ivan bosco - pismo iz rima

7/21/2019 Ivan Bosco - Pismo Iz Rima

http://slidepdf.com/reader/full/ivan-bosco-pismo-iz-rima 1/16

PISMO IZ RIMA

IVAN BOSCO

SALESIANA



PISMO IZ RIMA

IVAN BOSCO

SALESIANA

ZAGREB, 2009.



Izvadak iz knjige: Konstitucije i pravilnik Družbe svetog Franje Saleškog ,

Salesiana, Zagreb, 2009., str. 417–428.© 2009 by Salesiana d.o.o., Zagreb



1

PISMO IZ RIMA*

Rim, 10. svibnja 1884.

Predragi mo ji sino vi u Isusu Kristu,Bio blizu ili daleko, uvi jek mislim na vas. Samo

jednu želju imam: da budete sretni i sada i u vječnosti.

– Ova me misao, ova me želja potakla da vam napišemovo pismo. Teško mi je, dragi mo ji, što sam daleko od vas, a to što vas ne vidim i ne čujem, uzroku je mi pra vumuku ko ju vi ne možete ni zamisliti. Htio sam vamzbog toga napisati ove retke već pri je tjedan dana, alimi to stalna zaposlenost ni je dopuštala. Iako je još ma-lo dana do mog povratka, ubrzat ću svoj dolazak među vas bar pismom kad već ne mogu osobno. Ri ječi su toonoga ko ji vas neizmjerno lju bi u Isusu Kristu i ko je-mu je dužnost go voriti vam očinskom slo bodom. Vićete mi to dopustiti, zar ne? Pažlji vo ćete slušati i iz-

vršiti ono što ću vam reći.Ustvrdio sam da ste vi jedina i stalna briga mo je duše. Jedne sam, dakle, od prošlih večeri ušao u svo ju so bu,i dok sam se spremao na počinak, molio sam molit vešto sam ih naučio od svo je dobre majke. U taj čas, ne

* Ai del Ca pitolo Su periore della Pia Società Salesiana , 1 (1920), br. 1, 24. lipnja, str. 40-48.



2

znam dobro da li svladan snom ili iz van se be zbog ras-tresenosti, učinilo mi se da mi se prikazaše dva mla-

dića iz oratori ja. Jedan od njih mi se primakne, sr-dačno pozdra vi i reče:

– O, Don Bosco, pozna jete li me?

– Da, poznam te – od vratih.

– Još me se sjećate? – doda onaj čov jek.

– Te be i svih drugih. Ti si Valfrè – i bio si u oratori jupri je 1870.

– Recite – nasta vi Valfrè – hoćete li vid jeti mladiće kojisu bili u oratori ju u mo je vri jeme?

– Da, daj da ih vidim – odgo vorih – to će me veoma

obrado vati. Tada mi Valfrè pokaza sve mladiće iste vanjštine i stasa kak vi su bili u ono do ba. Činilo mi seda sam u nekadašnjem oratori ju za vri jeme odmora.Prizor pun života, pokreta i veselja. Neki trče, nekiskaču, neki lo ve, ovdje igra ju »žabe«, ondje opet »va-ralice« i lopte. Na jednom je mjestu sta jala skupina

mladića ko ji su pažlji vo slušali svećenika. Pričao jepriču. Na drugom kra ju neki je klerik igrao s mladići-ma igru »leteći magarac« i »zanati«. Pje valo se, orilood smi jeha na sve strane; pos vuda klerici, svećenici, aoko njih mladići veselo galameći. Vid jelo se da izmeđumladića i pogla vara vlada velika srdačnost i povjere-nje. Bio sam očaran ovim prizorom, a Valfrè mi reče:– Gledajte, obiteljski duh vodi do lju ba vi, a lju bav dopov jerenja. To mladićima otvara srca i oni sve pov je-ra va ju bez straha svo jim učiteljima, asistentima i po-gla varima. Iskreni su u ispo vi jedima i iz van ispo vi jedi,

posta ju pripravni za sve što im zapo vi jeda onaj za kogasu sigurni da ih lju bi.



3

U taj čas približi mi se drugi moj nekadašnji pitomac,ko ji imaše pos ve bi jelu bradu i reče mi:

– Hoćete li, Don Bosco, sada pogledati i upoznati mla-diće ko ji su sad u oratori ju? (Bio je to Josip Buzzei).

– Da, rekoh; već ih mjesec dana nisam vidio! I pokazami ih.

Vidio sam oratorij i sve vas na odmoru. Ali nisam čuo

uz vike veselja niti pjesme, ni je više bilo onog gi banja,ni živahnosti kao u pr vom prizoru. U kretnjama i nalicima mnogih mladića izražavala se neka bez voljnost,premorenost, tmurnost, nekak va nepov jerlji vost ko jame ražalostila. Vidio sam, istina, mnoge ko ji su trčali,igrali blaženom bez brižnošću, ali ih je bilo, i to ne ma-

lo, ko ji sta jahu osamljeni, naslonjeni na stupo ve, pre-pušteni crnim mislima; drugi po stepenicama, pohodnicima, po balkonima s vrtne strane da iz bjegnuza jednički odmor; neki su polagano u skupinama šeta-li i tiho međusobno razgo varali te stalno bacali uokolosumnjičave i zlobne poglede: katkad bi se smi jali, alismi jeh bi jaše popraćen pogledima ko ji su ne samo po- buđivali sumnju nego i na vodili na pomisao da bi sesveti Alojzi je morao zacr venjeti kad bi se našao u nji-ho vu društvu. Ali i među onima ko ji su se igrali našlose tako bez voljnih da se jasno prim jećivalo kako ih igre

ne vesele.– Jeste li vid jeli svo je mladiće? – reče mi taj stari pito-mac.

– Vidim ih – odgo vorih uzdišući.

– Kako su različiti od onih kak vi smo mi nekad bili! –

za vapi onaj stari pitomac.– Na žalost, kolika bez voljnost u ovom odmoru!



4

– Odatle se u tolikima po javlju je hladnoća u primanjusvetih sakramenata, zanemari vanje po božnih vježbi u

crkvi i iz van nje, nerado zadržavanje u mjestu gdje ihBožja pro vidnost ispunja svim tjelesnim, duhovnim iumnim blagodatima. To je razlog da mnogi ne sli jedesvo je zvanje; odatle nezah valnost prema pogla varima,zat vorenost i prigo varanje sa svim drugim žalosnimposljedicama.

– Shvaćam, razumi jem – odgo vorih. Ali kako se ponov-no mogu oduševiti ovi mo ji dragi mladići, da bi opetpoprimili nekadašnju živahnost, veselje i ot vorenost?

– Po lju ba vi!

– Po lju ba vi? Zar mo ji mladići nisu dosta ljubljeni? Ti

znaš da ih lju bim. Ti znaš koliko sam za njih podnio ipretrpio ti jekom četrdeset godina i koliko još sada trpimi podnosim. Koliko muke, koliko poniženja, kolikoproti vština, koliko progona samo da im pružim kruh,krov nad gla vom, učitelje, a oso bito da pri ba vim spasnjiho vim dušama. Učinio sam što sam znao i mogao

za njih ko ji su lju bav ci jelog mog života.– Ne go vorim o Vama!

– Nego o kome? O onima ko ji me zam jenju ju? O ravna-teljima, odga jateljima, učiteljima, asistentima? Zar ne vidiš da su mučenici škole i rada, da troše svo je mlade

godine za one ko je im je Božja pro vidnost pov jerila?– Vidim, znam, ali to ni je dosta: nema onog naj boljeg.

– Što dakle još nedosta je?

– Da mladići ne samo budu ljubljeni nego da oni samiupozna ju da su ljubljeni.

– Zar nema ju oči u gla vi? Zar nema ju pameti? Zar ne vide da se sve čini samo iz lju ba vi prema njima?



5

– Ne: ponavljam, to ni je dosta.

– Što se još traži?

– Da budući da su ljubljeni u stvarima ko je im se sviđa- ju, sud jelo vanjem u njiho vim dječjim sklonostima, na-uče vid jeti ljubav i u onim stvarima ko je im se naravnomalo sviđaju, kao što su red, učenje, samos vlada vanje,i da te stvari nauče činiti s lju bavlju.

– Ob jasni mi bolje!– Promotrite mladiće na odmoru.

Promotrio sam i zatim rekao: Što se tu ima oso bita vid jeti?

– Tolike godine odga jate mladiće i ne razumi jete! Po-gledajte bolje! Gdje su naši salezi janci?

Pogledah i vid jeh da se tek malo svećenika i klerika po-mi ješalo s mladićima, a još ih je manje sud jelo valo u nji-ho vim igrama. Pogla vari nisu više bili duša igara. Veći-na njih šeta i razgo vara međusobno, ne obazirući se štorade pitomci; drugi promatra ju igru, ali uopće ne misle

na mladiće; neki nadziru tako izdaljega, ali ne ukazu juna učinjene pogreške; poneki ipak opominje, ali ri jet-ko i to pri jeteći. Bio je poneki salezi janac ko ji bi se htiopridružiti nekoj skupini mladića, ali sam primi jetio ka-ko se ovi brižno nasto je udaljiti od učitelja i pogla vara.

Tada onaj moj pri jatelj nasta vi: – Niste li vi u nekadaš-njem oratori ju bili uvi jek među dječacima, oso bito za

vri jeme odmora? Sjećate li se onih li jepih godina? Bila je to rajska milina, razdoblje ko jeg se uvi jek s lju bavljusjećamo jer nam je lju bav bila stalno pra vilo i nismoimali za vas nikak ve tajne.

– Sigurno! Tada je sve bilo radost za mene, a u mladi-ćima čežnja da mi se približe, da razgo vara ju sa mnom



6

i živa želja da čuju mo je sav jete i da ih iz vrše. A sada,gle, kako me neprestana primanja, umnoženi poslo vi i

mo je zdravlje u tome pri ječe?– Dobro, ali ako Vi ne možete, zašto Vas Vaši salezijan-ci u tom ne nasljeduju? Zašto ne tražite, zašto ne zahti- je vate da postupa ju s mladima kao što ste Vi postupali?

– Go vorim, go vorim goto vo da iznemoglosti, ali, nažalost, mnogi nisu više spremni žrtvo vati sa kao nekad.

– I tako zanemaru jući manje, gu be ono više, a to »vi-še« jesu njiho vi napori. Neka vole ono što je mladimadrago pa će i mladi voljeti ono što je pogla varima dra-go. Na taj će način njiho vi napori biti lagani. Uzrok sa-dašnjih prom jena u oratori ju jest u tome što određen

broj mladih nema pov jerenja u pogla vare. Nekad susrca svih bila ot vorena pogla varima ko je su mladi vo-ljeli i rado slušali. Ali sada se pogla vari drže pogla vari-ma, a ne više očevima, braćom i pri jateljima, zato ih se bo je i sla bo ih vole. Ako se dakle hoće stvoriti jedno srcei jedna duša, za lju bav Isuso vu, tre ba se srušiti taj sud-

bonosni zid nepov jerenja i na njegovo mjesto posta vitisrdačno pov jerenje. Neka poslušnost vodi odga janikakao što majka vodi svo je di jete. Tada će u oratori juzavladati nekadašnji mir i veselje.

– Na ko ji ćemo način srušiti taj zid?

– Obiteljski duh s dječacima, oso bito na odmoru. Bezobiteljskog duha lju bav se ne očitu je, a bez očito vanjanema pov jerenja. Tko želi biti ljubljen, mora pokazatida lju bi. Isus Krist je s malenima bio malen i uzeo jenaše nemoći. Eto nam učitelja obiteljskog duha. Gle-dan samo za katedrom, nastavnik osta je nastavnik i

ništa više, ali ako se uključi s mladima u igru, posta jekao brat. Koga vide samo na propov jedaonici kako



7

propo vi jeda, reći će kako obavlja ni manje ni više negosvo ju dužnost, ali kad na odmoru rekne ko ju ri ječ, ta

dolazi od onoga ko ji lju bi. Kolika su obraćenja proiz- vele neke Vaše ri ječi što su nenadano od jeknule u uhupoko jeg dječaka za vri jeme igre! Tko zna da je ljubljen,lju bi, a tko je ljubljen, postiza va sve, pose bno kod mla-dih. To pov jerenje uspostavlja strujni krug izmeđumladih i pogla vara. Srca se ot vara ju i otkri va ju svo je

potre be, oda ju svo je nedostatke: ta lju bav čini da po-gla vari podnose napore, brige, nezah valnost, uznemi-ra vanje, nedostatke i nemarnosti dječaka. Isus Kristni je prelamao napukle trske, ni je gasio tinja jući oganj.Evo vam uzora. Tada više neće biti onih ko ji rade zapraznu sla vu; ko ji kažnja va ju samo da bi os vetili uvri-

jeđeno se beljublje; ko ji će se uklanjati s polja rada zbogza visti, bo jeći se premoći drugoga; ko ji će ogo varatidruge želeći da ga mladi vole i ci jene, isključujući svedruge pogla vare, a ne postiže ništa drugo nego prezir ilicem jerno ulagi vanje; ko ji će mu dopustiti da mu srceukrade jedno stvorenje i ud vara jući njemu zanemaritisve ostale mlade; ko ji će zbog svo je lagodnosti zane-mariti najstrožu dužnost nadziranja; ko ji će zbog is-praznog ljudskog obzira propustiti opomenuti onogakoga tre ba opomenuti. Ako bude te pra ve lju ba vi, nećese tražiti drugo doli sla va Božja i spas duša. Kad ta lju-

bav osla bi, tada sve ide niz brdo. Zašto se lju bav nasto jizami jeniti hladnoćom pra vilnika? Zašto se pogla variudalju ju od onih pra vila odgo ja ko ja im je Don Boscopredao? Zašto se sustav budnog i lju baznog predusre-tanja nereda malo-pomalo zam jenjuje manje napor-nim i lagodni jim susta vom za onog ko ji zapo vi jeda, pa

se proglašuju propisi ko ji, ako se štite kaznama, zapa-lju ju mržnju i rađaju nezado voljstvom, a ako se pak za-



8

nemaru je njiho vo ispunja vanje, nanose prezir pogla- varima i uzrok su teških nereda?

To se nužno događa ako nema obiteljskog duha. Akodakle želite oratori ju vratiti nekadašnju sreću, tre ba dausposta vite pri jašnji sustav: neka pogla var bude svimasve, uvi jek spreman saslušati svaku sumnju i svakupritužbu mladih; neka bude oko ko je očinski pazi nanjiho vo vladanje, srce ko je traži duhovno i vremenitodobro onih ko je mu je pov jerila Božja pro vidnost. Ta-da srca više neće biti zat vorena i neće biti više one ubi-tačne tajnovitosti. Samo ako je ri ječ o nemoralnostipogla vari mora ju biti neumolji vi. Bolje je iz baciti izkuće jednog ne vinoga nego zadržati sablažnji voga.

Asistenti tre ba da uzmu se bi kao najstrožu dužnost usav jesti oba vi jestiti pogla vare o svemu što misle da bina bilo ko ji način moglo uvri jediti Boga.

Tada zapitah: A ko je je osobito sredstvo da zavlada ta-kav obiteljski duh i tak va lju bav i pov jerenje?

– Točno obdržavanje kućnih pra vila.

– I ništa više?

– Naj bolje jelo kod ručka jest dobro raspoloženje. Dok je moj stari pitomac završavao svoj go vor, a ja još uvi- jek s očitim nezadovoljstvom promatrao taj odmor,malo-pomalo os jetio sam se pritisnut teškim umorom

ko ji se sve više po većavao. Taj pritisak je stigao do točkeko ju više nisam mogao podni jeti. Trgnuh se i osvije-stih. Sta jao sam uz kre vet. Noge su mi bile tako na-tekle i toliko me boljele da više nisam mogao sta jatiuspravno. Bilo je vrlo kasno, stoga se spremih u kre vetodluči vši napisati svo jim dragim sino vima ove retke.

Želio bih da ne sanjam tak ve sne jer me silno umara ju.



9

Drugi dan bio sam slomljen i jed va sam čekao vri jeme večernjeg počinka. Ali čim sam legao u kre vet, san se

nasta vio. Preda mnom je bilo dvorište, dječaci ko ji susada u oratori ju i isti nekadašnji pitomac oratori ja. Po-čeo sam ga ispiti vati:– Ono što si mi rekao, preni jet ću svo jim salezi janci-ma, ali što da kažem mladićima u oratori ju?Odgo vori mi: – Neka prizna ju koliko se pogla vari,učitelji i asistenti trude i zalažu iz lju ba vi prema njima, jer kad to ne bi bilo za njiho vo dobro, ne bi se izlagalitolikim žrtvama. Neka ne za bora ve da je poniznost iz- vor svakog mira; neka zna ju podnositi tuđe pogreške, jer na svi jetu nema savršenstva; ono se nalazi samo ura ju. Neka prestanu prigo varanja, jer ona hlade srca, anadas ve tre ba da nasto je živ jeti u svetoj Božjoj milo-sti. Tko ni je u miru s Bogom, nema mira u se bi i nemamira s drugima.– Ti mi kažeš dakle da među mo jim dječacima imatak vih ko ji nisu u miru s Bogom?

– To je pr vi uzrok nezado voljstva, uz druge uzroke ko- ji su Vam poznati i ko jima morate naći li jeka, ali Vam onjima ne tre bam sada go voriti. Doista, nepov jerljiv jeonaj tko čuva tajne i tko se bo ji da se za njih ne sazna, jer zna da bi ga stigla sramota i neugodnost. Isto takoako srce ni je u miru s Bogom, posta je tjeskobno, ne-

mirno, nesposobno za poslušnost, razdražuje se ni-zašto, čini mu se da sve ide naopako, i jer nema lju ba vi,zaključuje da ga ni pogla vari ne lju be.– Ali, dragi moj, zar ne vidiš koliko se u oratori ju ispo- vi jeda ju i pričešćuju?

– Istina je da se često ispo vi jeda ju, ali ono što bitno ne-dosta je tolikim dječacima ko ji se ispo vi jeda ju jest po-



10

sto janost u odlukama. Ispo vi jeda ju se, ali uvi jek istepogreške, iste bliže prigode, iste zle na vike, istu nepo-

slušnost, isto zanemari vanje dužnosti. Tako se to na-stavlja mjesecima i mjesecima, čak i godinama, a nekitako nastavlja ju do petog razreda gimnazi je. Tak veispo vi jedi vri jede malo ili ništa, zato ne donose mira. Ikad bi u tak vom stanju ko ji dječak bio poz van predBožji sud, bila bi to oz biljna stvar.

– Imali li mnogo tak vih u oratori ju?– Malo ih je u uspored bi s velikim bro jem mladića ko ji

bora ve u kući. Pogledajte! – I pokaže mi ih.Gledao sam te mladiće jednoga za drugim. U toj samnekolicini vidio nešto što me du boko potreslo u duši.

Neću o tom pisati, ali kad se vratim, reći ću svakomekoga se to tiče. Ovdje ću vam reći samo ovo: vri jeme jeda molimo i stvorimo čvrste odluke; odlučiti ne ri- ječima, nego djelima, i pokazati kako Comollo, Domi-nik Sa vio, Besucco i Saccardi još žive među nama.Na kra ju zapitah svoga pri jatelja: Imaš li mi još štogod

reći?– Propo vi jedajte svima, velikima i malima, da nikadne za bora ve da su sino vi pres vete Mari je Pomoćnice;da ih je ona sama ovdje sabrala kako bi ih iz ba vila odopasnosti svi jeta, da bi se lju bili kao braća i prosla viliBoga i nju svo jim dobrim ponašanjem; da je Gospaona ko ja im pri bav lja kruh i sredstva za školo vanje bez- brojnim milostima i čudesima. Neka ne za bora ve da senalaze u pred večer ju blagdana svo je ne beske Majke ida njezinom pomoću mora pasti onaj zid nepo vjerenjako ji je đavao znao podići između mladića i pogla vara i

ko jim se služi na propast nekim dušama.– A hoćemo li uspjeti ukloniti taj zid?



11

– Da, sigurno, samo ako veliki i mali budu spremnipodni jeti kak vu malu žrtvu iz lju ba vi prema Mari ji i

ako ostvare ono što sam Vam rekao.Promatrao sam, međutim, i dalje svo je dječake, i vidjev-ši one ko ji su se očito uputili prema vječnoj propasti,os jetio sam tak vu tjesko bu pri srcu da sam se pro bu-dio. Želio bih vam ispričati još mnoge važne stvari štosam ih vidio, ali mi to vri jeme i prilike ne dopušta ju.

Završavam. Znate što od vas želi ovaj siromašni sta-rac, ko ji je za svo je drage mladiće istrošio sav svoj ži- vot? Ništa drugo nego da dadnete svoj doprinos kako bi se vratili sretni dani nekadašnjeg oratori ja; dani lju- ba vi i kršćanskog pov jerenja među mladićima i pogla-

varima, dani uzajamne uslužnosti i podnošenja iz lju- ba vi prema Isusu Kristu; dani srdaca ot vorenih u svoj jednostavnosti i iskrenosti, dani lju ba vi i pra vog vese-lja za sve. Potrebna mi je vaša ut jeha. Dajte mi nadu,obećajte mi da ćete učiniti sve što želim za dobro bit

vaših duša.

Ne shvaćate do voljno kolika je sreća za vas što ste podkro vom oratori ja. Iz javlju jem vam pred Bogom: do- voljno je da neki mladić uđe u salezi jansku kuću i većga Pres veta Dje vica uzima pod svo ju posebnu zaštitu.

– Stoga budimo svi složni. Neka po lju ba vi onih ko ji

zapo vi jeda ju i po lju ba vi onih ko ji tre ba ju slušati zavla-da među nama duh svetog Franje Saleškoga. O, dragimo ji sino vi, približava se čas kad ću se morati odi jelitiod vas i poći u svo ju vječnost. ( Na pomena tajnika: tu jeDon Bosco prestao diktirati. Oči su mu se ispunile su-zama, ne zbog žalosti, nego zbog neizreci ve nježnosti

ko ja se odražavala u njego vu pogledu i zvuku njego vaglasa. Nakon nekoliko časaka je nasta vio.) Stoga žu-



12

dim za tim da vas, predragi svećenici, klerici i mladići,osta vim na onom putu na ko jem vas sam Gospodin

želi.– S tom vam nakanom Sveti Otac, ko jega sam vidio upetak 9. svibnja, šalje od sveg srca svoj blagoslov.

Na blagdan Mari je Pomoćnice bit ću s vama pred sli-kom naše prelju bazne Majke. Hoću da se ovaj veliki

blagdan prosla vi sa svim svečanostima, a don Lazzeroi don Marchisio će se pobrinuti da budemo radosni i u blago vaonici. Blagdan Mari je Pomoćnice mora bitiuvod u vječno slavlje, ko je ćemo svi za jedno združenisla viti u ra ju.

Vaš na jodani ji pri jatelj u Isusu Kristu

Svećenik Ivan Bosco

ivan bosco - pismo iz rima

Documents