Abruzzi

Savremena politička istorija – skripte za usmeni ispit

44. Stvaranje i delatnost Ujedinjenih nacija

Nesumnjivo je da je jedan od značajnih rezultata Drugog svetskog rata bilo stvaranje Organizacije ujedinjenih naroda. Ova organizacija je trebalo da zameni staro Društvo naroda koje je prestalo da postoji 1939, u vreme kada je otpočeo II svetski rat. Sam termin OUN predložio je predsednik SAD Franklin D. Ruzvelt, a prvi put je upotrebljen u Deklaraciji Ujedinjenih nacija 1. januara 1942. Osnov za stvaranje OUN je bila Atlanska povelja koja je potpisana između Čerčila i Ruzvelta 1941. Već u septemru 1941, SSSR je prihvatio Atlansku povelju, i došlo je do značajnog sastanka u Moskvi gde je postignut sporazum o pomoći SAD i Engleske - SSSR-u. Dalji korak je bila Vašingtonska Deklaracija ujedinjenih deklaracija u kojoj su se predstavnici 26 zemalja obavezali na to da otpočnu borbu protiv fašističkih sila. Na Moskovskoj konferenciji održanoj krajem oktobra 1943, ministri inostranih poslova SAD, VB i SSSR razmatrali su po prvi put pitanje OUN. Tu diskusiju su nastavili na Teheranskoj Konferenciji. Prednacrt Povelje OUN je izrađen na sastanku silau jesen 1944 u Dabarton Oksu ( SAD). Najveću ulogu u stvaranju povelje su nesumnjivo imale velike sile, međutim povelja OUN izražava zajedičke ideale i ciljeve slobodoljubivih naroda sveta koji su bili međusobno povezani u Antifašističkoj koaliciji. Povelju OUN formulisali su predstavnici pedeset zemalja ka konferenciji u San Francisku koja je održana u od 25. aprila do 26. Juna 1945. Zvanično OUN je počela sa radom 24. Oktobra 1945, posle ratifikacije Povelje od strane većine vlada potpisnica. Članice OUN mogu postai sve miroljubive nacije koje prihvataju njenu povelju. Osnovni ciljevi OUN su :

Da sačuva mir i bezbednost Da razvija međunarodno prijateljstvo i saradnju radi svih međunarodnih problema na

društveno političkom, ekonomskom i kulturno – naučnom planu. OUN ima šest osnovnih organa i to su :

1. Generalna skupština2. Savet Bezbednosti3. Ekonomsko-socijani savet4. Starateljski savet5. Medjunarodni Sud pravde6. Sekretarijat

1

Abruzzi

Po potrebi mogu se osnivati novi organi koji su pomićne prirode. Funkcije Generalne skupštine su brojne : razmatra i daje preporuke u pogledu osnovnih načela na kojima se zasniva međunarodna saradnja, pretresa probleme razoružanja, daje preporuke u cilju ostvarivanja prava čoveka i dr. . . . Generalna skupština obavlja svoju aktivnost i preko komiteta koje bira i to : 1. Komitet za politička pitanja i pitanja bezbednosti ; 2. Specijalni politički komitet ;3. Komitet za ekonomska pitanja ; 4. Komitet za socijalno-humanitarna i kulturna pitanja ; 5. Starateljski komitet ; 6. Komitet za administraciju i budžet ; 7. komitet za pravna pitanja. Generalna Skupština bira i članove Saveta Bezbednosti koji nisu stalni. Za odluke o svim značajnim pitanjima potrebna je dvotrećinska većina glasova skupštine, dok je za sva ostala pitanja potrebna prosta većina. Savet Bezbednosti sačinjavaju 5 stalnih i 6 nestalnih članova koj bira Generalna skupština na dve godine. Funkcije saveta bezbednosti su : da održava svetski mir i bezbednost, da ispituje svaki međunarodni spor koji može da preraste u sukob svetskih razmera i time da ugrozi međunarodni mir, da utvrđuje akt agresije i da preduzima odgovarajuće mere – uključujući i vojne akcije protiv agresora, da apeluje na palnove OUN u pogledu preduzimanja ekonomskih sankcija protiv agresora i dr. Savet bezbednosti je zamišljen kao osnovni organ OUN ( od strane velikih sila ) koji je trebao da rešava sva pitanja bezbednosti i mira u svetu. Ovaj organ je često bio paralisan tokom hladnog rata ( vetom ili uzdržavanjem ), pa je u takvim okolnostima Generalna skupština postepeno dobijala u svom značaju i u njoj se nastoji da se pronađu rešenja na aktuelna pitanja u svetu. Sa povećanjem broja članica OUN istovremeno slabile su i razbijale se „glasačke mašine“ velikih sila, što dolazi do punog izraza sa pojavom i jačanjem pokreta nesvrstanih i politike aktivne i miroljubive koegzistencije među narodima. Ekonomsko socijalni savet se sastoji od od 18 članova OUNStarateljski savet bira GS I SB, as tim što članovi koje bira Generalna skupština (GS) upravljaju teritorijama pod starateljstvom. Međunarodni sud pravde je osnovni sudki organ OUN. Njegovo sedište je u Hagu. Sud se sastoji od 15 sudija koje bira GS i SB. Odluke međunarodnog suda donose se većinom glasova. Sekretarijat sačinjavaju Generalni sekretar koga imenuje GS na preporuku SB i administracija koju čine službenici članica OUN. OUN imal veliki doprinos tokom hladnog rata i doprinosile su snižavanju međunarodnih tenzija i sprečavale su sukobe, OUN su dolele niz deklaracija i dokumenata. Ii dan danas šalju svoje misije širom sveta i odlučuju o aktuelnim svetskim dešavanjima.

45. Podela Nemačke

2

Abruzzi

Ono što je ostalo od Nemačke nakon II svetskog rata je podeljeno na 5 delova : četiri okupacione zone i Berlin, sam podeljen takođe na četiri sektora. Tri zapadne zone, od kojih je na kraju postala Savezna Republika Nemačka imale su oko 47 miliona stanovnika, a istočna zona i istočni sektor oko 18 miliona stanovnika. Svaki peti stanovnik zapadne Nemačke je bio izbeglica, postojao je neprekidan dotok izbeglica iz sovjetske zone na zapad : oko dva miliona između 1945 i 1952. Tako je bilo sve do podizanja Berlinskog zida avgusta 1961. Istočna Nemačka je jedina zemlja Evrope čiji je broj stanovnika smanjen između 1945 i 1960. Odmah posle rata u Nemačkoj nije bilo aktivnog političkog života. I dalje je bilo stotine hiljada ratnih zarobljenika. Sva odgovornost vođenja Nemačke pala je na okupacione snage. Odmah po završetku rata političke partije su uspostavljene u sovjetskoj zoni, avgusta 1945 u britanskoj zoni, septembra iste godine u američkoj i decembra meseca u francuskoj zoni. Komunisti istočne nemalke prvi su počeli sa formiranjem partije, još pre završetka borbi su avionom iz Moskve u Berlin prebacili Ulbrihta i druge nemačke komunističke lidere. Za kratko vreme su napravili jezgro partije uz podršku autoriteta okupacione armije i ubrzo su je pretvorili u instrument političke moći. U svojim prvim proglasima naglašavali su da je zadatak njihove partije da se bori za demokratiju i da se iskoreni ostatak nacizma ; „komunizam“ i „revolucija“ nisu pominjali. Tri velike partije pojavile su se u zapadnim zonama : Socijaldemokratska ( SPD ), Hrišćansko – demokratska unija ( CDU ) i Slobodna demokratska partija ( FDP ). SPD je najstarija nemačka partija ; poslednjih godina Vilhelmove Nemačke i tokom gotovo celog vajmarskog perioda bila je i najjača. Međutim, gotovo nikada nije imala odgovarajući uticaj na nemačku politiku, jer se prevashodno obraćala radničkoj klasi. Kada su bili u vladi, socijaldemokratima su uvek bili potrebni koalicioni partneri. Nikad nisu bili u položaju da sprovedu svoj politički program, jer su smatrali da još nije pravo vreme. Za razliku od komunista, socijaldemokrate nije podržavala nijedna okupaciona sila. Zapadni saveznici su gajili duboko nepoverenje prema novom partijskom lideru Šumaheru. Partija će usvojiti temeljit socijalistički program, boriće se protiv komunističke otimačine i držaće čvrst, ponekad beskompromisan stav prema okupatorskim snagama. Hrišćansko demokratska unija zastupala je federalnu strukturu za novu Nemačku, kao moguću zaštitu od prevelike pomoći koju bi inače mogli da prigrabe centralne vlasti. Ova partija je bila po jakim uticajem katoličke crkve. U programu CDU socijalizam je ustupio mesto „solidarnosti“, a kasnije, kad se privredna situacija poboljšala, to mesto je pripalo politici okretutoj ka slobodnom tržištu. Slobodna demookratska partija FDP, takođe je nastala 1945. Bila je čudan spoj južnonemačkih radikala i severnjačkih nacionalista desnog centra. Jedan od njihovih vođa, Teodor Hojs, postao je prvi predsednika Zapadne Nemačke. Izborni sistem prihvaćen u novoj Nemačkoj je bio mešavina proporcionalnog i britanskog principa. Manje partije su se žalile da je nepravedan, jer pogoduje dvema velikim partijama.

3

Abruzzi

Zakonodavci su radili poučeni gorkim iskustvom Vajmarske republike i mnoštva malih partija, gde je operativna i stabilna većina bila veoma retka. Januara 1947. Američke i britanske zone su se spojile u jednu ekonomsku jedinicu. Francuzi su se u početku protivili nemačkom ujedinjenju, ali su posle neuspelih pokušaja da Ruse privole na izmene, i sami promenili kurs leta 1947, i sve tri zapadne sile su sprovodile istu politiku. Nemačke političke partije i njihove vođe dobile su veću ulogu u rukovođenju zemljom, dok su spoljni poslovi i odbrana prvih godina ostali u nadležnosti okupacionih sila. Juna 1948. sprovedena je oštra monetarna reforma ( deset starih nemačkih maraka vredelo je za jednu novu ). Uz sračuunat rizik ponovo je uvedena slobodna ponuda i potražnja robe. reforma je davala plodove, i gotovo preko noći radnje su se napunile robom, za 6 meseci proizvodnja je porasla za 50%. Reforma je utrla put budućem trijumfu CDU, kojoj je pripisana zasluga za uspeh. SSSR se protivio monetarnoj reformi, jer je smatrao to kao korak ka sjedinjavanju tri zapadne zone. SSSR je odlučio da izvrši pritisak na Zapad, i to je sproveo u Berlinu , je je to bila njegova najslabija tačka. U noći 23. juna 1948 zaustavljen je sav saobraćaj između zapadne zone i Berlina. Zapadni saveznici su se odlučili na snabdevanje Berlina vazdušnim putem. sovjetske vlasti su očigledno potcenile snalažljivost i odlučnost zapada. Kasno su shvatili da se zapadnia vioni mogu zaustaviti jedino napadom, što bi vodilo u oružani sukob, mogućno i u opšti rat. Posle 1949. reintegracija Nemačke se odvijala brzim tempom. Nemačka ubrzo postaje članica OEES ( Maršalov plan ) , aprila 1951 Zapadna Nemačka postala je članica Evropske zajednice za ugalj i čelik, a mesec dana kasnije je primljena u Savet Evrope. Oktobra 1954, Nemačka je primljena u Atlantski pakt. Hladni rat je ubrzaoproces reintegracije , što je čak i nekim nemcima bilo prebrzo. Pedesetih godina u Nemačkoj je vladalo iskreno oduševljenje idejom evropskog ujedinjavanja. Nemačka je veoma brzo uspela da se putem niza reformi u privredi podigne i stane na noge. Nicale su nove fabrike, gradili su se stanovi, nezaposlenost je smanjena na manje od 1% 60-tih godina , na svakog nezaposlenog čekalo je sedam slobodnih mesta. Tvrdi se da obnova Nemačke ne bi bila moguća bez osnovne pomoći koja je stigla po Maršalovom planu ( oko 1. 5 milijardi dolara 1948. godine). Dok je Zapadna Nemačka u svakom pogledu postala deo zapadnog političkog, ekonomskog i vojnog sistema, Istočna Nemačka je smatrana jednom od prvih „narodnih demokratija“ na Istoku. Dolazilo je do kriznih situacija i pobuna u Istočnoj Nemačkoj, koja nije imala Maršalov plan da joj pomogne u posleratnom uzletu. Dolazi do obustavljanja reparacije SSSR-u i u narednih deset godina Istočna Nemačka je postala druga industrijska sila komunističkog bloka u Evropi. Posle 1953 prošla je opasnost od unutrašnjih prevrata u Istočnoj Nemačkoj.

46. Stvaranje socijalističkih država u Evropi nakon II svetskog rata

4

Abruzzi

Svetsku političku istoriju prvih godina po završetku Drugog svetskog rata karakteriše pojava niza socijalističkih država. Stvaranje socijalističkog poretka u mnogim državama bilo je rezultat prevashodno uspešno izvedenih socijalističkih revolucija koje su se odvijale u uslovima narodnooslobodilačkih ratova protiv stranih zavojevača (Jugoslavija, Albanija, Vijetnam); u drugim zemljama, taj poredak je ostvaren procesom revolucionarnih preobražaja i oslobodilačkim težnjama tih naroda krajem Drugog svetskog rata i u prvim posleratnim godinama, pri čemu je vojna angažovanost i čvrsta politička podrška SSSR-a tim zemljama bila veoma značajna (Rumunija, Bugarska, Mađarska, i dr. ). Jačanje socijalističkih tendencija i pokreta otpora uslovljeno je i saradnjom buržoazije sa okupatorima, pa je slom fašističkih sila umnogome značio politički slom buržoazije i kvislinga u tim zemljama. Jedan od najvidljivijih njegovih rezultata je upravo stvaranje socijalističkih država posle Drugog svetskog rata. Od evropskih zemalja, to su bile: Jugoslavija, Albanija, Bugarska, Rumunija, Mađarska, Čehoslovačka, Poljska i Isočna Nemačka, a od vanevropskih: Kina, Severna Koreja, Vijetnam, Kuba (nešto kasnije).

JUGOSLAVIJA: nastala socijalističkom revolucijom u toku Drugog svetskog rata, u uslovima oslobodilačke borbe protiv fašističkih okupatora i domaćih kvislinga. Za ovu revoluciju se često može čuti da je poslednja evropska revolucija, jugoslovenski NOP je bio najznačajniji pokret otpora u Evropi. Jugoslavija se kao socijalistička zemlja razvija od 30. januara 1946. godine kada je donesen prvi posleratni Ustav. Država se prvo razvija po uzoru na SSSR, sa kojim dolazi u sukob već 1948, od kada se razvija kao samostalna socijalistička zemlja. Od 1950. u Jugi počinje samoupravni socijalizam uz koji je, zajedno sa brojnim kreditima iz inostranstva, učinjen veliki napredak. Posle neuspeha privredne reforme 1965. godine i studentskih demonstracija 1968, maspoka u Hrvatskoj i bujanja nacionalizma u zemlji, ustavnih amandmana i Ustava iz 1974, nastupa period stagnacije i ekonomske i političke krize, praćene velikim zaduživanjem u inostranstvu. Ova kriza je, uprkos brojnim pokušajima stabilizacije, rezultirala raspadom Saveza komunista Jugoslavije 1990, a zatim do oružane secesije i raspada SFRJ.

ALBANIJA: nakon okupacije od strane fašističke Italije 1939, kada je proglašena delom italijanske teritorije, 1941. godine izbija oružani ustanak pod vođstvom Komunističke partije koja je osnovana iste godine i koju je značajnim delom formirala KPJ. 1943. preduzimaju se veće vojne akcije zbog formiranja GŠ i Prve udarne brigade, a narodnoosloboliačka vojska Albanije uspešno odoleva fašističkim snagama. Uspešan tok oslobodilačkog rata omogućio je da se na slobodnoj teritoriji Albanije stvaraju novi organi vlasti - narodnooslobodilački odbori. Vrhovno zakonodavno telo je Antifašističko veće narodnog oslobođenja Albanije, a funkciju privremene vlade imao je Nacionalni komitet. Albancima su u borbi veliku pomoć pružali jugoslovenski komunisti. 1944. nakon niza ofanzivnih akcija, NOVA je oslobodila Tiranu i celu zemlju, posle čega se u cilju vlasti osniva Demokratski front u koji je ušla KP Albanije. Rat i revolucija u Albaniji odvijali su se pod neposrednim uticajem rata i revolucije u Jugoslaviji i da su u svemu imali uzor u njoj, kako u pogledu stvaranja NOV, strategije i taktike ratovanja, tako i u pogledu formiranja novih organa revolucionarne vlasti. Uprkos ekonomskoj pomoći od Juge koja je imala i veliku ulogu u međunarodnom priznanju nove Albanije, ona 1948. postaje njen veliki protivnik kao vatreni pristalica rezolucije Inofrmbiroa. U Albaniji je usledila agrarna reforma i nacionalizacija, a njen prvi Ustav donet je 1950. godine. Albanija se sve više distancira od SSSR-a posle staljinove smrti 1953. i početkom destaljinizacije u vreme Hruščova, a 1968. napušta organizaciju Varšavskog ugovora.

5

Abruzzi

Paraleno s tim, ona se ekonomski i politički vezuje za NR Kinu, sa kojom takođe raskida prijateljske odnose posle smrti Mao Ce Tunga i početaka demokratizacije i reformi u Kini. Po novom Ustavu iz 1976. Albanija postaje Narodna Socijalistička Republika. Pod vođstvom Envera Hodže, od završetka rata pa do njegove smrti 1986. stvoren je sistem odnosa i mišljenja staljinističkog tipa samo još jači, što je narodu donelo bedu i nemaštinu. Kontinuitet neprijateljskih odnosa Albanije prema Jugoslaviji imao je osnovu u konceptu stvaranja «Velike Albanije», što je pored drugih uzroka doprinelo pojavi kontrarevolucije na Kosovu.

POLJSKA: Posle poraza Poljske u kratkotrajnom ratu sa Trećim Rajhom, došlo je do okupacije i podele Poljske između Nemačke i SSSR-a. Za vreme rata u Poljskoj je organizovan snažan pokret otpora protiv nemačkih okupatora koji su nastojali da strahovladom, terorom i genocidom pripreme teren za nemačku kolonizaciju poljske zemlje. Mana pokreta bila je njegova podeljenost, jer su jednim njegovim delom komandovali komunisti, a drugim emigrantska vlada u Londonu. Glavni inicijator okupljanja antifašista u jedinstven nacionalni front bila je Poljska radnička partija (osnovana 1942. ), koja je 1. januara 1944. formirala Poljski nacionalni savet pod predstavništvom koministe Borislava Beruta, koji je lišio emigrantsku vladu u Londonu prava da predstavlja poljski narod. Njihova borba za oslobođenje zemlje odnosila se i na borbu za prisjedinjenje dela poljskog pribaltika do Odre i Nise. Osnovni principi socijalnopolitičkog ustrojstva nove Poljske bili su sadržani u «Manifestu» objavljenom 22. jula 1944. godine. Međutim, iste godine u avgustu u Varšavi izbija veliki ustanak pod rukovodstvom emigrantske vlade u Londonu koji je za cilj imao obnovu Poljske buržoaske republike. Ustanici su ostali bez pomoći SSSR-a, pa su SS-ovci masakrirali ustanike, a Varšava je skoro sravnjena sa zemljom. Ubrzo sledi pomoć SSSR-a u obnovi Poljske, pa u aprilu 1945. potpisan je ugovor o prijateljstvu, saradnji i pomoći SSSR-a i Poljske, a obnovljen je 1965. za sledećih 20 godina. U godinama rata poginulo je više od 6 miliona Poljaka, ostalo je 2 miliona invalida, 40% nacionalnog bogatstva je uništeno, a mnogi gradovi, naročito Varšava, potpuno su razoreni. Program nacionalne obnove Poljske predviđao je korenite socijalno-ekonomske preobražaje u zemlji – agrarnu reformu i nacionalizaciju industrije. Protiv diktature proletarijata ustaje Poljska seljačka partija na čelu sa Mikolajčikom, bivšim predsednikom emigrantske vlade u Londonu. Podržavani od katoličkog sveštenstva koje je imalo visok uticaj u masama, tražili su restauraciju buržoaskih odnosa i nastojali da obezbede stranu vojnu intervenciju. Pošto je na izboirima za zakonodavni Sejm 1947. godine blok demokratskih partija na čelu sa komunistima dobio znatnu većinu, u zemlji je uspostavljena diktatura proletarijata u formi narodne demokratije. Decembra 1948. na Kongresu ujedinjenja od Poljske radničke partije i Poljske socijalističke partije obrazovana je Poljska ujedinjena radnička partija (PURP) zasnovana na principima marksizma, lenjinizma, a naročito staljinizma. U isto vreme postoje Ujedinjena seljačka partija i Demokratska partija, u čijim redovima je i deo inteligencije, a sve ove partije sa Sindikatima čine jedinstven Narodni front pod vođstvom PURP. Rešenje agrarnog pitanja u Poljskoj bilo je specifično, jer je individualnim seljacima pripalo 70% ukupnog zemljišnog poseda, a socijalistički sektor bio je na selu predstavljen u kolhozima i kooperativima. U 60-im godinama dolazi do masovnog nezadovoljstva i poteškoća, koje kulminira do 1980. godine, kada na čelu sindikata «solidarnost» istupa Leh Valensa. U zemlji se stanje sve više pogoršava demonstracijama, štrajkovima radnika i gradskog stanovništva, pa 1981. godine dolazi do vojne intervencije i formiranja vojne vlade generala Jaruzelskog.

6

Abruzzi

ČEHOSLOVAČKA: tokom Drugog svetkog rata u njoj je Komunistička partija organizovala pokret otpora, a avgusta 1944. u Slovačkoj izvija narodni ustanak, pa se na oslobođenoj teritoriji stvaraju nacionalni komiteti na čelu sa Slovačkim narodnim savetom. Privremena Vlada Čehoslovačke obrazovana je 1945. u Košicama, a posle oslobođenja zemlje od sovjetskih trupa, prvi predsednik postaje Eduard Beneš. Komunistička partija je u sve većoj meri rukovodeća u zemlji, pa je na izborima za zakonodavnu skupštinu izabrana većinom glasova; Beneš daje ostavku, a Klement Gotsvald formira novu vladu, pa se u zemlji uspostavlja diktatura oslonjena na SSSR. U junu 1948. godine nastaje Koministička partija Čehoslovačke, ujedinjenjem Komunističke i Socijaldemokratske partije u KPČ. Na kongresu KPČ 1949. usvojen je plan izgradnje socijalizma, zasnovanog na razvoju industrije i poljoprivrede, a rukovodeća uloga KPČ u društvenoekonomskom i političkom razvoju u potpunosti je obezbeđena novim Ustavom Narodne skupštine iz 1960. godine. Zbog pokušaja primene reformi privrednog sistema u januaru 1967. godine dolazi do opšteg nezadovoljstva, traži se uvođenje tržišne privrede i samouprave. To dovodi do «Praškog proleća» 1967. godine u kom se ističu zahtevi za demokratizacijom zemlje i dubljim promenama, a u isto vreme formiraju se ilegalne političke organizacije koje imaju podršku zapadnih zemalja. Nezadovoljstvo u zemlji parališe sve društvene institucije i u leto 1968. godine pojavljuju se zahtevi za borbu protiv postojećeg sistema i tada dolazi do intervencije SSSR-a i drugih članica Varšavskog ugovora (Mađarska, Bugarska, DDR i Poljska) koje 21. avgusta 1968. svojim jedinicama uspostavljaju red i sprečavaju raspad sistema. 1969. godine Gustav Husak je izabran za generalnog sekretara KPČ, a socijalizam jača do 1980. godine.

BUGARSKA: fašistička Bugarska je naletima jedinica Crvene armije u leto 1944. izbačena iz Drugog svetskog rata. Iste godine 9. septembra izbija ustanak u Sofiji pod vođstvom komunista, nakon čega se stvara vlada Otečestvenog fronta koja objavljuje rat fašističkoj Nemačkoj, a bugarskim trupama su u daljim borbama pomogli odredi Crvene armije. 1947. godine VNS donela je takon o nacionalizaciji privrednih preduzeća i banaka koji je zajdeno sa agrarnom reformom sprovedenom odmah posle rata, omogućio prodor socijalističkih odnosa u privredu zemlje. Dalji socijalistički razvoj Bugarske odvija se po staljinističkom šablonu. Novi ustav Narodne Republike Bugarske usvojen je 1971. godine i reguliše izborni sistem, učešće radnika u upravljanju i dr.

RUMUNIJA: ustankom koji izbija u avgustu 1944. ako i prodorom sovjetskim trupa, zbačena je vlada generala Antoneskua, a nova vlada raskida savezništvo sa fašističkom Nemačkom i objaljuje joj rat, mada svrgavanje fašističkog režima nije značilo isto što i pobeda socijalističkih snaga. Revolucionarne promene su izostale jer su se kralj, lideri buržoaskih partija i generalitet oslanjali na Angloamerikance. Pošetkom 1945. izbile su demonstracije protiv buržoaskih snaga, a 6. marta formirana je vlada Narodnog demokratskog fronta na čelu sa Petru Grozeom. Ova vlada je sprovela agrarnu reformu i očistila državni aparat od fašističkih elemenata. 30. decembra 1947. godine nakon više obračuna, proglašena je Narodna Republika Rumunija. 1948. komunisti i socijaldemokrati formiraju Rumunsku radničku partiju na čelu sa Georgi Georgiju Dežom, posle čije smrti je za zamenika izabran Nikolae Čaušesku. Iste godine donesen je i prvi posleratni ustav, čime počinje razvoj socijalizma u Rumuniji, koja novim Ustavom iz 1965. godine menja naziv i postaje Socijalističa Republika Rumunija.

7

Abruzzi

MAĐARSKA: nakon rušenja Hortijevog fašističkog režima 1944. godine (taj režim je uveo Mađarsku u rat na strani fašističkih sila), nemačke trupe su izvršile okupaciju zemlje. Iste godine formiran je Mađarski front nezavnisnosti koji je okupio sve antifašističke snage, a u Debrecinu se formira Privremena nacionalna vlada koja je zaključila primirje sa saveznicima i objavila rat Nemačkoj. Sovjetske jedinice su posle teških borbi oslobodile zemlju do 4. aprila 1945. godine, pa u Mađarskoj rastu socijalističke tendencije i uticaj komunista. Raspuštaju se fašističke organizacije, uspostavlja se radnička kontrola u preduzećima, a najznačajniji poduhvat za ovo vreme bila je agrarna reforma kojom su likvidirani feudalni i crkveni posedi, a bezemljaši su dobili zemlju. Međutim, velike socijalne promene izazvale su akcije antikomunista koje pod vođstvom katoličke crkve i Partije malih zemljoposednika, uz podršku desnih socijaldemokrata, formiraju snažan reakcinarni blok, koji na parlamentarnim izborima u novembru 1945. godine dobija 57% glasova i većinu u koalicionoj vladi. Uprkos protivljenju reakcije, Mađarska je proglašena republikom 1. februara 1946. godine. Paralelno ovim događajima, unutar Mađarskog nacionalnog fronta nezavnisnosti obrazovan je levi blok na čelu sa komunistima, koji je tražio dublje promene i čišćenje vlade od predstavnika reakcije. Posle velikih demonstracija koje su izbile u Budimpešti marta 1946. godine, uticaj komunista sve više raste (1947. godine dobijaju rukovodeće položaje u vladi). U junu 1948. godine na Kongresu ujedinjenja koministi i socijaldemokrati osnivaju Mađarsku partiju rada, a u avgustu 1949. godine Ustavotvorna skupština donosi Ustav Mađarske Republike, čime se stvaraju uslovi za dalji socijalistički preobražaj zemlje. Međutim, zbog staljinističke politike državnog i partijskog uređenja, u jesen 1956. godine dolazi do velikih nereda i revolta, a zaoštravanju odnosa još više je doprinela hladnoratovska politka i mešanje zapadnih sila u mađarska pitanja. Time je počeo veliki ustanak u Mađarskoj 23. oktobra 1956. godine krvavim obračunima naroda sa staljinističkim rukovodstvom zemlje. Tada novoformirana vlada Imre Nađa donosi odluku o istupanju Mađarske iz Varšavskog ugovora i obraća se za pomoć zapadnim silama, a na drugoj strani Janoš Kadar formira Mađarsku revolucionarnu seljačku vladu i 4. novembra 1956. godine traži pomoć od SSSR, koji neposredno potom u krvi guši ustanak i uspostavlja red u zemlji. Nakon toga, Kadareva vlada pokušava da eliminiše uzroke narodnog nezadovoljstva. 6o-tih godina Mađarska beleži privredni napredak vidljiv u izgradnji metroa, otvaranje niza krupnih privrednih objekata, a ukupni ekonomski razvitak zemlje značajno je ubrzan. 1975. godine usvojene su nove smernice za dalju izgradnju socijalističkog društva.

ISTOČNA NEMAČKA: posle okupacije Hitlerove Nemačke zemlja je bila podeljena na četiri okupacione zone, između četiri okupacione sile. (pogledati pitanje 66)

U sovjetskoj zoni posebno doslovno je sprovedena denacifikacija, izvršena je agrarna reforma, a na inicijativu počeli su da se stvaraju novi organi vlasti. Jedinstvena socijalistička partija Nemačke na čelu sa Vilhelmom Pikom, Valterom Ulbrihtom i Otom Grotevolom formirana je aprila 1946. godine, a na njenu inicijativu 1949. godine osniiva se Nacionalni front demokratske Nemačke u koji ulaze sve političke partije i društvene organizacije u Istočnoj Nemačkoj. Posle stvaranja Savezne Republike Nemačke, sledi sovjetski odgovor na taj akt u vidu stvaranja Nemačke Demokratske Republike 1949 godine, pa su tako stvorene dve različite nemačke države sa različitim državnim sistemima. U DDR počela je obnova zemlje u konfrontaciji sa Zapadnom Nemačkom i konstrukcija socijalističkog društva. Uprkos privrednom napretku, posle opštenarodnog izjašnjavanja 1968. godine donesen je novi Ustav koji je sankcionsao dotadašnji razvitak i izgradnju socijalizma.

# do pokušaja izgradnje socijalizma došlo je u Grčkoj i Finskoj, gde su oni bili neuspešni.

8

Abruzzi

GRČKA: rat između fašističke Italije i Grčke 1940-1941. godine završen je nemačkom intervencijom i vojnom okupacijom Grčke. Međutim, komunisti u zemlji organizuju pokret otpora, pa već 1941. godine KP formira Narodnoosloboliački front Grčke – EAM i osloboliačku vojsku – ELAS, koji su imali jake pozicije nakon povlačenja nemačkih trupa. U isto vreme formira se vlada u koju su ušli i predstavnici kraljeve emigrantske vlade, koji se sa narodnooslobodilačkom armijom uskorobotvoreno, žestokih sukobljavaju, angloameričke trupe nastupaju na strani emigrantske vlade. Borbe su prekinute decembra 1944. godine, a već 1946. nastavlja se građanski rat koji traje sve do 1949. godine, kada je slomljen otpor komunista. Porazom socijalisičke revolucije u Grčkoj se uspostavlja monarhija i stari buržoaski poredak.

FINSKA: u prvim posleratnim godinama u Finskoj je došlo do znatnog porasta uticaja komunista i socijalista. Prva posleratna vlada formira se 1945. godine i komunisti su u njoj imali značajnu ulogu. Međutim, postepeno i posebno oko 1948. godine Komunistička partija gubi svoje pozicije, dok u isto vreme građanske partije beleže vidan uspon, tako da u Finskoj nije došlo do uspostavljanja socijalističkog poretka, mada su jedno vreme postojali uslovi za pobedu socijalizma u njoj.

Sve u svemu, posle Drugog svetskog rata, socijalistički poredak je uspostavljen u osam evropskih država, sa oko sto miliona stanovnika – značajan element političkog razvitka Evrope i sveta u posleratnom periodu.

47. Hladni rat i stvaranje paktova

Prvih godina po završetku Drugog svetskog rata, elementi neslaganja između SSSR-a i Zapadnih sila, SAD, Engleske i Francuske stalno su se umnožavali i ubrzo doveli do poremećaja, pa do raskida savezničkih odnosa između njih. Zaoštravanje odnosa između Istoka i Zapada imalo je za posledicu stvaranje blokovskih vojnopolitičkih i ekonomskih saveza i organizacija, blokovsku podelu sveta i početak tzv. Hladnog rata, sa velikom trkom u naoružanju, pre svega nuklearnom i raketnom, teškim međunarodnim političkim krizama i lokalnim ratovima.

Termin «hladni rat», kao i «gvozdena zavesa» prvi put upotrebio je Čerčil u svom govoru održanom u Fultonu već januara 1946. godine. Hladni rat označava period razvoja međunarodnih odnosa posle Drugog svetskog rata koji označava krajnju zaoštrenost u odnosima između velikih sila: SAD, Velike Britanije i Francuske sa jedne, i SSSR-a i ostalih socijalističkih zemalja sa druge strane.

Hladni rat karakteriše se prvenstveno nastojanjem velikih sila, posebno SAD na jednoj i SSSR na drugoj strani, da sa pozicija sile i drugim pritiscima ostvare određene vojne, političke, idejne, ekonomske i druge ciljeve. Praćena pomenutim teškim međunarodnim krizama i velikom trkom u naoružanju, hladni rat odlikovao se izuzetno jakom propagandom - sa jedne strane izraženi antikomunizam, a sa druge strane prisutan antikapitalizam i antiimperijalizam. To je bilo vreme opšte nesigurnosti u svetu, jer je stalno postojala mogućnost izbijanja novog rata svetskih razmera. Trajao je nekoliko decenija posle završetka Drugog svetskog rata, a cilj je bio postizanje prednosti nad suprotstavljenom stranom na međunarodnom planu.

9

Abruzzi

Sprovodeći blokovsku i hladnoratovsku politiku, najpre su SAD pristupile stvaranju niza paktova, odnosno saveza država međusobno povezanih istim vojnopolitičkim, ekonomskim i idejnim interesima. Pri tome su SAD sa drugim zapadnim silama nastojale da u te saveze okupe što veći broj država. U SAD povezivanje u blokove je shvatano kao priprema za borbu protiv komunizma, a za zemlje okupljene oko SSSR-a to je bila borba za odbranu od imperijalizma i hegemonije.

Aprila 1949. godine dolazi do stvaranja NATO pakta, u koji je bilo uključeno 15 zemalja Evrope i Severne Amerike. Njegovo sedište je u Briselu. 1951. prisupile su mu kroz svoje saveze sa zapadnim silama i neke zemlje Dalekog Istoka, kao i Australija. Za jugoistočnu Aziju 1954. godine stvara se SEATO pakt, i CENTO pakt u kojima su takoše vodeće zapadne sile. U Americi, SAD stvaraju Organizaciju američkih država – OAS. Ovi vojnopolitički savezi ubrzo su poprimili obeležja i zatvorenih ekonomskih organizacija, posebno u NATO paktu, u čemu su vodeću ulogu imale SAD. Tokom 1948. godine stvara se Maršalov plan, a zatim Evropska organizacija za ekonomsku saradnju, kao i niz drugih.

Posle okupljanja zapadnih država u vojnopolitičke i ekonomske saveze, kao rezultat blokovske politike i dalje eskalacije hladnog rata, maja 1955. godine formiran je Varšavski pakt – vojnopolitički savez evropskih socijalističkih država sem Jugoslavije, koja mu nije pristupila. U ovaj pakt indirektno su bile uključene i druge socijalističke države sa kojima SSSR sklapa posebne saveze. I vojnopolitički savez socijalističkih država proširio se na ekonomsku sferu. U Varšavskom paktu vodeću ulogu imao je SSSR, posebno u vojnopolitičkom pogledu.

Glavni zadatak bila je zajednička odbrana država članica od spoljnog napada. Sedište je bilo u Moskvi i imao je svoje organe i Generalštab. Povlačenje iz ugovora bilo je dozvoljeno posle isteka 20 godina, a ukoliko članice ne upute molbu za istupanje, on se automatski produživao za još 10 godina. Raspušten je 1989. godine.

Stvaranje paktova zaoštrilo je odnose između socijalističkih i kapitalističkih država, pojačalo hladni rat i ubrzalo trku u naoružanju, na koju naročito SSSR i SAD daju ogromna finansijska i materijalna sredstva. SSSR je 1949. u oktobru izvršio prvu probu atomske bombe, čime SAD gube svoj monopol u posedovanju atomskog oružja. Nakon toga, u avgustu 1953. izvršena je u SSSR (oblast Semipalatinska) proba prve hidrogenske bombe, zbog čega se SSSR nalazi u prednosti u odnosu na SAD. Međutim, već u martu 1954. godine SAD na otoku Bikini vrše svoju prvu probu hidrogenske bombe. Usavršavanje nuklearnog i običnog raketnog naoružanja stalno pojačava intenzitet celokupnih ratnih priprema na obe strane, i dovodi do pojave međunarodnih kriza. Politika hladnog rata se sprovodi lokalnim ratovima, koji su bili latentna pretnja od izbijanja svetskog rata. Od 1945. do danas vodilo se više od 100 lokalnih ratova u kojima je poginulo oko 20 miliona ljudi, a najpoznatiji i najrazorniji bili su Korejski, Vijetnamski, izaelsko-arapski i iračko-iranski. (Za više informacija o ratovima, pročitati pitanja, koja slede kasnije).

Pitanje Nemačke, njena podela i stvaranje dve Nemačke države u posleratnoj Evropi izazvalo je mnogobrojne sukobe između SSSR-a i Zapadnih država koji su dovodili do teških kriznih stanja u njihovim odnosima.

Hladnoratovska politika koja obeležava stanje odnosa između dva suprotna društvena politička sistema, socijalističkog i kapitalističkog, po završetku Drugog svetskog rata i čije su karakteristike – vojna ravnoteža snaga, politika oštre konfrontacije i stalna zategnutost, kao i uopšte politka sile, tražila je i potpunu unifikaciju svih ideološko-političkih stavova. Međutim, hladnoratovska politika u promenjenim

10

Abruzzi

istorijskim okolnostima postajala je neadekvatna. U traženju novih oblika političkih odnosa sovjetsko rukovodstvo sa Hruščovim na čelu, počelo je da afirmiše Lenjinove ideje o koegzistenciji. Prvi primer primene principa koegzistencije sadrži sporazum zaključen između Kine i Indije 1954. godine, kojim se rešava pitanje Tibeta.

Najvažnije pitanje hladnog rata bilo je Nemačko pitanje, a Berlin je bio u epicentru napetosti. Posle podele Nemačke Moskva je ultimativno tražila od Zapada da prizna Istočnu Nemačku, pa je u leto 1961. na sastanku zemalja Varšavskog pakta odlučeno da se zatvori granica između Istočnog i Zapadnog Berlina. Berlinski zid postao je negativni simbol podeljenog sveta, podele između komunizma i kapitalizma.

Popuštanje napetosti dve supersile (SSSR-a i SAD) dešava se u vidu politike detanta, nakon što je hladni rat dostigao vrhunac u kubanskoj raketnoj konfrontaciji 1962. Politika detanta je zbir svih nastojanja za smirivanje konflikata koji neposredno ugrožavaju svetski mir, a zasniva se na principima miroljubive i aktivne koegzistencije i opštem konsenzusu (saglasnosti) zainteresovanih država i naroda. Politika detanta može biti uspešna ako sve države pokažu spremnost da nađu oblasti zajedničkog interesa i međusobne miroljubive saradnje. Sa pojavom detanta od početka šezdesetih godina pa sve do danas, on je dao niz konkretnih rezultata posebno u sferi razoružanja i stišavanja velikih međunarodnih kriza.

Prvi veliki sporazum između SAD i SSSR o povlačenju sovjetskih raketa sa Kube sklopljen je 1962. godine, čime je stišana najveća posleratna međunarodna kriza. Odmah zatim započeli su pregovori o zabrani nuklearnih proba u atmosferi koji su uspešno završeni u Moskvi potpisivanjem sporazuma jula 1963. godine. Pored SAD, SSSR-a i Engleske, tom sporazumu pristupio je veliki broj drugih zemalja, izuzev Francuske koja je 1960. postala četvrta atomska sila i Kine koja je izvršila probu atomske bombe 1964, a hidrogenske 1967. godine. Već 1963. između Vašingtona i Moskve uspostavljena je direktna telefonska linija, u cilju eventualnog sprečavanja izbijanja atomskog rata. Ugovor o zabrani širenja nuklearnog naoružanja koji je potpisan 1968. godine u tom pogledu veoma je značajan. Zatim su usledili: sporazum o smanjenju opasnosti od nuklearnog rata koji je potpisan 1971. godine i ugovor o sprešavanju incidenata na otvorenom moru od maja 1972. godine. Veoma značajni bili su američko-sovjetski pregovori i sporazumi o ograničavanju strategijskog naoružanja SALT 1 i SALT 2.

U uslovima popuštanja međunarodnih odnosa, dolazi i do zaključenja Moskovskog sporazuma između SSSR i SR Nemačke avgusta 1970. godine, što je takođe predstavljalo element detanta. Stišavanje Vijetnamskog rata i mir u Vijetnamu bili su nova potvrda politici detanta. Za proces popuštanja u svetskim odnosima, veliki značaj imala je konferencija KEBS-a u Helsinkiju, 1975. godine na kojoj su predstavnici 35 država raspravljali o miroljubivoj saradnji i trajnom miru u Evropi i svetu. Na toj konferenciji postignut je niz sporazuma, a sve zemlje prihvatile su Konvenciju o ljudskim pravima. Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, sukobi i ratovi ponovo dovode do zaoštravanja, što remeti politku sporazumevanja. Međutim, sa dolaskom Mihaila Gorbačova na čelo partije i SSSR-a, ponovo se nastavljaju pregovori sa SAD, posebno između Regana i Gorbačova, što dovodi do novih sporazuma i popuštanja u odnosima supersila. U tom pogledu, veoma značajan je sporazum o smanjenju raketnog naoružanja iz 1987. godine, a sporazumom u Ženevi iz 1988. došlo je do povlačenja sovjetskih vojnih snaga iz Avganistana koje je završeno februara 1989. godine. Smanjenje sovjetskih vojnih snaga i konvencionalnog naoružanja u Evropi u 1988. i 1989. godini, takođe predstavlja važan element

11

Abruzzi

popuštanja. Isto tako, sklapanje primirja u iračko-iranskom ratu u 1988. godini doprinelo je opštem popuštanju i smirivanju.

Kraj hladnog rata označen je jednostranim ustupcima Gorbačova, posebno u pogledu razoružanja i raspadom SSSR 1991. godine. Jeljcin, predsednik Rusije, nastavlja u tom pogledu politiku Gorbačova, pa u decembru 1992. godine dolazi do potpisivanja sporazuma Start 2 o atomskom razoružanju Rusije i SAD. (Kraj Hladnog rata – pogledati pitanje, br. 79. )

48. Kubanska kriza

(Verzija 1 – kratka)

Blokovska politika i hladni rat dostigli su svoju kulminaciju u vreme kubanske krize 1962. godine. Posle pobede socijalističke revolucije na Kubi, ona je postala područje velikog poprišta hladnog rata i direktne konfrontacije između SSSR i SAD. Socijalistički preobražaj Kube izazvao je reakcije SAD koje nastoje da izoluju Kubu i onemoguće revolucionarne promene u njoj. SSSR slanjem svoje vojne, tehničke i ekonomske pomoći, kao i drugim merema, čini pokušaje da se tekovine revolucije na Kubi očuvaju i dalje razvijaju. Pokušaj SSSR da na Kubi instalira raketne baze sa nuklearnim bombama 1962. godine izazvao je krizu svetskih razmera koja je sadržala neposrednu opasnost od nuklearnog rata. Međutim, SAD i SSSR sklapaju sporazum o Kubi, čime se kriza stišala, a Sovjeti su povukli rakete sa Kube. Posle kubanske krize, hladni rat postepeno slabi, mada povremeno izbijaju novi međunarodni konflikti koji dovode do zaoštravanja odnosa između Istoka i Zapada.

(Verzija 2 – nešto duža)

Kubanska kriza, najveća konfrontacija između SAD i SSSR-a, koja se dogodila 1962. godine povodom sovjetskih raketa koje su bile smeštene na Kubi, kada su Amerikanci to otkrili. Rakete su mogle da pogađaju mete širom SAD, i bile su podeljene na one kratkog i srednjeg dometa. Ovo otkriće vodilo je izuzetnoj napetosti, što je navelo SAD da izvrši pomorsku blokadu Kube i da traži od SSSR-a da skloni nuklearno oružje sa ostrva. Kriza je bila i kulminacija rastućih tenzija između SAD-a i Kube nakon Kubanske revolucije 1959. godine i svrgavanja diktatora Fulgensija Batiste, nakon kog je na vlast došao vođa revolucije Fidel Kastro.

12

Abruzzi

Kastro nije hteo nikakvu zavisnost od SAD. Bojeći se da bi Kastro mogao da uvede komunistički režim na Kubi, SAD je udarila ekonomske sankcije i 1960. prekinula trgovinske odnose sa Kubom. Kastro je svemu tome odoleo i u inat još više se zbližio sa komunističkim liderima u SSSR-u. Za to vreme, SSSR i SAD bile su uveliko u Hladnom ratu – ekonomskoj, vojnoj i diplomatskoj borbi između kapitalističkih i socijalističkih naroda. U težnji da svrgnu Kastra, Ameri su obučavali kubanske izgnanike koji su živeli u Americi, da bi oni 1961. izvršili invaziju na Zaliv svinja na Kubi. U preziru prema Amerima i mešanju u njihove živote, Kubanci se okreću Kastru koji proglašava Kubu komunističkom zemljom.

1960. dok rastu tenzije između Kube i SAD-a, Nikita Hruščov počinje planiranje tajnog snabdevanja Kube nuklearnim oružjem (tj. Raketama) koje bi imale domet u većem delu SAD. Ali, Hruščov se prevario u pomisli da Ameri neće preduzeti ništa. . . Do 1962. sukobi su toliko narasli nakon što su SAD putem izveštaja saznali da SSSR šalje nuklearke na Kubu, pa Kenedi upozorava sovjete na mogućnost početka nuklearnog rata. Kenedi nije imao jasnu ideju šta da preduzme, jer je znao da bi intervencija na SSSR automatski značila početak svetskog nuklearnog rata koji bi koštao milione života, a opet, znao je da postoji opasnost ako ostane pasivan i dozvoli nagomilavanje nuklearnog oružja na Kubi. SAD je bila i pod pritiskom u odbrani zapadnog Berlina, na koji se prethodno obavezala, jer je Hruščov počeo da preti zauzimanjem Zapadnog Berlina po cenu rata, pa je Amerikancima dao rok do novembra 1962. godine.

Nakon što je donesena odluka o vazdušnom napadu na Kubu 1. oktobra, ambasador SAD u SSSR-u Livelin Tompson preložio je Kenediju da pre napada najavi blokadu, što su podržali i ostali saveznici -jedni zbog ultimatuma, drugi zbog mogućnosti otvaranja pregovorima.

Kenedi javno traži od Hruščova da povuče nuklearke sa Kube, jer namerava da uvede kontrolu brodova oko Kube, kako bi se utvrđivalo da li prenose nuklearno oružje ili ne. Ukoliko se ovaj zahtev ne ispoštuje, Amerika izjavljuje da je spremna za rat. Nekoliko dana nakon uvođenja kontrolne blokade, sovjetski brodovi su o Kube dolazili drugim putevima, a Hruščov i Kenedi nastavili su diplomatske razgovore.

26. oktobra Hruščov je poslao šifrovanu poruku Kenediju u kojoj je naizgled nudio povlačenje nuklearki sa Kube ako SAD zagarantuje da neće izvršiti invaziju na ostrvo (što je Kenedi izgleda već prethodno uradio svojetskom ministru spoljnih poslova, Andreju Gromiku).

Sukobi se ublažavaju 28. oktobra. Hruščov takođe poziva inspektore UN da verifikuju proces. Naredni problem je nastao kad je Kastro odbio da dozvoli nadzor nad razmontiranjem raketa, ali je na kraju postignut dogovor: bombe će biti uklonjene najviše za 30 dana, a ostala ofanzivna oružja će biti evakauisana tako da će američka letelica moći da nadgleda ceo proces.

Kubanska kriza bila je veoma opasna epizoda u međunarodnim odnosima jer je dovela svet do mogućnosti izbijanja nuklearnog rata. Dovela je do privremene napetosti između SSSR-a i Kube, jer je Kastro mislio da je bio nepravedno isključen iz pregovora o sudbini nuklearnog oružja, za koje je mislio da će obeshrabriti SAD u nameri da izvrši invaziju na Kubu.

Kubanska kriza takođe je pokazala tačku «topljenja» hladnog rata, kada su obe strane mudro odlučile da se povuku. Hruščov prihvata stanje u Zapadnom Berlinu gde se predviđeni konflikt nije odigrao. Ublažavanje hladnog rata označilo je i potpisivanje akta Limited Nuclear Test Ban Treaty 1963. godine od strane Britanije, SAD i SSSR-a. Po dogovoru, nuklearne probe su dozvoljene samo ispod zemlje, ali ne podvodne i vazdušne.

13

Abruzzi

49. Nastanak Izraela i izraelsko- arapski ratovi

Arapske zemlje su Izrael, od njegovog nastanka u maju 1948. g. , smatrale uzurpatorom i uljezom. One su, objedinjene u Arapskoj ligi, iste godine napale Izrael u nastojanju da povrate čitavu teritoriju Palestine pod britanskim mandatom, koja je planom UN iz 1947. podeljena na dve države - Izrael i Palestinu . Arapi su izgubili taj rat (kao i sve kasnije ratove) i reke arapskih izbeglica su napustile teritorije koje su pripale Izraelu. Stalni sukobi i tri rata (1967, 1973. i 1982. ) završavani su, uz medjunarodno posredovanje, prekidima neprijateljstva, ali ne i trajnim mirom. Taj sukob postao je još opasniji kad su se dve supersile konačno svrstale: Sjedinjene Države na stranu Izraela, a Sovjetski Savez na stranu Arapa, kao i ekspanzivnošću Izraela, koji je 1949. g. primljen i u OUN.

Velika kriza na Bliskom istoku, koja je prerasla u svetsku političku krizu, izbila je 1956. g. Ona je bila izazvana agresijom Velike Britanije, Francuske i Izraela na Egipat.

Egipat je, posle neuspelog pokušaja kralja Faruka da u zemlji zavede diktaturu, proglašen 1953. g. za republiku sa generalom Nagibom kao predsednikom. Medjutim, sukob izmedju revolucionarnih oficira i generala Nagiba doveo je na čelo države pukovnika Gamal Abdel Nasera, koji je juna 1956. g. postao predsednik Egipatske Republike. Jula iste godine nacionalizovala se medjunarodna kompanija Sueckog kanala, što je izazvalo reakciju zainteresovanih sila, pre svega Engleske i Francuske, čime počinje Suecka kriza. U novembru 1956. g. , kombinovanom akcijom englesko - francuskih i izraelskih snaga, izvršena je agresija na Egipat, koji se nije mogao uspešno braniti, pa je oblast Sueckog kanala brzo zauzeta, što je bio jedan od ciljeva ove agresije. To je izazvalo reakciju drugih sila i veliku zategnutost medjunarodne situacije.

Na intervenciju OUN i uz posredovanje SAD i SSSR, prekinute su ratne operacije u Drugom izraelsko- arapskom ratu. OUN je zatim tražile od Izraela da se povuče s osvojenih teritorija, pa je Izrael decembra 1956. g. morao da povući svoje snage sa Sinaja, a marta 1957. g. i iz oblasti Gaze. Vojne snage OUN, koje su u medjuvremenu formirane, zaposele su graničnu liniju na Sinaju. Izrael je dobio pravo na slobodnu plovidbu Akapskim zalivom. Rat se, prema tome, završio jednim kompromisom, pa je područje Bliskog istoka i dalje ostalo izvor zaoštravanja medjunarodnih odnosa.

Hladnoratovska politika, politika s pozicija sile, takodje je onemogućavala trajnije smirivanje situacije na Bliskom istoku.

Početkom 1967. g. , dolazi do novog zaoštravanja krize na Bliskom istoku. Ujedinjena Arapska Republika (UAR) 18. maja zatražila je od OUN povlačenje medjunarodnih snaga sa Sinaja, a odmah zatim, 25. maja, proglasila zatvaranje Akapskog zaliva.

Sredinom maja, Izrael objavljuje delimičnu mobilizaciju, a zatim 5. juna počinje sa iznenadnim napadom na Egipat, Siriju i Jordan. Ovaj rat trajao je samo 6 dana i završen je teškim porazom arapskih država. Izrael je u ovom ratu osvojio teritoriju koja je bila tri puta veća no što je bila njegova. Na intervenciju OUN uspostavljeno je primirje, dok je Izrael zadržao svoje snage na osvojenoj teritoriji. Suecki kanal ostao je zatvoren za plovidbu.

14

Abruzzi

Od tada, pa sve do oktobra 1973. g. , na frontovima je vladalo primirje, koje je često prekidano teškim incidentima i artiljerijskim dvobojima, posebno na sueckom frontu. Istovremeno, zaraćene strane intenzivno se naoružavaju i pripremaju za novi rat.

Na dan 6. oktobra 1973. g. počeo je Četvrti arapsko- izraelski rat uspešnim napadom egipatskih trupa na sueckom frontu koje se prebacuju preko kanala na Sinaj, pri čemu razbijaju izraelske utvrdjene položaje na Suecu. Ni na sirijsko - izraelskom frontu, izraelske snage nisu uspele da probiju front, pa su se na Golanskoj visoravni razvile teške borbe. Arapske države u ovom ratu nanose izraelskoj armiji teške gubitke, posebno u avijaciji, čije dejstvo umnogome onemogućavaju. Pri kraju rata, Izrael se uspešno prodire prema Suecu. Tada, na intervenciju SSSR i SAD, kao i OUN, dolazi 22. oktobra do prekida vatre. Posle toga su počeli pregovori o primirju koji se uspešno završavaju egipatsko - izraelskim, a zatim i sirijsko - izraelskim dogovorom. Egipćani su se zadržali na drugoj strani Sueckog kanala, a na Sinaju u jednom užem pojasu. Time su omogućeni radovi na ponovnom osposobljavanju Sueckog kanala za plovidbu. Isto tako, izvršena je izvesna korekcija izraelsko - sirijske granice u korist Sirije. Formirane su i manje snage OUN koje bi vršile nadzor primirja.

Medjutim, dve godine kasnije (1975. g. ), vlada Izraela je izjavila da je izgubila veru u Ujedinjene nacije kao nepristrasnog posrednika, jer su svojom rezolucijom (Rezolucija 338, doneta posle rata iz 1973. g. , zahtevala je obavezne i obavezujuće pregovore izmedju zaraćenih strana) izjednačile cionizam1 sa rasizmom. Od tada glavni posrednik postaju Sjedinjene Države. Predsednik Džimi Karter je zabeležio priznat diplomatski uspeh kao sponzor egipatsko - izraelskog mirovnog sporazuma u Kemp Dejvidu 1978. g. To je bio značajan presedan: mogući su pregovori i mir izmedju Arapa i Jevreja. Ovaj sporazum je uspostavio pravo Palestinaca na autonomiju, sa privremenim periodom od tri godine, koji bi trebalo da bude praćen sporazumom o konačnom statusu. To se nije ostvarilo i postalo je jasno da je sudbina Palestinaca i u dijaspori i na okupiranim teritorijama osnovna prepreka regionalnom miru. S druge strane, vojne pobede dovele su Izrael u situaciju da postane okupaciona sila na Zapadnoj obali i u Gazi, sa dva miliona Palestinaca koji su živeli u nemogućim uslovima siromaštva i bez osnovnih ljudskih prava pod stranom okupacijom. Takva situacija nije bila nimalo pogodna za ozbiljne pregovore.

Porazi su Palestince i njihovu organizaciju PLO, nastalu 1964. g. , učinili samo ratobornijim. Palestinska nacionalna povelja, doneta 1968. g. , pozvala je na “oružani narodni ustanak za oslobodjenje naše zemlje i povratak u nju”. Cionizam je, kaže se u Povelji, “rasistički i fanatičan po svojoj prirodi, agresivan, ekspanzionistički i kolonijalan po svojim ciljevima i fašistički po svojim metodama”. Izmedju mnogih frakcija u PLO, Fatah - Jasera Arafata (Yasser Arafat) je izašao kao dominantna struja.

Izrael je uspeo da napravi razdor izmedju “unutrašnjih” Palestinaca na okupiranim teritorijama i onih “spoljnih” u Tunisu, gde je bilo sedište Arafata, nakon što ga je jordanski kralj Husein izgnao iz Jordana. Ipak, početak intifade, spontanog revolta mladih Palestinaca 1987. g. protiv izraelskih okupatora, istovremeno je primorao podeljene frakcije da se ujedine. To je Izrael dovelo u neprijatnu situaciju, jer nisu mogli intifadu tek tako da podvedu pod terorizam.

1 Vavilonjani su 587/6.g. pre n.e. razorili Jerusalimski hram i proterali Jevreje iz Judeje (odveli su ih u tzv. vavilonsko ropstvo). Odmah zatim nastali su novi religijski centri u Palestini, Egiptu i Vavilonu. Otada postoji jaka potreba Jevreja da se vrate u svoju postojbinu, u Cion- označava Kanaansku tvrdjavu na bregu Jerusalima, i jeste simbol povratka u prazavičajnost; cionizam je politički pokret koji izražava težnju rasutih Jevreja po svetu za ujedinjenjem i povratkom u Izrael;

15

Abruzzi

U samom Izraelu je novi razvoj samo izoštrio podele. Laburisti su, na čelu sa Jicakom Rabinom i Šimonom Peresom, koji su bili glavni rivali u toj stranci, počeli da traže puteve ka miru, a za razliku od njih, desna Likud partija, koja je dominirala izraelskom političkom scenom od 1977. g. , imala je nepopustljiviji stav. Likud je ohrabrivao sistematsko uspostavljanje jevrejskih naselja na Zapadnoj obali i odbijao svaki kontakt sa PLO. Kneset (parlament), u kome je Likud imao većinu, doneo je čak zakon koji je zabranjivao izraelskim gradjanima bilo kakav kontakt sa PLO.

Krajem 1988. g. Arafat je povukao potez posle koga je postalo nemoguće da se zaobidje PLO ako se želi pregovarati: vrhovno telo PLO priznalo je postojanje Izraela kao države i pozvalo na sazivanje medjunarodne mirovne konferencije. SAD su pozdravile ovaj potez i otvorile formalni kanal sa PLO, pozivajući na otpočinjanje izraelsko - palestinskih pregovora. Ali, Jizak Šamir, predsednik vlade Izraela, odbio je i taj plan, a i SAD su ponovo suspendovale odnose sa PLO posle jednog terorističkog napada.

Konačno, sporazum izmedju Izraelaca i Palestinaca potpisan je u Oslu, 19. avgusta 1993. g. Nije išlo glatko na sednici izraelske vlade, ali je, posle žestoke debate, sporazum na kraju odobren. I PLO je ipak prihvatio sporazum. Ceremonija potpisivanja održana je u Vašingtonu 13. septembra. Burnim aplauzom je pozdravljeno istorijsko rukovanje izmedju Rabina i Arafata, na koje ih je, posle potpisivanja, pozvao predsednik Klinton.

50. Rat u Koreji (1950-1953)

Koreja je postojala vekovima kao nezavisna i celovita država. Njen prosperitet je posebno bio veliki za vreme dinastije Džoseon, koja je preuzela vlast 1392. godine. Jedinstvena i prilično napredna Koreja prvi put je izgubila suverenitet tek 1910. godine, kada je okupirao Japan. Istočni susedi su se zadržali na korejskom tlu sve do kraja II svetskog rata. Godine 1945, u cilju konačnog razoružavanja Japanaca, američke i sovjetske trupe ušle su u Koreju. Amerikanci su zauzeli južni deo zemlje, a vojnici SSSR-a njen severni deo. Ovakav razvoj događaja u mnogome je odredio nesrećnu sudbinu Koreje u XX veku. Naime, na nekada kompaktnom prostoru tada nastaju dve posebne države, Severna Koreja i Južna Koreja, koje je odvajala čuvena 38. paralela (uporednik na 38° severne geografske širine). Pregovori između SAD-a i SSSR-a o demobilizaciji i ponovnom ujedinjenju vođeni su 1946. godine, ali su bili neuspešni i ostavili su Koreju razjedinjenom. Tokom 1948. godine dve zemlje počinju da se konstituišu po ugledu na sile-oslobodioce, uprkos Rezoluciji UN-a od 14. septembra 1947. godine i uprkos želji tamošnjeg naroda. Naime, komunisti u Severnoj Koreji formiraju vladu i sprovode nacionalizaciju industrije i konfiskaciju privatne imovine, dok “južnjaci” na čelu sa Li Sin Manom zadržavaju kapitalastički ekonomski sistem. Septembra te 1948. godine i zvanično je proglašena Korejska Narodna Demokratska Republika sa sedištem u Pjongjangu. Tada još niko nije verovao da će Koreja postati jedna od ključnih strateških tačaka međunarodne blokovske politike, kao i poprište jednog od najkrvavijih sukoba između kapitalističkih i socijalističkih zemalja. Sovjeti su se povukli iz Severne Koreje decembra 1948, a Amerikanci iz Južne Koreje juna 1949. Već oktobra 1949. godine počinju ozbiljni problemi, jer je oko 3. 000 partizana napalo južnokorejski grad Čin-ju, težeći da tako otpočne nasilno objedinjavanje poluostrva. Iako isprva poraženi, “severnjaci” su, uz verbalnu podršku SSSR-a, odmah sledeće godine

16

Abruzzi

izazvali novi, mnogo širi i opasniji sukob. Korejski rat počeo je 25. juna 1950. godine, kada su trupe socijalističke Koreje prešle 38. paralelu. Armije suprotstavljenih strana bile su otprilike jednako brojne, ali su jedinice Severne Koreje bile znatno spremnije za rat. SAD su reagovale gotovo istog trenutka. Američki Kongres podržao je predsednika Harija Trumana u nastojanju da interveniše slanjem svojih trupa u pomoć Južnoj Koreji. SAD nisu zvanično objavile rat, jer su imale podršku UN-a, i svoju misiju su vršile pod njihovim okriljem. Savet bezbednosti UN (bez prisustva delegata SSSR-a) zatražio je pomoć svih raspoloženih članica. Najviše vojnika, ne računajući SAD, poslala je Velika Britanija, a bilo je i Turaka, Australijanaca itd. Ali, njihov prvi ulazak nije doneo neku promenu. Tek kad su vojne snage UN-a (oko 80. 000) pod komandom generala Daglasa Mekartura (Douglas McArthur), takođe Amerikanca, uspele da izvrše pomorski desant na grad Inčon (septembar 1950) i bezbedno se iskrcaju na tlo Koreje, situacija se drastično promenila. Severnokorejski vojnici su dotad odlično napredovali (primoravajući i susede i iskrcanu američku vojsku na povlačenje), i okupirali su skoro 90% poluostrva, uključujući Seul. Mekartur je konstantno napredovao ka severu i vratio agresore na 38. paralelu, sredinom oktobra 1950. Štaviše, da bi pobeda bila potpuna (ali možda i iz razloga ideološke prirode), odlučeno je da se pređe i na teritoriju Severne Koreje. Kad su mešovite snage UN-a, koje su uključivale i američke marince, prodrle do reke Jalu blizu kineske granice, usledio je novi preokret. Narodna Republika Kina poslala je u Koreju ogroman broj dobrovoljaca (samo u prvom naletu bilo ih je gotovo 200. 000) da pomogne svom komunističkom susedu u opasnosti. Neki istoričari misle da je to bio akt odbrane, jer su Kinezi strepeli od ulaska američkih vojnika na njihovu teritoriju. Bilo kako bilo, udružene socijalističke snage relativno su lako (za tri nedelje) potisle Mekartura nazad na 38. paralelu. Elitna 1. divizija marinaca totalno je uništena. Kad su se redovi SAD-a i UN-a konsolidovali, ratna situacija izrodila je svojevrsnu ravnotežu. Nijedna strana nije mogla dalje, linija fronta bila je učvršćena i stabilizovana. Pod pritiskom svetskog javnog mnjenja i nemogućnosti bilo kakvog napredovanja, zaraćene strane otpočinju mirovne pregovore. To se desilo jula 1951. godine u Kesongu. Zatim su oni nastavljeni u Panmundžonu i najzad završeni tek 27. juna 1953. godine, potpisivanjem ugovora o primirju, čime je Korejski rat i završen. Dakle, čitave dve godine stotine hiljada vojnika bile su utvrđene sa obe strane famozne 38. paralele. Cela stvar se odužila prvenstveno zbog problema razmene zarobljenika. U zaključivanju primirja učestvovao je i novi američki predsednik, Dvajt Ajzenhauer (došao na vlast 1953). Jedno od svetskih žarišta je ugašeno, ali su posledice bile katastrofalne. Koreja je i dalje ostala podeljena, a granica je i dalje ostala onde gde je bila pre rata. Može se reći da su obe strane poražene, jer su svi ratni napori, ispostavilo se, bili besmisleni. Ljudske žrtve poprimile su džinovske razmere, posebno među civilima. Računa se da je poginulo više od 2. 000. 000 Korejaca, oko 600. 000 Kineza, 37. 000 Amerikanaca, 3. 000 Engleza, 1. 000 Turaka itd. Ni na konferenciji u Ženevi, koja je održana od 26. aprila do 20. jula 1954. godine, nije potpisan konačni mirovni ugovor. Uostalom, do njega nikad nije ni došlo, jer je Južna Koreja odbila da potpiše sporazum. Deo njene populacije nije želeo podelu, čak je bilo i onih koji su podržavali komuniste sa severa. Zanimljivo je istaći da je general Mekartur u toku rata uzbunio javnost, insistirajući da američke vlasti bombarduju Kinu (čak i atomskim naoružanjem) i tako prekinu mučne operacije. Međutim, ubrzo ga je Truman razrešio dužnosti zbog neposlušnosti. Vode se brojne polemike o ovom detalju, kao i o ratnim ciljevima SAD-a, i većina okolnosti ni do danas nije razjašnjena. Posle 1954. godine, došlo je do smirivanja strasti na Dalekom istoku, ali ne i u svetu. Naprotiv, i ovaj rat doprineo je jačanju blokovske podele i podstakao je snažne antikomunističke, odnosno antikapitalističke pokrete. Trka u naoružanju je ubrzana. Kasnije, pod vođstvom Kim Il Sunga, Severna Koreja postala je jedna od najsurovije ustrojenih društava na svetu, dok je Južna Koreja razvila ekonomiju uz pomoć SAD-a i iskusila veliki privredni rast. Posle 2000. godine nade za ponovnim ujedinjenjem rastu.

17

Abruzzi

51. Rat u Vijetnamu (1957?-1975)

Vijetnam je tokom XIX veka bio jedinstvena monarhijska država. Godine 1859, Francuzi osvajaju Sajgon (prestonicu smeštenu u južnom delu zemlje), i Vijetnam postaje deo francuskog kolonijalnog carstva. To je i ostao sve do II svetskog rata, uprkos konstantnim pobunama protiv evropskih kolonijalista, u čemu se posebno istakla Komunistička partija Indokine. Japanci su okupirali Vijetnam već 1940. godine, mada su naišli na otpor domaćeg stanovništva na čijem je čelu bio komunista Ho Ši Min. Krajem avgusta 1945. godine, ustanici zbacuju japansku vlast i proglašavaju Demokratsku republiku Vijetnam sa Ho Ši Minom kao predsednikom. Ali, Francuzi nisu hteli da se odreknu svoje nekadašnje kolonije, pa su u septembru povratili Sajgon i čitav južni deo zemlje. Iako je formalno priznala DR Vijetnam (1946) Francuska je krenula da je osvaja. Otpočeo je dug i krvav Indokineski rat (1946-1954) u kome su azijske trupe odnele pobedu. Naime, francuske trupe su poražene u velikoj bici kod Dijen Bijen Fua, i morale su da sa odreknu bilo kakvih pretenzija na tim prostorima. Posle te bitke, na konferenciji u Ženevi (april-jul 1954), država je podeljena na Severni i Južni Vijetnam, sa granicom na 17. paraleli (17º s. g. š). Ima istoričara koji ove događaje smatraju prvom fazom rata u Vijetnamu. Bilo je planirano da se za dve godine održe izbori koji bi odlučili o eventualnom ujedinjenju. Međutim, ti izbori se nikad nisu desili, uglavnom zato što je vlada Južnog Vijetnama pretpostavljala da će narod izglasati Ho Ši Mina i spajanje sa severom, pa nije želela da se izbori održe. Dve zemlje su krenule različitim putevima. Severni Vijetnam je lagano ali uporno izgrađivao socijalistički sistem, a “južnjaci” su ostali verni kapitalizmu. Francuski uticaj je vremenom slabio, ali su SAD postajale sve prisutnije na jugu Vijetnama. One su aktivno pomagale lideru Južnog Vijetnama Ngo Din Dijemu jer su se plašile tzv. domino efekta, tj. mogućnosti da se i ostale azijske zemlje “zaraze” komunizmom. Svaki sporazum između dve države postao je nemoguć. Već 1957. godine počinju oružane borbe na jugu, gde dolazi do ustanka Vijetnamaca koji su propagirali zajedništvo. Severni Vijetnam odmah je poslao pomoć u ljudstvu i materijalu. Vlada Južnog Vijetnama, uz pomoć svoje armije ojačane nekim američkim instruktorima i stratezima, pokušava da uguši pobunu. U periodu od 1958. godine do 1961. godine, rat se razbuktava i Dijemova opozicija ojačana partizanima iz DR Vijetnama postiže značajne pobede. Decembra 1960. godine stvoren je Front nacionalnog oslobođenja (FNO), koji postaje ključni faktor u pokretu za ujedinjenje. FNO je obučavao i civile za gerilsko ratovanje, pa je antikomunistička vlada dospela u težak položaj. SAD su bile nezadovoljne politikom Ngo Din Dijema koji je sve više gubio ugled, najviše zbog toga što je bio katolik i što je pohapsio budističke monahe koji su mirno protestovali. Tako je rat dobio i jednu versku dimenziju. Amerikanci više nisu hteli da čekaju dok se FNO dalje širi. Zato predsednik Džon Kenedi (1962) šalje nove vojne stručnjake da pomognu kolegama u obuci južnovijetnamske vojske. Njihov broj se penje na 16. 000 (bilo ih je oko 800), a u operacije se uključuje i avijacija. U međuvremenu, grupa južnjačkih oficira organizuje puč i zbacuje Din Dijema, koristeći prećutnu saglasnost Amerikanaca. Sve do tada, SAD nisu u punoj meri učestvovale u ratu, jer nije bilo njihovih redovnih borbenih trupa na licu mesta. Međutim, posle atentata na Kenedija (novembar 1963), novi predsednik postao je Lindon Džonson koji je imao odlučnije planove za Vijetnam. On naređuje seriju napada na lokacije koje su bile od izuzetnog značaja za snabdevanje FNO-a iz Severnog Vijetnama. Kad je američki brod “Medoks” ušao u Tonkinški zaliv, kršeći time teritorijalnu granicu DR Vijetnama, njeni vojnici su otvorili vatru. To se

18

Abruzzi

desilo 4. avgusta 1964. godine. Istog trenutka Džonson naređuje bombardovanje Severnog Vijetnama iako je, u suštini, glavnina otpora kapitalističkoj zemlji dolazila iz nje same (iz gerilskog Vijetkonga), a ne sa severa. Bilo je mnogo žrtava. Severnjaci su onda poslali svoju armiju na jug, u pomoć FNO-u. Rat je sada obuhvatio celu državu. Kongres SAD-a odobrio je upotrebu vojnih sredstava bez ograničenja (1965). U maju iste godine na tlo Vijetnama iskrcavaju se prvi marinci (svega 3. 500), ali su snage stalno pojačavane i 1969. godine dostižu neverovatnu cifru od 543. 000 američkih vojnika. Sve do 1968, rat se rasplamsavao uz promenljivu sreću. Ali, februara te godine, prokomunističke snage preduzimaju veliku “Tet ofanzivu” i napadaju 36 najvećih gradova juga, primoravajući sajgonske i američke trupe na povlačenje. Vijetkong je obuhvatao sve veću i veću teritoriju. Maja 1968. godine u Parizu počinju pregovori o primirju između predstavnika SAD-a i DR Vijetnama, ali dogovor nije postignut. Javnost je ozbiljno pritisla predsednika Džonsona zbog ogromnih gubitaka, i ljudskih, i ekonomskih. On se ne kandiduje za produžetak mandata i predsednik postaje Ričard Nikson (1969). Niksonov plan bio je da polako povlači svoje snage iz Azije, i ostavlja Vijetnamce da se sami bore sa severnim susedima. On je to i krenuo da čini (u prvom naletu vraćajući 25. 000 vojnika). Međutim, 1970. godine Nikson naređuje da trupe uđu u Kambodžu, navodno radi onemogućavanja snabdevanja Vijetkongovaca. Naredne godine, rat se proširio i na Laos, koga su zauzeli Amerikanci. Život u ovim državama totalno je poremećen, samo u Laosu poginulo je oko 400. 000 ljudi, privreda je stala, izbeglice su preplavile celu Indokinu. Ona je postala žarište svetskih razmera. Bombardovanja Severnog Vijetnama nisu prestajala, ali kraj se još uvek nije nazirao. Štaviše, ispostavilo se da su upadi u Kambodžu i Laos bili velika greška, jer su tamošnji komunisti time dobili još veću podršku. Pošto su pregovori bili na mrtvoj tački, krajem marta 1972. godine, Vijetkongovci i njihovi saveznici preduzimaju “Uskršnju ofanzivu” u provincijama Kvang Tri, An Lok i Kontum. Amerikanci odgovaraju strahovitim bombardovanjem Hanoja i Hajfonga u Severnom Vijetnamu. Situacija je postajala besmislena. Obe strane želele su primirje, ali su “severnjaci” ipak bili zadovoljniji trenutnim stanjem. SAD uporno traže rešenje sukoba, i konačno, 27. januara 1973. godine potpisan je Pariski sporazum o prekidu vatre. Ovim sporazumom su se Amerikanci morali povući za 60 dana, ali i snage DR Vijetnam bile su obavezne da napuste jug nekada jedinstvene države. Granica je vraćena na 17. paralelu, a Laosu i Kambodži garantovana je neutralnost i suverenost. Predviđeni su demokratski izbori pod međunarodnim nadzorom o eventualnom ujedinjenju. Privremena revolucionarna vlada Južnog Vijetnama (koja je stvorena još 1969. godine od strane FNO-a kao organ vlasti na slobodnoj teritoriji) dobila je status legalne vlade. Nedugo posle potpisivanja sporazuma, neprijateljstva su obnovljena, a obe strane optuživale su onu drugu za njegovo nepoštovanje. Ipak, Amerikanaca tamo više nije bilo, zadnji vojnik je povučen u martu 1973. Ekonomija juga bila je u kolapsu, ljudi su, čak, umirali od gladi i dezertiralo je skoro 200. 000 vojnika. Pomoć koju je Nikson obećao, novi predsednik, Džerald Ford, nije poslao. Svi su znali da će sever izvršiti opštu invaziju. To se i dogodilo 1975. godine. Južni Vijetnam se ubrzo predao nadirućim trupama Severnog Vijetnama, i zemlja je ponovo ujedinjena. Godine 1976. proglašena je jedinstvena Socijalistička republika Vijetnam. Glavni grad Sajgon preimenovan je u Ho Ši Min, u čast revolucionara koji je preminuo 1969. SAD su normalizovale odnose sa SR Vijetnamom tek 1995. godine. Rat u Vijetnamu jeste jedan od najkrvavijih sukoba u novijoj istoriji. Poginulo je više od 900. 000 pripadnika FNO, oko 600. 000 vojnika vlade juga, 58. 000 Amerikanaca (300. 000 ranjenih), 500. 000 Laošana i Kambodžanaca itd. Više od 10 miliona ljudi ostalo je bez krova nad glavom, a 1. 300. 000 ljudi zauvek je otišlo iz Azije. Vijetnam je sravnjen sa zemljom, a ukupni troškovi SAD-a iznosili su 137 milijardi dolara. Komunizam nije poražen ovim ratom, već su ga, počev od kraja osamdesetih, sami Vijetnamci postepeno napuštali.

19

Abruzzi

52. Dekolonizacija i stvaranje nezavisnih država u Aziji

Posle II svetskog rata veliki broj zemalja stiče nezavisnost za vrlo kratko vreme. To su uglavnom države Azije i Afrike, koje su poslednje ostale u sklopu nekadašnjih kolonijalnih carstava, posebno britanskog i francuskog. Proces njihovog oslobađanja (koji je ujedno i poslednji) zove se četvrti talas dekolonizacije. Tokom rata Japan je proširio svoju imperiju na velike prostore istočne i jugoistočne Azije, proterujući pritom evropske kolonijaliste. Tada se često oslanjao na lokalne nacionalističke pokrete, koji su pomogli da se Evropljani konačno isteraju. Kad je Japan kapitulirao, kolonijalne sile su restaurirale svoju vrhovnu vlast na gotovo svim teritorijama. Međutim, tada su azijski pokreti za nezavisnost već bili suviše jaki da bi se situacija vratila na stanje pre rata, kako na istoku, tako i na jugu kontinenta. Bilo je očigledno da je doba kolonijalizma prošlo. Prva država koja je uspela da stekne suverenitet bio je Liban, koji je proglasio nezavisnost od Francuske još u toku rata (1944). Sirija je organizovala svoju vojsku i nije dozvolila Francuzima da se u nju vrate, pa je proklamovala nezavisnost 1946. godine.

Iste godine Britanci napuštaju Jordan, priznajući ga kao suverenu zemlju, mada je on još od 1928. godine imao tzv. kvalifikovanu nezavisnost od britanske krune. Republika Filipini proglašena je bez većih problema sa SAD-om, jula 1946. Mnogo veću uzbunu u javnosti izazvalo je napuštanje Indije. Naime, britanska vlada radničke partije objavila je 1947. da je došao dan da se završi vekovna dominacija na potkontinentu. Ali, zbog verskih razlika, nova država nije mogla da ostane jedinstvena. Muslimani su činili većinu na zapadu i na istoku Indije, a hinduisti u centralnom delu. Nijedna strana nije pristajala na dogovor, čak ni posle neumornog apelovanja Mohandasa (Mahatme) Gandija, duhovnog lidera pokreta za oslobođenje, koji se zdušno zalagao za pomirenje i zajednički život obe konfesije. Zbog nereda i nasilja na verskoj osnovi, morale su da budu stvorene dve države. Glavni deo poluostrva uzela je hinduistička Indija, istočni i zapadni krajevi su postali muslimanski Pakistan, a provincije Bengal i Pendžab su podeljene. Ostalo je i nekoliko nerešenih pitanja, posebno oko statusa Kašmira, koje je dovelo do rata u više navrata, a ni danas nije sasvim rešeno. Bilo kako bilo, dana 15. avgusta 1947. godine, Indija je dobila nezavisnost, a prvi premijer nove federalne republike postao je Džavaharlal Nehru. Jedan dan ranije (14. avgusta 1947. ) ozvaničena je i suverenost Pakistana, čiji je istočni deo bio odvojen od zapadnog sa više od 1. 500 km indijske teritorije. Kasnije, od 1969. pa nadalje, razlike i fizička udaljenost između dva dela zemlje doveli su do građanskog rata. Mnogo ljudi je ubijeno (posebno “istočnjaka”), i nije bilo moguće očuvati integritet na celoj teritoriji. Čak je i Indija intervenisala u cilju spasavnja civila od vojske iz zapadnog Pakistana. Krajem 1971, istočni Pakistan je proglasio otcepljenje, a nezavisnost mu je ubrzo ratifikovana. Ta država se danas zove Bangladeš. Britanija je 1948. godine priznala i nezavisnost Burme (Mijanmara), videvši da su tamošnji stanovnici spremni i na rat da bi očuvali svoj poredak koji su formirali posle povlačenja Japanaca. Na osnovu odluke UN-a, Izrael je postao suverena država maja 1948. godine, na čelu sa premijerom Davidom ben Gurionom, koji je pozvao sve Jevreje da dođu u novostvorenu državu. Arapska liga (Irak, Jordan, Egipat, Sirija i Liban) napala je okruženu jevrejsku državu nedugo zatim, ali se Izrael odbranio. Mir je potpisan 1949. Ostrvo Cejlon (Šri Lanka) ulazi u društvo suverenih zemalja 1948, otkada, sem što je član Komonvelta, nema političkih veza sa kraljevstvom. Indonežani, na čelu sa predsednikom Sukarnom (pravo ime mu je bilo Megavati Sukarnoputri), proglasili su republiku još 1945. godine, ali je Holanđani nisu priznali. Štaviše, oni su je 1947. godine napali i povratili kontrolu nad većim delom ostrva Java. Međutim, pod ogromnim međunarodnim pritiskom, Holandija se na konferenciji u Hagu obavezuje da odustane od svoje bivše

20

Abruzzi

kolonije. Nezavisnost je proklamovana krajem 1949. godine. Severna i Južna Koreja postale su nezavisne države 1948. godine, mada one nisu ni bile tipične kolonije, budući da su podjarmljene tek 1910. godine i to od strane druge azijske zemlje, Japana. Posle Indokineskog rata u kojem su francuske trupe poražene, održana je konferencija u Ženevi (1954). Na njoj su Kambodža i Laos dobili nezavisnost, mada je Laosu bila zagarantovana suverenost i 1953. Inače, na vlast je u Kambodži došao kralj Norodom Sihanuk, koji se istakao u prethodnom ratu sa kolonizatorom. Malajska federacija, koja je uključivala današnju Maleziju, Singapur, Bruneje i deo ostrva Borneo (Saravak), postala je samostalna u odnosu na Britaniju 1957. godine. Ekonomske razlike odvojile su Singapurćane, koji su 1965. dobili suverenu državu, a Bruneji su nezavistan sultanat od 1984. Januara 1968. godine, Britanci su objavili da će se u roku od 3 godine potpuno povući iz svih azijskih kolonija istočno od Sueca. To se i dogodilo, pa su 1971. godine nezavisnost stekli Bahrein, Katar, Oman i Ujedinjeni Arapski Emirati. Severni i Južni Vijetnam se ujedinjuju 1976. godine. Od tog vremena pa nadalje, kolonijalizam u Aziji u klasičnom obliku više ne postoji. Jedine promene koje su se desile bile su napuštanje Hong Konga (britanske kolonije) 1997. godine i provincije Makao (portugalske kolonije) 1999. godine. Obe teritorije su vraćene NR Kini. Najveći kontinent je sada dom nezavisnih država.

53. Dekolonizacija i stvaranje nezavisnih država u Africi

Afrika je sve do kraja Drugog svetskog rata bila gotovo u potpunosti podeljena između Britanije, Francuske i još nekih evropskih kolonizatora. Jedine nezavisne države bile su Etiopija i Liberija. Međutim, već posle 1945. godine, kolonijalne sile, iscrpljene velikim ratom, nisu mogle da odgovore na sve glasnije independističke zahteve Afrikanaca. Neke od zemalja imale su brojnu populaciju, a skoro sve su iznedrile novu inteligenciju školovanu na zapadu, pa nacionalistički pokreti u njima nisu mogli biti zaustavljeni. Oslobođenje, ipak, nije svuda teklo glatko i efikasno, kao što je to bilo npr. u Libiji. Godine 1946, od italijanskih poseda i Kirenaike, Tripolitanije i Fezana formirana je država Libija, koja je stavljena pod starateljstvo UN-a. Nezavisnost joj je proglašena 1951, a zagarantovana 1952. godine. U početku je bila kraljevina, ali je 1969. godine državnim udarom pretvorena u republiku, na čelu sa Moamerom el Gadafijem. Eritreja, druga italijanska kolonija, takođe je oslobođena 1952. godine, ali je ušla u sastav Etiopije kao jedna od članica federacije, u kojoj je ostala sve do 1993. godine i sticanja suverenosti. Muslimanski oficiri u Egiptu zbacili su kralja Faruka I, koji je bio podređen britanskoj kruni, i proklamovali republiku (1952), a 1954. godine premijer je postao Gamal Abdul Naser. On je 1956. godine postao predsednik i praktično zaveo diktaturu, a čak se vojno sukobio sa Britanijom, Francuskom i Izraelom zbog totalne nacionalizacije Sueckog kanala. Sudanu je priznata nezavisnost 1. januara 1956. godine, dakle tek pošto su se Britanci povukli iz ove zemlje (novembar 1955), i tek pošto je nova egipatska vlada pristala da odustane od svojih pretenzija ka jugu. Posle mnogobrojnih nereda pa i borbi sa francuskim trupama, Tunis postaje nezavisna država iste 1956. godine, a za prvog predsednika imenovan je lider antifrancuskog pokreta, Habib Burgiba. Te godine (1956) Francuzi dozvoljavaju i Maroku da proglasi nezavisnost, ali novostvorena monarhija nije obuhvatala teritoriju Španskog Maroka (Zapadne Sahare), koja je vraćena tek 1979. godine, mada ni do danas pitanje njenog statusa nije skroz rešeno. Ubedljivo najtežu sudbinu na severu Afrike imao je Alžir. Njegovi nacionalisti ratovali su sa Francuzima 8 godina (sa izvesnim prekidima) a mir je potpisan 1962. godine. Četvrta republika je bila toliko

21

Abruzzi

uzdrmana velikim ratom za očuvanje Alžira, da je pretio građanski rat u Francuskoj, jer su se neki oficiri pobunili protiv vlade. Godine 1958. na čelo zemlje došao je general Šarl de Gol, koji je dobio vrlo široka ovlašćenja novim ustavom, čime je promenjen sistem podele vlasti. Tad je stvorena Peta republika. Alžir je ipak postao nezavisna država (pomenute 1962), ali su posledice bile katastrofalne. Poginulo je oko 500. 000 ljudi, među kojima i dosta francuskih civila koji su živeli u ovoj koloniji. U podsaharskoj Africi, Francuska je prva počela sa postepenim odvajanjem od kolonija. Ona je, štaviše, stvorila i posebnu zajedničku valutu, tzv. centralnoafrički franak (CFA), jednake vrednosti kao i francuski franak, kako bi pomogla svojim kolonijama da razviju svoju ekonomiju, ali i da bi ih pridobila za buduće trgovinske partnere. Gana (nekadašnja Zlatna Obala) je postala nezavisna 1957. godine, a Gvineja 1958. godine. Za premijera Gane izabran je Kvame Nkrumah, prvi afrički lider crne boje kože. Dekolonizacija afričkih zemalja dostigla je vrhunac 1960. godine, kada je čak 16 suverenih država priznato i potom primljeno u UN. Iz francuskog kolonijalnog carstva te godine istupili su: Benin, Gabon, Gornja Volta (danas se zove Burkina Faso), Obala Slonovače, Senegal, Kongo (danas Republika Kongo, glavni grad Brazavil), Centralnoafrička republika, Mauritanija, Mali, Niger i Čad. Nekadašnje nemačke kolonije Kamerun i Togo (koje su tada bile pod protektoratom UN-a) oslobođene su takođe 1960. godine, a Britanija je izgubila vlast u najmnogoljudnijoj zemlji na kontinentu (Nigeriji). Belgija se, uplašena militantnim nacionalističkim pokretom i krvavim građanskim ratom, odrekla Konga (Zaira) iste godine, a prvi premijer ove republike postao je Patris Lumumba. Međutim, on je ubijen u atentatu, a situacija se stabilizovala tek 1965. godine, kada je vojnu diktaturu zaveo Džozef Dezire Mobutu (prozvan Mobutu Sese Seko). Italijanski i britanski deo kolonije Somalilend postali su moderna Somalija. Francuski deo ove teritorije kasnije (1977) proglašava nezavisnost kao mala republika Džibuti. Država Sijera Leone (čije ime znači planina lavova), proklamovala je svoju nezavisnost od Britanije 1961. godine. Iste godine je to učinila i Tanganjika, koja je 1964. godine zajedno sa Zanzibarom, ostrvom uz istočnu obalu Afrike, formirala Tanzaniju. Predsednik te federalne republike bio je Džulijus Njerere. Što se tiče Južnoafričke republike, vrlo bitne britanske kolonije, ona je (pod imenom Unija Južne Afrike) postala suverena 1961. godine. Dominantno pitanje tadašnje vlade bilo je kako održati premoć belačke manjine nad crnačkom većinom. Još od 1948. godine i formalno je postojao aparthejd (rasna segregacija stanovništva), ali je vremenom ovakav sistem izazvao zgražavanje u celom svetu i doveo do brojnih pobuna negroidne populacije. Konačno, početkom devedestih godina, dolazi do gašenja aparthejda i na slobodnim izborima 1994. godine pobeđuje Nelson Mendela. Novi, pod njegovom vladavinom donet ustav iz 1997. godine, jeste u potpunosti antirasistički. Godine 1962, Uganda, Ruanda i Burundi stekli su suverenost (od Britanije odnosno Belgije, mada su pre Drugog svetskog rata pripadali i Nemcima), ali su se problemi na ovim prostorima nastavili, kulminirajući ratom između Ruande i Burundija, koji se vodio zbog heterogenog etničkog sastava stanovništva. U Ugandi je, pak, diktatorski režim Idi Amina zemlji doneo ogromne probleme. Kenija se oslobodila vrhovne vlasti krune 1963, a Maldivi 1965. godine. Bocvana je postala nezavisna od Britanije 1966. godine, kao i Lesoto. Ekvatorijalna Gvineja bila je deo španskih teritorija u Africi, a ona je nezavisna zemlja od 1968. godine. Iste godine oslobađa se i Maurucijus, koji je, inače, svojevremeno bio holandski, pa francuski, i na kraju britanski posed. Svazilend je osnovao svoju monarhiju 1967, ali je ona priznata takođe 1968. godine. Zambija (tada Severna Rodezija) nezavisnost dobija 1964, prethodno se izdvojivši iz britanske Federacije Rodezije i Njasalenda. Država Malavi je sastavljena iste godine uglavnom od teritorija bivše provincije Njasalend, dok je nezavisna država Zimbabve (tada Južna Rodezija) proklamovana 1965. godine, i to od strane belaca anglosaksonskog porekla koji su tamo živeli. Tek kasnije (1980) je ona priznata, a na poziciju premijera došao je crnac Robert Mugabe. Portugalci su najduže ostali na afričkom kontinentu, teško se opraštajući

22

Abruzzi

od svojih kolonija. Oni su napustili Angolu i Mozambik tek 1974. godine, iscrpljeni dugotrajnim sukobima sa ustanicima, a Gvineju Bisao samo godinu dana ranije. Formalno je Gvineja Bisao nezavisna od 1974, a Angola i Mozambik od 1975. godine. Čak su i Zelenortska ostrva uspela da budu međunarodno priznata država, posle skoro 500 godina dominacije Portugala. Poslednja se oslobodila Namibija (nezavisnost dobija 1990), jer je bila praktično pod vlašću Južnoafričke republike koja se odrekla upravljanja njome tek pod pretnjom strane intervencije. Inače, teritorija Namibije nekada je pripadala Nemačkoj. Paralelno sa procesom dekolonizacije i političkim pobedama, Afrika je razvijala svoju ekonomiju, i verovatno će se pokazati da, sada kad je slobodna, ima sasvim dovoljno potencijala da promeni svoj status u svetskim odnosima. Ovaj kontinent više nije zavistan od evropskih, ni bilo kojih drugih, sila.

54. SSSR posle Staljina

Posle svoje dugogodišnje vladavine, Staljin umire marta 1953. godine. U sukobima rukovodstva KP oko vlasti pobeđuje Nikita Sergejevič Hruščov, koji postaje generalni sekretar partije i kasnije (1958) prvi čovek države. On se surovo obračunao sa nekim stranačkim funkcionerima koji su bili protiv njega ili su pretendovali na ključnu poziciju SSSR-a (Lavrentije Berija, Georgi Maljenkov). Već na XX kongresu partije (1956) Hruščov počinje da kritikuje postojeći kult ličnosti i otpočinje proces destaljinizacije. Naređeno je štampanje novih knjiga i udžbenika (ne samo Staljinovih), poskidane su njegove biste, javne institucije sa njegovim imenom su preimenovane, otvoreno je kritikovana njegova taktika u II svetskom ratu itd. Štaviše, na XXI kongresu partije (1961) godine, odlučeno je da se Staljinovo telo skloni iz mauzoleja na Crvenom trgu, gde je dotad bilo izloženo. Naučni i ekonomski napredak Sovjetskog Saveza je nastavljen, uključujući razvoj svemirske tehnologije (Gagarin, 1961. ) i hidrogenskih bombi. Standard življenja je povećan, obnovljene su veze sa Titovom Jugoslavijom (koje su prekinute još 1948. ). Međutim, Hruščov je ispravio samo neke Staljinove greške, dok je i sam činio neke stvari nalik njemu. Osnovni kurs diktature partije nije napušten, a došlo je i do krvave intervencije u Mađarskoj (1956). Godine 1962. tokom Kubanske krize, isprovocirao je predsednika Kenedija i umalo doveo svet do nuklearnog rata. Osim toga, i Hruščov se neslavno oslobodio svoje opozicije (već 1960. godine postao je potpuni lider KP i SSSR-a), a nije imao ni dovoljno snage i volje da nastavi započeti proces reformi. Usled otpora konzervativnih snaga, ali i zbog ličnih propusta, smenjen je i penzionisan 1964. godine. Na čelo partije (na mesto generalnog sekretara) došao je Leonid Iljič Brežnjev, koji je, u teoriji, delio vlast sa premijerom Kosiginom i predsednikom Podgornijem, ali je praktično sam odlučivao o najvažnijim pitanjima. Godine 1977. postao je i formalno šef države, uz to što je bio šef u partiji. Brežnjev je u velikoj meri usporio promene u načinu vladavine, uspostavljajući, čak, upravu na centralističkoj osnovi sa neostaljinističkim prizvukom. Stavovi su mu bili čvršći nego kod Hruščova i manje je bio sklon kompromisu. Kao veoma oprezan, ali i konzervativan lider, nije tolerisao disidente. U početku njegove uprave ekonomija je bila stabilna, ali onda i privredni polet zamire, što se najviše osetilo

23

Abruzzi

u poljoprivredi. Pokazao je da Sovjetski savez neće dozvoliti transformaciju političkih sistema svoga bloka, time što je ugušio prozapadne pobune i proteste u Čehoslovačkoj (1968). Doduše, potpisao je i sporazum o smanjenju naoružanja (tzv. SALT 1) sa američkim predsednikom Niksonom (1972), a potom, godine 1979, i sporazum SALT 2 sa Džimijem Karterom. Brežnjev je ostao na vlasti sve do smrti (1982), a potom na čelo KP SSSR-a dolazi Jurij Andropov, bivši direktor KGB-a. On je pokušao da se oslobodi korupcije u birokratiji, koja se opasno raširila za vlade Brežnjeva. Značajan je i po tome što je pomogao Gorbačovu da se uključi u odlučivanje na najvišem nivou. No, Andropov ubrzo umire i godine 1984, nasleđuje ga Konstantin Černjenko. Černjenko se zadržao na ovoj poziciji još kraće (zbog lošeg zdravlja), pa je već 1985. godine za generalnog sekretara KP izabran Mihail Sergejevič Gorbačov, čovek koji će biti poslednji predsednik SSSR-a. U tom trenutku on je bio najmlađi i najenergičniji član Politbiroa. Gorbačov pokreće ogroman talas modernizacije i demokratizacije, praćen velikim društvenim, ekonomskim i političkim reformama. Njegov plan bio je, pre svega, da osavremeni i revitalizuje svoju zemlju, ali se ispostavilo da je doprineo njenom raspadu. Već krajem osamdesetih proglasio je politiku glasnosti (na ruskom glasnost znači otvorenost), koja je omogućila slobodno širenje vesti i kritiku vladinih funkcionera. Najveća promena, ipak, bila je uvođenje perestrojke (na ruskom obnova), kojom se smanjivalo učešće partije u lokalnoj upravi, i preduzeća su se podsticala na samofinansiranje.

Ekonomija je, dakle, otpočela postepeni prelaz sa planskog na tržišni sistem, a ukinuta je i cenzura štampe. Sve ove mere, međutim, nisu ni blizu toliko poboljšale ekonomsku situaciju, koliko su ohrabrivale nacionalne i independističke pokrete u sovjetskim republikama. Najžešći antikomunistički protesti izbijaju u baltičkim zemljama, ali sila nije upotrebljena, kao što je nekad činjeno. Gorbačov je postavio nove, njemu lojalne, ljude na ključna mesta u državnoj hijerarhiji (npr. ministar spoljnih poslova postaje Eduard Ševarnadze). Izmenio je ustav (1988) i dozvolio izbore na kojima su mogli učestvovati i vanpartijski kandidati. Ti izbori su i održani (1989) u demokratskoj atmosferi. Monopol jedne partije je 1990. godine ukinut, stvaranjem višepartijskog sistema, a zbog protivljenja “tvrde struje” komunista, on je raspustio i Centralni komitet KP. Iste godine (1990), zakonski su odvojene zakonodavna i izvršna vlast, a Gorbačov postaje prvi i poslednji pravi predsednik SSSR-a, predsednik koji nema uticaja na zakonodavstvo. Uz njegov doprinos međunarodna zategnutost odnosa konačno popušta, hladni rat je na izdahu, posebno od 1987. godine, kada je sa Reganom potpisao sporazum o značajnom smanjenju raketnog naoružanja. Gajio je dobre odnose sa skoro svim zapadnim silama. Povukao je i poslednje trupe iz socijalističkih zemalja, za šta je nagrađen Nobelovom nagradom za mir (1990). Sovjetski Savez više nije bio u stanju, a nije ni želeo, da kontroliše političku situaciju u zemljama Istočnog bloka. To je bio razlog više da se duh promene proširi i na druge socijalističke države. SSSR se zvanično raspao 25. decembra 1991. godine, a formirano je 15 nezavisnih država. Blokovske podeljenosti više nema i socijalizam je, bar za sada, izgubio.

55. 1956. Godina u Poljskoj i

56. Revolucija u Madjarskoj 1956.

Nakon II svetskog rata socijalistički poredak uspostavlja se u nizu evropskih država. Negde je on bio rezultat uspešno izvedenih revolucija u uslovima narodnooslobodilačkih borbi, a negde je on ustanovljen uz vojnu angažovanost i presudnu političku podršku SSSR-a. Tako je bilo i u Poljskoj.

24

Abruzzi

Sovjetska vojska, uz pomoć poljskih jedinica, oslobodila je čitavu zemlju krajem 1944. godine. Aprila 1945. godine potpisan je pakt o prijateljstvu i saradnji između Poljske i SSSR-a. Početkom 1947. godine održani su izbori za zakonodavno telo (Sejm), na kojima je komunistički blok dobio većinu. Ustanovljena je diktatura proletarijata, a vlade su se oslanjale na Staljina. Godine 1948, obrazovana je Poljska ujedinjena radnička partija, koja je uključila članove Poljske radničke partije i Poljske socijalističke partije. Kad se vladajuća partija učvrstila, prešlo se na plansku privredu. Međutim, premijer Vladislav Gomulka imao je drugačiju viziju komunizma od one Staljinove. On se suprotstavio nekim političkim potezima Moskve, (ohrabren uspehom Josipa Broza da se otrgne direktivama SSSR-a) i isteran je iz partije pod optužbom za “nacionalističku devijaciju”. Kasnije je i uhapšen (1951). Sledeći lideri vratili su se teroru i sovjetskim instrukcijama. Ali, posle Staljinove smrti i antistaljinističkih govora Nikite Hruščova, nezadovoljstvo Poljaka, koji su prezirali svoju surovu vladu zavisnu od Moskve, počelo je otvoreno da se pokazuje. Krenuli su masovni protesti radnika, omladine i inteligencije, najpre u Poznanju. To je bio prvi veliki antisovjetski ustanak u nekoj od zemalja Varšavskog pakta. Vlada je ugušila pobunu, ubivši 53 demonstranta, ali je shvatila da nezadovoljstvo naroda neće biti smireno dok se ne vrati neko ko ima podršku masa. Zato je Gomulka oslobođen, rehabilitovan i izabran za prvog sekretara partije (oktobra 1956. ). Rokosovski i drugi prosovjetski političari su smenjeni, ali Hruščov nije vojno intervenisao. Poljska je krenula svojim političkim kursom, poštujući načela komunizma, ali i neke svoje nacionalne specifičnosti. Sprovedene su izvesne reforme, ali su one bile nedovoljne i razočaravajuće, a zemlja je, ipak, ostala tipičan član Varšavskog pakta. Kasnije je i Gomulka smenjen (1970) zbog duboke ekonomske krize, ali to nema direktne veze sa ustankom iz 1956. godine. On je, što se tiče Poljske, verovatno bi se moglo reći, uspeo. Po mnogo čemu sličnu, mada težu posleratovsku sudbinu imala je i Mađarska. Sovjetske trupe su 4. aprila 1945. godine potpuno oslobodile ovu zemlju, u kojoj dolazi do jačanja komunističkih tendencija. Sve fašističke organizacije su raspuštene, i radnici dobijaju kontrolu nad preduzećima. Sprovedena je agrarna reforma, kojom je crkvama i veleposednicima oduzeta zemlja, da bi bila predata bezemljašima. Međutim, ovo dovodi do stvaranja snažnog antisocijalističkog bloka, sastavljenog od zemljoposednika, vatrenih katolika i desne socijaldemokratije. Ovaj blok, štaviše, pobeđuje na parlamentarnim izborima (novembar 1945), i Mađarska je proglašena za republiku (1. februar 1946). Ali, komunisti su tražili dublje promene i konstantno su protestovali. Već 1947. godine raspisani su novi parlamentarni izbori. Iako su komunisti na njima dobili samo 22% glasova, oni su dominirali pobedničkom koalicijom, i zauzeli rukovodeće položaje. Godine 1948, socijaldemokrate im se pridružuju, i formira se jedinstvena Mađarska partija rada. Ovako ujedinjene, leve snage (u avgustu 1949) donele su novi ustav Mađarske, kojim je ona i zvanično postala socijalistička zemlja. No, staljinistička politika državnog rukovodstva izazivala je vremenom sve veće i veće nezadovoljstvo, koje je u jesen 1956. godine kulminiralo. Naime, 23. oktobra te godine počeo je veliki ustanak naroda protiv vlade “tvrdolinijaša”. Pobunjenike su ohrabrile i reči Nikite Hruščova, koji je na XX kongresu KP SSSR-a izjavio da “staljinistički” teror i represija ne smeju biti odlika jedne komunističke države, ali i događaji u Poljskoj. Studenti su bili u prvim redovima ustanka, protestujući zbog obaveznog učenja ruskog jezika i zahtevajući liberalizaciju štampe i političkog života, ali i povlačenje redovnih sovjetskih trupa. Ovde ustanak nije bio samo reakcija na konkretnu komunističku vlast, već i na komunizam uopšte. Radnici i seljaci su se pridružili omladini, i tražili su povratak Imre Nađa (bivšeg komuniste koji se suprotstavio SSSR-u i istakao liberalnim potezima u prošlom mandatu) na mesto premijera. On je, inače, bio isključen iz Partije rada i oteran sa funkcije 1955. godine (slično kao Vladislav Gomulka). Svakim danom bilo je više nezadovoljnika, ne samo u prestonici. Pošto vojska nije htela da puca na ustanike, a policija je bila nedovoljno sposobna i brojna, zahtev za promenom je bio prihvaćen. Novoformirana vlada Imre Nađa

25

Abruzzi

donela je prilično radikalnu odluku o istupanju Mađarske iz Varšavskog pakta, a obećala je i višestranačke izbore, kao i još neke slobode. Međutim, ortodoksni komunista Janoš Kadar sa svojim pristalicama organizovao je, na svoju ruku, Mađarsku revolucionarnu seljačku vladu (4. novembra 1956) i pozvao SSSR da interveniše i spreči okretanje zemlje Zapadu. Hruščov je reagovao istog momenta (jer je i sam planirao taj potez), i ugušio je ustanak u krvi, okupirajući Budimpeštu i nekoliko drugih gradova. U operaciji je učestvovalo čak 4. 000 savremenih tenkova, a više od 25. 000 ljudi je nemilosrdno ubijeno. Mađarska je izgleda, po mišljenju Sovjeta, otišla predaleko u svojoj nezavisnosti, i moralo je doći do propasti ovog ustanka. Vlada Janoša Kadara je ozakonjena, i ostala je pod direktnim nadzorom Saveza, mada je dosta radila na eliminaciji propusta ranijeg rukovodstva. Imre Nađ i još nekolicina lidera ovih događanja su kasnije ubijeni. Očigledno je tada bilo prerano za iole značajniji otpor dominaciji Sovjetskog Saveza u Istočnom bloku. Mađarska je, sve do Gorbačova, ostala vezana odlukama Moskve.

57. Suetska kriza

Suetska kriza dogodila se 1956. I predstavlja dobar istorijski primer uloge medjunarodnog prava i organizacija, iako je do nje došlo tokom Hladnog rata. Suetski kanal su izgradili Britanci i Francuzi u XIX veku, a postao je značajan za britanske trgovinske puteve do Indije. U julu 1956. , predsednik Egipta Gamal Abdel Naser je nacionalizovao suetski kanal. Premijer Britanije je ovaj potez okarakterisao kao pretnju VB i smatrao je Nasera za novog Hitlera. Britanija je strahovala da bi Naserovo pozivanje na arapski nacionalizam oslabio britanski polozaj na Srednjem istoku, a zabrinjavala ju je i činjenica da je Naser prihvatio pomoć u naoružanju od Sovjeta – što se, naravno, dešavalo na vrhuncu hladnog rata. U avgustu i početkom septembra 1956 SAD i VB su predložile udruživanje korisnika Sueckog kanala, iznoseći stav da Egipat može da nacionalizuje kanal, ali da kontrolu vrše oni koji su ga koristili za prolazak brodova. Izrael koji je trpeo napade prekogranične gerile koju je Naser podsticao, bio je spreman da napadne Egipat. Britanija i Francuska bi tada intervenisale sa izgovorom postojanja pretnje Sueckom kanalu. Izrael je ušao u oblast Sinaj u Egiptu, tvrdeći da je delovao u samoodbrani. Pozvao se na član 51 Povelje UN koja dozvoljava samoodbranu kao legitimnu upotrebu sile. Savet Bezbednosti je razmatrao krizu, odbacio izgovor i pozvao na prekid vatre. Britanija i Francuska su iskoristile pravp veta da bi sprečile prekid vatre. Želeli su da se intervencija nastavi sve dok se ne otarase Nasera. Generalni sekretar je napravio plan o ubacivanju snaga UN za očuvanje mira na tu teritoriju, i na taj način Britanci i Francuzi više ne bi imali izgovor za intervenciju. SAD nisu podržale svoje evropske saveznike, strahujući da bi njihova intervencija izazvala arapske nacionaliste i povećala uticaj SSSR-a na Srednjem Istoku.

26

Abruzzi

Kao dodatni pritisak na Britaniju, SAD su odbile da dozvole MMF-uda odobri zajam Britaniji čija je funta sterlinga bila pod pritiskom. Brirtanija i Francuska su se povukle i složile sa prekidom vatre. ( Sovjeti su u to vreme bili zauzeti intervencijom u Mađarskoj koja je pokušavala da se izbori za slobodu ). Britanci i Francuzi su morali da prihvate prekid vatre delom zbog američkog pritiska, a delom zato što su bili uhvaćeni na sopstvenom pravnom izgovoru. Korišćenje i zloupotreba međunarodnog prava i organizacija igrale su ključnu ulogu u politici Suecke krize.

58. Pokret Nesvstanih

Nakon Drugog svetskog rata dolazi do blokovske podele sveta. Sa jedne strane nalazi se NATO i kapitalistički sistem, a sa druge Varšavski pakt i socijalizam. Ovaj period karakteriše i vojna ravnoteža snaga, politika opšte konfrontacije i stalna zategnutost. U promenjenim istorijskim okolnostima, hladnoratovska politika postaje neadekvatna i dolazi do afirmacije Lenjinove ideje o koegzistenciji. Osnovni principi politike miroljubive i aktivne koegzistencije su: uzajamno poštovanje teritorijalnog integriteta i suvereniteta, uzajamno nenapadanje, nemešanje u unutrašnje poslove drugih država, zajednička i mirna koegzistencija. Ova politika bila je antiblokovska i poštovala je integritet, suverenitet, nezavisnost, ravnopravnost i društveno uredjenje drugih zemalja.

U posleratnom periodu, a naročito 60-ih god. novooslobodjene zemlje prihvataju politiku nesvrstanosti (u cilju ocuvanja svoje nezavisnosti) i to dovodi do porasta njihove uloge u medjunarodnoj politici.

Termin “nesvrstani” prvi je upotrebio indijski premijer Nehru u svom govoru održanom 1954. god. na Šri Lanki. Ovaj termin označava skup zemalja i oslobodilačkih pokreta i njihovu politiku nevezivanja za blokove. Medju glavnim inicijatorima i osnivačima ove politike i ovog pokreta bili su Jugoslavija i J. B. Tito. Pored njih značajnu ulogu u razvoju i jačanju politike nesvrstanosti imale su: Indija, Indonezija, Burma, Egipat… koje su dale inicijativu za okupljanje nesvrstanih zemalja.

Za nastanak Pokreta nesvrstanih značajna je konferencija u Bandungu (18. - 24. april 1955). Tada su predstavnici 29 zemalja razmatrali pitanja medjusobne saradnje, obezbedjenja mira u svetu, likvidacije kolonijalizma, neokolonijalizma i rasne segregacije i izjasnile se za politiku miroljubive koegzistencije. Značajan je susret na Brionima Tita, Nehrua i Nasera (egipatski predsednik) jula 1956. ,

27

Abruzzi

kao i susret u Njujorku septembra 1960. kome su prisustvovali: Tito, Nehru, Naser, Sukarna (predsednik Indonezije) i Nkrumaha (predsednik Gane).

Pocetkom 1961. u Kairu, na Titovu inicijativu, odrzan je pripremni sastanak prve konferencije nesvrstanih zemalja, odrzane u Beogradu, od 1. do 6. sept. 1961. Na njoj je učestvovalo 25 zemalja punopravnih članova (po 11 iz Azije i Afrike i Jugoslavija, Kuba i Kipar) i 3 države kao posmatrači. Zemlje članice nesvrstanog pokreta isticale su da ne žele da učestvuju u ideološkoj konfrontaciji Hladnog rata. Do 1992. održano je 10 konferencija nesvrstanih zemalja (svake 3 god). Dominantna pitanja bila su: ekonomija, dekolonizacija i pitanja nezavisnosti i političke sigurnosti manje razvijenih zemalja. Prva konferencija je održana u uslovima velike napetosti u medjunarodnim odnosima do čega je doslo posle obaranja americkog špijunskog aviona iznad SSSR-a 1. 5. 1960. što je dovelo da prekida konferencije na vrhu u Parizu izmedju SSSR-a, SAD-a, Engleske i Francuske, a zatim i do prekida trogodišnjeg moratorijuma o nuklearnim eksperimentima. Na konferenciji u Beogradu donete su Deklaracija i Apel za mir vodećim državnicima velikih sila, koji su pozvani da nastave sa pregovorima i u istom smislu poslato je posebno pismo Hruščovu i Kenediju.

Druga konferencija održana je u Kairu (5-10. 10. 1964. ) uz učesšće 47 članica i 10 država posmatrčca. Na njoj su razvijeni i dopunjeni oni pravci delovanja koji su usvojeni u Beogradu. Izmedju II i III konferencije dolazi do krize uzrokovane medjunarodnim zbivanjima i regionalnim sukobima (Indija, Egipat) i ratom u Vijetnamu. Trećoj konferenciji predhode Savetovanje nesvrstanih država u Beogradu (jul 1969) i sastanak u Dar es Salamu (april 1970). Treća konferencija održana je u Lusaki (8-10. 9. 1970) sa 54 članice i 10 država posmatrača, koje su se dotakle borbe protiv neokolonijalizma i drugih oblika spoljašnjih pritisaka, borbe protiv rasizma i zalaganja nesvrstanih za promenu sistema ekonomskih odnosa u svetu.

IV konferencija održana je u Alžiru (5-10. 9. 1973. ) uz učešće 75 članica i 9 država posmatrača. Broj država članica nesumnjivo pokazuje razmah pokreta nesvrstanih. Dolazi i do pojačane uloge manje razvijenih zemalja.

V konferencija održana je u Kolombu (16-19. 8. 1976. ) sa 85 članica i 10 država posmatrača, a VI nakon ministarske konferencije u Beogradu ( jul 1978), u Havani (3-9. 9. 1979) uz prisustvo 93 članice i 12 posmatrača. Tada je doneta deklaracija u čijem je političkom delu izvrsena rekapitulacija ciljeva i principa pokreta i postignuta saglasnost u akcionom programu nesvrstanih, posebno u medjusobnoj ekonomskoj saradnji i solidarnosti.

Krajem 70-ih i pocetkom 80-ih dolazi do zategnutosti medjunarodnih odnosa uzrokovane naoružavanjem blokova, iračko-iranskog rata i intervencijom SSSR-a u Avganistanu. U okviru pokreta nesvrstanih dolazi do kriza i pojave različitih struja kao posledica jačanja uticaja članica naklonjenih SSSR-u. (Kuba na celu sa Fidel Kastrom). Ovi problemi prevazidjeni su VII konferenciji u Nju Delhiju (7-13. 4. 1983) uz učečće 99 država članica i 18 država posmatrača. Cilj skupa bilo je resšvanje krize svetskih političkih i ekonomskih odnosa. Raspravljalo se i o iračko-iranskom sukobu.

VIII konferencija održana je u Harareu (1-9. 9. 1986), uz učešće 102 članice. Raspravljano je o tri teme: mobilizaciji pokreta u konkretnim akcijama, kriznim žarištima u svetu i problemu dugova.

28

Abruzzi

Nakon VIII konferencije dolazi do poboljšanja medjunarodnih odnosa i ministarske konferencije na Kipru 1988. IX konferencija odrzana je u Beogradu (novembar 1989), nakon čega dolazi do krize u pokretu i novih podela. To je bilo uslovljeno prestankom hladnog rata, slomom socijalizma u Evropi, raspadom SSSR-a i Jugoslavije, pojačanim uticajem muslimanskih država u njemu, političkim nastojanjima SAD-a i Evropske zajednice u ostvarivanju novog poretka… Ova kriza nije prevladana ni na X konferenciji u Dzakarti (1992), na kojoj su muslimanske zemlje nastojale da se SRJ osudi za gradjanski rat u Bosni i isključi iz pokreta.

Na poslednjoj, XIII konferenciji u Maleziji, održanoj u avgustu 2003. učestvovalo je 116 zemalja od kojih su samo 2 evropske - Malta i Kipar. SCG i Hrvatska bile su posmatrači, a Slovenija, BiH i Makedonija bile su gosti na samitu.

Sledeća konferencija treba da se održi u Havani, septembra 2006.

59. Nastanak pete Republike u Francuskoj

Dok su pedesetih godina vlade u Francuskoj smenjivale velikom brzinom, izgledalo je da će zemlja doći na ivicu propasti. Budući da nijedna partija nije imala većinu, sve vlade bile su kaolicione, te, prema tome, u sebi nosile i seme raspada. U svim slojevima stanovništva raslo je nezadovoljstvo tim sistemom partija i političara koji nije mogao da obezbedi ni minimum političke stabilnosti. Stanje je unekoliko podsećalo na Nemačku pre 1933. Četvrta republika je polako gubila i poslednje niti svog autoriteta i na kraju više nikog nije bilo ko bi prstom mrduo u njenu odbranu. Došlo je do ekstrema : komunisti i desno krilo populističke grupe – Pužadinci. te dve grupe mogle su da blokiraju gotovo svaku inicijativu demokratskog centa. Najveću neposrednu opasnost opstanku demokratije u Francuskoj predstavljali su kolonijalni sukobi. Došlo je do sukoba i rata u Indokini, zatim u Maroku i Alžiru. Da bi odgovorila na napade Pokreta za oslobođenje Alžira (FLN), Francuska je morala da povuče deo svog kontigenta iz Atlanskog pakta. Nijedna vlada nije mogla da na pravi način okonča rat koji je sa obe strane postajao sve žešći. Francuska je u odnosu na ovo pitanje vila duboko podeljena ; u početku većina Francuza je bila protiv povlačenja iz alžira, jer je za razliku od Indokine i Maroka, Alžir nije bio kolonija već deo države Francuske, u kojem je živelo milion Francuza. Budući da je FLN dobijao veliku pomoć od obližnjih afričkih i arapskih zemalja, francuska armija je sve teže podnosila neuspele vojne akcije i program „pacifikacije“. Kada je rat ušao u četvrtu godinu , došlo je do promene u javnom mnjenju i sve više Francuza bilo je za mirovne pregovore. Desnica i Francuzi iz Alžira odlučili su da ni po koju cenu ne

29

Abruzzi

predaju Alžir i bili su sremni da se bore do poslednjeg čoveka. Teroristički napadi u Alžiru i Francuskoj su bili svakodnevni. U toj kriznoj situaciji, mnoge oči su bile upte u DE GOLA . Budući da je većina Francuza verovala u njega kao vođu, De Gol je na neki način bio i garancija da neće doći do građanskog rata. General je prihvatio poziv pod uslovom da dobije odrešene ruke u rešavanju gorućeg problema ; nije bio spreman da vlast deli sa partijama i političarima. Na samom početku potrudio se da učvrsti svoj položaj. Budući da ga je posredno izabrao narod na period od sedam godina, De Gol se često koristio referendumom i na taj način još više umanjio značaj parlamenta. Sve do 1968. Degolisti nikada nisu imali većinu glasova, ali su bili najjača partija, a prema novom izbornom sistemu imali su sigurnu bazu u parlamentu. Alžirko pitanje još nije bilo rešeno , rat je nastavljen , a nastavljen je i rad i razgovor o planovima ( koji nisu prihvatani ) kako Alžiru dati što veću autonomiju ili polunezavisnost. Janura 1960 pobunila se francuska vojska u Alžiru kada je De Gol opozvao generala Samija, jednog od heroja te armije. Ozbiljni sukob dogodio se aprila 1961, kada je izvestan broj generala otvoreno suprostavio generalu. Međutim, do tog trenutka mnjenje u Francuskoj je bilo na stani De Gola. Pobunjenicima bi možda pošlo za rukom da obore neku od ranijih vlada i da nametnu svoju politiku. Međutim, De Gol bio je mnogo opasniji protivnik. Pobuna je brzo okončana. De Golova politika prema Alžiru dobila je podršku 90% Francuza na referendumu 1962. Pregovori sa FNL u Evijanu su dugo trajali. Sporazum je najzad potpisan marta 1962. Alžir je postao nezavisan . Na kraju Alžirskog rata, De Gol je bio na vrhuncu moći. Prvi put polse mnogo godina Francuska je imal homogenu vladu koja je mogla da sprovede delotvornu politiku. Iza spoljašnje fasade stabilnosti počinjala je erozija degolističkog režima. General je bio zainteresovan samo za odbranu i spoljnu politiku. Sve veći broj mladih francuza je smatrao neprimernim generalovo diktatorsko ponašanje i velike gestove koji sa trenutnim potrebama Francuske nisu imali ništa zajedničko. Prvi znaci neizbežne krize osetili su se 1967, kada su se javili separatisitički pokreti u Bretanji i studenstki protesti. Sve očiglednije je bilo da rezultati zaostaju za obećanjima ( što mi je ovo nešto poznato ). Degolisitčka vlada teško se nosila s ekonomskim posledicama evenements-a. 1969 je preovladalo mišljenje da De Gol više ne može biti koristan i većina Francuza je pozdravila njegovu odluku da se povuče sa političke scene. Verovatno nijedan francuz ne bi mogao da okonča rat u Alžiru onako kako je on to učinio. Pod njegovim vođstvom Francuska se oporavila, ali je celokupan politički režim bio vezan za njega lično. Držeći se predugo vlasti, De Gol je doveo u pitanje sve ono što je postignuto prvih godina njegovog mandata.

60. 1968 u svetu

30

Abruzzi

Pedesete i šezdesete godine su bile mirne godine ; status quo je retko bio predmet raspravi ; bilo je štrajkova, ali njihov cilj nije bio promena sistema. Studentis su bili apolitični i gotovo sumnjivo mirni ; revolucionarni poriv je prošao. U političkom mišljenju došlo je do približavanja leve i desne struje, razlike su ostale u odnosu na prioritete i na način i sredstva kojima se ovi mogu ostvariti. Odjednom, sasvim neočekivano, ta nagađanja da su političke ideje iscrpljene doveo je u pitanje talas studetskih protestaa koji je 1967-1968. zahvatio celu Evropu. Možda je toliko izneneđenje bilo neosnovano, jer u Evropi postoji tradicija omladinskih protesta i sukob između generacija često je poprimao političko obeležje. Širom Evrope i sveta javljali su se protesti studenata i mladih. Vlade zapadnih zemalja te proteste nisu smatrale ozbiljim izazovom. U Latinskoj Americi i Turskoj studentima je pošlo za rukom da svrgnu vladajući režim, no niko nije verovao da se to može dogoditi i u otvorenom društvu Zapada. Starija generacija je uglavnom smatrala da su teške posledice tridesetih godina i rata, evropskih revolucija i kontrarevolucija, kao i teret podnetih žrtava, toliko sveži u sećanju da se niko neće usuditi da izazove slične nedaće propagiranjem politike nasilnih promena. Tokom nekoliko godina među francuskim studentima razvila se ozbiljna politička aktivnost i radikalizam. Prvi veći sukob dogodio se novembra 1967, kada su stupili u štrajk profesori i studenti sociologije na Univerzitetu Nantera, u blizini Pariza. Februara 1968, podigli su se i pariski studenti, tražeći da se ukine zabrana slobodne komunikacije između muških i ženskih studenstskih domova. Nemiri su rasli i izgledalo je da su ograničeni samo na univerzitete i tamošnje unutrašnje probleme. Bilo je mirno sve do odlaska premijera Pompidua u službenu posetu Teheranu, kada se situacija izmenila i policija je razbila studente kada su pokušali da zauzmu zgrade univerziteta, desetine studenata je povređeno, ostali su uhapšeni. Zbog toga je došlo do još većih demonstracija i jačeg pritiska policije. Nenaviknuta na ulične borbe tih razmera, policija je upotrebila nepotrebnu i neodgovarajuću silu. Prema anketi koja je tada sprovedena, četiri petine stanovnika Pariza bilo je na strani studentskog pokreta, koji je prema opštem uverenju, tražio već uveliko zadocnelu reformu univerziteta. 13. maja 1968 studenti su zauzeli Sorbonu. Kroz četiri dana deset miliona radnika je bilo u štrajku. Ono što je počelo kao hepening, preraslo je u najozbiljniji izazov s kojim je vlast ikada bila suočena. Degolističke vođe su bile zaprepašćene ovakvom reakcijom, De Gol je bio zgrožen. „ Reforme, da – neredi,ne“. Ge Gol se ne povlači sa mesta predsednika već raspušta skupštinu i zakazuje nove izbore. Izbori su doneli pobedu partija reda i poretka , levo krilo je izgubilo. Radnici su polako izašli iz fabrika, studenti napustili zauzete fakultete. Događaji u Francuskoj dali su podstek studentskim pokretima u mnogim zemljama, ali više nigde nije studentski protest pokrenuo mase ; bez obzira na veliki publicitet, sve je bilo ograničeno samo na univerzitete. Nemački studentski pokret, predvođen socijalističkom SDS partijom, imao je uporište u Zapadnom Berlinu, najslobodnijem i najnaprednijem od svih zapadnoevropskih univerziteta.

31

Abruzzi

Došlo je do studentskih protesta, bilo je i sve više uličnih borbi. U Berlinu je studenski pokret više strepeo od gnevnog stanovništva nego od policije. S obzirom na položaj Berlina, većina stanovnika je smatralo da studenstko ludovanje predstavlja stvarnu opasnost za slobodu grada. Nemački studenstki pokret je najviše obojen ideologijom. Prva značajna akcija italijanskog studenstskog pokreta bila je aprila-maja 1967, kada su u Rimu organizovane velike demonstracije, koje su se završile otvorenom pobunom. Drugi, veći talas je od novembra 1967 do idućeg leta i zaghvatio je čitavu Italiju. Studenti su tražili više stipendije i bolje uslove na univerzitetima, međutim, kao i u ostalim evropskim zemljama, protest je prerastao u revoluciju protiv građanskog društva. U Španiji su studenti predvodili borbu protiv Frankove dikratute. Studentski pokret se pojavio u većini evropskih zemalja, čak i u Istočnoj Evropi, gde je bio suočen sa sasvim drugačijom političkom situacijom. Juna 1968 izbile su studentske demonstracije u Beogradu i drugim centrima. Studenti su tražili doslednu raspodelu prema radu, akciju protiv bogaćenja na nesocijalistički način, ukidanje svih privilegija u društvu, demokratizaciju partije, slobodu izbora i demonstacija i poboljšanje stanja na Univerzitetu. Nekoliko hiljada studenata sukobilo se sa policijom. Bio je to prvi masovni izlazak omladine na ulice i iskazivanje političkog raspoloženja. Osnovne pobude pokreta na Zapadu bile su uglavnom poznate : od završetka rata broj studenata je utrostručen, negde učetvorostučen, univerziteti su bili pretrpani, uslovi neprimerni, unutrašnja struktura univerziteta bila je prevaziđena , i dalje je bilo mnoštvo srednjovekovnih fetiša, administracija i profesori su se ponašali autokratski. Nisu slučajno gotovo svi vođi ektremnih grupa bili studenti sociologije, političkih nauka, teologije ili filozofije. Sasvim je priroodno da se mlada generacija okrene protiv svojih prethodnika, u uverenju da će biti delotvornija. Od samog početka bilo je sumnji u ozbiljnost pokreta ; jako izražen bio je element „Hepeninga“, pozorišta, dramatizovanja sopstevih fantazija. Mnogo se pričalo o revoluciji, ali niko nije hteo da osvoji vlast. Glavna parola je bila „Oslobođenje“. Najveći neprijatelj mladih pobunjenika nije bio ni fašista ni staljinista, čak ni konzervativac, već liberal sa svojom ogromnom, represivnom trpeljivošću. Revolucionarni omladinski pokret bio je suočen sa bitnom dilemom – njihov zahtev za apsolutnom slobodom nije bio u skladu sa složenom političko-ekonomskom realnošću koja je ograničavala slobodu i demokratiju. Uprkos radikalnim političkim zahtevima, evropski revolucionarni pokret šezdesetih godina motivisan je u osnovi, kao uostalom i u Americi, kulturnim nezadovoljstvom. Pokret je prema svom nadahnuću bio romantičarski,a romantičarski pokreti uvek potiču od raspoloženja, a ne od programa.

61. Kraj Hladnog rata

32

Abruzzi

Nakon Drugog svetskog rata dolazi do blokovske podeljenosti i zaoštravanja medjunarodnih odnosa - “Hladni rat”. Njegov vrhunac bio je Kubanska kriza 1962 (završena sporazumom SSSR-a i SAD-a o povlačenju sovjetskih raketa sa Kube), nakon čega dolazi do ostvarivanja politike detanata koja označava proces popuštanja napetosti izmedju 2 supersile i njihovih saveznika. i smirivanju konflikata koji neposredno ugrožavaju svetski mir. Ova politika zasniva se na principima miroljubive i aktivne koegzistencije i opštoj saglasnosti zainteresovanih država i naroda.

60-ih najvažnija tema bilo je atomsko naoružanje ( Francuska postaje 4. atomska sila 1960. Kina 1964. a 1967. izvršava probu hidrogenske bombe). U cilju sprečavanja atomskog rata 1963. uspostavljena je direktna linija izmedju Vašingtona i Moskve, a iste godine potpisan je i sporazum o zabrani nuklearnih proba u u atmosferi. Njemu su, pored SSSR-a i SAD-a, pristupile i druge države (sem Francuske i Kine). Sledi ugovor o zabrani širenja nuklearnog naoružanja 1968. Sporazum o smanjivanju opasnosti od nuklearnog rata 1971. i ugovor o sprečavanju incidenata na otvorenom moru 1972. Značajni su i američko-sovjetski sporazumi o ograničavanju strategijskog naoružanja SALT 1 i SALT 2. U uslovima popuštanja medjunarodnih odnosa dolazi i do potpisivanja Moskovskog sporazuma izmedju SSSR-a i SR Nemacke 1970. i konferencije u Helsinkiju 1975. na kojoj su predstavnici 35 zemalja raspravljali o miroljubivoj saradnji i trajnom miru u Evropi i svetu. Na toj konferenciji postignut je niz sporazuma, a sve zamlje prihvatile su Konvenciju o ljudskim pravima.

Uprkos mnogobrojnim sporazumima nije dolazilo do zbližavanja Zapada sa SSSR-om i to iz više razloga. Sovjetski Savez pod Brežnjevom nastavio je naoružavanje, a sovjetska politika prema Trećem svetu bila je ofanzivna. Sovjetsko-američki odnosi posebno su pogoršani za vreme američkog predsednika Kartera. Termin “detant” američki predsednik Ford odbacio je još 1976. a Sovjeti 1981.

U periodu od 1968-1977. sovjetski troškovi za vojsku su rasli, a američki padali. Dolaskom Regana na čelo SAD-a situacija se menja i SSSR počinje polako da gubi trku. Libanska kriza i rat, sovjetska vojna intervencija u Avganistanu, iračko-iranski rat, revolucija u Nikaragvi… još više zatežu medjunarodne odnose i podstiču razmeštanje novih raketa u Evropi.

Kriza na domaćem planu, sve veći vojni troškovi, neuspesi spoljne politike i zahladjivanje odnosa sa evropskim komunističkim partijama utiču na vrh Sovjetskog Saveza da započnu pregovore sa Zapadom. Znakovi da je SSSR spreman na pregovore vidljivi su i pre dolaska Gorbačova na vlast.

Mihail Sergejevič Gorbačov je došao na čelo KP Sovjetskog Saveza aprila 1985. Bio je svestan krize u državi i neophodnosti reformi. Njegov program obnove društva naziva se “perestrojka”. On je pokazao spremnost da ponovo razmotri suštinska nečela sovjetske spoljne politike. Taj proces je poznat pod imenom “novo mišljenje”. SSSR: se povlači iz Avganistana, ne intervenišu u Istočnoj Evropi u vreme krize 1989. prihvataju načelo slobodnog izbora i nenapadanja ( posebno kada su u Pragu, Varšavi,Budimpešti i Istočnom Berlinu uspostavljene nekomunističke vlade), nastavlja napore da normalizuje odnose sa Kinom… Njihov stav prema zemljama Trećeg sveta postaje odmeren (a ne vlastoljubiv kao do tada). Trude se da ostvare bližu saradnju sa SAD-om i da izgrade zajednički “evropski dom”. Sovjetski Savez nije želeo jednostrano razoružavanje, ali je ipak smanjio troškove na tom planu i preispitao strategiju, jer država nije više bila u mogućnosti da izdvaja tolike sume. Do 1990. većina gradjana je smatrala da je miroljubiva koegzistencija neizbežna, da rat nije razumno političko sredstvo i da veličina vojnog arsenala ne može biti jemac nacionalne bezbednosti.

33

Abruzzi

Dolaskom Gorbačova na vlast izvršene su i promene ne unutrašnjem planu. Pored ekonomskih, došlo je i do političke reforme. God. 1990. ukinut je 6. član ustava, po kome je KP zvanicno bila vladajuća snaga političkog života. Utvrdjena je vladavina zakona, a umesto Vrhovnog Sovjeta uveden je Kongres narodnih predstavnika, za čija je mesta, posle više decenija, predloženo više kandidata.

Zapad je bio oduševljen tim značajnim promenama u sovjetskoj spoljnoj i unutrašnjoj politici i pokazao je mnogo dobre volje, što je pozdravljeno i u Sovjetskom Savezu. Pregovori izmedju SSSR i SAD, a naročito izmedju Gorbačova i Regana, se nastavljaju, što dovodi do novih sporazuma i popuštanjima u odnosima supersila. Gorbačov i Regan sastali su se u Ženevi 1985. a sledeće godine u Rejkjaviku raspravljajući o povlačenju naoružanja u Evropi, ali ovi pregovori nisu doveli do rezultata.

U tom pogledu značajan je sporazum o smanjenju raketnog naoružanja iz 1987. Sem toga, sporazumom u Ženevi iz 1988. došlo je do povlačenja sovjetskih vojnih snaga iz Avganistana (februara 1989). Smanjenje sovjetskih vojnih snaga i konvencionalnog naoružanja u Evropi u 1988. i 1989. takodje predstavlja važan element popuštanja. Isto tako sklapanje primirja u iračko-iranskom ratu u 1988. godini. doprinosi opštem popuštanju i smirivanju.

Kraj hladnog rata označen je jednostranim ustupcima Gorbačova, posebno u pogledu razoružanja i raspadom SSSR 1991. godine. Jeljcin, predsednik Rusije nastavlja u tom pogledu politiku Gorbačova, pa u decembru 1992. dolazi do potpisivanja sporazuma Start 2. o atomskom razoružanju izmedju Rusije i SAD.

62. Slom socijalizma u Evropi

Godina 1989. Bila je annus mirabilis, koja je zbrisala istočnoevropske komunističke vlasti posle četiri decenije ugnjetavanja. Većina građana tih zemalja nikada nije imala prilike da učestvuje na demokratskim izborima, niti su smeli otvoreno da iznesu svoje mišljenje. Širom Istočne Evrope milioni ljudi slavili su i veselili se. Istina, svima su nad glavom lebdele ogromne teškoće, a u nekim zemljama, Rumuniji i Bugarskoj npr, pobeda nad starim režimom ni izdaleka nije bila završena. Nakon dana slavlja zbog pada komunizma, ljudi će biti suočeni sa redovnim dnevnim poslovima, sa zadatkom da se otarase nasleđa prošlosti i iznova počnu da grade privredu i društveni život. Slom komunističkih režima bio je gotovo grom iz vedra neba. Većina američkih i zapadnoevropskih diplomata, novinara, akademskih stručnjaka, verovala je da je revolucija u Istočnoj Evropi nije neminovna. Međutim, plamen slobode se nije rasplamsao i poslmatrači sa strane ( s pravom ) su zaključili da će do radiklanih promena doći tek posle sloma u centru, odnosno u SSSR-u. Takva se promena dogodila kada je u Moskvi Gorbačov došao na vlast. Revolucionari iz 1989. su dosta mešovito društvo. Među njima je bilo i komunista reformista, mnogo antikomunista, hrišćanskih vernika, studenata, radnika, pripadnika progonjenih nacionalnih manjina i onih koji se nikada aktivno nisu bavili politikom. POLJSKA – Polajci su, kao i ranije u svojoj prošlosti, prvi krenuli na put ka slobodi. Još 1986 je bilo jasnih znakova da se komunistička vlada klima.

34

Abruzzi

Vlast i opozicija postigli su sporazum za relativno kratko vreme; vlasti su prihvatile (delimično) slobodne izbore, a opozicija je obećala da će podržati nepopularnu ekonomsku politiku režima. Prema tom sporazumu, opozicija je trebalo da dobije oko 40% mesta u parlamentu, a vlada je obećala da će potonji izbori (1993) biti stvarno slobodni. Međutim, Solidarnost (stranka) je odnela tako ubedljivu pobedu u junu 1989, i na vlast je došla mnogo pre nego što su očekivali- pre nogo što su bili spremni za to. Poljska je iala prvu nekomunističku vladu u Istočnoj Evropi posle četrdeset godina. Januara 1990, Solidarnost je ukinula samu sebe, odnosno, transformisala se Socijaldemokratsku partiju. Vođa Solidarnosti je bio Leh Valensa , koji je decembra 1990 izabran za predsednika Poljske. MAĐARSKA – maja 1988 na čelo Komunističke partije Mađarske dolazi Karolj Gros. Slično Poljskoj, Komunistička partija se slila sa radiklanim preobražajem političkog života u Mađarskoj, koji bi kroz nekoliko godina doveo do višepartijskog sistema. Prihvaćeno je da u tom novom sistemu Komunistička partija više neće imati vodeću ulogu. Komunistička partija je većinom izglasala raspuštanje i preobrazila se u socijalističku partiju. Malobrojna frakcija odlučila je da održi tradiciju marksističke partije. Ubrzo nastaju i nove političke partije : Savez slobodnih demokrata i Demokratski forum. 1990 dolazi do izbora , demokratski forum je pobedio, a zatim dao svoj glas za izbor Genca, slobodnog demokrate, na mesto predsednika parlamenta i vršioca dužnosti predsednika Mađarske. ISTOČNA NEMAČKA –promena je bila mnogo naglija u odnosu na one u Poljskoj i Mađarskoj. Odluka je donesena na ulici, a ne u partijskom štabu, niti u Sali za konferencije. Tokom jula i avgusta 1989. Hiljade (uglavnom mladih) Istočnih Nemaca okupiralo je zapadnonemačke ambasade U Budimpešti,Pragu i Varšavi, tražeći azil. Tako je sve počelo. . . . . Na hiljade građana istočne Nemačke je prelazilo u Zapadnu Nemačku. Izbori odžani maja 1989 su bili čista podvala, Politbiro je podržavao režim u Istočnoj Nemačkoj. Glavne demonstacije protiv režima održane su u Lajpcigu. Svakog pondeljak uveče se nakon službe u Nikolajevskoj crkvi, održavale demonstacije koje su vremonom sve više rasle. Prekretnica se dogodila 6. I 7. Oktobra, kada su bile zakazane velike svečanosti širom NDR u čast četrdesete godišnjice uspostavljanja komunističke vlasti.

1. Novembra, Vlada i Politbiro su podneli in toto ostavku. Bivši gradonačelnik Drezdena i jedan od retkih komuniostičkih vođa koga su svi poštovali – Modrov – postao je novi premijer, koji će zemlju provesti kroz teško razdoblje pre izbora održanih marta 1990. Nekoliko dana pre njegovog imenovanja odlučeno je da se ukinu ograničenja u putovanju i naređeno je da se Berlinki zid otvori na nekoliko mesta, uključujući i Branderburšku kapiju. Počev od 9. Novembra, milioni Istočnih Nemaca išli su u pravcu Zapadne Nemačke, a veliki broj Zapadnih Nemaca kratao se ka istoku. Toliko radosti Nemačka u svojoj istoriji nije doživela. Ponovno ujedinjenje Nemačke počelo je na administrativnom nivou. Teško je objasniti osećanja u narodu posle rušenja omraženog zida.

35

Abruzzi

U Istočnoj Nemačkoj gotovo svi su podržali zahtev da ujedinjenje bude brzo i potpuno. Pregovori između istočnog berlina i Bona trajali su tokom celog proleća. Ponovno ujedinjenje obavljeno je oktobra 1990, a decembra iste godine održani su svenemački izbori. ČEHOSLOVAČKA – za pad režima u Čehoslovačkoj trebalo je samo nekoliko dana, revolucija je zaista bila blaga – bez kapi krvi. Odlučujući datum je bio 17. novembar 1989, kada su sazvane demonstracije u znak sećanja na pedesetu godišnjicu pogubljenja devet čeških studenata i zatvaranje čeških univerziteta od strane nemačkih okupatora. Demonstacije su se pretvorile u protesni marš protiv režima. Građanski forum za koordinaciju opozicionih aktivnosti je ustanovljen 20. Novembra. Od tada su održavane svakodnevne masovne demonstracije. Uveče 24. novembra, prvi sekretar partije Jakeš objavio je kolektivnu ostavku Politbiroa. Čehoslovačka revolucija je bila jednistvena po tome što nije bilo mnogo verbalnog nasilja, kamoli hapšenja. Mada opozicija nije bila dobro organizovana, bil a je to verovatno najdisciplinovanija, najzrelija i najhumanija revolucija svih vremena, što je još neobičnije u svetlu više decenija potlačenosti. RUMUNIJA – Nikolae Čaušesku je verovao da je najbezbednije ustoličen od svih ostalih istočnoevropskih vladara. Radovale su ga sovjetske reforma i političke promene u susednim zemljama, ali Rumunija je bila tako dobro izolovana od ostalog sveta da Čaučesku uopšte nije video razlog da ne ode u zakazanu državnu posetu Iranu u decembru 1989. Kada se vratio iz posete, umesto više hiljada ljudi koji su ga uvek dočekivali na ulicama sa oduševljenjem, sačekalo ga je više hiljada gnevnih ljudi. Sledećed dana je naredio da armija otvori vatru na demonstrante. Međutim, naredba nije poštovana. Bio je to kraj diktature. Čaušesku je pokušao da pobegne sa svojom suprugom, ali su uhvaćeni. Vojni tribunal ih je osudio na smrt 25. decembra. Odmah su pogubljeni. Sve se odvijalo velikom brzinom. Postojao je strah jer je tajna policija nastavila da se bori ; postojala je mogućnost da oslobode diktatora ne bi li ponovo uspostavili stari režim. Čitavih nedelju dana borbe su nastavljene, bilo je stotine poginulih, a onda j poslednjih dana uspostavljen Nacionalni front spasa. Nekoliko sedmica posle pada režima, u Rumuniji su se ponovo javile neke tradicionalne partije, npr. Nacionalna liberalna stranka, Seljačka stranka, socijaldemokrati. . . . . Za razliku od ostalih istočnoevropskih zemalja, u Rumunije je preovladavalo mišljenje da se revolucija „preokrenula“, da ju je prisvojio Nacionalni front spasa, čije su vođe ranije bile u službi starog režima. Na opštim izborima održanim maja 1990, NFS odneo je zapanjujuću pobedu, ali optužbe nisu prestajale. U Bukureštu nije došlo do tako jasne i radiklane promene kao u Varšavi, Pragu i Budimpešti. BUGARSKA –Bugarska je jedina zemlja istočnog bloka u kojoj se dogodila starovremenska „revolucija odozgo“, odnosno državni udar izveli su članovi Politbiroa protiv onih koji su Bugarskom vladali trideset pet godina. Na dan 10. Novembra 1989. Održana je sednica Ck na kojoj je Todor Živkov, na svoje veliko iznenađenje, slušao kako njegovi saradnici čitaju tekst njegove ostavke. Tom prilikom su mu zahvalili na onome što je uradio za partiju i za zemlju. Na prvim slobodnim izborima, koji su u Bugarskoj održani juna 1990, Socijalistička partija (bivši komunisti) osvojila je 47% glasova i većinu mesta u parlamentu, i tako je ostala na vlasti.

36

Abruzzi

Revoluciju 1989 vodila je nada, ali i dubok očaj – bio je to put u nesigurnu budućnost.

63. Raspad Sovjetskog Saveza

Krajem 1990. i početkom 1991. Sovjetski Savez se našao u teškoj političkoj i ekonomskoj krizi, čija su osnovna obeležja bila: ekonomsko rasulo, socijalna beda i oštri politički sukobi. Dolaskom na vlast (1985) Gorbačov započinje promene koje nisu uspevale da reše probleme, već samo da ih ublaže. Ekonomske reforme su bile neophodne, ali se ekonomisti nisu slagali oko brzine kojom trebaju biti sprovedene. Radikali su smatrali da samo korenite promene mogu da zaustave potpunu propast, dok su konzervativci isticali da bi one poboljšale stanje uskog sloja. Perestrojka, Gorbačovljev program obnove društva, dovela je do osnivanja mnoštva preduzeća i profesionalnih udruženja, pre svega u oblasti proizvodnje, trgovine i usluga. Stanje u industriji i poljoprivredi nije bilo bitno izmenjeno (čak je došlo i do pogoršanja).

Sprovedene su značajne političke reforme. Godine 1990. ukinut je član 6 Ustava SSSR-a po kome je KP zvanično bila vladajuća politička snaga u SSSR-u. Utvrdjena je vladavina zakona, a time izvršene i promene u zakonodavnom sistemu. Umesto Vrhovnog sovjeta (formalnog tela, koje se retko sastajalo i nije imalo uticaja) uveden je Kongres narodnih poslanika. Prvi izbori za ovo telo nisu po demokratskim kriterijumima bili slobodni, ali su mesto poslanika dobili pojedinci koji nisu bili po volji KP ( Boris Jeljcin, Andrej Saharov). Na lokalnim izborima 1990. radikalni reformisti pobedili su u Moskvi, Lenjingradu i Sverdlovsku.

Gorbačovovim reformama protivili su se konzervativci. Oni su bili protiv prebrzog i drastičnog odustajanja od lenjinističkih normi. Niže partijsko rukovodstvo još više se protivilo kursu glasnosti (pr. lenjingradska učiteljica Nina Andrejevna, koja je otvoreno napala proces destaljinizacije). Razni slojevi stanovništva, u različitim krajevima zemlje delili su njihovo mišljenje. Protivnici reformi bili su i ruski

37

Abruzzi

nacionalisti. I jedni i drugi smatraju da reforme teže da SSSR pretvore u zapadnjačko, liberalno-demokratsko društvo, da odbace ruske vrednosti i kulturu i da SSSR dovedu do društvene, moralne i političke propasti. Javlja se i grupa Pamjat, čija je ideologija imala korena u bandama Crne stotinke u doba carizma, upotpunjena nekim nacionalistickim pogledima.

Sa druge strane, podršku reformama pružaju većina intelektualaca i veliki broj ostalih gradjana privučenih duhom slobode. Za privrednu reformu bile su potrebne i društvene promene. Počinje antistaljinistička kampanja, štampaju se godinama zabranjivane knjige, pojavljuju se članci i govori u kojima su priznavane greške u privrednom učinku…

Nakon 1987. dolazi do budjenja nacionalizma, i ruskog i ostalih naroda. Vrenja su i ranije postojala, ali su veoma retko izbijala na površinu ( jedan od razloga je i policijska prinuda). Jedan od uzroka bila je i loša privredna situacija, naročito u srednjoj Aziji. Prvi nemiri izbijaju u Alma Ati decembra 1986. a zatim sledi Nagorno-Karabah kriza izmedju Jermenije i Azerbejdzana, kada je sovjetska vojska morala da interveniše u Bakuu. Aprila 1989. vojska je otvorila vatru na demonstrante u Gruziji, juna iste god. dolazi do sukoba Fergani, a 1990. u gradovima srednje Azije (na pr. u Ošu). Masakar u Fergani, koji je u početku bio usmeren protiv turske manjine, okrenuo se protiv lokalnog ruskog stanovnistva. Dolazi i do masovnog isterivnja Rusa iz srednje Azije i Azerbejdzana. Tokom 1989. sve 3 baltičke republike su poništile pripajanje Sovjetskom Savezu, prema sporazumu Molotov - Ribentrop. Kremlj je odbio njihovu deklaraciju o nezavisnosti i preuzeo protivmere. Mada je teoretski sovjetski ustav garantovao svima pravo na otcepljenje, bilo je sasvim nezamislivo da ijedna republika pokuša da iskoristi to pravo. U tom periodu javljaju se i zahtevi ukrajinskih nacionalista, ruskih Nemaca i Tatara da se vrate u njihove nacionalne republike, koje je Staljin likvidirao u Drugom svetskom ratu. Mnogi Nemci i Jevreji napustili su SSSR. Mnoge republike zahtevale su sopstvenu valutu. Neki od zahteva nacionalista nisu mogli biti ispunjeni, jer bi pravda prema jednoj grupi automatski značila nepravdu prema drugoj.

Februara 1991. izbija rat u Osetiji, a Gruzija nastoji da se izdvoji iz SSSR-a. Litvanija je posle održanog plebiscita proglasila samostalnost, a za njom su to učinile i Letonija i Estonija. Na izborima za predsednika Rusije pobedio je Jeljcin, dok Gorbačov i dalje smatra da SSSR treba očuvati i težiti izgradnji demokratskog socijalizma i gradjanskog društva na osnovi političkog pluralizma i razvoja pravne države.

Buš i Gorbačov 31. 7. 1991. potpisuju ugovor o nuklearnom razoružanju Start. U to vreme jaca opozicija Gorbačovu kako u državnom i partijskom aparatu, tako i u armiji. Ukaz Jeljcina od 21. jula o departizaciji na teritoriji Ruske federacije još više je uzdrmao vlast komunista. U roku od 2 nedelje u Rusiji se raspuštaju i ukidaju sve organizacije KPSS u državnom aparatu i administraciji, kao i u svim preduzećima. Pokušaj državnog udara od 19. avgusta nije uspeo ne samo zbog odlučnog suprotstavljanja Jeljcina, već i zbog podrške naroda. U tim okolnostima Zapad traži povratak Gorbačova koji preuzima vlast i izdaje naredjenje o hapšenju pučista. Doneta je i odluka da se svim otcepljenim republikama prizana suverenost. U tim okolnostima Gorbačov daje ostavku na mesto generalnog sekretara KPSS, a u novembru je doneta odluka o raspuštanju partije. U isto vreme ukinut je i KGB.

SSSR je prestao da postoji 12. decembra 1991. godine. Na njegovom mestu stvorena je Zajednica nezavisnih država koju, pored Rusije, sačinjava jos 10 bivših republika. Krajem decembra 1991. Gorbačov je bio primoran da se povuče, a političku reformu u Ruskoj federaciji nastavlja da

38

Abruzzi

sprovodi predsednik Jeljcin. Početkom 1993. došlo je do sukoba Jeljcina sa Vrhovnim sovjetom i Kongresom deputata po pitanju ekonomske reforme i spoljne politike. Na referendumu o poverenju Jeljcinu, koji je održan 25. aprila, od ukupno 62% glasača podršku Jeljcinu dalo je više od polovine izašlih na izbore, ili oko jedne trećine glasačkog tela. Referendum nije stišao sukob, već ih produbio.

Na izborima za predsednika Ruske federacije u leto 1996. na tu funkciju je izabran Boris Jeljcin.

64. Nastanak nove Jugoslovenske države 1945.

Posle zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 29. I 30. Novembra 1943, AVNOJ je proglašen za vrhovno telo vlasti, formiran je nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije na čelu sa Josipom Brozom Titom. Posebna odluka odnosila se na budućo razvoj Jugoslavije, koja će se izgrađivati na federativnom principu kao državna zajednica ravnopravnih naroda. O obliku nove države trebalo je da odluče sami jugoslovenski narodi posle oslobođenja od okupatora, na slobodnim izborima. Velike sile, ipak nisu priznavale odluke ove konferencije, pa Tito pristaje na privremeni kompromis i otpočinje pregovore sa reorganizovanomi izbegličkom vladom iz koje su prethodno isključeni svi kompromitovani članovi. Predstavnik izbegličke vlade bio je dr. Ivan Šubašić, predratni ban banovine Hrvatske. Sporazumi su potpisani na Visu 16. juna i u Beogradu 1. Novembra 1944. Prvim sporazumom Šubašićeva vlada se obavezala da izda Deklaraciju u kojoj će odati priznanje Narodnooslobodilačkoj vojsci Jugoslavije ( NOVJ), osuditi sve narodne izdajnike i kolaboracioniste, i uputiti poziv narodima Jugoslavije da se ujedine u borbi za konačno oslobađanje zemlje, NKOJ se obavezao da u to vreme ne pokreće pitanje konačnog uređenja države i da izda deklaraciju o saradnji sa Šubašićevom vladom u koju će ući i predstavnici Narodnooslobodilačkog pokreta. Drugi sporazum predviđa stvaranje jedinstvene jugoslovenske vlade, formiranje novog namesništva , a kralj Petar II se obavezuje da ne dolazi u zemlju dok , po završetku rata, sam narod plebiscitom ne odluči o budućem državnom i društvenom uređenju Jugoslavije. Uz saglasnost predsedništva AVNOJ-a, 8. Marta 1945 formirana je vlada Demokratske Federativne Republike Jugoslavije, sa Titom kao predsednikom i Šubašićem kao ministrom

39

Abruzzi

spoljnih poslova. Nova vlada je odma h izdala deklaraciju u kojoj se priznaju tekovine NOV. Kao rezultat tih sporazuma, u NOVJ pristupile su i neke manje četničke jedinice i njihovi komandanti. Odmah zatim, saveznici i druge zemlje, članice antifašističke koalicije, priznale su Demokratsku Federativnu Jugoslaviju. Po završetku rata KPJ je pod vođstvom Tita uspešno čuvala tekovine socijalističke revolucije. Početkom avgusta 1945 u Beogradu je održan prvi kongres Narodnog fronta, na kome je usvojen program i status ove društveno političke organizacije, a za njenog predsednika je izabran Tito. U isto vreme ( 7-10 avgust ) u Beogradu je održano i treće zasedanje AVNOJ-a, na kome je odlučeno da se proširi izvesnim brojem poslanika sa poslednjih izbora i da se konstituiše u Privremenu narodnu skupštinu, koja je donela niz zakona, pre svega o izborima za Ustavotvornu skupštinu, o agrarnoj reformi i druge zakone. . . . Na izborima za ustavotvornu skupštinu, koji su održani 11. Novembra 1945, Narodni Front je izvojevao veliku pobedu, jer je za njegovu listu glasalo više od 96% birača. tom uspehu. nesumnjivo je doprinelo oduševljenje oslobođenjem zemlje , komunistička predizborna kampanja, kontrola na samim izborima, pa i presija. Posle izbora sazvana je Ustavotvorna skupština koja je na svom prvom zasedanju održanom 29. novembra 1945, donela Deklaraciju o proglašenju Federativne Narodne Republike Jugoslavije. U deklaraciji se, shodno ciljevima ustavne promene, od čitavog predhodno života Kraljevine Jugoslavije osuđuju samo „Reakcione klike sa monarhijom na čelu“ koja je bila „ najveća smetnja stvaranju nove, bratske i demokrastske Jugoslavije kao zajednice ravnopravnih naroda „. Ustavotvorna skupština je zatim donela Odluku o odobrenju ranije donetih akata AVNOJ-a. Posle razmatranja nacrta ustava, 31. januara 1946, izglasan je Ustav Federativne Narodne Republike Jugoslavije. Po Ustavu, FNRJ bila je savezna , narodna država sastavljena od 6 republika. Autonomna pokrajina Vojvodina i Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija ulazile su u sastavv Narodne Republike Srbije. Svaka narodna republika imala je svoj ustav, skupštinu i vladu. Najviši organ vlsti po ustavu je dvodoma narodna skupština FNRJ, koja se sastoji od Saveznog Veća i Veća naroda. Ulogu šefa države je vršio kolegijalni organ, Predsedništvo Narodne Skupštine. Posle donošenjaUstava – Ustavotvorna skupština nastavila je rad kao narodna skupština FNRJ. Narodna skupština FNRJ imenovala je 1. Februara 1946 vladu FNRJ na čijem čelu je bio Josip Broz.

65. Spoljna politika socijalističke Jugoslavije posle 1945. godine

Razlika između jugoslovenskoh komunističkog režima i svih ostalihistočnoevropskih komunističkih režima bila je u brzini kojom je krenuo sa polazne tačke. Sa položajem saveznika priznatog od svih velikih sila i sa svojom revolucionarnom vojnom snagom bio je u znatnoj prednosti u pogledu politike, ekonomske i društvene transformacije. Ponosan na svoja

40

Abruzzi

postignuća, preuzeo je na sebe ekspanzionističku ulogu na samoj oštrici komunističkog sveta. Kao takav, bio je jedini komunistički režim koji je mogao da istupi iz sovjetskog stroja. Raskid iz 1948 nije bio ishod ideološkog neslaganja, ekonomske ekspolatacije ili nacionalnog ponosa. Bio je to sukob oko moći, a proistekao je iz Titovih ambicija van Jugoslavije. Posledica je bila izbacivanje Jugoslavije iz sovjetskog bloka i na taj način je partija isključena iz Informativjnog biroa (IB). Raskid je dejstvovao kao zemljotres. Tito i njegovi pomoćnici instiktivno su se uhvatili za vlast. Rascep je ojačao opsednutost jugoslovenskih komunista. Ranije su smatrali da su na zapadnoj liniji fronta prema imperijalistima; sada su još morali da brane svoju revoluciju od obmanutih napada sa staljinističkog Istoka. Državna bezbednost je gonila komunističku tako i nekomunističku subverziju, a teror je osigurao potpunu lojalnost. Tito je lično naređivao hapšenje važnijih ličnosti i odlučio da pošalje ibeovce u posebne logore. Nekih 15000 članova Partije je bez suđenja poslato na Goli otok, na Jadranu. Rukovodstvo se suprostavilo Staljinu još većim staljinizmom, eksproprišući ono malo što je preostalo od kapitalizma, ubrzavajući kolektivizaciju poljoprivrede, pojačavajući aparat državne bezbednosti – čime je rastao prestiž Rankovićeve policije. Zapadna pomoć je „održala Tita na površini“ i omela invaziju sa Istoka. Jugoslovensko komunističko vođstvo je dežilo da deluje kao veći komunisti nego SSSR i kao veće demokrate nego Zapad. Posle raskida Jugoslavija je postala otvorenija nego bilo koja druga zemlja Istočne Evrope, ali je prostor za slobodno disanje bio strogo manipulisan od Titovog režima. Kosovo je zbog napetosi odnosa sa Albanijom, ostalo pod upravom armije i bezbednosti, ako ne po zakonu, ono u stvarnosti. Rezolucija Informbiroa dala je Albaniji priliku da se oslobodi Titove zaštite i da se upusti u psihološki rat protiv Jugoslavije. Ovo je iz knige za četvrti razred pošto u izvornoj literaturi nema puno o spoljnoj politici:Jugoslavija je posle oslobođenja imala prisneodnose sa SSSR-om, koji joj je pružio vojnu, privrednu i drugu pomoć u njenom razvoju. U svom okruženju Jugoslavija je razvijala prijateljske odnose, posebno sa susedima kao što su Albanija, Bugarska, Rumunija i Mađarska. Sa ostalim zemljama, za koje se smatralo da pripadaju tzv. Kapitalističkom svetu, Jugoslavija je imala zetegnute odnose koji su bili praćeni raznim incidentima, poput onih sa Italijom ( oko granice – pitanje Trsta i Istre) i Austrijom (zbog isticanja prava Koruških Slovenaca) i SAD zbog obaranja američkih aviona nad Slovenijom avgusta 1946. U grčkoj je Jugoslavija pomagala grčke partizane koji su posle rata nastavili borbu za socijalističku revoluciju. Sa tzv. Zemljama narodne demokratije Jugoslavija je izgrađivala prijateljske i „bratske“ odnose. Posebno sa Bugarskom, kojoj je u celini oproštena ratna šteta od 25 miliona dolara koja je trebala da se plati u roku od 10 godina i sa kojom je planirana i federacija. Iako su obe stane bile saglasne za ostvarenje ovog cilja, razlike su postojale u formi ujedinjavanja. Bugarska stana zahtevala je da Bugarska i YU uđu u federaciju kao dve države , kojima bi se kasnije priključile i druge balkanske države, dok je YU smatrala da Bugarska treba da uđe u jugoslovensku federaciju kao sedma republika. Posle 1948, svi razgovori o tome su prestali, a prijateljstvo je zamenjeno zatvaranjem granica i brojnim incidentima.

41

Abruzzi

Sa Albanijom je YU imala posebno razvijene odnose. Granica između njih gotovo da nije postojala. YU je politički, ekonomski, vojno i kulturno pružila veliku pomoć ovoj zemlji. Pravljeni su planovi o ulasku Albanije u jugoslovensku federaciju. Posle sukoba sa IB-om, razgovori su prestali, a dve zemlje u narednom periodu imale su zategnute odnose. Slično je bilo i sa Mađarskom i sa Rumunijom. Dolazi do sukoba sa SSSR-om 1948. . . . . . . . . . . Godine 1955 došlo je do normalizacije odnosa između YU i SSSR-a posle posete predsednika Nikite Hruščova Beogradu i potpisivanjem tzv. Beogradske deklaracije. Ubrzo je usledila i normalizacija odnosa sa ostalim socijalističkim zemljama, osim Albanije. Izlaz iz ekonomske krize i političke blokade Jugoslovensko rukovodstvo našlo je u saradnji sa zapadnim zemljama, posebno sa SAD. Teška ekonomska situacija u zemlji (blokada, sušne godine 1950 i 1952 ) prevaziđena je vojnom i ekonomskom pomoći SAD i drugih zemalja, preko sporazuma o privrednoj saradnji i vojnoj pomoći. Pomoć u hrani dovela je do slabljena pritiska prema seljacima koji su preko obaveznog otkupa morali da predaju državi svoje poljoprivredne proizvode. To je za posledicu imalo ukidanje ratnog stanja sa Nemačkom 1951, regulisanje i potpuno normalizovanje odnosa sa Italijom 1954, Austijom i Grčkom 1955. Sa Grčom i Turskom YU je potpisala Ugovor o prijateljstvu i saradnji 1953. ( Balkanski savez) čime je YU indirektno stavljena pod zaštitu NATO saveza. U situaciji opšte međunarodne zategnutosi, pojavila se ideja o formiranju organizacije koja neće pripadati nijednom ni drugom bloku. U isto vreme, posle II svetskog rata, nastao je veliki broj novih samostalnih država koje nisu želele da budu svrstane u postojeće blokove. Jugoslavija je postala jedan od inicijatora i nosilac nove politike u međunarodnim odnosima – politike nesvrstavanja. Pored YU, od evropskih zemalja , još su samo Kipar i Malta bile opredeljene za politiku nesvrstanih.

66. sukob Jugoslavije i SSSR-a 1948.

Informacioni biro komunističkih i radničkih partija osnovan je krajem septembra 1947 u Poljskoj, uz učešće predstavnika 8 evropskih komunističkih partija, među kojima je bila i Jugoslovenska. Cilj IB bio je usklađivanje ideoloških, političkih i spoljno političkih poteza članica IB sa politikom KP SSSR-a. Sedište IB bilo je u Beogradu. Tokom 1947 došlo je do zaoštravanja odnosa između SSSR-a i zapadnih zemalja, otpočinje hladni rat u kojem velike sile u uslovima blokovske podeljenosti i zatvorenosti žele da ostvare određene ekonomske, političke, ideološke i vojne ciljeve. Staljin je svojom hegemonističkom politikom hteo da ima punu kontrolu nad razvitkom i politikom svih socijalističkih zemalja, što državno i partijsko rukovodstvo KPJ nije htelo da prihvati. Jugoslavija je bila u dosta povoljnijoj poziciji nego druge socijalističke zemlje, naime imal je status saveznika od strane velikih vojnih sila i revolucionarnu vojnu snagu. Tito je želeo samostalnost, čak po cenu približavanja zapadnim silama, mada su one želele da se problem

42

Abruzzi

Trsta reši u korist Italije. Staljin je na ovo oštro reagovao povlačeći stručnjake iz Jugoslavije. CK SKP je poslao 2 pisma CK KPJ u kojima su sadržane ozbiljne optužbe i pretnje. Staljin u ovom obračunu sa odmetničkom politikom Jugoslavije iskoristio 2 simbolična datuma. Prvo pismo je bilo 27. Marta, čime je Staljin podsetio jugoslovensko rukovodstvo na prevrat kojim je lako svrgnut knez Pavle 1941. Sama REZOLUCIJA O STANJU U KPJ doneta je na VIDOVDAN 1948 u Bukureštu kojim je jugoslovensko rukovodstvo optuženo da je istupilo od izgradnje socijalizma u zemlji i za neprijateljstvo prema SSSR. CK KPJ je svojom izjavom odlučno odbacio Rezoluciju i napad IB kao neosnovan i nepravedan. Tito je ponudio ostavku koja nije bila prihvaćena, mada je postojala opozicija, ali je bila u manjini. Zapadne sile su podržale Jugoslaviju i Tita, koji je odlučno raskinuo sa Staljinom pokušavajući da sačuva nezavisnost zemlje. Poništavaju se ekonomski ugovori, ugovori o pružanju vojne i tehničke pomoći između SSSR i Jugoslavije. Na granici prema jugu su gomilane trupe i vršeni njihovi pokreti. Za zapadne sile, na čelu sa SAD ova konfrotavija je bila od prevashodnog značaja. 21. jula 1948, održan je peti kongres KPJ, koji je odlučno odbio Rezoluciju kao neosnovanu, netačnu i nepravednu, čime je pokazana puna jedinstvenost i odlučnost u borbi za očuvanje tekovina socijalističke revolucije, dalju izgradnju socijalizma i nezavisnosti Jugoslavije, dok su socijalističke zemlje na čelu sa SSSR-om vršile stalni pritisak na Jugoslaviju, čime su htele da izazovu privredni i politički slom. Raskid sa IB bio je kao zemljotres. Posle trećeg zasedanja u Madjarskoj 1949, optužbe su ponovljene sa ciljem da se izvrši smena režima u Jugoslaviji sa sve jačom ekonomskom i političkom blokadom zemlje. 1949 – Jugoslovensko rukovodstvo kreće sa aktivnojom kritikom Staljinovog hegemonizma i sovjetskog modela izgradnje socijalizma. Ali Jugoslavija je bila u veoma lošoj situaciji. Katastrofalne suše primorale su je da traži izlaz. Pomoć je bila tu, u tome suprednjačile SAD, ali i ta pomoć je bila pod izvesnim uslovima. Posle smrti Staljina 1953, dolaskom Nikite Hruščova na vlast, priznate su greške IB-u odnosu na KPJ. Pritisak SSSR je znatnpo oslabljen i kreće normalizacija odnosa na osnovu principa Beogradske i Moskovske deklaracije, što je pokazao i dolazak Hruščova u Beograd 1955. Ubrzo je sledila i noramlizacija odnosa sa ostalim socijalističkim zemljama, izuzev Albanije. IB je prestao sa radom 1956. Za vreme konfrotacije na liniji SSSR i Juge, u Jugoslaviji je vođena idejna borba protiv staljinizma, jer je socijalizam u Jugoslaviji izgradjen na istom temelju kao i onaj u SSSR-u, a postojala je stalna istorijska prepletenost ove dve zemlje. Obračun sa pristalicama IB je bio posebno surov, uz mučenje i svakojaka nečovečna maltretiranja, i pored surovosti neki smatraju da je bio neophodan kako bi se sačuvala stabilnost zemlje u tom periodu hladnog rata. Organizovani su logori na Golom Otoku, Svetom Grguru, Rabi u Jadranskom moru, kao i zatvorima u staroj Gradišci i Bileći. Razlika između titoizma i staljinizma bila je u prosvećenoj diktaturi Tita, koji je demokratska načela ugradio u socijalizam.

43

Abruzzi

67. Samoupravljanje u Jugoslaviji

Suprostavljajući se Staljinu i njegovim satelitima, Jugoslovenski komunisti početkom 50-tih godina započinju ozbiljnu kritiku staljinističkih dogmi i marljivije iščitavanje klasika marksizma, iznalazeći nove puteve i nove forme za socijalistički sistem na teorijskom i praktičnom planu, te se tako došlo na ideju o samoupravljanju. Njoj je odmah pripisan izvorni značaj koji proizilazi iz iskustva Pariske komune, Sovjeta u Oktobarskoj revoluciji, ali i iz prakse narodno – oslobodilačkih odbora, partizanskih lokalnih organa vlasti tokom rata, jer su klice samoupravljanja nikle u ovim odborima. 1949. se preduzimaju prve mere za prelaz na samoupravljanje. Samoupravljanje je tako trebalo da postane osnov procena demokratizacije i njegovo najbitnije obeležje, ali je samoupravljanje bilo demokratski privid autokratskoj Titovoj vlasti. U decembru 1949. Doneto je Upustvo o organizaciji i radu radničkih saveta u državnim i privrednim preduzećima, a 31. Decembra formira se u solinskoj fabrici „Prvoborac“ prvi raadnički savet u Jugoslaviji. 26. juna donešen je Osnovni zakon o upravljanju privrednim preduzećima i višim preivrednim udruženjima od strane radnih kolektiva. Time je označen kraj državne intervencije u privredi i izumiranje birokratizma. Država bi trebalo postepeno da odumire, tako što bi državna svojina prešla u radničke ruke – DRUŠTVENA SVOJINA. Ustavnim Zakonom iz 1953. samoupravljanje se uvodi u sve oblasti društvenog života- nauci, prosveti, kulturi, ono što je veoma bitno, a to je da sva vlast pripada radnom narodu, a umesto Prezidijuma Narodne Skupštine FNRJ ustanova Predsednika Republike, a za predsednika je izabran Tito ( čitaj – ćopavi Zagorac ). Saveznu narodnu skupštinu čine dva doma : Savezno Veće i Veće proizvođača, ukinuta su ministarstva i umesto njih uvedeni su Državni sekretijati, uvedena su i izvršna veća. Kampanja oko samoupravljanja imala je za cilj da se smanje državne ingerencije u svim sverama društvenog života. U privredi se postepeno gubi državni monopol,a njen dalji razvoj odvija se u pravcu tržišne privrede u kojoj državni proizvođači treb da imaju inicijativu. Period od sredine 50-tih do početka 60-tih je vreme visokog rasta,ekonomskog buma i ekspanzije jugoslovenske privrede. Zakonom iz 1955 uvodi se komunalni sistem kao oblik društveno-ekonomskog i političkog uredjenja lokalnih zajednica. Sučtina je da klasni elementi imaju prevagu nad nacionalnim. Na šestom kongresu održanom u Zagrebu 1952. Partija je promenila ime u SAVEZ KOMUNISTA JUGOSLAVIJE , kako bi pokušala da izmeni svoju ulogu, da se distancira od aparata vlasti i ojača kao politička i idejna snaga radničke klase. Partija je zadržala i neprestano držala sve poluge vlasti u svojim rukama, a gotovo da nije bilo visokog državnog funkcionera koji istovremeno nije bio član KPJ, nego i visoki partijski funkcioner. Sedmomi kongres u Ljubljani 1958 obavezivao je komuniste da razvijaju socijalističku jugoslovensku svest i da se bore protiv partikularizma, nacionalizma i velikog državnog hegemonizma. Radni narod je proglašen za nocioca suvereniteta svake republike. Smatrano je da je radnička klasa Jugoslavije jedinstvena zbog svog nacioanalnog obeležja i da je to garant za

44

Abruzzi

stvarno ujedinjenje jugoslovenskih zemalja i republika. Ali u samoj partiji i pored zavedenog jednoumlja dolazi do novih čistki. Milovan Đilas se javlja početkom 50-tih, oštro kritikuje stil života i ponašanja, privilegije i vlastoljubivost, nemoral i druge devijacije partijskih i državnih funkcionera, pa je obračun sa njim i njegovim pristalicama bio neminovan. 1954 je isključen iz stranke zbog revizionističkih i anarhističkih shvatanja. Osmi kongres SKJ 1964 otvorio je proces suzbijanja unitarističke svesti, što će dovesti do ustavnih reformi federacije. Došlo se do saznanja da je centralistička struktura zemlje nespojiva sa principom ravnopravnosti nacija i sa razvojem samoupravljanja. U vrhu SKJ postojale su dve suprotne dendenvije : jedna za održavanje i jačanje etatističko – centralisitčkog sistema, a druga za njegovo slabljenje i jačanje republika suverenih država. Sredinom 60-tih došlo je do obračuna sa Aleksandrom Rankovićem. Za njegovo smenjivanje vezana je najveća afera u SFRJ. Na Brionskom plenumu CK SKJ 1966, njegov rad je ocenjen kao suprotan usvojenoj koncepciji izradnje samoupravljanja i socijalisitčkog društva. Tom prilikom je optužen za razne afere i malverzacije. Odstranjen je sa svih funkcija, isključen iz partije i penzionisan. U stvari, u borbi za vlast između Titovih najbližih saradnika, Ranković je odstranjen. Samoupravljanje je bilo utopija koja je autoritarnoj državi bila potrebna da bi se stvorio privid o demokratskom i političkom sistemu zemlje.

69. Liberali u Srbiji 1972.

Liberalni komunisti u Srbiji su u padu Rankovića videli jedinstvenu priliku za rađanje moderne Srbije, oslobođene od stalne sumnje da je čuvar jugoslovenske države. I oni su bili za smanjenje saveznog uticaja. Međutim, pošto je uklonio hrvatske nacionalističke prvake, Tito je uz podršku Kardelja, iskoristio priliku da se oslobodi i od srpskih „liberala“, oktobra 1972. Uostalom, oni su e bili opirali iznuđenoj ostavci kolega iz Hrvatske i trebalo je sačuvati ravnotežu između republika. Odgovor jugoslovemskog rukovodstva na opoziciju izvan i unutar Partije bilo je čišćenje političke elite od svih onih koji su bili stekli iskrenu publiku i koj isu optuživani za „nacionalizam“, „liberalizam“ i „tehnokratiju“. Argumenti u korist održavanja partijskog monopola vlasti i dalje su bili najjači i sprečavali su potpune ekonomske reforme. Period obnovljene cenzure, suđenja za „neprijateljsku propagandu“ i „verbalne prekršaje“, kao i čistka novolevičarskih profesora, donekle su prigušili procvat kritičke misli u Beogradu. Medjutim, delatnost disidentnih intelektualaca ponovo je uzela maha u drugoj polovini sedamdesetih godina, pretežno u glavnom gradu, peticijama i otvorenim pismima povodom kršenja ljudskih prava, raspravama u privatnim domovima i pokušajima samizdata časopisa. Oni su imali samo ograničenu publiku, svako u svojoj republici, i nus bili naročito privlačni rastućem nacionalizmu koji je postajao glavni retorički antipod vladajućoj komunističkoj ideologiji. Pad liberala nije značio nikakvu promenu u položaju Srbije. Srpski komunistički prvaci posle 1972 i dalje su podržavali ustavne reforme, jer su čvrsto verovali da su one u interesu Srbije, ali su hteli jače garancije da će njihova republika biti jednaka sa drugima. I dalje su verovali da republike ne treba da se mešaju u stvari drugih i da je na hrvatskim komunistima da se

45

Abruzzi

seuprostave hrvatskom nacionalizmu i da štite Srbe u Hrvatskoj. Izbegavali su da budu poistivećeni bilo sa jugoslovenskim centralizmom ili srskim nacionalizmom, te nikome nisu bili po volji.

70. Jugoslavija posle smrti Tita

Smrt Tita 4. Maja 1980 izazvala je žalost ( kako kod koga ) i zaprepašćenje, kao da su ljudi, bojeći se da se suoče sa stvarnošću, hteli da veruju da Tito nikad neće nestati. Njegova posmrtna slava nije dugo potrajala. U Srbiji se uskoro više nije pominjao Tito već samo Broz. Stvarnost se postepeno nametnula:otkrila je krizu koja je bila očigledna svima. Najpre je izgledala kao privredna i finansijska : nezaposlenost je rasla, stvarne zarade su padale. Već 1985 inostrani dug je bio preko 20 milijardi dolara, a nagomilana inflacija od 1979 premašila je 1000%. Raniji žrtveni jarci – klasni neprijatelji, kapitalistički zapad, staljinistički istok – nisu više bili upotrebljivi. Kvazidržavama, koje se republike i pokrajine postale na račun federacije, nedostajao je samo subjektivni karakter nacionalizma. Položaj Srbije u poslednjem ustavnom razdoblju bio je nelogičan – autonomne pokrajine su mogle da stave veto na odluke koje su se ticale Republike čije su one bile deo, ali republička vlast nije mogla isto da učini na Kosovu i u Vojvodini. Predsednik Ustavnog suda Srbije je 1981, šest meseci nakon Titove smrti, tražio pokretanje rasprave o „manjim izmenama",koje bi Srbji povratili izvesnu kontrolu. Za uzvrat, zahtevi su postavljeni na Kosovu, za koje su Albanci hteli da postane republika odvojena od Srbije. Nezadovoljstvo je eksplodiralo aprila 1981. Albanski studenti u Prištini organizovali su demonstracije. Tražili su nezavisnu državu – ali šipak. !!!!! Pitanje Kosova i stvaranje države od njega pokrenulo bi mnogo pitanja i otvorilo bi pandorinu kutiju. Došlo bi do sličnih zahteva pola miliona Srba u Hrvatskoj , moglo bi da dođe do zbližavanja triju jućnih republika –Srbije,Crne Gore i Makedonije. Broj Srba u pokrajini je sve više opadao, masovno su se ljudi iseljavali, mnogi su i silom morali da beže. Alanaca je bilo sve više i više. . . . Politički prvaci u Srbiji koristili su albanku kontrarevoluciju da naglase potrebu za promenama u ustavnim odnosima Srbije i njenih pokrajina. „Bijela knjiga“, koju su 1984 pripremili tvrdi hrvatski branitelji postojećeg ustava – predstavljala je antologiju neprihvatljivih spisa 120 autora (većinom iz srbije) posle Titove smrti. Ivan Stambolić (1936-2001) je posle Titove smrti, došao na čelo CK SK Srbije. On i njegova ekipa zalagali su se za tržišne reforme i promenu statusa Srbije. Stambolićev štićenik Slobodan Milošević, sekretar komiteta SK Beograda, bio je iskreni protivnik nacionalista i zastupnik tvrde komunističke linije. Kada je Stambolić izabran za predsednika predsedništva Srbij 1986, podržao je Miloševića kao svog naslednika na čelu CK SK Srbije. Srpska akademija nauka i umetnosti je maja 1985 obrazovala radnu grupu koja je trebalo da pripremi nacrt memoranduma za raspravu o ekonomskoj i političkoj situaciji u Jugoslaviji. Taj

46

Abruzzi

dokument, koji je pre bio opis katastrofalne situacije nego politički program, tražio je demokratsku i integrativnu federaciju. Poruka ovog dokumenta je bila poziv najuglednije grupe srpskih intelektualaca upućen Srbima da se ujedine u odbrani ugrožene nacije. Pokrenuta je zvanična kampanja protiv „Memoranduma „ i protiv same Akademije, koja je morala da odloži svoju već zakazanu proslavu stogodišnjice. Podrška kosovskim Srbima usmerena je kroz Udruženje novinara Srbije. S proleća 1987. organizovalo je niz „književnih večeri“ o Kosovu, a Ćosićev govor na jednoj od njih odjekuo je širom Jugoslavije. Stanje na Kosovu je 1987 ponovobilo eksplozivno. Ovoga puta, srbi su bili ti kojima je bilo dosta svega. 1986 je Stambolić otišao na Kosovo da umiri i urazumi tamošnje Srbe, koristeći pri tom uobičajenu retoriku srpskih komunista koji su se suprostavljali srpskom nacionalizmu. Za to vreme Milošević je napao U Beogradu protesne mitinge kao nacionalističke. Tačno godinu dana kasnije, Stambolić ga je poslao na Kosovo da se sretne sa nezadovoljnim Srbima južne pokrajine. Primoran da na Kosovu Polju, 25. aprila 1987 obrati razjarenoj masi koja se žalila da je pendreči (uglavnom albanska) milicija, Milošević je govorio bez primedbe, dosta zbunjen. Okrivio je birokrate, mešao je patriotsko pominjanje zemlje njihovih predaka sa komunističkim upozorenjem da se paze nacionalista. Međutim, zapamćen je samo po jednoj rečenici : „ VAS NIKO NE SME DA BIJE!“ Poruka koju je narod shvatio bila je da treba da uzme svoju sudbinu u sopstvene ruke. U partiji je postavio svoje kadrove, njemu odane, septembra 1987 postigao je punu kontrolu dan CK SK Srbije i spretno prešao na nacionalističku stanu. Sloba kreće u osvajanje svoje vlasti. . . . . . . Krenuo je punombrzinom 1988. Imitirajući ono šro je Tito učinio dvadeset godina ranije, stavio se na čelo narodnog nezadovoljstva, inscenirajući svoju „antibirokratsku revoluciju“. Počeo je da govori kako je potrebno povratitit centralizovanu vlast, prvo u Srbiji, a onda u federaciji. Ne mogu više. . . . . . smorio sam se. . . . . . . .

71. Raspad SFRJ

Iako je prividno funkcionisala, Jugoslavija je u periodu 1971 –1986 degradirala sebe kao države. Ekonomska kriza je uprkos dugoročnom programu ekonomske stabilizacije usvojenom 1982. kao celovit program koji je zemlju trebao da izvuče iz ekonomske i političke krize . medjutim inflacija je rasla i iz godine u godinu , kao ukupni dugovi zemlje prema inostranstvu. Nacionalizmi postaju vodeća politička gledišta u zemlji, a nacionalno pitanje dominantno političko pitanje. Upravo ti nacionalizmi, promovisani sa vrha partijske i državne strukture bili su glavni uzroci raspada Jugoslavije. Ono što je najviše uzdrmalo jugoslovensku državu i što je bio uzrok secesionističih i separatističkih težnji koje su kao bujica provalile po republikama bio je problem KOSOVSKOG PITANJA. Kosovski čvor bio je fatalan po zajednicu.

47

Abruzzi

Neproduktivni sastanci, zaključci, rezolucije nisu promenile stanje u pokrajini. Nasuprot propagandi, albanska politička elita je već suvereno vladala Kosovom. Nastavljeni su neverovatni pritisci na Srbe, maltretiranja, uništavanja imovine, te je došlo do sve većeg iseljavanja nealbanskog življa sa prostora Kosova i Metohije. Želja za Velikom Albanijom vodila je Albance i dovela je do toga da se udeo srpskog stanovništva smanji na 13,2%. Krajem 80-tih, ekonomska i politička kriza je poprimila sve oštrije oblike koji su vidljivo bili izraženi u neslaganjima republičkih rukovodstava, nacionalnim podelama, ideološkim sukobima u SKJ, kao i jalovim raspravama u njemu. Predsednik SIV-a ( SAVEZNO IZVRŠNO VEĆE ) Branko Mikulić podneo je ostavku , a na njegovo mestoje došao Ante Marković, koji je ponudio januara 1990. svoj antiinflacioni program i ekonomske reforme, čiji je cilj bio u maksimalnom osamostaljavanju privrede od uticaja politike. Ali raspad je bio sledeći logičan korak , te taj program nije mogao biti uspešan. Završna faza u procesu raspada otpočela je na 14. Vanrednom kongresu SKJ koji je održan 20. januara u Beogradu. Sve partijske organizacije Sk su se izjasnile za jedinstvenu partiju, izuzev CK SK Slovenije koji je tražio samostalnost ili konfederalan odnos, kada je slovemačka delegacija napustila kongres to je značilo i raspad SKJ, koji je doveo do još većih podela u zemlji. Rukovodstvu Slovenije prišlo je i rukovodstvo Hrvatkse,a oni su podršku našli kod Nemačke ( koja se neposredno pre toga ujedinila ), Austrije, Mađarske i naravno Vatikana, a tome je naročito pogodovao i slom socijalizma u zemljama jugoistočne Evrope, kao i raspad Varšavskog pakta. Bezkrupolazna, uglavnom neistinita medijska kampanja bila je najvažniji činilac u raspadu SFRJ, a takav medijski rat, koji je izuzetno dobro prihvaćen na Zapadu, Srbija i Crna gora nisu bile spremne. Tokom 1990. dolazi do višestranačkih izbora u svim jugoslovenskim republikama. Prvo si izbori održani u Hrvatskoj i Sloveniji, zatim u Makedoniji, BiH i Crnoj gori, i na kraju u Srbiji. U svim republikama, sem u Srbiji i Crnoj Gori, pobedu odnose nacionalističke partije koje otvoreno proklamuju secesiju. U Sloveniji je pobedio DEMOS, a za predsednika je izabran Milan Kučan. U Hrvatskoj je većinu u Saboru dobio HDZ ( Hrvatska Demokratska Zajednica ), koja je imala izrazito nacionalističku orijentaciju i proustaška obeležj, a za predsednika je izabran Franjo Tuđman. Na referendumu u Dalmaciji i Lici odlučuje se za autonomiju, što će dovesti do zaoštravanja srpsko-hrvatskih odnosa. U Makedoniji na izborima pobeđuju reformisani koministi. U Bosni i Hercegovini većinu glasova dobile su nacionalne partije , a za predsednika je izabran Alija Izetbegović. U Srbiji, i pored snažne medijske kampanje opozicije, pobedu je odneo SPS, a predsednik Srbije postao je Slobodan Milošević. Opozicija nije bila ujedinjena, te nije mogla ni očekivati uspeh na izborima. U Crnoj Gori pobeđuju socijalisti, a za predsednika je izabran Momir Bulatović. U Srbiji je 1990. donet Ustav čiji je predlog najpre usvojila skupština Srbije, a kasnije su tu odluku skupštine građani potvrdili velikom većinom na referendumu. Na svečanoj sednici republičke skupštine u Centru Sava, 28. septembra. 1990. proglašen je Ustav Srbije. Njime žele

48

Abruzzi

da se ostvari demokratska država srpskog naroda u kojima se pripadnicima drugih naroda i narodnosti obebeđuje ostvarivanje nacionalnih prava. Ustavom se jamče i priznaju lična, politička, socijalna, nacionalna, ekonomska, kulturna i druga prava čoveka i građanina. Ustavom se predviđa i postojanje autonomnih pokrajina u okviru Republike Srbije, Vojvodine i Kosova i Metohije.

72. Ratovi u bivšoj Jugoslaviji 1992-1995

U Sloveniji je 1990. održan plebiscit na kome su se gradjani Slovenije izjasnili za samostalnu državu. 1991 u Hrvatskoj dolazi do zaoštravanja odnosa sa Srbima. Uvoz oružija u Slovenijui kalašnjikova u Hrvatsku je pokazao da je sukob neminovan. Na sastancima republičkih rukovodstava federacije jasno su postavljena dva koncepta uređenja zemlje :Srbija i Crna Gora bile su za federaciju, Slovenija i Hrvatska su bile za konfederaciju. Makedonija i BiH nisu još bile definisane. Na sastancima republičkih lidera ( proleće 1991. ) Miloševića, Bulatovića, Tudjmana, Kučana, Izetbegovića i Gligorova nije postignut nikakav dogovor. Specijalci MUP-a Hrvatske u februaru zauzimaju Plitvice i stanicu milicije u Pakracu, a u maju dolazi do krvavog sukoba između Srba i specijalaca Hrvatske u Borovom selu. Srbi u Krajini na referendumu odlučuju da se priključe Srbiji, a Hrvati na referendumu da Hrvatska postane suverena država. U isto vreme dolazi do sukoba u Predsedništvu oko izbora Stjepana Mesića za Predsednika Predsedništva SFRJ, te uz podršku Evropske zajednice i SAD, Mesić je došao na ovo mesto. Formalni raspad SFRJ počeo je 25. juna. 1991 , kada je slovenački parlament, na osnovu rezultata referenduma, proglasio nezavisnost Slovenije. 26. juna. 1991. to je učinio i Hrvatski Sabor koji je prethodno proglasio novi Ustav u kome su Srbi izgubili pravo konstitutivnog naroda. Obe republike su proglasile Ustav SFRJ na ovim teritorijama nevažećim. Porast medjunacionalne mržnje i jačanja starih strahova, zlosutno su ukazivali na ratni rasplet. Smatralo se da se u ratu može rešiti ono što se u miru projektovalo za sopstvenu naciju ( i mi im posle krivi za rat ). U Sloveniji rat je bio kratkotrajan i prljav, koji je izbio nakon zauzimanja graničnih prelaza od jedinica JNA, pripadnici teritorijalne odbrane Slovenije nemilosrdno su pucali na vojnike JNA, koji često nisu imali ovlašćenje da uzvrate vatrom ( kretenizam). U Jugoslaviju je stigla misija EZ uz čije posredovanje je zaključen dogovor na Brionima o prekidu vatre u Sloveniji i postignuta saglasnost o tromesečnom moratorijumu na sve

49

Abruzzi

jednostavne akte secesije, nešto kasnije došlo je do povlačenja trupa JNA iz Slovenije, što je značilo njenu samostalnost. Rat je počeo kao lokalni, ograničeni i delom kontrolisani rat u Hrvatskoj, sredinom leta 1991. A nastavljen je u Bosni, posle njenog priznavanja za nezavisnu državu 6. aprila. 1992. U Hrvatskoj tokom jula i avgusta dolazi do rasplamsavanja borbi , pogotovo u krajevima gde je srpsko stanovništvo bilo većinsko. Sve federalne organe napuštaju Makedonija i BiH, a BiH je to učinila mimo volje srpskog naroda koji se na referendumu izjasnio za ostajanje u zajednici. Pošto je Izetbegović tražio suverenitet, u decembru se stvara Republika Srpska. U Sloveniji je uvedena posebna valuta – tolar. 9. novembra. je doneta odluka o EMBARGU koji se odnosio samo na Srbiju i Crnu Goru. Naime EZ je odlučila da suverenitet republikama koje su tražile samostalnost, a Srbija i Crna Gora su tu odluku ignorisale ( one su svoju dobile 1878. ) te ih je EZ kaznila. Svoj doprinos u cepanju Jugoslavije pružila je i Nemačka, koja je priznala suverenitet Slovenije i Hrvatske, a kao odgovor na to Srbi su proglasili REPUBLIKU SRPSKU KRAJINU. Posle poraza u Vukovaru , 2. januara. 1992. potpisan je sporazum o bezuslovnom prekidu vatre, uz prisustvo Vensa, specijanog izaslanika generalnog sekretara OUN, Butrosa Galija, što je dovelo do slanja mirovnih snaga u Hrvatsku i do stišavanja rata. 16. januara suverenitet Slovenije i Hrvatske priznale su i zemlje dvanaestorice. Hrvatska je izvršila agresiju u oblasti Maslenice i Kninske Krajine , ali je intervencija OUN taj sukob prekinula, ali se nemiri u Hrvatskoj nisu nikako nisu stišavali, iako je 1994. potpisan novi sporazum između Hrvatske i RS u Zagrebu, ali to nije dovelo do toga da genocid i etničko čišćenje Srba prestane. U BiH, Izetbegović je želeo unitarnu državu, na šta Srbi nisu pristajali, te mir nije postignut pregovorima ni u Sarajevu ni u Lisabonu. Muslimani i Hrvati su na referendumu , na kojem nisu učestvovali Srbi, dobili potvrdu nezavisnosti, a kada je EZ priznala nezavisnost BiH dolazi do strašnog rata, napadima na jedinice JNA, kojima je traženo da se povuku. Međutim dobro isplanirani medijski rat protiv Srbije i Crne Gore doveo je do toga da ove dve zemlje budu označene kao agresori, što je dovelo do rezolucije 757 Saveta Bezbednosti kojim se uvode oštre sankcije Jugoslaviji. Uzroci građanskog rata ležali su u događajima iz Drugog Svetskog rata, nezavršeni rat se nastavio posle tačno 50 godina. U Hrvatskoj je bujala mržnja između Hrvata i Srba , a u Bosni rat je poprimio versku dimenziju. Počeo je kao sukob Srba i muslimana, da bi 1993. Izbio žestoki rat između muslimana i Hrvata. Rat u Bosni je i dalje besneo. Savet Bezbednosti je pregovorima i Vens-Ovenovim planom pokušavao da reši rat, ali pošto RS taj predlog nije prihvaila dolazi do još žešćih sankcija SRJ. Marta. 1994. u Vašingtonu je potpisan ugovor o stvaranju federacije između Hrvata i muslimana, BEZ SRBA. Kontakt krupa, u sastavu SAD, Rusija, Nemačka, Francuska, Engleska, donela je plan o razgraničenju BiH koji je prihvatio i Beograd, ali nije RS, te dolazi do prekidanja veza između RS i SRJ. NATO se u februaru 1994. Direktno uključio u rat, a vršio je snažne udare po položajima vojske RS. Tokom 1995 SAD istupaju sa predlogom sveobuhvatnog mirovnog plana (MIROTVORCI) kojim bi BiH bila podeljena na muslimansko-hrvatsku federaciju i RS, uz mirovne snage. Za to vreme NATO vrši žestoka bombardovanja i udare po položajima vojske RS, a Srbi doživljavaju poraz u hrvatsko-muslimanskoj ofanzivi u

50

Abruzzi

zapadnoj Bosni. Međutim, hrvatska vrši snažnu agresiju na Zapadnu Slavoniju i Kninsku krajinu, u akcijam BLJESAK i OLUJA, što ima za posledicu masovni egzodus iz Republike Srpske Krajine, čime ona prestaje da postoji. Krvavi građanski rat u Bosni okončan je primirijem u Dejtonu 21. novembra. 1995 i mirovnim ugovorom u Parizu 14. decembra. 1995. Ugovor u Dejtonu je definisao BiH kao državu sastavljenu od dva entiteta : Muslimansko-hrvatske federacije i Republike Srpske.

73. Nastanak SRJUkupna medjunarodna politika na prostorima Jugoslavije i rešenja Evropske zajednice, ubrzali su odluku o stvaranju SRJ. Na sastancima u Beogradu i Podgorici 1992. , najviše državno rukovodstvo Srbije i Crne Gore donelo je odluku o stvaranju zajedničke države. Usvojeno je sledeće :Zajednička država i njene članice su republikeGlavni grad zajedničke države je BeogradU Crnoj Gori referendumom je pokazano da su građani za zajedničku državu, te je počeo rad na donošenju jugoslovenskog ustava. Žabljački Ustav je donet na brzinu i porglašen na Vaskrs, 27. Aprila 1992, čime je SRJ nastavila DRŽAVNI, MEĐUNARODNI I POLITIČKI SUBJEKTIVITET SFRJ , poštujući sve njene obaveze i izvršavajući prava i interese svih jugoslovenskih republika koje su proglasile nezavisnost, ističe se da se pri tome polazilo od slobodarske, demokratske i državotvorne tradicije, istorijske povezanosti i zajedničkih interesa Srbije i Crne Gore. Ono što je važno je to da se ovim ustavom priznaju i jamče prava nacionalnih manjina na očuvanje, razvoj i izražavanje svoje etničke, kulturne, jezičke i druge posebnosti, kao i na upotrebu nacionalnih simbola u skladu sa medjunarodnim pravom, čime su apsolutno zagarantovana prava nacionalnih manjina. Za predsednika nove države izabran je u oba doma Skupštine SRJ – Dobrica Ćosić, a predsednik vlade bio je Milan Panić. Medjunarodna zajednica nije priznala SRJ, ostajući pri konstataciji da je SRJ kriva za rat u Bosni. Sa jugoslovenske strane odgovarano je da niko nema pravo da spreči maticu da pomaže svoje sunarodnike u Bosni, pogotovo humanitarno, kad već ne čine oni koji bi trebalo. Odgovor medjunarodne zajednice bilo je uvodjenje ekonomskih i političkih sankcija prema SRJ, odlukom Generalne Skupštine Ujedinjenih nacija 29. maja. 1992. – rezolucija 757. Kako je ret bio sve strašniji i sve više odmicao, privredno i socijalno stanje u SRJ se stalno pogoršavalo, u takvim okolnostima SRJ se našla pred privrednim i socijalnim kolapsom. Na samom početku 1994. SRJ se našla pred privrednim slomom, ali je 24. januara stupio na snagu Avramovićev program monetarne i ekonomske reforme, koji je za relativno kratko vreme dao izvanredne rezultate.

51

Abruzzi

1993. , na predlog Šešeljeve Radikalne stranke uz podršku SPS smenjen je Milan Panić , a na mesto premijera došao je Radoje Kontić, a umesto Dobrice Ćosića na mesto predsednika Jugoslavije izabran je Zoran Lilić. Kada je došlo do američkog predloga za rešenje situacije u BiH koje su prihvatile i muslimanska i hrvatska strana i Beograd, ali nije prihvatila RS, došlo je do udaljavanja RS i Beograda, te zbog miroljubive politike SRJ došlo do promene prema njoj u Savezu Bezbednosi OUN koji septembra 1993 usvojio Rezoluciju 943. O ublažavanju sankcija prema SRJ, njihovim skidanjem sa vazdušnog saobraćaja, kulture, sporta, na insistiranje Rusije i EZ, a uz oštro protivljenje SAD. Pokušaje i traženje mirnog rešenja bosanskog rata i krize remeti pristrasna politika SAD i njeno svrstavljanje samo na jednu stanu, muslimansku i donekle hrvatsku, a protiv Srbije. U uslovima sankcije Srbi su ipak uspeli da postignu blagi porast proizvodnje. Veliki napori SRJ činjeni su u pogladu razrešenja jugoslovenske krize i rata u Bosni. Posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, jugoslovenska kriza je rešena , što dovodi do suspendovanja sankcija SRJ, 1996. Ukinuo ih je Savet Bezbednosti. Ali to nije nikako značilo kraj ratova na prostoru Balkana u 20-om veku, jer nerešeni problemi iz prošlosti dovode do novih sukoba.

74. Srbija u vreme Slobodana Miloševića

Komunisti Srbije organizovali su se u Socijalističku partiju Srbije (SPS), čiji je predsednik postao Slobodan Milošević. Novi ustav Srbije usvojen je u septembru 1990. Uzimajući u obzir da Srbi čine nešto više od 63% stanovništva Srbije, Ustav je definisao Republiku kao „državu svih građana koji u njoj žive“ i pomenuo „pripadnike drugih naroda i narodnosti“. Teritorija Srbije je, međutim, bila „jedinstvena i neotuđiva“. Autonomnim pokrajinama sa smanjenom autonomijom povereno je vršenje pojedinih poslova. Narodni poslanici su birani po prostom većinskom sistemu i pojedinačnim izbornim jedinicama, dok je kao protivteža republičkoj skupštini stajao neposredno izabrani predsednik. Moglo se najzad ići na izbore. Osporavanje sa centra došlo je od Demokratske stranke koja se zalagala za parlamentarnu vladavinu, tržišnu ekonomiju i „demokratski federalizam“. Privukla je veči deo obrazovanog građanskog stanovništva. Na desnici je bio Srpski Pokret Obnove (SPO) nekadašnjeg novinara i romanopisca Vuka Draškovića, naklonjen odvojenim nacionalnim državama prepravljenih granica, eventualno povezanih međusobnim sporazumima. Kako se situacija u Hrvatskoj pogoršavala tokom leta, obe glavne opozicione grupe su promenile svoj nstu. Miloševićev tabor je optužio SPO da podstiče razne mračne sile u trenutku kada je pitanje Srbije već rešeno. Drašković je ublažio svoj stav. Već se bio odvojio od radiklanijih „intelektualaca“ sa kojima se bio vezao u nacionalističim pokretima koji su prethodili stvaranju Spo-a, pre svega se misli na odvajanje od Vojislava Šešelja i Mirka Jovića iz Srpskog četničkog pokreta. Demokratska stranka, međutim, u strahu da ne bude usamljena, zastupala je stav da ako se neki narodi otcepe, i srpski narod bi trebalo da se u što većoj meri okupi u jednoj državi. Opozicione

52

Abruzzi

stranke su se tako na kraju takmičile međusobno i sa vlašću u dokazivanju svog patriotizma, iako su se razlikovale po tonu patriotizma. Nekadašnji „kritički intelektualci“ nalazili su se na svim stranama političke lepeze. Ćosić je sebe stavio iznad stranaka. Želeo je razlaz po dogovoru, sa novim realističnim granicama ( i na Kosovu ) i verovao je da je Milošević čovek za taj zadatak. Milošević je uspeo da osigura izbornu pobedu sebi i svojoj stranci. Kontrolisao je ustanove vlasti i medije. Bio je i za „jugoslovensko“ i za „srpsko rešenje“. Zastupao je mir, sigurnost i socijalne tekovine ; nudio je neprekidnost u prelazu. Milošević je uspeo da pokaže kako podeljena opozicija ne nudi naročitu alternativu onome što on može da postigne mnogo uspešnije. On je bio u boljoj poziciji da se nosi sa posledicama pobede nacionalista u drugim republikama, koji su takođe bili postavili svoju „državnost“ i svoje „nacionalno pitanje“ ispred demokratije. Većinski sistem dao je SPS-u preko 46% glasova i ¾ mandata. SPO je bio drugi po broju glasova, a DS treća. Opozicija koja je očekivala bolje, bila je pogođena rezultatima. Aparat vlasti se ponovo ispoljio, u novom nacionalističkom ruhu. Crkva je bila jedina svesrpska ustanova. Bila je odgovorna za sve pravoslavne vernike u federaciji osim u Makedoniji. Patrijarha Germana zamenjuje Patrijarh Pavle. Raspad Jugoslavije je na Srbe delovao kao nervni šok. Toliko su dugo bili hvaljeni kao titoistički Jugosloveni i kao hrabri Srbi, da su sada videli oko sebe samo izdaju. Otpor prema promeni pretvorili su u vrlinu. Koristeći silu, Milošević je slovenačkim i hrvatskim vođama olakšao da krenu svojim putem i da okrive Srbiju. Inteligencija i opozicija mogle su sve ovo samo da posmatraju nemoćno i sa sve većim razočarenjem. Kada je Jugoslavija počela da se raspada 1991, Beograd je prošao kroz čas krize. Opozicione snage organizovale su masovne skupove u martu na kojima se protestvovalo zbog monopola nad informacijama, koji je u praksi sprovođen kroz medije. Na ulice Beograda je Milošević poslao tenkove i vojsku, koji su podržali brutalnu intervenciju policije koja je razbila demonstracije. Do protesta u Beogradu je došlo zato što je režim zadržao svoje ustrojstvo vlasti, a svojim delovanjem nije poboljšao status Srba bilo gde. Opozicionari, koji su se protivili ratu, nisu mogli da ponude izlaz iz krize. Izbori u maju 1992, vršeni po većonsko-proporcionalnom sistemu, bili su bojkotovani od strane opozicije. Samo 56% glasača je izašlo na izbore. SPS je dobio apsolutnu većinu mandata, a za njima je sledila SRS. Da bi se predupredila kritika, za saveznog predsednika je izabran Ćosić, a za predsednika savezne vlade je bio izabran Milan Panić. Sankcije i reči protiv njegve SRJ, protiv „Srba“ i protiv njega lično osnažile su Miloševićev položaj kao zaštitnika i predstavnika srpskih interesa. One su mu olakšale vladavinu nad SRJ. U međuvremenu promenili su se odnosi u opoziciji. Drašković je postao mirotvorac, ogrtač srpske ratobornosti je preuzeo Šešelj, Demokrate si bile pod čvrstim vođstvom Zorana Đinđića, otkako ih je napustilo desno krilo – DSS Vojislava Koštunice.

53

Abruzzi

Tandem Ćosić-Panić preuzeo je na sebe nenameravanu međunarodnu ulogu, okrenuvši se protiv predsednika Srbije. Oni su bili u dodiru sa opozicijom i reagovali su na njeno nezadovoljstvo. Kada su zakazani savezni i republički izbori decembra 1992, Panić je odlučio da se kandiduje za predsednika Srbije u ime opozicije. Milošević je shvatio da je u opasnosti. Ne samo da se korisitio patriotskim zanosom, policijskim pritiskom, izbornom manipulacijom i prevarom, nego se obratio za pomoć Arkanu. Arkan je bio organizovao svoju privatnu miliciju, a zatim sopstvenu stranku da bi pokupio kosovske mandate. Panić je izgubi sa 34% prema Miloševićevih 56%. Nova Savezna skupština je otkazala poverenje Paniću, a zatim je u junu smenjen Ćosić, na čije je mesto došao Zoran Lilić, socijalista koga je predložio Milošević. Neformalan savez socijalista i radikala raspao se. Šešeljev apetit je porastao. Septembra 1993 on je postavio novo pinanje poverenja vladi, što je podržala opozicija,ali je glasanje bilo sprečeno raspuštanjem skupštine i sazivanjem novih izbora u Srbiji za decembar. Milošević je optuživao Šešelja za zločine u Hrvatskoj i Bosni, a opozicija je i dalje bila podeljena. Ojačani mogućim skidanjem sankcija u zamenu za mir, socijalisti su dobili veći broj poslanika, ali su ipak ostali bez apsolutne većine. Ovoga puta stranke demokratske opozicije dobile su dva puta više mandata nego radikali. JUL je bila stvorena kao alternativna stranka, antinacionalistička i antizapadna stranka levice. Ona je bil sredstvo da se ojača uticaj Miloševićeve supruge Mire Marković. Savezni i lokalni izbori su bili predviđeni za novembar 1996. Milošević je organizovao koaliciju levice, što je ojačalo JUL, i promenio izborne jedinice da bi smanjio uticaj gradova. Opozicija je uspostavila formalni savez ( KOALICIJA ZAJEDNO ). Posle burne kampanje, vlada je osigurala komotnu većinu na saveznim izborima, dok je na opštinskim izborima opozicija pobedila u svim većim gradovima Srbije. Pošto je Izborna komisija pokušala da ometa rezultate,Beograđani su započeli niz mirnih protesnih mitinga, što se prenelo i na druge gradove. Tokom tri meseca dnevno je na ulice izlazilo nekoliko desetina hiljada,a u nekim trenucima i stotina hiljada ljudi u Beogradu. Došla je delegacija OEBS-a i presudila je da je opozicija zaista pobedila na spornim izborima. Režim je bio uzdrman. Savezna vlada je prvo odbacila nalaze OEBS-a, ali je Vlada Srbije priznala da je opozicija dobila Niš. Na brzinu je usvojen „scecijalni zakon“ kojim su prihvaćene preporuke OEBS-a. Nova skupština grada Beograda izabrala je Đinđića za gradonačelnika. Pošto je 2 mandata proveo na mestu predsednika Srbije, Milošević je jula 1997. preuzeo mesto predsednika Jugoslavije. Šteta koju je opozicija nanela verodostojnosti režima, koristila je Šešelju. Koalicija levice je izgubila većinu. Na predsedničkim izborima Miloševićev pion Lilić nije uspeo da dobije 50%. U drugom krugu, samopouzdani Šešelj sakupio je 49,98%,a Lilić 46,99%. Srećom po Slobu pa nije izašlo 50 % potrebnih birača. Izbori su morali da se ponove. Ovog puta broj birača uspeo je da bude nešto viši iznad polovine, te je Miloševićev novi kandidat Milan Milutinović postao predsednik Srbije. Februara 1999, Amerikanci su organizovali konferenciju u Rambujeu. Predložen je mirovni plan delegacijama SRJ i kosovskim albancima. Milošević, koji nije bio na konferenciji, odbio je da prihvati plan. Javnost u SRJ je bila umorna i podeljena. Na brzinu je raspisan referendum sa

54

Abruzzi

pitanjem : Da li prihvatate učešće stranih predstavika u rešavanju kosovske krize? Strano posredovanje je odbilo 95%. 24. marta 1999. Nato je počeo ( po međunarodnom pravu sumnjivo opravdano) bombardovanje. U beogradu je proglašeno ratno stanje, savezna vlada je dobila široka ovlašćenja, adiplomatski odnosi sa zapadnim silama koje su učestvovale u napadu su prekinuti. Posle mesec dana počele su da se pojavljuju ozbiljne pukotine u odbrani.

Ljudi, dalje znate već i sami, kraj bombardovanja, početak formiranja DOS-a, 5. OKTOBAR. . . . . . . . . . i na kraju kraj vladavine Slobodana Miloševića. AMIN !

55