Ivan Viripajev

Život br. 2 Prevod: Novica Antić Prva napomena:Poštovani prijatelji, pred vamaje konačna varijanta drame ,,Život br. 2" autora Antonjine Velikanove. Svaprava na ovu dramupripadaju meni i mom zastupniku. Molim vas da to imate u vidu ukoliko budete odlučili da igrate ovu dramu. Ja obećavam da ću honorar, dobijen na ime autorskih prava, proslediti autoru. Druga napomena: Poštovani prijatelji, pošto sva prava na ovu dramu pripadaju meni i mom zastupniku, želim da se, prilikom inscenacije ove drame poštuje moj, jedan jedini, zahtev: drama Velikanove ne sme se izvoditi bez mojih komentara i dodataka. Moje obraćanje publici mora biti pročitano ili, u krajnjem slučaju, makar prepričano. Nadam se da ćete imati razumevanje za ove moje zahteve. S poštovanjem, Ivan Viripajev „Svoj unutarnji život pacijentkinja je izlagala kroz literarnu formu pisanog sastava, s ciljem privlačenja pažnje slušalaca" Danijel Hel i Marget Fišer-Felten, „Šizofrenija; Osnovni pojmovnik" Glavni lik drame je tekst. Lica: Glumac u ulozi PROROKA JOVANA Glumac u ulozi BOGA (ARKADIJA ILJIČA) Glumica u ulozi ŽENE LOTOVE (ANTONJINE VELIKANOVE) Radnja se odvija na sceni i ispred nje. Tekst Antonjine Velikanove se igra na sceni, a tekstove Ivana Viripajeva ipisma glumci izvode ispred scene, ili sa strane, u zavisnosti od rediteljskog rešenja. Scena prva (Tekst I. Viripajeva) Izgovara se ispred scene Dobro veče. Zovem se Ivan Viripajev i, pre nego što pogledate predstavu, želeo bih da kažem nekoliko reči o drami koju večeras nameravamo da vam prikažemo. VeČeras ćemo vam predstaviti dramu „Život br. 2" autora Antonjine Velikanove. I tu bih sada ja morao da vam kažem nešto o piscu, jer je to od ogromnog značaja. Reč je o tome da je Antonjina Velikanova pacijentkinja psihijatrijske klinike, s dijagnozom teška šizofrenija. Ovu dramu mi je poslala preko svog lekara. Evo pisma koje sam primio zajedno s dramom: „Zdravo, Ivane! Moje ime je Antonjina, mada to već, sigurno, znate od Arkadija Iljiča. Znam da nemate previše vremena i da ste stalno zauzeti, ali sam se ipak odlučila na ovaj korak. Čitala sam vaše drame, dopada mi se kako pišete. Imam ja i nekih primedbi, ali nećemo sad o tome raspravljati. I imamo li, uopšte, vremena za rasprave? Poslala sam vam svoju dramu. Ne zato da biste je ocenjivali. )a nisam dramski pisac, bila sam profesor matematike (sada je sve to za mene prošlost), ali sam odlučila, ko zna zašto,

da napišem nešto upravo za pozorište. Sigurno, zbog one Šekspirove: 'Čitav svet je pozorište, a ljudi u njemu glumci'. Shvatila sam šta to znači, nadam se da će moju predstavu o tome deliti i publika. Molim vas, da, ukoliko je to moguće, ovu moju dramu režirate u svom pozorištu. Arkadije Iljič mi je kazao da se sada tamo, kod vas, igraju čak i drame što su ih napisali Ijudi koji sede po zatvorima zbog ubistava. Ja nisam nikog ubila, nikome, osim sebi i svojim bližnjima, nikada zla nisam nanela. Ako moju dramu budete igrali, ja sam svoje odužila. A ako nećete, makar mi odgovorite. Ako smatrate da je potrebno, slobodno skratite ili dopunite tekst, onako kako vi mislite da je najbolje. Čuvajte se. Ja u Boga ne verujem i neću vas blagosiljati, ali vam želim puno sreće. S poštovanjem, Antonjina Velikanova." Odlučio sam da ne menjam tekst Velikanove i sebi sam dopustio samo dve stvarčice. Prvo, u tekst sam ubacio kratke komične stihove, takozvane „Kuplete proroka Jovana". Te stihove treba izvoditi izmeñu scena, da bi zabavili publiku, jer, u suprotnom, ovaj tekst koji ima dosta elementa tragičnog, može delovati preteško. Deo stihova čini tekst Velikanove koji sam ja obradio, a delom su to moji tekstovi koje sam smislio upravo za tu priliku. Kao povod mi je poslužila činjenica da Velikanova, na nekoliko mesta, spominje nekakvog proroka Jovana, koga je, najverovatnije, sama izmislila. Drugu izmenu drame predstavljaju pisma. Uz saglasnost autora, u dramu sam ubacio nekoliko pisama, koje mi je poslala Velikanova. Shvatićete zašto sam to učinio kad se upoznate materijom. Ništa drugo nije menjano. I to je sve što sam hteo da vam kažem. I tako, počinjemo. Antonjina Velikanova ŽIVOT BR. 2 (tragedija smisla) Posvećeno Ivanu Viripajevu, dramskom piscu Lica: BOG ŽENA LOTOVA Scenu predstavlja bela kutija, tri sa tri metra. Scena druga (Tekst biblijski, primedbe A. Velikanove) TAJANSTVENIGLAS: A kad zora zabijelje, navališe Anñeli na Lota, govoreći: „Ustani, uzmi ženu svoju i dvije kćeri svoje, da ne pogineš u bezakonju grada toga". On se stade ščinjati (arh. - oklevati, otezati (prim. prev.), te ljudi (Anñeli) uzeše za ruku njega i ženu njegovu i dvije kćeri njegove i izvedoše ga i pustiše ga iza grada. A kada ih izvedoše na polje, reče jedan: „Izbavi dušu svoju i ne obziri se natrag i u cijeloj ovoj ravni da nijesi stao, bježi na ono brdo, da ne pogineš". Tada pusti Gospod na Sodom i Gomor od Gospoda s neba dažd od sumpora i ognja, i zatre one gradove i svu onu ravan i sve ljude u gradovima, i rod zemaljski. Ali žena Lotova bješe se obazrela idući za njim, i posta slan kamen. Stari zavjet, Prva knjiga Mojsijeva, glava 19, prevod ðura Daničić (prim. prev.).

već je vetar rasterao oblake i na noćnom nebu se pojavljuje ogroman, srebrni mesec. Scena treća (Tekst A. Velikanove) Na sceni je ŽENA LOTOVA. ŽENA LOTOVA: Ja govorim. Ne tražite crveni ponedeljak u jučerašnjem danu. Drugim rečima, ne ravnajte se po sazvežñima i planetama, ne lutajte beskrajnim žutilom. Prava je istina da žuta boja u sebi krije neukroćenu opasnost, dok u crvenom ponedeljku nema straha i zlih namera. Crveni ponedeljak je otvoren i druželjubiv, ali crveni ponedeljak je prošao, ostao je u jučerašnjem danu. Baš kao ona riba iz supe koju si posrkao, što ostade u jučerašnjem okeanu. Opet i opet ponavljam, i spremna sam da opet ponovim: prošlost je stala na graničnu crtu, a budućnost još uvek nije prekoračila preko nje. I u tome je, kako se kaže, kvaka! U tome je kvaka, i ništa ti drugo ne preostaje, nego da stojiš sa spuštenim rukama i uzalud gledaš u strašno daleku daljinu, jer, ništa ti drugo ne preostaje. Uzmite primer sivkaste, jalove ribe, ulovljene početkom prošle nedelje, koja se već početkom naredne nedelje usmrdela od repa, pa do same glave. Tu, u svemu tome, kao i posvuda, u najmanjim trunčicama ovoga ustrojstva sveta, već se roji krst. Svuda, svuda se, roji, krije krst, kud god da pogledamo, svuda nas prati senka tog čudnog krsta. I duboko u vodi, i dok paramo nebo, ili dok naše telo truli u vlažnoj zemlji, a živi mu zavide, uvek i svuda, prati nas usamljeni krst, velik kao naša plot. Jer plot naša, krv, to je onaj aršin kojim se danas najlakše mere dužina, širina i visina. A, uostalom, visina je gornji krak one užasne zvezde. Užasne zvezde, koju su u stara vremena nazivali srebrnim krstom, a u novim vremenima je preimenovali u bronzu. I upravo zato vas pozivam da ne tražite crveni ponedeljak u današnjem danu, jer je danas četvrtak, a ponedeljak, koga tražite, već je minuo. I, sada ćete zapitati: kako početi naš zemaljski posao, ako je riba, čijem smo se ulovu danas nadali, još juče ulovljena? Na to ću vam odgovoriti rečima proroka Jovana, ne onoga koji je bio Hristov učenik, već jednog potpuno drugog Jovana, proroka Jovana koji je živeo baš onog ponedeljka što je prošao. Podvižništvo tog Jovana je u tome što je on odlučio da svu svoju krivicu preuzme na sebe. Da preuzme svu svoju krivicu. Onog istog Jovana koji je kazao i ovo: „Ako ti veruješ u Boga, to još ne znači da Bog veruje u tebe". ŽENA LOTOVA odlazi sa scene. Scena četvrta (Tekstl. Viripajeva) Komični kupleti proroka Jovana Pesme pred vama izvodi PROROK JOVAN, svirajući malu harmoniku. MUŠKA RUSKA: Ovo su reči proroka Jovana: „Svaki muškarac je makar jednom u životu probao". Eh, uzmem ja muškarca za ručicu, svučem mu majicu, odvedem ga u sobicu. Oh, u sobicu rusku, u perinu usku, Oh, sobica ruska, u perini cela guska. Oh, gusku očupali, u perinu perje potrpali. Eh, vodim ja muškarca mog do kreveta milog tog. Malo dole ja, malo gore on, upreh noge u plafon. Natežu se na perini uskoj, u zemljici ruskoj, Baš bih hteo znati ko će koga nadvladati.

Oh, ala mi ga dade, Eh, ala me spopade, Pokaza mi dika svoga strašnog bika. U kolibi ruskoj, na čaršavu ruskom, oh, dohvati me muški, sve onako, iz potaje, poleduški. Sutra ćemo on i ja, ko medveda dva, šetkati i guzove naše u vodici 'ladnoj merkati. Oh, koliba ruska svuda oko nas, svega ima, medovina, kvas. Zadade mi momak ruski udar očas, ne ostah mu dužan ja, sad od mene traži spas. Eh, vodim ja muškarca mog do kreveta milog tog, Svaki muškarac je makar jednom u životu probao a ruska je ljubav slada od šećera na svetu svog. Oh, u dečka mog mladanog od šećera je sladanog, petlić mili, klipi ć nevaljali, zvončić landaravi, niko nije od njeg' gladi, niko od njeg' mlañi! Eh, ruski baja, oh, Pavle Ivanovič, eh, s bradom gustom, oh, s brčinom tustom, na brčini kvas, rasturi me on za čas! Oh, na nozi mi ruske čizmetine, eh, sladi sam od svake curetine. Eh, uzmi mene, Pavle Ivanoviču, znam ja kompletnu tvoju priču! Oh, uzmi mene ti, znam te dobro otkuda si! Eh, uzmi mene ti, znam ja dobro otkuda si! Oh, uzmi mene, iz srca ti velim mog, znam ja tebe, Pavle Ivanoviču, ti si pravi ruski bog! Eh, Pavle Ivanovič, brada gusta lica toga, to je brada pravog pravcijatog ruskog boga. Oh, uzmi mene, ruski bože, uzmi sve što ti se može, uzmi mene čitavog, ti si pravi ruski bog. Eh, ja se prvo isturih napred, a sada je na tebe red. Drž' se sada dobro ti, moj mališa će da navali, udariću sitan štep, biće ovo provod lep. Gegaćeš se posle kao medved, kad stane na tanak led. Oh, zaskočiću tebe ja, njištaćeš mi ko kobila. Eh, Pavle Ivanoviču, tebi ja, meni ti, u prostranoj ruskoj kolibi. Ti si prilika božja, a prorok Jovan, to sam ja. Evo boga, a evo i proroka. To je prorok ruske svesti. Radi sve, osim onog što će dobro da ti se smesti!

Svaki muškarac je makar jednom u životu probao... Barem nešto... Scena peta (Tekst A. Velikanove) Na scenu se penje BOG. Obraća se publici. BOG: Dobro veče. Ja sam vaš Arkadije Iljič, zar me niste prepoznali? Kako se osećate? Nastavlja razgovor sa samim sobom. Evo, uzmi cvetove, sve ove cvetove što rastu po meni, I u meni, i na glavi, i u mojim očima, i u mojoj duši, I u mojoj pošti, i sve cvetove koji su u meni, uzmi. Evo ti, uzmi ih, sve moje cvetove, nek budu tvoji. Jer, ja te volim više od svega na svetu. A zašto ti mene voliš više od svega na svetu, Zašto, hteo bih da znam? Zato, što je u tome sav smisao moje ljubavi. Ti si Bog, i ja te volim više od svega na svetu, Jer je upravo u tome smisao moje ljubavi. Ti si Bog, to je smisao moje ljubavi, Ti si smisao moje ljubavi, i u tome je smisao. Aha. Zanimljivo, vrlo zanimljivo. A kako, Kako ti, zapravo, znaš da ja postojim? Da nemaš, možda, neke dokaze ili činjenice, Nekakve radiosignale ili, tamo neke, naročite šifrovane poruke? Da nemaš možda snimke? Imaš snimke s dokazima da ja postojim, Možda su to fotografije koje su uradili kosmonauti? Ili fotografije obožavalaca kosmonauta, imaš li podatke? Nekakve precizne podatke o tome da ja postojim? Imaš li nekakve podatke da ja postojim? Kakve podatke imaš, a? Nema nekih posebnih podataka, ne, Nekakvih naročitih dokaza ja, naravno, nemam, O tome ne može biti ni reči. Ali, ni drugi nemaju ništa slično, A, opet, podigli su crkve, Zašto bi ih dizali? Sigurno su se oslanjali na nekakve činjenice, dok su ih gradili, Bez ekagea i fotografija ne bi ih gradili, A, ako tada još nije bilo fotografija, Postojalo je nešto drugo, umesto fotografija. Na nešto su se morali osloniti, Ne bi oni tek tako počeli da grade po celom svetu, Koliko je samo para uloženo, niko to ne bi radio samo tako. Znači, nešto je postojalo, Nešto zbog čega su tolike crkve podigli I tolika čuda učinili? Toliko ljudi na svetu veruje, I to veruje bez i jednog naučnog dokaza, Bez ijedne činjenice, Bez ijednog ekagea, bez bilo čega, prosto, veruje. Pa, možda to za njih ima smisla, Njima je to što veruju nekakav smisao,

Možda im to, svima, iz nekog razloga treba, I da grade, i da ćuda čine, i sve ostalo, Možda, svakome od njih, i svima zajedno, sve to treba, Možda im, iz nekog razloga, to treba. A šta će to tebi? Postoji li nekakav povod što veruješ u mene i što me voliš, Bez ikakvih dokaza, bez ekagea, bez fotografija, Čak i bez podatka o krvnom pritisku, Kakvog smisla ima to što me voliš više od svega na svetu, I što veruješ da mene ima? A ja ću ti reći nešto o Ijubavi, to je moj odgovor, Ja ću ti reći da ljubav ne traži razlog I još ću ti dodati da je ljubav smisao svega što postoji, A smisao svega što postoji ne možeš spoznati. Nema takvog ekagea, ni talasne dužine Sto može zabeležiti smisao svega postojećeg, Ništa od toga, takve tehnike nema. To je sve tamo negde, krije se duboko, unutra, To se sve krije tamo negde, gde je srce, Ali ne ono spoljašnje srce, koje je unutra, Već ono unutrašnje srce, koje se ne vidi, Živi u nevidljivoj duši, koja živi u nama. Gospode, kakve besmislice, Gospode, Bože moj, Kakve besmislice! Ne mogu to da slušam, Glupo mi je ne samo da posmatram sa strane, već i da slušam. Ma nema nikakvog smisla ni u čemu što postoji, Bože, zar to nije jasno, slušajte, Nemojte me zasmejavati. Nema nikakvog smisla ni u čemu, ni u postojećem, ni u sveprisutnom, Ni u vodozemnom, ni u kopnenom, ni u podvodnom Ni u čemu nema nikakvog smisla, ni u čemu. I u meni, u tvome Bogu, nema nikakvog smisla, Jer ni mene samog nema. A ako me nema, naravno, I smisla nema u meni, To je čista logika, aritmetika, kao dva puta dva, Nema nikakvog Boga, veruj mi, to ti govorim lično ja, tvoj Bog. BOG odlazi sa scene. Scena šesta (Pravo pismo) Izvodi se ispred pozornice. Pismo Antonjine Velikanove Ivanu Viripajevu Zdravo, Ivane! U mojoj drami su dva lika, Bog i Žena Lotova. Ali, sigurno ste već shvatili, ja sam im dala konkretna imena. Bogu sam dala ime mog doktora, našeg zajedničkog poznanika, Arkadija Iljiča. Nema nikakve sličnosti s likom. Ipak, Arkadije

Ilji č se strašno smejao dok je čitao dramu, dopala mu se ova moja ideja. A u Bibliji, to vam je sigurno poznato, Lotova žena je bezimena. Ženu Lotovu (Lutovu), takoñe ne navodeći njeno ime, pominje i Kur'an: ,,Pa smo Mi spasili njega i njegovu porodicu, osim njegove žene. Ona je bila od onih koji su propali." Kur'an časni, sura VII, ajet 82, prevod hafiz Muhamed Pandža (prim. prev.). Jednostavno je spominju kao ženu Lotovu i to je sve. Odlučila sam da je nazovem svojim imenom. Zato se u mojoj drami Žena Lotova zove Antonjina Velikanova. S poštovanjem, Antonjina Velikanova, žena Lotova (Šalim se.) Scena sedma (Tekst A. Velikanove) Na scenu sepenju BOG i ŽENA LOTOVA. ŽENA LOTOVA: A ako ničeg nema, čega onda ima? Čega onda ima, ako nema nikakvog smisla, i, uopšte, ako nema ničeg, onda, šta postoji? BOG: Nema ničega. U tome i jeste stvar. Ni papira, ni srebra, Ni guščjih pera, ni golubova, ničeg nema. U tome je stvar. U tome je so svega, ničeg nema, So je u tome što čak i soli nema. ŽENA LOTOVA: Ne, to nije istina. Nije istina, ja znam da nešto postoji, Znam da nečeg ima. U svemu, svemu oko nas, ima još nečeg, Osim onoga što vidimo. Mesec to je još i nešto drugo. U stomaku noseće žene Osim ploda, ima još nešto. Žena zna još nešto drugo, Muž zna još nešto drugo, Dete zna još nešto drugo. Svaki je čovek makar jednom u životu probao. Svaki je čovek makar jednom u životu probao nešto drugo. Moj muž hoće od mene još nešto, Moj muž hoće od svojih kćeri još nešto. Moje kćeri maštaju o muškarcima i još o nečem. Ja znam i još nešto drugo, osim ljubavi. Ja volim to drugo. Osim ljubavi, znam i nešto drugo. Svaki čovek zna još nešto. Svi znamo da ima još nečeg. Mi vrlo dobro znamo da nećeg ima, Postoji još nešto. BOG: Gledam te, i mislim se nešto, pa ti i nisi takva glupača, zar ne?

Nisi baš glupača. Nisi prava pravcata glupača? Zar ne, pogodio sam, nisi baš totalna glupača? Pogodio sam u centar, zar ne? Nisi glupača, ti nisi glupača. Zar nije tako? ŽENA LOTOVA: Da, ja nisam glupača, znam da nisam glupača. Ja ne znam ko sam, ali da nisam glupa, to znam, Dobro ste pogodili, tačno u centar, da. BOG: A ako bi upitali ribu, da li je glupača, Šta bi nam riba odgovorila? A?! Sigurno, ubeden sam u to, riba će reći Da ni ona nije glupača, baš kao i ti. Da. Pitaj bilo koju ribu, da li je glupača. I svaka riba, čak i najgora ribaglupača, Odgovoriće da je pametna. Čak će ti i ribaprostitutka to reći. Reći će da je ona najpametnija ribaprostitutka na celom svetu. Ali, riba je glupava! U to ne treba da sumnjaš, I riba-prostitutka, I ona je, Ni u to ne sumnjaj. Riba, to je Sodoma i Gomora! A Sodoma i Gomora su glupost i prostitucija u jednom licu. ŽENA LOTOVA: Ne. BOG: Jeste, veruj mi. ŽENA LOTOVA: Ne! BOG: Da! ŽENA LOTOVA: Ja nisam glupača, ja samo ne znam ko sam, Ali sam sigurna da nisam riba koja misli o sebi kako nije glupa, A u stvari je prava glupača. Ja nisam kao ta riba. Ja nisam glupača, znam to. Sigurno nisam! BOG: Eto, i riba razmišlja kao ti. I riba, takode, ne zna ko je ona, Ali je ubedena da nije glupača. A, u stvari, ona je najgora glupačaprostitutka Iz Sodome i Gomore. ŽENA LOTOVA: Ne! BOG: Da! BOG i ŽENA LOTOVA odlaze. Scena osma (TekstA. Velikanove) BOG i ŽENA LOTOVA se penju na sccnu. ŽENA LOTOVA: Ne. BOG: Da. ŽENA LOTOVA: Ne. BOG: Da. ŽENA LOTOVA: Ne. BOG: Da. ŽENA LOTOVA: Ne. BOG: Da.

ŽENA LOTOVA: Ne. BOG: Da. ŽENA LOTOVA: Ne. BOG: Da. ŽENA LOTOVA: Ne. BOG i ŽENA LOTOVA odlaze sa scene. Scena deveta BOG i ŽENA LOTOVA se penju na scenu. ŽENA LOTOVA: Ne. BOG: Maštaš li o nečem? ŽENA LOTOVA: Da, maštam kako vodim ljubav s trojicom muškaraca. BOG: Osim voñenja ljubavi s trojicom muškaraca... Maštaš li još o nečem? ŽENA LOTOVA: Da. Maštam o sveopštem dobru i pravdi. BOG: Dobro. Drugo pitanje; Da li ti je umro neko blizak? ŽENA LOTOVA: Da.Pre pola godine mi je umro otac. BOG: Zvuči jeftino. Nadam se da je bio dobar čovek? ZENA LOTOVA: Da. On je bio zlatan čovek. BOG: A sada poñimo da raskopamo njegov grob. I pogledamo šta je u njemu. Da se uverimo, Hoće li blesnuti na suncu ono zlato? Reći ću ti i ovo: tek na dubini od dva metra pod zemljom, Covek pronalazi svoj istinski oblik. Raskopajte grob, pola godine star, I videćete šta zapravo, uistinu, znači čovek. Ti ćeš umreti i istrunućeš. I tvoje misli o seksu s trojicom, Pretvoriće se u damaravi kovit mesa i crva. ŽENA LOTOVA: Zato će se moj duh spojiti s večnošću, U tome i jeste smisao života. BOG: Duh, kakav duh? Da li biste mogli da mi opišete, kako izgleda, taj vaš duh? ŽENA LOTOVA: Njega je nemoguće opisati, moguće ga je jedino osetiti, Njega je moguće samo u magnovenju, u trenu, nazreti. BOG: U magnovenju, u trenu, možeš da nazreš raketu ili avion, A duh je slabašna uteha slabašnih Ijudi. Još jednom ti ponavljam; Raskopaj grob svoga oca i pomiriši, I onda ćeš, zaista, osetiti duh. I to će biti istinski duh tvoga oca. ŽENA LOTOVA: Nisu potrebne sve te reči, Moje pitanje je vrlo prosto: Šta da radim? Pauza. BOG i ŽENA LOTOVA odlaze. Scena deseta (Tekst A. Velikanove) So. Usoljena riba se ne kvari. Usolite sebe, postanite grumen soli. Pogledajte istini u oči. Shvatite moje reči, Osvrnite se na čitav svoj život,

I priznajte da ste riba i crv. Osvrnite se i pretvorite se u stub od soli. U soli nema truleži. Stubovi od soli mogu da stoje milione godina. So to je u stvari večni život. A sve ostalo je beskrajno dugačak dan prostitucije. Scena jedanaesta (Tekst. Viripajeva) Komični kupleti proroka Jovana Pesme pred vama izvodi PROROK JOVAN, svirajući malu harmoniku. DAN PROSTITUCIJE Hajde, podignite zavese. Ah, otvorite pendžere, pogledajte napolje! Pogledajte, šta se radi, hajde! U sobama, na sofama, na kredencu, na ćilimu, prostitucija, Divna prostitucija, igra, peva, vesela! Dan ]e prostitucije, kao Dan pobede. Dan je prostitucije, igrajmo, pevajmo, ne žalimo, u svakoj kući sve sveće zapalimo! Višeslojni seks, kao višeslojni život. Kao čisti sneg. Po pozivu, u hotelu, Analni, oralni, Ih, grupni, vaginalni, Svakom po volji, Smisao je svemu bolji. Ah, ljubav moju, Maricu, uzeh ja za nožicu. Ih, dobra mi je Marica, krasna joj golenica! Marica, narodna je umetnica, dve medalje dobitnica, danju spava, čarapice suši, noću skita i za kintu svima puši. Marica, srp i čekić, mesec i zvezdica! Ah, u domu su svakom Marica i Sonjica, Ih, praznik nam je, piju skupa lav i srnica. Ah, banjaju se generali, Ih, dan se prostitucije slavi! Marica mi pije s ñavolom žuti sok, bije soka snažan tok. Oranž dus iz tetrapaka, od Marice ñavolu se diže dlaka svaka. Ah, u domu su svakom Marica i Sonjica, ih, još i pride Dušenjka i Grušenjka. Ah, u domu je svakom, grupni i analni, lezbo, homo i incestni, navalni! Dan se prostitucije slavi, svega ima tu, sveci i pravedni, nek čekaju napolju! Ako voliš med, volećeš i smolu, ako jedeš šećer, uživaćeš i u rasolu. Hej, kuda ste pošli svi? Neko će u raj, neko u pakao, neko kod Marice u postelji da usni. Ih, to je sreća nova, devojče milo iz snova. Ah, kome mašta drema, o devojci može samo da sneva. Nema žene nema snova, a bez snova od praznika ostaće samo slova. Šta činite ljudi, recite mi vi? Ništa strašno, kupili smo kurvu, zezamo se slasno. Na ražnju je ispekosmo, krv joj mladu oblizasmo. Bockamo je nožem, seckamo strasno, orijentalne ćilime u rupice njene potrpasmo. Ortak mi je musliman, ja sam Jevrejin obrezan.

Slažemo se lepo sad dok kurvica izvodi sitan rad. Ih, bratstvo i jedinstvo prostitucije te, sve su kurve iste, baš su iste sve! Predrasude rasne, neka padnu, bre, sve su kurve iste, baš su iste sve! Dan je prostitucije, nek izmiri sve, baja rimski, a curice istočne! Ah, prodali smo sve ulaznice počasne, za taj divni, krasni pir, gde će curice ispuniti svaki ludi hir. O hlebu si sanjao pojedi ga. Vino ti je milo ispij ga. Marica je naša hleb i vino. Ko zatraži vina, hleba, prostitutka njemu treba. Ko zatraži, taj i dobiće, ko ne traži, ništa naći neće. Šta to nade tu? Pustoš, prah i prazninu. Ništa više i ne traži, ne postoji ništa do laži. Prazno, pusto, tražio si dubre, dugo, osim njega, nećeš naći ništa drugo! Scena dvanaesta (Tekst A. Velikanove) BOG l ŽENA LOTOVA sepenju na scenu. ŽENA LOTOVA: A ako nema ničeg, onda nema ni ribe. I Sodome nema, i Gomore, Ni prostitucije, ni glupača, ničeg nema, Ako, kako kažete, nema ničeg. BOG: Zato što sam uzeo vlažnu krpu i njome U glavi izbrisao sve brojeve i slike. U početku beše sve, I sve beše u glavi, A onda sam uzeo vlažnu krpu i izbrisao sve, baš sve, Sve do najmanjeg pojma, do poslednjeg predmeta, Dohvatio sam vlažnu krpu i sve izbrisao. Sve žitelje Sodome i Gomore Svu tu riblju prostituciju, čitavu sam je izbrisao. I ako je u početku i bilo nečeg, Sada nije preostalo ništa, ničeg više nema! Pogledaj unutrašnjost moje glave, tamo nećeš ništa naći. Zaista nema ničeg! ŽENA LOTOVA: To nije istina, nema tu ni trunke istine, Nemoguće je vlažnom krpom izbrisati sve što je u tebi, Ja unutra, unutra, u svojoj glavi, imam tako mnogo toga. Ko zna koliko brojeva i slika, I ribljeg ulja i mozgova, i muzike, Nemoguće je to, tek tako, jednim pokretom, izbrisati. Tim pre, što ja nisam baš takva glupača, za kakvu me smatrate.

Ja nisam riba, kao što vi, pogrešno, mislite. Možda, mnogo toga, što vidimo, zapravo i ne postoji Ali, ipak je nešto ostalo, nešto ipak postoji. Ubeñena sam u to, kao što ste i vi ubeñeni u svoje mišljenje. BOG: Stvarno?! To je vrlo zanimljivo, mislim, Što sve to imaš u svojoj glavi, Možeš li da mi navedeš neki primer? Recimo, na primer? ŽENA LOTOVA: Pitomac vojne akademije. Spazila sam ga krajičkom oka, Koračao je sa automatom cevi okrenute nadole, Kraj zidina Kremlja, Imao je šapku i oružje. Zapamtila sam ga. On sigurno postoji, sto posto sam sigurna u to da postoji. BOG: Možda postoji, a možda i ne postoji. Evo, sada uzimam vlažnu krpu I brišem tvog pitomca vojne akademije. Hop i nema ga više, nema ni zidina Kremlja, ni šapke, ni oružja. ŽENA LOTOVA: Ali, to nije sve što imam. Dobro, pitomac je izbrisan, ali ja imam Dokaze mnogih matematičkih teorema, I teorije nejednakosti. I sliku koju svake večeri vidim pre nego što utonem u san. BOG: Od sada je više nećeš videti, Jer, sve ću ja to vlažnom krpom, kao i pitomca, hop, I nema više svog tog ribljeg ulja u tvojoj glavi. ŽENA LOTOVA: Žutozelene mrlje. Razliveni akvarel. Žuto, razblaženo zelenim. To mi je najdraže, Bolje neka izbrišu mog oca, Te mrlje su mi draže od svega. One ne smeju da se izbrišu, Bolje neka izbrišu mog oca i svu njegovu rodbinu, Ionako će se medusobno potamaniti, Ali mrlje se ne smeju vlažiti vodom, To su moje najdraže mrlje, One su mi najdraže na celom svetu. BOG: I oca, i mrlje, te glupave mrlje, Samo ribe i prostitutke mogu da imaju mrlje u glavi! ŽENA LOTOVA: Ne, nemojte! Boleće me rastanak s mrljama, zašto? Zašto?! Ne shvatam, zašto?! Molim vas, teško mi je da se rastanem od mrlja, zašto?! One su mi najdraže na celom svetu. BOG: Ne smeš da voliš nekakve mrlje akvarela u svojoj glavi, Više od rodenog oca. To se ne sme.

ŽENA LOTOVA: Ne sme se voleti otac samo zato što je on tvoj otac! To je nepravedno, to je lažno. Oca i majku ne biraš, Ako te je majka izdala, ako te je izdala, makar jednom u životu, Ili ako je ona glupa i loša osoba, neću je voleti. Lepo ću se ponašati prema njoj i pomagaću joj do kraja života, Ali niko te ne može naterati da voliš majku samo zato što ti je majka! Ali, ja sam volela svoju majku, istina, Ona je otišla kolima vrlo daleko, A svog oca ne volim, nije mi žao što si ga izbrisao. A moje mrlje ne smeju da se izbrišu, Jer to su mrlje mog smisla! BOG: To je samo Sodoma i Gomora u tvojoj glavi, Ja ću, hop, krpom, i, nema više svog tog razvrata, Te „pederastije duha" u tvojoj ribljoj glavi. Hop! I ničeg više nema. BOG odlazi sa scene. ŽENA LOTOVA ostaje sama. BOG se vraća. (BOG se obraća publici.) A sada ću vam ispričati jednu priču koju je i Bog zaboravio, Priču o tome kako je Gospod bog stvorio prvog čoveka. A stvorio ga je, zna se, ne od vazduha, ili kosmičke prašine, Ne od vatre ili vode... ŽENA LOTOVA: Boli! BOG:... već ga je stvorio od gline... ŽENA LOTOVA: Boli me to što si izbrisao moje najdraže mrlje, to su bile mrlje mog smisla, A ti si ih izbrisao. Imala sam nekakav smisao, sada ga više nema. BOG: To nije bio smisao, bile su to samo skice, konture glupavog smisla. To su dan prostitucije i dan raspamećene ribe. A sada u tvojoj glavi više ničeg nema. BOG odlazi sa scene. ŽENA LOTOVA ostaje sama. ŽENA LOTOVA: Ima! Još nećega osim svega ovoga ima. Ima još nečeg! Ja ne bih nastavila da živim, kad ne bih znala Da osim ovoga još nečeg ima. Nije to bog, ni ñavo, ni duh, ni nauka, ni mistika, Nisu to čak ni osećanja. Ima, sigurno znam, osećam. I mnogi to znaju, ne svi ali mnogi. Boli me, strašno me boli to Sto si sve izbrisao svojom ribljom krpom. Moje omiljene mrlje, ali, Osim njih, ja imam i još nešto. Ima takvih ljudi, ne svi, ali mnogi, Koji znaju da na svetu ima još nečeg. To se ne može izbrisati. Ne može! U to se ne može gledati. Bog, koga nema, rekao je ženi Lotovoj, koja ne postoji: ,,Ne osvrći se, pretvorićeš se u stub od soli. Ne osvrći se, Tamo, iza tebe osim, s lica zemlje zbrisanih gradova, više ničeg nema". A ja hoću da pogledam! Želim da se osvrnem i pogledam. Ja znam da, osim sa lica zemlje zbrisanih gradova, Još nečeg ima. Samo zbog toga i živim, sred svih ovih gluposti, Jer znam Kao i mnogi, ne svi, ali mnogi, Da na svetu osim svega ovog, ima još nečeg. Zar vam se to nije desilo, Da odjednom, bez razloga, nahrupe suze i bol, Jurnu, tutnje unutarnjim srcem i unutarnjom glavom. Zar je potreban povod za prave unutarnje suze? Nije. A ako ćemo o tome ko je riba i glupan, onda, Recimo da je to onaj koji se boji da prizna da,

Osim ljubavi prema otadžbini, majci, Prema bogu i deci, na svetu postoji i još nešto više. ŽENA LOTOVA seda na pod, ostaje da sedi na sceni tako sama. Scena trinaesta (Didaskalija A. Velikanove) ŽENA LOTOVA sedi sama na sceni. Plače. To su suze pobednika. Scena četrnaesta (Tekst A. Velikanove) BOG se pridružuje na sceni ŽENI LOTOVOJ. BOG: Da možda nećeš da kažeš kako i u silovanju deteta, Osim bola i užasa, ima još nešto više? ŽENA LOTOVA: Da, ima nečeg. BOG: Možda i u praznoj boci, pored stakla i oblika, ima još nečeg? ŽENA LOTOVA: Da, ima nečeg. BOG: Možda, i u istini, osim istine, ima još nešto? ŽENA LOTOVA: U istini, osim istine, uvek ima još nešto. BOG: Da možda u Ijudima, osim gluposti i smrti, nema i još nečeg? Pauza. ŽENA LOTOVA: Ne. U ljudima, osim gluposti i smrti, više ničeg nema. Ali u samoj gluposti, kao i u smrti, U njima uvek ima još nešto. BOG: A šta misliš, ima li u meni još nečeg, osim mene? ŽENA LOTOVA: A kako bi ti samom sebi odgovorio na to pitanje? BOG: Želim da čujem odgovor od tebe. ŽENA LOTOVA: Odgovor na pitanje o sebi možeš da dobiješ jedino od samog sebe. BOG: Ne mogu da ga dobijem od samog sebe, jer mene nema. ŽENA LOTOVA: Siguran si u to? BOG: Jesam. Svojeručno sam izbrisao sebe u sebi. ŽENA LOTOVA: Znači, treba ti zavideti? BOG: Nemoguće, jer se nema kome zavideti. ŽENA LOTOVA: Da, nažalost, potpuno sići s uma, nije baš tako jednostavno. BOG: Praktično je nemoguće. ZENA LOTOVA: A tako želim. BOG: Sanjam o tome čitavog života. ŽENA LOTOVA: Kažu da se snovi ostvaruju. BOG: Ostvaruju se onima kojih ima, a onima što ih nema, nema ni šta da se ostvari. Mene nema i svi moji najlepši snovi su odavno prestali da postoje. ZENA LOTOVA: A ja postojim, i svi moji najlepši snovi su se odavno ostvarili. BOG: I šta osećaš? ŽENA LOTOVA: Čudnu prazninu. A ti? BOG: Potpuno isto što i ti. Pauza. BOG i ŽENA LOTOVA odlaze sa scene. Na scenu pada so koja prekriva pod. Scena petnaesta

(Tekstl. Viripajeva) Komični kupleti proroka Jovana Pesme pred vama izvodi PROROK JOVAN, svirajući malu harmoniku. RADIO USPAVANKA Spava mrtva žena mrtvim snom, a mrtvi muškarac ne spava. U kolibi jadnoj rida, plače, suza mu je puna glava. Plače, jer se ne smeje, a do smeha mu nije, jer mu suza za suzom bledo lice mije. Umrla je žena i spava, a muškarac mrtav, oči ne zatvara. Nikako da zaspi, usni, izdali mrtvaca nervi gnusni. More njega nesanica, suze, liju, kipte, niz bradu mu puze. Budan mrtvac sedi i radio sluša, iz radija zbori neka nepoznata duša. Na jeziku njemu stranom, napuni se grob izmaglicom plavnom. Od radiotalasa, zna se, brže kosa raste. Plače mrtav čovek u grobnici mračnoj u njoj leži žena mrtva, zakopana, na talasnoj dužini tačnoj, buja kosa kao trava zalivana. Od radiotalasa kosa se ustalasa. Mrtva žena spava, mrtvom čoveku, od dosade, od samoće, puca glava. Ništa se ne dešava, živeo si, ko da nisi. umreš, ništa se ne rešava, Nigde ništa ne jenjava. Ojha, mrtva žena na počinku tom, ojha, sneva ona večnim sankom. Ojha, čovek mrtav leže u grobnicu, ojha, večnu će on da lije suzicu. Svira radio celu noć i dan, radio bez kraja, svira, ne prestaje, od njeg' nema večnog smiraja. Pune su grobnice radiotalasa. Buja mrtvom čoveku kosa, raste mu čak i iz nosa, od inostranih talasa. A mesta nema za suze i snove, nema mesta za sitnice ove. Suze i snovi za bradu ga drže, oko vrata stegli i guše ga brže. Suze i snovi u ušima ječe, ne možeš se nikud od njih skriti, plačeš, spavaš, nemaŠ ništa preče, to je svaki danak beli, tako ćeš život provesti vasceli. Kažu posle plača da se lepo spava. A ja spavam, spavam, plačem, plačem. Zašto plače ova luda glava? Znam ja razlog, hoću priču da vam načnem. Slivaju se suze, snovi, niz obraze, mada razloga nema tuda da prolaze. Juče je umro čovek, danas se detence rodi. Eto cele tragedije, ničeg nema, a to Ništa sve nas vodi. Ženo, kurvo, zašto radaš? Zašto rañaš? Kurvo! Zašto, kurvo, na svet donosiš mrtve starce, rañaš, kurvo, smrti dobre znance, radaš decu, deca u grob ležu, da ugreju zemlji dance. Čemu sva ta patnja, zašto ova zloba, zašto sve to kad, izgleda, nema čak ni boga?

Ako nema onog i čeg' ima, čemu patnja, sve do groba, sve do groba, pa i posle toga? Mrtvac u dnu groba drema, teče vreme, smetnje nema. Dan za danom, leto će da smeni zima, trune telo, gozba crvima. Telo jede crv, izjede ga svog, dušu mirno jede nevidljivi bog. Nevidljiv je bog, radi šta hoće, ne da se bremenu, bog jede mrtvace, oglodane kosti baca vremenu. A vremenu su kosti tvrde. Spavaj, ženo, neću tvoje spavaj, čoveče, tvojom dušom koščatom niko neće gosti. Ojha, trunu kosti, duboko pod zemljom, ojha, trunu, pokrivene hladnom rukom njenom. Ojha, istrulila duše majke moje roñene, ojha, trunuće i moja, kad joj dode vreme. Ojha, jedva čekam i ja duša moja oko crva da se svija. Svira radio celu noć i dan, radio bez kraja, svira, ne prestaje, od njeg' nema večnog smiraja. Pune su grobnice radiotalasa. Buja mrtvom čoveku kosa, raste mu čak i iz nosa, od inostranih talasa. Ojha, jedva čekam i ja duša moja oko crva da se svija. Ojha, želja mi se ispunila prva, ojha, duša moja sad je telo crva! Ali ni u grobu spokoja mi nema, i crvi su slični našem bogu, smrdiš, truliš, stara to je tema, svejedno, onog što si hteo, nigde nema. A šta htedoh, ko to zna? Ko da zna, kad ne znam ni ja. Ja sam prorok Jovan. Prorok u zemljici svojoj, ne znam u njoj šta ću, ne znam gde ću. Ja sam prorok Jovan, ništa neću, umro sam i spavam, bolan, ne palite sveću. Scena šesnaesta (Originalna prepiska) Na scenu se penje ŽENA LOTOVA. Pismo Antonjine Velikanove Ivanu Viripajevu ŽENA LOTOVA: „Zdravo, Ivane! Dva dana sam radila i premorila sam se. Učinilo mi se da bi sneg, i ovo što radim, nekako mogli da oboje moj život. Ali nisam uspela da otkrijem onaj tajni smisao za kim svi tragaju. Dva dana sam ga tražila i umorila sam se. Gledam odozgo i vidim sebe kao majušnu priliku na komadu crvenog platna. I sama sam crvena. Moj život polako kaplje, ja stojim na komadu platna, i čekam. Rekli su mi stoj tu, i neka te gledaju. I evo me, stojim tu, i svi me gledaju, očekuju od mene smisao, a ja samo stojim, i to je sve. Stojiš, da svi vide kako to radiš. Kako ja to radim? Neka svi vide

kako ja to radim. Evo kako ja to radim. Stojim, i to je sve. Svi znaju o čemu se radi, ne treba trošiti reči. Zar je potrebno davati imena razlozima zbog kojih suze teku niz obraze i zbog kojih u nama liju unutarnje suze? Svi znaju razloge zbog kojih se život pretvara u morsku zvezdu. Svako ima svoj razlog za suze. Napisali ste mi da mojoj drami nedostaje fabula. I da je ona potrebna kako bi gledalac shvatio o čemu se tu radi. Ali, zar gledalac ne poima šta se s njim dogaña svakog dana? Zašto saosećati s nečim što se odigrava na pozornici; bolje bi bilo da se svi koji sede u sali saosećaju sa samima sobom. Ivane, fabula je iluzija smisla, a smisao je sam po sebi tragičan. Zar treba nešto da se dešava da bi se osetila tragedija? Pa zar mi ne osećamo šta se dešava? Svi mi znamo šta se dešava. Svima nam je poznato šta se s nama svakodnevno dešava. Nema razloga da se imenuju razlozi. Moj konflikt je u tome što nema razloga za patnju, a ja patim. Nastupiće trenutak ćutnje i neka svako odluči, sam za sebe, čemu i kome će posvetiti taj trenutak." Minut ćutnje. Pismo Ivana Viripajeva Antonjini Velikanovoj „Zdravo, Antonjina. Dobio sam kraj vaše drame, zaista mi se dopada. Ali, imam jedno pitanje: Antonjina, preklinjem vas, nemojte se ljutiti, ali Arkadije Iljič mi je nešto rekao o onom slučaju s kečapom. Molim vas da mi dozvolite da i tu epizodu uključim u dramu. Napisaću vam tu scenu, kako mi je opisao Arkadije Iljič, onako kako se zapravo sve i dogodilo. Tako će sadržaj biti moj, a forma objektivna, slažete li se?" Pismo Antonjine Velikanove Ivanu Viripajevu ŽENA LOTOVA: „Zdravo, Ivane. Ivane, sadržaj i nije ništa drugo do objektivna forma, mislila sam da to znate. Shvatam šta želite. Slažem se, učinite to. Ivane, ja sam vrlo, vrlo lukava." Iz izjave supruga Antonjine Velikanove (Zabeleženo na osnovu iskaza doktora Psihijatrijske klinike br, 2, Arkadija Iljiča) „Pre dve godine nestala je bez traga i glasa. Jedne noći, u gluvo doba, neko zvoni, muž otvara vrata. Ona stoji u hodniku, oblivena krvlju. Od glave do pete. On bolje pogleda, shvati da je to kečap. Uradila je to da je ne bi silovali. Učinilo joj se da nameravaju da je siluju. Zato se i polila kečapom, da odvrati od sebe siledžije. Onda je ušla u stan i zaključala se u kupatilu. Odbijala je da izañe. Muž je bio potpuno pometen. Na kraju je pozvao Hitnu pomoć. Ekipa je brzo došla. Ona je dobrovoljno izašla, izgledala je sasvim normalno. Počela je da razgovara s njima. A onda joj se učinilo da oni hoće da je siluju, potrčala je u kupatilo, oni su je sprečili da se ponovo zaključa, pružala je otpor, otimala se, vrištala. Na kraju su je savladali i vezali. Bilo je strašno." Pismo Antonjine Velikanove Ivanu Viripajevu ŽENA LOTOVA: „To je jedan vrlo čudan osećaj. Kao da ideš ulicom, a ulica nije ona ista. Ili, kao kad voliš čoveka, a ta ljubav nije ona ista. Ili, posmatraš sebe sa strane i shvataš da to više nisi ti. I sa svim ostalim stvarima je tako. Ulica zatvorena, na tabli piše 'Radovi u toku, a radova nema, ulica je sasvim u redu. Ili, spaziš Gruzina, on uhvati tvoj pogled i ti shvatiš da on želi nešto drugo osim tvog pogleda. Svuda, svuda nam preti nasilje, svuda, na svakom mestu. U kolima, i iza ćoška. Pod odredenim uslovima, drvo u šumi se pretvara u džina, a senka na zidu u pokojnika. Šta je to? Ja govorim jedno, a mislim drugo. Sve što sam sada rekla pročitala sam u knjizi, Ivane. Pročitala sam to u knjizi o šizofreniji. I o ulici, o Gruzinu, džinu i drvetu sve sam to pročitala u knjizi u kojoj opisuju moju bolest. Ja sam lukava, vrlo, vrlo lukava. Mi smo lukavi, vrlo lukavi, lukaviji smo nego što mislite. Mi vam za knjige možemo ispričati sve što želite da čujete i zapišete. Sta ste hteli da dobijete? Hteli ste da dobijete kečap umesto krvi, izvol'te. Pa ne

mislite valjda da sam se polila kečapom da bih se tako izbavila od uličnog nasilja?! Smešno. Ja uvek, stalno, svakog trena znam da kečap nije krv, svakog trenutka sam svesna da je nemoguće kečapom sprečiti nasilje. Da nije tako, čitav svet bi bio natopljen kečapom, a ne krvlju. Sve što govorim, pišem, sve to je uradeno zbog vas, zbog onih koji čitaju i gledaju. Samo da znate, lukavstvo me tera da i ovo pišem. Dok pišem, čini mi se da hodam. Ja hodam, hodam. I, na kraju, hoću da svima prenesete i ovo: ja sam već otišla vrlo daleko. ,,P. S. Ne dao vam Bog da vas samo jednom poseti Arkadije Iljič to je najstrašnija bolest od koje čovek može da oboli." Scena sedamnaesta (Tekst I. Viripajeva) Komični kupleti proroka Jovana Pesmepredgledaocima izvodi PROROK JOVAN, svirajući malu harmoniku. ARKADIJE ILJIČ Joj, kakav je taj Arkadije Iljič, joj, razvratnik, zloduh, u džepu mu uvek prava reč. A doñe Arkadije Iljič kad se ne nadaju, kad hoće da ode, neće da ga puste. Jaoj, Arkadije Iljič, stub svakog društva i veliki maher! Nateraće na igru i kljasto i ćopavo, i onaj bez nogu štakama će plesati. Živiš godinu ništa, drugu ništa, a treće dolazi Arkadi i tako će te razveseliti da će ti mozak nabreknuti. Jaoj, Arkadije Iljiču, majstor si svakom veselju, jaoj, Arkadije Iljiču, svaka ti šala para vredi. Ma, ti si, Arkadije Iljiču, mudonja pravi. „Letimo", veli, ,,na Mesec", a sam na Sunce zapucao. Ako ćemo pravo, pravi si šupak, Arkadije Iljiču. Bolje je loviti bele miševe u glavi nego s tobom leteti s jedne na drugu planetu. A ipak, Arkadije Iljiču, volim te, drag mi je tvoj razvrat. A bez takvih je dosadno, s tobom i doktori plešu oko nas, noseći vile i kazane. Aj, zavoleh te, Arkadije Iljiču, mada te se plašim. Skot si ti, Arkadije Iljiču, kakvog svet nije video, kako te samo volim, više od svih! Pravo si ñubre, jaoh, hvala ti za sve, udesi me. Pravi si gad, ubljuvak pravi, pozdrav ti šaljem, volim te, tako mi svega. Ah, dodi opet, igraćemo ponovo ništarije i jadničke, baš nam to lepo ide. Eh, Arkadije Iljiču... stoj! Hajde, izlazi napolje, Arkadije Scena osamnaesta (Tekst A. Velikanove) BOG i ŽENA LOTOVA sepenju na scenu. BOG: To sam ja, Arkadije Iljič. Kako se osećate? ŽENA LOTOVA: Niko sebe ne oseća. BOG: Nema veze, ja samo hoću da vam rastumačim ,,mit o čoveku od gline". ŽENA LOTOVA: Odlazite, Arkadije Iljiču. BOG: Ovo vredi čuti. Vrlo poučna priča. Jednom je Gospod napravio od gline malog

čovečuljka i udahnuo mu život. ŽENA LOTOVA: Odlazite, Arkadije Iljiču, molim vas. BOG: Ne mogu da odem, tek što sam stigao. Tim pre što, kako se kaže, nemam kud da odem. ŽENA LOTOVA: Arkadije Iljiču, idite u ku... BOG: Ne, moliću lepo, pričekajte malo. I, znači, Gospod je tog čovečuljka naselio na jedno predivno mesto, smestio ga je u beli, emajlirani nokšir. ŽENA LOTOVA: Ja vas ne slušam. BOG: Ima ko će da me sluša. A taj beli nokšir je ležao baš izmedu guzova džina po imenu Čeketalo. Izvinjavam se, ali otkud se tu stvorio džin? Odakle je došao, odgovorite mi? Otkud on, pitate se vi? Ako osim Boga i glinenog čovečuljka više niko nije postojao? Odgovaram: tog ogromnog džina, koga zovu Čeketalo, zapravo i nije bilo. On je postojao samo u mašti Gospoda. Samo u njegovoj mašti. On je bio u Božjoj glavi, unutar njegove glave, u mozgu. I upravo tamo negde, u dubinama Božjeg mozga, meñu guzovima džina, smestio se naš majušni glineni čova. ,,A gde se smestio sam Gospod Bog?" postavićete sasvim logično pitanje. ŽENA LOTOVA: Gotovo, počinje. BOG: A sam Gospod Bog se smestio ne tamo negde, na dubrištu, na dnu jezera Loh Nes, već se smestio na suncu. Da, da, na suncu. Glineni čovečuljak živi u nokširu, nokšir je medu guzovima džina po imenu Čeketalo, džin Čeketalo je u glavi Boga, a Bog na suncu. Eto, tako stoje stvari... ... a ako medu vama ima vernika a mislim da ih ima Zar nije istina da vi želite da se sjedinite s bogom A bog je sunce i znači treba odleteti na njega I zašto sedite tu na svojim mestima Brzo u rakete i tri dva jedan start a pet minuta Nije strašno leteti ni deset pa ni dvadeset Nisi se ni osvestio a deveti dan proñe i četrdeset i godina proñe Gledaš brzina sve veća i veća a Sunce sve bliže i bliže evo već je blizu peče Toliko da možeš sve svece da zazivaš svejedno kosa gori oči se tope Jarko svetlo zaslepljuje ništa se ne vidi šta se to dogaña Ja buktim kakav je to oganj sav sam u plamenu a ništa me ne boli Kakav je to oganj što gori a ne peće pa to je sunčani oganj U mojoj glavi jarko sunce u glavi izgara Spopala me od vatre sunčanica ništa ne vidim Nije trebalo leteti greška nije trebalo leteti trebalo je Jer ako ovde ostaneš načisto će te srediti ovde nije moguće ostati odvešće te Mora se odleteti mora se hitno jen' dva tri polećemo! ŽENA LOTOVA: Hej, vidite li ko nam je došao? Pa to je Arkadije Iljič, glavom i bradom! Jen', dva, tri, polećemo! BOG i ŽENA LOTOVA sedaju u rakete i odleću na Sunce. Drama Antonjine Velikanove se završava. Scena devetnaesta (Tekst I. Viripajeva) Komični kupleti proroka Jovana Pesme pred vama izvodi PROROK JOVAN, svirajući malu harmoniku. JA Ja Ruska žena Antonjina. Ja Prva Ruskinja kosmonaut. Pre mene,

Ruskinjekosmonauti su se zvale Valentina i Svetlana. Ali nisu baš Odletele u kosmos mnogo daleko. Ipak, )a nisam baš tako lako dobila dozvolu za letenje. Bolje reći, Ja Je još uvek Nisam dobila od nadležnih organa Zato što Ja Nisam profesionalni kosmonaut, već kosmonautamater, Što znači Leti kud hoćeš Ali samo Sa svog kosmodroma U svojoj raketi I za svoj račun. Ja Sam se obratila ruskim kosmičkim stručnjacima: koliko Para treba da bi se odletelo u kosmos za svoj račun? Zato što Nemam drugog izlaza, a da letim Moram. Ruski kosmički strućnjaci su mi rekli sumu, od koje Mije Potekla krv iz nosa, Ja Sada shvatam da kosmički turizam nije za moj džep, Ja Upadam u depresije, a to Povećava moj krvni pritisak do krajnjih granica. Sve u svemu Meni se desilo nešto tako... Meni se nešto desilo!.. Nešto, od čega ja... Od čega ja, zapravo, letim! Nešto, od čega sam počela da letim! Nešto, od čega sam ja, Antonjina Postala prva Ruskinja Antonjinakosmonaut, Ali! Ali, nije dovoljno što sam postala prva Ruskinja Antonjinakosmonaut, jer Ja Nisam htela da postanem samo prva Ruskinja Antonjinakosmonaut, Ja Nisam sanjala da budem samo kosmonaut, Ja Sam maštala da odletim na Sunce. Jer,

Ako već letiš, treba da letiš do kraja. A Sunce to znači leteti do kraja, jer Sunce I jeste kraj i početak svega. I sada Sada se moji snovi ostvaruju, jer, Meni se dogodilo nešto tako... Meni se dogodilo nešto tako... Što je omogućilo Da se moji istinski snovi A sanjam da odletim na sunce, I to su moji najdublji snovi, Da se ti snovi Sada i ostvare! PROROK JOVAN seda u raketu i poleće. Moskva, jesen 2004. godine