Ivo Andric - Pripovetke

Ivo Andric - Pripovetke

Put Alije erzeleza

Put Alije erzeleza je prva Andrieva pripovjetka objavljena 1918. i u okviru njegovog pripovjedakog opusa ostala je jedna od najznaajnijih. Ova pripovjetka prua izvanredne mogunosti da se vidi svojevrsni spoj nacionalnog i evropskog duha koji karakterie Andrievu umjetnost i da se osvjetli priroda umjetnikovog postupka u oivljavanju narodnih predanja.

Pripovjetka je nastala na temeljima proznih predanja o ranoj mladosti junaka muslimanske epike, u kojoj erzelez, suprotno onome u pjesmi, pojavljuje kao smjean i osjetljiv mladi. Ono to ovog junaka ini nosiocem crta ireg karaktera jeste podvojenost njegovog bia: erzelez je i tragian i smijean, a to je posljedica sloenosti njegovog lika i mjesta u svijetu, kao i promjenljivog osvjetljenja u kojem umjetnik neprestano pribliava i udaljuje njegovu intimu i opte ljudsku problematiku.

Pisac zgodno upotrebljava epitete i predikatske dodatke i smiljen redosljed rijei koji daje reenici boju i emocionalnost. Ritam umjetnikovog pripovjedanja je as stian i ravnomjeran, a as brz i nemiran. Tom skladnom izmjenom u ritmu Andri je uspio da ocrta ritam erzelezove duevnosti i moan ritam samog ivota.

Pripovjetka se sastoji iz tri dijela: erzelez u hanu, erzelez na putu i erzelez u Sarajevu. Ove avanture pobuuju misao o sukobu ideala i stvarnosti, o neodvojivosti ljepote i zla i o munom putu ovjeka do ene.Put Alije erzeleza (1920), prva Andrieva pripovetka koja je pisca na velika vrata uvela u knjievnost. Ostvarena je kao triptih, a ispripovedana sa stanovita sveznajueg pripovedaa koji, priajui o muslimanskom junaku Aliji erzelezu, koristi istorijske injenice i narodno predanje, legendu i fikciju. Glavni lik poznat je u folkloru kao veliki junak ije su odlike hiperbolisane i idealizovane u megdanu, enluenju i odevanju. Andrieva pripovetka nastaje kao parodija narodne epske pesme, postaje doslikavanje portreta i dovravanje prie o nekadanjem gaziji koga stiu umor i godine. Sve ono to su nekada u narodnoj pesmi bile viteke osobine junaka, u Andrievoj prii postale su erzelezove mane. Sve ono to je nekada erzeleza inilo uzvienim, sada ga ini smenim. Svi koji nisu smeli da priu njegovoj desnici i konju od megdana, sada teraju egu sa njim. erzelezove osobine postaju anahrone, a on sam ne moe da pokae svoju veliinu jer nema odgovarajueg protivnika. Ali ako Alija erzelez prestaje da bude junak u smislu epske pesme, on svakako ostaje tragini junak. Ne shvatajui sutinu sopstvene neostvarenosti, alei za stvarima koje nikada nee dostii, lepotom, eljenom enom, jer je i stvoren samo da eli, on upada u niz neugodnih situacija iz kojih izlazi ponien i ismejan. Vrhunac njegove traginosti dat je u poslednjoj sceni kada se naao na krilu jedine ene koju nikada nije poeleo, a uspeo je da stigne samo u njeno naruje. I tada, pun damara i nemira, lamentira nad svojom sudbinom: I ta ruka to je osjea na sebi, je li to ruka ene? - Mljeanka u krznu i somotu ije se tjelo, vitko i plemenito, ne moe ni zamisliti. Ciganka Zemka, drska i podmukla, a mila ivotinja. Gojna udovica. Strasna a prevejana Jevrejka. I Katinka, voe koje zri u hladu. - Ne, to je ruka Jekaterine. Samo Jekaterine! Jedino do Jekaterine se ide pravo! Andrieva slika Alije erzeleza i slika istoimenog junaka iz epske pesme odnose se kao uljani portret na platnu i crte olovkom. Pieva snana fikcionalna nadogradnja usmene legende i sama je to postala.Put Alije erzeleza je prva Andrieva pripovetka koja predstavlja nagli i neoekivani prelom, raskid sa stihovnom prozom Nemira i Ex ponta.Kada je re o kompoziciji, ova pripovetka predstavlja triptih. Prvi deo pripovetke erzelez u hanu objavljen je 1918. godine u asopisu Knjievni jug; drugi deo erzelez na putu objavljen je sledee godine u istom asopisu, dok je pripovetka u celosti tampana 1920. godine, kada se pojavio i trei deo erzelez u Sarajevu.U sreditu prie je drevni junak koji je stotinama godina iveo u narodnom predanju i usmenoj poeziji, pa se zbor toga postavlja pitanje istorijske i legendarne podloge pripovedanja. Poznavalje te ravni rasvetljuje stvaralaki proces, omoguuje da se uoi ta je pripoveda preuzeo iz tradicije, gde je odstupao od nje, kada i zato joj protivrei, ta dopisuje, ta i kako produbljuje i predstavlja u drugaijoj svetlosti.U literaturi se navodi vie istorijskih linosti koje su mogle posluiti kao ishodite ovom epskom junaku. U pesmama Alija erzelez preuzima mnoge osobine od dugih epskih junaka. Njegov konj je, na primer, krilat, kao i Pegaz u grkoj mitologiji ili konj vojvode Momila u naoj tradiciji. Prema predanju, erzeleza je podojila vila i tako mu dala nevienu snagu i na neki nain mitski status. U meanju razliitih tradicija i vremena, on je postao i pobratim Kraljevia Marka, ali i sin jedne sarajevske udovice i deli-Radivoja, odnosno, Novakovi Gruje junaka iz neto kasnijih hajdukih vremena.Moemo rei da ova Andrieva pripovetka nagovetava, zapravo, jedan znaajan pravac stvaralakog interesovanja za prolost u novijoj knjievnosti. To je knjievnost koja nastaje na nekoj istorijskoj, mitskoj ili legendarnoj podlozi, ali za razliku od istorijskog romana 19. veka, ona ne prikazuje prolost u romantinom svetlu, ve esto tei preispitivanju legendarnih motiva. Andriev knjievni postupak ima obeleja slobodnog i ironinog odnosa prema istorijskoj i legendarnoj grai. Glavni junak izloen je procesu ironine destrukcije. Andria ne zanima legendarna i junaka snaga ove linosti, nego njen drutveni i intimni ivot. Andri ne postavlja svog erzeleza na krilatog konja poput onog kojeg taj legendarni junak jae u narodnim pesmama. Andriev junak se pojavljuje na bijelu konju, krvavih oiju gde beli konj doarava oreol i dostojanstvo pobednika, i gde igra beline i krvi otelovljuje bivalentnu prirodu junaka koji ga jae. Ta igra boja nastavlja se i dalje u opisu konja i njegovog jahaa: crvene su kite bile bijelca po oima, a dugi, istim zlatom vezeni evkeni na erzelezu sjali su i poigravali na vjetru.U hanu je erzeleza doekalo utanje puno divljenja i potovanja: Pjesma je ila pred njim. On je nosio slavu mnogih megdana i snagu koja je ulijevala strah; svi su bili uli za njega, ali ga je malo ko vidio, jer je on projahao svoju mladost izmeu Travnika i Stambola. Pad legendarnog junaka u arenilo bosanskog sveta poinje ve onog trnutka kada erzelez sjae s konja. Kad sjaha i poe prema kapiji, vidjelo se da je neobino nizak i zdepast i da hoda sporo i raskoraeno kao ljudi koji nisu navikli da hode pjeice.Dominantna tema ove pripovetke jeste veiti ljudski nemir u tenji za osvajanjem nemogueg i apsolutnog. Taj nemir jo vie je potenciran erzelezovom usamnjenou poto je on junak, uzvien, nedostupan, mitoloki polubog ali u liku zdepastog, krivonogog oveka. Njega su snaga i slava uinili nesvakidanjim, nebeskim i usamljenim. Andri je erzeleza spustio meu ljude, uinio ga drugaijim i izuzetnim meu njima, pomalo demonskim, i time jo vie pojaao razliku izmeu njega i obinih ljudi. Izgledao im je isprva udan a potom smean kada su se njegovi neobuzdani i naivni prohtevi sukobili sa stvarnou.Nesrean, slavan i smean putujui onamo kuda ga vode njegovi mutni i strani nemiri, erzelez je prelazni oblik, prvi stepen deziluzije. Sredina u kojoj se naao predstavlja realno lice kasabe, to je onaj sitan svet koji sve obara u prainu i pokuava da podredi sebi.Za nekoliko dana je posve iezao arobni krug oko erzeleza; jedan po jedan pribliavali su mu se ovi bijelosvjetski ljudi s nesvjesnom eljom da se s njim izjednae ili da ga podrede sebi. A erzelez je s njima pio, jeo, pjevao i kockao se.Pisac je erzeleza uinio ovekom od krvi i strasti, sa jakim telom i oseajnom duom, i njegovu tenju za idealnim, za lepim ovaplotio u liku ene. U trenutku kada je ugledao lepu Venecijanku erzelez se zanio i, naravno, postao smijean.Nakaljao se i udario rukom po koljenu i dvaput viknuo za njom: Aman!Ovde imamo savreno jeziki pogoen nesklad izmeu strasti i kalja, tu je i udarac po kolenu koji izraava ljubavnu enju, kao i uzvik kojim se na turskom moli oprost, pomo ili milost.erzelez je planuo. On je skakao od same pomisli da se ti njeni zglobovi kre u njegovim prstima. Bol mu je zadavala ta njenost i ljepota u njegovoj blizini.erzelezova zanetost povod je za smeh i zadirkivanje koje se zavrava grubom alom i trkom u kojoj erzelez leti kao krilat, dok njegov protivnik Foak tape nogama na mjestu, a gledaoci se savijaju od smijeha. Namagareni erzelez se prizvao pameti i shvatio da sa njim zbijaju alu i neznajui ta da uradi, pravi rum i lom u hanu. U tom trenutku on se ponovo udaljuje od ostalih posetioca hana i postaje opasan junak iz kojeg progovaraju snaga i bes i od kojeg svi strepe.Bijesno i neodoljivo zaelje kaurkinju, da je vidi, da je ima, da zna na emu je ili inae da pobije i polomi sve oko sebe. I kad je tako, gegajui se umorno u bokovima i maui rukama, prolazio pored kapije, ukaza mu se najednom, pred zamagljenim pogledom, uvrh stepenica, iroka zelena haljina i bijel veo. On samo to jeknu i onako razgolien i uzrujan prui ruke put nje, da sa dva skoka dotri do nje, kad se zelena haljina lagano zanjiha i ieznu za sobnim vratima iza kojih se u jasno klju u bravi.ena je ovde vie privienje, neto to se da naslutiti ispod zelene haljine i vela. ena je skrivena, sporedna, nije linost, ve pokretaka snaga. Ona se javlja kao zlo privienje ili se tek da naslutiti iza zatvorenog prozora.Na kraju prvog dela erzelez nam se ponovo ukazuje u dvostrukoj svetlosti svog zanosa i svoje agresivne obesti. Dok gleda prozor one Venecijanke, zatvoren, hladan i zagonetan, kao enski pogled i ljudsko srce , u njemu se opet budi prohtev da ubija i vrea, tako da on die ruku i kune nedostinu ensku lepotu.Drugi deo triptiha erzelez na putu predstavlja novu, neto tamniju varijantu iste teme. U ovom delu pripovetke, na samom poetku, ne zatiemo erzeleza sjajno odevenog na belcu pred kojim pesma ide, ve gnevnog i bezumnog, istog kao na kraju prve prie. On je preskoio reku i podbio konja, tako da su imali svi binjedije i dambasi posla, dok on nije smio da u oi pogleda konju.Drevni epski motiv ljubavi konja i gospodara ovde izrasta prvo u sliku bezumlja u kojoj se ta ljubav gazi, a zatim se ta ljubav iznova potvruje, kao i erzelezova ovenost. U znaku njegove osionosti, pred kojom i on sam jo uvek preza, prolazi i njegov susret s onim papasom, kaluerom u kome trai i sagovornika i krivca za svoje ljubavne jade. Ova atmosfera osionosti, straha i bezumlja produbljuje se uvoenjem novih istorijskih linosti i legendarnih junaka iz muslimanskih narodnih pesama, brae Moria koji su pogubljeni 1757. godine u Sarajevu, kao odmetnici od vlasti i otomanskog poretka.Braa Morii sede i piju na urevdanskom teferiu sa erzelezom dok on zaneto posmatra Ciganku Zemku na ljuljaci. On zapravo gleda kako se pletu, viju i lepraju Zemkine dimije svaki put kad bi se ona digla i ocrtala gotovo vodoravno na nebu i vraala u strmom padu u dubinu. Ali, ovoga puta to veselje i dimije od dambasme to lepraju kao barjak i meaju se sa vrhovima borova i s vedrim nebom postaju zapravo bolest. Prvo e Ciganke zapevati o tome: Razbolje se erzeleze, aman, aman!, ponavljajui onaj isti krik za milou i oprostom, koji smo uli i od erzeleza kad je prvi put ugledao Venecijanku. Zatim e se u erzelezu javiti neko seanje koje e u pijanstvu postati kao neka stvarnost, kada erzelez pone da lovi Zemku u polumraku, sve dok ne padne u potok i pod rukama ne oseti blato. A zatim, pridigavi se iz blata, on e se dovui do sagorelog plasta sena i dozivati nedostinu lepotu: Zemko, rospijo vamo doi! erzelez je sada do kraja ponien i potpuno sam: nikog nije bilo, nikoga da pita, ni s kim da se bije . Kao da u ovim reima ponovo odjekuje njegov bes i njegova nedoumica sa kraja prve epizode, trenutak u kome nije znao ta da pone i na koga da udari.

Mustafa Madar

Jedna od najpoznatijih i umetniki najuspelijih Andrievih pripovedaka. Pripovetka je iz turskih vremena, mesta zbivanja su Doboj, Banjaluka i Sarajevo. Prvi put je objavljena 1923. godine. Ispripovedana je u treem licu, po anru je pria lika, a pripovedanje odmie linijom junakovog kretanja kroz prostor. Za razliku od pripovetke Put Alije erzeleza u kojoj je lik glavnog, epskog junaka dat na blago karikaturalan nain, Mustafa Madar doaran je na potpuno realistian, moglo bi se rei i naturalistian nain. Biografiju negativnog junaka pripoveda prati sa objektivizmom i distancom hroniara. Mustafa Madar je potomak stare i ugledne poturene madarske familije. Otac mu je rasturio porodini imetak tako da je Mustafi Madaru, posle deobe sa bratom, ostao samo deli nekadanjeg imanja sa neto mravih kmetova. U Sarajevu je uio medresu, potom se vratio u rodni Doboj, gde je iveo kao udak i usamljenik. U bitkama je izaao na glas kao junak, iz svake nove sve vei i vei. Nesmiren i edan krvi, on, meutim, polako silazi s uma, u snu ga proganjaju slike uasa koje je i sam inio. Zgroen, stalno ponavlja: svijet je pun gada. Posle bitke na Vrbasu, kraj Banjaluke, pod teretom snova i u drhtavici, vraa se u svoj dobojski ardak, ali ga mesto ne dri. Sedla konja i odlazi samo da bi negde otiao. Najpre u polju rasplai i izranjavi neke kiridije a potom ga put nanese i u katoliki manastir. Manastir je, meutim, zamandaljen, fratri su se na vreme povukli, glas o Mustafi Madaru iao je ispred njega. Odlazei dalje, susretne pored manastirskog groblja dva fratra i stane da ih kinji. Jednog od njih teko rani. Odlui da ih vodi u Sarajevo, da ih preda starom drugu Jusufagiu, bogatau i uvenu aljivdiji. Ranjeni i stalno bijeni fratar onemoa i on ih svrati u jednu naputenu pojatu ukraj druma. Legne da se odmori. Utone u san. Opet sanja teko, i trgne se. Fratar izdie ispovedajui se bratstveniku, a Mustafa Madar, u besu i maniji puca u njih. Izlee, dok ga prate stenjanje i samrtni jauci, i jae prema umi. Lee pod drvo i opet sanja. U snu se sukobi sa dva hajduka, dva brata Latkovia, i sa njima ena u crnini koju je obeastio u jednom pohodu. Budi se iz komara i jae dalje, prema Sarajevu. Na drumu, kraj hana, zaustavi ga Abdulselambeg, da zajedno prenoe, kako bi sutra zajedno uli u grad. U snu, vraaju mu se slike zlodela, silovanje muke dece sa Krima. Budi se u znoju, i poinje da pije. Slua Abdulselambegovo hvalisanje i na koncu, ne mogavi vie da izdri, zakrvi se sa njim. U mraku, u guvanju i pometnji, ubije bega. Jae, potom, kroz umu, gonjen utvarama koje mu se priviaju. Osvane iznad Sarajeva, umoran i izmoden, i nekako se svrati u neku kahvu, gde su Turci razgovarali o brutalnosti sultanovog izaslanika koji je doao da smiri stanju obezvlaenom gradu. Mustafa Madar, vas raskidan, tu priu sumanuto povee sa svojom milju da je svijet pun gada, i krtenog i nekrtenog, i pomislivi da su Turci krenuli na njega, mai se sablje. Obori jednog i, branei se, istra na ulicu. Tu ga skoli gomila. Nekako se istre i poe da bei. Oborio je zaptiju koji mu je prepreio put i nastavio da tri, uprkos tome to su sa svih strana kidisali na njega. Trei, i dalje uporno misli: svijet je pun gada, sve dok ga neki Ciganin, komadom gvoa ne pogodi u glavu. Pria se zavrava reenicom-poentom vrlo intenzivnog, simbolikog naboja: Progonitelji su pristizali.Anikina vremena

Anikina vremena (1931) spadaju u Andrieve due pripovetke. Ispripovedana je iz pozicije sveznajueg pripovedaa. Novela poinje priom o gaenju loze Porubovia i traginom kraju njenog poslednjeg izdanka, naoitom popu Vujadinu Poruboviu iz Dobruna, malog mesta iza Romanije. Prema popu Poruboviu parohijani su odmah, poto se zapopio, oseali izvesnu nelagodnost koja se nije mogla objasniti ni svetenikovom mladou ni nevetinom. Naravno oni nisu mogli odmah proniknuti u popovu prirodu koja je trajno obeleena seanjem na jednu raspusnu scenu u kojoj su uestvovali oficiri i ene a koju je on prikriven posmatrao. Pop Porubovi je, naime, mizogin i voajer, koji e svoje ludilo oglasiti jedne noi pucnjima na gumnu gde su parohijani razvijali ito. Zavravajui priu o porodici Porubovia, pisac e spomenuti i njenog znamenitog pripadnika, uvenog dobrunskog protu Melentija, a zatim i Anikina vremena, doba u kojem se pronevaljalila jedna ena, vlahinja, Anika. Anika je kerka pekara Marinka Krnojelca oenjenog enom iz mesta u kojem je odleao robiju, a koja je za stanovnike Dobruna uvek bila tuinka. Tako su kasablije doivljavale i njenu kerku, neuglednu, prerano izraslu devojicu. Kako esto biva sa Andrievim enskim likovima, iz takve nenaoite devojice jednog Bogojavljenskog jutra u crkvi pojavie se vitka beloputa devojka krupnih oiju. Cela kasaba bila je oarana neobino lepim Anikinim licem. Za nju se naroito zainteresovao Mihailo Stranac, mladi na poetku uspene trgovake karijere. I Anika se zagledala u njega pa je najpre poelo stidljivo razmenjivanje panje koje je postepeno postajalo sve otvorenije da bi se bez ikakvog jasnog razloga odjednom prekinulo. Pripoveda taj prekid tumai opisom prvog traumatinog Mihailovog ljubavnog iskustvo steenog sa handijkom koja je sa njim varala mua. Mladieva rana ljubavna pria prekinuta je na tragian nain. Posle svae mua i ene kojoj je Mihailo sluajno prisustvovao, handinica je ubila mua Mihailovim noem. Mihailo joj je pri tom pomogao. Mladi e dve godine posle toga na putovanjima pokuavati da zaboravi i handijku ali i Anikin mukli, teki glas, belo lice bez osmejka kao i urevdan, dan kada se Anika objavila i otvorila kuu mukarcima. Otada su se ene u kasabi mnogo ee molile pred ikonom i klele Aniku, i zato dobijale batine od mueva. Sinovi su dolazili u sukob sa oevima, a majke ih proklinjale zbog okapanja ispred Krnojeleve kue. Ostao je uven sluaj trgovca Petra Filipovca, najljueg Anikinog neprijatelja, koji je hteo da ubije svog najstarijeg sina Andriju upravo zbog noi provedenih u ozloglaenoj kui. Ratovao je sa njom i dobrunski prota zbog svog sina koga ene nisu nikada interesovale, ali koji je, kako to esto biva, sluajno nekim poslom otiao u Viegrad i tamo upao u drutvo koje ga je te noi odvelo u Anikine dvore da odatle danima ne izae. Dugo su se prenosile Anikine rei koje je poslala popu Poruboviu: Ti si proto dobrunski, a ja dizlija viegradska. Nurije su nam podeljene, i bolje ti je da ne dira u ono to nije tvoje. Ja se nisam ni rodila kad si ti preskakivao plot u Nedeljkovice, pa Nedeljko mislio da je jazavac u kukuruzu i umalo te nije ubio. I dan danas ti po udovikim kuama krpe mantiju. Ovo Anikino pismo govori kao da je ena na zlu glasu o svakome sve znala i kao da joj niko ba zbog toga nije mogao nita. A ugledni i snani popovski sin ubrzo bi odbaen kao i mnogi drugi i upravo kao i oni, mogao se videti kako skrhan i podbuo od pia ponavlja Anikine rei iz zauvek prolih ljubavnih noi. Ne manje skandalozan bio je i sluaj kajmakama, sina turskog pae koji je od majke Sokolovike nasledio ime i oholo dranje, a od oca vlast i bogatsvo. Otiao je posle mnogo albi kasabalija da sam stane na put zlu. Otiao je tada do Anike i jo mnogo puta kasnije. Jer on kao veliki poznavalac enske lepote nije mogao da ne vidi da je lepota te ene bila neto sasvim nesvakidanje, neto natprirodno. Zbog Anike e turski beg biti ranjen, zbog nje e dobrunskom proti paliti sveu pre vremena, a dobrunski mukarci zakljuie da enu treba ubiti raanjem ili batinama. Zbog nje e dva mukarca naroito patiti, svak za sebe i svaki na svoj nain, i to Anikin brat Lale i Mihailo Stranac. Maloumni pekar Lale je patio na svoj tih i srameljiv nain, a jedini ovek u koga se Anika jednom zagledala reio je da konano izvadi no iz rane koji je nekada handijka zabila u srce svog mua. Izjednaavajui Aniku i Krstinicu odluio je da traumu iz prolosti ve jednom prevazie tako to e otii u Anikine odaje. Ne zna se ko se osevapio kada je Anika naena mrtva pored minderluka. Ne zna se da li je to bio Lale koji se stideo sestre ili Mihailo koji je davno izgubio svoj mir ili bilo koji drugi mukarac iz Dobruna. Kako god, kao posle mnogih nesrea koje zadese kasabu, i sada je ona postala mirna kao pre Anikinih vremena. Lale je otiao nekuda put Uica, Mihailo na suprotnu stranu, sarajevskim drumom, mukarci su se vratili svojim kuama, a ene su nastavile da uvaju svoja ognjita. Pria o Aniki, o zlu koje nije veno i koje odlazi onako kao to i doe, preselila se u usmenu legendu ljudi toga kraja.Mara milosnicaMara milosnica (1931) jedna je u nizu Andrievih pripovedaka o kobnosti lepote i zlu kojem je njen nosilac izloen. Ispriana je iz objektivne pripovedake perspektive u za Andria uobiajenom treem licu. Mara je nesrena devojka koju je turski paa ugledao u pekari njenog oca i u njenom izvijenom telu - htela je da dohvati hleb sa visoke police - prepoznao demonsku fatalnost enskog principa. Posle painog neprikosnovenog nareenja da se to prelepo eljade dovede u njegove odaje, Mara, kerka turske nalonice, i sama to postaje. ivei odvojena od ostalog sveta, nedovoljno zrela da sagleda svu kobnost svog poloaja i propast do koje e doi posle painog odlaska, Mara se navikavala na gospodarevo prisustvo i njegove obiaje. udan paradoks izlae pisac sukobom fratra Grge Martia i Veli-pae. Fratar se tobo brine za duu zalutale ovice iz stada i mui nesrenu, neuku devojku priama o paklu u koji e otii njena dua. Veli-paa, iako ovek druge vere, umoran od ivota, koji nee biti spominjan po dobrim delima, nareuje fra-Grgi da ne dira njegovu robinju. Tako e Mara neoekivano nai vei mir u kui turskog pae nego pod okriljem crkve kojoj pripada.

Ali kada Veli-paa napusti grad i sa sobom povede svu sluinad i ivotinje, on nee povesti jedino Maru. Sluge, i pai drage rajske ptice i divlje make, nezamenljivi su, a uloga nalonice i onako je uvek namenjena nekoj novoj lepotici. Ostajui bez sklonita, Mara tek tada saznaje kakav je, u stvari, svet. Veli-paa je pokuao da zbrine devojku dajui je Pamukoviima, u jednu od bogatijih hrianskih kua. Tek e tamo Mara shvatiti koliko mranih nagona, nesrenih pria iz prolosti, udnih obiaja, krije ta tobo ugledna porodica i koliko zla moe ovek oveku naneti. Sluajui prie mlade neveste Pamukovia, Mara nemo posmatra skrivene scene iz ivota kune eljadi. Njen krhki telesni i mentalni sastav nee izdrati no u kojoj je napada Pamukovia zet i u kojoj prvi put zaista biva suoena sa sobom. Nesrena napadaeva ena, odvodei pijanog mua piti: Treba ti turska nalonica. Od tog trenutka Mara prestaje da raspoznaje svet oko sebe. Posle izvesnog vremena raa mrtvo roene i sama umire. Sledi pripovedaev komenatr dat u formi odgovora na pitanje itaoca iznenadno uvedenog u tekst prie. Opisujui zavrnu scenu u kojoj sluga Pamukovia, sahranjujui Maru, kroz suze kae: Sahranili smo bojeg anela pripoveda sugerie da su bia poput Mare milosnice sudbinski, unapred osuena na propast u negostoljubivom i zlom svetu.

Nobelova nagrada

Izraavam kao svoju najvecu elju da se pri dodjeljivanju nagrade ne uzima u obzir nacionalna pripadnost kandidata, to znaci da se nagrada dodijeli najzaslunijem, bio on po porijeklu Skandinavac ili ne.

Alfred Bernhard Nobel, Pariz, 27. novembra 1895.

Neposredno uoci donoenja odluke Nobelovog komiteta o laureatu iz oblasti knjievnosti za 1961. godinu, vodeca vedska izdavacka kuca Albert Boniers objavljuje u izvanrednom prevodu slavistkinje Gun Bergman Andricev roman Na Drini cuprija, a ubrzo potom i Travnicku hroniku, Prokletu avliju i dva izbora pripovedaka.Andriceva naklonost i vezanost za skandinavske pisce bila je, po sopstvenom svedocenju, naglaena jo iz mladicskog doba. Visoko je cenio Strindberga, Selmu Lagerlef, Harija Martinsona i Ejvida Jonsona.

Ta obostrana vezanost podigla je most koji je nau knjievnosti nau zemlju na najlepi nacin povezao sa dalekom vedskom, njenim narodom i neobicnim jezikom.

Odluka o izboru laureata Nobelove nagrade iz oblasti knjievnosti doneta je 26. oktobra 1961. godine. U najuem izboru su, pored Andrica, bili i engleski pisci Lorens Darel i Grem Grin, Amerikanac Don tajnbek i Italijan Alberto Moravija.

Sacuvana je serija fotografija nacinjenih toga dana u Andricevom stanu u Beogradu, u Proleterskih brigada 2a (danas Spomen-muzej Ive Andrica, Andricev venac 8). Susreti sa novinarima, fotoreporterima, dacima, prijateljima i kolegama piscima oznacili su pocetak praznicne atmosfere koja ce potrajati puna dva meseca. Sami knjievnici su prvi izrazili radost i cestitali, medu njima Erih Ko i Miodrag Bulatovic, a svoje prve utiske povodom nagrade Andric je podelio sa novinarima i clanovima Udruenja knjievnika, na konferenciji za tampu, u Francuskoj 7. Njegova prepiska sa Gun Bergman, na relaciji Beograd Stokholm, bila je vrlo iva. Andric je bio pun pitanja u vezi sa pojedinostima i ceremonijalom svecane dodele nagrade, duine govora koji je trebalo da odri, ali i o toaleti svojoj i svoje supruge Milice Babic-Andric, to je sve cinilo obiman i ozbiljan deo predstojecih obaveza.

U pismu Gun Bergman od 17. novembra, Andric joj javlja da je tekst govora zavrio: 2. Ja cu na banketu procitati, na francuskom jeziku svoj govor u kom cu izraziti svoju zahvalnost i saoptiti nekoliko refleksija o pripovedanju i pripovedackom delu uopte. Sve to nece trajati nikako vie od 15 minuta, moda neto manje. Mislim da ja ne treba da drim nikakve duge govore osim toga. Tekst je vec spreman, pokazacu Vam ga cim dodemo.

Andric je u Stokholm otiao 5. decembra, u drutvu supruge Milice. Svecana ceremonija dodele Nobelovih odlicja za 1961. godinu u oblasti medicine, fizike, hemije i knjievnosti, odrana je 10. decembra u raskonoj dvorani Koncertne palate vedske akademije. Dr Anders Esterling, clan Akademije, je Andricu prilikom urucenja nagrade rekao:... Veliko je zadovoljstvo za vedsku akademiju da u Vama nagradi jednog vrednog predstavnika onog jezickog podrucja koje do sada nije bilo predstavljeno u listi nagradenih. Sa izraajem naih iskrenih cestitki, ja Vas molim da primite ovaj znak pocasti iz ruku njegovog Velicanstva Kralja...

Ivo Andric se potom obratio svojim govorom na francuskom O prici i pricanju (tekst govora je kasnije objavljen u godinjoj publikaciji Nobelova nagrada u izdanju Nobelove fondacije, a nalazi se i u okviru njegovih Sabranih dela).

U Spomen-muzeju Ive Andrica u Beogradu, u stalnoj izlobenoj postavci, nalaze se fotografije, pozivnice i programi protokola, raspored mesta za sedenje na svecanoj veceri priredenoj na dvoru vedskog kralja, kao i sama Nobelova nagrada.

Ona se sastoji iz tri dela: Nobelove medalje, Nobelove diplome i dokumenta Skandinavske banke o novcanom iznosu Nobelove nagrade.

Nobelova medalja je delo vedskog vajara i gravera M. Erika Lindberga. Na aversu je bareljef utemeljivaca nagrade Alfreda Nobela, a na reversu bareljef mladica koji pod lovorom slua i zapisuje pevanja muza. Ugraviran je stih iz VI pevanja Vergilijeve Eneide, na latinskom: Kako je slatko videti ljudski ivot oplemenjen pronalascima. Medalja je od zlata, promera 60,5 mm.

Diploma Nobelove nagrade se sastoji iz dva dela, i osim osnovnih podataka o nobelovcu i sastavu Nobelovog komiteta, sadri jo i odluku o dodeli nagrade sa obrazloenjem. Ispisana je zlatotiskom na pergamentu kairanom na dasci presvucenoj plavom koom.

Andric se 17. maja 1962. godine obratio Savjetu za kulturu NR BIH u kojem saoptava svoju odluku da 50% dinarskog iznosa primljenog na ime Nobelove nagrade poklanja u svrhu unapredenja bibliotekarstva.

Andricev program boravka u Stokholmu je tih decembarskih dana bio ispunjen posetama i susretima sa clanovima Nobelove fondacije, studentima i profesorima Slovenskog instituta Univerziteta u Upsali, sa Georgom Svensonom, direktorom izdavacke kuce Boniers; Andric je 13. decembra ucestvovao i na tradicionalnoj svecanosti Dan Lucija, u Gradskoj kuci u Stokholmu gde je krunisao najlepu devojku, kraljicu svetlosti, a 16. decembra je otvorio izlobu posvecenu velikom indijskom pesniku Rabindranatu Tagori.

Neke od pojedinosti o tim svecanim danima sacuvala je u secanju i u svojim dnevnickim zapisima Milica Babic Andric, Andriceva supruga. Kao dugogodinji kostimograf Narodnog pozorita u Beogradu, i licnost istancanog duha i irokog obrazovanja, ona je svojim kroki crteima i uocavanjem detalja ostavila trag o Nobelovoj nagradi koji je impresionisticki nov, sve i nadahnut.

Svetla Nobelove pozornice blistaju do dananjeg dana na naim prostorima i u naoj knjievnoj batini. Premda Ivo Andric nikada nije voleo da govori o sebi i da se o njemu govori van konteksta onoga to je pisao, sa zahvalnocu i potovanjem se secamo priznanja kojim je on osvetlio i osvetlao nau knjievnost, duh, istoriju i jezik.

U knjizi Istorija i legenda, u okviru Sabranih dela, objavljen je tekst Andricevog govora O prici i pricanju, u kome on, izmedu ostalog, kae:

Stoga bih eleo da teite ovog kratkog izlaganja postavim, kao to je po mom miljenju pravo i umesno, na razmatranje o prici i pricanju uopte. Na hiljadu raznih jezika, u najraznolicnijim uslovima ivota, iz veka u vek, od drevnih patrijarhalnih pricanja u kolibama, pored vatre, pa sve do dela modernih pripovedaca koja izlaze u ovom trenutku iz izdavackih kuca u velikim svetskim centrima, ispreda se prica o sudbini covekovoj koju bez kraja i prekida pricaju ljudi ljudima. Nacin i oblici toga pricanja menjaju se sa vremenom i prilikama, ali potreba za pricom i pricanjem ostaje, a prica tece dalje i pricanju kraja nema. Tako nam ponekad izgleda da covecanstvo od prvog bljeska svesti, kroz vekove prica samo sebi, u milion varijanata, uporedo sa dahom svojih pluca i ritmom svoga bila, stalno istu pricu. A ta prica kao da eli, poput pricanja legendarne eherezade, da zavara krvnike, da odloi neminovnost tragicnog udesa koji nam preti, i produi iluziju ivota i trajanja.

Moda je u tim pricanjima, usmenim i pismenim, i sadrana prava istorija covecanstva, i moda bi se iz njih mogao bar naslutiti, ako ne i saznati, smisao te istorije. I to bez obzira na to da li obraduju prolost ili sadanjost.

: 1961.

, , , , , . , , .

, , , , , , . , , . . , , , .

: .

, , , , ? , , , . . . : ! , , .

, , . , , , , , , , . , , . , , , , . , , , . ? , -, ? , ? , , , , , , , ; , . , , , , . .

, . , , , . , ? , , . . . . , , , . , . : .

, , , , , , , .

, ? , , : ? . , , .

, , : Cogitivi dies antiquos et annos aeteornos in mente habui. ( ).

, .

, , , , . . , ; , , . , , . , ; , . , , , , , . , . . , , : .

PAGE 15