istorija srpske knjizevnosti4

8/12/2019 istorija srpske knjizevnosti4

1/43

BORISAV STANKOVI

Borisav Stankovi (1876-1927) je najbolji pripoveda razdoblja moderne i jedan odnajtalentovanijih proznih stvaralaca u itavoj naoj knjievnosti. Bio je najokorelijitradicionalista u vreme kada su svi bili opsednuti modernim, vezan za prastare oblike ivotau svom zaviaju, prezirao je svako pomodarstvo, formalizam i estetizam. Ipak, on se

pokazao kao istinski modernista, koji je u svojim domaajima prevaziao sve poklonikemodernosti. U svojim pripovetkama , dramama i romanima dao je sliku svog rodnog gradaVranja, na prekretnici izmeu turskog vremena i novog doba. Njegova tematika je socijalnoodreena, ali je u nainu prikazivanja sasvim preovladala unutranja, psiholokaperspektiva.

Knjievni rad zapoeo je rano, najpre pesmama. Najplodnije godine njegovog radasu na prelasku iz 19. u 20. vek. Tada je objavio tri zbirke pripovedaka: Iz starog

jevanelja, Stari danii Boji ljudi, a njegova drama Kotanaizvodi se na sceni Narodnogpozorita. Kasnije, intenzitet njegovog rada opada, da bi posle Prvog svetskog rata skorosasvim prestao. Napisao je i roman Neista krv, a posthumno objavljene knjige su: zbirkepripovedakaIz mog krajai Moji poznanici, knjiga ratnih uspomena Pod okupacijom,

drame TaanaiJova, nedovreni romani Gazda Mladeni Pevci.Okrenutost starom vremenu i orijentalnom, starobalkanskom ivotu sa jednom

posebnom vrstom patrijarhalnosti bitno razliitom od patrijarhalnih odnosa u zapadnim,dinarskim oblastima, kakve su prikazivali preanji pripovedai prati duboka odbojnostprema modernom ivotu, odbacivanje graanskog drutva. O savremenom Beogradu pisao

je otrim kritikim perom, ali i feljtonski povrno. I rodni grad kakav je bio u njegovo vremebio mu je tu. Vranje koje je prikazao u svojim delima malo lii na Vranje iz vremena kad ih

je pisao, posredi je egzotini orijentalni gradi iz njegovih uspemena iz detinjstva.Crte psiholokog, poetskog i simbolikog realizma nalaze se i u ranim pripovetkama

u kojima se nostalgino i setno evociraju deje uspomene na odnose u patrijarhalnojporodici. al za mladou je jedna od bitnih idejnih odrednica, shvaen kao odlika linosti,kao lini nemir i prokletstvo pojedinca neprilagoenog u svetu u kome se zatekao. To je bolza izgubljenim i promaenim. U gotovo svimnjegovim delima, od Kotanedo nedovrenogGazda Mladena, to se oseanje obnavlja.

Stankovi je u vie pripovedaka dao poeziju mladosti i nekadanjeg ivota urodnom gradu. Jedna od njih je urev dan, vie pesma u prozi nego pripovetka, tema jepraznino zabavljanje mladei puno radosti i sree, bez patnje i brige. arima mladostiproete su i pripovetke U vinogradima i Nuka. Vedrina kojom zrae te pripovetke udrugima je pomuena drutvenim sukobima i duevnim potresima. Karakteristian primerprua pripovetka Stari dani, za koju se moe rei da je programska. Pripoveda nas vodi usvoje detinjstvo, u stare dane, na slavsko veselje. Promiu slike devojaka i ena neobinelepote, uju se pesme pune ljubavne enje. No, ti razigrani prizori samo su uvod u pravupriu koja kontrastno poinje u onom trenutku kada na veselje bane nekadanji krijumarToma i u prisnu porodinu atmosferu unese turobnost svoje neostvarene ljubavi.Stankoviev svet, iako vremenski i prostorno udaljen, nije idilian, harmonian ibeskonfliktan. Sukobi ne nastaju samo izmeu starog i novog, izmeu starih bogataa,orbadija, i novih koji se bogate, ve se raaju i u okvirima starog drutva.

Drutvena hronika rodnog grada za Stankovia nije krajnji cilj, nego samo polaznataka. U sreditu svih zbivanja nalazi se pojedinac i njegova sudbina. Teite je napojavama unutar linosti, na psihikim lomovima i potresima, ali se pri tome ne gubi iz vidadublja socioloka zasnovanost i situacija. Sudbina Stankovievih junaka odigrava se utrouglu novac, eros i moral. Samo moral deluje neprikriveno, na povrini drutvenogivota, vidljiv u svim odnosima, dok se druga dva inioca nalaze u pozadini, tako da sedobija privid da samo moral ureuje ponaanje pojedinca i grupa. Stankovi taj prividdemaskira. Patrijarhalni moral kod njega nije, kao kod ranijih realista, shvaen kao idealanljudski moral, nego uvek kao moral date drutvene sredine ili socijalne grupe, koji se


2/43

namee kao idealan. Strogi zahtevi tog morala ne dolaze u sukob sa logikom novca, nego saonim to je najdublje u oveku sa nagonom ljubavi, erosom. Moral drutva suprotstavljase erotskom nagonu pojedinca, namee mu svoja ogranienja i zabrane. Na toj taki poinjeindividualna drama svih Stankovievih junaka.

esta tema Stankovievih pripovedaka jeste ljubav izmeu pripadnika raznihstalea. U pripoveci U noigazdin sin i slukinja nasilno su razdvojeni jedno od drugog,

ona se morala udati za seljaka, a on oeniti bogatakom kerkom. Slino se dogaa i upripovetkama Stari dani, Oni, Stanoja, Uvela rua. Vie nego ijedan drugi na pisacStankovi je iznosio sudbinu ene, zato to je ena u tom svetu najvie sputana, najviepodreena u patrijarhalnom drutvu, najmanje slobodna u ispoljavanju svojih oseanja ipotreba. Tragina sudbina enenajpotresnija je u pripoveci Pokojnikova ena, modanajboljoj koju je Stankovi napisao. ena je tu obezliena do anonimnosti. Najpre sestrasvoje brae, zatim ena svoga mua a posle smrti mua njegova udovica, pokojnikova ena,uvek pred strogim, ispitivakim pogledom najbliih i sveta to je sudbina glavne junakinjeAnice. Kao suprotnost svemu tome, data je potisnuta ljubav o kojoj drugi ne znaju nita. SviStankovievi junaci ponaaju se kao da su vezani nevidljivim ali vrstim vezama koje im nedoputaju da se oslobode svog zatvorenog sveta, da izau iz samih sebe. U tom svetu sve

je okrenuto unutra, u porodine krugove, meu zidovima kua. Prostor je vrlo bitnopoetiko svojstvo Stankovieve proze, znaajnije od vremena. Zatvoren prostor je smrt izkojeg junaci ele da izau. Napolju su prljavtina i kriminalni poslovi. Nema radosti,spontanosti i srdanosti u ljudskim odnosima. Tvrdi kolektivni propisi spreavajuStankovieve linosti da prirodno komuniciraju, da slobodno govore. Radnja se uStankovievim pripovetkama razvija od unutra ka spolja, od zatvorenog ka otvorenomprostoru. Sve poinje negde duboko unutra, u nekom tajnom uglu ili zatvorenoj odaji u kui.Kua je svet za sebe, zatvoren u sebe, sa tenjom da ostane potpuno odvojen od arije, dasve ono to je dobro i zlo ostane unutra, da se svaka nedaa, sramota sakrije od sveta.Konflikti se zainju duboko unutra i uzaludni su pokuaji da se sprei njihov razvoj.Nasuprot kuamaod kojih svaka stoji za sebe, nalaze se ona mesta na kojima grad ivikao celina. Kod Stankovia na prvo mesto dolazi kafana,ali se ree javlja i sud i tamnica,a posebno i najvanije mesto zauzima groblje. Kafana je suprotnost, ali i dopuna kui.Stankovi se nije toliko interesovao za kafanski ivot kao takav, osim u Kotani. U

pripovetkama nema uobiajenih susreta, razgovora, sukoba u kafanama. Uvek je u prvomplanu pojedinac koji u pesmi, piu i destruktivnom ponaanju daje oduka za ono to ga kodkue sputava ili to na silu mora da skriva. Posredi je obino nesrena ljubav, ali razlogmogu biti i druga priguena nezadovoljstva. Njegovi junaci su mahom udvojene linosti,zahvaene dramom i prokletstvom nesklada izmeu due i tela, htenja i mogunosti,matanja i stvarnosti. Svi ive dva ivota i svima se snovi rue u dodiru sa stvarnou. Sviimaju jedan svet za sebe u kome ive potpuno sami u sanjarijama i sopstvenim jadima, adrugi okrenut drugima. Due im se otvaraju u samoi, to je linost jaa individualnost jeizrazitija. Psiholoka, duhovna i moralna napetost modernistike epohe nala je ivumetniki izraz u mnogim likovima Stankovieve proze. Oni malo govore, ali punoproivljavaju. Telo je njihova tamnica, u njemu se utapaju dva nagona: ja za sebe i ja zadrugoga. Osloboenje od muka dolazi samo u zaboravu ili ludilu.

U pripovedakom opusu Bore Stankovia posebno mesto zauzima zbirka Boji ljudi.Ona se izdvaja i po formi i po svetu koji otkriva. Posredi je ciklus kratkih pripovedaka icrtica. Samo nekoliko pripovedaka su due, dok je veina minijaturnog karaktera. Sve suone tematski objedinjene: radnja se dogaa najvie na gradskom groblju, a junaci suprosjaci, umno poremeeni. Prikazan je odvojen svet u kome nita nije kao u obinomivotu a opet je neraskidivim nitima sa njim povezan. Osobenost svake prie je da zasvakog ludaka pronae njegovu osobenu formu ludila i da opie objektivno i precizno.

Stankovi se bolje snaao u romanu nego u drami. To se najbolje vidi u romanuNeista krv, na kojem je radio itavu jednu deceniju. Ovo delo se prvi put pojavilo kaopripovetka pod istim naslovom, a potom je poelo da izlazi kao roman u nastavcima u


3/43

ondanjim asopisima. Nakon dugotrajnijeg rada i vie verzija roman je bio gotov, ali jezavretak romana skraen za 30-40 strana, sa uverenjem pisca da e jednog dana moi daga tampa u prvobitnoj zamisli. Ali, doao je Prvi svetski rat i rukopis je nestao. Tako jeroman Neista krv ostao u obliku i sa krajem koji i danas imamo. Zasnovana kaodrutvena hronika rodnog grada, Neista krvprerasla je u izrazitroman linosti, ada pri tome nije izgubila neka bitna obeleja drutvenog romana. To je moda jedinstven

sluaj u naoj knjievnosti u kome je postignut izvanredan sklad izmeu socijalnog ipsiholokog momenta. Lik glavne junakinje Sofke, kao i ostalih linosti romana, meukojima se izdvaja lik Marka, prikazani su iznutra, ali sve to se sa njim dogaa motivisano jesociolokim injenicama: istorijom dveju porodica koje pripadaju razliitim staleima,sukobom izmeu starog i novog. Roman zahvata razdoblje posle osloboenja Vranja odTuraka. To vreme, kako u Vranju tako i u iroj, tek osloboenoj Srbiji, obeleavale sukrupne drutvene promene, naroito na jugu, koji je dugo bio pod Turskom.Sa odlaskomturske vladavine odlazili su i nestajali i stubovi te vladavine: pae, age, begovi turskaprivilegovana klasa, a njihova imanja i kue budzato su kupovali ili silom otimalidojueranji seljaci, njihove ivije i nadniari. Sa osloboenjem,naroito u Vranje, koje jebilo na putu velikih trgovakih karavana, poinje da pristie neki novi svet, ljudi sa granice,koja je u to vreme bila neto junije od Vranja. Meutim, u romanu postoji i jedan drugiaspekt bioloki, koji se javlja kao primaran, to roman i ini psiholokim delom i romanomlinosti. Polazei od genealogije svojih junaka i idui od generacije do generacije, Stankoviprati njihova bioloka, nasledna svojstva, posebno se zadravajui na njihovim nagonima istrastima, dodirujuimanje ili vie predele nesvesnog. To je i prvi takav prilaz linostima unaoj knjievnosti, zbog ega su neki u Stankoviu videli Zolu, a u njegovom prilazunaturalistiki postupak prikazivanja linosti. Druge je pak podseao na Dostojevskog. Glavnidogaaj u romanu je kada Sofku njen otac prodaje gazda Marku, koji je uzima za svogmaloletnog sina sa prikrivenom namerom da sam ivi sa njom. To ostaje u pozadini, dok jeu prvom planu drama iji su glavni akteri Sofka i njen svekar Marko. U njenoj osnovi otkrivase erotika u raznim vidovima svog ispoljavanja, od masovne seksualne opsesije svatova do

Markovog muenja izmeu seksualne elje prema Sofki i moralne zabrane. Seksualnaelja i ovde kao i drugde kod Stankovia ostaje neispunjena i po pravilu ne moe seispuniti. Prepreka koja oliava moralnu zabranu uvek je takva da ne doputa sjedinjenje

osoba koje se erotski privlae, a sa veliinom prepreka ta privlanost ne opada, nego jovie raste. Stankovi je u ovom romanu prikazao razne vidove seksualnih devijacijakoje se javljaju kao posledica nezadovoljene strasti, kao to su: narcisoidna seksualnost kodSofke, sadizam u odnosu izmeu Tome i Sofke, destruktivnost i autodestruktivnost uponaanju gazda Marka. Neista krvje poslednje veliko delo nae klasine realistike proze,njime se ovaj pravac, zapoet pedeset godina ranije Ignjatovievim romanom MilanNarandi, i zavrava. Tematski vezana za tradiciju i bliska svim znaajnijim realistikimostvarenjima, Neista krvu postupku, stvaralakom metodu, pokazuje osobine modernogromana, tako da je neki smatraju prvim naim modernim romanom. Zaokret ka unutra,posmatranje stvarnosti iz unutranje perspektive, prenoenje teita sa akcije junaka nanjihovo doivljavanje, nastojanje da se prodre u dublje, psiholoke i bioloke motive njhovihpostupaka, kombinovanje nekoliko taaka gledita u naraciji, stvaranje ambivalentnihlikova, kojima ne upravlja jedna, nego vie pobuda u isti mah, unoenje nekih stilistikihpostupaka karakteristinih za moderni prozni izraz sve su to osobine kojima StankovievaNeista krv, poput nekih drugih slinih dela tog prelaznog perioda, probija okvire naerealistike proze i ulazi u sferu modernog proznog izraza. Ali, s druge strane, po drutvenojatmosferi, po ulozi novca i klasnog ponosa, po istorinosti pripovedanja u nekim glavama,po nesentimentalnosti gledanja na ljude Neista krvje realistiki roman. Na osnovu togase deava ablonsko uvrtavanje Bore Stankovia u realizam.


4/43

JOVAN DUI

U srpskoj poeziji u poslednje dve decenije XIX veka, posle smrti Vojislava Ilia, odmlaih pesnika najistaknutije mesto zauzimaju njegovi uenici Aleksa anti i Jovan Dui.Oni e samo u prvoj fazi biti vojislavovci da bi u kasnijem razvoju otkrili nove uzore koji enaroito u Duievom sluaju biti novi, prekretniki i od presudnog znaaja za dalje tokove

srpske poezije. Dui je, za razliku od antia, svog druga iz mladosti, najveeg poklonikazaviaja i rodne grude, bio opsednut svetom, naroito Zapadom.Jovan Dui (1874-1943) je roen u Trebinju, zavrio je trgovaku kolu u Mostaru,

a zatim uiteljsku kolu u Sarajevu i Somboru; poto je diplomirao radio je kao uitelj.Preokret u njegovom ivotu nastaje kada je napustio Mostar i otiao na studije u enevu.Zavrivi studije, doao je u Srbiju gde je stupio u slubu Ministarstva inostranih poslova iuao u diplomatiju. Do Prvog svetskog rata i izmeu dva rata vrio je razne poslove poraznim evropskim prestonicama. Po izbijanju Drugog svetskog rata preao je u Ameriku gdeje umro.

U njegovom radu mogu se izdvojiti tri glavne faze: prva, vojislavovska, do odlaska uenevu, u kojoj se razvija u okvirima domae pesnike tradicije; druga, parnaso-simbolistika, do Prvog svetskog rata, u kojoj on radikalno raskida sa prethodnom fazom istvara pod uticajem francuske poezije, tei da postigne savrenstvo u formi i izrazu; trea,postsimbolistika faza, od Prvog svetskog rata pa nadalje, u kojoj je dostigao misaonu iumetniku zrelost.

Duieve knjige izlazile su sporo, u velikim intervalima. Njegova prva zbirka jePesme. Ta knjiga predstavlja Duia na prelazu izmeu prve i druge faze. Preovlauje raniDui, iz vremena pre odlaska na Zapad, koji je jo sav pod uticajem Zmaja i Ilia. Najduapesma u zbirci Jesenje melodije posveena je Vojislavu Iliu. U prvoj zbirci dola je doizraaja jo jedna tematska i stilska crta, zajednika i romantizmu i vojislavizmu orijentalizam. Svoje ljubavne tenje rani Dui izraava u istonjakom ambijentu, prekoenskih likova muslimanskih pesnika, ideal enske lepote je Lejila. Tu poeziju mladostipesnik e potom potpuno odbaciti. Sve ono to je nosilo tragove Zmaja i Ilia, romantike ivojislavizma, nestae iz njegovih kasnijih knjiga. U prvoj zbirci nalaze se i pesme novogDuia koji se raao posle odlaska na Zapad, o emu svedoi ciklus Jadranski soneti,

potom jedna od njegovih najpoznatijih pesama Zalazak sunca i neke druge. Druga zbirka,karakteristina za Duievu drugu, parnasistiku fazu, sadri ono to je preivelo iz prve istrogi izbor pesama nastalih u meuvremenu, ona donosi neke od njegovih glavnihpesnikih ciklusa: Senke na vodi, Jadranski soneti, Dubrovake poeme, Dua i no i

Plave legende, koji e ostati u konanoj redakciji, ali i ciklus Antiki motivi sa poslednjimodjecima Vojislava koji e kasnije biti odbaen. Konanu redakciju dao je u svojim Sabranimdelima, to je istakao u kratkoj uvodnoj napomeni: U ove etiri sveske pisac je konanoredigovao svoje dosadanje celo pesniko delo. Time se on odrekao svega ostalog to je dotada napisao a to nije ulo u njegov konani, antologijski izbor. Tako je stvoren Duievkanon Sabranih delau koji su kasnije ukazila njegova prozna dela: zbirka putopisa Gradovi ihimere, Blago cara Radovana, a posthumno su im pridodata Staza pored puta, Moji

saputnici, Jutra sa Leutara i Grof Sava Vladisavljevi. Poslednja zbirka pesama Lirikaobjavljena je u Americi.

Pokretaki princip u Duievom pesnikom razdoblju je tenja ka savrenstvu,stvaralaka samodisciplina, nadilaenje dostignutog, to se ispoljilo u dvostrukom smislu:prema ve objavljenim pesmama, kojima se neprestano iznova vraao, menjao ih,popravljao ili sasvim odbacivao, i prema novim pesmama, u kojima je nastojao da budebesprekoran, da proiri ranije vidike i otkrije nove simbole. U stvari, Dui spada u onepesnike koji su celog ivota pisali samo jednu knjigu poezije. Svaka nova zbirka je samonovo izdanje, nova verzija te knjige, nepotpuna i nesavrena, koja e u sledeem izdanjubiti delimino ili sasvim poreknuta i zamenjena novom, savrenijom verzijom. Pojedinanepesme ne pojavljuju se u njoj same za sebe ve se slivaju u cikluse sa karakteristinim,


5/43

tematskim naslovima, a ciklusi se slau u vee celine knjige, kojih ima etiri: Pesmesunca, Pesme ljubavi i smrti, Carski soneti i Plave legende.

Duieva poetika je poetika velikih tema. Liriar, po njegovom miljenju, moepostati veliki pesnik samo onda kada bude kazao velike istine o trima najveim inajfatalnijim motivima ivota i umetnosti: o Bogu, o ljubavi i o smrti. Ta programskaopredeljenost obeleila je celo njegovo delo. Kod Duia se stalno osea napor da bude na

visini zadatka koji je sebi postavio, da o velikim stvarima peva na nain velikog pesnika. Tose ispoljava u isticanju velikih, sudbinskih tema u naslovima pesama i ciklusa i upesnikovom nastojanju da u svakom, ak i najbeznaajnijem detalju vidi neto izuzetno,sudbinsko, strano. Iz tog osnovnog stava proizilaze i druga svojstva Duieve poezije:njena nekonkretnost, nedostatak neposrednosti, tenja ka uzvienom stihu i sveanoj,patetinoj dikciji. Te sklonosti najmanje su pogodovale ljubavnoj lirici koju je negovaonaroito u prvoj i drugoj fazi. Njegova ljubavna lirika bila je u svoje vreme mnogo hvaljena iona mu je donela slavu velikog pesnika, ali danas vie padaju u oi njeni nedostaci. Duinikada ne peva o nekom konkretnom ljubavnom doivljaju, o nekoj konkretnoj eni, negouvek o eni kao takvoj, o ljubavi kao takvoj. Iz njegove poezije iezava jedan od glavnihlikova ranije i tadanje srpske poezije lik idealne drage. Umesto nje pojavljuje se ena,

boginja ohola i preka, koja nosi u sebi vie zakon sveta nego zakon srca. Ona u pesnikupobuuje vie refleksije o ljubavi, ivotu i smrti nego oseanja. Ljubav je kod njeganestvarna, apstraktna, izmiljena, pre literarno nego stvarno oseanje, vie velika temanego stvarni doivljaj. Njegova najosobenija ljubavna pesma nesumnjivo je Zalazak sunca.Pesma se zasniva na neobinoj dosetki: dok zalazi sunce, pesnik misli na nepoznatu enu nadrugoj obali mora, koja je i sama u tom istom trenutku sva obuzeta ljubavlju prema njemu,takoe nepoznatom. Jedan tradicionalni motiv, ljubav pesnika prema nepoznatoj,preokrenuo se u svoju suprotnost, u ljubav nepoznate prema pesniku. U pesmi nije tolikobitan san o ljubavi, niti ak ljubavna enja, koliko je vana potreba da se ena uzdigne, dase prikae u kraljevskom sjaju. Taj poriv usklaen je sa pejzaom tj. sa dva kontrastnapejzaa jednog na domaku mora, u kome pesnik gradi svoj san i drugog, dalekog, prekotriju mora, sa znacima drevne kulture u kome nepoznata tuguje za njim. Kasnije je Duisve manje pisao ljubavne pesme, ali se istiu neke poput Pesme ljubavi, Pesme sutona,Pesme tiine, Pesme umiranja...

Tenja ka izuzetnom i velelepnom ispoljila se u Duievim rodoljubivim pesmama(ciklusi Moja otadina i Carski soneti nastali za vreme balkanskih ratova i Prvog svetskograta). Dui je iz ranih pesama odbacio dve kulturnoistorijske projekcije tuih tradicija,orijentalnu i antiku. Osnovni pojmovi njegove rodoljubive lirike su slava, pobeda, zastave,car i carstvo. Ton je svean i uzvien. Njegova glavna rodoljubiva pesma je Himnapobednika, a njegov glavni nacionalni junak car Duan pobednik, imperator, osvaja,zakonodavac. O caru Duanu pevaju Carski soneti, u sreditu panje nisu ratovi iosvajanja: sve velike pobede su ve izvojevane i carstvo je dostiglo punu mo. U veinipesama se osea tenja ka prekomernosti, preuveliavanju; i veliine koje se odreujuprostornim i vremenskim merama su prekomerne. Ta hiperbolizacija kao i neka drugasvojstva ovih soneta potiu iz epske slike srednjeg veka.

Od srednjovekovne Srbije Duiu je mnogo blii i poznatiji renesansni i barokniDubrovnik. Ciklus Dubrovake pesme, zajedno sa Jadranskim sonetima, predstavlja

najvei domet Duieve druge, parnasovske faze. To je skupina od 9 narativnih pesama ukojima su, sa izvanrednim oseanjem za ambijent, dati dogaaji, prizori, itava malagalerija likova iz starog Dubrovnika. U ovim pesmama ima povienosti u tonu, otmenosti isjaja iz njegovih ljubavnih pesama, ali u njima ima i neega to ponajvie nedostajenjegovoj poeziji leernosti, ironije, humora. Dubrovake pesme otkrivaju Duiev izrazitsmisao za objektivnu, narativnu poeziju.

Vie nego ljubavi i rodoljubivi pesnik, Dui je pesnik prirode. Na tom podrujunjegov razvoj ide od deskriptivnog ka misaono-simbolinom naelu. Deskripcije ima najvieu pesmama ranijih perioda, posebno u ciklusu Jadranski soneti. Iako je uz svaki od 13


6/43

soneta naznaio mesto na koje se odnosi, Dui u stvari ne tei toliko da opie stvarnepredele koliko da izrazi odreena stanje due. U njima preovlauje spokojstvo, pomalomelanholino raspoloenje, more je uvek tiho, usnulo, nebo najee nono ali vedro,zvezdano, meseina obasjava usamljene predele, bez ljudi. Pred nekim slikama stoji pesnik,zamiljen, upitan, druge su date objektivno, bez prisutnosti pesnika. U kasnijim pesmamaopisi prirode se dekonkretizuju, unutranji prostori se suavaju, smanjuje se udeo ne samo

desktiptivnih nego i emocionalnih elemenata, a pojaava se udeo misli i simbola. Krajnjiizraz tog procesa su pesme-simboli u kojima su dati izdvojeni detalji, prizori ili predmeti izprirode: opisi spoljanjeg izgleda stvari su samo povod da se istaknu dublja, nevidljivaznaenja. Takve su pesme Morska vrba, Zimski pastel, naroito antologijska pesmaJablanovi. Emocionalna napetost u njoj se ostvaruje nevidljivom vezom izmeu jablanova iustreptalosti pesnikove due. U pesmama prirode koje preovlauju u poslednjoj faziDuievog pevanja, naroito u ciklusima Jutarnje pesme, Veernje pesme i Sunanepesme, u kojima noviji kritiari vide najvei domet Duieve poezije u celini, nisunajvanije ni slike iz prirode ni stanja due, nego misli i simboli. U tim krugovima su nekeod njegovih najlepih pesama: Bor, Bukva, Mravi, Suncokret, Vetar, No... Misaonost jebitna komponenta Duieve poezije, prisutna u njegovim pesmama od poetka, ali najvieizraena u treem periodu. Smatrao je da je lirika najvei stepen metafizike, a da je lirskipesnik filozof koji ide do krajnje granice transcedentnog i opteg. Teio je da izrazi najdubljemetafizike treptaje ljudske due i od pomodnog svetskog pesnika preobraava se u pesnikafilozofa. U misaonim pesmama Srce, Zavet, Krila, Zaborav pesnik je izrazio ovekovuusamljenost, ljubav, tenju ka visinama, religioznu udnju, pomirenost sa smru.

Ako prihvatimo podelu pesnika na klasiciste i romantiare, Dui bi, kao i njegov prviuitelj Vojislav Ili, nesumnjivo pripadao ovim prvim, samo to njegovi koreni nisu antikikao Ilievi, nego romanski. Iliev stil je kitnjast, ponekad taman, a Duiev je uvekjednostavan, jasan, precizan, eksplicitan. Njegov omiljeni oblik je sonet, tvorevina koja jeromanska, renesansna i mediteranska, oblici stiha koje je najee koristio su jedanaesteraci dvanaesterac, oba pozajmljena iz francuske poezije.

Duieva proza, mnogo obimnija od poezije, ostala je ipak u njenoj senci. U prozi senije ogledao u pripovednim vrstama, nije pisao pripovetke i romane, ostvario se u graninimformama: putopisu, filozofskim esejima, knjievnoj kritici i esejistici, istoriji, umetnikoj

kritici, publicistici. Njegovo najpoznatije prozno delo Gradovi i himere, zbirka od 10 putopisaiz raznih zemalja, stvaralo se u toku 40 godina. U njima nema nieg dokumentarnog,reporterskog, Dui ne pria samoo svojim putovanjima, ne prua putopise u uobiajenomsmislu rei, njegova pisma su pravi putopisni eseji u kojima se knjievna i kulturna istorijapreplie sa poetskim slikama zemalja, gradova, naroda. Kao putnik, Dui je zaokupljenplaninskim visovima i evropskim kontinentalnim metropolama kao to je Pariz ili eneva i

jo vie mediteranskim gradovima i predelima. Najblii mu je helenski svet, zatim Italija,panija, Palestina, Egipat. U svim zemljama pesnik neposredno doivljava prirodu i traitragove prolosti da bi posredstvom njih uspostavio duhovni kontakt sa istorijom i kulturomtuih naroda i zemalja. Gradovi i himere su prozni pandan Duievoj knjizi pesama jer unjima nalazimo iste teme, iste preokupacije, isto savrenstvo forme i stila kao i u pesmama.

Druga Duieva dela su knjiga filozofske proze Blago cara Radovana, zbirka moralniheseja Jutra sa Leotara, knjiga istorijskih ogleda Staze poredputa, velika monografija Grof

Sava Vladisavljevi. Od njih umetniki najvie deluje Blago cara Radovana, nazvana upodnaslovu knjiga o sudbini. Njene teme su zaista velike, sudbinske: o srei, ljubavi,prijateljstvu, enama, starosti i mladosti, o pesniku, heroju, proroku. Uz sve to joj sezameralo zbog njene povrnosti, banalnosti re je o zanimljivoj knjizi i jednom od Duievihvelikih dela.

Dui se stalno bavio knjievnom, i u manjoj meri, umetnikom kritikom. Spada unae najbolje kritiare-pisce. Najbolji su mu ogledi o 10 srpskih i hrvatskih pisaca, svojihsavremenika (Petar Koi, Borisav Stankovi, Isidora Sekuli, Milan Raki, Ivo ipiko, Aleksaanti...) sabrani u knjizi pod nazivom Moji saputnici. I ovu knjigu, kao i knjigu poezije i


7/43

putopisa, pisao je u toku itave svoje knjievne karijere, na pojedine oglede vraao se vieputa, dopunjavao ih, preraivao.

MILO CRNJANSKI

Sredinja linost u posleratnom modernizmu i, zajedno sa Andriem, vodei srpskipisac XX veka je Milo Crnjanski. Roen je u mestu ongrad, u Maarskoj. Osnovnu koluuio je u Panevu, gimnaziju u Temivaru, studije istorije, koje je zapoeo na Filozofskomfakultetu u Beu, zavrio je, posle rata, u Beogradu. Za vreme Prvog svetskog rata bio jenasilno mobilisan i borio se kao austrijski vojnik. To iskustvo dae peat itavom njegovomknjievnom stvaranju. Posle prvih literarnih pokuaja, Crnjanski se ukljuio u knjievni ivotposlednjih godina rata u Zagrebu, gde je objavio najvei deo svoje lirike i uestvovao uizdavanju asopisa Knjievni jug. Po prelasku u Beograd on je u prvim redovima knjievneavangarde. Kao diplomatski slubenik, 30-tih godina, otiao je iz zemlje. U naredne tridecenije, u kojima je iveo u inostranstvu, najpre kao diplomatski slubenik, a zatim kaoemigrant, do 1965, kada se vratio u zemlju, Crnjanski je bio skoro sasvim odsutan iz

srpskog i jugoslovenskog knjievnog ivota: njegova nova dela nisu se pojavljivala, kaopisac bio je na rubu zaborava. Dugotrajna odsutnost M. Crnjanskog iz knjievnog ivota uzemlji odvojila je njegovu ranu od pozne stvaralake faze jednim skoro potpuno praznimperiodom. Rani period obuhvata vreme od 1917, kada je Crnjanski u zagrebakom asopisu

Savramenik poeo objavljivati svoje lirske pesme, do poetka 30-tih godina. U tomintervalu objavio je vie knjiga manjeg obima: poetinu komediju Maska, zbirku pesamaLirika Itake, zbirku pripovedaka Prie o mukom, kratki lirski roman Dnevnik o arnojeviu,poetski roman sa istorijskom osnovom Seobe, putopise Ljubav u Toskani i Knjiga oNemakoj. Tome treba dodati veliki broj tekstova objavljenih u periodici: desetak lirskihpesama, meu kojima su neke od najlepih i najpoznatijih (Sumatra, Strailovo, Serbia),vie eseja, knjievnih i likovnih kritika, putnikih zapisa, reportaa i dr. U poznom periodu(od 1958. do snrti) izdvajaju se tri obimna dela: romani Druga knjiga Seoba i Roman o

Londonu i knjiga Kod Hiperborejaca, delo hibridnog karaktera, spoj memoara, putopisa i

romana, potom dve drame, istorijsku komediju o ubistvu poslednjeg Obrenovia Konak idramu o naem najslavnijem nauniku Tesla, pesmu Lament nadBeogradom. Posthumno suobjavljena dva njegova nezavrena dela, monografija Mikelanelo i knjiga nezavrenihdiplomatskih memoara Embahade. Bio je pesnik, romanopisac, pripoveda, putopisac,momoarista, dramski pisac, esejista, likovni kritiar i istoriar, novinar. Najvaniji mu jepesniki rad i rad na romanu.

Svoj pesniki program Crnjanski je iznosio u raznim prilikama: u prikazima delasavremenih pisaca, u napisima o piscima iz prolosti, u lancima opteg karaktera, kao tosu O slobodnom stihu, Objanjenje Sumatre. Nova poezija raskida sa tradicijom iodbacuje svaki utilitarizam, sve dunosti koje ljudi bez oseanja za umetnost nameupoeziji. Crnjanski posebno naglaava znaaj nove osetljivosti i novih sadraja ustvaranju moderne poezije. Novi sadraji doivljavaju se neposredno, kroz ist oblik

ekstaze, a da bi se oni izrazili treba osloboditi jezik banalnih okova. U ObjanjenuSumatre, koje predstavlja manifest mladih, Crnjanski je pruio objanjenje ne toliko jednepesme, koliko itave njegove poezije, a posebno njegove ve objavljene zbirke pesamaLirika Itake. Zbirka Lirika Itakeje knjiga oveka koji je proiveo ratne strahote. U naslovuzbirke sadrane su odreene literarne aluzije, podseanje na Odiseja i njegov povratak naItaku posle Trojanskog rata i dugogodinjeg lutanja po svetu. Zbirka se sastoji od triciklusa: Vidovdanske pesme, Nove senke i Stihovi ulice. Pesme prvog ciklusa Crnjanski

je nazvao politikim. U njima je izraen pesnikov antiratni revolt, defetistiko oseanjeivota, razoarenje u postojee vrednosti i ciniki odnos prema stvarnosti. Naziv


8/43

vidovdanski ne odnosi se na kosovski, nego na sarajevski Vidovdan. Ove pesmepredstavljaju obraun sa nacionalnom prolou i tradicijom. U njima je prisutna polemikasa dotadanjom patriotskom poezijom, naroito onom od pre rata, poezijom Duia, Rakia iBojia i njenom slikom sjaja naeg srednjeg veka. Crnjanski ne peva pobedniku pesmu,kao Dui, on peva pesmu poraza, pesmu u kojoj se slavi groblje, smrt, veala, hramovi sediu ubicama, a u himnama se odbacuje sve to je sveto. Za razliku od antipatriotskih i

politikih pesama prvog ciklusa, u druga dva ciklusa preovlauje lirika intimistikognadahnua. Osnovne teme su ljubav i smrt. Jedna od najlepih pesama drugog cik lusa,Serenata, je puna ulne strasti, erotike, telesne ljubavi. Pesnik je opsednut lepotom ene isnagom enstva, kao i traginim udesom mukarca pred enom. U doivljaju ljubavi, porederotike, ima i neeg nestvarnog, neeg to pripada sferi sna i seanja. ena je sazdana odnajtananijih materija, uvek nekonkretna, neimenovana, ona ima neeg od natprirodnih bia.

Pesme sumatraistikog kruga nazvane su tako po Sumatri, njenom Objanjenju isumatraizmu. U njima sve nestaje, sve se rastapa, vidljivo se preobraava u nevidljivo,stvarno u nestvarno, bie u nebie, na kraju ostaju samo neke tajanstvene veze meustvarima, one dovode u blizinu ono to je rasuto u prostoru, uspostavljaju novu prisnostizmeu pesnika i sveta. Oseanje veza donosi mu sve to mu je ivot oduzeo: filozofskusmirenost, sklad sa prirodom, stapanje sa kosmosom, jedinstvo bia, smisao postojanja.Crnjanski je sumatraizam propovedao kao svojevrsnu pesniku religiju koja u opustoen,prazan svet bez Boga unosi kosmiku ljubav.

Tri najdue pesme Miloa Crnjanskog, poeme Strailovo, Serbia, Lament nadBeogradom, ine poseban tematski krug, koji moemo nazvati zaviajnim, strailovskimkrugom: u svima njima pesnik je putnik, lutalica, izgubljen u tuem svetu koji sa tugom ienjom mislina svoj zaviaj. Strailovoasocira svojim naslovom na Fruku Goru i Brankovgrob. Brankovska su i osnovna raspoloenja pesme: opijenost ivotom s jedne strane ioseanje nemoi i slutnja smrti s druge strane. Ova najdua pesma M. Crnjanskog nema usebi nieg materijalnog, konkretnog, izuzev nekoliko geografskih imena. U njoj se ne aludirani na jedan dogaaj, nema nieg od fabule, ona je u celini, sa svojih 216 stihova, ostalaisto lirska tvorevina izgraena na muzikim principima. Dok je u Strailovuizraena tenjaza zaviajem, koja je istovremeno radosna i bolna, druge dve poeme su u znaku duhovnogpovratka zaviaju. Serbiase uklapa u dugu tradiciju poezije na temu Srbije. U njoj se kao

apsolutna vrednost uzdie domovina, rajska zemlja. Lament nad Beogradom je poemasloena iz dve paralelne, kontrastne pesme: prva je pesma o tatini i nitavilu pesnikovihputovanja, a druga je pesma o Beogradu, venom, neunitivom, zvezdanom gradu.

Pesnik po vokaciji, Crnjanski nije napisao veliki broj pesama, svega pedesetak, i rano

je prestao pisati poeziju. Meutim, itav njegov obimni prozni rad obeleen je poezijom, toje naroito dolo do izraaja u ranim radovima, ali se nije izgubilo ni u delima poznogperioda.

Najlepi i najistiji izraz naeg modernog l irizma u prozi nesumnjivo je Dnevnik oarnojeviu, kao to je to Strailovo u stihu. Slino Lirici Itake, Dnevnik je izraz ratnihdoivljaja i posleratne duhovne klime. Slike sa ratita, prizori iz ratne bolnice u Krakovu,gde glavni junak lei bolestan, doivljaji neposredno posle rata smenjuju se bez naroitogreda sa slikama iz zaviaja, seanjima na majku, prizorima iz ljubavnog i branog ivota

junaka. Oseanje besmisla i gaenja prema ivotu ispunjava podjednako dogaaje iz

prolosti i sadanjosti, prizore iz ratnog i mirnodopskog ivota.Dok je Dnevnik o arnojeviuroman bez ijednog klasinog romanesknog elementa,

bez predmeta, bez fabule i vrsto ocrtanih likova, drugi roman Crnjanskog, Seobe 1, imasve te tradicionalne elemente romana. Tema romana uzeta je iz istorije ugarskih Srba uXVIII veku, koriena je bogata dokumentaciona graa, a okosnicu radnje i ovog i narednogromana ine prianja Simeona Pievia. U romanu se smenjuju dva paralelna toka. Prvi jeratni, gde se prati put srpskog puka od panonskih ravnica do Rajne, zbivanja na ratitu ikretanje puka natrag. Drugi je mirnodopski i prati sudbinu ene Vuka Isakovia, Dafine, injenog devera, Vukovog mlaeg brata, trgovca Aranela, od Vukovog odlaska do povratka


9/43

kui. Fabula je zasnovana nashemi branog trougla, koji je pojaan incestuoznim motivom.Dok je Vuk u ratu, Aranel zavodi njegovu enu, koja potom umire na poroaju. Kada sevratio iz rata, Vuk je naao sve izmenjeno, poremeeno, kao da to nije onaj isti svet iz koga

je poao. Slino Lirici Itakei Dnevniku, i Seobe 1govore o traginoj sudbini ratnika koji sevraa kui, samo to je ta tema prenesena iz sadanjosti u prolost. Dogaaji u romanuosvetljeni su iz unutranje perspektive. Junaci se kreu u svom svetu, odvojenom od

ostalog sveta, sukobi su vie u linostima nego izmeu linosti. Sve ono to se zbiva uoveku ostaje u njemu samom, nepoznato drugim ljudima, nema sukoba, ali nema nizbliavanja meu linostima. Otuda u romanu nema ni formalne povezanosti meu likovima,nema radnje, nema ak ni dijaloga, a poglavlja ili manji odeljci posveeni pojedinimlinostima deluju sasvim osamostaljeno. Svetovi u kojima ive junaci odeljeni su jedan oddrugog, ali svi oni izraavaju isto osnovno raspoloenje, isto oseanje ivota, istu misao osvetu. Kao i ranija dela Crnjanskog, Seobe 1sadre suprotnost izmeu mrane stvarnosti, ukojoj se gue junaci, i sna o boljem i lepem svetu, obeanoj zemlji u koju se treba odseliti.U pripovedanju se prepliu elementi spoljanje i unutranje stvarnosti, duevna stanja islike iz prirode, emocionalno i deskriptivno; kao ni u lirskoj pesmi nema razlike izmeuspoljanjeg i unutranjeg tako da roman u celini ima karakter velike poeme u prozi.

Druga knjiga Seoba (skraeno Seobe 2) nije, u stvari, druga knjiga Seoba, negosasvim drugi roman, sa drugom radnjom i linostima, drugaije graen od prvog i oko petputa dui od njega. Radnja se zbiva 7-8 godina kasnije, junaci su takoe Isakovii, ali neVuk i Aranel, nego novi Isakovii, koje tu prvi put upoznajemo: Pavle, Petar, ore, Trifun.Seobe vie nemaju simbolino znaenje kao u prvom romanu, nego sasvim konkretno: uromanu se govori o preseljenju jednog dela srpskog naroda iz Ugarske u Rusiju. Dok suSeobe 1 poetski roman na istorijskoj osnovi sa tri glavne linosti, Seobe 2 predstavljajuveliki poetsko-istorijski i epski roman u kome je prikazano mnotvo linosti i dogaaja,prikazana je itava jedna epoha, opisani njeni obiaji, naravi, shvatanja, nain ivota, nairokom geografskom podruju, od Bea i Trsta, preko Pete i Temivara do ruskih ravnica.Za razliku od prvog romana, koji govori o individualnim sudbinama, a u pozadini prikazuje

sudbinu celog naroda, Seobe 2su roman o kolektivnoj sudbini naroda u koju se utkivajusudbine pojedinaca. Oba romana, pored poetske i istorijske, sadre i dublju, misaonudimenziju, to je naroito naglaeno u Seobama 2. Crnjanski ne spada u pisce intelektualce

koji od romana prave eseje i rasprave. Meutim, u njegovim romanima i pripoveda i junacise stalno dotiu sutinskih pitanja ivota i postojanja. Junaci to ine i onim to govore ionim to rade, a pripoveda to ini usputnim komentarima, naroito univerzalnimiskazima. Kroz cele Seobe 2provlai se jedna osnovna misao, kojom su objanjene sveljudske sudbin, a posebno sudbina glavnog junaka Pavla Isakovia. To je misao oneostvarljivosti ljudskih elja i nada. Sve u ivotu biva drugaije nego to smo eleli ioekivali, ivot ne tee po nekom viem planu ve je naprosto rezultat haotinih odnosa inasuminih kretanja. U uobliavanju slike sveta u romanu Crnjanski se oslanja na knjievnutradiciju XVIII i prve polovine XIX veka: osim autobiografije generala Pievia koja jeposluila kao okosnica radnje, tu su takoe i biografije Dositeja, Tekelije, Vuka Karadia idrugih. Iako su Seobe 1 i Seobe 2 autonomna dela, ive u naoj knjievnoj tradiciji iprevode se na strane jezike kao jedno delo, pod naslovom koji je vie od 30 godina nosilaprva knjiga, Seobe.

Jedna od najneobinijih knjiga koje je Crnjanski napisao je Kod Hiperborejaca.Nejasan je i anr dela. U uvodnoj napomeni autor kae da su sva lica u knjizi stvarnelinosti, ali da su njihova imena, karakteri, dela i rei izmenjena i da nemaju veze sastvarnou. To to vai za sporedna lica, odnosi se svakako i na glavnog junaka knjige,Miloa Crnjanskog. On je izjavio da je posredi i roman, i putopis, i memoari, i poezija, ipamflet.

Roman o Londonuje prvi veliki kosmopolitski roman u srpskoj knjievnosti. Tematskise nastavlja na ranija dela. Roman o Londonu takoe se bavi seobama, osobitoemigracijama, samo to ta tema nije prenesena u prolost, ve je data u naem vremenu, i


10/43

to junaci nisu nai ljudi, nego ruski emigranti rasejani po svetu posle Oktobarskerevolucije.

MODERNA

Srpska knjievnost poetkom XX veka, u vremenu koje neposredno predstojistvaranju Jugoslavije, premda se vie nego ranije razvijala u bliskim vezama sa hrvatskom islovenakom literaturom, nije, poput njih, zapoela prevratnikim pokretom mladih, te zatoovo razdoblje na svom poetku izgleda vie kao nastavak prethodnog perioda nego kaopoetak novog. Osim toga, srpski pisci tog doba okrenuti su preteno francuskojknjievnosti, dok se hrvatski i slovenaki pisci oslanjaju na nemaku, odakle je doao i samnaziv moderna. Moderna kao knjievni termin, odomaen kod Hrvata i Slovenaca, prihvaen

je u srpskoj knjievnosti kao ime za razdoblje koje see do Prvog svetskog rata, a zahvata iratne godine ukoliko je u njima bilo neke knjievne aktivnosti. Isto ime epohe u triknjievnosti bilo je prihvatljivo zato to su u to vreme tri naroda dosta zajedniki radili usvim sferama, pa i u knjievnosti, i zato to je ubrzo zatim stvorena zajednika drava. Upolitikom i drutvenomivotu taj period se jasno izdvaja. Majskim prevratom 1903. sruen

je apsolutizam dinastije Obrenovi i poelo je doba graanske parlamentarne demokratije.Srbija se privredno razvija i modernizuje. Istovremeno rastu razlike unutar njenog drutva,razvija se i organizuje radnika klasa. U srpsko-hrvatskoj saradnji ostvaruje se znaajannapredak. Zavretak razdoblja obeleen je velikim potresima: Balkanskim ratovima i Prvimsvetskim ratom.

U knjievnosti, poto nema organizovanog knjievnog pokreta, teko je razgraniitiovo razdoblje od prethodnog. Do znaajnih promena dolazi ve u poslednjoj deceniji XIXveka; asopis "Srpski pregled" Lj. Nedia i Nediev kritiarski rad sadre programmodernizacije i evropeizacije srpske knjievnosti, no prilike jo nisu bile sazrele da biprogram oiveo. Sline tendencije ispoljile su se i u asopisu "Zora", koji je pokrenut uMostaru. On je bio glasilo malog ali vrlo dinaminog mostarskog knjievnog kruga koji je u

tom trenutku prednjaio u modernizaciji srpske poezije.Pravi, koreniti zaokret prema novimtendencijama doneo je tek "Srpski knjievni glasnik" (1901). Ovaj asopis bio je ureivanpo evropskim (francuskim) uzorima i predstavljao je glavno knjievno glasilo ovog razdobljakoje u stvari i poinje njegovom pojavom, a zavrava se s prestankom njegovog izlaenja(1914). asopisi su bili glavni nosioci dinamike knjievnog ivota.

U knjievnom ivotu oseaju se otre suprotnosti. U samom Beogradu izdvajaju sedve kulturne sredine, otro suprotstavljene, sa razliitim delovanjem na knjievnost: jednaje kafanska, boemska, a druga akademska, univerzitetska. Kafane su bile mestatradicionalnog drutvenog okupljanja. Po svojim sklonostima nai boemi bili sustarovremenski ljudi, narodnjaci, tradicionalisti, zaljubljeni u dobra, stara vremena iistonjaki nain ivota. Mnogi listovi i asopisi roeni su u kafani. "Glasnik" je bio netodrugo. On je bio izraz akademskog Beograda, njegovi urednici bili su profesori i celim svojimdelovanjem on se suprotstavlja boemiji. Kafanska kulturna sredina volela je tradiciju,

zazirala od novotarija i drala se starih navika. Akademska se suprotstavljala naojzaostalosti, pozivala na red, inila sve to se moe da se nae prilike i ljudi iz korenaizmene. Srpska knjievna moderna bila je po svom karakteru akademska. U njenomformiranju najvaniju ulogu odigrali su kritiari koji su u veini sluajeva bili profesori. Njeniglavni pesnici bili su ugledne graanske linosti, dobri poznavaoci Evrope, diplomate. Tekpred kraj ovog razdoblja glavni protagonisti moderne postae sporne ili odbaene linosti,ljudi sa socijalne i kulturne periferije, koji su se okupljali po beogradskim kafanama.

Knjievnost ini zaokret prema Evropi. Za razliku od realizma, u kojem su glavnuulogu imali domai inioci razvoja i ruski uticaj, sada prvenstvo imaju zapadnoevropski,


11/43


12/43

rei. Folkolorni modernizam javlja se u veoj ili manjoj meri i kod nekih drugih pisaca, takoda se o njemu moe govoriti, ako ne o pravcu ili pokretu, a ono bar kao o posebnojorijentaciji u okviru srpskog ekspresionizma.

Rodio se u Gornjem Milanovcu, u porodici koja je doseljena iz Makedonije, kolovaose u rodnom mestu, potom u aku, Kragujevcu i na kraju u Beogradu, gde je zavriostudije francuskog jezika. Otada do smrti radio je kao profesor gimnazije u Beogradu.

Nastasijevi je malo liio na druge moderniste, svoje vrnjake. Zazirao je od modernogivota, to se vidi i u njegovom knjievnom radu. Pisao je mnogo, a objavljivao malo. Zaivota, u posebnim izdanjima, izale su mu tri knjige: zbirka pripovedaka Iz tamnogvilajeta,drama Meuluko blagoi zbirka pesama Pet lirskih krugova. Nijedno od tih dela nije imaloireg odjeka kod italaca niti je izazvalo vee interesovanje kritiara. Posle smrti, iza njegasu ostali sanduci rukopisa, od kojih je veliki deo uao u izdanje Nastasijevievih Celokupnihdela.

Neki kritiari su u Nastasijeviu gledali glavnog predstavnika naeg neosimbolizma.Osnovni pojam njegove poetike, rodna ili maternja melodija, proizilazi iz simbolistikogshvatanja muzike kao bia poezije. U traganju za maternjom melodijom pesnik dolazi uneposredan dodir sa onim to je neizrecivo, tajanstveno, mistino, to sam Nastasijevinaziva tajnom. Maternja melodija je pre svega zvuk prvobitnog, izvornog, arhainog jezikai zato se ona najjasnije uje kod primitivaca i kod deteta. Nastasijevi je tu melodijutraio u jeziku nae narodne pesme, kao i u srednjovekovnim knjievnim tekstovima. Odatle

je on crpeo ne samo izraz i melodiju, nego i motive, teme, pesnike slike, shvatanje sveta.Isticao je da opteljudsko neemo dostii pasivnim podavanjem tuim talasima, negoronjenjem u domae izvore. Imao je kritiki odnos prema zapadanjakoj orijentaciji naihpesnika jer je smatrao da je Zapad opasno osiromaio u pevanju i da je to pevanjebezlino, lieno emocija, otueno i, kao takvo, ono ne moe biti na uzor.

Nastasijevi je bio istinski pesnik graditelj, suta suprotnost pesnicimaimprovizatorima. Iza nevelikog pesnikog opusa stajao je dugotrajan i mukotrpan rad, koji

je prolazio kroz vie uzastopnih etapa, o emu svedoe sauvane varijante pesama, za nekepesme pronaeno je i po 5-6 varijanata. Zanimljiv je odnos meu varijantama iste pesme.Prve imaju razvijene reenice, esto eksplicitne, bez nejasnosti. Meutim, to se viepribliavao definitivnoj verziji pesme, izraz sve vie odstupa od standardnih jezikih normi,

postaje saetiji, zbijeniji, arhaian u izboru leksike. Usled toga smisao pesme se zatamnjuje. Svoj opus pesnik gradi kao jedinstven sistem. Tri glavne etape u stvaranju togjedinstva su: pojedinana pesma lirski krug pesniki opus. Pesme se uklapaju u krugovekoji su uvek celina za sebe, imaju svoj unutranji razvoj i strukturu, a krugovi se uklapaju u

jedinstvo lirskog opusa. Celovitost i zaokruenost su svojstveni naroito za prvih petkrugova: Jutarnje, Veernje, Bdenja, Gluhote i Rei u kamenu, koje je pesnik zaivota objavio kao knjigu. Dva kruga objavljena posthumno, Magnovenja i Odjeci moguse shvatiti kao nastavak prethodnih. Jedinstvo njegove knjige graeno je na principukoncentrinih krugova: svaki novi krug upisan je unutar ve postojeeg, pri emu kretanjeide od spoljanjih ka unutranjim krugovima, a zatim od unutranjih ka spoljanjim. Odnosmeu krugovima slian je odnosu meu varijantama iste pesme. Svaki krug je korak daljeka otkrivanju tajne, odnosno ka otkrivanju maternje melodije. Kretanje od unutranjih kaspoljanjim krugovima ima obrnut karakter.

U prvim krugovima pesnik je okrenut spoljanjem svetu. U njima se uju glasovisela, ivot prirode, oseaju se mirisi i boje podneblja. Izraz je arhaino narodni, folklornoobojen. Te osobine izraene su naroito u pesmama prvog kruga, Jutarnjim. Prva pesma ukrugu i itavoj knjizi i jedna od najpoznatijih koje je Nastasijevi napisao, Frula, sadriformulu iz koje se razvija itava knjiga. Frulase iskazuje paradoksom o radosnom duhukoji se alno razlee. U razreenju tog paradoksa dolazi se do odbegle tajne kaovrhunca. U izrazu i intonaciji osea se prisutstvo enske narodne lirike. Osnovnoraspoloenje je setno, elegino. Sledei krug, Veernje, nadovezuje se na prethodni, ali sutonovi setniji, jezik manje izriit, zgusnutiji, smisao esto neuhvatljiv. Smrt je ovde jo


13/43

prisutnija, pesnik sluti vlastitu smrt (Vrbe) ili govori o smrti najbliih (Sestri u pokoje). Sasmru u pesmu ulaze religiozni simboli. U narednom ciklusu, Bdenjima, pomenutetendencije se pojaavaju, gube se pejzai i slike, a u prvi plan izbijaju osnovne pesnikovepreokupacije: samoa, bol, smrt. Izraz se jo vie zgunjava, postaje nejasniji i istovremenobogatiji u nagovetajima. Pesma iz ovog ciklusa, Osama na trgu, ve u naslovu istietupino nastasijevievski paradoks: usamljenost u gomili i meu ljudima. Vrhunac saetosti

izraza i zatamnjenosti smisla imamo u etvrtom krugu, Gluhotama, sastavljenom od desetkratkih pesama bez naslova. Posle nonih bdenja, dolaze gluhote ponoi, kada prestaju sviglasovi ivota. Pesnikovo srce se skamenilo u bolu to podrazumeva bezglasnost, nemost,nemogunost da se izrazi ono najdublje i najskrivenije. Gluhote su najunutranjiji krug,krajnja taka pesnikove duhovne usredsreenosti na traganje za tajnom. Od sledeegciklusa, Rei u kamenu, poinje obrnuto kretanje, od unutranjeg ka spoljanjem, oddoivljaja tajne bia do stvarnosti koja okruuje pesnika. U formalnom pogledu taj krug imanajvie slinosti sa prethodnim: sastavljen je od 14 kratkih pesama bez naslova. Izraz jeovde mnogo jasniji i odreeniji. Kretanje od unutranjeg ka spoljanjem, od nejasnog kajasnijem, od zatamnjenog ka manje zatamnjenom, a u izrazu kretanje od saetog karazvijenijem, razgranatijem nainu kazivanja, zapoeto u ciklusu Rei u kamenu, nastavljase u ciklusima Magnovenja i Odjeci. Pesnik se okree od bia ka postojanju, ali gadoivljava na nov nain, ono to se u prvim ciklusima javlja samo kao nasluivanje, ovde jedato kao znanje, kao plod duhovnog iskustva. Ciklus Magnovenja sastavljen je od 13pesama, neke su veeg obima i sloenije strukture, tako da podseaju na strukturusredinjih krugovai one su najbolje (Poruka, Put, Tuga u kamenu, Rei iz osame). Tu su sveosnovne pesnikove teme dobile potpun, savren, klasian izraz. U pesmama poslednjegkruga, Odjeci, ponovo prepoznajemo zaviajne slike, ispovedne trenutke, ali bezfolkolornog impresionizma svojstvenog prvim ciklusima.

Nastasijevieve drame i pripovetke po vrednosti zaostaju za poezijom. Od dve vrstedrama, muzikih i proznih, znaajnije su mu muzike, pisane u stihu i predviene zakomponovanje. U Meulukom blagu pesnik dramatizuje osnovno naelo svoje poetike:traganje za maternjom melodijom. U drugoj muzikoj drami, ura Brankovi, porodinakob povezana je sa nacionalnom. Dovrenje propasti carstva na Kosovu javlja se kaoneminovnost, a prihvatanje propasti kao otvaranje puta buduem spasenju. Drame u prozi,

Nedozvani, Gospodar Mladenova ki i Kod Veite slavine kreu se izmeu legende igraanske svakodnevice. Pripovedaki rad ukljuuje zbirke Tamni vilajet i Hronika mojevaroi. Nastasijevi je novator u tehnici pripovedanja. On pripoveda posredstvom usmenogkazivaa koji svedoi o neemu o emu sam nema dovoljno znanja, to je uo od drugih,to se pria u narodu.

PORATNA KNJIEVNOST

Prvih nekoliko godina posle osloboenja knjievno su obeleene kako delima pisacakoji su stigli iz vojnih jedinica i koncentracionih logora, njihovim ratnim dnevnicima i

memoarima, pesmama i pripovetkama, tako i ostvarenjima pisaca koji su odavno stekliknjievnu slavu kao to su Ivo Andri, Veljko Petrovi, Isidora Sekuli i dr. Tri Andrieva

romana, Na Drini uprija, Travnika hronika i Gospoica, napisana u toku rata u okupiranomBeogradu a objavljena odmah po zavretku rata, u prvoj godini slobode, najavili su blistavpoetak novog doba u istoriji nae knjievnosti. Pisci su nastojali da se to vie priblienovom modelu knjievnosti, prihvatajui njegove osnovne zahteve, realizam, socijalnuangaovanost i tematiku iz NOB-a i okupacije. Svojim novim delima oni se ukljuuju uknjievnost NOB-a (Andri u Novim pripovetkama, a naroito u pripoveci Zeko, VeljkoPetrovi u knjizi Prepelica u ruci, Isidora Sekuli u Zapisima o mom narodu). itavaknjievnost bila je zaokupljena dogaajima koje je proivljavalazemlja. Tih godina esto jeponavljano miljenje da literatura zaostaje za savremenom stvarnou, da pisci nisu ispunili


14/43

svoj dug prema revolucionarnoj borbi i socijalistikoj izgradnji. Savremena stvarnost postalaje imperativ knjievnosti. Stvarnost je zahtevala istinit, veran, realistian odraz, koji nijesmeo biti neutralan, objektivan, nego borbeno angaovan. Piscima je zamerano da negujudve poezije, jednu javnu, a drugu za privatnu upotrebu, jednu koja se daje u tampu, druguto se ita po kafanama.

U knjievnosti se obrazuju dve nepomirljive stranke: jedna se zalae za dotadanji

model knjievnosti, a druga, u poetku obazrivo, a zatim sve otvorenije, tei ka obnovipredratne knjievne avangarde. Njihovi pripadnici popularno su nazvani realistima imodernistima. Glavna poprita bitaka bila su knjievna glasila: Mladost, Knjievnenovine, Svedoanstva, Delo, Savremenik. Kroz te borbe, a i nezavisno od njih,postepeno se menja itava knjievnost, i to, kako ona koja je bila modernistika, tako iona koja je bila realistika. Stvara se nov model knjievnosti, suprotan onom izprethodnog razdoblja, a njegova osnovna obeleja su: estetizam, formalizam iavangardizam, uzori su mu u meuratnom ekspresionizmu i nadrealizmu i u stranimmodernim piscima.

Iako knjievnost 50-tih godina izgleda kao neposredan produetak umetnikihopredeljenja 20-tih godina, dva razdoblja se ipak meusobno veoma razlikuju. Programi

realista i modernista deluju kao uproavanja i vulgarizacije predratnih stavova. Podelemeu njima esto su bile vie izraz borbe za prevlast u knjievnosti nego polarizacijaknjievnih opredeljenja. Knjievnost 50-tih i 60-tih godina izrazila se vie u stvaralakimdometima pojedinih pisaca nego u knjievnim stilovima, manifestima i publicistici. To jenjena velika prednost nad prethodnim razdobljima. Ono to je primeeno u itavojposleratnoj jugoslovenskoj literaturi da to nije knjievnost kola i pravaca, negoknjievnost stvaralakih individualnosti vredi potpuno i za srpsku knjievnost. Za razlikuod predratnog meanja anrova u stvaranju veine modernih pisaca, sada je dolo do veeanrovske diferencijacije, osobito u poeziji, prozi i kritici. Izuzetak su nadrealisti koji se, iakou veini pesnici, istrajno bave i romanom. Ostali pisci, naroito oni koji su se iskazali poslerata, po pravilu su ili pesnici ili prozaisti, ili kritiari. Najee meuforme su esej i drama.Eseje piu, uz kritiare, i pesnici i romanopisci. Drama zauzima skromno mesto u stvaranjuposleratnih pisaca, pesnika i prozaista, a najmanje ima autentinih dramskih pisaca. Naizmaku 60-tih godina srpska knjievnost ponovo je ula u fazu preispitivanja temeljnih

pretpostavki na kojima se stvara i razvija. Na prelazu u 70-te godine ona se ponovo okre evlastitoj tradiciji i domaem tlu. Uporedo sa tim dolazi i do drugih znaajnih promena ustilskom sistemu. Uoljiva je promena ugla gledanja na svet, nastojanja da se tradicionalnevrednosti integriu u modernu knjievnu strukturu. Roman je u stalnom usponu. Obelejanajnovijeg srpskog romana su raznovrsnost i bogatstvo narativnih modela, dokumentarnosti kvazidokumentarnost, poetika pronaenog rukopisa., a uporedo s tim, unoenje nove,esto trivijalne i paraliterarne grae. I u romanu i u poeziji bitno se menja odnos kakoprema tradiciji tako i prema stvaralakom inu. Poezija se vie ne shvata kao izraz viegdara, kao neto to je dostupno samo izuzetnim pojedincima, emu se italac moe pribliitisamo ako se u neku ruku izjednai sa pesnikom. Pesma sve vie tei da se okrene svetu okosebe, izlazi u susret zahtevima i oekivanjima italaca. Zato naputa visoko kultivisani stil. Uknjievna dela prodiru ponovo niski, prizemni, banalni vidovi ivota. Sve, ili gotovo svemoe postati predmet poezije, proze ili drame. Pisci romana esto sebi dodeljuju skromnu

ulogu izdavaa rukopisa koje su drugi napisali.Posle toga izbijaju na videlo nove, suprotne tendencije koje se uobliavaju kao drugi

stil. On e doiveti dinamian razvoj u narednim decenijama, sve do kraja veka, upromenjenim istorijskim uslovima. Sama knjievnost, bez obzira na to kakav je bio njenodnos prema nacionalnim i drutvenim zbivanjima, teila je da to vie bude u svetskimduhovnim i knjievnim tokovima. Novi stil koji dolazi kao zamenamodernizma, nazvao jekod nas kao i drugde u svetu, post modernizam.


15/43

RASTKO PETROVI

Rastko Petrovi (1898-1949) je, zajedno sa Crnjanskim, prvo ime posleratnogsrpskog modernizma. Bio je anrovski raznovrstan pisac pesnik, pripoveda, putopisac,romansijer, esejista, kritiar i teoretiar moderne umetnosti. Od svih mladih pisaca Rastko

je bio najblii izvorima moderne umetnosti. On potie iz beogradske intelektualne porodice,njegov otac se bavio istorijom, a sestra Nadeda bila je jedan od najistaknutijih slikara uSrbiji uoi rata, zaetnik avangardne srpske umetnosti. Kao ak gimnazije, Rastko jeproiveo albansku golgotu i preko Krfa otiao u Francusku, gde je zavrio gimnaziju. Njegovivotni put slian je putu Crnjanskog: uao je u diplomatsku slubu, radio kao atae u Rimu,putovao po Africi i paniji, slubovao u Ministarstvu inostranih poslova, bio diplomatskislubenik u Vaingtonu.

Petrovi je poeo objavljivati pesme u krfskom Zabavniku, ali njegovo stvaranje jenajintenzivnije u godinama posle Prvog svetskog rata, kada se javlja sa vie pesama uekspresionistikom asopisu Progres. Objavljivao je pesme, eseje, pripovetke, kritike umnogobrojnim meuratnim asopisima i listovima, ali je u posebnim izdanjima za ivotaobjavio samo etiri knjige: roman Burleskagospodina Peruna boga groma, zbirku pesamaOtkrovenje, putopisAfrikai prozu Ljudi govore. Od veih radova treba istai jo roman Sasilama nemerljivim. Odlazak iz zemlje imao je za posledicu odvajanje od knjievnosti.Prilikom odlaska u Ameriku, poneo je sa sobom roman o povlaenju preko Albanije Osamnedelja koji je, zajedno sa drugim delom napisanim u Americi, objavljen posle njegovesmrti pod naslovom Dan esti. Tek sa pojavom tog romana Rastko Petrovi je posthumnodobio svoje glavno delo i postao jedan od najvanijih srpskih pisaca XX veka.

U pokretu mladih pisaca posle Prvog svetskog rata Rastko Pettrovi bio je jedan odnajekstravagantnijih. U njegovoj mladalakoj poeziji i poetskoj prozi izraava se defetistikanastrojenost, poljuljanost tradicionlanih moralnih i estetskih normi, duh sumnje, razoarenjei strepnje pred neizvesnim. U ranim radovima oseanja se kreu izmeu krajnosti: od vedre,ulne rasputenosti slovenskog paganskog raja do mrane atmosfere unitenja, nasilja ismrti u pojedinim pesmama Otkrovenja. Teme njegovih prvih radova su vegetativni ivotrastinja, bioloki nagoni u oveku, telesnost, ulnost, fizioloki impulsi, preinaenja od

roenja do smrti, putniki zanosi, strast za zbliavanjem sa svetom primitivnih shvatanja ikultura.Rastko Petrovi je imao ne samo oseanje za moderno ve je bio istinski poznavalac

avangardne umetnosti i poezije. Kao likovni kritiar, pisao je o mnogim slikarima i vajarima,svojim savremenicima i prvi kod nas, o Pikasu i francuskom kubizmu. Zalagao se za

konstruktivno slikarstvo ili novi realizam, kako ga on naziva, realizam koji nee bitioponaanje stvarnosti, nego otkrivanje njenih dubljih zakonitosti. Slino odstupanje odrealizma Petrovi je otkrivao u peinskim crteima, u figurama i simbolima usmenihpesnika, u lirskim narodnim pesmama, narodnim pripovetkama, u ormanentici vezova isvim drugim oblicima arhaine kulture i umetnosti. Izmeu arhainog i modernog postojinajdublja srodnost jer moderno tei da postigne onu prvobitnu istotu i jednostavnost formekoja je u arhainom ostvarena neposredno, spontano. Zato je Rastko u povratku arhainomvideo jednu od velikih ansi moderne umetnosti, a u svetu starih Slovena, naoj folklornojtradiciji i u motivima srpske srednjovekovne umetnosti i knjievnosti traio je izvore zapesniku obnovu,

U svoje pesme Rastko je uneo motive koji, ne samo to su bili izvan okviratradicionalne poezije, ve su oduvek smatrani nepoetskim i antipoetskim. Govorio je ofiziolokim manifestacijama, o zbivanjima organizma i to uzbueno, sa zanosom, kao daotkriva tajne sakralnog natprirodnog sveta. Naslov njegove zbirke pesama Otkrovenje, uzet

iz religiozne sfere, znai doivljaj telesnog kao velike misterije, otkrivanje biolokog,elijskog kao novog oblika sakralnosti. Za Rastka Petrovia vie puta je reeno da u prviplan stavlja telo, ula, fiziologiju bia; dakle, prvo materiju pa tek onda duhovni aspekt bia.


16/43

Bez tela i ula nema doivljaja, nije mogua ekstaza, a bez njih i sve drugo gubi moguismisao. Otkrovenje ili saznavanje apsolutnog u ivotu, kome je teio Petrovi od poetka dokraja, vodi preko ula i preko tela. Zato je svako otkrovenje kod njega i otkrivanje tajnetela. A kad postoji tajna tela, onda postoji i tajna zaea, tajna roenja, tajna ivota i tajnasmrti. Za njih e vezati motiv materinstva i motiv krvi. Upravo na tim konstantamaizgraena je zbirka Otktovenje.

Njegov jezik je slobodan, kao i stih, na nekim mestima i nezgrapan, esto apstaktani neuhvatljiv u pravom znaenju jer se u njemu stalno prepliu svesno i nesvesno, stvarno iimaginativno; stihovi povremeno bivaju tromi, razvueni, bez prave melodije i ritma, aponekad patetini, siloviti, da se doara razoaranje ili onaj najvii stepen ekstaze.

Njegovo najznaajnije rano prozno delo je fantazmagorijski roman Burleskagospodina Peruna boga groma, jedna od najneobinijih knjiga koje su kod nas objavljene ugodinama posle Prvog svetskog rata. U ovoj knjizi prisutni su slovenski bogovi i hrianskisveci, slovenske boginje i Ognjena Marija, slovenski raj, hrianski pakao i jednabeogradska bolnica, svetogorski kalueri i Van Gog. Radnja poinje u VIII, nastavja se uXIV veku, a zavrava se nekoliko godina posle izlaska knjige. Ovoj knjizi nedostajale su dvestvari: magija poetske rei i snaga humora. Zato je Burleska ostala vie kao zanimljivknjievni eksperiment, kao istraivanje mogunosti poezije u romanu, nego kao umetnikoostvarenje.

Putopis je najvie odgovarao njegovoj tenji za promenom i kretanjem. Putopisno jevaan elemenat itavog njegovog dela. Putnika inspiracija prisutna je u njegovim pesmama(Putnik, Spomenik puteva), pripovetkama (Putnik bez senke), esejima (Pozorite,

pozorite!), pa ak i u velikom romanu Dan esti. Veliki poetski putopis Afrika, modanajznaajnija knjiga koju je napisao, doneo je oivotvorenje davnanjeg pesnikovog sna opaganskom raju. Knjiga ima ne samo umetniki nego i dokumentarni, nauni karakter. Unjoj se, pored poetskih opisa, lirskih raspoloenja, prizora iz ivota domorodaca i belaca,daje niz zanimljivih saoptenja o crnakoj umetnosti, muzici, igri, obiajima.

Na putopisnoj osnovi ostvarena je i kratka proza Ljudi govore, po optem sudukritike najcelovitije delo ovog pisca. Proza Ljudi govore je inspirisana jednim od mnogihputovanja Rastka Petrovia, pa u njoj prepoznajemo i neto od putopisnog (susret saljudima iz nepoznatog mesta, upoznavanje okoline, beleenje svega to se vidi i uje), ali

ona nije ni putopis, ni esej, ni roman, ni dua novela jer nita od toga ne odnosi prevagu(nema centralnog dogaaja, nema glavnog lika, a ima dijaloga, nekih sudbina, opisa iesejiziranja na neke teme). Ovde je putopisan samo spoljanji okvir, poetski opisi susvedeni na minimum, u sreditu pesnikove panje je govor ljudi koje je susretao na jednomputovanju. U tom govoru nema nieg neobinog: on se sastoji od jednostavnih,konvencionalnih rei u kojima su sadrane prve informacije koje nam daju nepoznati ljudi isebi i svom ivotu. U delu Ljudi govore ovekov govor stavljen je ispred misli, oseanja,predela, graevina i ispred lepote. Fenomen govorenja postaje dominantan u odnosu na sveostalo. Govor je jednostavan, precizan i proien, osloboen svega to bi moglo bitisuvino. Govor ljudi i nain njihovog ivotaostavljaju utisak kao da je re o maloj ljudskojzajednici, zaboravljenoj i od Boga i od savremene civilizacije. Odmah se primeuje, i njihovgovor to otkriva, da je u ivotu tih ljudi malo dogaaja, susreta, malo velikih ambicija,zavisti, sujete. Svi oni deluju nekako drevno, isto i smireno, potonuli u svoj autentini

ivot, svoju tiinu i logiku koja deluje skueno, i leksiku koja nije bogata i koja se uestaloponavlja. U takav svet, jednog dana, banue putnik, pridolica, koji e na sebe preuzetiulogu naratora u ovoj prozi, u kome prepoznajemo paganski duh i istraivaku strast samogRastka Petrovia, zaljubljenika u sve to je nepoznato i drevno. U pozadini pesnikovoginteresovanja, iz govora njegovih sagovornika, naziru se potresne ljudske drame, izbijaju napovrinu skriveni ljudski odnosi, otkrivaju se simpatije meu linostima za koje ni one samene znaju. Putopis se pretvara u priu o ljudima i njihovim sudbinama. U ovoj prozi se, naizgled, iza jednostavnog i nenametljivog prianja krije kompleksna slika ivota i njegovog


17/43

skrivenog smisla. Otuda i specifina forma ove proze koja se najee odreuje kaomeavina knjievnih anrova.

U razdoblju izmeu dva rata Rastko Petrovi je najmanje poznat po svojimromanima. Tek poto je posthumno objavljen njegov obimni roman Dan esti, o njemu sepoelo govoriti kao o piscu koji je, zajedno sa Crnjanskim, udario temelje modernimsrpskom romanu. Iako istorijski i dokumentarno zasnovan, Dan esti nije ni istorijski ni

drutveni ni ratni roman. Strahote albanske tragedije Petrovi doivljava kao trenutakvraanja prirodi, kao obnovu prvobitnog prirodnog stanja. U fokusu romana nisu odnosioveka sa ovekom, oveka i drutva, oveka i istorije, negoodnos oveka i prirode. Prvodeo romana lii na putopis ili, tanije, na vie meusobno isprepletanih putopisa, u kojimasu svi susreti sluajni, sve veze privremene i neobavezne, gde se ovek na svom putu samprobija kroz prostor. Po svom osnovnom stilskom obeleju Dan estije poetski roman.

Sve do obrazovanja nadrealistike grupe, moderizam Rastka Petrovia, i teorijski istvaralaki, predstavlja najdalju taku do koje je dospela srpska knjievna avangarda poslePrvog svetskog rata.

REALIZAM

Shvaen u najirem smislu, kao literarni, i to prevashodno kao prozni stil, realizam jeu naoj knjievnosti trajao vrlo dugo, itavih pedeset godina, od 1860. do 1910, tj. odIgnjatovievog Milana Narandia, prvog naeg realistikog romana, do StankovieveNeiste krvi, modernog romana poniklog iz realistike tradicije. U tom vremenskom odsekurealizam se javlja u tri uzastopna razdoblja: u razdoblju romantizma (Ignjatovi, Ljubia),zatim u razdoblju klasinog realizma od 70-tih godina do kraja veka (Glii, Lazarevi,Veselinovi, Sremac, Matavulj, Rankovi, Domanovi) i, najzad, u razdoblju moderne, uprvoj deceniji XX veka, u stvaranja tzv. lirskih realista (Stankovi, ipiko i Koi). U prvomsluaju posredi je rani realizam ili protorealizam, u drugom zreli realizam, u treem pozni realizam ili realizam moderne.

Od 70-tih godina do kraja veka realizam je vodei knjievni pravac. U vremenjegovog razvoja izvrene su znaajne promene u nacionalnom ivotu. Srbija stie punupolitiku nezavisnost i zauzima vodee mesto u kulurnom i knjievnom ivotu, a njena

prestonica Beograd postaje ono to je Novi Sad bio u 60-tim godinama: glavni kulturnicentar. Generacija koja je stupila na knjievnu scenu krajem 60-tih i poetkom 70-tihgodina poela je potiskuje prethodnu, romantiarsku generaciju. Romantiarskom idealizmui poetskim sanjarenjima realisti suprotstavljaju ivo oseanje za stvarnost, umestoidealizacije i glorifikacije nacionalne prolosti oni iznose prilike savremenog ivota, umestoizuzetnog junaka daju likove obinih ljudi. Socijalne razlike unutar srpskog drutvanametnule su se kao glavna knjievna tema koja je potisnula u drugi plan snove ooslobodilakoj borbi i ujedinjenju srpstva. Omrznutog stranca, zavojevaa zamenili sudomai zelenai, bezduni advokati, podmitljivi inovnici.

Realizam je otkrio malog oveka i njegov svet. Pisci najveu panju posveujurazliitim vidovima narodnog ivota, od onih prastarih, folklornih do onih koje je nametalonovo vreme. Oni tee da to vernije prenesu ne samo nain ivota, obiaje, shvatanja negoi nain govora ljudi u pojedinim krajevima. U knjievnost ulazi regionalna tematika, a u njen

jezik prodiru provincijalizmi, dijalekatska obeleja, govorne odlike pojedinih profesija istalea. Za razliku od romantiara, koji su se neprekidno obnavljali i u temama i u izrazu,realisti po pravilu pokazuju malo sposobnosti za obnovu. Regionalnoj ogranienostipridruila se socijalna ogranienost. Zaljubljeni u stare, patrijarhalne odnose, koji su podudarima novog vremena poeli slabiti i nestajati, oni su sa poznavanjem i razumevanjemprikazivali seoski ivot i ivot malog grada, palanke, a zazirali su od grada i od modernog,evropskog naina ivota. Ukoliko su pisali o Beogradu, u kojem je veina njih ivela, ondajeto preteno bila zaostala beogradska periferija gde su sretali isti onaj svet koji su upoznalipo svojim palankama i selima. Glavna zasluga realizma je u tome to je uveo pravi narodni


18/43

ivot, otkrio stvarnost srpskog sela, a njegov nedostatak to nije uspeo da osvoji moderangrad, graansko drutvo i svet inteligencije.

Realizam je kod nas, kao i u drugim knjievnostima, za razliku od romantizma,obeleen preteno proznim stvaranjem. Odnos izmeu dve osnovne prozne vrste,pripovetke i romana, bio je uslovljen domaom tradicijom koja je dala prednost pripovecinad romanom. Po toj dominaciji pripovetke srpska knjievnost srodna je sa susednim

knjievnostima na jugoistoku Evrope, bugarskom, rumunskom i grkom, ali i sa udaljenomamerikom literaturom. Osim pripovetke i romana, srpski realizam je sa najvie uspehanegovao komediju u emu treba zahvaliti Nuiu. Tenjama realista ka prikazivanjunarodnog ivota odgovarala je i jedna druga scenska vrsta, na prelazu izmeu muzike idrame, tzv. komad sa pevanjem, u kojem su se ogledali neki od istaknutih realistikihpripovedaa (Veselinovi, Stankovi, orovi).

U doba realizma menja se i polje uticaja u kojem se razvija srpska knjievnost.Nemaki uticaj, do tada dominantan, ustupa mesto ruskom. Za razliku od srpskih slikararealista koji se i dalje koluju prevashodno u nemakim umetnikim centrima, pripovedaisu u najveem broju ruski orijentisani. Prevode se i itaju dela velikih ruskih romanopisaca:Gogolja, Turgenjeva, ernievskog, Tolstoja, Dostojevskog. Osniva srpske realistikepripovetke M. Glii bio je najaktivniji u prevoenju ruskih pisaca. Najvei uticaj na srpskepripovedae imao je Gogolj. Uticaj zapadnog realizma bio je znatno manji i osetio seponajvie kod pisaca iz primorskih krajeva (uticaj francuskog realizma, posebno Mopasana,na Matavulja).

Osnovne tenje evropskog realizma primljene su u naoj knjievnosti na osobennain. Iako objektivni, nauni i kritiki duh obeleava epohu realizma i u naoj knjievnosti,u stvaranju veine naihpisaca ispoljavale su se i takve osobine koje se nisu poklapale saidealima naunosti i objaktivnosti ili su im bile sasvim suprotne. Ako se izuzme S. Matavulj,koji najvie od svih odgovara zapadnom modelu neutralnog, objektivnog realiste, naipripovedai gotovo se nikad ne udaljuju od svog sveta. Oni ga posmatraju iznutra ili izneposredne blizine, govore o ljudskim naravima i postupcima ili sa ivom simpatijom ili sablagim podsmehom ili sa ogorenim odbijanjem.

Od specifinosti srpskog realizma poseban znaaj imaju dve suprotne estetske,stilske kategorije idilino i humorno. Re je o suprotnim i ujedno komplementarnim

komponentama. Idila je slika sveta u nestajanju. Idilino je okrenuto svetu koji je udaljenod nas, svetu koji tone u prolost, ilikoji se nalazi na periferiji sadanjosti. U slici bliskog,prisutnog sveta, u prikazivanju sadanje stvarnosti, srpski realizam slui se najeehumorom. Humor naih realista povezan je sa njihovom socijalnom kritikom.

Osnovu realizma kao knjievnog pravca ini programski realizam SvetozaraMarkovia. Prvi ideolog i propagator realizma u srpskoj knjievnosti bio je SvetozarMarkovi. Na knjievnost se neposredno odnose samo dva njegova lanka: Pevanje imiljenje i Realnost u poeziji, ali i sav njegov ostali rad, iako se ne bavi neposrednopitanjima literature, ima za nju posredan znaaj. Savremenoj knjievnosti on pristupa sapozicije kritiara realiste, nastojei da oceni ne pojedinane pojave u njoj, nego njen optipravac. Njegova kritika je dvostruko usmerena: na kritiare estetiare s jedne i na nautadanju romantiarsku poeziju i prozu sa druge strane. I u jednoj i u drugoj oblasti ondolazi do istih zakljuaka: naa knjievnost se odaljila od stvarnosti i tu je glavni izvor svihslabosti od kojih pati. Estetika kritika se zalae za vene i nepromenljive zakone lepote, asama knjievnost je preplavljena sentimentalnou i fantastikom; ni jedna ni druga se neosvru na ivot i potrebe oveka i njegov savremeni razvitak. Jedini izlaz iz krize jevraanje ivotu i stvarnosti. Knjievnost mora sluiti drutvu, ona mora da pretresa i podiesavremena pitanja, da po mislima i oseanjima bude savremena. Programski realizam se

javlja u tri osnovna vida, kao idilini, kao socijalno-kritiki i kao psiholoki realizam. Idilinirealizam se bavi prilikama i ljudskim odnosima u naem starom, patrijarhalnom drutvu, anjegov glavni predstavnik je Janko Veselinovi, ali on se javlja i u pojedinim delimaLazarevia, Gliia i drugih pripovedaa. Socijalno-kritiki realizam orijentisan je prema


19/43

savremenom drutvu, a osnovni umetniki izraz nalazi u humoru i satiri, pa se naziva ihumoristiko-satirinim realizmom, iji su glavni predstavnici Glii, Sremac, Domanovi,Matavulj. Psiholoki realizam obeleava zaokret ka unutra, u njegovom sreditu su moralnii socijalni problemi pojedinaca, njega obeleavaju Lazarevi, Rankovi i Stankovi.

Kulturni ivot u doba realizma izgubio je neto od ivosti i intenzivnosti svojstvenihepohi realizma, ali zauzvrat je dobio na irini i raznovrsnosti. Razloge ovom poslednjem

treba traiti u optem kulturnom napretku drutva, kao i u injenici to su itave noveoblasti, tek osloboene od turske vlasti, ule u knjievnost. Pored Vojvodine, Srbije, CrneGore i srpskih krajeva u Hrvatskoj i Dalmaciji, sve vie se osea prisutnost Hercegovine,Bosne, jugoistone Srbije, kao i krajeva koji su se jo nalazili pod turskom vlau.

Najpotpuniji izraz realizam je dobio u pripoveci iz narodnog ivota ili seoskojpripoveci. Ona se razvila na vukovskoj, narodskoj, folklornoj orijentaciji, pod uticajempolitike ideologije i knjievnih shvatanja S. Markovia i pod knjievnim uticajem ruskihrealista, posebno Gogolja. U poslednjim decenijama XIX i u prvoj deceniji XX veka Srbija jebila zemlja pripovedaa. Oni su dolazili iz raznih krajeva; u veini, naroito kada su upitanju glavni pisci, iveli su u Beogradu, ali su mnogi ostajali u provinciji ili su bili vezani zadruge srpske ili hrvatske centre. Njeni zaetnici su: Milovan Glii, Laza Lazarevi i JankoVeselinovi.

VASKO POPA (1922-1991)

Vasko Popa je pesnik rodom iz Banata. On je predstavnik posleratne avangarde usrpskoj knjievnosti. Zajedno sa Miodragom Pavloviem, poetkom pedesetih, preokrenuo jesmer srpskog pesnitva. Zahvaljujui njima, srpska poezija je dobila na ozbiljnosti inaglaenoj mudrosti u jeziku, tematici, u odnosu prema svetu i shvatanju pesnitva, to jenailazilo na nerazumevanje, otpor i otru kritiku. Popina i Pavlovieva poezija ustaje protivtzv. kubikake poezije (poezija koja je stvarana na gradilitima i slav ila poduhvate). Onane eli nita da idealizuje, da slavi i pretvara u pevanje koje bi bilo po meri i italaca ipolitike. I ba zato to je poezija ove dvojice bila bunt i svojevrsni prevrat u srpskompesnitvu, ona je u najveem broju sluajeva i bila negirana. Blizak je i predratnim

nadrealistima, ali i njihovoj suprotnosti, Momilu Nastasijeviu. Nadrealistima je blizakaloginou svojih slika, naroito u prvim knjigama, to je navelo kritiare da ga optue zabesmisao i buncanje (Popin distih Konj/Obino osam nogu ima... oznaen je kaoapsurdna slika i najvea pesnika besmislica jer se nije ulo ni videlo da konj ima osamnogu; nije prepoznat u tome utisak koji konj u trku ostavlja na oveka posmatraa), dok gasa Nastasijeviem vezuje tenja kastegnutom izrazu, traenje pesnikih izvora na domaemtlu, u narodnoj poeziji, folklornim predstavama i srednjovekovnoj tradiciji. Popina poezija ne

moe se ipak svesti ni na jedan od svojih uzora. Za razliku od nadrealista Popa ne prihvatairacionalno kao ishodite poezije. Pesma je po njemu plod racionalnog cilja. Od Nastasijeviase odvaja time to iz svoje poezije sasvim iskljuuje religioznu i folklornu mistiku. Kao i kodNastasijevia, i kod Pope pesma se ne javlja sama za sebe, ve se uklapa u vee celine,krugove, knjige, opus, pa tek u tom sklopu ona dobija puni smisao. U osam njegovih knjigamoe se pratiti postepeno izgraivanje jednog pesnikog kosmosa. Prve dve, Kora i

Nepoin-polje, u simbolinim antropomorfnim slikama predmeta, predela i radnji,doaravaju predstavu sveta kao venog sukobita, nepoin-polja, na kojem se ovek bori saneprijateljskim silama, olienim u mitskim udovitima. Od te slike pesnik se okree srpskojpagamskoj mitologiji, iz ije grae stvara moderan kosmogonijski mit (Sporedno nebo),ispreda priu o mitskim precima srpskog naroda (Vuja so), ili u spoju mitskog i istorijskogotkriva smisao linosti, dogaaja i graevina iz srpske prolosti (Uspravna zemlja) i izsavremenosti i blie prolosti nae zemlje i sveta (Kuanasreddruma). Uspravna zemljajepesnika knjiga koja se otvara ciklusom Hodoae. U njenoj osnovi je rodoljublje, odanostlirskog subjekta onome to je nasleeno, lepota i vrednost jednog naroda. Popa je u


20/43

srpskim manastirima (HIlandar, Kaleni, Manasija, Sopoani) otkrio sklad arhitekture ilepotu slikarstva; otkrivao je sudbinu svog naroda u sukobu i ropstvu pod neprijateljima koji

su ruili i istrebljivali sve to je srpsko. U manastirima je on video stamenost, prkos,uspravnu zemlju koja, nasuprot vekovima i najezdama, stoji vrsto. Posle istorijskih imitolokih traganja, pesnik se vraa svakodnevnom ivotu, oblikujui niz sasvim obinihsituacija, u kojima se i sam, esto, javlja kao junak (ivo meso). Njegov pesniki opus

upotpunjuju tri antologiarska poduhvata, izbori narodnih umotvorina (Urnebesnik) ipesnike fantastike (Ponono sunce), od kojih svaka otkriva neku znaajnu dimenziju srpskeknjievnosti, a posredno upuuje i na osnovne pretpostavke Popinog pesnikog dela. Ono jenastalo u spoju mitskog i istorijskog, arhainog i modernog, tragike i humora. Tragikaovekovog poloaja u svetu jeste u tome to taj svet nije skrojen po njegovoj meri, to je unjemu sve posledica neke sudbinske greke, pa i ovek u takvom svetu mora initi pogrenekorake. Zato je on i smean i tragian, istovremeno. Iz tog bezizlaza Popa nalazi putvraajui se malim stvarima, to pokazuje njegov najraniji ciklus Daleko u nama,sastavljen od nene ljubavne lirike, proete toplinom odnosa dvoje ljudi, a to na drugaijinain pokazuju i njegove poslednje knjige, u kojima se jednostavnim izrazom iznose sliiceiz obinog ivota.

Za Popinu poeziju karakteristino je da autor polazi od nekih nadrealistikihiskustava, ali stvara i svoj osobeni stil, nov, do tada nepoznat naoj poeziji. Doneo je stihkoji je eliptian (saet). Odmah se videlo da je to pesnik koji tei kompresiji, sabijanju isabiranju oseanja, da je pesnik koji u pesmi pravi sintezu izreenog. Njegov jezik je sav odelemenata savremenog govora, pun je prozaizama i neoekivanih obrta. U Popinom jezikuprisutno je i ono to je folklorno, drevno ili arhetipsko, ali i urbano i ovovremeno.

Popa u svojoj poeziji slika stanja i zbivanja u svetu i meuljudskim odnosima. Svetse u njegovoj poeziji doivljava kao beskrajna pozornica na kojoj se neprestano menjajurazni uesnici (ivotinjski svet, predmeti, ljudi). Oni su upueni jedni na druge, u ljubavi suili u stalnom sukobu, u velikim i malim zavadama. Iza pesnikih slika Vaska Pope krije sevena drama u svetu,koja je u isto vreme i drama svakog bia. I zato je svet sa svojomvenom dramom u Popinoj poeziji obeleen kao veliko nepoin -polje, u kome niko nijemiran, zadovoljan, srean i slobodan. Posebno je primetna veza Vaska Pope sa tradicijom,njegovo korienje simbola koji na najbolji nain obeleevaju njegovu vezanost sa onim to

je nacionalno, istorijsko i mitsko.Pesnika knjiga Koraje prva knjiga koja je pokazala svu pesniku modernost ujeziku, slikama i melodiji stiha, to je i bio jedan od razloga da se misli da je svojompojavom obeleila prelomni trenutak i obavezala itaoca da na nov nain razmilja o poeziji.Knjiga se sastoji iz etiri ciklusa: Opsednuta vedrina, Predeli, Spisak, Daleko u nama. Uprvom ciklusu osnovna tema je ugroenost oveka i ljudskog i egzistencijalni prostor kojinije nimalo gostoprimljiv, ve nastanjen situacijama koje prate i ugroavaju bie. Ovaj ciklispokazuje da ugroenost bia dolazi ne samo od oveka i tehnologizacije, ve i od kosmosakoji nas, svojom neizmernou, poseduje i guta. Ciklus Predeli ine predmeti kojima jeodreena naa svakodnevica, naizgled banalni i nepoetini predmeti: pepeljara, pikavac,sto, iviluk, zid, ali i uzdah, jauk, zaborav, osmeh. VaskoPopa je od obinih stvari nainiopesniki kosmos u malom, neiscrpan u asocijacijama. Ciklus Spisak ima 15 pesama slinihpo tematici: Patka, Konj, Magarac, Stolica, Kaktus i dr. Ciklus ine domae

ivotinje, biljke i predmeti koje je ovek oblikovao svojom rukom. Sve ove pesme istiutragizam, nesporazum i veni antagonizam u ovom svetu, u kome uvek postoji neko ko jeugroen. etvrti ciklus Daleko u namaje slika uasa rata.

VLADAN DESNICA (1905-1967)

Tradiciju regionalne dalmatinske proze, koja ima znaajno mesto i u hrvatskoj i usrpskoj knjievnosti, predstavlja Vladan Desnica, pisac koji se karakterom svog dela i svojimdelovanjem uklapa u obe te knjievnosti. Vladan Desnica poinje sa stvaranjem izmeu dvarata, ali punu afirmaciju doivljava tek posle Drugog svetskog rata, i to romanom Proljea


21/43

Ivana Galeba. Roen je u Zadru 1905. godine. Studirao je prava u Zagrebu i Parizu, ali jepratio filozofiju, a bavio se i muzikom. Svoj knjievni rad Desnica je zapoeo kao srpskipisac, pokreta jednog od srpskih regionalnih asopisa izmeu dva rata, Magazina sjeverneDalmacije. Posle rata se razvijao u okvirima hrvatske knjievnosti, ali je stalno saraivao iu srpskim asopisima. Sebe je smatrao i srpskim i hrvatskim piscem. Desnica je biomoderan intelektualac, sa irokim klasinim i modernim obrazovanjem, skeptian, sklon

analizi i samoanalizi. Kao pisac sporo se razvijao: prvu knjigu, roman Zimsko ljetovanje,objavio je tek u 46. godini ivota. On je moderni sledbenik Sime Matavulja, kako po krajuodakle potie, koji je ponajvie i prikazivao, tako i po svom evropejstvu, po naklonostiprema romanskoj, italijanskoj i francuskoj kulturi. Te dve strane, regionalna i univerzalna,

nacionalna i evropska, kod njega su jasno naglaene i ponekad dovedene u suprotnost, toje i sam pisac istakao, govorei o dva tematska kruga svojih pripovedaka: u jednom supripovetke regionalnog vida, a u drugom optijeg, sasvim neregionalnog karaktera.

U poetku kod Desnice preovlauje deskriptivni postupak, regionalizam,anegdotizam, slikanje pojavnih vidova stvarnosti, povremena prisutnost priguenoghumora. Kasnije se taj realizam sve vie modernizuje, socioloka komponenta upotpunjujese psiholokom i meditativnom, istiu se tragini vidovi ivota, ali se ni humor ne ukida.Odnos selo-grad, karakteristian za nau tradicionalnu prozu, prikazan je sasvimnetradicionalno, iz perspektive grada. Selo nije prostor slobode, harmonije sa prirodom,

nego prostor surovosti i uasa. U romanu Zimsko ljetovanje, grupa graana, pobegavi izrazorenog Zadra u susedno selo Smiljevac, kao da ulazi u sasvim nov svet, geografskiblizak, ali sasvim nepoznat i zastraujui, u kojem se oseaju nemoni i izgubljeni. Ovajroman nema nieg zajednikog sa drugim romanima iz NOB-a sa poetka 50-tih godina. Unjemu nema ni trunke ideologije, ni revolucionarne patetike, ni ogorenosti na okupatore,nego je u njemu samo surova, groteskna slika ivota, viena oima onih koji gube, koji su,uz to, stranci, neprijatelji. Junacima Desniinih pripovedaka i romana najbolje odgovarasimbolina odrednica izraena u naslovu njegove prve i najvanije zbirke Olupine nasuncu.Poznate su mu i pesme Slijepac na alu i pripovetke Tu, odmah pored nas, Proljee uBadrovcu.

Proljea Ivana Galeba

U nekim delima, naroito kasnijim, regionalna obeleja sasvim se gube, a umestosocijalnih, prvenstvo dobijaju egzistencijalne teme. U postupku se, pored realizma ipsihologije, javljaju i novi elementi, poetizam i esejizam. Dogaaji gube znaaj,pripovedanje se zamenjuje intelektualnom analizom. Zato se u knjigama nita ne dogaa,nego pisac pie o svemu to mu padne na pamet, poverava itaocu sve svoje misli ioseanja. Tim postupkom, uz vie pripovedaka, izgraeno je i njegovo najznaajnije delo,intelektualni esejistiko poetski i filozofski roman Proljea Ivana Galeba. To je pria osudbini umetnika, muziara, sastavljena od njegovih seanja i samoanaliza, razmiljanja islika. To je delo jedinstveno u jugoslovenskoj knjievnosti, jedna od onih knjiga po kojimasu 50-te godine postale veliko doba naeg romana i nae knjievnosti.

Proljea Ivana Galeba su primer modernog stvaralatva. Ovaj roman u naojknjievnosti sasvim rui stara shvatanja o proznom stvaralatvu i zagovara novu formu inov postupak u stvaranju romana. Zato je ovo njegovo delo i danas savremeno i aktuelno

kada su u pitanju savremeni oblici romana i traenje uzora za roman-esej, za intelektualnomonologiziranje u romanu. Roman-esej je forma moderne proze, modernog romana.

Umesto fabularnosti o dogaajima iz spoljnjeg sveta u ulnim predstavama daje se svest,kontemplacija o tom svetu. Kontemplacija ili razmiljanje, misaonost postaje dominantna uodnosu na dogaaje i zbivanja. Ako dogaaja i ima, oni su sada samo u naznakama i samopovod za promiljanja i filozofiranja na odreene teme, pri emu se problem ili pojavaposmatra iz raznih uglova i podrobno iscrpljuje, gradei od toga manje ili vie razvijenekontemplacije, odnosno manje ili vee meditativne celine, eseje. Tako roman od viepoglavlja postaje jedna romaneskna celina intelektualno obojena, stvorena od niza


22/43

zaokruenih segmenata. Ivan Galeb, pedesetogodinjak, usamljen, u provincijskoj bolnici,osuen na zatvorenost prostora i tiinu, nakon operacije, nostalgino se sea svojeprolosti, intenzivno razmilja o njoj, zapisuje svoja razmiljanja. On se javlja kao pisacvlastitog ivotopisa, ali se zapisi ne odnose na hronoloki i logiki sled dogaaja iz prolosti,nego se javljaju kao zbir oseanja, razmiljanja i prosuivanja, snevanja... Re je vie oduhovnoj biografiji negoli ivotnoj, ispunjenoj dogaajima, priama i ljudskim sudbinama.

Roman je mozaika, lirska struktura od kretanja oseanja, utisaka, refleksija i raznihzapaanja. U svesti Ivana Galeba prepoznajemo:- proli ivot- sadanji ivot- univerzalni smisao ispovednog ivota, odnosno i neto opte, to nadilazi lino, a to

je posebno sadrano u njegovim meditacijama o detinjstvu, o veri i bogu, oumetnosti, o uspomenama, o svakodnevnom, o teatru i poeziji, o romanu, o draviivlasti, o samoi, o enskoj lepoti, o ivotu i smrti. Mnotvo psiholokih ili moralnihistina, zapaanja o svetu, ivotu i ljudima, saveta o nainu ivljenja i stvaranja ineovaj roman jednim velikim ivotnim iskustvom. Zanimljive su, na primer, misli da jenostalgija osnovni oblik svakog oseanja, da su velike ljubavi samo nalije velikihmrnji, da je volja stvar jakih, a elja slabih, da treba mnogo naivnosti za pravu,istu radost, da je banalnost smrt umetnosti, ali je jo gora od nje namernaoriginalnost, da je tenja za originalnou jedna relativno nova stvar koju klasiniumetnik nije poznavao, da je veliko oseanje jedna estica svemira u nama i da namdanas valja uiti da vie oseamo itd. mogla bi se skoro itava jedna mala zbirkamisli i maksima izvui iz ove knjige, koja bi sama za sebe imala znaajnu misaonuvrednost, vrednost ive, praktine mudrosti. Teite je uvek na linom; linodoivljava svet, artikulie ga u sebi i saoptava na svoj nain. Zato je to i moderanroman, roman mozaikestrukture: nema vrstu kompoziciju. To je roman linosti, alii roman-esej u kome se javlja: 1. misao u slikama 2. misao u pojmovima.

Roman se bavi razliitim problemima teorije umetnosti, filozofije, psihologije, estetikeitd. Razmiljanja, sudovi i zakljuci o brojnim oblastima ovekovog ivota i njegovogstvaralatva iskazani su iskljuivo kao meditacija glavnog junaka.

U Desniinom romanu pojedinosti, ma kako realistiki izgledale, ujedno su i simbolike.

U njima se uvek nalazi dublji smisao. Ivan Galeb se, na primer, sea dugakog hodnika ukojem se igrao kao dete. Vrata su bila staklena, tako da se sunana strana uvek kupala usvetlosti, dok je suprotna odbijala svojom hladnoom. Pisac odmah koristi taj detalj Galebkae da mu je moda odatle za itav ivot ostala ta vena dvojnost, podela svega u ivotu isvetu na zonu svetlosti i na zonu mraka.

Naslov romana postaje nosilac jedne sveopte simbolike koja naglaava svet i oveka isve ono to se izmeu njih javlja. Tu su dva najobuhvatnija pola stvarnosti: tuga i nada simboli smrti i prolea.

Noen seanjima na detinjstvo, na minula prolea, muziar Ivan Galeb, kada je na rubusmrti, preispituje svoj ivot i trai mu smisao, evocirajui trenutke kada je najintenzivnijeiveo unutranjim ivotom, a ivot mu bio u znaku svetlosti i prolea. Razvijajuikontemplacije o ivotu i ilustrujui ivot i stvarnost nizom sudbina, on ukazuje nabipolarnost ili dvojstvo sveta u kome se proimaju radost i tuga, svetlost i tama, bie i

nebie, prolaznost i venost, konano i beskonano, kao i to da se ivot sastoji odsmenjivanja jednog i drugog i da sve to ini u stvari predivo naeg ivota.


23/43

VOJISLAV ILI

U srpskom realizmu dominira proza romani nastaju proirivanjem pripovedaka ilinagomilavanjem anegdota. Dok je u romantizmu postojao jedan prozni pisac (JakovIgnjatovi pretea realizma), tako je u epohi realizma prisutan jedan jedini pesnik kojiprevazilazi epohu i nagovetava promene Vojislav Ili pesnik mea.

Vojislav Ili (1860-1894) bio je jedini pravi pesnik epohe realizma u kojoj su

istorija srpske knjizevnosti4

Documents