mnogo ta o duhovima koji su se predstavljali kao putnici i avolima koji su se nou kriom uvlaili u tale i konjske repove uplitali u pletenice i mrsili im grive. Najlepa pria bila je iz vreme kada je Zelig jo bio mladi koija.

Jedne letnje noi Zelig se vraao kui iz Lublina u Praznoj koiji. Jednostavno nije bilo ni jednog putnika koji bi iz Lublina iao za njegov rodni grad, Januv. Vozio se putem koji je iao kroz umu. Mesec je bio pun. Bacao je srebrnu mreu po granama borova i pleo niske bisera po kori stabala. Kriale su none ptice. Povremeno bi se zauo vuji urlik. U to doba poljske ume vrvele su od medveda, vukova, lisica, lasica i dugih divljih ivotinja. Te noi Zelig je bio utuen. Kada u njegovoj koiji nije bilo putnika, u njegovom novaniku nije bilo novca i Brina nee imati dovoljno da bi pripremila obed za sabat. Odjednom je Zelig video da nap utu lei vrea koja kao da je bila puna brana ili sitnog eera. Zelig je zaustavio konja i siao da pogleda. Vrea brana ili eera dobro e doi domainstvu.

Zelig je odvezao vreu, otvorio je, liznuo i utvrdio da je u njoj sitan eer. Podigao je vreu, koja je bila neobino teka. Zelig je bio sviknut da nosi prtljag putnika i pitao se zato bi vrea eera bila tako teka.

Izgleda da u krmi nisam dovoljno jeo mislio je Zelig. A ako ne jede dovoljno, gubi snagu.

Utovario je vreu u koiju. Bila je toliko teka da mu je to jedva polo za rukom.

Seo je na svoje mesto i povukao uzde, ali konj se nije pomerao.

Zelig je povukao jae i povikao Wyszta! to na poljskom znai Ha!

Ali, mada je konj upinjao sve svoje snage koija se nije ni pomerila.

ta se ovde zbiva? pitao se Zelig. Zar vrea moe biti toliko teka da konj ne moe da je povue?

To je bilo besmisleno, poto je konj esto vukao koiju punu putnika i njihovog prtljaga.

Ima tu neto to nije kako treba rekao je Zelig sebi. Ponovo je siao, razvezao vreu, i ponovo liznuo. Boe na nebesima, vrea je bila puna soli, a ne eera!

Zelig je bio preneraen. Kako je mogao tako da pogrei? Liznuo je ponovo, i jo jednom unutra je bila so.

Pa, dogaa se! promrmljao je Zelig za sebe. Odluio je da istovari vreu iz koije, jer je bilo jasno da se zli duhovi poigravaju s njim. Ali, vrea je sad bila tako teka, kao da je u njoj olovo. Konj je okrenuo glavu i zarzao, kao da i njega zanima ta se to dogaa.

Iznenada je Zelig zauo kako iz vree dopiere smeh.Ubrzo se vrea rascepila i pojavilo se bie sa oima teleta, rogovima koze i krilima slepog mia. Spodoba je rekla ljudskim glasom: Nisi liznuo ni eer ni so, ve avolov rep.

S tim reima avo je prasnuo u divlji smeh i odleteo.Desetine puta priao je Zelig Naftaliju istu priu, ali Naftali se od nje nikad nije umarao. Mogao je sve da zamisli umu, no, srebrni mesec, radoznalo oko konja, avola. Naftali je postavljao razna pitanja: da li je avo imao bradu? Da li je imao stopala? Kakav mu je bio rep? Kuda je odleteo?

Zelig nije mogao da odgovori na sva pitanja. Bio je tada suvie uplaen da bi zapazio detalje. Ali, na poslednje pitanje je odgovorio: Verovatno je odleteo u Carstvo mraka, kuda ljudi ne idu i gde stoka ne zalazi, gde je nebo od bakra, a zemlja od gvoa i gde zle sile ive pod okamenjenim otrovnim peurkama ili u tunelima koje su napravile krtice.

IIKao i sva deca u gradu, Naftali je ustajao rano da bi iao u heder. Uio je vrednije od ostale dece. Zato? Zato to je Naftali udeo da naui da ita. Video je kako stariji deaci itaju knjige s priama i zavideo im je. Kako je bio srean onaj koji je mogao da ita prie iz knjiga!

Sa est godina Naftali je ve mogao da ita knjige na jidiu, i od tada je itao svaku knjigu s priama do koje je mogao da doe. Dvaput godinje u Januv je dolazio prodava knjiga po imenu reb Zebulun, i meu ostalim knjigama u torbi koju je nosio preko ramena, bila bi i po koja sa priamKotale su po dva groa, i mada je Naftali nedeljno od oca kao deparac dobijao dva groa, utedeo bi dovoljno da svake godine kupi prilian broj knjiga sa priama. itao je takoe i prie iz Petoknjija svoje majke i iz pounih knjiga.

Kada je Naftali porastao, njegov otac je poeo da ga ui da se bavi konjima. U to doba bio je obiaj da sin preuzima oev posao. Naftali je mnogo voleo konje, ali nije eznuo da postane koija koji e prevoziti putnike od Januva do Lublina i od Lublina do Januva. Hteo je da postane prodava knjiga, sa punom torbom pria.

Majka mu je rekla: Kakva je vajda od toga da postane prodava knjiga? Od svakodnevnog tegljenja torbe lea postaju povijena, a od hodanja otiu noge.

Naftali je znao da je majka u pravu i mnogo je razmiljao ime e se baviti kada poraste. Iznenada je doao do plana koji mu je izgledao i mudar i jednostavan. Nabavie konja i koiju, i umesto da nosi knjige na leima, nosie ih u koiji. Njegov otac, Zelig, rekao je: Prodava knjiga ne zarauje dovoljno da bi mogao da izdrava i sebe, porodicu i konja.

Za mene e biti dovoljno.

Jednom kada je prodava knjiga reb Zebulun doao u grad, Naftali je razgovarao s njim. Pitao ga je gde nabavlja knjige s priama i ko ih pie. Prodava knjiga mu je odgovorio da u Lublinu postoji tampar koji tampa knjige, a da u Varavi i Vilni ive pisci koji ih piu. Reb Zebulun je rekao da bi mogao da proda mnogo vie knjiga s priama, ali da u njegovim nogama nema snage da zalazi u sve gradove i sela, a i da mu se to ne isplati. Reb Zebulun je rekao: Svraam u gradove u kojima samo nekolicina dece ita prie. Ne isplati mi se da idem tamo za samo nekoliko groa zarade, niti mi se isplati da drim konja i koije.

ta rade ta deca bez pria? pitao je Naftali, A reb Zebulun je odgovorio: Moraju bez njih. Prie nisu hleb. Bez njih se moe iveti.

Ja bez njih ne bih mogao da ivim rekao je Naftali.

Tokom razgovora Naftali je takoe pitao kako do tih pria dolaze pisci, a reb Zebulun je rekao: Prvo, u svetu se dogaa mnogo neobinih stvari. Ne proe dan a da se ne desi neto udnovato. Osim toga, ima pisaca koji izmiljaju prie.

Izmiljaju prie? pitao je zbunjeno Naftali. Ako je tako, onda su oni laovi.

Oni nisu lazovi odgovorio je reb Zebulun. U stvari, ljudski mozak ne moe nita da izmisli. Ponekad proitam priu koja mi izgleda potpuno neverovatna, ali onda doem u neko mesto i ujem da se neto tako zaista dogodilo. Bog je stvorio mozak, a ljudske misli i matanja takoer su Boje delo. ak i snovi dolaze od Boga. Ako se neto ne dogodi danas, lako se moe dogoditi sutra. Ako ne u jednoj zemlji, onda u drugoj. Postoje beskrajni svetovi, i ono to se ne dogodi na zemlji moe se dogoditi na drugom svetu. Ko god ima oi koje vide i ui koje uju, ima dovoljno pria da ih celog ivota pria deci i unucima.Tako je govorio reb Zebulun, a Naftali je pomno sluao njegove rei.

Konano je Naftali rekao: Kada porastem, putovau u sve gradove, sva sela, i svugde u prodavati knjige s priama, isplatilo mi se ili ne.

Naftali je odluio jo neto da postane pisac pria. Dobro je znao da za to mora da ui, i svim srcem je prionuo na rad. Takoe je poeo paljivije da slua ono to ljudi govore, prie koje su kazivali, i kako su ih kazivali. Svako je imao svoj nain pripovedanja. Reb Zebulun rekao je Naftaliju: Kada dan proe, vie ga nema. ta ostaje od njega? Samo pria. Kada se prie ne bi priale ili kada se ne bi pisale knjige, ovek bi iveo kao ivotinja, samo za danas.

Reb Zebulun je rekao: Danas mi ivimo, ali ve sutra danas e biti pria. itav svet, itav ljudski ivot, samo je jedna duga pria.

III

Prolo je deset godina. Naftali je postao mladi. Izrastao je visok, vitak, fine koe, sa crnom kosom i plavim oima. Nauio je puno u uilitu i u jeivi i bio je strunjak za konje. Zeligova kobila dobila je drebe i NaftaIi ga je hranio i podizao. Nazvao ga je Sus. Sus je bio razdragano drebe. Leti je voleo da se valja po travi. Njisak mu je bio kao zvonki zvuk zvona. Kada bi ga Naftali prao, timario i golicao po vratu, Sus bi ponekad isputao zvuk koji je nalikovao smehu. Naftali ga je jahao bez sedla, kao kozak. Kada bi Naftali jaui Susa prolazio pored trnice, gradske devojke trale su na prozore da ga posmatraju.

Posle izvesnog vremena Naftali je sebi napravio koiju. Naruio je tokove od Leiba, kovaa. Napunio je koije svim knjigama koje je tokom godina sakupio i otiao je sa svojim konjem i robom u okolne gradove. Naftali je kupio bi, ali se sveano zakleo da ga nikada nee upotrebiti. Susa nije trebalo udarati biem, ak ni mahati biem iznad njega. Vukao je lake koije sa knjigama eljno i bez napora. Naftali je retko sedeo na koijakom mestu, hodao je pored svog konja i priao mu prie. Sus je uljio ui kada bi mu Naftali priao i Naftali je bio siguran da ga Sus razume. Ponekad, kada bi Naftali upitao Susa da li mu se dopala pria, Sus bi zarzao, udario nogom o tle, ili liznuo Naftalijevo uvo svojim jezikom, kao da je hteo da kae: Da, razumeo sam...

Reb Zebulum mu je rekao da ivotinje ive samo za danas, ali Naftali je bio siguran da i ivotinje imaju pamenje. Sus je esto bolje pamtio put nego on, Naftali. Naftali je uo priu o psu koga su gospodari izgubili na nekom dalekom putu. Mnogo meseci poto su se vratili bez svog voljenog ljubimca, on se pojavio. Pas je preao pola Poljske da bi se vratio svojim gospodarima. Naftali je uo slinu priu i o jednoj maki. injenica da se golubovi vraaju u golubarnike iz velike daljine bila je poznata irom sveta. U to doba esto su ih koristili kao pismonoe. Neki ljudi su govorili da je to pamenje, drugi su to nazivali instinktom. Ali, zar je bilo vano kako se to naziva? ivotinje ne ive samo za danas.

Naftali je iao od grada do grada; esto je zastajao u selima i prodavao knjige. Deca su svugde volela Naftalija i njegovog konja, Susa. Donosila su od kua raznovrsne poslastice za Susa ljuske od krompira, repu, komadie eera i svaki put kada bi dobio neto za jelo Sus bi mahao repom i vrteo glavom, to je znailo hvala.

Nisu sva deca mogla da idu u kolu i ue da itaju, i Naftali bi skupio grupu dece, posadio ih u koiju i priao im priu, nekad istinitu, nekad izmiljenu.

Kud god je iao, Naftali je sluao najrazliitije prie o demonima, baucima, vetrenjaama, dinovima, patuljcima, kraljevima, prinevima i princezama. Priao je prie lepo, sa svim detaljima, i deci nikad nije bilo dosta sluanja. esto su i odrasli dolazili da sluaju. Pozivali bi Naftalija kui na jelo i spavanje. I oni su voleli da hrane Susa.

Kada ovek radi svoj posao ne samo zbog novca nego i iz ljubavi, on izaziva ljubav u drugima. Kada neko dete nije imalo novca da kupi knjigu, Naftali bi mu je davao besplatno. Uskoro je Naftali postao uven u itavom kraju. Povremeno bi dolazio i u Lublin.

U Lublinu Naftali je uo mnogo neverovatnih pria. Sreo je diva visokog preko dva metra koji je putovao sa cirkusom i trupom kepeca. U cirkusu je Naftali video konje koji igraju po muzici, kao i medvede koji pleu. Jedan maioniar je progutao no i povratio ga, drugi se prevrtao preko glave na ici, trei je leteo kroz vazduh od jednog trapeza do drugog. Jedna devojka je stajala na leima konja dok je on jurio uokolo po cirkuskom krugu. Naftali se brzo sprijateljio sa svima iz cirkusa i sluao je njihove interesantne price. Oni su mu priali o indijskim fakirima koji bosi hodaju po uarenom ugqu. Drugi su dozvoljavali da ih ive zakopaju, i kada bi ih posle nekoliko dana iskopali, bili su ivi i zdravi. Naftali je uo zadivljujue price o arobnjacima i udotvorcima koji su mogli da itaju misli i proriu budunost. Sreo je jednog starca koji je peice iao do zemlje Izraela i natrag, do Lublina. Starac je priao Naftaliju o kabalistima koji ive u peinama iza Jerusalima, poste od jednog sabata do drugog i ue boje tajne, tajne anela, serafima, heruvima i svetih ivotinja.

Svet je bio pun udesa i Naftali je oseao potrebu da ih zabelei i oglasi irom gradova i sela. U Lublinu je Naftali otiao u knjiare i kupio knjige s priama, ali je uskoro video da ih nema dovoljno. Prodavci su mu rekli da se tamparima ne isplati tampanje poto zarauju malo. Ali, zar se sve moe meriti novcem? Postojala su deca, ak drasli, koji su udeli da sluaju prie i Naftali je odluio da ispria sve ono to je uo. I on sam bio je gladan pria i nikako ih se nije mogao zasititi.

IV

Prole su godine. Naftalijevi roditelji vie nisu i ivi. Mnoge devojke zaljubljivale su se u Naftalija i htele da se udaju za njega, ali on je znao da od prianja pria i prodavanja knjiga ne moe da izdrava porodicu. Osim toga, navikao se na lutanje. Koliko bi pria mogao da uje ili ispria kada bi iveo u jednom gradu? Zato je odluio da nastavi da putuje. Konji obino ive dvadesetak godina, ali Sus je bio jedan od onih retkih konja koji ive dugo. Meutim, niko ne ivi veno. Sa etrdeset godina Sus je poeo da pokazuje znake starosti. Sada je retko galopirao, a ni oi mu nisu bile dobre kao nekad. I Naftali je ve bio sed i deca su ga zvala deda.

Jednom je Naftali uo da na putu izmeu Lublina i Varave postoji imanje na koje dolaze svi prodavci knjiga, poto je vlasnik jako voleo da ita i slua prie. Naftali je upitao za put i pokazali su mu ga. Jednog prolenog dana stigao je na imanje. Sve to su mu priali pokazalo se kao istina.

Vlasnik imanja, reb Falik, toplo ga je doekao i kupio od njega mnogo knjiga. Deca iz oblinjeg grada ve su ula za Naftalija pripovedaa i razgrabila su sve preostale knjige. Reb Falik imao je mnogo konja koji su prihvatili Susa im su ga ugledali. Sus je odmah poeo da gricka travu po kojoj je raslo mnotvo utog cvea, a Naftali je priao rebu Faliku jednu priu za drugom. Vreme je bilo toplo, ptice su pevale, cvrkutale svaka na svoj nain.

Imanje je obuhvatalo deo ume u kome su rasli stari hrastovi. Neki od hrastova bili su stari stotinama godina. Naftali je zapazio jedan hrast koji je stajao u sredini udoline. To je bio najdeblji hrast koji je Naftali video u svom ivotu. Korenje mu se irilo na velikom prostoru i bilo je sigurno da ide duboko u zemlju. Kronja hrasta bila je bogata, velika i bacala je ogromnu senku. Kada je Naftali ugledao dinovski hrast, koji je bio najstariji od svih hrastova u toj oblasti, palo mu je na pamet: teta to hrast nema usta da pria prie!

Taj hrast iveo je uz mnoge generacije. Moda ak i u vreme kada su idolopoklonici jo iveli u Poljskoj. Sigurno je pamtio doba kada su Jevreji doli u poljsku iz nemakih drava u kojima su proganjani i kada im je poljski kralj Kazimije I otvorio vrata zemlje. Naftali je odjednom shvatio da je umoran od lutanja. Kako je zavideo hrastu to je tako dugo stajao na jednom mestu, duboko ukorenjen u boju zemlju. Prvi put u ivotu Naftali je osetio potrebu da se skrasi. Mislio je i na svog konja. Sus se nesumnjivo umorio od teglenja po putevima. Dobro bi mu dolo malo odmora za nekoliko preostalih godina.

Dok je Naftali tako razmiljao naiao je vlasnik imanja, reb Falik, u ezama. Zaustavio je eze blizu Naftalija i rekao: Vidim da si potpuno zanet mislima. Kai mi o emu misli.

Naftali je najpre hteo da kae rebu Faliku da mnotvo glupavih misli prolazi kroz oveju glavu i da se ne mogu sve izraziti. Ali, posle je pomislio: Zato da mu ne kaem istinu?

Reb Falik je izgledao kao ovek dobra srca. Imao je srebrnobelu bradu i oi koje su pokazivale mudrost i dobrotu koje ponekad dolaze s godinama. Naftali je rekao: Ako ima strpljenja ispriau ti.

Da, imam strpljenja. Sedi u eze. Idem da se provozam i hou da ujem o emu misli ovek poznat po svom pripovedanju.

Naftali se popeo u eze. Konji upregnuti u eze ili su polako i Naftali je ispriao rebu Faliku priu o svom ivotu, kao i ono o emu je razmiljao kada je ugledao divovski hrast. Rekao mu je sve i nije nita preutao.

Kada je Naftali zavrio, reb Falik je rekao: Dragi moj Naftali, lako mogu da ispunim sve tvoje elje i matanja. Ja sam, kao to zna, star ovek. Moja ena je umrla pre izvesnog vremena. Moja deca ive u velikim gradovima. Volim da sluam prie i znam mnogo pria koje bih hteo da ispriam. Ako eli, dozvoliu ti da sazida kuu u senci hrasta i moe u nioj ostati do sam ja iv i dok si ti iv. Za tvog konja u izgraditi talu blizu kue i oboje moete da proivite svoje ivote u miru. Da, ti si u pravu. Ne moe veno lutati. Doe vreme kada svako poeli da se skrasi i da uiva u arima mira.

Kada je Naftali zauo te rei obuzela ga je velika radost. Zahvaljivao je rebu Faliku, ali je reb Falik rekao: Ne treba toliko da mi zahvaljuje. Ja imam mnogo seljaka i slugu, ali nemam nikog s kim bih mogao da priam. Biemo prijatelji i priaemo jedan drugom mnogo pria. ta je, uostalom, ivot? Budunost jo nije dola, a ovek ne moe da je predvidi. Sadanjost je tek trenutak, a prolost je jedna duga pria. Oni koji ne priaju prie i ne sluaju prie, ive samo u trenutku, a to nije dovoljno.

VObeanje reba Falika nije bilo samo obeanje. Odmah sutradan naredio je svojim ljudima da sagrade kuu za Naftalija pripovedaa. Na imanju nije nedostajalo ni grae ni graditelja. Kad je Naftali video planove za kuu postao je uznemiren. Njemu je bila potrebna mala kua i tala za Susa. A planovi su pokazivali da se radi o velikoj kui sa mnogo soba. Naftali je upitao reba Falika zato se gradi tako velika kua. a reb Falik ie odgovorio:

Bie ti potrebna.

Zato? pitao je Naftali.Tajna je postepeno otkrivena. Tokom svog ivota reb Falik je sakupio mnogo knjiga, toliko mnogo da za njih vie nije imao mesta u njegovoj velikoj kui i mnogo knjiga bilo je smeteno u podrumu i na tavanu. Osim toga, u svojim razgovorima sa rebom Falikom Naftali je rekao da ima mnogo svojih pria i pria koje su mu kazivali drugi zabeleenih na hartiji i da je sakupio prilino rukopisa, ali da nije mogao da ih tampa zato to su tampari u Lublinu i drugim velikim gradovima traili mnogo novca, a broj kupaca u Poljskoj nije bio toliki da bi mogao da pokrije trokove.

Pored Naftalijeve kue reb Falik je sagradio tampariju. Naruio je slova iz Lublina (u to doba nisu postojale tamparske maine), kao i runu presu. Od sada e Naftali moi sam da tampa knjige. Kada je uo ta reb Falik ini za njega, Naftali nije mogao da veruje svojim uima. Rekao je: Od svih pria koje sam ikada uo, ova je daleko najlepa.

Tog istog leta sve je bilo spremno kua, biblioteka, tamparija. Zima je dola rano. Odmah posle Sukota poele su kie, a usledio je sneg. Zimi ima malo posla na imanju. Seljaci sede u svojim kolibama i greju se pored pei ili odlaze u krmu. Reb Falik i Naftali provodili su zajedno mnogo vremena. Sam reb Falik bio je riznica pria. Sreo je mnoge poznate plemie. U svoje vreme posveivao je uvene sajmove u Dancigu, Lajpcigu i Amsterdamu. ak je i u Svetu zemlju putovao i video Zapadni zid, Mahpelahovu peinu, Rahelin grob. Reb Falik je kazivao mnogo pria i Naftali ih je beleio.

Susova tala bila je prevelika za jednog konja. Reb Falik imao je na imanju prilian broj ostarelih konja koji vie nisu mogli da rade i Sus nije bio sam. Povremeno bi Naftali svraao u talu da obie svog voljenog Susa i video bi ga kako savija glavu ulevo ili udesno prema drugom konju i Naftaliju se inilo da on slua prie koje mu drugi konji priaju, ili da njima pria neku svoju priu. Istina je da konji ne mogu da govore, ali boja stvorenja mogu se razumeti bez rei.

Te zime Naftali je zapisao mnogo pria svojih i onih koje je uo od reba Falika. Odtampao ih je na runoj presi. Ponekad bi, kada je sunce sijalo preko srebrnog snega, upregao Susa i nekog drugog konja u sanke i putovao do oblinjih gradia da bi prodavao svoje prie, ili ih poklanjao onima koji nisu mogli da ih kupe. Povremeno bi i reb Falik iao s njim. Spavali su u krmama i provodili vreme sa trgovcima, zemljoposednicima i hasidima koji su putovali u posete svojim rabinima. Svaki od njih znao je po neku priu i Naftali ih je beleio ili pamtio.

Zima je prola a da Naftali nije ni primetio. Na Pashu, na imanju su se okupili sinovi, keri i unuci reba Falika i ponovo je Naftali sluao udesne prie o Varavi, Krakovu, ak i o Berlinu, Parizu i Londonu. Kraljevi su ratovali, ali naunici su pravili najrazliitija otkria. Astronomi su pronalazili zvezde, planete, komete. Arheolozi su iskopavali ruevine starih gradova. Hemiari su otkrivali nove elemente. U svim zemljama postavljale su se ine za eleznicu. Gradili su se muzeji, biblioteke, pozorita. Istoriari su otkrivali zapise iz prolosti. U svim zemljama pisci su opisivali ivot i ljude meu kojima su iveli. Ljudski rod nije mogao i nije hteo da zaboravi svoju prolost. Istorija sveta postajala je sve bogatija.

Tog prolea dogodilo se neto to je Naftali oekivao i od ega je strepeo. Sus se razboleo i prestao je da jede. Napolju je sijalo sunce i Naftali je vodio Susa da pase na mestu gde je rasla svea zelena trava posuta cveem. Sus je leao na suncu, gledao travu i cvee, ali vie nije pasao. U njegovim oima ogledao se mir, mir bia koje je proivelo svoje godine i koje je spremno da zakljui svoj boravak na zemlji.

Jednog popodneva kada je Naftali poao da obie Susa, video je da je njegov voljeni Sus mrtav. Naftali nije mogao da zadri suze. Sus je bio deo njegovog ivota.

Naftali je iskopao grob za Susa nedaleko od starog hrasta gde je Sus umro, i pokopao ga. Kao znak nad grobom zabo je u zemlju bi koji nikada nije upotrebio. Njegova drka bila je od hrastovine.

Na svoje uenje Naftali je posle nekoliko nedelja primetio da je bi oiveo. Drka je pustila korenje u zemlju u kojoj je poivao Sus i olistala. Nad Susom je raslo drvo, novi hrast koji je iz Susa crpeo sokove. Vremenom su iz stabla izrasle mlade grane na kojima su pevale ptice i u kojima su svijale gnezda. Naftali je jedva mogao da veruje da je njegov stari isueni tap imao u sebi dovoljno ivota da raste i pupi. Naftali je to smatrao udom. Kada je drvo poraslo, Naftali je u njegovoj kori urezao Susovo ime i datume njegovog roenja i smrti.

Da, bia umiru, ali to ne okonava istoriju sveta. Cela zemlja, sve zvezde, sve planete, sve komete predstavljaju jednu boansku istoriju, jedan izvor ivota, jednu beskrajnu i udesnu priu koju zna jedino Bog.

Posle nekoliko godina umro je reb Falik, a kasnije je umro i Naftali, pripoveda. Tada je ve bio uven po svojim knjigama ne samo u Poljskoj, ve i u drugim zemljama. Pre svoje smrti Naftali je zatraio da ga sahrane ispod mladog hrasta koji je rastao nad Susovim grobom, i ije su grane dodirivale stari hrast. Na nadgrobnoj ploi na Naftalijevom grobu bile su urezane ove rei iz Svetog pisma:DIVNI I UMILNI ZA IVOTA

NI U SMRTI

NISU RASTAVLJENI.

Dalfunka, gde bogati ive veno

Dogodilo se to u Helmu, gradu budala. Gde bi se inae i moglo dogoditi? Jednog zimskog jutra u zgradi zajednice sedeli su za dugakim stolom Gronam Vo, najmudriji ovek u Helmu, i njegovih pet mudraca, Leki Mamlaz, Zajnvel mokljan, Trajtl Luda, Sender Magarac i mendrik Tikvan. Sva estorica izgledala su umorno i imala su crvene oi od nespavanja. Sedam dana i sedam noi razmiljali su o problemu koji nisu mogli da ree. Blagajna grada Helma bila je prazna. Mnogo nedelja Gronam Vo i njegovi mudraci nisu dobijali platu.

Mada nije bila Hanuka, lemiel posluitelj sedeo je na drugom kraju stola i vrteo igru. Iznenada su se otvorila vrata i uao je Zalman Tupan. Gronam i mudraci pogledali su ga iznenaeno, Zalman Tupan nikad nije dolazio u zajednicu da mu ne bi raspisali veliki porez.

Dobro jutro, Groname Vole. Dobro jutro, mudraci pozdravio ih je sveano Zalman Tupan.

Dobro jutro tebi, Zalmane Tupane odgovorili su svi u horu. ta te je nagnalo na ovako ranu posetu?

Doao sam da od vas traim savet rekao je Zalman Tupan. Ako bude dobar, dau zajednici dve hiljade zlatnika.

Kakav savet? pitao je Gronam Vo.

Svi znate da sam navrio osamdesetu. Znate takoe da niko ne ivi veno. Ali ja, Zalman Tupan, elim da ivim veno. Voleo bih da veno jedem meso u sosu, da pijem aj sa demom, kafu sa cikorijom, da veno puim moju dugu lulu. Ukratko, elim da ivim veno.

Da ivi veno! uskliknuli su Gronam Vo i njegovih pet mudraca. Kako se to moe?

Zato sam i doao kod vas rekao je Zalman. Ako mi kaete kako u moi veno da ivim, dobiete ono to sam obeao.

Izrekavi te rei,Zalman Tupan izvukao je vreu punu zlatnika i prosuo ih na sto.

Kada su Gronam i njegovi mudraci videli gomilu zlata, poeli su da mrmljaju. Zalman Tupan bio je poznat kao bednik. Gronam Vo odmah je upro kaiprstom o elo da bi duboko razmislio. Ostali mudraci uradili su isto. Posle dugog vremem Gronam Vo je rekao:

Dobro zna da je Helm najmudriji grad na svetu, i da sam ja, Gronam Vo, najmudriji ovek u Helmu, to znai da sam i najmudriji na svetu. Ali, ipak ti ne mogu dati savet koji trai. Nijedan ovek ne moe veno da ivi. ak ni ja, Gronam Vo, neu iveti veno.

ak ni Metuzalem nije iveo veno rekao je Leki Mamlaz.

Ni kralj Solomon nije iveo veno rekao je Zajnvel mokljan.

Ni na rabin nee iveti veno izgovorio je Trajtl Luda.

Ni lav ne ivi veni primetio je Sender Magarac.

Ni slon ne ivi veno rekao je mendrik Tikvan.

Sve je to tano, ali ja, Zalman Tupan, reio sam da ivim veno.Ako me ne posavetujete kako u to postii, neete dobiti ni pare.

Gronom Vo se upravo spremao da kae da mu je ao, kada je lemiel posluitelj isplazio jezik i upro palcem u vrh nosa, to je bio znak da hoe neto da kae.

ta hoe da kae, lemiel? pitao je Gronam Vo.

Smislio sam rekao je lemiel.

Smislio si? pitao je zaueno Gronam Vo.

Da, gospodaru. Evo kako stoji stvar. Prole delje nisam imao ceo dan ta da radim i poeo sam da pregledam optinske knjige koje se odnose na nae predgrae Dalfunku.

Dalfunku, u kojoj ivi sva sirotinja i svi prosjaci Helma? pitao je Gronam Vo.

Da, Dalfunku, rekao je lemiel. Kao to znate, u knjigama su imena svih onih koji su se rodi i umrli u poslednjih tri stotine godina. Kada sam pogledao spisak onih koji su umrli u Dalfunki, shvatio sam da tamo nikada nije umro nijedan bogata. To znai da bogati u Dalfunki ive veno. Stoga je moj savet da Zalman Tupan treba da kupi kuu u Dalfunki, da se tamo preseli, i da nikad ne umre. To je jednostavno.

Gronam Vo otvorio je usta i blenuo zabezeknu!

lemiel, dao si pravi savet. Ali, kako je to mogue? Jesi li ti pametniji od mene?

Niko nije pametniji od tebe, Groname Vole zapevala su u horu petorica muddraca.

Moje jedino objanjenje je da je, tokom ovih godina koliko sedi uz nas, deo nae mudrosti preao na tebe rekao je Gonam Vo.

Pre nego to vam dam toliki novac, moram da budem siguran da je savet pravi, odgovorio je Zalman Tupan. Sada u vam dati unapred deset zlatnika, a poto se preselim u Dalfunku i proivim veno, dau vam ostatak.

Ne moemo toliko da ekamo usprotivio se Gronam Vo. Isplati nam odmah.

Ili uzmite deset zlatnika, ili neete dobiti nita bio je uporan Zalman Tupan.

Dugo vremena su se Gronam Vo i njegovi mudraci pogaali sa Zalmanom Tupanom, ali je Zalman Tupan kao i uvek izgovorio poslednju. Dao je Gronamu Volu deset zlatnika i otiao.

Pet godina je Zalman Tupan iveo u Dalfunki, jeo meso u sosu, pio aj sa demom, kafu sa cikorijom, puio svoju dugu lulu i nije umirao. Groman Vo je esto traio ostatak, ali je Zalman Tupan uvek davao isti odgovor: ekaj da najpre ivim veno, a posle u da platim. Izgledalo je da je Zalman bio u pravu jer se jednog dana, posle est godina, razboleo i umro.

Kada je Gronam Vo uo loe vesti odmah je p zvao petoricu mudraca i mislili su duboko sedam dana i sedam noi zato je Zalman umro. Opet lemiel naao objanjenje. Pet godina Zalman nije radio nikakav posao, poto niko ne moe nita da zaradi u Dalfunki. Umesto toga, potroio je itavo bogatstvo na meso u sosu, kafu, duvan, cikoriju. Najverovatnije je postao siromaan i stoga umro kao i sav ostali siromani svet. Da bi veno iveo u Dalfunki, ovek mora da bude bogat kao Rotild rekao je lemiel.

Gronam Vo i petorica mudraca ponovo su zadivljeni njegovim otroumljem. Gronam Vo je hitno odaslao pisma Rotildovima pozivajui da to pre dou u Dalfunku i ponu da ive veno. Ali, prolazili su meseci, a Rotildovi nisu stizali. Ovaj put je Gronam Vo sam otkrio zato. Rekao je:

Bogati su takve cicije da e radije umreti jeftino u Londonu, Parizu ili Beu, nego da skupo u Dalfunki proive veno.

Pa ta emo sada? pitali su mudraci.

Moramo sami da se obogatimo.

Kako? pitali su mudraci.

Naravno tako to emo povisiti poreze siromasima u Helmu odgovorio je Gronam Vo.

lemiel je dao uobiajeni znak da hoe da govori. Hteo je da kae da prema njegovim poslednjim proraunima ni Rotildovi nisu dovoljno bogati; da veno ive u Dalfunki, ali je Gronam Vo rekao: lemiel, sve je kristalno jasno. Vie nam nisu trebni tvoji saveti. uti.

uti upao je Leki Mamlaz. Ti si samo posluitelj, a ne mudrac povikao je Zajnvel mokljan.

Ni pola od mudraca povikao je Trajt Luda. I nikada nee iveti veno uskliknuo je Sender Magarac.

Ni pola od venog dodao je mendrik Tikvan.

Poto su mu zabranili da govori i poto nije imao nita drugo da radi, lemiel je izvadio igru i poeo da je vrti. Dok se okretala, lemiel je mrmljao: Ako padne na levu stranu ja gubim, ako padne na desnu, vi dobijate.

Lantuh

Pria moje tetke Jentl

Leti, na sabat, posle glavnog obeda, kada bi moj tea Dozef legao da odrema, moja tetka Jentl volela je da pria prie. Moja tetka bi sela na klupu ispred kue, a maka Dvoa bi joj se pridruila. Na sabat bi maka dobijala ostatke od ruka komadie mesa i ribe. Dvoa bi se smestila podno tetkinih nogu: volela je da slua kako moja tetka pripoveda. Po nainu na koji je uljila ui i mirka oima, zelenim poput ogrozda, bilo je oigledi da je shvatala o emu tetka govori.

Za sabat je moja tetka oblaila haljinu sa ukrasima i kapu sa staklenim perlama i zelenim, crvenim i plavim trakama. Obino bi izala i moja majka i nae dve susetke, Riva i Sajndl. Poslednji bi se pojavio ja i seo na klupicu za noge. Osim to sam voleo da sluam prie tetke Jentl, pre ili kasnije dobio bih od nje sabatnje voe jabuku, kruku, ljive. Ponekad bi mi dala i sabatnji kola napravljen sa cimetom i suvim groem. Uvek je kada bi mi ga davala, govorila isto: Dae ti snage za uenje.

Ovaj put razgovor se vodio oko kunog demona ili duha po imenu lantuh. Tetka Jentl volela je da razgovara o duhovima, demonima, baucima, i uo sam je kako kae; Lantuh? Da, postoji takav duh. Danas ljudi ne veruju u takve stvari, ali u moje vreme znalo se da se sve ne moe objasniti razumom. Svet je pun tajni. Lantuh je avo, ali nije zao. On nikom ne ini naao. Naprotiv, on nastoji da pomogne lanovima domainstva koliko god moe. On je kao deo porodice. Obino je nevidljiv, ali ponekad se dogodi da se moe videti gde ivi? Nekad u podrumu, nekad u sklonitu za drva, nekad iza pei zajedno sa cvrcima. Lantusi vole cvrke. Donose im hranu i govore njihov jezik.

Tetka Jentl, kada porastem nauiu jezik cvraka upao sam ja.

Tetka Jentl se nasmeila svakom borom na svom licu. Dete moje, to nije jezik koji se moe nauiti. Jedino je kralj Solomon znao jezik ivotinja. On je mogao da razgovara sa lavovima, medvedima, vukovima, i sa pticama. Ali, vratimo se na lantuhe. U kui mojih roditelja postojao je lantuh.

Leti je stanovao u sklonitu za drava, a zimi iza pei. Nismo ga videli ali smog a ponekad uli. Lantuh nas je sve voleo. Jednom kad je moja sestra Keila kinula, on je rekao: Nazdravlje! Svi smo to uli. Lantuh nas je sve voleo, ali je najvie voleo moju sestru Keilu. Kada se Keila udala i otila da ivi kod muevljeve rodbine u Lublin ja sam tada bila osmogodinja devojica lantuh je poslednje veeri koju je ivela pod naim krovom doao da se oprosti od nje. Usred noi Keila je ula neko truptanje i vrata su se sama otvorila. Lantuh je doao do njenog kreveta i rekao u stihu:

Vrua supa, Topla supa, Tratinica, Papuica, Ja u plakati, A ti me se seti.Keila je bila tako uplaena da je zanemela. Poljubio ju je u elo i zatim je otiao. Dugo vremena je Keila leala zaprepaena, a zatim je upalila sveu. Keila je vrlo volela kola sa bademom. Kada je naa majka, neka poiva u miru, pravila kolae badema za Simhat Toru ili Purim, Keila bi pojela polovinu. I tako je upalila sveu, a na ebetu je leao kola od badema, vru kao da je tek izvaen iz penice. Poela je da plae i mi smo svi dotrali. Videla sam kola od badema svojim oima. Gde je lantuh doao do njega nemam pojma. Moda je neka domaica spremala kola od badema, pa je on odneo, a moda i sami znaju da ga naprave. Keila nije pojela kola, ve ga je negde sklonila pa je postao tvrd kao kamen.

U naem mestu Januvu iveo je uitelj koji je imao bolesnu enu i jedinicu ker, slepu od roenja. Iznenada je uitelj umro, a dve ene ostale su same i bespomone. U gradu su priali da dve sirotice treba smestiti u sirotinjski dom, ali ko eli da ide u sirotinjski dom? Sirotinja tamo spava na slami prostrtoj na podu, a i hrana nije naroita. Kada su slubenici doli da odvedu majku i ker u sirotinjski dom, obe su poele da jadikuju: Radije emo umreti, nego da trunemo u sirotitu!

Nikoga ne moete naterati da ide u sirotinjski dom. Slubenik je pomislio: Verovatno im je mu ostavio neto guldena, pa e se, dok im to bude trajalo, drati tako oholo. Kada dovoljno ogladne, zahvaljivae bogu to postoji takvo mesto kao to je sirotinjski dom.

Prolazili su dani i sedmice, a majka i ki se nisu predavale. Grad je postao radoznao ta one to misle? Majka je bila vezana za postelju a ki slepa. Postoje slepi ljudi koji mogu da se snau, ali uiteljeva ki zvala se Cirel nije kroila izvan sopstvenog dvorita. I sada mogu da je vidim: crvenkasta kosa, sjajno lice, skladni udovi. Oi su joj bile plave i izgledale zdrave, ali nije videla ba nita. Ljudi su poeli da se pitaju da nisu majka i ki imale vie novca nego to se pretpostavljalo, ali to nije moglo biti. Najpre, uitelj je bio siromaan, a zatim, ni majka ni ki nikada nisu naputale kuu. Nijedna od njih nikada nije viena u prodavnici. Onda, kako su dolazile do hrane, ak i ako su imale novca?

Drage moje, u njihovoj kui postojao je lantuh, i kada je video da je otiao hranitelj, i da su ene ostavljene bez dinara i bez potpore, on je na sebe preuzeo teret. Smejete se? Nemate emu. Donosio im je sve to im je bilo potrebno hleb, eer, haringe. Sve je to obavljao nou. Jednom je neki mladi prolazio pored njihove kue usred noi i uo kako neko cepa drva u dvoritu. Postao je sumnjiav. Ko jo cepa drva usred noi? Otvorio je kapiju dvorita i video sekiru u vazduhu i iverje kako leti, a nikog nije bilo. To je lantuh cepao drva za zimu. Sledeeg dana, kada je mladi kazao ono to je video, ljudi su mu se smejali. Verovatno si to sanjao, rekli su. Ali, to je bila istina.

Nekoliko nedelja kasnije neki brodski agent vraao se iz Lublina takoe usred noi. Proao je pored bunara i video kako se u njega sputa konopac i kako se kofa vode die. A u blizini nije bilo nikog. Odmah je shvatio da je to delo onog drutva bia noi. Ali brodski agent zvao se Meir David bio je snana linost i nije se dao lako zaplaiti. Uhvatio se za svoju ritualnu odeu, tiho izrecitovao Pouj, o Izrailje i zastao da vidi ta e s potom dogaati. Poto je nevidljivi izvukao jednu kofu vode, zahvatio je drugu, a zatim su dve kofe vode poele da se njiu, kao da ih na obranici nosi neki nevidljivi vodonoa. Meir David je sledio kofe do kue u kojoj su ivele udovica i njena slepa ki. Sledeeg dana brodski agent poao je rabinu i ispriao ono to je video sopstvenim oima; Taj Meir David bio je poten ovek i nije izmiljao stvari. U gradu su poele prie. Rabin je pozvao udovicu i njenu ker, ali je udovica bila suvie bolesna da bi dola. Nije mogla ni da govori. Ubrzo je umrla.

Slepa ki rekla je rabinu: Neko nas je snabdevao, ali ja ne znam ko je to. Mora biti da je bio aneo sa nebesa.

Ali, to nije bio aneo, ve lantuh. Poto je majka umrla ki je prodala kuu i otila da ivi kod nekih roaka u Galiciji.

A je li i lantuh otiao? pitala je naa susetka Riva.

Ko zna? Po pravilu, oni ne naputaju kuu rekla je tetka Jentl.

ive li veno? pitala je ajndl.

Niko ne ivi veno odgovorila je tetka Jentl. Nastala je tiina. Pogledao sam maku: zaspala je.Tetka Jentl se okrenula meni. Doneu ti sabatnje voe. Ako mladi hoe da prouava Toru, mora da odrava snagu. Donela mi je sabatnji kola i tri ljive.

Vee uoi Hanuke u Varavi

Ve dve nedelje Varava a moda i cela Poljska bila je obavijena hladnoom kakva nije viena godinama. Ali ja, dete koje jo nije bilo navrilo sedam godina, iao sam i dalje svako jutro u heder. Mi moji roditelji, moj stariji brat Doua, moja sestra Hindele, moj mlai brat Moe i ja iveli smo u ulici Krohmalna broj 10, a heder se nalazio u ulici Gibovskoj broj 5. Ujutro bi dolazio pomonik uitelja da me odvede u heder, a uvee bi me dovodio kui. Da bi me sauvala od mraza, majka me je umotavala u dva vunena dempera, dva para arapa i rukavice. Na glavu mi je naticala kapu koja je prekrivala moju crvenu kosu i zulufe; kada sam se pogledao u ogledalo nisam mogao da se prepoznam i isplazio sam se tom strancu.

Duga zimska no prola je prepuna snova. as sam sanjao da sam car, as da sam prosjak. Neki Ciganin oteo me je i zakljuao u podrum. Sanjao sam i daje leto i da etam sa oom, keri nae susetke Baele, po bati prepunoj cvea i ptica koje pevaju. Isplovio sam brodom na Vuslu, ali ubrzo su me uhvatili gusari i odveli na Madagaskar da me prodaju kao roba. Moji snovi bili su pomeani sa mojim matanjima priama koje mi je priala majka ili sam sam proitao.Zimsko jutro bilo je hladno, ali sunano. Nebo iznad krovova bilo je svetloplavo. Mada smo u pe stavljali ugalj i drva, preko noi su se na prozorima napravile are od mraza. Liile sun a drvee, ali ne ono koje je raslo u Poljskoj, ve pre na palme, smokve i rogaevo drvo, za koje je u Bibliji pisalo da rastu u Izraelu.

Obino sam ostajao u hederu do mraka, ali to vee bilo je vee uoi Hanuke i trebalo je da se kui vratim ranije. Voleo sam Hanuku bio je to jedini zimski praznik. Uvee, odmah posle slube, otac bi blagoslovio svee, majka bi ispekla pitu od krompira, ja bih dobio limenu igru i novac za praznik. Nisam mogao da doekam da se vratim kui.

Pre nego to sam otiao od kue, majka mi je dala papirnu kesu u kojoj su bili hleb i puter, sir i jedna jabuka. To mi je bilo za uinu. Uiteljev pomonik uzeo me je za ruku i poveo niz stepenice na ulicu. Majka ga je upozorila da me ne isputa. U tako velikom gradu dete se lako moe izgubiti. Ulice su bile pretrpane sankama i neke su me, boe sauvaj, lako mogle pregaziti. Bilo me je sramota to se majka toliko brinula. Poticala je iz malog grada i ljudi iz provincije zamiljali su strane opasnosti u velikom gradu. Ja sam doao u Varavu kada mi je bilo tri godine i smatrao sam sebe gradskim detetom. Mogao sam i sam da idem u heder, nije me trebalo tamo voditi. Zavideo sam svojim vrnjacima koji su dolazili sami. inilo mi se da mi se podsmevaju to me dovode kao neku bebu.

Gospode Boe, koliko su ulice izgledale drukije, prekrivene sveim snegom koji je napadao prekono. Sanke i peaci jo nisu stigli da ga ugaze, i on je bljetao na suncu, odbijajui, kao kristal, sve dugine boje. Jedno usamljeno drvo raslo je u naoj ulici i njegove gole grane bile su pokrivene ledenicama. Podseale su me na raskoni praznini svenjak. Prolazile su sanke, a zvonca na konjskim amovima su zvonila. Iz nozdrva ivotinja izlazila je para. Nanosi snega nalazili su se na krovovima i terasama. Ceo svet postao je beo, bogat i kao iz sna.II

Svakodnevno odlaenje u heder bilo mi je nalik na suenje. Drugi aci lako su sklapali prijateljstva. Obavljali su izmeu sebe najrazliitije tajanstvene razmene. Jedan deak je dao drugom srebrno dugme i u zamenu dobio zlatno. Tiho, da uitelj ne bi primetio, menjali su olovke, pera, a ponekad i okoladu i kolae koje su donosili od kua. Veina uenika bila su deca vlasnika radnji ili fabrika i ve su i sami bili mali poslovni ljudi. Roditelji su im iveli u bogatijim ulicama. Neki deaci donosili su svakog dana u heder drugu igraku olovne vojnike, zvidaljke, trube. Jedan deak imao je pero sa otvorom. Kada bi se pogledalo u otvor, video bi se Krakov. Drugi deak imao je muziku kutiju. Kada se okrene klju, poela bi da svira muzika. Jedan drugi deak imao je pravi sat. Veina je imala crnu kosu, neki su bili plavi, ali niko osim mene nije imao kosu crvenu kao plamen. Niti je neko drugi nosio tako duge zulufe kao ja. Bio sam rabinov sin i roditelji su me oblaili staromodno. Rastao sam u Varavi, ali sam izgledao kao provincijalac. Deaci su mi se podsmevali. ak su se i rugali nainu na koji sam izgovarao neke rei na jidiu. Osim toga, sa mnom nisu mogli da se menjaju. U heder nisam nosio nita drugo osim svog petoknjija.Uvek sam se stideo kada sam dolazio u heder i esto sam se molio Bogu da uini da to pre porastem i prestanem da budem dete. Ali, imao sam i neke trenutke zadovoljstva. Sva deca vole da sluaju ploe, a mene je bio glas da sam dobar pripoveda. Dodavao sam priama koje smo itali u Petoknjiju. U vreme Hanuke uitelj je sa nama proraivao deo koji se odnosio na Josifa i njegovu brau. Shvatao sam znaenje hebrejskih rei bolje od ostalih i ponavljao sam priu kao da sam tamo bio prisutan. Josifovi snovi postali su moji snovi. Braa su mi zavidela i prodala me u ropstvo Ismailcima, koji su me potom predali Egipanima. Putifar me je zatvorio u tamnicu, a kasnije sam postao faraonov vicekralj. Jakov, Josif, druga plemena, Laban, Rahela, Lija, Bilha, Zelfa - svi su mi bili bliski i poznati, kao moj sopstveni otac i majka, kao naa susetka Baele i njena ki, oa, sa kojom sam delio neizjavljenu ljubav. Dok sam sedeo u hederu nad Petoknjijem, eznuo sam za njom i njenim detinjastim reima, koje su za mene krile hiljade zadovoljstava... Oko tri smo zavrili i na uitelj, reb Moe Jichok, starina od osamdeset godina, spustio je tap i zeju apu sa remenom koju je koristio za ibanje loih aka i rekao nam da idemo kui. Uiteljev pomonik priao mi je i poeo, oklevajui:

Uvek govori da moe sam kui. Je li to istina?

Istina je. Nee se izgubiti?

Izgubiti? Mogao bih sam kui usred noi!

Imam neka posla i nemam vremena da te vodim kui. Mogu li da te pustim samog?

Da, da. . .

Nee rei roditeljima?

Da kaem? Nikad!

Obeava?

Kunem se svojim ritualnim resama.

Ne mora da se kune.

Ne bih rekao ni kad bi hteli da me ubiju.

Pa dobro. Idi pravo kui i ne zadravaj se. Reci im da sam te doveo do ulaza.

Dobro.

Uiteljev pomonik pomogao mi je da se obuem, da stavim kapu, rukavice, obujem kaljae. Drugi deaci su se smejali i rugali mi se. Zvali su me bebicom, maminim sinom, malim rabinom, razmaenkom. Jedan od njih mi se isplazio, drugi mi je pokazao ipak. Trei je rekao: On je Josif iz Biblije. Otac e mu napraviti kaput u mnogo boja...

III

Hteo sam da se pohvalim pred deacima da sam idem kui, ali je uiteljev pomonik pogodio moje misli, jer je stavio prst na usta.

Izaao sam na ulicu i prvi put se osetio kao odrastao. Kako su zimi dani bili kratki! Bilo je tek tri i etvrt, a nebo je ve bilo tamnoplavo. Nekoliko aka klizalo se na zaleenom jarku pokuavajui da napravi figuru koja se zvala mali obuar. Kada su videli da idem sam, poeli su da viu i da prave grimase i pokrete kao da e me pojuriti. Jedan od njih me je gaao grudvom. Brzo sam se udaljio od njih. Jedva su ekali priliku da se potuku i pokau svoju snagu. Zaustavio sam se pred jednim izlogom u ulici Gnojna. Mada je radnja pripadala Jevrejinu, u njoj su se prodavale kugle, zvonca, svetiljke i ukrasi koje nejevreji stavljaju na novogodinju jelku. Neki ovek koji je drao dugaki tap, palio je uline gasne svetiljke. ene su sedele u prolazima prodajui svoju robu kolae od krompira, piletinu sa grakom, topli pasulj, salie. Miris tih poslastica bio je izvrstan. Poeo sam da matam o tome ta bih inio kada bih imao milion rubalja. Kupio bih sve to i napravio pir za ou. Najeli bismo se okolade, alve i vozili sankama. Prestao bih da idem u heder i kod kue bi me uio rabin.

Bio sam do te mere obuzet svojim matarijama da nisam ni primetio da je poeo da pada sneg. Bio je gust, suv i zrnast kao so. Hvatao mi se na trepavicama. Uline svetiljke su bile prekrivene snegom i njihova svetlost postala je narandasta, plava, zelena, ljubiasta. To nije bio samo sneg pomean sa krupom. Sa neba su padali komadii leda i poeo je da duva jak vetar. Moda je to bio kraj sveta? Izgledalo mi je i da grmi i seva.

Poeo sam da trim i pao sam nekoliko puta. Podigao sam se i na svoj uas video da sam zabasao u neku drugu ulicu. Ovde uline svetiljke nisu bile na gas, ve na struju. Video sam trolejbus koji nisu vukli konji. Iz trole koja je izlazila sa krova i klizila po ici izbijale su plaviaste iskrice. Zaustavljao sam prolaznike i pitao ih gde sam, ali oni se nisu ovazirali na mene. Jedan mi je odgovorio, ali na poljskom, jeziku koji nikad nisam nauio. Jedva sam zadravao suze. Hteo sam da se vratim tamo odakle sam doao, ali sam se oigledno sve vie udaljavao. Proao sam pored jarko osvetljenih radnji i zgrada sa balkonima i stubovima kao na kraljevskoj palati. Odozgo je dopirala muzika, trgovci su sklanjali robu sa tezgi. Vetar je nosio marame, maramice, koulje i bluze, i one su se vijorile na vetru kao avolii. Ono ega sam se oduvek plaio oigledno se dogodilo zli duhovi su se u svom besu okrenuli protiv mene.

Vetar me je as gurao napred, as zaustavljao Podigao je skut mog kaputa i pokuao da me ponese uvis. Znao sam kuda oluja hoe da me odnese u Sodomu, iza planina Tame, u Azmodeusov zamak, na planinu Sair, gde je tlo od bakra a nebo od gvoa. eleo sam da prizovem Boga, da izgovorim neku molitvu, ali moje usne su zanemele, a nos mi je bio zaepljen. Hladnoa je prodirala kroz moj kaput, kroz oba dempera. Kapci su mi otekli i u beloj pustoi vie nisam mogao nita da vidim.

Iznenada sam zauo pisak i uzvike. Neko me je obuhvatio s lea, i napola me vukao, a napola nosio. Je li to bio neki demon, neki duh? ovek u dugakom kaputu sa crnom bradom koja je postala bela od snega i leda, vikao je na mene u besu: Kuda tri? Kuda e? Umalo te nije pregazio trolejbus.

Hteo sam da mu se zahvalim, ali nisam mogao da izgovorim ni re. ovek je upitao: Ko puta decu po ovakvoj meavi! Zar nema roditelje?

Ni danas ne znam zato, ali odgovorio sam:

Ne, ja sam siroe.

Siroe, a sa kim ivi?

Sa dedom.

Gde ivi tvoj deda?

Rekao sam lanu adresu ulica Krohmalna, broj 13.

ta radi ovde, kad stanuje u Krohmalnoj 13? Izgubio si se, a?

Ne.

Kuda ide?

Hteo sam da se molim, odgovorio sam, zaprepaen sopstvenom lai.

A u Krohmalnoj nema sinagoga, a? Vidim da si e izgubio. Odveu te kui.

Uzeo me je za ruku i poveo. Pitao je:

ta radi tvoj deda? Od ega ivi?

On je nosa, rekao sam. Rei su silazile sa mojih usta po sopstvenoj volji. Star ovek, a nosa? Zar jo ima snage za to? Jesi li gladan? Ne. Da. ekaj, uzeemo neto. Ili smo samo nekoliko minuta. Mislio sam da sam odlutao daleko od Krohmalne, ali sam je izenada ponovo ugledao. Hteo sam da uteknem od oveka i mojih lai, ali on me je vrsto drao za ruku. Rekao je: Ne pokuavaj da pobegne, deko. Siromatvo nije nesrea. Uveo me je u restoran. Proao sam pored njega malo ranije. I zimi i leti unutra je bio oblak pare i uvek se oseao miris prenog crnog luka, enjaka, mesa, supe, piva. Niu je tu svirala muzika. Jednom sam uo kako majka govori kako tu hrana nije strogo koer i da ga vode gangster, lopovi, bagra. Neki prostak se kladio da moe da pojede celu peenu gusku. Ostao mu je samo zalogaj kad mu je pripala muka, pa su ga odveli u bolnicu. Sada sam i ja bio u njemu. Pod je bio crno-beo, kao ahovska tabla. Snani mukarci i debele ene sedeli su za stolovima zastrtim crvenim aravima. Neki su jeli kuvano meso, neki pili pivo iz krigli. Svetlelo je mnogo gasnih lampi. Kelneri u belim keceljama nosili su ogromne posluavnike iznad glava gostiju. Bilo je i drugih prostorija; iz jedne je dopiralo pevanje, zvuk harmonike i pljeskanje ruku.

ovek sa kojim sam bio nije mogao da nae sto. Stajao je u guvi i govorio svima i nikom: Siroe. Umalo da ga pregaze. Gladan je, jadniak. Gotovo smrznut. Dajte mu neto za jelo. To je dobro delo!

Molio je u moje ime. Jo jednom sam pokuao da pobegnem, ali on me je vrsto drao. Zidovi su bili pokriveni crvenim tapetima i obloeni ogledalima, tako da sam se video u beskrajnom nizu.

Prila je jedna krupna ena i pitala mog dobroinitelja: Zato drite tog deaka? Je li neto uinio?

Uinio neto? Nije uinio nita. On je jadno gladno siroe.

Siroe? On je rabinov sin. Njegovi roditelji su ivi. Ba danas sam videla njegovu majku kod mesara,

Zar? Ali, on mi je rekao da je siroe i da mu je deda nosa.

Nosa? Zar je poludeo?

ovek je postao tako zbunjen da mi je pustio ruku. Zbrisao sam. U trenu sam ponovo bio napolju.

IV

Jedva sam prepoznao ulicu. Moj brat Doua esto je priao o Severnom polu i o tome da noi tamo traju est meseci. Ulica Krohmalna izgledala mi je kao Severni pol. Napadale su ogromne gomile snega. Na ivinjacima su se stvorile itave planine. Peaci su upadali u sneg. Oko ulinih svetiljki irila se priguena svetlost. Nebo je bilo nisko, ljubiasto, bez meseca i zvezda. Pokuao sam da trim plaei se da e me ovek uhvatiti i kazniti za moje lai. Poinio sam toliko mnogo grehova! Moji roditelji e uskoro otkriti da sam obmanuo oveka i da sam izigravao siroe. Saznae takoe i da me je uiteljev pomonik pustio da se sam vratim kui i da sam se izgubio. Deaci iz hedera imae zbog ega da mi se podsmevaju i izmiljae mi nove nadimke. Uiteljev pomonik postae moj neprijatelj.

Iznenada sam se setio prie koju mi je ispriao moj brat Doua o deaku koga su na Pashu poslali da otvori vrata proroku Eliji, a on je iezao. Posle mnogo godina vratio se kui kao odrastao ovek i profesor. Otiao je iz grada u kome su mu iveli roditelji u Varavu, a zatim u Berlin. Tamo su mu dobrostojei ljudi pomogli da se obrazuje. To je ono to bi i ja trebalo da uinim da pobegnem od kue! Proitao bih sve knjige o suncu, mesecu, zvezdama. Nauio bih kako se prave planine, reke, okeani i Severni pol. Moj otac je za sve imao isti odgovor:

Bog je stvorio sve. eleo je da prouavam samo verske knjige. Ali, svetovne knjige su oigledno sadravale drukija objanjenja.

Doua je esto govorio o nauci. Govorio je da uenje u hederu stvara neznalice. Priao je o teleskopu kroz koji se mogu videti planine i krateri na mesecu. Poto smo iveli u Varavi, mogao sam odmah da produim za Berlin. Znao sam da voz odlazi za Nemaku sa stanice Be. Jednostavno, ii u prugom dok ne stignem do Berlina. Ali, ta e raditi moji roditelji ako ne doem kui? I ta u sa oom? Strano e mi nedostajati. Pala mi je na um udnovata misao: moda e i oa pobei sa mnom. itao sam o devojkama i mladiima koji su pobegli zajedno zato to su se voleli. Istina, oni su i bili stariji, ali ja sam voleo ou. Mislio sam o njoj danju i sanjao o njoj nou. Uiemo zajedno u Berlinu i kada postanem profesor, venaemo se i vratiti u Varavu. Svi koji stanuju u Krohmalnoj izai e da nas pozdrave. Moja majka i oina majka e plakati i zagrliti se. Do tada e svi zaboraviti gluposti koje sam napravio danas. Deaci iz hedera koji su me gurkali i vreali doi e da ih ja uim nauci i filozofiji...

Stigao sam do ulaza u Krohmalnoj broj 10, ali umesto da odem kui, otiao sam kod oe. Morao sam da razgovaram sa njom! U mislima sam se molio Bogu da bude sama! Otac joj je radio u radnji, a majka joj je esto odlazila u kupovinu na bazar ili na ogovaranje kod svoje sestre. Ovaj put me je pratila srea. Pokucao sam i otvorila mi je oa. Izgledala je uplaena to me vidi i rekla je: O, samo se pogledaj! Beo kao Sneko Beli!

U oinoj kuhinji bilo je toplo i odmah sam poeo da joj izlaem plan. Sela je na stoliicu za noge. Bila je plavokosa, plavooka, a kosu je splela u pletenice. Bila je izuzetno bleda. Mada mi je bila vrnjakinja, izgledala je kao dete od pet godina. Igrala se sa lutkama i dobijala loe ocene u poljskoj koli u koju je ila. Nije znala dobro ni da ita ni da pie. Predloio sam joj da poe sa mnom u Berlin. oa me je mirno sasluala, a zatim upitala: ta emo jesti?

Zanemeo sam. Potpuno sam zaboravio da treba jesti.

Posle izvesnog vremena rekao sam: Poneemo hranu od kue.

A gde emo spavati?

Nisam znao ta da odgovorim. Put do Berlina e bez sumnje, trajati nedeljama. Leti se moe spavati napolju, ali zimi je suvie hladno. Za trenutak sam razmiljao o svojoj gluposti i o oinoj mudrosti. Odjednom su se otvorila vrata i ula je moja majka sa mojom sestrom, Hindele.

Hindele je uzviknula: Evo ga, mama! ta sam ti rekla!

Majka je zbunjeno gledala u mene: Znai, tu si... Traimo te ve dva sata. Pomislila sam, ko zna ta se desilo... I odjednom je prasnula: Neverno dete!

Znao sam vrlo dobro znaenje tog izraza neverni i pobunjeni sin. Prema zakonu Petonkjija, moji roditelji bi trebalo da me predaju gradskim starcima, koji e me osuditi na kamenovanje. Predstojalo je ispitivanje, a ja jo nisam smislio izgovore.

Moja sestra je rekla: ekali smo na tebe da bismo blagoslovili svece za Hanuku.

Gde si bio sve ovo vreme? Zar te nije uiteljev pomonik doveo, pitala je majka.

Jeste, doveo me je.

Kada? Zar sedi ovde dva sata?

Upravo je doao rekla je oa. Zato si se motao naokolo po ovakvoj meavi? Zato si doao ovamo umesto kui?

On hoe da zajedno idemo prugom rekla je oa, ne zato da me otkrije, ve jednostavno zato to nije nita shvatala.

Moja sestra je poela da se smeje: On hoe da pobegne sa malom oom! On je u ljubavi s njom!

Ne smej se, Hindele, ne smej se! rekla je majka. Muka mi je od ovog deteta!

Pogledaj ga, beo je kao kreda primetila je moja sestra.

Hajde! rekla je majka.

Uhvatila me je za kragnu i povela. Oekivao sam strogu kaznu, ali kada me je otac ugledao, samo se nasmeio i rekao: ekam da doe zbog sveca. Imam i poklon za tebe. Za njega nema nikakvih poklona uzviknula je majka. Bio je napolju na hladnoi sve vreme. ak me i ne pita gde sam ga nala! prila je ocu. Kod nae susetke Baele!

Ko je ta Baele! pitao je otac.

ena Abrahama Kaufmana.

ta e on tamo?

Imaju ker, neku malu budalu, i on hoe da pobegne s njom.

Otac je podigao obrve. Tako? Ali, Hanuka je. Ne elim da pokvarim praznik.

U ast praznika otac je obukao svoj somotski kaput. Bila je upaljena svetiljka na plafonu. Praznini svenjak bio je spreman. Crvena svea takozvani sekston stajala je na svom mestu. Otac je nasuo maslinovog ulja i baktao se sa fitiljem. Izgovorio je blagoslov i upalio svenjak sekstonom. Oeva crvena brada sjala je kao vatra. Iz depa je izvadio molitvenik sa drvenim koricama. Na prednjoj strani bio je reljef Zapadnog zida, a na poleini Mahpelehove peine.

Rekao je: Ovaj molitvenik je iz Izraela.

Iz Izraela?

Uzeo sam molitvenik drhtei i radostan. Nikada ranije nisam u ruci drao neki predmet koji je poticao iz te daleke i svete zemlje. Izgledalo mi je da iz nje dopire miris smokava, urmi, rogaa, karanfilia, kedrovine. Sve prie iz Svetog pisma u trenu su mi dole u misli: o Sodomi, o Mrtvom moru, o Rahelinom grobu, o Josifovim snovima, o merdevinama kojima se aneli sputaju i penju u nebesa, kao i o kralju Davidu, kralju Solomonu i kraljici od Sabe.Moja sestra Hindele je rekla:

Zato je on dobio poklon? A zatim dodala: Najgori pas dobija najbolju kost.

Videe, ovaj deak e nas osramotiti i unesreiti poalila se majka. Uopte ne verujem da ga je doveo uiteljev pomonik. On ga uvek dovodi u kuu.

Dobro, praznik je, praznik! rekao je otac i nama i sebi.

Tako e ga razmaziti da e postati potpuno divalj upozorila je majka.

Uz boju pomo odrae u pristojnog oveka rekao je otac. Okrenuo se meni:

Moli se iz ove knjige. Sve to potie iz Izraela je sveto. Ovaj zid je ostatak Svetog hrama, koji su razorili zli ljudi. Boansko prisustvo tamo veno vlada. Jevreji su greili, zato je hram razoren. Ali, Svemogui je milostiv. On je na Otac, a mi smo Njegova deca. Ako Bog tako hoe, Mesija e doi i mi emo se vratiti u svoju otadbinu. Vatreni hram spustie se na Jerusalim. Mrtvi e uskrsnuti. Nai dedovi i pradedovi i sve generacije ponovo e iveti. Svetlost sunca bie sedam puta sjajnija nego danas. Sveci e sedeti sa krunama na glavama i prouavati tajne Tore.

Mama, ohladie se kolai od krompira rekla je Hindele.

O, da!

Majka i sestra vratile su se u kuhinju.

Gde si bio? pitao je otac. Napolju je mraz. Mogao si da se prehladi, Boe sauvaj. Bolje bi bilo da gleda u svetu knjigu.

Tata, voleo bih da uim nauku rekao sam zapanjen sopstvenim recima.

Nauku? Kakvu nauku?

Zato je leti toplo, a zimi hladno. Koliko je visoko Mesec i ta se dogaa na zvezdama. Koliko je duboka zemlja i koliko je dugako nebo. Sve... sve...

Celokupno znanje sadrano je u Tori odgovorio je otac. Svako slovo Tore ima u sebi bezbrojne tajne i neizmernu dubinu. Oni koji prouavaju kabalu dolaze do vee istine nego filozofi.

Tata, naui me kabalu.

Kabala nije za deake. Ne moe prouavati kabalu pre nego to napuni trideset godina.

Hou sada!

ekaj, jo si dete. ta si radio kod suseda? Ko je ta devojica? Poto je budala, ta e ti?

Ona nije budala.

Je 1? Onda ta je?

Ona je dobra. Deaci u hederu me vreaju, a ona je dobra prema meni. Kada porastem, oeniu se njom rekao sam, zbunjen sopstvenim reima. Kao da je iz mene govorio zli duh. Obuzeo me je strah.

Otac se nasmeio, ali se odmah uozbiljio. Sve se reava na nebu. Pria se da etrdeset dana pre nego to se neko rodi, aneo na nebu objavljuje: Ki tog i tog udae se za sina toga i toga. Kako se ona zove?

oa.

oa? Imao sam tetku ou. Bila je moja tetka i tvoja baba.

Gde ona ivi?

Tetka oa? Na nebu, u raju. Bila je svetica. Poseivala je rabina iz Belca, a on joj je ustupao poasno mesto za trpezom. Pod starost je otila u Izrael i tamo je umrla. O, imam jo jedan poklon za tebe, igru.

Vrata su se otvorila i majka i Hindele unele su kola od krompira. Tokom kratkog odsustva u kuhinji majino lice se opustilo. Moja sestra se smeila. Pokazao sam majci sjajnu, novu igru, a ona mi je uputila otar pogled.

Izgubio si se, zar ne?Hteo sam da poreknem, ali nisam mogao da govorim od tolike sree. Osim toga, ona je znala sve, kao proroica. esto mi je itala misli. Njene velike sive oi kao da su govorile: Znam sve tvoje trikove, ali te ipak volim.

Lude iz Helma i glupi saranU Helmu, gradu budala, svaka domaica kupila je ribu za sabat. Bogati su kupili velike ribe, siromani male. Kupljene su u etvrtak, u petak spremljene, a pojedene na sabat.

U etvrtak ujutru otvorila su se vrata na kui voe zajednice Helma, Gronama Vola, i uao je Zajnvel mokljan, nosei vedro puno vode. U njemu je bio veliki, ivi aran.

ta je to? pitao je Gronam.

Poklon za tebe od mudrih ljudi Helme rekao je Zajnvel. Ovo je najvei aran koji je ikada uhvaen u Helmskom jezeru, i odluili smo da ti ga damo u znak potovanja prema tvojoj velikoj mudrosti.

Mnogo hvala odgovorio je Gronam Vo. Moja ena Jenta Pea, bie oarana. I ona i ja volimo arana. Proitao sam u jednoj knjizi da, poto pojede aranov mozak, ovek postaje pametniji, i mada smo mi u Helmu neizmerno pametni, poboljanje nikad nije naodmet. Ali, ekaj da ga poblie pogledam. Rekli su mi da duina aranovog repa pokazuje veliinu njegovog mozga.

Gronam Vo bio je poznat kao kratkovid, i kada se sagnuo ka vedru da poblie pogleda aranov rep, aran je uinio neto to je pokazalo da nije onoliko pametan koliko je Gronam smatrao. Podigao je rep i pljesnuo Gronama po licu.Gronam Vo je bio zapanjen. Ovako neto mi se nikada nije desilo uzviknuo je. Ne verujem da je ovaj aran uhvaen u Helmskom jezeru. Helmski aran ne bi tako postupio.

To je najzloudnija riba koju sam video u ivotu, sloio se Zajnvel mokljan.

Mada je Helm veliki grad, u njemu vesti brzo putuju. Za tren oka ostali mudraci iz Helma okupili su se u kui svog voe, Gronama Vola. Doao je Trajtel Luda, i Sender Magarac, mendrik Tikvan i Leki Mamlaz. Gronam Vo je rekao: Ovu ribu neu pojesti na sabat. Ovaj aran je budala, i zloudan do krajnosti. Ako ga pojedem, mogao bih postati gluplji, umesto pametniji.

Pa ta emo onda s njim? pitao je Zajnvel mokljan.

Gronam Vo stavio je prst na elo u znak da duboko razmilja. Posle izvesnog vremena objavio je: Ni jedan ovek i ni jedna ivotinja u Helmu ne srne da udari Gronama Vola. Ovaj aran mora biti kanjen.

Kako emo ga kazniti? pitao je Trajtel Luda. Ionako sve ribe ubijaju, a riba se ne moe ubiti dva puta.

On nee biti ubijen kao ostale ribe rekao je Sender Magarac. On mora umreti na drukiji nain, da bi se pokazalo da niko ne sme udariti naeg voljenog mudraca, Gronama Vola, nekanjeno.

Kakvom emo ga smru kazniti? pitao se mendrik Tikvan. Zato ga ne bismo jednostavno zatvorili?

U Helmu ne postoji zatvor za ribe rekao ie Zajnvel mokljan. Bilo bi suvie dugo ekati da se izgradi.

Moda bismo ga mogli obesity predloio je Leki Mamlaz. Kako emo obesiti arana? hteo je da zna Sender Magarac. Mogue je obesiti nekog ko ima vrat, a poto aran nema vrat, kako emo njega da obesimo?

Moj predlog je da ga ivog bacimo psima, rekao je Trajtl Luda.

To nije reenje odgovorio je Gronam Vo. Nai psi su pametni i skromni, ali ako pojedu ovog arana mogu postati glupi i zli kao on.

Pa ta emo onda? upitali su svi mudraci.

Ovaj sluaj zahteva podue razmatranje odluio je Gronam Vo. Ostavimo arana u vedru i razmotrimo stvar onoliko dugo koliko bude potrebno. Poto sam najmudriji ovek u Helmu, ne mogu dozvoliti sebi da izreknem kaznu koja nee izazvati divljenje kod svih stanovnika Helma.

Ukoliko aran ostane suvie dugo u vedru mogao bi uginuti objasnio je Zajnvel mokljan, nekadanji trgovac ribom. Da bi ga odrali u ivotu moramo ga staviti u veliko bure i esto menjati vodu. Moramo ga takoe i dobro hraniti.

U pravu si, Zajnvele, rekao mu je Gronam Vo. Idi i nai najvee bure u Helmu i staraj se da aran bude iv i zdrav do dana suenja. Kada odluim, javiu vam.

Naravno, Gronamove rei bile su zakon u Helmu. Petorica mudraca pola su i nala najvee bure u Helmu, napunila ga svezom vodom, i stavila arana zloinca u njega, zajedno sa mrvicama hleba, ale i drugih sitnica koje bi aran moda voleo da pojede. lemiel, Gronamov telohranitelj, bio je postavljen pored bureta kao straar, da neka pohlepna ena iz Helma ne bi iskoristila uhapenog arana za pripremanje sabatnje ribe.

Ispalo je da Gronam Vo ima da odluuje o mnogim drugim stvarima, pa je stalno odlagao presudu. aran nije izgledao nestrpljiv. Jeo je, plivao u buretu, ak je postao deblji, ne shvatajui da mu nad glavom visi otra kazna. lemiel mu je esto menjao vodu, zato to su mu rekli da e ako aran umre, to biti in nepotovanja prema Gronamu Volu i Helmskom sudu. Jukel, vodonoa, zaraivao je svakog dana gro vie, donosei vodu za arana. Neki stanovnici Helma, protivnici Gronama Vola, irili su glasine da Gronam ne moe da pronae najbolji nain da kazni arana i da eka da on umre prirodnom smru. Ali, kao i obino, ekalo ih je razoaranje. Jednog jutra, posle otprilike pola godine, presuda je objavljena, a kada je objavljena Helm je bio zateen. arana je trebalo udaviti.Gronam Vo je ve bio doneo mnogo mudrih presuda, ali ni jedna nije bila ovako mudra. ak su i njegovi neprijatelji bili zadivljeni ovom lukavom kaznom. Davljenje je prava smrt za bezonog arana, dugog repa i malog mozga.

Tog dana na jezeru se okupila cela helmska zajednica, da bi prisustvovala izvrenju kazne. aran, koji je postao gotovo dva puta vei, donesen je do jezera u kolima kojima su najgori kriminalci voeni u smrt. Doboari su udarali u doboe. Trube su svirale. Helmski delat podigao je tekog arana i bacio ga u jezero sa velikim pljes!

Uzvik se izvio iz grla graana Helma. Dole aran izdajica! Neka ivi Gronam Vo! Ura!

Gronama su podigle njegove pristalice i odnele ga do kue, pevajui hvalospeve. Nekoliko helmskih devojaka zasulo ga je cveem. ak je i Jente Pea, njegova ena, koja ga je esto kudila i ak se usuivala da ga zove budalom, izgledala zadivljena njegovom ogromnom pameu.

U Helmu je, kao i svuda, bilo zavidljivaca koji su svakom nalazili manu, ioni su se poeli da govore da nema dokaza da se saran stvarno udavio.

Zato bi se aran udavio u jezeru? pitali su oni. Dok svakog petka ubijaju hiljade nevinih riba, govorili su oni, glupi aran iveo je udobno mesecima na raun onih koji uredno plaaju porez i zatim je zdrav zdravcat vraen u jezero, gde se smeje helmskoj pravdi.Ali, samo je nekoliko ljudi ulo ove neprijateljske rei. Oni su ukazali da su proli meseci, a da aran nije ponovo uhvaen, to je bio siguran znak da je mrtav. Tano je da je aran mogao odluiti da bude oprezan i da izbegava ribarske mree. Ali, kako je glupi saran koji je udario Gronama Vola, mogao biti tako rnudar?

Ipak, da bi se osigurali, helmski mudraci izdali su objavu da e, u sluaju da je zli aran odbio da se udavi i da ponovo bude uhvaen, za njega biti podignut poseban zatvor, bazen u kome e biti zatoen do kraja ivota.

Objava je bila tampana u zvaninim helmskim novinama, a potpisali su je Gronam Vo i njegovih pet mudraca Trajtl Luda, Sender Magarac, mendrik Tikvan, Zajnvel mokljan i Leki Mamlaz.

Lemel i Cipa

Ovu priu ispriala mi je moja majka, i ja je ovde ponavljam re po re, to tanije mogu.

iveo jednom dobrostojei seljak po imenu Tobijas, i on i njegova ena Lea imali su ker, Cipu, budalu kakva se nije mogla nai u celoj oblasti. Kada je Cipa porasla, provodadije su poele da joj dolaze, ali im bi se budui mladoenja pojavio da je vidi i ona poela da govori gluposti, on bi umakao. Izgledalo je da e Cipa ostati stara devojka.

Otac i majka poli su da potrae savet od rabina, koji im je rekao: Brakovi se sklapaju na nebu. Poto je Cipa budala, nebo e joj sigurno poslati budalastog mladoenju. Raspitajte se postoji li mladi koji je vea luda od vae keri, a kada se dve budale venaju, bie srene zajedno.

Roditelji su bili zadovoljni savetom. Poli su provodadiji i rekli mu da potrai najveu budalu u lublinskom okrugu za njihovu ker. Obeali su provodadiji dva puta vie od onoga to se inae daje za posredovanje pri venanjima. Provodadija je znao da ni u jednom gradu nema vie budala nego u Helmu, i tamo se i uputio.

Doao je do jedne kue i ugledao pred njom mladia koji je plakao. Provodadija je upitao: Mladiu, zato plae?

A mladi je rekao: Moja majka je napravila punu erpu mesa za evuot. Kada je otila da kupi sos za meso, upozorila me je: Lemele, nemoj jesti meso pre evuota. Obeao sam joj da neu, ali onog trenutka kada je napustila kuu, osetio sam stranu potrebu za mesom. Pojeo sam jedan komad, pa sam osetio stranu potrebu za jo jednim, i jo jednim i u tren oka smazao sam celu erpu. Bio sam tako zauzet jedenjem da nisam ni primetio da me maka posmatra. I sada se strano plaim da e, kada se majka vrati, maka to da joj kae i majka e me unuti i govoriti mi sve ono to mi i inae govori da sam budala, glupan, zvekan, tikvan, cepanica, magarac.

Ovaj Lemel stvoren je za Cipu pomislio je provodadija.

Glasno je rekao: Ja znam maji jezik. Mogu da joj naredim da ne govori nita, a kada ja kaem maki da uti ona mora da slua, jer ja sam maji kralj.

Kada je uo ove rei, Lemel je poeo da igra od radosti. Provodadija je poeo da izgovara neke izmiljene rei prve koje su mu pale na pamet: Peemeekeelee.

Zatim je upitao: Lemele, da li bi se enio?

Naravno!

Imam pravu nevestu za tebe nema joj ravne na elom svetu. Zove se Cipa.

Ima li crvene obraze? pitao je Lemel. Volim devojke sa crvenim obrazima i dugim pletenicama.

Ima sve to eli.

Lemel je ponovo poeo da igra i tape rukama. U tom trenutku pojavila sa majka sa teglom sosa. Kada je videla sina kako igra, pitala je: Lemele, kakvo je slavlje po sredi?

A Lemel je odgovorio: Pojeo sam meso i plaio sam se da e ti maka rei, ali ovaj ovek joj je naredio da ne govori.

Budalo, glupane! povikala je majka. ta u s tobom? Koja e devojka poeleti takvog tupoglavca?

Majko, ve imam nevestu! povikao je Lemel. Zove se Cipa i ima duge obraze i crvene pletenice.

Posle nekoliko dana Lemel i Cipa napravili su svoje ugovore o pristanku na venanje. Poto nisu umeli da napiu svoja imena, Lemel se potpisao sa tri takice, a Cipa sa tri crtice. Lemel je dobio miraz od dve stotine guldena. Poto se Lemel nije razumevao u novac i nije znao da razlikuje banknote, Cipin otac umotao je novanice od pet guldena u beli papir, a novanice od deset guldena u plavi papir. Lemel je dobio i srebrni sat, ali poto nije znao brojke, kada bi hteo da zna koliko je sati, zaustavio bi nekog na ulici i pitao: Koliko je sati? i istovremeno bi dodao: Ne vidim, jer sam izgubio naoari. To mu je rekla majka da kae kao izgovor.

Kada je doao dan venanja, Cipa je poela gorko da plae. Njena majka je pitala: Cipa, zato plae?

A Cipa je odgovorila: Stid me je da se udam za nepoznatog oveka.

Majka je tada rekla: 1 ja sam se udala za nepoznatog oveka. Posle venanja mu i ena postaju bliski i vie nisu stranci.

Ali, Cipa se usprotivila: Ti si se, mama, udala za tatu, a ja treba da se udam za potpunog stranca.

Majka je rekla: Ti si Cipa velika budala, ali i tvoj mladoenja je budala i vi ete zajedno, ako bog tako eli, biti dve srene budale.

Posle podueg razgovora Cipa je pristala da je odvedu pod svadbeni baldahin.

Ubrzo posle venanja Cipin otac rekao je svom zetu: Lemele, otac ti je trgovac, ja sam trgovac, i elim da i ti bude trgovac. Dao sam ti miraz. Uloi ga u posao.

ta je to trgovac? pitao je Lemel, a njegov tast je rekao: Trgovac je neko ko kupuje jeftino a prodaje skupo. Tako zarauje. Uzmi miraz, idi u Lublin, i ako tamo naie na neku priliku, kupi to jeftinije moe, zatim se vrati ovamo i prodaj po visokoj ceni.

Lemel je uinio kako mu je tast naloio. Cipa mu je dala pile umotano u listove kupusa za put. U koiji je Lemel ogladneo i hteo da pojede pile, ali ono je bilo sirovo. Majka je rekla Cipi da muu spremi pile, ali poto nije rekla nita o kuvanju, Cipa je Lemelu dala sirovo pile.

Lemel je svratio u krmu. Bio je mnogo gladan. Pitali su ga ta eli a on je rekao: Dajte mi sve to imate, a ja u jesti dok se ne zasitim.

Reeno uinjeno. Najpre su mu dali au vina, pa jo jednu, zatim predjelo: kembie sa teleim noicama. Lemel je to pojeo sa mnogo hleba i rotkvica. Zatim su mu izneli iniju supe sa knedlama. Pojeo je sve i zatraio jo. Potom su pred Lemela izneli ogromnu porciju mesa sa kaom, kupusom, krompirima i argarepom. Lemel je pojeo sve i jo je bio gladan. Zatim su ga posluili kompotom od ljiva, jabuka, kruaka i suvog groa.Lemel je pojeo i to, ali glad nije utolio. l, na kraju, izneli su mu aj sa kolaem i medenjakom. Lemel je popio aj i pojeo kola, ali nekako ga je glad jo morila. Krmar mu je, rekao: Nadam se da ste sada siti.

Ali, Lemel je odgovorio: Ne, jo sam gladan.

Krmar je iz kredenca izvadio jedan kolai i rekao: Probajte ovo.

Lemel je pojeo kolai i odjednom je bio sit. Rekao je: Sada sam sit. Da sam znao da se mogu zasititi od jednog kolaia, ne bih naruivao sva ona jela.

Krmar je odmah video da ima posla sa glupanom. Bio je prevarant i rekao je: Sada je prekasno. Ali, ako ikada ponovo doete ovamo, dau vam jedan ovakav kolai i neete morati da naruujete nikakva jela. A sada, molim vas da platite.

Lemel je izvadio novanice umotane u beli papir i one umotane u plavi papir, i rekao: Jedan omot sadri novanice od pet guldena, a drugi novanice od deset guldena, ali se ne seam koji je koji.

Krmar je odvio omote, i poto je bio prevarant, rekao je Lemelu da su novanice od deset guldena novanice od pet guldena. Prevario je Lemela i pri vraanju kusura.

U Lublinu je Lemel iao od radnje do radnje u potrazi za pogodnom prilikom za kupovinu, ali nje nikako nije bilo. Leei nou u krevetu Lemel je razmiljao o udesnom kolaiu koji odmah zasiti oveka. Kada bih znao kako se prave ti kolai postao bih bogat, rekao je Lemel sebi. U Helmu nema dovoljno hrane, ljudi su gladni, i svako bi se radovao takvom kolau.

On sam bio je sit dvadeset etiri asa poto je pojeo taj kolai.

Sledeeg dana Lemel se uputio kui i zaustavio se u istoj krmi. Naruio je udesni kola, ali je krmar rekao: Upravo sam posluio poslednji. Ali, mogu vam prodati recept. Verujte mi, kada budete prodavali te kolae u Helmu, napraviete na njima veliku zaradu i postaete bogati kao Rotild.

Koliko kota recept?

Krmar je naveo visoku cenu, ali Lemel je shvatio da e pravljenjem kolaa povratiti sav novac koji e dati za recept, i da e jo i zaraditi. Tako je kupio recept. Poto je ve video da Lemel ne zna da ita i pie, niti da razlikuje novanice, krmar je napisao sledei recept:

Uzme se tri etvrt litre pajeg mleka, deset kilograma brana od gvoa, kilo i po sira od snega, pola kilograma masti od kremena, etvrt kile perja od crvene vrane i etvrt kile soka isceenog od bakra. Stavi sve u lonac napravljen od voska i pusti da krka tri dana i tri noi na vatri od krompirovog drveta. Posle tri dana od meavine se umesi testo, iseku kolaii noem napravljenim od putera i peku se u penici od leda dok ne postanu crveni, smei ili uti. Zatim se iskopa jama, sve baci u nju i iznad se postavi tabla na kojoj pie: POALJI LUDOG U VOJSKU PA SEDI KUI I PLAI.Kada je Lemel platio jelo i recept, jedva mu je ostalo za povratak kui. Ali, bio je zadovoljan obavljenim poslom.

Kada je doao kui i rekao Cipi za udesni kola, ona je poela da igra i pljeska. Ali, radost je bila kratkog veka. Kada je Lemelov tast stigao i proitao recept pobesneo je i povikao: Lemele, ti si prevaren!

Cipa je odmah poela da plae. Njena majka plakala je s njom.

Posle izvesnog vremena Lemel je rekao: Sve moje nevolje potiu otud to ne znam da itam. Moram da nauim da itam i to to pre.

Da, sine moj, rekao je Cipin otac. Trgovac mora da bude pismen.

Poto u selu nije bilo uitelja, Lemel je odluio da ide u Lublin da bi nauio da ita. Ponovo mu je tast dao novac za put i za asove. U Lublinu je Lemel poao u ulicu Levartov da potrai uitelja. Proao je pored radnje u ijem su izlogu bile izloene naoari. Pogledao je unutra i ugledao kupca koji je stavio naoare i pogledao u knjigu, a vlasnik je rekao: Moete li sada da itate?

Da, sada mogu dobro da itam, rekao je kupac.

Lemel je pomislio: Postoje za itanje dovoljno staviti naoari, zato bih traio uitelja?

Lemel nije bio naroito voljan da ui. eznuo je da se vrati kui, Cipi.

Uao je u radnju i rekao vlasniku: Dajte mi jedan par naoara za itanje.

Vlasnik ga je pitao kakve je nosio ranije a Lemel je odgovorio: Ne bih znao da kaem. Dajte mi jedne da probam.

Vlasnik mu je dao par naoari i otvorio mu knjigu.

Lemel je pogledao u knjigu i rekao: Ne mogu da itam. Dau vam jae rekao je vlasnik. Lemel je probao drugi par i rekao: I dalje ne mogu da itam.

Vlasnik mu je davao najrazliitije naoare, ali Lemel je stalno davao isti odgovor da i dalje ne moe da ita.

Posle izvesnog vremena vlasnik je upitao: Oprostite, ali da li vi uopte znate da itate? Da znam, ne bih bio ovde rekao je Lemel. U tom sluaju morate najpre ii kod uitelja da nauite da itate. Ne moete nauiti da itate time to ste stavili naoari rekao je vlasnik radnje.

Lemela je odgovor oneraspoloio. Spremao se da stavi naoari i poe kui. Posle izvesnog vremena shvatio je da ne moe bez Cipe. Strano mu je nedostajala. Poao je da nae uitelja ne toliko zbog toga da bi nauio da ita, koliko zbog toga da za njega napie pismo Cipi. Ubrzo je naao jednog. Kada ga je Lemel upitao koliko e mu dugo biti potrebno da ui, uitelj je rekao: Moda godina, ali ne manje od pola godine.

Lemel se veoma rastuio. Rekao je uitelju: Moete li mi napisati pismo? Hou da ga poaljem mojoj Cipi.

Da, mogu vam napisati pismo. Recite mi ta. Lemel je poeo da diktira:Draga Cipa,Ve sam u Lublinu. Mislio sam da u moi da itam ako stavim naoari, ali mi je vlasnik radnje rekao da tu naoari nee pomoi. Uitelj kae da e biti potrebno pola godine ili moda i cela godina da me naui da itam i da u morati sve vreme da ostanem u Lublinu. Draga Cipele, volim te toliko da, ako budem od tebe odvojen ijedan dan, mogu umreti od enje. Ako budem bez tebe pola godine umreu moda stotinu puta, ili i vie. Stoga sam odluio da se vratim kui, ako se moj tast, tvoj otac, saglasi. Nadam se da u nai neki posao za koji neu morati da budem pismen.Tvoj Lemel koji ezne

Kada je Cipa dobila pismo i kada joj ga je otac proitao, briznula je u pla i izdiktirala ovakvo pismo za Lemela:

Dragi Lemele,Kada me ne vidi jedan dan hoe da umre, a kada ja tebe ne vidim jedan minut, poludim. Da, dragi moj Lemele, vrati se. Ne treba mi pisac ve dobar mu, i kasnije, kua puna dece est deaka i est devojica. Otac e ti nai neki posao. Ne oklevaj, ve doi pravo kui, jer ako ti doe mrtav i zatekne mene ludu, to nee biti dobro ni za jedno od nas.Tvoja odana Cipa

Kada je uitelj Lemelu proitao Cipino pismo, on je briznuo u pla. Istog dana krenuo je kui. Pre nego to je uao u koiju, poao je na trnicu da kupi Cipi poklon. Uao je u radnju sa ogledalima sa namerom da joj kupi jedno. U isto vreme ispriao je vlasniku radnje sve to mu se dogaalo kako je prevaren sa kolaiem i kako nije mogao da ita sa naoarima.

Vlasnik radnje bio je obeenjak i nepoten ovek. Rekao je: Trebalo bi da bude vie takvih ljudi kao to si ti Lemele, i tvoja ena, Cipa. Posedujem tenost koja, kad je popije, ini da se ovek udvostrui, utrostrui, uetvorostrui. Da li bi voleo da postoji deset Lemela i deset Cipa koji bi se voleli? Jedan Lemel i jedna Cipa mogli bi po ceo dan biti kod kue, drugi par bi mogao ii u kupovinu, treri bi mogao da eta, etvrti da jede meso u kiselom sosu, a peti bi mogao ii u Lublin da naui da ita i pie.

Kako je to mogue? pitao je Lemel.

Ispij tenost pa e i sam videti.

Vlasnik radnje dao je Lemelu au obine vode i rekao mu da popije samo kap. Zatim je odveo Lemela u sobu gde su visila dva ogledala jedno naspram drugog, od kojih je jedno bilo blago nagnuto u jednu stranu. Kada je Lemel uao u sobu, ugledao je ne jednog Lemela, ve itav niz Lemela. Priao je drugom ogledalu i tamo takoe video mnogo Lemela.

Vlasnik radnje stajao je pored vrata i rekao: E, pa, jesam li te prevario?

O, ne mogu da verujem svojim oima, uskliknuo je Lemel. Koliko staje ta tenost?

Vrlo je skupa, rekao je vlasnik radnje. Ali, za tebe e biti jeftina. Daj mi sav novac koji ima, osim onog koji ti treba za put. Napravio si sjajnu kupovinu.

Lemel je odmah platio i vlasnik radnje dao mu je bocu napunjenu vodom. Rekao mu je: Potrebno je da ti i Cipa pijete samo po kap dnevno. Ova boca trajae vam godinama. Kad se potroi, moe uvek doi u Lublin i ja u ti je besplatno napuniti. ekaj, dau ti pismenu garanciju.

Vlasnik radnje doneo je komad hartije i napisao na njemu: Bog voli budale. Zato ih je i stvorio u tolikom broju.

Kada se Lemel vratio kui i kada je njegov tast video bocu sa vodom i proitao beleku, shvatio je da je Lemel ponovo prevaren.

Ali, kada je Lemel ugledao Cipu, njegova je radost bila tolika da je odmah zaboravio sve svoje nevolje. Poljubio je, vrsto zagrlio i povikao: Ne treba mi mnogo Cipa, jedna je dovoljna, ak i ako mene bude hiljadu!

Ni meni ne treba mnogo Lemela. Meni je dovoljan jedan, ak i ako mene bude milion! povikala je Cipa.

Da, i Lemel i Cipa bili su budale, ali su oseali vie ljubavi od svih mudraca. Posle izvesnog vremena Lemel je kupio konja i koije i postao koija. Za to mu nije bilo potrebno da zna da ita i pie. Vozio je putnike u Helm i iz Helma i svi su ga voleli zbog njegove tanosti, prijaznosti, i ljubavi koju je pokazivao prema konju. Cipa je poela da raa decu i rodila je Lemelu est deaka i est devojica. Deaci su se umetnuli na Cipu, a devojice na Lemela i svi su bili dobroudne budale, koje su nale u Helmu ivotne saputnike. Lemel i Cipa iveli su sreno do duboke starosti, dovoljno dugo da se nauivaju u svojim unucima, praunucima i ukununucima.

Maka koja je mislila da je pas i pas koji je mislio da je maka

Bio jednom siroti seljak po imenu Jan Skiba. iveo je sa enom i tri keri u kolibi koja je imala samo jednu prostoriju i slamnati krov, daleko od sela. U kui je bio krevet, klupa i pe, ali nije bilo ogledala. Ogledalo je bilo luksuz za sirotog seljaka. A i zato bi seljaku bilo potrebno ogledalo? Seljake ne zanima kako izgledaju.

Ali, ovaj seljak imao je u kolibi i maku i psa. Pas se zvao Burek, a maka Kot. Oboje su doli na svet iste sedmice. Ma koliko da je seljak imao malo hrane za sebe i svoju porodicu, nije dozvoljavao da njegov pas i njegova maka gladuju. Poto pas nikad nije video drugog psa i poto maka nikad nije videla drugu maku, ve su stalno gledali jedno drugo, pas je mislio da je maka, a maka je mislila da je pas. Istina, priroda im ba nije bila slina. Pas je lajao, a maka je mjaukala. Pas je gonio zeeve, a maka je lovila mieve. Ali, zar moraju sva bia biti kao mi? Ni seljakova deca nisu bila ista. Burek i Kot iveli su dobro, esto jeli iz iste posude i pokuavali da podraavaju jedno drugo. Kada je Burek lajao, i Kot je pokuavao da laje, a kada je Kot mjaukao, i Burek je pokuavao da mjaue. Kot je ponekad gonio zeeve, a Burek se trudio da uhvati mia.

Trgovci koji su kupovali ovas, kokoi, jaja, med, telad i sve ono to su seljaci u selu prodavali, nikad nisu svraali u kolibu Jana Skibe. Znali su da je Jan toliko siromaan da nema nita na prodaju. Ali, jednog dana tu je sluajno zabasao neki trgovac. Kada je uao i poeo da pokazuje svoju robu, ena i keri Jana Skibe bile su opinjene lepim drangulijama. Iz svoje torbe trgovac je izvadio ute perle, naunice, prstenje, broeve, raznobojne marame podvezice i ostale drangulije. Ali, ono to je ene najvie oaralo, bilo je ogledalo u drvenom ramu. Pitale su trgovca za cenu i on je rekao pola guldena, to je za sirote seljake bilo previe. Posle izvesnog vremena Marijana, ena Jana Skibe, predloila je trgovcu da mu meseno za ogledalo daje pet groa. Trgovac je oklevao. Ogledalo je zapremalo suvie prostora u vrei a uvek je postojala i opasnost da se slomi. Zato je odluio da pristane, uzeo prvu ratu od pet groa i ostavio ogledalo. esto je dolazio u taj kraj i znao je da su Skibe poteni ljudi. Postepeno e dobiti novac i jo e i zaraditi.

Ogledalo je u kolibu unelo uzbuenje. Do tada su Marijana i deca jedva kad i videle sebe. Pre nego to su stekle ogledalo, ogledale su se jedino u buretu sa vodom koje je stajalo pored vrata. Sada su mogle da se vide jasno i poele su da nalaze mane na svojim licima, mane koje ranije nisu primeivale. Marijana je bila lepa ali joj je nedostajao jedan prednji zub, i oseala je da je to ini runom. Jedna ki je otkrila da joj je nos suvie zatupast i irok, druga da joj je brada uska i dugaka, a trea da joj je lice osuto pegama. I Jan Siba bacio je za sebe pogled u ogledalo i bio je nezadovoljan uskim usnama i zubima, koji su trcali. Tog dana ene su bile toliko obuzete ogledalom da nisu skuvale veeru, nisu raspremile postelju i zanemarile su ostale kune obaveze. Marijana je ula da postoji zubar u velikom gradu koji e joj namestiti zub, ali to je bilo skupo. Devojke su pokuale da se meusobno tee da su lepe i da e nai mueve, ali nisu bile toliko radosne kao pre. Bile su zaraene tatinom gradskih devojaka. Ona sa irokim nosem stalno ga je stiskala prstima da bi postao ui; ona sa predugom bradom udarala je pesnicom ne bi li je skratila; ona sa pegama razmiljala je postoji li u gradu pomada koja bi ih uklonila. Ali, otkuda novac za vonju do grada? I otkud novac za pomadu? Prvi put je Skibina porodica duboko osetila svoje siromatvo i zavidela bogatima.

Ali, nisu bili pogoeni samo ovi lanovi porodice. I pas i maka bili su uznemireni ogledalom. Koliba je bila niska i ogledalo je visilo iznad klupe. Kada se maka popela na klupu i ugledala svoj lik u ogledalu, vrlo se zbunila. Nikad ranije nije videla takvu spodobu. Brkovi su joj se uspravili, poela je da mjaue na svoj lik i podigla je apu, ali i ona spodoba je mjaukala i podigla apu. Uskoro je i pas skoio na klupu i kada je ugledao drugog psa pobesneo je. Lajao je na drugog psa, ali i drugi pas je lajao i kezio zube. Burek i Kot su bili tako uznemireni da su se prvi put okrenuli jedno protiv drugog. Burek je ugrizao Kota za vrat, a Kot je njega ogrebao po njuki. Oboje su poeli da krvare, a na krv su se tako razjarili da su se umalo ubili i osakatili. lanovi porodice su ih jedva razdvojili. Poto je pas jai od make, bio je vezan u dvoritu, i zavijao je i dan i no. U svojoj patnji su pas i maka prestali da jedu.

Kada je Jan Skiba video kakvu je nevolju ogledalo donelo njegovoj porodici shvatio je da im ono nije ni potrebno. Zato bi se ovek gledao, rekao je on sebi kada moe gledati i diviti se nebu, suncu, mesecu, zvezdama, zemlji, umama, dolinama, rekama i biljkama? Skinuo je ogledalo sa zida i stavio ga u drvaru. Kada je trgovac doao po svoju ratu, Jan Skiba mu je vratio ogledalo i umesto njega kupio je enama marame i papue. Kada je ogledalo nestalo i Burek i Kot vratili su se u preanje stanje. Ponovo je Burek mislio da je maka, a Kot je bio siguran da je pas. Uprkos svim manama koje su na sebi pronale, devojke su se dobro udale. Svetenik iz sela uo je ta se dogodilo u Skibinoj kui i rekao je: Ogledalo pokazuje samo povrinu. Prava slika osobe je u elji nekog da pomogne sebi i svojoj porodici i, koliko je to mogue, onima oko sebe. To ogledalo otkriva duu oveka.

Kako se postaje velikCele noi sam sanjao. Svojih snova kasnije nisam mogao da se setim, ali mora da su to bili fantastini snovi, ispunjeni mladalakim vrednostima, poto sam se probudio jak i radostan. Sve mi je prualo zadovoljstvo umivanje hladnom vodom na esmi, oblaenje kaftana i odore, ak i molitva koju sam itao iz novog molitvenika tampanog krupnim slovima. Sa jedanaest godina ve sam shvatao znaenje hebrejskih rei Kako su lepi tvoji atori, Jakove, tvoja svetilita, o Izrailje. A ja u, u obilju tvoje ljubavi, doi u tvoj dom.

U mati sam stvarao slike grada Jerusalima i Svetog hrama. Mesija je doao i vaskrsenje se zbilo. Obukao sam haljine svetenika koji se sprema da prinese rtvu. Video sam oltar, sto sa hlebom, Zavetni koveg, heruvime sve u zlatu. A u daljini se prostirala planina Cion i moni grad Jerusalim, sa svojim zidinama, kapijama, i kuama ravnih krovova. Kralj David se ponovo nalazio na svom kraljevskom tronu, a njegov sin Solomon nauio je jezik lavova, tigrova, orlova i umskih ljuka. Sunce je sijalo sedam puta jae. Dan je bio dug kao godina. Sve to je ikada bilo, ponovo je postojalo. Svi moji preci, poev od Adama i Eve, ustali su iz svojih grobova. Vie nije bilo smrti, nepravde, postojala je samo srea i boansko otkrovenje. U isto vreme sam dobro znao da ie sve to samo u mojoj glavi. U stvari, nalazio sam se u Varavi, moj otac bio je siromani rabin, Izrael je pripadao Turcima, Hram je u ruevinama. David, Solomon, Betsabeja i kraljica od Sabe bili su mrtvi. Moj prijatelj nije bio princ Kraljevstva Izraela, ve Crni Fajvel, iji je otac bio nosa na bazaru Jana i ija je majka prodavala grnariju na trnici. Do pre izvesnog vremena iao sam u heder u ulici Tvarda, ali sam prestao, zato to moj otac nije mogao da plaa kolarinu od dve rublje meseno.

Pourio sam sa molitvama i dorukom. Nedeljama smo Fajvel i ja kovali tajni, neverovatni plan. Ovo je bio dan kada je trebalo da ja postanem pisac, a Fajvel tampar. Uskoro u objaviti svoju prvu knjigu esnaest stranica dugaku. Cena e joj biti dve kopejke. Fajvel i ja smo sve tano proraunali. U Varavi je bilo barem pedeset hiljada deaka i devojica koji su voleli da itaju prie. Ako svaki od njih kupi moju knjigu to e biti sto hiljada kopejki, ili hiljadu rubalja. Tom svotom moi emo da kupimo sopstvenu tampariju i tampamo i druge knjige. Zaradiemo toliko mnogo para da emo moi brodom da odemo u Izrael.

To putovanje bilo je od ivotnog znaaja ne samo za nas, ve i za sve Jevreje na svetu. Neko mi je priao da u Jerusalimu postoji peina u kojoj kabalisti trae skriveno ime Gospoda koje e dovesti Mesiju. To ime je dolo u snu, meni, Isaku, sinu Pinhosa Menahema. Aneo sa est krila prikazao mi se i izgovorio ime, koje se sastojalo od dvadeset dva slova. Aneo me je upozorio da ne izgovorim ime ni u jednom gradu osim Jerusalima. Ukoliko ga moje usne izgovore u Varavi, nebo e postati crveno i itav e svet nestati u plamenu.

Izvesno vreme uvao sam tajnu za sebe ali sam je jednog dana izbrbljao Fajvelu. Dogodilo se to dok smo ili ulicom Senatora da bi videli dvorite varavs