BIBLIOTEKA L E G E N D E

M O Š A P I J A N EOMILJENI ČIČA JANKO

GORNJI MILANOVAC 1973.

B I B L I O T E K A L E G E N D E

Pripremio :IVO MATOVIC

Direktor:ALEKSANDAR LAZAREVlC

Odgovorni urednik: RADMILO-LALE MANDIĆ

Uređivački odbor:RADMILO-LALE MANDIĆ, MILIJAN JEREMIĆ,

STANISLAV VUKELIĆ I IVO MATOVIĆ.

Korice:ALEKSANDAR SM ILJANIĆ

Tehnički urednik:STANISLAV VUKELIĆ

Korektor:SVETLANA JOVANOVIĆ

Izdavač:NIP DEĆJE NOVINE,

Gornji Milanovac, Takovska 6

Štampa :KULTURA,

Beograd, Makedonska 4

B I B L I O T E K A L E G E N D E

„Lik Moše Pijade ostaće u vječitoj us­pomeni naših naroda i služiće kao uzor mla­dim generacijama. Njegova smrt za nas je nenadoknadiv gubitak. Malo je tako sve­strano obdarenih i razvijenih komunista medu nama. Za takav jedan individualni ta- lenat teško je danas naći zamjenu. . . “

(Tito, 1957)

Moša Pijade (Ciča Janko)

Kao što je svaki narod nerazlučno vezan za svoju istoriju, tako je i Moša Pijade bio ličnost neodvojiva od svojih naroda, od nji­hove borbe. Bio je čovek koji je u ostvare­nje istorijske misije radničke klase utkao čitav svoj život; ličnost koja je stvarala istoriju svojih naroda.

(Iz knjige „Moša Pijade i njegovo vreme“)

PRVA KIČICAMlađi sin trgovca Samuila Pijade, Moša, još kao osnovac

je voleo da crta krovove rodnog divnog beogradskog kraja Dor- ćola, gde je rođen 4. januara 1890. Za Dorćol su pesnici govorili da će „trajati dotle dok Dunav teče kraj njegovih temelja**, a Moša je voleo da slika svoju strmu, kaldrmisanu ulicu u kojoj se rodio i u kojoj je odrastao. Tu ljubav mu je udahnuo još i stariji brat David, koji je često uveče, kada su sedeli u sobi, pričao mališanu o svetu umetnika, o „večitom istraživanju ne- istraženog**, što je snažno privlačilo dečaka. A kad je David 1901. otputovao u Beč, na studije, Moša mu je, kao učenik prvog razreda gimnazije klasičnog smera, pisao: „Ne tražim ništa od tebe, kupi mi samo njihove slike. . . “ Ubrzo će David poslati paket iz Beča, što će biti „najdraži poklon** — unutra je bila hrpa divnih umetničkih monografija.

Sad je Moša čitao studije o slikarstvu ,i o neobičnim sud­binama slikara, i to do kasno u noć, razmišljajući o njima, o sebi. Noć je najvišeo voleo, jer je danju, kako se kasnije prisećao, morao da uči „dosadnu** algebru, da na sve gleda utvrđeno, tačno, bez unošenja sebe. Tek je nedelja za Mošu bila osveženje, „pravi život**: rano ujutru, dok su ostali dečaci iz ulice još spa­vali, odlazio je na Dunav i tamo negde, iza osamljenih platana, skicirao u bloku ribarske straćare, oronule barake, razapete mreže.

Mladi slikar je u trećem razredu gimnazije kupio masne boje i pokušao da njima dočara potkrovlja Dorćola. Danima je stajao na prozoru svoje dvospratne kuće u kojoj je na spratu bio stan, a u prizemlju očeva trgovina manufakturnom robom. Crtao je dok na kraju nije otkrio da to „ništa ne valja**. Boje su u njegovim rukama ispadale neposlušne. Onda se opet vra­tio olovci i bloku.

VUNDERKINDU petom razredu gimnazije Moša je počeo bezvoljno da

uči. Govorio je prisnijim drugovima da ga pritiska i guši tišina školskih časova, a jednog dana je pokupio knjige i banuo kod oca, u trgovinu:

— Ja ne mogu tamo više!— Gde tamo? — upitao je starac, čudeći se.— U školu. Tamo se samo uči, a ne radi. Ja hoću i da ra­

dim, da slikam.

Uglednom dorćolskom trgovcu je ova sinovljeva strast bila poznata i ove reci ga nisu iznenadile. Ipak, naviknut da decu smišljeno upućuje u život, ali i da ih pusti da sami žive, nije mogao odmah da shvati dečakovu maštu. Bio je u nedoumici, zamišljen, pomalo i zabrinut. Pa će:

— Dobro, ali i za slikara se mora učiti?!— Znam, i učiću! — spremno je odgovorio sin.Starom Samuilu se svidela ta sinovljena samouverenost

i već uleto 1905. ga je ispisao iz gimnazije i prebacio u Umet- ničku — zanatsku školu.

Ubrzo je Moša i novoj školi imao zamerke: protestvovao je što im profesori ne daju žive modele, nego su sve morali da rade „umrtvljeno", u gipsu. Njegov nastavnik je pokušavao da ga odvrati od toga:

— Umetnost je disciplina, ne može se preko noći postati slikar! Strpljenje je potrebno.

— Da, ali ne strpljenje pod staklenim zvonom — rekao je Moša. Umetnost je sloboda!

Razočaran, napustio je i tu školu. Stigao je kod novog maj­stora slikara gde je dobio da crta žive modele, a uskoro i da masnim bojama radi pejzaže Beograda. No i odatle će ubrzo u svet.

Onako nemirna duha, sa štafelajem preko ramena, u šesna­estoj godini, odlutao je u svet- Time je odbacio želju za udob­nošću i komforom koji mu je pružala porodica i stigao — u Minhen.

U Minhenu, velelepnom gradu na reci Izaru, na domaku romantičnih alpskih jezera i tamnih brežuljaka, početkom ovog veka je bio centar male kolonije slikara iz Jugoslavije. Tu se mladić sa Dorćola, uplašen velegrada i svoje odgovornosti, opet upisao u pogrešnu školu — kod privatnog majstora čijeg se znanja i umeća ubrzo zasitio i već posle godinu dana zakucao na vrata Državne akademije likovne umetnosti, kod znamenitog profesora Angela Janka. Uputio se pravo u dekanat, gde ga je činovnica dočekala dosta neljubazno:

— Profesor danas ne prima stranke!— A sutra?— Ni sutra. Zauzet je slikanjem!Moša joj onda priđe bliže i dovitljivo reče:— Znate, ja sam stranac. Donosim mu važnu poruku iz

Pariza.Čuvši raspravu u sobi, profesor izađe iz ateljea i obrati

se mladiću:

SLIKAR

Moša Pijade u narodnoj nošnji kad mu je bilo 5 godina (sa i bez crnogor­ske kape)

— Pomenuste Pariz! Od koga dolazite?Moša se zbuni, ali mu odmah priđe i poluglasno objasni

razlog svoje laži. Iznese mu svoju želju da uči u njegovoj školi, da je zbog toga došao čak iz Beograda, da natrag n.će živ. Profesoru se dopala mladićeva upornost. Okrenuo se činovnici i naredio:

— Upišite ga!Onda se okrenuo presrećnom Moši:

10

— Sutra počinju časovi!Odmah se istakao svojom darovitošću: samo za dva sata,

slikajući model ženskog akta, prekrio je bojama dvometarsko platno, zbog čega su ga kolege nazvale „brzi slikar". Njegova su platna uvek bila puna sočnog kolorita i svetlosti, pa će kas­nije stari profesor Angel, čuven kao autor scena iz lova i freski na zidovima Parlamenta, govoriti:

— Nisam se prevario kad sam, gledajući kako taj mladić radi, pomislio da je vunderkind.

Profesor je bio nestabilne prirode, nije voleo da dugo raz­govara. Osećao je kod svojih đaka izvestan nihilizam, izvesnu zabludu mladih, koji su negirali sve — i stare i nove galerije.

11

U malom Beograđaninu, pak, otkrivao je druge crte: želju da sazna tajne starih umetnika »oduševljenje za Van Goga i Go- gena, za uzdržljivost Kurbea. ali i neskrivenu težnju da prihvati i oproba moderne struje, pre svega impresionista.

DOBROVOLJACJugoslovenski slikari u Minhenu su mahom bili preispoljni

boemi i kadgod bi imali koji groš više sastajali su se u popu­larnom restoranu ,,Simplicisimus“, gde su se hranili, a posle ručka započinjali duge bučne razgovore o slikarstvu i svim gra­nama umetnosti. Moša se rado družio sa zemljacima, mada je bio staložen i tih. Onako suvonjav i bledolik, on je govorio poluglasno, bez želje da se nameće, ali i bez namere da se preda. Toga će se kasnije sećati jedan od njegovih savremenika:

— Samo kad se u debatama odlazilo predaleko, kad je to ličilo na uništenje slikarstva uopšte, na očigledan nihilizam, onda se i on mešao u oluju.

Baš zato što je takav bio, Moša je u sedamnaestoj godini, kao jedan od najmlađih slikara te kolonije, izabran za sekretara đačkog udruženja Jugoslovena, budući da je, kako su đaci go­vorili, „bio socijalno najzreliji za akciju**.

Kada su i Minhen zapljusnule vesti o nasilju Austro­ugarske monarhije u našoj porobljenoj Bosni, Moša je počeo da pakuje svoje stvari.

— Kuda odjednom? — pitali su ga naši đaci.— U brda! Zar da ja slikam dok tamo krvare?!Prijavio se odmah kao dobrovoljac, ali nije otišao, jer se

grozničava pretnja odgađala: velike sile su još pripremale glavni pakao rata.

Živeo je i sam boemski, zalazéci u zadimljene minhenske krčme, slušajući reći pesnika, upoznajući se sa slikarima. I stalno je priželjkivao da opet odluta u svet, da traga ponovo za neis­traženim, da vidi Pariz, sretne njegove slikare, doživi slike o kojima je sanjario, da zakorači na originalne puteve.

BRETANJSKI DORUČAKStigao je Moša 1909. u Pariz, željan novih saznanja

i stežući u džepu ono malo franaka što je dobio od oca iz Beo­grada. I sa prvim majskim suncem i sa ostalom slikarskom bulumentom izvukao se iz potkrovlja na Monmartru i krenuo u zagrljaj Seni, tražeći kutak za sebe i motive za svoje prve slike iz prave postojbine najboljih umetnika. Ali ga je život grubo

12

ošinuo: dobio je pismo od roditelja iz Beograda da im je trgo­vina pala pod stečaj i da mu više ne mogu slati ni franka. Grubi uočiratni dani doveli su i trgovca Samuila Pijadu do prosjačkog štapa. Zbog toga je Moši bilo teško i preteško: on u naponu stvaranja, a nema za šta da kupi ni boje za svoja platna!

U nedoumici da li da ostane u Parizu, ili da se vrati u Beograd, Moša se odlučio za sasvim treće: spakovao je štafelaj, strpao u zavežljaj nešto stvari i odeće i uputio se u seoce Pon-Rean, u Bretanji. Našao je tihi kutak u ovoj modroplavoj prirodi- među kamenim brežuljcima, smestivši se u skromnu gostionicu „Šartije", pored plahovite reke s bistrim virovima.

Gostioničar, ljudina ogromnih šaka, raširenih ruku je do­čekao omalenog namernika sa pasošem stranca. I već sutradan ujutro mu je za doručak na plehanom poslužavniku doneo lonče vrela mleka, kuvana jaja, sveže prženu ribu, tanjir butera i dosta voća. Ali se Moša, ushićen bojama onog što je bilo na poslužavniku, odrekao doručka. Hitro je postavio štafelaj, za­ključao se u sobu, i, ne osećajući više omamljiv miris ribe i mleka, uzbuđeno radio do prvih zvezda. A onda je umorno raširio prozore, nepomično gledajući svoje platno, pitajući se: da li je uspeo? Slika doručka na poslužavniku, koju je video pred sobom, bila je njegovo prvo dovršeno delo — „Mrtva pri­roda". Tada je seo i večerao!

Kraj stare napuštene vodenice na virovima Vileme. Moša će, samo za mesec dana strpljivog rada, završiti još pet uljanih slika- Tada je imao tek 19 godina. A onda će dobiti kratko pismo iz Pariza, u kome su ga dvojica njegovih drugova, siromašnih studenata, koji su živeli pod teškim uslovima u Latinskom kvartu. moliti da im pomogne:

„Ostali smo odjednom bez prebijenog groša. Doslovno, gladujemo u ovom lepom Parizu. Ti si nam poslednja nada. Aman, dolazi ovamo što pre i spašavaj. Ne plaćaj tamo nikome ništa. Ostavi stvari u zalog i smesta kreči. Ne brini se, čim od kuće dobijemo pare — odmah ćemo to odavde urediti, časna reč!“

Osećaj drugarstva i socijalne-bede studenata, koji su bez groša lutali svetom, željni nauke, nadvladao je strast mladog slikara. Reči u pismu iz Pariza ovog puta su bile jače od duše umetnika. Ne razmišljajući mnogo, Moša je spakovao neke svoje slike i druge stvari, ostavio ih u maloj sobi „Šartijea", zajedno sa paletom i štafelajom- i otišao već iste noći, krišom, da ga gostioničar ne opazi, u Pariz. A te slike će, nažalost, sve propasti i Moša će ih kasnije, zajedno sa svojim prijateljima, uzalud tražiti na tavanu krčme u Bretanji, a srce ga naročito vuklo da nađe svoje prvenče „Mrtvu prirodu".

U rano proleće 1910. Moša je morao da napusti grad umet­nika. Pre toga je pokušao da dobije neku skromnu stipendiju, ali kako nije uspeo napustio je Pariz i krenuo za Beograd. Sada je sve bilo drugačije nego ono ranije, u ranom detinjstvu.

13

Sada je u sobici na Dorćolu živela cela porodica. Sada čak ni Dorćol, ni njegov Dunav, nisu bili kao nekada lepi, jer su rodi­telji jedva sastavljali kraj sa krajem. Uto se i Mošina želja da i dalje živi kao slikar raspršila: stigao je samo da izradi dva auto-portreta i pejzaž sa Čubure nazvan „Labudov šanac“.

Paletu je morao da napusti- Od slikarstva je mogao da živi jedino onaj ko je radio kič-portrete prema fotografijama, koji su uvek nalazili kupca u beogradskoj čaršiji. Mladi Moša, stras­tveni umetnik, ljubitelj delà velikih svetskih slikara, i pored svih materijalnih nevolja nije hteo da se odrekne svog talenta i prihvati se ponižavajućeg položaja za pravog umetnika.

NOVINAR „MALOG ŽURNALA”Ujesen 1910. Moša se, da bi preživeo, prihvatio novinar­

skog posla. To mu, istina, nije bilo teško, jer je još u gimnaziji ispoljavao smisao za pisanu reč, težnju da javno, preko štam­panih stubaca, iznosi svoja osećanja, svoje shvatanje života. Uz to, učinili su svoje i boravak među radnicima u minhenskoj koloniji, a zatim zaključci o društvu do kojih je sam došao čita­jući knjige i gledajući otvorenim očima u oči zbilji, u kojoj je jednima omogućavano bogaćenje, a drugima samo glad i stra­hovanje. Sve ga je to nateralo da dublje razmišlja o ljudima. Razumljivo, on se opredelio za one koji su štitili slabije, siro­mašnije, zbog čega nije mogao da bira redakciju. Morao je da se zaposli u „Malom žurnalu", listu kojeg je vodio privatnik.0 tome listu će Moša novinarima ,,Borbe“ pričati gotovo posle pet decenija:

..Bio je na glasu po tome što je donosio sve moguće intrige1 spletke i ucenjivao ljude, pa je zbog takvih „vesti" imao i mrežu dopisnika po unutrašnjosti. Oni bi satima znali da dre- žde skriveni kraj udovičkih kuća da bi videli ko tim ženama dolazi noću u posetu, a onda bi javljali takve vesti redakciji, koja je od njih pravila skandaloznu hroniku."

Moša Pijade u Lepogla- vi 1934.

14

Zaposlivši se u „Žurnalu", gde je gledan popreko, dobio je tesnu, zagušljivu sobu i najnižu platu. Zbog toga je, kako pišu njegovi biografi Slobodan Bosiljčić i Dragan Marković, morao ne samo da piše, nego i da prevodi feljtone sa stranih jezika, da crta karikature i tako, koliko-toliko, unosi svoja miš­ljenja i stavove u list. Vlasnik je, inače, imao čudna merila. Kada bi mu saradnici doneli rukopise na pregled, on ih obično nije čitao nego ih je najpre stavljao na dlan i tako merio, kao da želi da utvrdi kolika je njihova težina.

No, i u takvoj redakciji Moša nije bio sasvim sam: imao je istomišljenike i prijatelje, koji su kao i on želeli pravo- isti­nito novinarstvo, čiji će motivi biti socijalne teme, a ne skan­dali građanskog društva. Njihov otpor dugo je bio oprezan, ali kada su dva urednika iz lista morala da odu u Balkanski rat, vlasnik više nije imao kud: morao je redakciju da poveri Moši. Ubrzo zatim, on je doveo nekoliko studenata u list i za kratko vreme „Mali žurnal" je izmenio fizionomiju i svojim političko- -socijalnim temama stekao ugled kod publike i povećao tiraž. Tada je, pored pozorišnih recenzija, počeo da piše i političke uvodnike, u kojima je oštro i otvoreno propagirao jugosloven- stvo i otpor Austro-Ugarskoj.

— Vi se igrate državom! — usprotivio se jednoga dana vlasnik, kada je Moša objavio članak o borbi za nacionalno jedinstvo. — Zar ne vidite da to draži Ugarsku?

— Zar su Vam to oni prigovorili? — ironično je upitao Moša.

— Ne oni, ali u ministarstvu se ljute — nervozno je uzvra­tio vlasnik.

— Tako znači! Nacionalno jedinstvo žulja ministarstvo, a ne samo Ugarsku! Pa što mi to, zaboga, niste rekli!

Uvidevši da je rasprava o tome suvišna, vlasnik je otišao, ali je uskoro dao otkaz „neposlušnom uredniku". Moša se onda zaposlio u „Novom vremenu", a zatim je tri meseca uređivao list revolucionarnih krugova „Pijemont".

NASTAVNIK U OHRIDUU Mošinoj duši je- i pored sve darovitosti za novinarski

posao, živeo slikar, živela želja za paletom. Zbog toga će napu­stiti radno mesto saradnika „Pravde" i zaputiti se, ujesen 1913, u Ohrid. Prihvatio se posla honorarnog nastavnika crtanja. Privlačili su ga ljudi tog kraja, atmosfera tek oslobođene varoši od Turaka, njeno jezero dubokih voda, freske na zidovima ma­nastira, hladovina čempresa i stare ulice.

Ambiciozni slikar spakovao je u svojoj sobici slikarski pribor, oko 200 crteža, 40 platna i nekoliko gotovih slika, a zatim

15

Moša Pijade: Autoportret, ulje 1926. rađen u Kaznenom za­vodu u Sremskoj Mitrovici

je seo u voz. Prtljag je poslao „gepekom". Ali, umetnik ni ovog puta nije imao sreće: umesto slikarskog pribora i slika, Moši su železnički činovnici u Bitolju isporučili bale sa seljačkim gunjevima i opancima. Uzaludna su bila nastojanja da pronađe izgubljeni sanduk. Morao se pomiriti da radi s pastelama: rano ujutro, pre časova u školi, slikao je sa balkona hotela u kojem je stanovao pejzaž Ohridskog jezera.

Kada se u leto 1914. osećalo da je rat blizu, vojska je rekvirirala hotel za bolnicu, pa se nastavnik Moša morao seliti. To se dogodilo tako što je jednom predveče ušao u hotel i na vratima svoje sobe zatekao natpis: „zarazno odeljenje". Upi­tao je vojnika na ulazu:

— Tu mi je ostala jedna slika, znaš li gde je?— Kakva slika?! — začudio se ovaj.— Pa, tako, vidi se jezero na njoj.Vojnik ga je onda odveo do tavana, odakle je izvukao sliku.— Je li ova? — upitao je.Moša je razočaran zastao, gledajući dugo u mrlje i tragove

cokula na njoj. Zatim je rekao:— Da, ona je to bila!U predvečerje rata zaputio se k rodnom Beogradu.

KELNER U ĆUPRIJISrbija je zaratila sa Austro-Ugarskom, ali je, posle sjajnih

početnih uspeha i pred brojčano i tehnički jačim neprijateljem — morala popustiti. Pred silom. A kad su moćni topovi maršala Makenzena počeli da potresaju Beograd, Moša je, zajedno sa srpskim vojnicima, krenuo k jugu. Prvo se s vojskom zadržao u Kruševcu. Tu je morao da ostane nekoliko dana, jer mu se drug s kojim je pošao na put razboleo od tifusa, a on nije hteo da ga napusti. U međuvremenu, trupe su otišle dalje, a nepri­jatelj je okupirao ćelu unutrašnjost. Više nije imao kud iz obruča, a znao je da su pred njim sada teške godine ropstva. Ubrzo je iz Kruševca otišao u Ćupriju, gde se zaposlio Kao kel- ner u hotelu „Central".

U Ćupriji je doživeo jedan neobičan susret s grupom zat­vorenih socijalista koje je Austrija premestila iz Beča na peri­feriju ovog gradića u dolini Morave. Onde im je omogućeno i povremeno kretanje po varoši, tako da su internirani socija­listi dolazili katkad i u „Central". Među njima se nalazio i Filip Filipović jugoslovenski student koji je ranije živeo u Rusiji, gde se upoznao s idejama ruskih socijalista i postao lični pri­jatelj s Lenjinom i njegovim saborcima. Moša je Filipa upoznao u kafani, znatiželjno slušajući njegove razgovore o radničkom pokretu i budućnosti socijalizma. Kuvao mu je kafu i sprija­teljio se s njim, a kasnije će ga pobliže upoznati kao prvu ličnost jugoslovenskog komunističkog pokreta.

2 MoSa P i ja d e 17

Posle nekoliko meseci provedenih za šankom u Ćupriji, Moša se opet prebacio u Beograd. Čuvši za njegov dolazak, neki novinari su ga potražili. Jedan mu je odmah rekao:

— Čekamo te već dugo. Gde si se sklonio?— Zašto? — upitao je Moša, znajući za promađarsku ori-

jentisanost tog svog „kolege".— Pa da dođeš u redakciju!— Koju, kad ja ne znam da pišem — na nemačkom! —

odvratio je i otišao bez objašnjenja.Opet su ga tražili da radi u okupatorskim novinama. Zato

je morao da se skloni iz Beograda.

FIRMOPISAC U VALJEVUUoči rata osiromašena porodica Samuila Pijade se prese­

lila u Valjevo. Onde je najstariji sin David bio profesor, a naj­mlađi — lekar. Kad je rat počeo David je pošao na front, a najmlađi Samuilov sin, lekar, teško se razboleo od pegavog tifusa, dok je stari trgovac preživljavao svoje najteže dane. K njima će Moša stići ujesen 1915, posle povratka iz Ćuprije ali tako osiromašena porodica, još u ratnoj oskudici, nije mu mogla pomoći kao slikaru. Naprotiv, on je morao njoj da pomaže. Zbog toga se viče nije mogao kolebati između prave umetnosti i umet- nosti po narudžbini. Iskušenja u koje su ga stavili bolest brata i iznemoglost oca bila su suviše teška da bi se dvoumio. Za­jedno sa još jednim slikarom on je svakog dana odjutra odlazio u čaršiju i ispisivao firme, čiji su vlasnici tih dana oživeli trgo­vačke poslove sa vojskom.

Dok je tako slikao firme u varoši jednom je Moši prišao njegov „kolega" zaposlen u mesnoj upravi, i zajedljivo ga upitao:

Lik Moše Pijade sa jed­ne od dopisnica koju je Par ija rasturala u na­rodu (dok je bio na

robiji).

18

— Je li- bre, otkad dobar slikar postade loš zanatlija?Uveče je porodični prijatelj, inače službenik u opštini, do­

šao Moši i savetovao mu:— Bolje je da što pre napustiš Valjevo, jer se u čaršiji

već zucka o tvojoj socijalističkoj opredeljenosti.— Šta se zucka? — interesovao se Moša.— Raspituju se iz policije o tebi. Pitaju — da li si ti onaj

što je pisao u novinama.To je bio razlog da nepoželjni slikar otputuje već u pro-

leće 1916. iz Valjeva u Bitolj, gde će provesti kratko vreme. a zatim se, preko Kraljeva, vratiti rodnom Beogradu-

UREDNIK SLOBODNE „PRAVDE”

Ratni vihor se polako stišavao. Austro-Ugarska vojska, koja se povlačila s juga, zaglavila je u glavnom gradu Srbije, preba­cujući desetkovane trupe preko Save. Slikara, koji je i sada krišom negovao svoja osećanja prema umetnosti, mučila ie jedna druga, rodoljubiva misao: kako da saopšti narodu, preko novina — poraz neprijatelja?

Ta ga je misao progonila, njoj se svake noći i svakog dana vraćao, zamišljajući slobodni primerak „Pravde", dok je u maloj sobici na Obilićevom vencu, noću i iza zamračenih prozora, radio skice za kompoziciju i litografske crteže za ilustraciju „Buna na Dahije". Tu je, iako pod teškim uslovima, uspeo da završi i auto-portret s japanskim lutkama, dok je noću prevodio istaknute francuske satiričare Rablea i Molijera, a pisao je i opširnu studiju o našem vajaru Meštroviću.

Ideju o prvom slobodnom primerku „Pravde" počeo je da ostvaruje krijući se od okupatorske vlasti. Noću je pisao članke, a ujutro ih je slagao na mašini u zapečaćenoj štampariji šaljivog lista „Đavo" koja se nalazila u kući gde je stanovao. Slog je čuvao u podrumu zgrade, čekajući pogodan čas da to što je složio štampa i da ljudima u ruke. Kada su se u jesen 1918. godine u Beogradu već začuli prvi topovski pucnji srpske vojske koja je nadirala s juga, Moša je počeo da štampa list, okrećući sam staru flah-mašinu, koju su novinari ranije sakrili. Tada se šalio govoreći:

— Svi jure u jednom pravcu, odakle pristižu komitske čete, a ja u suprotnom, zajedno sa Austrijancima, da bi što pre stigao u štampariju!

Beograđani su tada doživeli pravo oduševljenje: još se Austro-Ugarska pešadija nalazila kod Zemuna, a na ulicama njihovog grada već su se čuli povici prodavača novina, Koji su delili primerke „Pravde". Na prvoj stranici lista, sa datumom

19

19. oktobar 1918, Moša je pod naslovom „Ispunjen zavet“ i mo- toom da je „danas u 10 časova srpska vojska ušla u Beograd*', pisao o oslobođenju glavnog grada dotad okupirane Srbije. A u komentaru „Između dva broja — 24. septembra 1915. i 19. oktobra 1918.“, mladi publicista piše:

„Kako ćemo moći poslužiti svom pozivu na ovakvom par- četu hartije. Izostavljati, čekati! Ali, šta se može izostaviti kad ništa nije za izostavi janje, a zar je malo bilo čekanja dok smo imali samo list austrijske policije**.

Prvi put na poleđini „Pravde** publika je tada mogla pro­čitati i fusnotu: „Odgovorni urednik M- S. Pijade, Kosmajska 60“.

SPREMNOST NA ŽRTVELenjinova Oktobarska revolucija uzdrmala je Evropu. Vre­

nje se osećalo i u Beogradu. Zemlja je oslobođena, stvorena je velika država, ali u njoj slobode za narod nije bilo. Mladi ured­nik „Pravde** od početka je dolazio u sukob sa cenzurom. Od- bivši da potpiše novi kurs „Pravde**, odbio je da služi i režimu, pa napušta redakciju, ali ne i novinarstvo, već pokreće „Slo­bodnu reč**, pored komunističke štampe tada najnapredniji list u zemlji. Iako još nije bio postao član Komunističke partije, Moša uređuje list po direktivama partijskog vodstva i u člancima oštro napada vladu zbog socijalnih nevolja, jer fabrike su zamrle, blizu devet desetina radnika je lutalo ulicama bez posla i hleba, špekulanti su zgrtali bogatstvo, a sve je to izazivalo nezadovolj­stvo naroda. U Beogradu su se čak vojnici i oficiri jedne jedinice stavili na raspolaganje Partiji. Mnogi žandarmi su se takođe kolebali. U „Radničkim novinama** od 26. novembra 1919. jedan od žandarma je napisao članak pod naslovom „Pismo žandar- mima od žandarma**:

„Drugovi žandarmi! Otvorimo oči da ne ostanemo slepi za navek, da ne budemo sluge parazita i raja razne gospode. . . Setimo se da smo i mi na Solunskom frontu davali svoje živote, mada smo bili prezirani od oficira i vojnika, jer častan čovek danas prezire buržoaskog plaćenika — žandarma . . . “

U takvim prilikama, Moša je pisao u uvodniku prvog bro­ja „Slobodne reči“ :

„Raskrstili smo s tradicijama našeg političkog života. Što treba da umre — neka umre! Narodno predstavništvo živi je dokaz kako su naše političke stranke preživele i koliko tonu sve dublje u svojoj sopstvenoi rugobi. Naš narod je bez kompasa. Pokret za društveni preobražaj zahvaća ceo svet. To nije pokret „nacionalan** nego ga takvim prikazuju klase protiv kojih je uperen. Mi, šaka mladih, hoćemo da damo po dužnosti svojoj skroman prilog. Kao što smo bili tumači narodnog nacionalizma tako hoćemo da budemo i tumači čovečanskih ideala**.

20

PRIJEM U KPJU januaru 1920. Moša Pijade je primljen za člana Partije,

a odmah zatim je postao sekretar partijske organizacije „Du­nav" u Beogradu. Pola godine kasnije, na Vukovarskom kon­gresu KPJ, on je delegat i, zajedno sa ostalim jednomišljenicima, borac za revolucionarnu partiju, protivnik svih neprijatelja u krilu Partije, koja je onda brojila preko 60.000 članova i od koje je narod očekivao revolucionarnu akciju.

Zemlju zahvata val nemira, a režim odgovara hapšenjima, usvajanjem „Obznane" kojom je K PJ stavljena van zakona, a sva njena imovina konfiskovana, uvođenjem zloglasnog „Zakona o zaštiti države", na osnovi kojeg će se dve decenije vršiti ne­čuveno nasilje nad komunistima i svim naprednim ljudima.

21

U svim tim događajima Moša se borio bez predaha, hrabro, javno, u novinama, osuđujući i „Obznanu** i „Zakon o zaštiti države** bacajući se kamenom na policijske činovnike i izdajice radničkih interesa.

Godine 1921. uhapšen je, baš na osnovi „Zakona o zaštiti države**, ceo Izvršni odbor KPJ. Odmah je formirano novo ru­kovodstvo u koje je ušao i Moša, sa zadatkom da radi na stva­ranju nezavisnih sindikata. Na taj način je trebalo okupiti rad­nike u legalnoj organizaciji, čiju će delatnost usmeravati ko­munisti. Moša je osećao značaj tog pothvata za jačanje jedinstva i klasne svesti radnika pa je, posle strpljivog povezivanja raz­bijenih radničkih saveza, uspeo da u oktobru 1921. u Beogradu stvori Nezavisne sindikate.

Moša Pijade prvih dana po izlasku sa robije (16. IV 1939.)

22

Svestan snage pisane reči i njenog značaja za pokretanje ljudi u revolucionarnu akciju, publicist, novinar i borac Moša Pijade pokreće 15. novembra 1921. i sindikalni list „Organi- zovani radnik44, u kome, maksimalno se koristeći svim legalnim mogućnostima koje je dozvoljavala cenzura, propagira političku liniju KPJ. Uskoro zatim, ponovo je počeo da uređuje i „Slo­bodnu reč“ koja je takođe predstavljala organ Partije. U tom listu, pod naslovom „Nasilje-demokratije", on piše:

„Nikada nisam bio sentimentalan, pa neću ni ovom prili­kom to biti. Fraze su izlišne, neka govore fakta, a ko njih ne razume — taj nema građanske svesti.

„Slobodna reč“ pojavila se u vremenu iznimnih zakona. Ona se bori protiv reakcije, ali strogo pazi da se o izlišne zakone ne ogreši. Ne iz straha od kazne. Nego zato da ne bude ugušen njen glas u javnosti.

To se režimu ne sviđa. Sa zabranom dva broja, policija nije imala sreće. Sud je obe zabrane poništio. Brukati se dalje takođe nema smisla, makar da se listu čini materijalna šteta. Ali režim traži ma koji način da nestane „Slobodne reči“. I na­lazi, tj. policija misli da je našla. Policija kaže štampariji da nam otkaže dalje štampanje lista.

U petak izjutra saopštio mi je faktor štamparije „Zanatlij- skog saveza“ da je ovaj broj, koji je sad u rukama čitalaca, po- slednji koji će nam štampati. Iznenađen ovakvim otkazom, jer smo u Zanatlijsku štampariju prešli na molbu njenog faktora, pitali smo za razlog otkaza.

Priznato nam je tada da je otkaz učinjen po nalogu poli­cije. Dva detektiva su u četvrtak uveče preporučila štampa­riji da nam otkaže, a kako smo docnije čuli umešan je i jedan član kvarta, razume se i on i detektivi kao organi uprave grada Beograda.

Gde ne mogu zakonom — oni nasiljem. Mi ih razumemo.Naše stvarno i nije da protiv ovoga terora protestujemo:

protiv toga treba da protestvuje buržoaska demokratija, oni koji veruju još u demokratiju. Ja u nju ne verujem. A za to nisam kriv ja, nego oni koji su je uništili".

STALNO POD PRISMOTROMGodine 1923. Moša je, zajedno sa grupom beogradskih ko­

munista, organizovao doček Filipa Filipovića i drugih političkih zatvorenika koji su se vraćali sa robije. U prvi mah izgledalo je da će to biti mala akcija, koja neće naići na široku podršku u masama. Ali, već posle nepunog sata, grupi demonstranata, koji su pevali i izvikivali parole, spominjući i političke osuđenike, pridružilo se preko 20.000 Beograđana.

23

Moša Pi jade 1931. godine

Čitave kolone kretale su se ulicama prema Savskom pri­staništu, tako da je policija, po naređenju vlade, počela grubo da interveniše. Veći broj organizatora dočekao je uhapšene i strpan u ćelije Glavnjače. Zandarmi su tada u zatvor doveli i Mošu Pijade. Uvek odlučnog duha, on je i u Glavnjači bod­rio ostale uhapšenike, prkoseći policiji. Zbog otpora na koji je naišla kod zatvorenika i radnika u gradu policija je morala da pusti uhapšene već posle mesec dana.

Cim se u Beogradu čulo da je umro vođa oktobarske revo­lucije Lenjin, Moša je, zajedno sa još nekim komunistima, podi­gao na zgradi broj 38 u Kosovskoj ulici Crvenu zastavu na pola koplja. Policija je opet pokušala da interveniše. Radnici su tada napravili barikadu oko zgrade i pružili odlučan otpor. Tek kad je iz žandarmerije stiglo veće pojačanje, barikada je savladana i cela grupa je odmah sprovedena u zatvor. Među njima je bio i Moša Pijade.

Nedugo posle toga, s proleća 1924, Moša je imao još je­dan susret sa beogradskom policijom pred istom zgradom u Ko­sovskoj ulici. Tada se na njenom poslednjem spratu nalazio se­kretarijat tek osnovane Nezavisne radničke partije. Nekoliko dana pre toga događaja sekretaru je javljeno da će im doći specijalni kurir iz Komunističke internacionale (Kominterne) sa važnom partijskom porukom.

Znajući da su primenjene sve mere opreznosti, Moša i grupa njegovih saboraca koji su se nalazili u zgradi, nisu ništa posumnjali kada je kurir došao i izmenjao sa njima ugovorene

24

Moša Pijade kao robijaš u Mitrovici 1936.

znake. Međutim, nekoliko minuta kasnije, kelner iz kafane u prizemlju dotrčao je u sekretarijat i javio im da je kuća opko- ljenja od agenata. Došlo je do zabune. Moša, koji se inače u tak­vim situacijama retko kad „gubio", brzo je zgrabio paket starih novina „Radnik", koji je ilegalno izlazio, i pružio ga kuriru. Zatim je pošao s njima na ulicu dok su ga ostali iz sekretarijata zbunjeno posmatrali ne znajući šta namerava. Ideja se pokazala dobrom. Moša je izašao s kurirom na kapiju, a kad su ga agenti zaustavili, usprotivio im se:

— Ostavite me na miru. Zakasniću da predam paket na poštu!

Kurir je za to vreme stajao kraj njega povijajući se pod teretom starih novina. Agenti su ih posmatrali nekoliko trenuta­ka i, pošto su se uverili da pogrbljeni nosač ničim ne podseća na stranca koga su pratili od železničke stanice — propustili su ih da odu.

ILEGALACVreme progona i terora koje je vršila policija na osnovu

Zakona o zaštiti države nateralo je i Mošu u delimičnu ilegal­nost. On će, u svojstvu predstavnika zabranjene Komunističke partije Jugoslavije, prisustvovati 1922. Drugoj konferenciji Bal­kanske komunističke federacije, a odmah potom će se prihva­titi priprema za stvaranje Nezavisne radničke partije Jugosla­vije, koja je trebala da zameni zabranjenu i razbijenu KPJ. U to vreme je u Jugoslaviji na vlasti bila „vlada gladi i apsana", kako su je. napredniji ljudi zvali, a oskudica se najbolje videla u izlozima koji su na mnogim mestima zvrjali prazni. Hapšenja

25

su bila svakodnevna, pa je povećan i broj žandarma, tako da se bat cokula sve češće čuo na ulicama.

U takvim uslovima su Moša i drugovi imali da reše sto problema da bi se osnivačka konferencija nove napredne partije, zakazana za 13. i 14. januar 1923, održala u Beogradu bez ve­ćih neprilika sa strane policije. I održana je u prisustvu 74 dele­gata. Partija, koja se spremala da rasturi konferenciju, vesto je obmanuta i nije mogla odmah da pronađe mesto gde su se delegati okupili.

No posle godinu i po dana rada te nove političke organi­zacije, koja je prihvatila i u najtežim uslovima sprovodila program i političku liniju KPJ, policija je i nju zabranila, pa se sad K PJ ponovo morala da bori samo preko svojih ilegalnih organizacija i sindikata. Pošto je i list „Okovani radnik" bio za­branjen, partijsko vodstvo je odlučilo da pokrene tajno štam­panje organa CK Partije, „Komunista".

Politički osuđenici iz mitrovačkog zatvora iz raznih krajeva zemlje. Sede sleva nadesno: Branko Solarić, Franja Jelavić, Moša Pijade, Jovan- -Jovica Trajković, Đuro Pucar, Ivan Milutinović; stoje sleva nadesno: Milorad Petrović, Milko Goršić, Vladimir Krizman, Boris VojmiloviČ, Antun Salaj, Radivoj Davidović (sa naočarima) i Mita Aleksić (likove

utvrdio profesor Radivoj Davidović)

26

RAĐANJE „KOMUNISTA”Moša je dobio zadatak da organizuje štampanje organa CK

Partije. On je imao veliko iskustvo grafičara, jer je u listovima radio gotovo deset godina. Ipak, sad je ovo bilo nešto sasvim drugo, jedan prekrupan zalogaj: trebalo je sprovesti odluku o pokretanju potpuno ilegalne štamparije usred Beograda. Cen­tralni komitet je tada posedovao samo običan geštetner, na kome su umnožavane razne lekcije i materijal. Moša se kasnije toga sećao:

— Imao sam u to vreme dva stana. Oba su bila dosta bli­zu. U jednoj nameštenoj sobi živeo sam legalno prijavljen, kao i svaki „lojalan građanin", a u drugom stanu — blizu Pali- lulskog parka, boravio sam neprijavljen.

To je u stvari bila prazna sobica, u kojoj sam namestio običan krevet, čamov sto, stolicu i jednu policu za knjige. Ipak, iako se ovaj stan nalazio u pobočnoj ulici, dobro sklonitoj od pogleda ljubopitljivih suseda. morao sam da budem oprezan i da pazim prilikom izlaženja i ulaženja u kuću. Nekoliko dana sam proveravao svoj stanarski položaj u tom kraju, pa kad sam se uverio da je sve u redu — počeo sam sa radom. Ustanovio sam da je to najzgodnije mesto za pripremanje lista.

Do slova za slaganje došao sam preko jednog tipografa, koji je imao malu privatnu štampariju u Dečanskoj ulici. Ta količina slova, međutim, bila je dovoljna da se složi samo jedna strana lista, tako da smo posle njenog štampanja rasturili slog da bi se mogla pripremiti nova stranica. Već od prvog časa imao sam teškoće. Kad sam od tipografa primio paketiće slova, napunio sam njima džepove sakoa, pantalona i zimskog kaputa, i natovaren krenuo u svoj stan. Olovna slova su me vukla na- dole i prosto je bilo nemoguće da idem ulicom uspravno, a da ne odam da mi je teško koračati pod nevidljivim teretom.

Uveče, kad se ulica smiri, zamračivao sam prozore i tada slagao rukopise, a zatim prenosio slog na voštanu matricu. Raz­log ovakvom „komplikovanju" posla bio je jednostavan: time što smo prvo slagali tekst, pa ga tek onda otiskivali na geštetner — matricama dobijao se utisak da je list rađen u pravoj štam­pariji. Matrice je prenosio jedan drug u stan nekog mog poz­nanika, slikara, gde je bio montiran geštetner.

Primitivna tehnika i stalna opasnost da ih ne otkrije po­licija. izazvali su niz teškoća već prilikom štampanja prvih bro­jeva lista. Da bi izbegao sumnje i da bi se obezbedio u slučaju iznenadnog upada agenata u stan, Moša je morao da odustane od korišćenja pravog slovoslagaćeg sanduka, u kome su sva slova raspoređena po unapred utvrđenom grafičkom iskustvu. Takav sanduk, podeljen na više „odeljenja", zauzeo bi i mnogo pro­stora. Umesto njega, Moša je napravio skicu racionalnije kutije,

27

Moša Pijade za „radnim, stolom“ u mitrovačkom zatvoru

koja je takođe imala sva slova, a ipak se mogla nositi pod mi­škom, kao običan koferčić. To je, u stvari, bio „ručni orman“ sa četiri fioke, koje su po žljebovima ulazile jedna u drugu.

Za vreme rada u sobi, sanduci su držani u stolu. Moša je tada sedeo ispred njih, uzimao slova po potrebi i slagao ruko­pise. Ako bi neko zakucao na vrata, zaključavao je sto i soba je opet odavala izgled običnog, skromnog stana, a ne ilegalne štamparije. Zajedno s njim na slaganju materijala je radio jedno vreme i grafičar Ivan Čolović. Iako je to bio dobar majstor, Moša je morao da ga uči „novoj tehnici", o čemu će kasnije pričati:

— Čolović je očekivao normalan raspored slova kao i u svakoj štampariji. A pred njim je sad bio sasvim drukčiji san­duk. Stalno me morao pitati: gde ti je ,,a“, gde je ,,j“ , teško se snalazio u mojoj azbuci. Onda mi je davao vrstač da vidi kako ja radim. I kad se uverio da brzo baratam slovima rekao mi je: „Pa šta ću ti ja onda, kad tako dobro slažeš!" Posle toga sam, zaista, sve radio sam-

ŠTAMPARIJA U ĐURIĆEVOJPrvi broj ilegalnog lista „Komunist" izašao je 1. januara

1925 i stigao u ruke članova Partije i sindikata, u fabričke hale, u škole. Ljudi su ga kriomice primali, čitali, davali od ruke do ruke na dalje čitanje. No, njegova pojava nije mogla da ostane nezapažena i od čuvara „zakona i reda".

Bojazan da policija ne otkrije tajnu štampariju i onemo­gući izlaženje „Komunista" naterala je Mošu da, posle nekoliko meseci rada u kući kod Palilulskog parka, promeni stan i premo­sti u njega tehniku — geštetner i svoj sanduk sa slovima. Novo boravište pronađeno je u Dalmatinskoj ulici. Ali, već prvih noći pokazalo se da je i to mesto nezgodno. Sobu u kojoj je radio od susedne odaje, gde je stanovala neka veća porodica, delio je samo tanak zid, kroz koji se mogla čuti svaka reč, svaki šum i korak. Te teškoće će se kasnije Moša ovako sećati:

— Nisam smeo ni da se nakašljem a kamoli da štampam na geštetneru koji je toliko lupao pri svakom pokretu bubnja da mi ni zaseban stan ne bi bio baš povoljan. S velikom mu­kom da se bubnjanje ne čuje, odštampao sam tu jedan hitan protestni letak povodom posete bugarskog predsednika Beo­gradu. Na tom letku pisalo je čak smelo: „Štamparija Central­nog komiteta KPJ".

Zbog te opasnosti Moša je, uz pomoć Mesnog komiteta Partije, otkupio kuću u Đurićevoj ulici broj 8. na Bulbuderu, gde su uslovi za rad bili mnogo povoljniji. Ta kuća je imala potpuno zaseban ulaz, dve sobe, kujnu i baštu u dvorištu. Da

29

bi se otklonila svaka sumnja policije, kojoj je Mošino ime bilo poznato od ranije, kuća je data pod zakup nezaposlenom sto­larskom radniku Kosti Čipčiću. Sada je u jednoj sobi i kuhinji živela porodica zakupca, a u drugoj sobi 'je smeštena Mošina štamparija. O tome će on kasnije pričati novinarima:

— Iako bolji nego u Dalmatinskoj ulici, uslovi za rad su ovde bili teško podnošljivi. Soba je kiptela od vlage, zelenela se, a iz nje ja ipak nisam smeo da izlazim preko dana. Noću sam, pak, zamračivao prozor ćebetom i samo na jedan sat iše- tao krišom u dvorište da se nadišem svežeg vazduha. No, po­sao je ipak obavljan redovno. „Komunist4* nije smeo da zakasni. A štamparija je bila više nego jadna. Trljanje jedne stranice lista, umesto nekoliko minuta, trajalo je punih šest sati.

Rukopise za slaganje donosila su Moši trojica članova Mesnog -komiteta Partije, koji su jedini znali za njegovo ilegalno boravište, čime je bezbednost štamparije bila tako reći potpuno osigurana. Pa ipak, i pored svih mera opreznosti, jedna sitnica je zamalo sve dovela u pitanje, čega se Moša uvek sećao:

— Dešavalo se često da mi na nekom odštampanom pri- merku lista ostanu otisci prstiju, koje bih zaprljao štamparskom bojom. Takav primerak bih gužvao i bacao u ugao sobe pored peći. Kasnije bih ga spalio. Jednom, pak, zaboravio sam da to učinim. U sobu se uvuklo Čipčićevo kučence, zgrabilo zgužvani list i istrčalo u dvorište. Muke smo imali da mu otmemo za njega zanimljivu „igračku44 koja je mogla, da je s njom izašlo na ulicu, skupo da nas košta.44

Beogradska policija, zaplašena pojavom ilegalnog „Komu­nista44, uporno je pokušavala da uđe u trag štampariji. List je bio tako doteran da je izgledalo da se on krišom pravi u nekom poznatijem preduzeću, pa su agenti dva-tri puta hapsili poznate grafičare i pretresli sve štamparije u Beogradu. Za to vreme Moša je, preko kurira CK KPJ, slao primerke „Komunista44 na periferiju grada, u jednu stolarsku radionicu starog člana KPJ, odakle su oni rasturani po celoj zemlji. Tako su u kući na Bul- buderu odštampana tri broja „Komunista" i dva letka, među kojima se nalazio i članak posvećen prvoj godišnjici Lenjmo­ve smrti.

Policija je posle mesec dana, na osnovu nekih prijava svo­jih saradnika, posumnjala da se štamparija krije negde u Bul- buderskom kraju. Njene sumnje će se ostvariti kad joj je Vlada Mitić, sekretar Sindikata drvodeljskih radnika, koji je preko Čipčića saznao gde se štampa „Komunist44, odao ćelu tajnu Ali dva dana pre toga Moša je, po nalogu CK Partije, napustio kuću u Đurićevoj ulici i, pošto se nije mogao zaposliti kao

30

Moša Pijade i Josip Broz u Lepoglavi

novinar, prešao u grafički zavod „Makarije" u Zemunu, da bi, tobože, izučio zanat dubotiska.

Ujutro, 17. februara 1925. policija je opkolila usamljenu kuću na brežuljku u Đurićevoj ulici, gde je stanovao stolar Cipčić sa ženom. Kada su agenti upali unutra, u jednoj sobi su našli zapakovane sanduke. Upitali su Cipčića:

— Gde je štamparija?On im je, ne dvoumeći se, odgovorio:— Sto mene pitate?! Ja sam stolar i ne znam ništa o

tome.— A stvari? Spremaš se da bežiš!— Spremam se za Kikindu. Tamo se selim, jer ovde ne­

mam posla a otac mi je bolestan.Policajci su tada uhapsili Cipčića i njegovu ženu, a uskoro

zatim još 18 radnika, među kojima i sekretara Mesnog komiteta KPJ, koji je pomagao Moši u rasturanju štampanog materijala. U blokiranom stanu, agenti su našli sva tri broja „Komunista".

31

Jed n a od uspom ena iz m u n jare : sleva nadesno: Jo sip Broz Mosa P ijad e i Jo s ip Sunić, radnik, osuđen na robiju kao hrvatski

nacionalista

OPTUŽENI OPTUŽUJESuđenje Moši Pijade, uhapšenom 17. februara u Zemunu,

počelo je 25. maja u Beogradu. Nekoliko dana pre procesa, vlada je dovela iz unutrašnjosti pojedine sudije, odane režimu, da bi osigurala ,.krivcima“ kaznu kakvu je dvor unapred odre­dio. Atmosfera u teskobnoj sudnici podsećala je, kako se sa- vremenici sećaju, na ograđeni ring iz koga se nije moglo izvući. Kad je predsedavajući, posle višečasovnog čitanja optužnice, upitao glavnog optuženog Mošu Pijade oseća li se krivim, on je mirno rekao:

— Nije ništa istinito od svega toga. Nikada nisam stano­vao kod Čipčića, niti sam imao štampariju za koju sam optužen.

Dijalog koji je zatim usledio sadržavao je, kako navode Mošini biografi Bosiljčić i Marković u svojoj knjizi „Moša Pijade — kratka biografija*', uglavnom ovakav iskaz:

— Da li ste vi. Pijade bili član Nezavisne radničke partije Jugoslavije.

— Priznajem, bio sam-— I posle zabrane?— Da, ja sam smatrao da zabrana NRPJ nije na zakonu

osnovana.— Objasnite nam kako je došlo do izlaženja lista „Komu­

nist" i gde je on štampan? — upitao je dalje predsedavajući.— Ja sam već izjavio u istrazi da mi ništa nije poznato

o tom listu. Pri takvoj izjavi ostajem i sada. Inače, prema da­tumima koje pominjete u vezi sa izlaženjem „Komunista**, ja sam u to vreme stanovao kod advokata Rajka Jovanovića, u Hilendarskoj ulici 22. Kostu Čipčića i njegovu ženu, međutim, uopšte ne poznajem.

Pijade je zatim izjavio:— Polovinom januara, baš kad su štampani ti brojevi „Ko­

munista, koje navodite, boravio sam u inostranstvu. Prema tome, bilo je nemoguće da se nalazim na dva mesta.

— Gde ste bili u inostranstvu? — upitao je predsed- nik suda.

— To ne mogu da kažem iz ličnih i političkih razloga, iako dobro znam da me ovakva izjava tereti pred sudom.

Ističući i dalje da nema nikakve krivice i da je optužba protiv njega falsifikovana — lažnim iskazima Čipčića i nje­gove žene, čije je svedočenje kontradiktorno, Moša je izjavio pred prepunom salom publike i novinara:

— Na osnovu takvih iskaza ja sam na optuženičkoj klu­pi. Vi znate da batine igraju važnu ulogu u policiji pri davanju iskaza. Mi, koji smo bili iza zidova i koji smo i danas iza reše­taka, imali smo prilike da se budimo noću od ljudskog urlikanja.

3 M oša P i ja d e 33

A da ste vi, sudi je, imali prilike da čujete životinjske krike i komandu: „Drukčije ćeš govoriti**, vaše bi se slobodno ube- đenje lakše moglo stvoriti. Onaj čovek na suđenju u Štipu po­kazao je vašim kolegama izgoreline od vrelih jaja. Ali, fizičko nasilje nije jedini način. Sam vazduh iz sobe 5 u beogradskoj Bastilji dovoljan je pa da čoveku pokleknu kolena. Smrad i užas gute. Čovek je u takvim okolnostima gotov da kaže sve što oni zažele- „Ako kažeš — bićeš pušten!** To ubeđuje. To korum­pira. Te stvari na mene ne utiču, ali su uticale na Čipčića.

PRESUDA BROJ 25799Beogradska štampa je sa procesa Moši i drugovima obja­

vila samo ono što bi stroga cenzura propustila. Ipak, Beogradom se brzo čulo za „smelo i otvoreno držanje novinara Moše Pi- jade pred porotom**, tako da je soba gde se vodi pretres bila uvek dupke puna publike, naročito radnika. Drugog dana suđe­nja, 26. maja, čitan je dokazni materijal. Pre svega, primerći lista „Komunist** u kome je pisano o borbi Lenjina za stvaranje nove Sovjetske države, o revoluciji kao jedinom sredstvu da se sruši kapitalistička eksploatacija, o potrebi jedinstva radničke klase sa seljaštvom.

Za sve to vreme Moša je mirno sedeo na optuženičkoj klupi, izvrgnuvši podsmehu publike Zakon o zaštiti države, koji je uzeo od svog branioca i hladio se njime, kao da zaista samo želi da se osveži. Posle čitanja zaplenjenih letaka i „Komuni- sta“, dobio je završnu reč državni tužilac:

„Ima li greha da se branimo i da uklonimo one koje da­nas smatramo opasnim. Bolje je da nekoliko tih zabludnih ljudi budu uklonjeni, nego da nas bace u krvoproliće. . . “

Reči tužioca izazvale su revolt odbrane, koja je tvrdila da se pred porotom nalazi nevin čovek, koga pomoću falsifikata i iznuđenih priznanja svedoka hoće po svaku cenu da osude.

— Takvo bezakonje se ne srne dozvoliti pred licem ćele javnosti — uzviknuo je Mošin branilac Grebenac.

Publika je pozdravila braniočeve reči, na šta je predsednik suda upozorio da će, ponove li se ti protesti, isprazniti salu. Na to je advokat opet ustao:

— Mi nismo vaši šegrti ili žandarmi! — oštro se obratio predsedniku. — Meni zakon daje pravo da tražim izuzeće pred- sedavajućeg zbog pristrasnosti.

Sutradan, advokat Moše Pijade rekao je pred sudom:— Ova delà, koja se pripiusju mom branjeniku, kažnja­

vaju se po Zakonu o zaštiti države smrću. Tražeći smrtnu kaznu, državni tužilac ne srne bez dokaza reći za optužene da su strani agenti • . .

34

Moš

a Pi

jade

sa

Jo

sipo

m

Broz

om

Tito

m,

pred

vodn

ikom

na

roda

u

oruž

anoj

bor

bi i

rev

oluc

iji

U taj mah neko iz publike je dobacio:— Sud ga je već unapred osudio!Naljućen i zbunjen ovim protestom, predsedavajući se

okrenuo žandarima:— Pronađite toga koji govori. Inače, udaljiću svu publiku

iz sale!— Ja sam govorio! — dobacio je na to jedan novinar rad­

ničkih listova.— Zašto ste to kazali? — upitao je predsednik.— Zato što vam je potrebno da znate! — glasno je rekao

novinar i napustio salu.Odbrana je zatim iznela niz dokaza o nevinosi svog bra-

branjenika. Na kraju, predsedavajući se obratio Moši:— Pijade, imate li vi još nešto da kažete?— Imam!— Je li dugo? — pokušao je da se snađe predsedavajući.— Da, dugo je. Govorio bih čitav sat, a možda i više.— U redu, govorite!Više od jednog časa zatim Moša je pred sudom iznosio po­

jedinosti iz svog života, rada u slikarstvu, u novinama, borbe za opstanak, i najzad — svoje optužujuće doživljaje iz policije, koja je mučila svedoke i druge optuženike da bi dali lažne iskaze. Oštro napadajući nasilje agenata Uprave grada i re­žim koji je terao ljude na blaćenje nevinih, Moša je izazivao simpatije kod publike, u kojoj se za vreme njegove završne reči čulo prigušeno odobravanje — negodovanjem.

Posle četiri dana pretresa sud je, 28. maja 1925., izrekao presudu: bilo je veče, kada su policajci uveli strogu kontrolu po okolnim ulicama i u hodnicima suda, puštajući unutra samo one koji su imali specijalne propusnice Uprave grada. Kada su u malu zagušljivu sobu uveli Mošu Pijade, porota je stala ispred dugačkog stola na podijumu i tada je predsedavajući, nakon op­širnog obrazloženja, pročitao presudu broj 25799, prema kojoj se Moša Pijade, novinar iz Beograda, kažnjava sa 20 godina robije.

Za vreme čitanja presude u tesnoj sudskoj dvorani je vla­dao muk. I optuženi je pažljivo slušao. A kada je predsedavajući izgovorio reči da se Pijade kažnjava sa 20 godina robije, osuđeni je učinio jedan nervozan pokret tela unazad, ali se odmah sa­vladao i ravnodušno osmehnuo na predsedavajućeg. Dok su žandarmi praznili salu od publike, predsedavajući je cinički rekao osuđenom:

— Ko je nezadovoljan ima pravo žalbe u roku od tri dana.Kako osuđeni nisu obratili pažnju na njegove reči, on je

blažim glasom dodao:— Imate pravo žalbe samo za tri dana.

36

Posle nekoliko trenutaka pustim hodnikom su prošli osu­đeni, praćeni osmoricom žandarma.

Na žalbu odbrane, Kasacioni sud je Mošinu kaznu od 20 godina robije smanjio na 12.

U „KUĆI OPLAKANOJ1'Moša Pijade je bio poznata i popularna ličnost, naročito u

Beogradu. I njegova osuda na dugo zatočeništvo izazvala je po- tištenost. Međutim, on je svoju osudu primio realno, kao ne­minovnost s kojom se treba strpljivo boriti.

U decembru 1925. su ga spremili za transport u ozlogla­šenu kaznionu u Sremskoj Mitrovici, gde ga je čekala ćelija- -samica. Pritom su se agenti čudom čudili njegovom prtljagu: u malom koferu bilo je, umesto veša, nekoliko debelih knjiga — Marksov „Kapital" na nemačkom jeziku i udžbenici kineskog jezika. Nije to bila samo želja za učenjem, već i odlučnost da sam, pred ludilom mračne samice, u dugih 12 godina — ne poludi. I sad je imao plan: za 12 godina odvojenosti od sveta, prevodiće Marksove tomove, učiti kinesko pismo, proučavati azijsku umetnost, ne ostajući ni jednog trenutka sam.

Kazniona ga je dočekala na surov način. I celih devet me- seci je ostao zatvoren u samici sa betonskim podom, iza čijih se rešetaka mogao videti samo kvadrat neba i suri zidovi robijaš- nice, čega će se sećati do poslednjeg daha:

— Dok sam se nalazio izolovan, u ćeliji, bilo je strašno. Sedeo sam potpuno sam, a nisam mogao ništa da radim, nisam imao šta. Sam, a ni slovca da pročitam, ni crticu da povučem. A vreme mili. Samo sam slušao kako sat na crkvi pored kaz­nionice izbija četvrt, pa pola, pa tri četvrti, pa čitav sat. To vreme bilo je prava večnost.

Posle je režim postao nešto blaži, pa je preko dana mogao da radi u tkaonici kaznione, što mu je omogućavalo da dođe u dodir sa ostalim osuđenicima. A uveče, kada je ponovo zak­ljučavan iza rešetaka samice, počinjao je njegov strpljiv rad na proučavanju Marksovog „Kapitala".

Kad su ga premestili u zajedničku sobu, revolucionaru se probudila stara želja za slikanjem i tada bi razapinjao platno i crtao portrete svojih drugova sa robije, ili radio njihove bi­ste. U to vreme među robijašima u Mitrovici je, sem Moše i još šest komunista, bio i Rodoljub Colaković, koji je ovde zatočen zbog učešća u atentatu na tvorca Obznane. I Colaković je u svo­joj „Kući oplakanoj" o stanju u toj kaznioni pisao i ovo:

„Poslije teških dana u samici, u kojoj svaki robijaš obično započne svoje tamnovanje, u kojoj mu, na najsuroviji način, pokažu da je došao na „gujinu rupu", poslije tog betoni­ranog groba, kako prijatno prozvuči reč kuća.

37

Ali ova naša ,,kuća“ sasvim je neobična. Dvospratna, tro- krilna zgrada od neomalterisane cigle gole fasade, s nizovima rešetkama okovanih prozora, leži ona u pošljunčanom dvorištu kao očerupana ptičurina. Krila je raširila prema kapiji ro- bijašnice, a krug joj duboko zasijeca u dvorište. Sobe ,,u kući“ su asfaltirane i ogromne: svaka hvata cijelo krilo, i u svaku stane oko 80 robijaša. Duž okrečenih zidova željezni kreveti sa običnom slamaricom i dva ćebeta, bez jastuka i čaršava. Svaki osuđenik ima svoj krevet, ali kad ima više ljudi nego postelja — onda po trojica spavaju na dva kreveta. Na krevetima je dr­vena polica za stvari. Po sredini sobe dugački stolovi i klupe. Sasvim u dnu, odvojeno, umivaonica i zahod. Mali prozori s re­šetkom probijeni su viosko u zidu, tako da se iz sobe ne vidi napolje. . .

Za kršenje kućnog reda postoji čitav niz raznih disciplin­skih kazni: post, tvrdolež samotnik i tamni zatvor, kratko ve­zanje, okov, dupli okov, tj. okov i na noge i na ruke, luđačka košulja. Njima se ,,urazumljuju“ nepokorni robijaši. Ali izme­đu prekršaja i disciplinske kazne postoji još nešto što gotovo neizbježno prati svaki prekršaj. To je otresanje i samovolja i tamničara, i upravnika . . . “

Nije ni potrebno naglašavati da je Moša prolazio kroz sve te faze „urazumljivanja**.

BARBISOVO PISMOKnjiževnik Anri Barbis je 4. decembra 1925. održao pre­

davanje u Beogradu „Komunizam ili Balkanska federacija**. Po­sle predavanja, u razgovoru sa novinarima i stranim dopisni­cima, Barbis se zainteresovao za Mošu Pijade, prvog prevodioca njegovih delà u Srba. Rečeno mu je da je u zatvoru u Sremskoj Mitro vici — osuđen po čl. 1. Zakona o zaštiti države na 20 go­dina robije. Dirnut, Barbis mu je iz Beograda uputio jedno pismo koje je objavljeno preko „Politike**:

„Moj dragi druže, Vi bijaste jedan od onih čije mi je ime bilo drago, koga ja smatrah svojim saradnikom i prijateljem i namjeravao sam da se za vrijeme mog kratkog boravka u Beo­gradu vidim sa Vama. Sticajem prilika koje mi uzimaju mo­gućnost da raspolažem svojim vremenom, primoran da se po­koravam vrlo strogoj upotrebi vremena, ta radost mi je odu­zeta. Ali ja mogu, ipak, nekoliko sati prije mog odlaska iz Beo­grada, da Vas uvjerim koliko su moje prijateljske simpatije uz Vas u tamnici: gdje su Vas, čovjeka od srca, bacili kao kakvog zločinca. Ja Vas bratim i toplo pozdravljam u ime našeg zajed­ničkog ideala, istine i čovječanskog oslobođenja.

Vaš odani Anri Barbis**.

38

KRLEŽINA STUDIJAU Zagrebačkom ,,Obzoru“ je 25. februara 1927- godine knji­

ževnik i komunista Miroslav Krleža objavio studiju o Moši Pi- jade, u kojoj, između ostalog, piše:

„Moša Pijade leži već više od godinu dana u mitrovačkoj kaznionici, gde je osuđen na 12 godina robije. Vrlo je veliki razmak od njegovih blagih, minhenskih, pinzeru-štriha, kakvi se pokazuju na njegovu autoportretu, puni kolorita i ležernosti u savlađivanju likovne forme, do mitrovačke samice, u kojoj svjetluca beton na refleksu žarulje i čuje se po oštroj akustici hodnika zveket gvozdenih vrata, hod ključara i dovikivanje noćnih straža, daleko vani u tmini. U toj velikoj samoći, u centru toga za život pojedinca svakako ogromnog prostora od 12 godina (četiri hiljade i četiri stotine dana), u centru te dugotrajne izo­lacije stoji danas Moša S. Pijade kao svijetli dokumenat, da niti u ovoj našoj tmurnoj zemlji nisu još sve zastave razdrte ni sva svijetla pogašena.

Moša Pijade talentirani esteta, slikar i umjetnik, koji je svojim talentom mogao da briljira u prvim redovima našeg likovnog života. On je mogao danas da portretira kraljeve i suverene u hermelinu i grimizu (kao svi naši artisti), da slika crkvene zidove u čast Gospodnju, da svojim književničkim i pu­blicističkim sposobnostima bude redaktor velikih partijskih li­stova, ideolog, pokretač i partijska snaga, ministar i stup društva. Moša Pijade nije akademski slikar, nije odlikovan za svoje ta­lente, nije ministar ni stup društva, nego robijaš sa svojim bro­jem na kažnjeničkoj vreći, čovjek osuđen na 12 godina zatvora, čovjek koji danas između tolikih drugih anonimnih patnika nosi na sebi sav teret svijetlih konstrukcija balkanske buduć­nosti . . .

Moša S. Pijade klasičan je primjer jednog talentiranog oštete i tankoćudnog analitika, koji se je odrekao umjetničkog subjekta za volju jedne više koncepcije. On je svoju paletu, svoja platna i krejone zamijenio sa robijaškom vrećom mitrovačkog kažnjenika, mjesto umjetnika on je postao borac međunarodnih političkih koncepcija i tako svojom ličnom razvojnom linijom opisao onu istu crtu što danas markantno znači direktivu kojom se giba evropski intelekt poslednjih stotina godina sve brže i brže . . .

Značenje Moše Pijade i jeste u tome što on našem savre- menom mrtvilu i močvari znači realno kretanje, potez preko svog tog našeg klupka provincijalnih zapletenosti i ideinih ko­mičnosti. To je linija slikara koji fasciniran stvarnošću baca svoj talenat i štafelaj i bo je . •. linija ponosa i junaštva. I neka se misli o tome kako se hoće, to je ipak — linija ponosa i ju- naštva!“

ŠTRAJK GLAĐURobijašnica u Mitrovici bila je potpuno odvojena od spolj-

njeg sveta, ali su njeni „stanovnici" uspevali da na na j različiti je načine čuju šta se događa u zemlji. Sem ostalog, čuli su i za borbenost zagrebačke partijske organizacije i pobedu Josipa Broza. Slušali su o tome, radovali se, pa se odlučili da i sami postanu borbeniji, da traže čovečnije uslove života.

U aprilu 1928. Moša Pijade i Rodoljub Colaković su odlu­čili da zajedno sa ostalom šestoricom komunista, otpočnu u robijašnici štrajk glađu. Moša je napisao oštru predstavku up­ravi kaznione, iznoseći zahteve kažnjenika za čovečnije uslove u tamničkim sobama, a Colaković je otišao na raport kod uprav­nika. Uvidevši ozbiljnost ove situacije, policija u kaznioni je pokušala da je uguši drastičnim merama i time zapiaši ostale robijaše. Njihove simpatije su bile očigledne. Kad su štrajkače ponovo bacili u samice, stalno im govoreći da su prevareni, da neki od njih krišom jedu i provociraju ih, da će biti osuđeni ako ne odustanu od štrajka. Pritisak policije nije ni malo pomogao.

Štrajk političkih osuđenika pratili su sa zebnjom i ostali robijaši. Njihove simpatije su bile očigledne. Kad su štrajkače izvodili u šetnju, kažnjenici su im skidali kape, mahali im sa prozora ćelija i dovikivali:

— Izdržite. Vi ćete ih naučiti redu!Trinaestog dana štrajka u kaznionu je došao načelnik Mi­

nistarstva unutrašnjih poslova iz Beograda. Kad se uverio da komunisti ne misle da odustanu od svojih zahteva, odobrio je da ih smeste u zajedničku sobu, u takozvanoj „mladićkoj zgradi". Ali dotle je trebalo mnogo krvavih dana izdržati, mnogo ve­zivanja i šikaniranja.

PREVODILAC „KAPITALA"Nekoliko dana posle „odmora" u „mladićkoj zgradi" Moša

je rekao štrajkačima:— Lepo je što smo pobedili. da je lepo-lepo je, ali sada

valja organizovati život i učiti, raditi organizovano, kako bismo napolju mogli bolje da poslužimo pokretu. Valja nam dugo robovati!

Tada se okrenuo Čolakoviću i pozvao ga:— Roćko. da mi napravimo jedan plan, koji sam ja počeo

još u samici: da uzmemo tri toma „Kapitala", „Ka kritici poli­tičke ekonomije" i „Bedu filozofije" i da ih prevedemo. Robije je dosta u tebe, u mene još više, a kad to prevedemo — vide- ćemo šta ćemo dalje.

40

Moša Pijade: Autoportret, ulje, 1922

Razgovarali su dugo o tome i odlučili se. Moša je još rekao:— Pošto je knjiga teška, komplikovana, naročito u termi­

nologiji, ja ću uzeti teže glave, a ti lakše — istorijske. S tim da počnemo s radom još koliko sutra.

Vreme u zatvoru — inače beskonačno dugo — počelo je da nedostaje. Moša je strpljivo i pedantno tragao za što tačnijim prevodom Marksove misli, prepisivao, redigovao i opet sve iz­nova rešavao dok ne nađe sasvim odgovarajuće definicije. Čolaković, koji je svakodnevno radio s njim, pričao je kasnije:

— Moša je imao čitavu kutiju malih ceduljica, složenih po azbučnom redu. U tim afišima bilo je napisano bezbroj varijanti Marksovih termina, na primer, počevši od reci, tj. termina vred- nost, pa onda: oblik vrednosti. višak »rednosti, — stotine tak­vih afiša. Teško je bilo naći uvek odgovarajući izraz u srpsko- hrvatskom jeziku za Marksove termine. Vodili smo zbog toga u sobi diskusije i po osam dana samo da nađemo dobar izraz za malo neuobičajene reči, kako bi taj prevod u celini, u kontekstu, u smislu — bio adekvatan ,da ne izneveri autora i da u isto vreme u srpskohrvatskom jeziku izgleda što lepše.

Moša je sedamnaest puta prepisivao jednu glavu „Kapi­tala" — Robu — da bi najzad bila potpuno jasna. Iako talen- tovani stilist, iskusan novinar, koji je već godinama pre toga izučio mnoge jezičke finese, prevodilac je uvek kritički pristu­pao svakom svom tumačenju Marksove rečenice.

Prvi tom „Kapitala" uzeo je najviše vremena prevodio­cima: rađen je ćele dve godine. Za sve to vreme vodile su se duge diskusije o svakoj Marksovoj definiciji, naročito kad su u u Mitrovicu bačeni Rade Vujović (prevodilac Engelsovog „Anti- -diringa") i Zlatko Šnajder.

„Ispisali smo brda hartije" — priča Čolaković — „jer smo pravili verzije i verzije našeg prevoda. Hteli smo da bude što bolji, što verniji. Prevedene glave „Kapitala" koristile su se odmah i za rad kružoka- Bilo je drugova koji su hteli da imaju i svoj primerak „Kapitala", pa su tako uporedo s nama ispisi­vali stotine i stotine stranica, prepisujući drugu, treću ili ne znam već koju verziju našeg prevoda.

U vreme diktature režim je fizički uništio mnoge komu­niste- a one koje nije uspeo da ubije — proterao je u robijaš- nice: Sremsku Mitrovicu, Lepoglavu, Požarevac, Maribor, Ze­nicu i Niš. S njihovim maltretiranjem je nastavljeno i u kazne­nim zavodima. Politički osuđenici su u svim robijašnicama, pa

42

i u Sremskoj Mitrovici, tretirani kao obični kriminalci, zbog čega su se Moša i Colaković, zajedno sa drugim komunistima, već u februaru 1930. počeli da pripremaju za nov štrajk glađu. Cilj im je bio, pre svega ,da se svi politički osuđenici izdvoje u po­sebnu zgradu i na taj način međusobno povežu u jedinstven kolektiv. Time bi se sačuvala njihova borbena otpornost, pro­dužilo sa organizovanim partijskim radom, organizovali ideo­loški kursevi, i uopšte bi se živelo životom revolucionara. Uplašena od tog štrajka, policija je komuniste iz Sremske Mi- trovice razbacala u više kazniona. Moša je, recimo, u januaru 1930. prebačen u Lepoglavu, gde se već godinu dana nalazio na robiji Josip Broz.

Lepoglava je bila ozloglašena po svojoj robijašnici, ali se Moša, ipak, radovao što tamo odlazi, što je kasnije ovako ob­jašnjavao:

— Dok je naša grupa bila na robiji u Mitrovici, redovno smo švercovali novine i u njima čitali izveštaje o suđenju Jo­sipu Brozu, čoveku koji je pred kraljevskim sudom rekao da je član ilegalne Komunističke partije, da buržoaskom sudu ne priznaje pravo da mu sudi, jer se smatra odgovornim samo svo­joj, Komunističkoj partiji. S nama je dotad bilo na robiji neko­liko radnika, ali se nisu držali najbolje, pa nam je Brozovo držanje značilo velik dobitak. Govorili smo: „Najzad nam dolazi na robiju radnik koji je revolucionar". U januaru 1930, kada je naša grupa bila prebačena iz Mitrovice u Lepoglavu, dok smo Pero Grubor i ja kao ,,cuvaksi“ (novi ,tek prispeli robijaši) čekali pred kupatilom na red, prišao nam je Broz i rekao svoje ime: „Joža".

Josip Broz je radio u „Munjari", maloj električnoj cen­trali koja je snabdevala elektrikom zavod i okolna sela. U toj „Munjari" nalazila su se dva dizel-motora s generatorima. U jednoj susednoj odaji nalazio se drebang, na kome je stalno radio. On je bio rukovodilac partijske organizacije u kaznenom zavodu. Tito, ja i još jedan radnik sačinjavali smo radioničku ćeliju jer sam ja bio prebačen kao Titov pomoćnik u „Munjaru".

Slobodno vreme popodne, naročito uveče, posvećivali smo našem obrazovanju. Sa ono malo sredstava koja smo tada imali, sa ono malo knjiga ,ali i sa malo znanja, mi smo organizovali kurseve i počeli da radimo. Napolju je situacija bila užasna: partijske organizacije bile su razbijene, u Zagrebu nije posto­jalo skoro ništa, tako da spolja nismo mogli imati gotovo ni­kakvu podršku. Cak neko vreme kasnije, preko drugova koji su izlazili s robije, a i mi pismenim putem, mogli smo nešto da doprinesemo za oživljavanje organizacije Partije u Zagre­b u . . . Broz je svoje slobodno vreme provodio u čitanju, kao i svi drugovi ,vredno učeći i spremajući se.

Imajući mogućnosti da, kao električar, izlazi van zidova, Tito se u Lepoglavi, u gostionici Fidlerice, a i u nekim privat-

43

nim stanovima, sastajao s drugovima iz Zagreba, kao, na primer, s Pajom Gregorićem. U ,,Munjari“, gde sam bio neka vrsta Titovog pomoćnika, najveći deo vremena provodio sam u pre- vodu „Kapitala", a, bogami, Tito me je podučavao u radu oko pokretanja dizel-motora.

I taman kad sam bio savladao posao i kad je trebalo da ja puštam centralu u pogon, Tito je bio prebačen u Maribor, a ja povučen s rada.

SVET UPOZNAJE MOŠUJosip Broz je izdržao dugu robiju i 1935. godine stigao

u Moskvu, gde je napisao poduži izveštaj pod naslovom „Iz života komunista na robiji u Jugoslaviji" u kome, sem ostalog, piše:

„Iznašam ovdje jedan kratak odlomak iz mog susreta i doživljaja sa M. Pijade, i još nekim drugovima u lepoglavskoj kaznioni. Želja mi je da bar približno opišem neke drugove, a naročito druga M. Pijade, koji već deset godina čami u kaz- nionama Jugoslavije. Govorim zato u kaznionama, jer je drug Pijade, zajedno sa još nekim drugovima, već dva puta bačen iz Mitrovice u Lepoglavu i obratno — iz Lepoglave u Mitrovicu. Ovo često prebacivanje iz kaznione u kaznionu vrši se zbog toga što režim smatra da su ti ljudi opasni po mir i poredak u kaz­nioni, ako su dulje vremena na jednom mjestu- Ta prebacivanja skopčana su sa raznim maltretiranjima- kako od strane žandar- ma na putu, tako i od strane uprave zavoda kamo drugovi dođu. Zbog takvih prebacivanja i maltretiranja izgubio je svoj mladi žviot drug Zlatko Šnajder.

Evo jedan primjer kako se drugovi maltretiraju kod prevođenja iz zavoda u zavod: drug Pijade mi je pričao čim je došao prvi put u Lepoglavu: „Kad su nas u Mitrovici izveli u dvorište, žandari nam počeše prijetiti da će nas pobiti kao zečeve ako samo mrdnemo na putu. Na to ih je još huškao upravnik zavoda, poznati sadista i krvnik komunista u Mitrovici, Pušić. Žandari nas čitavim putem pratiše prijetnjama i psov­kama. Dobili smo utisak, ja i moja tri druga, da se zaista žandarmi spremaju da nas pobiju i onda proglase da smo htjeli bježati. To je bilo u modi 1929. i 1930. godine. Kad smo stigli na stanicu u Lepoglavi, bila je tamna noć (do kaznione ima nekih 800 koraka), žandari se posta više iza nas, zaprijetiše da će odmah pucati čim vide kakav sumnjiv pokret. Tamo mi prođosmo, ovaj put u raspoloženju na smrt osuđenih, očekujući svaki čas da će planuti hici ili „bodež u leđa". To rade po nalogu sluge krvavog režima, da na taj način prirede borcima radničke klase predsmrtne trenutke . ..

44

Moša Pijade uoči Prvog zasedanja AVNOJ-a

Dolazak druga M. Pijade nas je mnogo razveselio, a spe­cijalno mene. Ja sam uspio da ga dobijem za rad u električnu centralu kaznione, gde sam radio kao električar. Tu smo pro­veli zajedno sve do vremena kad sam bio po kazni bačen u mariborsku kaznionu. Tu sam imao prilike da upoznam karak­ter i život tog našeg druga, koji je 1925. osuđen na 20 godina, i to sve zbog ćefa režima, a kasnije mu je ta kazna skinuta na 12 godina (prošle godine osuđen je između ostalih i on na dvije radi pjevanja revolucionarnih pjesama, tako da ima da izdrži 14 godina robije).

Drug Pijade ima sada oko 48 godina, ali izgleda mnogo stariji zbog patnji koje je do sada pretrpio na robiji. . .

Kad je došao na robiju, on nije klonuo, on nije skrstio ruke. On je vidio što manjka radničkoj klasi Jugoslavije, vidio

45

je da je potrebno prevađati marksističku literaturu. Radničkoj klasi u Jugoslaviji trebala je marksistička naobrazba, to najveće oružje u borbi protiv buržoazije. On se bacio na rad. Uz pri­pomoć još jednog druga, on je preveo na naš jezik ogromno djelo Marksa „Kapital", preveo je dalje „Bijedu filozofije" i još neke stvari. Tim svojim djelima on je učinio ogromnu uslugu proletarijatu naše zemlje. On je dostojno vršio do sada svoju komunističku dužnost.

Drug Pijade se bavi i slikanjem na robiji. Pošto je kazniona opkoljena visokim zidom, mi smo udesili tako da je on mogao slikati sa krova centrale koji je ravan. Naslikao je nekoliko krasnih pejzaža. Kad je iscrpeo vidokrug sa krova, onda je počeo da slika oblake, u čemu je zaista veliki umjetnik — to su mu najljepre slike. Kod mene u centrali je sa naročitom ljubavlju pazio mašine kad su bile u pogonu- Često je izražavao želju da bude radnik, metalac. Inače je još uvijek onaj stari borac. Na kakvu nepravdu sa strane uprave znade planuti, bez ob­zira na disciplinsku kaznu koja ga čeka. Jednom prilikom je kaznionički učitelj, koji je inače i režimski špijun, a u kaznioni vrši i cenzuru pisama, zlostavljao jednog mladog druga, zato što ovaj nije nešto po učiteljevoj volji napisao u pismu. Pijade je otišao da intervenira kod učitelja, zbog čega je došlo do su­koba jer je taj učo nazvao komuniste banditima. Učitelj je dao obojicu na raport. Kod raporta je upravitelj vidio da učitelj nema pravo, te je htio da kazni samo onog mladog radnika, na što je Pijade protestirao i tražio da se i njega kazni. Razumije se bilo mu je udovoljeno, i on je bio bačen u „samicu".

PREBIJENA REBRAMoša je u Lepoglavi, zajedno sa ostalim komunistima or-

ganizovao štrajk, protestvujući protiv bezdušnog režima u kaz­nioni. Znajući da je on glavni „buntovnik" uprava mu je na- merno obukla preširoko i prljavo robijaško odelo, ali se on, neumorni štrajkač, na to nije obazirao, već je i dalje, sa otvo­renim prkosom, osuđivao nasilje žandarma nad robijašima.

Uveče bi, posle napornih dnevnih poslova, prevodio drugi i treći tom „Kapitala", neprekidno razmišljajući o tome kako da rukopis tajno proturi napolje, drugovima koji bi ga štam­pali. U tome mu je pomogla dovitljivost.

Kažnjenici su imali pravo da od kuće dobivaju knjige i da ih posle čitanja vraćaju natrag. Moša je tada odlučio da u istom „dozvoljenom paketu" prošvercuje i prevod „Bede filo­zofije", kao prethodnicu i generalnu probu za prebacivanje „Kapitala". Početak je, zbog nedovoljne budnosti stražara, uspeo. Ipak, sa „Kapitalom" će malo pričekati. ..

46

Zbog Mošinog ogromnog i svestranog rada na robiji za­tvorenici su u njemu gledali ne samo svog druga u nevolji nego i primer revolucionarne doslednosti. Kada bi se pojavio u krugu kaznione, onako omalen i pogrbljen, robijaši su katkad, iza rešetaka, skandirali njegovo ime. On će u proleće 1933. orga- nizovati i masovne demonstracije protiv uprave kaznione zbog zlostavljanja jednog osuđenika. Da bi ugušila taj protest, uprava je u zatvoru hitno uvela ceo vod žandarma koji su isterali robijaše u dvorište. Tu su počeli da ih premlaćuju kundacima. Moši i još nekolicini su slomili po više rebara, a većinu po- vredili.

Mlađi i neiskusniji osuđenici teško su podnosili takav te­ror, a Moša im je, iako i sam iscrpen zbog slabog zdravlja, pri­lazio, bodrio ih, pazio da imaju svežeg vazduha i da im se poboljša hrana. Pri tom je često čak i od svoje zlehude porcije odvajao deo po deo i davao slabijima i mlađima od sebe. I zbog toga njegov duh nije popuštao. On lično je i za vreme iscrpliu- jućih štrajkova glađu, kao „specijalista" kome to nije bio velik napor — radio kao normalno, čak i za druge. O tome je kasnije pričao revolucionar i književnik Oskar Davičo, onda takođe ko­munista robijaš:

— Sećam se da ga je Ognjen Priča korio u jednom štrajku koji se bio odužio. Savetovao mu je da prestane da se troši, jer kad umre nikakvo mu znanje ne treba osim ako ne veruje u nebo i mogućnost komunističke propagande među anđelima. Nije se dao omesti. Odgovorio je vicem na račun Ognjenovih prigovora i produžio da piše članak za naš teorijski časopis, čiji je bio redaktor i glavni saradnik-

SREĆAN PUT „KAPITALA14Posle onih demonstracija u Lepoglavi 1933, kada su mu

polomili više rebara, Moša je, sa ćelom grupom pobunjenika, prebačen u Sremsku Mitrovicu. Prilikom transporta oduzeli su mu sve stvari, knjige i rukopise i strpali ih u kaznionički pod­rum. Među oduzetim knjigama nalazio se i dragoceni, sa naj­većom mukom i samoodricanjem sročen prevod drugog i tre­ćeg dola „Kapitala".

Bio je skrhan strahom da će mu višegodišnji trud propa­sti, kako j,e govorio drugovima „negde pod cokulama kaplara". Zbog toga je više od mesec dana bio utučen. Išao je ćutke kroz dvorište, nešto savijenih leđa, slabašak i krhkog tela. Nevoljé što sobom donosi robijanje počele su ga ozbiljno načinjati. Ali tada se desila sreća u nesreći: kada mu je jednog dana došao u posetu advokat i saborac Bora Prodanović, Moša je otišao kod tamničara i zamolio ga da mu donese njegovo koferče sa stva­rima iz podruma, jer hoće da ga vrati kući.

47

Ključar se nije dugo kolebao; pretpostavljajući da su to stvari koje su Moši oduzete još za vreme osude na robiji i da se u njih nije moglo ništa da ubaci iz kaznione, izneo mu ih je. Tako je Bora odneo u Beograd drugu i treću knjigu „Kapitala".

ŠTRAJK „ŠESTICE"U Mitrovici je Moša opet bio jedan od organizatora novog,

snažnog protesta. Nekako početkom marta 1934. stražari su uju- tru pogledali na zidove robijašnice, gde ih je iznenadio pogled na prozor sobe šest. Između rešetaka belelo se veliko platno na kome su bili uočljivo ispisani zahtevi osuđenika. Gorka revo­lucionarna pesma o životu u lancima, između kundaka, orila se celim dvorištem. „Šestica" je demonstrirala zbog toga što su joj uskratili pravo na primanje knjiga, paketa i poseta. Agenti su upali u sobu i cinički upitali:

— Pevate, a?— Da- Pevamo, pevali smo i pevaćemo! — odgovorio im

je Mora.Uznemireni čvrstinom akcije robijaša i opasnošću da pro­

test zahvati ćelu robijašnicu .agenti su odmah sročili izveštaj i poslali ga u Beograd, a odande je uskoro stiglo naređenje: „Izolujte ih do suđenja!"

Uskoro je 26 osuđenika iz „šestice" izvedeno na sud. Optu­ženi su za isticanje „antidržavnih parola" i „pevanje pesama koje pozivaju na rušenje državnog poretka". Prvi na listi je bio Moša Pijade. Kada su ga uveli u sudnicu, on se blago nas- mešio ostalima.

Uzaludno su tužioci pokušavali da ga isprovociraju: Moša se držao oporo, duhovito, tako da je duel s njim postajao iz reči u reč sve neprijatniji za protivnika. Za vreme sasluravanja ostalih, sedeo je spokojno i ćelo vreme nešto zapisivao u svoju beležnicu, a pojedince je i crtao. Verujući da ga je najzad uhvatio „na djelu", predsedavajući se naglo obratio Moši s pod- smehom:

— Žalite se da vam je onemogućeno držanje hartije i pri­bora za pisanje! Otkuda vam onda naliv-pero i beležnica?

Slabačak i malo pognut osuđenik lako je primetio:— Milo mi je što ste i vi konstatovali da imam pero. Ova­

ko će mi ga teže oduzeti. U stvari, nije mi teško da dođem do pera, samo mi je teško da ga očuvam.

Pokušaj da se štrajkači iz „šestice" okrive za „antidr- žavnu zaveru" nije bilo lako dokazati. I žandarmi i drugi sve- doci davali su suprotne izjave. Neki su tvrdili da su na platnu stajale „protivdržavne parole", a većina je dokazivala da su

48

bile ispisane samo reči: hleb, voda, knjiga. Materijalnih argu­menata nije bilo. Za vreme pretresa ćelija straža nije uspela da pronađe platno, ono je brzo sakriveno. Sutradan, kada su se tužioci spremali da iskonstruišu dokaze. Moia Pijade se pojavio u sudnici s velikim belim platnom, koje je izvukao ispod košu­lje. Na njemu su bile ispisane reći: „Hleba, zraka, vode, knjiga". Raširio ga je pred svima i rekao:

— Eto, to su te „antidržavne parole!"Zatim je hitro savio platno i dodao ga svom prijatelju

i braniocu na sudu, advokatu Bori Prodanoviću. Satima je posle toga trajalo ispitivanje, pomoću koga je tužba htela po svaku cenu da skrene tok procesa na sporedna, formalna pitanja i da onemogući nameru optuženih da žigošu teror i zlostavljanja u robijašnici. Optuženi su, međutim, baš to uporno dokazivali. .Moša je osujetio manevar suda i prešao iz uloge optuženog u (ulogu tužioca režima, podrobno opisujući premlaćivanja u kaz- nioni, sistem gladi i luđačkih košulja. Sud mu je tada povisio broj godina na robiji sa 12 na 14.

Kad su posle izricanja kazne advokati prišli Moši, on im je zadovoljno rekao:

— Sve je dobro. Značaj ovog procesa je u tome što smo na njemu izneli sve ono što je trebalo izneti!

Revolucionar i publicista Boris Ziherl je s Mošom pro­veo u zloglasnoj „šestici" u mitrovačkoj kaznioni dugu robijašku godinu dana i evo nekih pojedinosti iz njegovog sećanja:

„Noću, kad je u kraju sobe škiljila jedna slaba svetiljka, koja je morala obavezno da gori da bi dežurni ključar mogao da kontroliše „stanje u sobi", mogao si Mošu videti gotovo svakog časa kako sedi za stolom, studira, prevodi i piše. Koristio je i tu slaba: nu svetlost sijalice da bi radio. Spavanje je uvek svodio na najmanje mogućno vreme. Obično je legao svega na pola časa ili na jedan čas. Pred njim su rasle gomile ispisanih listova. Radio je bez predaha da bi drugovima, okupljenim iza tih zidina, predao naučnu misao o socijalizmu njihovom domaćom rečju.

Kad su robijaši uspeli da u kaznionu prošvercuju i ra- dio-aparat, Moša je organizovao prislušnu i informativnu slu­žbu. Izdavao je dnevne vesti, koje su upoznavale zatvorenike sa važnim događajima u svetu i zemlji.

Svakog jutra bili smo nagnuti nad ispisanim kolonama papira. Rukopis je u najvećem broju slučajeva bio Mošin. Plod njegovog rada u toku noći.

50

Zajedno sa ostalim komunistima, Moša je tada razvio među političkim osuđenicima u Mitrovici svestran ideološki rad. Ob­razovao je katedre za izučavanje teorije marksizma-lenjini- zma, držao je predavanja i organizovao mnogobrojne kružoke, u kojima su se vodile polemike o raznim pitanjima važnim za Partiju.

Znajući da komunistima predstoji još duga i kompliko- vana/borba za pobedu revolucije, a da je za tu borbu potrebna ne samo hrabrost, nego i jasna ideološka misao, on je strpljivo učio mlađe drugove nauci radničke klase. Imao je naviku da ne leže u krevet, nego da za stolom, naslonjen na dolakticu, pro- drema tokom noći sat-dva . . . “

S Mošom je u „šestici" bio i Oskar Davičo, koji će kas­nije pričati:

„Kad bi se prenuo iz sna, video bih ga naguntog nad zase- njenom robijaškom sijalicom, kako piše čita ili crta. Bio je tada šef katedri (zvali smo ih katedralama, a njega šefom kate­drala!). Plan za jedan sistematski, složen, u pravom smislu uni­verzitetski rad napravio je on i uglavnom se sam brinuo za nje­govo ostvarenje."

Zatvor u Mitrovici tada je bio prepun. Tu je bilo oko 300 komunista osuđenih na robiju, a sa njima i velik broj mladih ljudi, koji nisu bili članovi Partije, ali ih je režim lišio slobode jer su pripadali naprednoj radničkoj omladini. Moša je posebnu pažnju obraćao upravo takvim drugovima te ga se kasnije je­dan od njih, Paško Romac, seća:

— Jednoga dana išao sam s grupom zatvorenika prema svojoj sobi. Na vrhu stepeništa stajao je bledolik, omanji čo- vek, kome su moji vršnjaci prišli da ga pozdrave. Stanko Pau- nović me je gurnuo:

— Znaš li ko je?— Ko? — upitao sam.— Moša- „Mitraljez"!Zbunio sam se i zastao, dok mi je on prijateljski stiskao

ruku. Od tada sam često razmišljao o njemu. Posle petnaestak dana sreo me je u hodniku, zagrlio i rekao:

— Slušaj, mi smo u Komitetu rešili da te primimo u Par­tiju. Obavestićemo i CK o tome.

Odgovorio sam mu uzbuđen:— Ali, jesam li ja zaslužio to?— Jesi. Dobili smo tvoje dokumente. Vodi Partija računa

koga prima u svoje redove..

BORAC PROTIV FRAKCIJAU Mitrovici se nalazio veliki broj istaknutih komunista,

među kojima i oni iz najvišeg rukovodstva Partije, onda po- deljenog na frakciju. A kako je to bilo vreme Titove uporne borbe za ozdravljenje Partije- za likvidaciju frakcija, to je bilo veoma značajno da se stanje u partijskoj organizaciji mitrovač- ke kaznione ozdravi, da se zdrave, komunističke snage izbore protiv neprijatelja Partije iz njenih vlastitih redova, da se spase što veći broj ljudi iz kandži onih koji su bili ogrezli u frakcije, među kojima je bio najozloglašeniji Petko Miletić. Tito je taj zadatak poverio Moši, znajući ga kao iskusnog i ne­pokolebljivog revolucionara. Moša se sa nekompromitovanim drugovima svim srcem i svom snagom bacio na taj zadatak i posle teške borbe izašao kao pobednik, što je jedno od najsvet- lijih mesta u njegovoj inače bogatoj i svetloj političkoj biografiji.

No, iako naporno angažovan radom u kaznioni, Moša je na­lazio vremena i za političke kontakte sa spoljnim saradnicima, koji su bili privrženi Partiji. On je, recimo, 13. maja 1938. napisao pismo beogradskoj sekciji jugoslovenskog udruženja no­vinara u kome poziva svoje kolege po peru da intervenišu u jav­nosti zbog pogoršanog položaja političkih osuđenika, naglaša­vajući:

„Režim pokazuje da teži da jednog skorog dana juriša na naš položaj. Zbog toga se obraćam vama očekujući da ćete se zainteresovati, kao i tolika druga udruženja, za sudbinu po­litičkih osuđenika i učiniti sa vaše strane što je u vašoj moći za njihovu zaštitu ..

U te tmurne dane na robiji, Moša je umeo da unese i ved­rog duha, da stvori dobro raspoloženje, da bodri. Kada je spre­man doček Nove 1939. godine (on je već imao robijaški staž od 14 godina) pojavio se pred zatvorenicima nasrnejan i rekao im:

— Imam jedno iznenađenje. Neke će to možda malo i da pecne, ali koga svrbi neka se i češe!

— Kakvo je, kakvo? — tražili su nestrpljivo da čuju ro­bijaši, znajući za Mošin humor.

Tada je iz džepova povadio tridesetak hartijica na kojima su bile ispisane šaljive pesme i počeo da ih čita. To je izazvalo buru smeha. Ćele te noći se nije spavalo, veselilo se, a razlog tom veselju i humoru bilo je saznanje da revolucionarni po­kret snažno raste, da je blizu čas konačnog obračuna, da robi- jašnica neće još dugo postojati.

52

HOCE PROMENUKad se Moša Pijade vratio s robije, drugovi su nastojali

da mu nađu što bolji stan. Advokat Bora Prodanović odveo ga je na Dedinje, gde je, u vrlo zgodnoj vili s vrtom, pronašao lepo nameštenu i prijatnu sobu.

Čim su otvorili vrata i pokazali mu sobu, Moša se namrš- ti i poče da vuče Prodanovića za rukav.

— Neću to — rekao ie Moša.— Što, ne sviđa ti se? — iznenadio se Prodanović. — Pa

dobro, šta si imao na robiji?— To isto — tužno se osmehnu Moša i pokaza na prozor

svoje nesuđene sobe-Valjda radi obezbeđenja od lopova, na prozoru je bila —

gvozdena rešetka.

etc C. i/fu

4L,' <1 *i.<e-UC4*

* 2 r /v. *2

■ WS° Z-

■-> <.&* (*/ /i t« r 4-ttc* f* P *

■* V VĆL'lfa f £ r f *«**/'?■A/*v. M e * ii.

> ?: , t . - -•/’ *■ »/' s’ / •-b * * Cvctf* K.Ï/U4' o. .* < ‘/f 'f . .. i.tu ■ , , \ / t + ■ ‘

* i'- ,i.lf /-vV f "'free*, 4 ' * f ; i.■■ iaj/ S il/ u, a ,

/' f j 0 ' / *4./ AV~ /«V*' r4 >«.... / , W • s C

9%'f V „; Ć* JUh‘L 'd-< S< ( , ■■ ~-V-.. A-

> à ■ i-ttTU 4 ic-, A // *rr<'j,.. itSuJk, tosts. s -o,

& ii/'U-'it fCK * *4 'Prf/ći,.. Mt>A Ci }*>

Prva strana originalnog Mošinog pisma Titu pisanoa „?<; u/ toj? * «“ ZOTU

53

f "yÇ• f d à u ) Uj U ćVIi U. >*1 ' è t j v - /' u / ' t r ,

; * t V £ v $ V n M > fy - * u p ~ u .e é A C 4 ' * H4AA4 T i r ^ - k . ^ t '■>/*/< ■ - ' •

- * - - f - 16-X4A.J l a& t * £ f u J J - U , ^ 4 , 'y-tM. / / ' i ' t x / s U . / J c ’U ^ ' ' ’ -

■V \\rt< k *-u <atć£ i/ ù tf.i/'*, /^v7v^ / < * < / * / a

^ ^ ^ « .y r ^ *•*■ '■ ' o '$ / J v /l ^ -

' •'Ig*-?-I^ a u c ^ fi'ft c’ r , -./ '• jM u ift JÂ **/IÏ * . pt-tu tr A

yf 0L+ i^ ^ t' UJ tc ^ & u u tu $-t,,- I * J e c J /ć> U S , ć t j p c s ^ ■‘r.

_, ^ USJLA*** i UjLûr J * (<-**£< *<’ -. dsÛ U H 'o /,' uljU l/ f *

frSljfe.*:./ f t t i fou A U J- j o 2 .* $ f 6 o ^ . /'*c7.-ec ’t, / * y s u * u Y /' f , ' i/cc iy* ; try?au^~?os<')r

,n „Z V / CShY*-4V4U *C J L j j - 4 + ^ 4

UkL+iHLC /•“ * - * M f a / J i J i H i f c * , A W .# * f "

Jsećci iz drugog pisma od 25. IV. 1942. pisanog „ujutrua

* - & / / •■i

’ ^ *9 *&l -*S\’

<\ Scu

* f

SUSRET S DRUGOM TTMoša je u Sremskoj Mitrovici zatočen u 35. godini, a odan­

de je otpušten 14 godina kasnije, 3. aprila 1939, kao pedeseto­godišnjak, telesno iznuren, ali još odlučan, jak da nastavi sa aktivnošću revolucionara. U Beogradu je dočekan samo od sta­rih prijatelja. Inače, u gradu se tada osećao zadah rata, narod je gušila sve veća ekonomska oskudica, fašizam je pretio slo­bodi malih naroda. Komunisti, radnička klasa, studenti i sve napredne snage su se organizovali za otpor, za borbu.

U takvoj situaciji Moša se odmah po dolasku u Beograd povezao sa partijskim rukovodstvom. Tada je prvi put posle robije video druga Tita, čega će se kasnije sećati:

— Rekli su mi da generalni sekretar CK KPJ hoće da raz­govara sa mnom. Uputio sam se u stan kćerke dra Ribara, gde mi je saopšteno da odem. Ona je živela u Francusko] ulici. Nestrp­ljivo sam očekivao susret sa nepoznatim TT, našim generalnim sekretarom.

54

Haa

no p

reds

eani

stvo

Pet

e ze

mal

jske

kon

jere

ncije

. Si

eva

nade

sno:

t>u

ro P

ucar

, M

usa

Pija

de,

Josi

p Br

oz

Tito

, Sp

asen

ija-C

ana

Babo

vić

i Ed

vard

K

arde

lj (s

nim

ak j

e iz

vr

emen

a V

I ko

ngre

sa K

PJ,

odr

žano

g u

Zag

rebu

195

2.).

Kada sam ušao unutara, video sam elegantnog gospodina, koji mi se predstavio kao češki inženjer iz firme „Škoda". Po­gledao sam ga malo duže i nisam se prevario: bio je to Josip Broz, Joža, moj majstor sa robije u ,,Munjari“. Uzbuđeno sam ga prigrlio i tada smo dugo ostali zajedno.

Drugovi su Moši našli skonište i ubrzo su se uverili da za starog borca nema ništa od mirovanja- Često je izlazio u grad iz svoje sobe u ulici Prote Mateje i šetao centrom. Stalno je nešto zagledao- tražio je šta je novo dozidano, a posle je svojim prijateljima pričao kako je ćelo vreme tumarao po zgradama u Knez-Mihailovoj ulici koje imaju dva izlaza. Spremao se da nastavi ilegalni rad i već je kovao planove kako da izmakne policiji.

PREDAVAČ MARKSIZMAČim se povezao sa rukovodstvom Partije u Beogradu,

Moša je dobio odgovoran zadatak: da organizuje i predaje na marksističkim kursevima za članove rejonskih komiteta, koji su se tajno održavali u gradu. Za iskusnog prevodioca „Kapita­la", to i nije bio težak posao, ali je bio opasan. Uvek, kad god bi polazio na predavanja, morao je da zaobilazi po nekoliko ulica da bi izbegao svaku sumnju agenata koji su preplavili grad. On je, zajedno sa Veselinom Maslešom, radio u komisiji Partije za selo koja je imala pune ruke posla oko izučavanja seljačkog pitanja, jačanja partijskih organizacija i propagande na selu i izdavanja poluilegalnog lista „Glas radnog naroda", za koji je Moša vrlo često pisao.

No i pored stalne zauzetosti na kursevima i u komisiji za selo, čijem se radu tada posvećivala velika pažnja, Moša je, ipak, stizao i da slika. Ustajao je zbog toga vrlo rano, ili nije ni legao, jer preko dana nije imao vremena: žurio je na sasta­nke, predavanja, razgovore. Oskar Davičo, koji ga je posle puštanja sa robije obišao nekoliko puta u njegovom stanu, kaže:

„Posetio sam ga jednom u maloj sobi, s prozorom prema Dunavu. Nije bilo više od sedam sati ujutru. Na štafelaju je stajalo vlažno platno: pejzaž s njegovog prozora — dimnjak fab­rički ciglane i dunavske poljane. . . Žalio se da je iskoristio sve uglove pejzaža i da će morati uskoro da traži drugi stan. Bio je uvek oran za šalu i imao je prema sebi samom i svom životu jedan superioran, ironičan stav".

56

Josi

v R

us.

dr I

van

Rib

ar.

Moš

a Pi

jade

, R

odol

jub

Col

akov

ić i

Mar

ko V

ujac

iç

ZATOČENIK U BILEĆIBeograd je zahvatio talas štrajkova protiv uvođenja kon­

centracionih logora, progona Jevreja, približavanja režima fa­šističkoj Nemačkoj, protiv „vlade nasilja i gladi**- A vlada je odgovorila hapšenjima, obično iznenada. To nije mimoišlo ni Mošu.

Januara 1940, uz pomoć nekog provokatora, koji se bio uvukao na ilegalni kurs gde je u Moši prepoznao starog partij­skog radnika, agenti su ga uhapsili i bacili u Glavnjaču. Dugo­godišnji robijaš bio je dovoljno poznat policiji da bi ga morala ponovo saslušavati. Odmah su ga sproveli u koncentracioni lo­gor u Bileće. Tamo se, u logoru- našao s mnogim starim re­volucionarima i drugovima, među kojima su bili Ivan Miluti- nović, Ivo Lola Ribar, slikar Đorđe Andrejević Kun, koji će o tom susretu s Mošom pričati:

„Bilo je proleće kad smo čuli da su ga doveli. Taman sam bio dovršio svoj rad u drvorezu „Mapa slobode**, posvećen oslo­bodilačkoj borbi Španije. Naviknut na tamnovanja, Moša je lakše od drugih podnosio i ovaj logor. Ali po prirodi uvek spreman na otpor, ubrzo je zatražio od upravnika logora, da donese logor­ski red. Posle upornog i svakodnevnog insistiranja izborio je da možemo da razgovaramo u sobama. Dotad je to specijalni stražar, koga su nam nameštali u ćeliji, zabranjivao. Onda su nam dopustili i da izlazimo u šetnju, da dobij amo novine, pa čaj i knjige.

Upravnik logora, kome se takav ,,red“ nije sviđao, osećao je opasnost od Mošinog robijaškog iskustva. Zato su ga jedne noći i odveli. Posle smo čuli da je pretučen i da leži bez svesti. Odmah smo protestvovali, a ujutru smo organizovali kolektivan zahtev da se Moša prenese na lečenje u bolnicu. Objavili smo i štrajk glađu- Kada se uverio u snagu otpora kažnjenika, uprav­nik logora je morao da popusti. Moša se vratio iz bolnice posle 15 dana. Nije se žalio, ali je još bio modar po telu od udaraca. Rekao nam je tada da su mu slomili dva rebra.**

O mučenju Moše Pijade u Bileći, Lola Ribar je 12. fe­bruara 1940. pisao svom ocu, dru Ivanu Ribaru, poznatom po tome što je češće branio pred sudom poznate komuniste:

„Dragi moji, primio sam vaš list, a nadam se i vi moj. Koristim ovu priliku da vam se javim radi jučerašnjih događaja ovde, koji su bili strašni i zahtevaju hitne intervencije u Beo­gradu . . . Mošu Pijade i Ivana Milutinovića nasilno su odveli u sreski zatvor, gde je Moša u toku noći tučen po tabanima i mučen, što je zvanično lekarski konstatovano. . . Važno je o tome obavestiti javnost, komore, stranke i izvršiti pritisak kod nadležnih kako u cilju protesta protiv ovdašnje žandarmerije,

58

ut

Ric

ian

arem

ac,

pove

reni

K z

a na

roan

o za

ravi

je n

acio

naln

og K

omite

ta o

sioo

oaen

ja

Jugo

slav

ije,

Moš

a Pi

jade

, Jo

sip

Rus

i

Mar

ko

Vuj

aćić

, po

dpre

dsed

nik

AV

NO

J-a;

u

drug

om r

edu:

Ivo

Vej

voda

i F

ranj

o G

azi

tako i u cilju rešenja čitavog našeg položaja, u kome smo izlo­ženi i takvim stvarima ..

Pisaće Lola svom ocu i deset dana kasnije tražeći ponovo zaštitu Mošine ličnosti, a drugog aprila ujutru državnom tužiocu u Trebinju je stigao, preko advokata iz Beograda, Mošin zahtev za krivično gonjenje žandarma koji su ga batinali i uprave logo­ra koja je to podstakla. Istražni postupak je morao da se otvori, to se nije smelo sakriti od javnosti. Na saslušanju pred isled- nim sudijom u Trebinju, Moša je tada izjavio:

„Optužujem izvršioce gnusnog delà premlaćivanja nadam- nom, žandarmerijskog kaplara Dragišu Đurovića i opštinskog stražara Dušana Jokanovića, kao i njihovog duhovnog podstre- kača žandarmerijskog kapetana Milana Lakovića. Optužujem upravnika logora, sreskog načelnika Milivoja Jojića, jer je on moralno odgovoran za čitav ovaj događaj. Optužujem sreskog načelnika i zbog prikrivanja direktnih izvršilaca krivičnog delà, jer je sprečio da budem rendgenski pregledan, čime bi se utvr­dile teške povrede. Tražim krivični postupak protiv sve čet­vorice ..

Režim je ipak uspeo da ceo ovaj odgađaj koliko-toliko zataška. Krivični postupak je odugovlačen sve do početka rata. Pa ipak, Moša je uspeo da izađe i pred Okružni sud u Beo­gradu, kada je već bio pušten iz Bileće i da izjavi, optužujući:

„Predajem sudu krvavu košulju koja je bila na meni pri­likom zadobijenih povreda. Ostajem u svemu pri ranijem saslu­šanju datom pred sudom u Trebinju".

To je bilo posle tri meseca tamnovanja u Bileći.

IZBOR U CK KPJKrajem oktobra 1940. u jednoj vili u zagrebačkom pred­

građu Dubravi okupilo se na Petu zemaljsku konferenciju KPJ preko sto delegata iz svih krajeva zemlje. Među delegatima je bio i Moša Pijade, predstavnik beogradske partijske organi­zacije.

Konferencija je trajala tri puna dana. Radila je danonoćno, i niko od prisutnih nije smeo za to vreme da izlazi iz kuće. Održano je preko 11 referata o raznim pitanjima iz života i borbe Partije, istaknuti su njeni uspesi i teški zadaci pred ko­jima je stajala. Odluke donete na Konferenciji imale su isto- rijski značaj za dalji razvitak pokreta.

Trećeg dana uveče izabran je novi Centralni komitet od 31 člana i 10 kandidata. Za člana CK KPJ izabran je i Moša Pijade, što je bilo veliko priznanje starom revolucionaru. Za­vršavajući svoje izlaganje drug Tito je rekao:

— Drugovi, pred nama su odlučujući dani. Naprijed sada u konačnu borbu. Iduću konferenciju moramo održati u oslo­bođenoj zemlji i od tuđina i od kapitalista!

60

Kada su se delegati počeli razilaziti, Tito je prišao Moši i pozvao ga da pođu zajedno u varoš. O tome će kasnije Moša pričati:

— Požurio sam se tako da sam zaboravio u kući mašnu i šešir, pa sam izgledao vrlo loše pored elegantnog, „češkog inže- njera“ sa pasošem stranca. Slatko smo se smejali mojoj rasejano- sti. Onda smo seli u Titov automobil „Miki Maus“ i otišli pravo u radnju. Tada mi je Tito kupio i mašnu i šešir. Doterao sam se i dalje smo mogli zajedno.

Posle dolaska u Beograd, Moša opet nije imao mnogo vremena za revolucionarni rad na slobodi. Već u februaru 1941. policija ga ponovo hapsi. Iz zatvora je pušten dva dana uoči napada Nemačke na Jugoslaviju.

ČIČA MARKO CRNOGORACPočetak rata Mošu je zatekao u Beogradu, odakle je, po­

sle mnogo nevolja, stigao u Crnogorsko primorje, gde ga je, u selu Podgori, prihvatio Blažo Hajduković, sekretar skojevske organizacije, koji se toga kasnije sećao:

— Uveče smo dugo razgovarali, sve do dva sata ujutru, a već u pet časova Moša je krenuo ka Cetinju. Rominjala je kiša. Jedan od pratilaca, Dušan Hajduković, bio je samo u košulji. Moša je skinuo svoj kišni mantil i na silu ga utrapio Dušanu. Na glavnom putu od Budve ka Cetinju stalno su nas mimoilazile kolone italijanskih automobila i tenkova. Moša je jašio na konju. Na Cetinju smo ga doveli u vezu sa drugovima iz mesne partijske organizacije . . .

U današnjem Titogradu Mošu je dočekao sekretar Okruž­nog komiteta KPJ, Savo Brković, i preveo ga u selo Rogame. Smestio ga je u kuću seljaka Mitra Vučinića i tu je Moša za ne­koliko dana osvojio simpatije svih ukućana i komšija, pred­stavljajući se kao izbeglica sa Kosova. Pomagao je svome do­maćinu i u poljskim poslovima, i to prilično vešto. U selo je us­koro došao i revolucionar i publicista Veselin Masleša. Ostao je samo dva-tri dana u prisnom razgovoru sa Mošom.

Posle mesec i po dana italijanske patrole su počele da za­laze u selo, pa se Moša prebacio u Stijenu Pipersku, gde ga je dočekao sekretar partijske organizacije i student prava Vojo Po- pović, koji će danima s njim drugovati, a kasnije će, u svom sećanju na tog čudnog čičicu duge kose i u crnogorskoj kapi, ovako govoriti:

— Odmah sam uočio po liku da to nije Crnogorac. I osta­jao sam uporno pri prvoj misli: „Ovo je Moša Pijade“. Ali ni­kako se nisàm usudio da mu to kažem. Uto me on upita:

— Je li, bre, znaš li ti ko sam ja?— Meni je rečeno da te zovem drug Marko.

61

— Tačno. Dobro upamti: ja sam Čiča Marko. A da li ti je poznato da niko ne srne znati za mene?

— Druže Marko, to mi je poznato, ali ja moram nešto otvoreno da ti kažem.

Moša malo zastade-— Šta to imaš „otvoreno" da mi kažeš?— Pa, eto, rečeno mi je da te zovem Čiča Marko, ali či­

ni mi se da ja znam ko si ti.— Vidi ti njega, a ko sam ja?— Ti si — drug Moša Pijade!Pogledao me je začuđeno i gotovo ljutito.— E, nije tačno! Kakav Moša Pijade!? Šta tebi pada na

pamet?— Druže Stari, ja sam bio iskren. Morao sam da ti kažem

šta sam osećao ovih trenutaka od viđenja s tobom. A ja nikome živom ne bih rekao.

— Svejedno, ja nisam Moša Pijade. Ti znaš ko sam ja: Čiča Marko . . .

Uskoro sam mu saopštio:— Od noćas se ne rastajemo s puškom. Direktiva je da svi

prihvate oružje!Glas se zagrcnuo da preodoli suze u očima Čičinim:— Eto, najzad, kucnuo je čas!Sad sam znao sigurno: tu preda mnom je, nedostižno ve­

liki, stajao — Moša Pijade.

S DURMITORSKIM USTANICIMA

Kada je Politbiro CK K PJ 4. jula 1941. pozvao jugosloven- ske narode u borbu protiv okupatora, crnogorski narod se digao 13. jula listom na ustanak i u nekoliko dana borbe s Italija- nima oslobodio gotovo ćelu teritoriju Crne Gore. I već u avgu- stu Pokrajinski komitet Partije dao je uputstvo svim partijskim organizacijama na teritoriji Crne Gore, Boke i Sandžaka u kome im ukazuje na zadatke o učvršćenju jedinica, ali i o izboru organa narodane vlasti. Baš u vezi s tim zadacima i Moša je ubrzo stigao na Durmitor, o čemu će se posle njegove smrti pisati:

„Tiho i nečujno došao je u durmitorsko selo Malu Crnu Goru sredovečan čovek, na omalenom brdskom konju. Preko običnog drvenog samara, na kome je jahao, bile su prebačene seoske bisage, a u njima nekoliko kilograma duvana- Putnik se ni po čemu nije razlikovao od ljudi toga kraja, niti je skre­tao pažnju prolaznika: na glavi nacionalna crnogorska kapa ispod

62

koje je virila srebrnastobela kosa; ramena pognuta pod teretom teškog životnog bremena; odelo od surog domaćeg crnogorskog sukna — grube čarape i opanci. Zastao je pred jednom kućom, sjahao i privezao konjića uz ogradu. Domaćin je dočekao gosta i po običaju ga uveo u svoj skroman dom. Pitao je putnika ko je, odakle je, kuda se namerio.

Stari je odgovorio strpljivo:— Ja sam Janko Perović iz Lješkopolja. Naš du van čuven

je nadaleko, pa eto nanese me namera i kroz ovaj kraj. Znam da ljudima treba, a u ovom planinskom kraju ga nema.

Dao je domaćinu da proba. . .Onda je, kad su sjeli za sto, počeo tobože slučajno raz­

govor o situaciji.— Eto, ljudi govore o buni, pa da čujem šta se radi. Mo­

žda ću nešto saznati — rekao je, tapšući domaćina po ramenu.Iz susedstva se ubrzo skupilo nekoliko ljudi. Napraviše

mu mesto. On izvadi limenu kutiju sa rezanim duvanom i pruži prisutnima. Starac Janko Perović u početku nije trošio mnogo reći- Više je ćutao, a odgovarao samo na najnužnija pitanja. Seljaci su stizali u grupicama ili pojedinačno. Prepričavali su svoje svakodnevne brige i komentarisali događaje. Najzad, je­dan stariji seljak, prosedih brkova, obrati mu se:

— Šta misliš ti na ovo naše, prijatelju?Moša poče lagano i pažljivo da izlaže svoje misli o me­

đunarodnoj i unutrašnjoj situaciji, trudeći se da što je mogućno više bude blizak sredini koja ga sluša. Prisutni su pomalo za- prepašćeno gledali čoveka, koji je odmereno i odsečeno izlagao događaje, sedeći na niskoj tronožnoj stolici. Nisu ni slutili da to govori Moša Pijade, stari iskusni revolucionar. Tiho i ne­čujno, potpaljivao je on iskre ustanka. Među durmitorskim se­ljacima prepričavale su se tada priče, kao legende, o pametnom čiča Janku iz Lješkopolja. . . “

U tim danima Moša predano radi na organizovanju ustan­ka. Njegovo višegodišnje iskustvo od dragocene je vrednosti za partijsku organizaciju u ovom kraju. A kad su ustanici zauzeli Kolašin, na zgradi bivšeg sreskog načelstva pojavila su se od­mah dva nova natpisa: „Mjesni komitet Komunističke partije" i „Vojni komitet narodne revolucionarne vojske". Tamo se među prvima našao i čiča Janko. I baš tih dana poveća grupa rođaka iz jednog kraja Crne Gore, koja je protestvovala zbog osude nekog svog člana, demonstrativno je došla pred osnovnu školu u kojoj se nalazio Moša. Čiča je pažljivo slušao njihovo izlaga­nje. A kad su počeli povišenim glasom da upozoravaju kako je njihova porodica velika i jaka, i da se oni nikoga ne boje, Čiča im je odgovorio:

— Bilo bi pametnije, prijatelji, da spustite glas. U svetu je najveća partizanska porodica. Pa ako imate pameti, priklju­čite joj se i vi i sve druge porodice!

63

PESNIK PARTIZANSKE KORAČNICE

Ćelu Crnu Goru je zahvatio plamen oružane borbeNarod se jednodušno odazvao pozivu Partije. . .Neočekivano, snage ustanka za nekoliko dana sabile su

neprijatelja u samo nekoliko uporišta.Moša je od radosti i sreće bio van sebe. Pitao se: „Da li

je to san ili java?“ — jer ni on nije predviđao tako munjevit uspeh. Mesto ga nije držalo. I razumljivo: nastupali su dani za koje je, kako se to obično kaže, dao sve od sebe. Goreo je od želje da odmah, istog časa, uskoči u kovitlac revolucije.

Pijade je 19. jula, jedne od revolucionarnih noći u Ko- lašinu, sročio verovatno prvu partizansku koračnicu, ubeđen da već sutradan mora zapaliti mase, oduševiti ih za borbu protiv okupatora. I tako se na čelu duge povorke, za nosiocima zasta­ve, kretao hor, pevajući crnogorsku „Partizanku'*:

Na Moskvu je Hitler krenuo AP je tamo naš’o grob;I nijedan narod više —Neće njemu biti rob.

Malena je Crna Gora,Al’ se hrabro digla sva:Sa svog krša nepobednog —Goni okupatora.

Crnogorski partizani,Smjelo svi u okršaj!Ropstvu, gladi, siromaštvu Evo, najzad, dođe kraj.

Ma kakva bila po umetničkim kriterijumima, ova pesma je onda podizala duh, veru u uspeh borbe.

TVORAC „FOČANSKIH PROPISA**

U kasnu jesen 1941. iz Vrhovnog štaba je stigla poruka da Moša odmah dođe u Foču. Znao je šta ga očekuje- Uporedo sa stvaranjem regularne armije iz partizanskih odreda, osećala se neophodna potreba za stvaranjem nove, revolucionarne vlasti — narodnooslobodilačkih odbora i organa vojne vlasti u pozadini, koji bi regulisali potrebe vojske na slobodnoj teritoriji.

64

Uporedo sa radom na prvim „zakonima" o narodnooslobo- dilačkim odborima, Moša je tada počeo da stvara i propise o ko­mandama područja, mesta i partizanskih straža.

Znameniti „Fočanski propisi", objavljeni februara 1942, bili su rezultat napora Moše Pijade, nakon obrazovanja Prve proleterske brigade i već stečenih dragocenih iskustava iz rada odbora kao privremenih organa vlasti na tromeđi Sanđaka, Bo­sne i Crne Gore. Mofa je o „Fočanskim propisima"^ kasnije pisao:

„Potreba povezivanja slobodne teritorije nužno je zahte- vala što čvršću organizaciju, obezbeđen saobraćaj i veze i isko- rišćavanje svih materijalnih izvora. A to se bez dobre organiza­cije celokupnog života u „pozadini" nije moglo ostvariti. Ta je organizacija išla u dva pravca: u pravcu organizovanja vojne pozadine (komande mesta, komande područja, mreža partizanskih i seoskih straža) i u pravcu organizovanja opštinskih, gradskih i sreskih narodnooslobodilačkih odbora. Bilo je zato sasvim pri­rodno što se u tom periodu javljaju, s jedne strane, važne na­redbe o organizovanju partijskih odreda i proleterskih briga­da, a s druge strane — propisi o narodnooslobodilačkim od­borima.

Ti propisi, poznati kao „fočanski",1 jer su nastali u Foči, negde krajem februara 1942, nisu stvarali ništa novo. već su bili izraz dotle stečenog iskustva i dotle sprovedene organizacije, izvesna kodifikacija pravila nastalih u razvitku naše borbe.

Ako sam ja i dobio zadatak da ih stavim na hartiju, a i to sam radio zajedno s drugim drugovima, ipak mislim da ne tre­ba meni pripisivati neko „autorstvo" . . . Tu se nije imalo šta izmišljati, već samo adekvatno izraziti samu stvarnost. Stvarnost je bila tako snažna da mi se čini da se može reći kao da je ona sama sve određivala, a mi smo samo—i to bez nekih teškoća — uspevali da je dobro izrazimo. Velika istorijska vrednost svih tih dokumenata i sastoji se baš u tome što su bili tako potpuno ogledalo stvarnog razvitka. Nicali su iz prakse, iz žive realnosti. Zato su tako dobro i služili kao oruđa političkog i društvenog kretanja, zato su to dokumenti naše narodne revolucije. • .“

ŽAO MU ,,BILEĆANKE“U tek oslobođenoj Foči, januara 1942, jedna četa Beograd­

skog bataljona odmah poče pripremati program za priredbu. Odabrani za hor izdvojiše se zajedno sa horovođom u neku be­toniranu prostoriju da isprobaju pesme. A u toj prostoriji, ra­nijem četničkom magacinu, našla se velika gomila oraha- Peva- či su, uz blagonaklonost horovođe, za vreme probe uzimali orahe, krčkali, jeli i mljackali do mile volje. U svakom slučaju, mnogo više i mnogo bolje nego što su vežbali.

66

Za vreme jedne probe u magazu upade omanji, stariji čo- vek. ne baš naročito odeven. Protrlja ruke — napolju je bilo hladno. — pogleda iznenađeno borce i orahe, pa sede na jednu klupu blizu vrata, pored Milorada Drenjanina, koji nije mogao stajati s horom zbog nekakvih čireva.

— Šta radite ovde? — upita Ciča Drenjanina.— Što pitaš kad vidiš! — odgovori mu ovaj osorno. —

Vežbamo hor, spremamo se za priredbu.— A iz kojeg ste bataljona?— Iz Beogradskog — reče Drenjanin krckaiući orahe i

pevušeći sa horom, koji nije ni obraćao pažnju na Ciču i njegov dolazak.

— Znam, nije trebalo ni da pitam — primeti Čiča. — Ta ko bi drugi sem beogradskih mangupa pronašao magacin sa ora­sima da u njemu vežba hor!

Uto hor poče ,,Bilećanku“. Sasvim loše, da gore ne može biti. Oteglo se ono „Sred pušaka, bajoneta“ kao cla se nikad između njih neće i ne može izaći. Zapanji se Čiča i uhvati Mi­lorada za ruku govoreći:

— Bre. bre, ajd’ što potamaniste orahe, nije mi žao, ali što nagrdiste ,,Bilećanku“ ! Zar se ona tako peva. Hajde ovamo da čuješ kako se ona peva.

— Zaboga, drugovi, zar je to ,,Bilećanka“? — upita Čiča pevače, na što oni umukoše. — Pa to je revolucionarna pesma! Možete li vi zamisliti drugove, okovane po zatvorima, kako čež- njivo očekuju borbu i slobodu? To treba da grmi. Čekajte, da pokušamo zajedno-

Čiča dade intonaciju i iznenadi hor lepim i gromkim gla­som. Hor prihvati, i magazom zabruja prava ,,Bilećanka“ kao retko kad. Zadovoljan uspehom, Čiča nastavi svoju lekciju:

— Tako, tako, drugovi proleteri! Kad je pesma, nek je pesma! Neka osete njenu revolucionarnu snagu oni koji vas slušaju. A sad: završite probu, uzmite po neki orah i, dok se vra­tim, da vas ovde ne zateknem!

Čiča izađe, a hor poče da nagađa ko je. I tek što su hteli izaći, u magazu uđe jedan drug i upita da li je Čiča Janko navraćao.

— Bio je, bio je jedan čiča. Sigurno je on, samo ko li je taj? — upita neko od pevača.

Drug se napravi malo važan i konspirativan, ali kad mu pevači rekoše da su proleteri i da je čiča pevao sa njima ,,Bi- lećanku“, on se odobrovolji i reče:

— Pa to je Moša Pijade. Za njega ste, sigurno, čuli.

67

ČEKANJE SOVJETSKIH AVIONA

Saradnja starih poznanika iz teškog predratnog perioda, Tita i Moše, bila je u Foči, pri Vrhovnom štabu, svakodnevna. Tito je, pored stalnih saveta, pregledao odredbe ,,Fočanskih“ propisa, koje je Moša ispisivao, i unosio poslednje korekture u konačan tekst, da bi se to odmah umnožavalo u fočanskom ho­telu u kome je bilo sedište Vrhovnog štaba. I Tito i Moša su bili srećni što su komunisti i ceo narod započeli borbu, što je stvorena slobodna teritorija, što su počeli da se ostvaruju njihovi životni snovi. Pa je Moša i tu, kao nekad u lepoglavskoj i mitro- vačkoj ćeliji, provodio i dane i noći u radu. I često se sretao s Titom, ili mu pisao i odgovarao na pisma. Evo kako se Moša seća jednog svog susreta iz tog vremena s Titom:

— Trebalo je, ipak, u nečemu izaći pred drugove. Nisam imao dobro odelo. A bilo je hladno. Pošto nije bilo drugog izbo­ra, uzeo sam jedno zeleno ćebe i dao se na posao. Mislio sam — kad mogu sliku naslikati, valjda ću moći skrojiti i odelo. Malo po malo, nacrtao sam na čoji pantalone i kaput. Ali kad je trebalo skrojiti počele su nevolje. Nigde makaza. Tada sam jednom starom, tupom britvom srezao kaput i pantalone. Iglu sam imao, ali konca gotovo ni malo. Zato sam oparao jednu čarapu i došao do konca. Kad sam stigao pred Tita, on me je, smejući se, zapitao: „Šta je to, Mošo? Šta si to navukao?!" Svi su se smejali, a ja rekoh: „Bar je toplo".

Sredinom februara 1942. drug Tito je poslao Mošu na novi zadatak, u Žabi jak — da stvori uslove za spuštanje sovjetskih aviona koji bi doneli pomoć Narodnooslobodilačkoj vojsci. On će tamo stići tako reći trkom, izgraditi ratni aerodrom, postaviti straže, obezbediti sredstva za paljenje buktinja kojim će se sov­jetskim avijatičarima obeležiti pista za sletanje i prostor za bacanje paketa. Čekaće tamo čiča Janko noću, često i sam na straži, po ciči i zimi, u ambijentu koji je podsećao na Severni pol. Čekaće nervozno i nestrpljivo, pišući gotovo svakodnevno drugu Titu pisma puna želje da obećana pomoć već stigne, čita­če Titove odgovore svom dragom Šikiju, kako je zvao Mošu od milja, a onda će, uoči četrdesete noći čekanja u snegu i ledu, napisati drugu Titu:

„Ja stojim svagda gotov, ali opet ih podseti (sovjetske pi­lote) da će danas biti četrdeseta noć moje straže. Mogu me uvek naći kod barake, na Petrovoj kosi, između ponoći i dva i po. Čeka ih topla peć bez čaja i polarni sneg, a ujutro najlepši prizor snežnog Durmitora, rumenog od sunca."

68

Najzad, posle četrdeset sedam besanih noći, provedenih na snegom zavejanoj žabljačkoj visoravni, Mošu je Tito obave- stio da više ne čeka sovjetsku pomoć. Borci su rasturili priprem­ljene lomače i sklopili signalne znake, a Moša je, ljut i razo­čaran, prestao da noću stalno osluškuje tajanstvene zvukove avionskih motora. Ali je ostao među Durmitorcima.

ORGANIZATOR POZADINEMoša se pod Durmitorom aktivno uključio u sve poslove

oko organizovanja pozadine. On već 9. marta javlja drugu Titu: „Saznali smo da su seljaci iz Leverina već sve uzorali i po-

sejali. Ostalo je i dosta neobrađene zemlje. Stavićemo u dužnost intendantskom odeljenju da predloži sandžačkom štabu da or- ganizuje odmah zasejavanje svakog komada zemlje, jer je tu žet­va već o Ilin-danu, a seljaci nude seme i volove, samo nema dosta radne snage koju bi vojska mogla dati ili organizovati. To bi za nas imalo najveći značaj.“

Tih dana on putuje od sela do sela, od mesta do mesta, ispod snežnog gorostasa Durmitora. Sastaje se sa borcima, sa narodom, uvek odeven u seljačku odeću, sa crnom šubarom na glavi sa ogromnim pištoljem koji mu je visio sa desne strane. Prisustvovao je formiranju omladinskih jedinica, organizovao doček proleterima, radovao se susretu sa ljudima, interesovao se, u pismu drugu Titu, da li su proleteri dobili kape, imaju li pro­leterske oznake, može li on dobiti jednu od tih kapa. . .

Nekako u to vreme se na oslobođenoj teritoriji oko Foče i u Crnoj Gori pojavila i neobična pošta sa žigovima na starim mar­kama. To je Moša organizovao prvu partizansku poštu. Pisma su slata u Crnu Goru, Hercegovinu, Sandžak i Bosnu. Crnogorska pošta imala je jedan veliki žig sa likom crnogorskog partizana sa podignutom pesnicom. Hercegovci su imali žig marke s peto­krakom zvezdom i potpisom „partizan", ali jedina partizanska pošta koja je imala prave marke bila je u Foči. Moša je prona­šao zalihu starih jugoslovenskih maraka, na koje su ustaše uda­rale svoj grb i natpis NDH, pa je preko toga stavljao petokraku zvezdu.

Početkom aprila obaveštajna služba NOVJ dobila je podat­ke da će uskoro početi nova neprijateljeva ofanziva na slobodnu teritoriju Crne Gore i Bosne. A u jeku ofanzive, Tito je saopštio Moši jedno svoje razmišljanje:

„Dragi Siki,. . . smatram potrebnim stvoriti jednu novu narodnu vladu,

čiji će članovi biti većim'delom u zemlji. Pozdravlja te mnogo tvoj Tito".

Moša je, pak, u isto vreme i ne brinući mnogo o ofanzivi mirno razrađivao organizaciju pozadinskih vlasti. Bili su to pro­jekti o partizanskim stražama. Legitimacije je već uveo, a dao, je i da se izrade značke od bilijarske čoje i crvene čoje starih crnogorskih džamadana.

Vrhovni štab je tih dana, usred ofanzive, napustio Foču, ali Moša ni u tim kritičnim trenucima ne prestaje da brine za .,svoju“ malu, oslobođenu i dobro organizovanu teritoriju. On se 14. maja 1942., u četiri časa ujtru, javlja Vrhovnom štabu:

„Žabljak, kao centralna bolnica, ostala je, dakle, na samo jednom lekaru. Ima li izgleda da dobijemo od vas bar jednog (lekara) za Žabljak. . . Potrudićemo se da nađemo seme od povrća i rasada, da zasadimo što više bašti za snabdevanje bolnice."

Vrhovni komandant ga, i u tako dramatičnoj situaciji, po­država:

„Dragi Šiki, onih naših 90 krava, ili koliko ih ima, treba popovo prebaciti preko Kruševa, na teren na kome su ranije bile, jer tamo ima mnogo više hrane za iskranu. . . Sa ovim kravama mogao bi se tamo dati i jedan deo ovaca, koje će se tamo upotrebiti za mužu. Na farmi, gde su krave, treba odrediti tačnu meru mleka od pola na jedan litar za svakog od onih koji čuvaju tu stoku."

Moša odmah pristupa brižljivom stvaranju partizanskih stočnih farmi.

Obruči neprijateljske ofanzive sve su se više sužavali. Na malom partizanskom prostoru, izgladnelom i okrvavljenom, stek­le su se krupne vojničke jedinice. Ponestajalo je hrane. O tome Moša piše Titu:

„Svega žita od Plužnika i Pivskog (manastira) do Šćepan- Polja ima oko 15.000 kilograma. Od toga treba hraniti. . . ukupno 5.299 ljudi i žena. Pozadina nije uračunata, a ona nije mala. Tu je straža farme, komande, kuriri, radnici i izbeglice. Mislim da ne preterujem, a podbaciti mogu, ako kažem da hranimo oko se­dam hiljada lju d i. . . “

Mošin račun je bio jasan: nešto preko dva kilograma žita na čoveka, ili, za deset dana, ako bi se davalo samo 200 grama žita dnevno — zalihe bi bile iscrpene. Izvora za žito nije bilo, a zalihe mesa su, kad se sabere sva stoka sa tog područja, spale na rezerve samo za nedelju dana! Zato Moša, veoma zabrinut, javlja drugu Titu:

„Posle nedelju dana sve farme jalove stoke biće pojedene! Došao je momenat za velike odluke, za smele poteze, ma koliko bili i tragični (mislim na sudbinu tolikih ranjenika, invalida, onesposobljenih, bolesnih i izbeglih partizana). Probiti se nekud sa svim tim našim snagama, skoncentrisanim na tako usko zem­ljište koje ne može da ih hrani. Ja očekujem od tebe tu odluku, taj smeli potez. Tvoj Šiki".

70

Proleterske brigade već su se kretale na veliki marš prema Bosanskoj krajini. Moša je i tada dobio od Vrhovnog štaba spe­cijalni zadatak: evakuisati ranjenike. Tog posla se svesrdno pri­hvatio.

EKONOM VRHOVNOG ŠTABAPrilikom pokreta grupe proleterskih i udarnih brigada na

zapad, koji je otpočeo na osnovu Titove odluke od 22. juna 1942, Mošu je Vrhovni komandant postavio za šefa Ekonomskog od- seka Vrhovnog štaba, što je saopštio svim jedinicama, nare­đujući im da sve nabavljene količine hrane obavezno prijave Ciča Janku. A on je bio oličenje poštenja i poštovanja narodne imovine. Događalo se na dugom maršu da partizanski konji skre­nu u žito, a Čiča Janko odmah interveniše, štiteći domaćine. Nekoj ženi je u maršu pogažena njiva i Moša joj je odmah poslao 25 kg kukruza. Kad su jedinice Prve proleterske brigade oslo­bodile Ostrožac, u ruke im je pala i veća količina kukuruza. Je­dan komandant bataljona obratio se Čiča Janku sa predlogom da

Sa jednog ispra­ćaja Moše Fijade na beogradi koj železničkoj stani­ci. Kao gotovo uvek i tada je fotoreportera do­čekao dose kom: „Napravi Marka (Vujačića) mla­dim — pa da po­

ziramo/"

72

se kukuruz podeli jedinicama i stanovništvu. Ovaj ga je blago odbio s primedbom da još ima vremena za to. Ali, komandantu se žurilo, bio je uporan, pa je počeo navaljivati da to završi — pa da ide. Čiča tada skoči, lupi pesnicom o sto i reče:

— Prvo vlast uzmi, pa onda deli kukuruz!Ispod Treskavice, počele su da padaju bombe koje su ba­

cali avioni izviđači. Svi su polegali pod drveće da bi se što bolje zaklonili, a Čiča je sišao u jednu udoljicu i nešto mirno počeo da piše. Borci su mu dovikivali:

— Skloni se, Čiča, vidiš da bacaju bombe!Moša je polako podigao naočare i pogledao one koji su

pretrčavali od jednog stabla do drugog:— Ne trčkarajte više. Legnite gde se ko našao! A za ku­

kuruz ćemo lako!Sa velikog marša na zapad, dugog 115 dana, zabeležena

je i pojedinost da je Čiča Janko napisao odu partizanskom kamionu koji ide preko vrleti od Rora do Prekaje. Svi su se slagali da su šoferi koji voze tim putem pravi heroji, ali su često zadirkivali Čiča Janka zbog njegove pesmice koja se za­vršavala stihom:

„To je on,to je on,partizanski kamion!"U ranu jesen 1942. stvorena je velika slobodna teritorija

i već 22. oktobra Vrhovni štab je izdao obaveštenje da je osno­van Privremeni upravni odsek čiji je zadatak da vodi unu­trašnje poslove na oslobođenoj teritoriji: organizovanje i kon­trolu pozadinskih vlasti (komande područja, komande mesta, partizanske straže i seoske straže), davanje direktiva narodno- oslobodilačkim odborima, pomaganje odborima da postanu stvar­ni organi demokratske narodne vlasti, organizovanje službe bezbednosti pozadine oslobođenih teritorija, vođenje propagande u zemlji i inostranstvu.

Za rukovodioca Privremenog upravnog odseka određen je Moša Pijade i otad on danonoćno pomaže, narodnooslobodilačkim odborima da preuzimaju rukovođenje privrednim, prosvetnim, zdravstvenim i ostalim sektorima života na oslobođenoj terito­riji. Oni organizuju snabdevanje vojske najnužnijim potrebama, zbrinjavaju ranjenike, obezbeđuju izbeglice .brinu za letinu, stvaraju magacine hrane .organizuju trgovinu, saobraćaj, otva­raju škole i tečajeve za opismenjavanje.

Mo:a putuje po selima i gradovima Bosanske krajine, Kor­duna, svuda gde je potrebna njegova intervencija. Nije bio re­dak slučaj da usred noći zatraži kakva kola, ili da mu osedlaju konja pa da krene sam ili samo s jednim' pratiocem u neko uda­ljeno selo. Tu bi obično zorom tražio da mu odbornici pričaju pojedinosti iz rada narodnooslobodilačkog odbora.

73

POHOD NA ZAPADRakitnica, 28. jun 1942.

„Peti dan velikog marša.Sinoć u ovoj rupčagi, na maloj livadici, opkoljenoj buk­

vama — magla. Onda kiša. Mi spavamo pod bukvom. Nemamo šatora. Vatra jedva tinja. Hartija ne može da se zapali od silne vlage. Robijaški reumatizam i partizanske rane bole. Koleno mi ševa. Kiša rominja uporno i probija guste redove bukova lišća. Već je 10,30. Navlačim ćebe na glavu i pokušavam da zaspim. Zima. Vlaga. Prve kapi probijaju i ćebe. Budim se oko dva. Od vatre ništa. Ležim u rupi. Poda mnom voda. Nada mnom mokro ćebe. Vaške neumorno grizu. Naokolo testo — mrak i magla. Kao da sam na dnu okeana. Ali umor traži svoje. Još sat pretvaranja. Predmeti se pomalo raspoznaju. Prekoputa čika Janko već raspalio vatru. Tu dolazim na razgovor. Doneo sam i komadinu sirovog goveđeg mesa koju smo sinoć dobili za današnji pokret. Režem je na kriške, stavljam svaku na stenu, i tucam kamenom da omekša. Čika Janko mi pokazuje kako treba meso spravljati:

— Baciš parče na krupnu žar od bukovine i posle neko­liko trenutaka dižeš meso i odmah ga jedeš dok je toplo. Tako se sačuva sok.

Nabrali smo divljeg luka sremuša, pa ga jedemo s polu- živim mesom na kome se zadržalo po koje parče uglja. Smeh. Suš'mo se. Šta ćemo drugo raditi, nego smejati se. Mi smo ljudi vedre prirode i na dnu okeana . . .

Hrane vrlo malo. Veliki napori. Opšta izgladnelost. Ali, svest! Sramota je za partizana da mu je glavna tema jelo; se- ćanja šta si jeo pre pet, pre četiri, pre tri, pre dve godine. Ali i glad! Hoćeš-nećeš — opet ti jelo iziđe pred oči. Čekaj. Trgneš se. Kraj kazana sinoć dug red — supa bez soli i kašika ječ- menog kačamaka. Nisu svi ljudi podjednako svesni. Nađe se pojedinac kome trbuh govori a ne glava. To su kod nas bele vrane. Sećam se četničkog štaba u Ljuljacima — kraj oktobra 1941. Kako s° grab’lo! Da su četnici u današnjoj našoj situaciji — revolver bi vadili jedni na druge. Ali, moramo se truditi da to pitanje jela još bolje rešimo. Ne da ne smeš govoriti da si gladan, nego ne smeš ni misliti na jelo. U ovim najsudbo­nosnijim časovima za’sta ie glupost zavirivati da li je onaj dobio kašičicu kačamaka više ili manje.

Teško se pešači. Gde je moja forma kad sam po brdima išao po šest kliometara ha sat. Sada jedva dva! Svi nemamo konje. Među nama je dosta slabih ljudi, koji su po 10 do 13 godina tamnovali u Mitrovici, drugova koji su na samrti bili

74

Podp

reds

edni

tk P

rezi

diju

ma

Nar

oane

sku

pštin

e F N

RJ,

Mus

a Pi

jade

da

je

novi

nari

ma

izja

vu

o pr

edst

ojeć

oj

zako

noda

vnoj

ak

tivno

sti

Nar

odne

sku

pštin

e FN

RJ

od tuberkuloze. Za njih sat jahanja mnogo znači. I u tom po­gledu vlada kod nas pravo drugarstvo. Ali, eto, noćas neki kuriri iz komore Četvrte brigade došli na našu livadu i pokupili 17 konja. Titovog konja i Markovog Micka — pod samar. Mislili su da je to deo plena iz Borija. Jedva se nekako objasnismo.

Šesti dan velikog marša.Čim smo krenuli, juče posle podne, počela je sitna, dosa­

dna kiša. Prolazimo pored dva jezerceta. Ne izgledaju mnogo lepa. Imaju neki rogoz s kraja. Penjemo se sve više. Gazimo po snegu. Čika Ćosić uzvikuje: „Dete mu, gazim sneg o Vidovdanu kao da je Sveti Sava“. U udolici kuvari žustro čiste kazane. Tu srećemo Lekića, zamenika komandanta Prve brigade. Veli da je juče sa 200 metara pokušavao da pregovara s milicijom iz Dujmovića, ali nisu hteli uopšte da razgovaraju. Mi ćemo se pokazati kao prava narodna vojska. Nećemo im uzeti 400 vo­lova i 120 konja koje smo našli kraj ovih jezera. Samo Čiča Janku palo oko na jednu štrupiranu šugavu kobilu. Čak je do­veo i veterinara koji je obećao da će šugu zbrisati za dva dana. Ta konj ina je ogromna. Čika Janko bi trebalo da se merdevi- nama na nju penje. Srećom, spasosmo se bede. Konj ina uz put izdade i ostavismo je . . . “

(Iz „Dnevnika" Vladimira Dedijera)

STROG KAO PARTIJAMilisav Nikić, prvoborac Prve proleterske brigade, ovako

se seća nekih ratnih susreta s čiča Jankom:„Bilo je to maja 1942. Néprijatelj je napadao sa svih

strana. Ogromne snage fašista kretale su se, potpomognute ten­kovima, artiljerijom i avijacijom, prema slobodnoj teritoriji koja je zahvatala istočnu Bosnu ,đeo Hercegovine i severne krajeve Crne Gore. Foča j e bila u to vreme centar slobodne teritorije. U Foči je bio i Ciča Janko. U svim selima bili su obrazovani narodnooslobodilački odbori, a Čiča Janko je bio tvorac prvih propisa o njihovom radu. Prva proleterska borila se na položa­jima oko Rogatice i Goražda. Najteže od svega bilo je to što nismo imali hrane. Na dan jedan obrok, i to ne uvek. Pa i taj jedan obrok bio je jadan: najčešće neslana čorba s parčetom hleba. I hleb je bio slab, pravljen od brašna koje se dobivalo mlevenjem suvih krušaka. Odbori vlasti Činili su velike napore da nam nabave makar šta za ishranu. Čiča Janko je tražio da se u pribavljanju hrane ničim ne krnji naš poznati odnos prema narodu, da se bude što taktičniji, da se što više i uvek oslonimo na nove organe vlasti. Iz svake jedinice određeno je po neko­liko komunista koji će sa organima vlasti dobavljati hranu, koji će i njima i narodu pravilno objasniti sve naše potrebe i teškoće. Jednog dana pokupio je nas nekolicinu koji smo u bataljonu

76

Moša Pijade čestita svom negdašnjem „šefu“ lepoglavske munjare Josipu Brozu Titu 56. rođendan

bili zaduženi za taj zadatak. Dobro nas je izgrdio zbog toga što smo bez prisustva odbornika išli da prikupljamo priloge.

— Zar vama nije jasno da mi, makar i ne dobili ništa, moramo poštovati ono što nam uzdiže ugled u narodu? Vi s tak­vim postupcima ne pomažete odbornicima. Ne smete br'z nji­hovog prisustva i znanja ništa tražiti. Dobili ste i novca, pa kupujte, plaćajte sve što možete dobiti. Ako još jednom budete ovako radili, onda mi se više ne pojavljujte na oči.

Nismo imali kuraži da mu i reč kažemo. Stajali smo po­sramljeni oko njega. Bio je ljut na nas, imao je i razloga za to. Pa ipak, on je znao da ćemo poslušati njegov prekor, te nas posle nekoliko trenutaka ponovo pozva.

77

— Znam ja — reče — da ste vi sada ljuti na mene što sam vas grdio. Da se pogodimo: vi nemojte više tako postupati, a ja . . . — malo se zamisli — ja ću, ipak, ponekad da vas izgrdim. No, dobro bi bilo da se pobrinete da za borce nabavite što voća. Ovde ima dosta jabuka, nabavite makar za pare. Ako drugovi uz ovako slab ručak dobiju bar po jednu jabuku, biće dobro. Ajd’ u zdravlje, do lepšeg susreta!

. .. Pred veliki marš prema Bosanskoj krajini proveli smo nekoliko dana na Lučkim Kolibama, na Zelengori. Hleba nema, soli nema. Na pustim terenima niotkud pomoći. Kopriva i sri- jemuša — taj šumski luk — jedina su hrana. Jedne večeri ko­mandant naredi da zakoljemo konja. Svako dobi po parče sirovog mesa. Sećam se: pred kolibom nas desetak naložili vatru i pečemo meso. Odnekud naiđe Ciča. Vidi nekolicinu kako jedu potpuno sirovo meso, samo malo zahvaćeno plamenom.

— Nemojte, drugovi, to jesti. Strpite se za koji minut, nećete umreti. Pa vi ćete propasti od stomaka! — izvika se na njih, a onda malo tišim glasom nastavi: — Imamo i previše ranjenih i bolesnih. Zar i vi još hoćete svojim drugovima da se na vrat natovarite? Znam ja šta je glad ,ali vam kažem da je za vaše dobro da se strpite desetak minuta više, dok se meso ispeče. . .

. .. Januara 1943. nas nekoliko boraca 1. proleterske našli smo se u Bihaću. Bili smo ranjeni i neko vreme odležali smo u bolnici. Naša brigada je tih dana bila daleko — negde u cen­tralnoj Bosni, oko Teslica. Tražili smo od uprave bolnice da nas uputi u brigadu. Rekli su nam da je to nemogućno i da mo­ramo ostati na terenu Bosanske krajine, da će nas rasporediti u neku drugu jedinicu. Nismo hteli da čujemo o tome. Hteli smo u brigadu po svaku cenu, mada nismo znali tačno ni gde se nalazi.

O našoj tvrdoglavosti javili su Čiča Janku. Naredio je da odmah dođemo k njemu. Stigli smo brzo. Uz put smo se ve­selili jer smo se nadali da će nam on kazati gde je brigada i da će nas uputiti u nju. Ali smo se prevarili. Čiča nas je ubrzo uverio da od našeg puta u brigadu nema ništa. Njemu je bilo poznato koliko smo mi vezani za 1. proletersku, koliko je volimo: to je bio naš dom, naša porodica. I zato se nije na nas ljutio što nismo poslušali upravu bolnice. Dugo je s nama razgovarao. Pričao nam je o zasedanju AVNOJ-a, o kongresu omladine, o si­tuaciji na frontovima, o radu na slobodnoj teritoriji.

— Znam ja kako vam je teško da se rastanete od brigade. Mislite da ja ne bih voleo da sam negde kod Prve. Ali — mora se tako. U Prvoj su svi borci dobri, prekaljeni ratnici. Vi tamo niste toliko potrebni. Ima tamo dosta drugova koji će vaspi- tavati one nove borce koji dolaze i koji će dolaziti u brigadu.A ovde ste nam potrebniji. Stvaraju se nove jedinice, morate

78

Na jednom izletu: Josip Broz Tito, Moša i Le pa Pijade i Pepica Kardelj

u njih otići. Mi vas u njih šaljemo da se borite, da radite s no­vim borcima. Imamo poverenja u vas da ćete biti i dobri ruko­vodioci. Tako ćete najbolje pokazati i ljubav prema svojoj Prvoj brigadi i prema Partiji, koja vas šalje na nove dužnosti.

Napisa svojom rukom svakom kuda će otići. I na rastanku nas uputi da odemo u magacin, gde je bilo neke nove odeće, da se snabdemo onim što je bilo najpotrebnije.

— Javiću da vam izdaju po jedno toplo odelo. Još se niste dobro oporavili, pa bar od hladnoće da se sačuvate.

79

PARTIZAN JE RIBA1. jul 1942:

„Osmi dan velikog marša.Evo ležim između dve stene na travi u selu Lukavcu. Put

smo prevalili za četiri sata. Nešto oko 15 kilometara. Ovo je staro ustaiko gnezdo. Naši su ušli sinoć bez otpora. U selu je zatečeno sedam muškaraca. Ostali su pobegli s oružjem. Inače,

Moša Pijade i Edvard Kardelj u razgovoru

80

Lukavac se nalazi na divnom mestu. S jedne strane Bjelašnica, na jugu Treskavica (vidi se oštra strmen preko koje smo se spustili one noći), a na zapadu Visočica. Na visoravni šume, paš­njaci, reke. . . Selo je bogato — nešto od sebe, a nešto (više) od pljačke. Naše jedinice su se svuda dobro držale. Zatičemo jednog starog Muslimana koji se žali:

— Odnijeli mi sve sudove!Stari mu veli:— Sve će ti se vratiti, čim skuvaju ručak.— Živjeli dobri ljudi! Živjeli! — uzvikuju neke hanume.Čiča Janko je izdao oštra uputstva svim brigadama o po­

stupcima pri prolazu kroz sela. Treba čuvati čast partizana. ..Narod je voda, a partizani riba. Riba bez vode ne može." Taj princip kineskih partizana i kod nas važi.

(Iz „Dnevnika" V. Dedijera)

RATNA KOSIDBABeogradski bataljon Prve proleterske brigade je oslobo­

dio Šćit, a što je činio već sutradan, na zahtev Moše Pijade. priča njegov borac Dobrivoje Čekić:

„Već sutradan odomaćili smo se u Šćitu, kao da smo u našoj Posavini. Svud oko nas lelujaju se žita. Samo su nas strmine podsećale da smo negde daleko. Došlo je vreme žetve, trebalo je pomoći narodu i pripremiti žita za jedinice i bolnicu. Staro žito je već nestalo. Došao je i Čiča Janko da organizuje kosidbu s manastirskih njiva za bolnicu koja je trebala za nama da stigne. ,

Za kosidbu se začas našlo dobrovoljaca među Posavcima. Pozajmljene su kose po selu. Uveče je odzvanjalo na sve strane otkivanje kosa. Kao da smo zaboravili da je rat.

Ujutro su se borci budili i radoznalo pogledali nebo. Da­nas je dan žetve.

Prvi snopovi su s pesmom pali. Zatim je nastavljena ko- sidba uz razgovor i zadirkivanje. Ali su se postepeno javljale uspomene na prošlost, na rodni kraj.

— Kad sam ja sa Divnom kosio — priča jedan mlad borac — to je bilo sevap videti. Kosi i kupi ceo dan, a uveče ona jednim, a ja drugim putem, pa se opet u njivi sretnemo. Eh! Njena čvrstina, moja upornost, mesec. Eh, lju d i!. . .

— Nas trojica smo išli zajedno na seoske mobe, a ovde se žešće radi nego u mom Železniku — kaže Prvulović.^

— Druže vodniče, šta ću sa ovim mrtvim ustašama? — pita jedan vojnik Stanka.

— Šta ćeš? Pitaj da li neki hoće da pomogne da se žito sakuplja, a ako neće, namesti ih negde da vrane sakupljaju.

Svuda smeh i radost. Zrelo žito i sunce. Žetva. Novo zrno. Divota i zadovoljstvo . . . “« MoSa P i ja d e 81

DONESI DRVA, PA SE OGREJ!Juna 1942. Prva proleterska brigada se zadržala dva dana

i dve noći na Treskavici. Na planini je zbog kiše, koja je tih dana obilno padala, bilo prilično hladno, pa su borci založili nekoliko vatri.

Kada se vatra 1. čete razbuktala, naišao je stariji partizan s namerom da se ogrej e.

— Ciča, najpre donesi drva, pa se onda ogrej! — povika neko od boraca koji su se bili okupili oko vatre i sušili mokra odela.

Čiča se okrenu i pođe po drva.— Čiča Janko — povika za njim komandir čete Gajo Voj-

vodić — sjedi, ja ću donijeti drva umjesto tebe.Čiča Janko, smešeći se, sede kraj vatre.

POSLEDNJA KAPBeogradski bataljon Prve proleterske se priprema za juriš

na Duvno. Evo ga na vrhu Jelovače. Šta se dalje zbivalo priča nam njegov komandant Miladin Ivanović:

„Pocrkali smo bez vode ova dva-tri dana. Na Jelovači je nema. I kako to da se toliko snijega, koji je zimi pokriva, i to­liko proletnjih i jesenjih kiša na njoj ne zadržavaju?

Na stotinak metara ispod njenog vrha prosula se mala i plitka bara. Eto, samo toliko i ništa više. I oko nje, tolike, ža­bokrečina se odavno osušila pa smrdi. Smrdi nesnosno. I zarazno. U njoj se na milijarde sitnih vodenih vaši ju i crvića koprcaju. Svuda po njenoj razini narasle velike krpe te žabokrečine. Kad goveda u nju uđu, onda je pocijepaju i razbiju u male i sitne krpice. I voda se još više zamuti. Zelena žabokrečina se izmiješa s muljem. Onda seoska goveda i naši konji zagaze u nju do trbuha. I po svom konjskom i goveđem običaju u isto vrijeme, tu, na licu mesta, obavljaju neke svoje poslove. Ne znaju oni za red i poredak koje je, tu i tamo, ljudski rod nekako stvorio. I ne misle na epidemiološke posledice. I tako tu. tu smrdljivu i mutnu smješu, vodu pomiješanu s balegom i mokraćom, žabo­krečinom i muljem, p iju . . . I usne ti se sasuše kao u bolesnika s visokom temperaturom. Stegnu se i smežuraju. I ispucaju. I krv curi. I boli. Grlo se osuši i stegne, pa se ni riječ ne da izustiti. Onda se nešto suvo guta. Natežeš se i gutaš. I ne ide dalje. Oči se nategnu, a svijest se tetura. U stomaku gori.I šta ti preostaje nego da zahvatiš lončić vode iz te lokve. U njemu se na hiljade tih malih životinjica praćaka i igra. Pre- vijaju se i prevrću kao zmijice. I jure gore-dole kao pomamne.

82

1. . . šta ćeš? Namrštiš se. Stisneš zube, stegneš grlo. Zažmuriš1. . . piješ! A šta možeš drugo? Ništa! Sa stisnutim zubima i us­nama kroz dosta prljavu maramicu srkućeš taj mulj! A uvjereni smo da se dosta, dosta tih sićušnih gmazova provuklo kroz maramicu. I između zuba. Grozimo se. I pijemo. Đavolja je to rabota. Otužno i gadno.

Kad nas je vidio šta pijemo sav je pretrnuo. Oči je razro­gačio kao da u nama vidi smrt.

— Šta radite to, nesrećnici jedni!. . . Pa to je otrov, žalosna vam majka! Potrovaćete se, bog vas ubio! Svi ćete se razboleti od tifusa. Ko će posle da vas leci? Znate li da su nam bolnice prepune bolesnika i ranjenika. Da vas više nisam video da pi­jete ovaj o trov ... Gubite se odatle! Vragovi jedni!

Zamahnuo je kamenom prema nama. Mi se kao postidjesmo i razbjegosmo, onako kao dječurlija koja su, eto, neki prestup napravili.

— Bežite, pobiće vas.— Ne bojte se, druže Marko, nije Čiča Janko takav. Plaši

nas samo.Kad se Čiča Janko okrenuo na drugu stranu i pođe na­

trag ka svom logoru a mi brzo zagrabismo lončić vode iz lokve, pa opet kroz maramicu cijedimo i gutamo svu tu žgadiju: i crviće, i vodene vaši, i balegu, i mokraću, i žabokrečinu, i . . . sav taj mulj zajedno.

— Zar i ti, Korčagine! I ti, Lepa . . . O deco, deco! Pa vi ćete propasti, đavoli jedni. Ovamo, za mnom!

U maloj udoljici, na stotinak metara ispod lokve, neko je nakosio mali plast sijena. I zdjenuo ga. Pored njega je Čiča Janko prostro malo sjena i tako sebi napravio dosta udobno ležište. Iz plasta izvadi sivu vojničku čuturicu. U plehanu čašu iscijedi zadnje kapi vode.

— Evo! Malo je stara, ali je čista. Od prekjuče je nosim iz Duvna. Ali da mi obećate da više nećete ni pogledati onaj smrdljivi otrov.

Na Lepinom i Korčaginovom licu razli se djetinjski, ra­dostan osmijeh. „Eto, i u ratu ima roditelja".

— Čiča Janko, nećemo vam, bogami, to malo vaše sirotinje. Nismo mi žedni. Napili smo se mi dosta. Neće nam ništa biti ni od one vode u lokvi, ne bojte se. Navikli smo mi na sve. Prekalili su se i ovi naši varićaci, pa samelju i kamen, a kamoli neće to malo crvića. Nema za nas zime dok nam je škembe ovakvo.

Korčagin se potapša po stomaku kao da ga miluje, pa dodade:

— Samo vi dajte više ’leba i mesa, pa se ne bojte za nas; lako ćemo mi za crviće. Od njih ćemo mi da se udebljamo kao prasci.

Gleda ga kao u čudu. „Pazi ti balavca! Šta ti on zna!

83

Nije još ni iz pelena izašao, a pazi kako vergla kao matorac“.— Ama uzmi, kad ti kažem. Evo, za nuždu dosta. Pola

čaše tebi, pola Lepi. Hajde, uzmite. Sutra ćemo ići odavde, inače ćete propasti. A najbolje je da vas dvoje i na spavanju ostanete ovde, kod mene i Marka. Trebaćete nam. Nećete ići tamo gore, jer ćete se potrovati. Sedite tu.

— E, Ciča Janko! A mi noćas idemo na Duvno. Znate.. . Ostalo je tamo u samostanu ono malo vina što nam ga uzeste kad smo prvi put ušli u Duvno.

Na njegovom mršavom i smežuranom licu razli se radostan smijeh. Oči mu se preliše mladalačkim sjajem. I živahnuše.

— Eh, manguparijo beogradska! Baš ste vi, Beograđani, od najstarijeg do najmlađeg, svi jednaki — mangupariia. . . Hajte, brate, kud bilo samo da niste ovde. Što dalje od onog otrova . . . “

DRUGOVANJE SA KURIROM MIŠOM

Krajem novembra u Bihaću se pristupilo uspostavljanju novog političkog predstavničkog tela, kao nosioca vrhovne vla­sti u novoj demokratskoj narodnoj državi. To je učinjeno zbog toga što je bila oslobođena velika teritorija, pa Vrhovni štab više nije mogao, pre svega zbog vojnih zadataka, da rukovodi celokupnim životom na tako velikom prostoru. I 26. novembra uveče je počelo Prvo zasedanje AVNOJ-a. Desetine hiljada ljudi iz Bosanske krajine i Like sjatile su se u stari bosanski gradić da bi bili živi svedoci tog istorijskog događaja.

Od 71 pozvanog većnika od Bihaća se probilo 53, a u radno predsedništvo je, sem ostalih najistaknutijih revolucionara, iza­bran i Moša Pijade. Sutradan je Veće nastavilo rad čitanjem Mošinog referata o organizaciji AVNOJ-a. On je podvukao to da AVNOJ mora da se oslanja na narodnooslobodilačke odbore, što predstavlja demokratsku suštinu novog političkog predstavnič­kog tela i nove vlasti.

Odmah posle zasedanja dobar deo poslova privremenog Upravnog odseka preuzeo je Izvršni odbor AVNOJ-a, a pri Vr­hovnom štabu je formiran Pozadinski odsek čiji je zadatak bio da organizuje komande područja i komande mesta i da vodi kontrolu i nadzor nad njihovim radom. Moša je postavljen za šefa tog odseka i u tom svojstvu je odmah zahtevao od refe­renta saniteta pri Vrhovnom štabu da preuzme najsavremeniju brigu oko zbrinjavanja boraca i suzbijanja zaraznih bolesti.

Radeći odgovorne i naporne poslove, Moša je i u tim da­nima nalazio vremena i za lične razgovore, za razumevanje i nežnost za malog čoveka. Toga se seća i Miša Mirković, onaj Čuveni kurir Save Kovačevića.

84

— Čiča Janko me je uzeo k sebi još 1942. na oslobođenoj teritoriji u Bosanskoj krajini. Imao sam 11 godina, preživ- ljene ratne strahote, patnje, glad i očevu smrt. Kada sam došao kod druga Moše, od uzbuđenja nisam mogao reći ništa. Srce mi je čekićalo. On je to primetio i koraknuo mi ususret. Pružio je ruku i zatim me pomilovao:

— Nas dvojica ćemo ovde raditi. Ja ću naređivati, a ti ćeš slušati. Znam nešto o tebi od drugih, ali mi ti sam pričaj.

I Miša je onda ispričao svoju isto rij u. Čiča Janko ga je prigrlio izgovarajući reči utehe. Mali kurir je otad brinuo da u sobi svaka stvar bude na svom mestu. Znajući da rad mnogo umara, Moša je slao Mišu i da se poigra sa decom u susedstvu. A ovaj je pomišljao: „Pa ja sam vojnik, nosim pušku, i sad da se igram? !“

Moša je to primetio i često je zvao decu u svoju sobu. Ona su u početku bojažljivo dolazila, a potom su se oslobodila. Tako je Miša, ipak, imao društvo svojih vršnjaka.

Kad su iz Petrovca pošli za Bihać uz put su sretali mnoge seljake:

— Sigurno su to ded i unuk. Uskoro će neka furtutma kad se oni se le . . . — čuo je Miša jednog meštanina.

Moša i Miša će se rastati tek u četvrtoj ofanzivi. Čiča Janko ga je vratio u brigadu Save Kovačevića, da bi bio što sigurniji za Mišin život. Pritom je naredio rukovodiocima da ga svojski paze.

Moša je, inače, često putovao i po selima Bosanske krajine. Jednog od tih putovanja se sećao pop Vlada Zečević, član Vr­hovnog štaba:

— Ujesen 1942. godine krenuli smo zajedno iz Bosanskog Petrovca automobilima za Oštrelj. Šofer je zaustavio kola na nizbrdici i izašao da uzme neke svoje stvari. Čiča Janko i ja ostali smo u kolima. Razgovarajući, nismo odmah ni primetili da su kola sama krenula nizbrdo, bez šofera. Čiča Janko me upita:

— Pope, umeš li ti da voziš?— Ne, a ti, Čiča?— Ni ja. Znači — iskačemo!Iskačući posle Čiče Vlada se prilično ugruvao, a pošto

su stanovali zajedno, Moša je preuzeo brigu o njemu za vreme oporavka. Tih večeri, praveći mu društvo, ispričao bi poneki odlomak iz svog života. Posle bi nastavio da radi.

— Nekad je pisao, pa prekucavao na pisaćoj mašini, a po­nekad kucao direktno u mašinu, zamišljajući tekst. A onda bi mašina ućutala. Pogledam — Čiča Janko spava presamićen preko pisaće maš ne. „Spavanje" i „odmor" Čiča Janka trajao bi naj­više pet do deset minuta, a onda bi ponovo radio — sećao se pop Vlada.

85

U VRTLOGU SUTJESKEPrilikom proboja na Sutjesci, u najdramatičnijoj situaciji,

jedinice NOVJ su se kretale u dve kolone: na čelu jedne je bio Tito, a na čelu druge — Moša. A oko Moše Prateći bataljon Vrhovnog štaba i deo Četvrte proleterske crnogorske brigade.

Nailaze talasi aviona. Bombarduju. Mošina kolona se raz- ređuje. Ljudi zaležu. Prva, Titova kolona je odmakla, veze s njom su pokidane. Ciča Janko neprestano šalje kurire i govori da treba uhvatiti vezu:

— Mi moramo biti uz Vrhovnog komandanta!Deset je sati pre podne. Negde na Ozrenu se čuju stra­

hovite eksplozije i štektanje rafala. Najgušće je ispod Milin- Klada. Tamo je, znači, težište napada. Moša se poverio drugo-

Moša Pijade — pasionirani lovac

86

vima: možda je to udar na glavnu kolonu, koja krči put i pro­bija obruč. Odgovor brzo dolazi. Donosi ga kurir iz prve, Ti­tove kolone. Nosi poruke Ciča Janku. Stoji umoran i zadihan pred njim i čeka dok ovaj otvara pismo.

„Stari (drug Tito) je ranjen, Englez poginuo, Nemci napa-

ko stoji nepomičan, kao gromom ošinut. Ali samo za trenutak. Očvrsli revolucionar brzo reaguje. Preleti još jed­nim pogledom tih nekoliko redova koji kazuju sve, u kojima se izlaz traži od kolone koju on vodi, od Pratećeg bataljona, umornog, bez hrane i desetkovanog u danonoćnim borbama. Čiča Janko zna da je svaki trenutak dragocen, da odlučuju tre­nuci, da svako zakašnjenje ovde znači poraz. Jer, drug Tito je ranjen, Vrhovni štab je u opasnosti. I Ciča Janko izdaje nare­đenje Pratećem bataljonu za pokret — u susret Vrhovnom komandantu.

Iscrpljeni i gladni borci kreću — trkom.Neizvesnost nije potrajala. Ubrzo je niz brdo sišao drug

Tito. Ruka mu je bila u zavoju. Pitao je ranjenike kako im je, a nije govorio o svojoj rani. Onda se susreo sa Čiča Jankom. Pogledali su se i razumeli.

Posle proboja kroz neprijateljev obruč na Sutjesci glav­nina naše vojske je izbila u istočnu Bosnu. Tamo su opet bili zajedno stari rodoljub, političar i pesnik Vladimir Nazor i Moša Pijade. Našli su se pred ozbiljnim zadacima .odlučni za borbu do pobede. O Moši će Nazor pisati:

„Maleni i mršavi drug Čika Janko — stari idealista i bun­tovnik Moša Pijade — nosi gotovo uvijek opasan pištolj i bombe,0 ramenu i po dve puške iz kojih puca čak i na neprijateljske avione, kao da su vrapci. . .

Mi smo legli, ali nismo zaspali, iako smo čitavu noć bez odmora jahali, ili pešačili. Dižemo se ćutke i lutamo od hrpe do hrpe, zagledajući u tuđe ruke i tuđe torbe. Gotovo smo svi po- sivjeli od gladi, požuteli i pozeleneli. Najteže je svima, a i ovima koji nisu pravi pušači, što smo ostali bez duvana: za cigaru se daje i poslednji komad hljeba. Ugledao sam Mošu, pa sam se digao sa ležaja. Vučem se k njemu, nadajući se da ću dobiti nešto. Nije imao hljeba, ali mi je dao malo duvana.

— Mošo — kažem mu — što veliš na to?— Ne brini! Kladanj će pasti do večeri, a kad se nasitimo

1 odmorimo biće bolje".Jedna od šala na račun Mošina rasta i izgleda, na koje

se on nikada nije ljutio (već je uvek bio spreman da se na svoj račun našali). Nazor je izrekao i nešto ranije, u zamku u Os-

Prateći bataljon . . . “

NAZOROVE

87

Moš

a P

ijade

m

edu

omla

dinc

ima

grad

itel

jim

a

trošcu. Tamo se kao dete radovao što je dobio partizansku uni­formu, ali je tražio i pištolj, govoreći Titu:

— Kad može da ga nosi Ciča Janko, mogu i ja!Godinu dana kasnije, u Topuskom, Moša će, očevidno

s najvećim poštovanjem za Nazora, koje je i ovaj osećao za njega, napisati:

„Vladimir Nazor, pesnik koji nikada nije mislio da će se baviti politikom i biti državnik, a sada je predsednik jedne države i predsednik jednog političkog narodnog fronta, navršio je, hteo ne htêo, još jednu godinu života i zakoračio u onu kojoj neću da pominjem brojku, jer se iz nje pravo ulazi u sedamde­setu . . . Je li to starost?

Dosta je bilo videti ga ma u kojoj od toliko teških situ­acija Četvrte i Pete ofanzive, ili progovoriti s njim samo malo reći, pa razumeti sve na ovom pesniku. . .

Bile su to strahote za najtvrđe isprobane borce, naviknute na sve što bi slomilo svaku drugu vojsku, a kamoli nežnog starca. U građanskom odelu, sa sivim šeširom sa čijeg se rupca osmehivala crvena petokraka zvezda, čudno je odskakao, pa ipak bi pristajao zajedno sa onom „bolesnom i ranjenom čelja­di" koju je vojska vukla za sobom i od koje su se i sami borci tako malo razlikovali. . .

Trebalo je krajnjih napora i svih telesnih snaga čoveka da sve izdrži. Još je više trebalo vere, one vere koja je bila jedina sila koja je toj neviđenoj vojsci kroz krv i leševe, glad i bolest, studen i dronjke, obećavala izlaz na sunčana polja, u voćnjake i hleb, u pobedu.

Na strašnoj Sutjesci Nazor proživljuje svoju pesmu „Ti­tov naprijed" . . .

UREDNIK TANJUG-aBaš nekako u vreme Drugog zasedanja AVNOJ-a Moša je,

sem ostalih poslova .radio i na osnivanju naše prve novinske agencije. Nazvao ju je Telegrafska agencija nove Jugoslavije — TANJUG, mada je ispočetka mislio da je nazove i druga­čije, a bilo je toliko predloga da je i drug Tito, šaleći se na račun starog šaljivčine Ciča Janka, ili kako ga je on nazivao Šikija, dao svoj predlog — da se nova agencija nazove Cikijank, to jest skraćeno ime Ciča Janko.

To su bili Mošini burni dani, možda i najburniji u nje­govom revolucionarnom životu, ali on nije prestajao da bude i strastven novinar. Zajedno sa grupom drugova, organizovao je izdavanje Biltena koji je u 400 primeraka upućivan širom Jugoslavije. Stanovao je u istoj kući gde je bila i redakcija, a

pored uređivanja i izdavanja lista, on se brinuo za svaku sit­nicu, čak i kad je bilo u pitanju održavanje pisaćih mašina.

Dok se angažovao u prpiremanju odluka AVNOJ-a, on se, u isto vreme, bavio i novinarskim poslovima. Sem ostalog, stva­rao je dokumentaciju fotografija iz oslobodilačkog rata i pravio ,,špigl“ svake stranice. Sam je ispisivao i legende ispod foto­grafija. Ta dragocena zbirka fotografija propala je koji dan pre zasedanja AVNOJ-a, prilikom napada na onaj ,,dornije“ na Glamočkom polju, kojim je Lola Ribar trebalo da odleti u Kairo. A Lola je, pored svih poslova prvog šefa naše misije kod saveznika, mislio da preda na štampanje tu kolekciju kako bi se sačuvala kao dragocenost i kako bi ovo verno svedočenje o partizanskoj borbi stiglo u sve krajeve sveta.

Iskusni novinar i očvrsli revolucionar čitao je svaku reč, svaki red teksta u Biltenu, ali se u način kazivanja, u stil no­vinara vrlo retko mešao. Ocenjivao je samo pravilnost poli­tičkih stavova, zahtevajući jasnost i jednostavnost u pisanju.

PODPREDSEDNIK AVNOJ-aKrajem novembra 1943. u Jajce su stizale delegacije iz

pojedinih pokrajina. Mnoge su se s mukom, danonoćno i pod borbom, probijale, a neke nisu mi uspele da se probiju preko okupiranih teritorija. Uoči zasedanja predstavnici svih delega­cija su održali sastanak gde su se dogovorili o sutrašnjem za- sedanju. Sastanku su prisustvovali Edvard Kardelj i Moša Pi- jade. Moša će i sutra naveče, kada su se delegati, mahom ode- veni u vojničke uniforme, počeli skupljati u Domu kulture, u salu ući prateći Tita. Te noći AVNOJ je postao vrhovno zako­nodavno i izvršno predstavničko telo naroda Jugoslavije, a za njegovog prvog podpredsednika je izabran Moša Pijade. On je, zajedno sa Kardelj om, ceo novembar radio na sadržaju doku­menata usvojenih na zasedanju, čega se kasnije ovako sećao:

— Na nekoliko dana pred zasedanje, zajedno sa ostalim drugovima, bio sam pod silnim utiskom očekivanja zasedanja, kao događaja od vanrednog značaja. Narodni ustanak .narodno- oslobodilacki rat otelovljuje se u novoj državnoj organizaciji. Od tada postajemo država . . .

On tada, sem ostalog, razmišlja i o tome kako da se oda priznanje Vrhovnom komandantu. Pomišlja i na to da se Titu da čin, jer ga već svet oslovljava kao generala. Uostalom, naša vojska je godinu dana pre toga imala svoje prve generale, a činove im je dao Tito. Tada je predložio, nekako baš uoči po­četka zasedanja, da Tito bude proglašen za maršala. Svi prisutni delegati su se s njim složili, ali Tito nije hteo ni da čuje. „Morao sam se pokoriti, zadržavajući u sebi teško osećanje da će to biti jedan manjak u odlukama zasedanja** — govorio je kasnije

90

Sa

prije

ma

povo

dom

29

. no

vem

bra

1952

. go

dine

: m

aria

i Ti

to

u ra

zgov

oru

sa M

olom

Pija

de i

dr.

Rib

arom

Moša. Odjednom, uoči samog zasedanja, slovenačka delegacija je stigla sa predlogom da se Tito imenuje za maršala. Bilo je tc ne samo počasno priznanje za Tita lično, već za čitavu našu mladu i slavnu armiju, za čitavu borbu. Tito se već tome nije mogao odupreti, a Moša je zamišljao kako će to da lepo izrazi u formulaciji, u odlukama: Maršal Jugoslavije. Toga će se ka­snije rado sećati:

— Moram priznati da sam za sebe tražio privilegiju da pročitam na plenumu zasedanja odluku o imenovanju Tita mar­šalom. Sednica je rešila da pročitam sve odluke. Bila je prava gužva i graja na pozornici kad smo doneli prvu odluku i kad smo radosni čestitali drugu Titu. Ljubeći ga ja nisam mogao a da mu veselim prkosom ne kažem: „Ipak si maršal!“

Bio sam uzbuđen i razdragan, ali sam odluku dobro pro­čitao, svečano i snažnim glasom. Niko ko je bio prisutan na zasedanju ne može zaboraviti ono dugotrajno, urnebesno odu­ševljenje koje je izazvalo čitanje ove odluke. Ne može se takođe zaboraviti kako je skroman, i skoro skrušen, pod ovacijama koje nisu prestajale, stajao drug Tito na govornici, ne mogući da dođe do reči da se zahvali na priznanju koje mu je ukazano. Oduševljenje koje je vest o tome izazvala i u vojsci i u narodu širom zemlje, kao i brzo i jednostavno priznanje inostranstva, pokazali su koliko je ta odluka bila prirodna i neophodna i koliko je došla u pravi čas.

Moša, koji je u Titu video retku istorijsku ličnost, rekao je tada:

— Budući s njime u svakodnevnom dodiru u Vrhovnom štabu, naročito u fočanskom periodu ,imao sam mogućnosti da se svakog dana uverim u njegov vojnički genij. Prisustvovao sam mnogim dsikusijama kad su izrađivani planovi i Tito je uvek bio taj koji je davao plan operacije, a one su uvek bile uspešne. Mnogo puta mogao sam se uveriti da je to čovek koji je u sebi sjedinio čoveka-političara, rukovodioca naroda, čoveka — or­ganizatora i vođu Partije i čoveka — genijalnog vojskovođu . . . “

NEĆEMO IM SE NAMETATIPrilikom Drugog zasedanja AVNOJ-a u Jajcu 29. novembra

1943. godine na kome se raspravljalo i o većim potrebama za stvaranje narodne vlasti i na neoslobođenim teritorij ama, jedan od delegata za vreme pauze obrati se drugu Moši:

— A kako ćemo stvarati vlast među Nemcima?Shvatajući da delegat misli na okupiranu teritoriju, drug

Moša se našali:— Među njima je vala nećemo ni stvarati, jer bi mu to

došlo kao da im se namećemo. . .

92

PRETERALIMeđu delegatima Drugog zasedanja AVNOJ-a, Moša je ug­

ledao i jednog od svojih „ljutih Krajišnika", kako ih je nazivao, u čijoj je Četvrtoj krajiškoj brigadi bio prošle godine pred na­pad na Bihać. Prišao mu je i zagrlio ga.

— Od onog vašeg hvatanja u naše kozaračko kolo i pesme — reče mladić — stvorena je prava legenda.

— Kakva legenda? — iščuđavao se Moša.— Kad smo onako radosni zaigrali što ste nam vi Ciča

Janko došli u brigadu, mi vam u kolu, sećate se, zapevasmo:„Ide Moša iz SrbijePreko gore Romani jeSvojom vojskom Švabe bije . . . “

a vi nam kao iz puške pevajući odgovoriste:„Neka živi Ciča MošaMada tuda nije proša ..I prasnu u novi spontani smeh.— Druže Mošo, — prilazeći mu reče Josip Cazi — htio bih

nešto da ti objasnim iz onih davnih, robijaških dana.Cazi je bio u Zabeli kod Požarevca i s drugovima nije pri­

stao da raportom traži prelazak u Sremsku Mitrovicu.— Mani, Josipe, ćorava posla. . . Sve sam to odavno zabo­

ravio . . . Daj, što je novo: kako stoje naše stvari kod vas? — prijatno ga je iznenadio Moša. Bilo mu je milo što je tako olako prešao preko onoga što je Cazi ja godinama peklo i što je želeo da jednom razjasni.

Ohrabren time, kako je umeo lepo i slikovito da priča, Cazi je Moši veoma optimistički prikazivao situaciju u svom kraju, stavljajući naročiti naglasak na ogroman priliv boraca u partizanske jedinice.

— Po tebi vi sve živo oteraste u partizane — gotovo u šali prekide ga Moša.

— Sve što je sposobno za borbu, Ciča, — pohvali se većnik.— Slušaj, Josipe, kad se vratiš, opomeni te tvoje aktiviste

da to malo smanje, jer ako tako produžite, ostaćemo bez ljudi za narodnu vlast u pozadini! — potapšao je Moša Cazi ja po ra­menu i uzeo pod ruku.

Izađoše iz dvorane i otpratiše Tita do njegovog stana.

93

KOMANDANT KNJIGAJoš se nije bio završio rat, a Moša Pijade, negde u pro-

leće 1944. godine, zatekao se u okolini Jajca. U jednom selu Moša se sastao sa seljacima i osvežavao uspomene iz minulih ratnih dana. Moša je govorio seljacima o novostima na raznim fron- tovima i davao savete i uputstva za organizaciju narodne vlasti i predstojeću obnovu zemlje.

Na kraju razgovora upitao ga jedan seljak:— Je li, bolan, druže Mošo, a gde ti je onaj starac koji

je večito jahao na onoj ragi? Je li ostao živ?Moša je razumeo da ga pitaju za Vladimira Nazora, jer je

on sa njime često tuda prolazio. Stoga mu odgovori:— On je otišao na slobodnu teritoriju Hrvatske za koman­

danta — svih knjiga!

ZAKONODAVAC U KOČEVSKOM ROGU

Jedne od prvih ratnih večeri 1944, nekako iza ponoći, vr­hovna rukovodstva revolucije su morala napustiti Jajce. Moša je, sa Ivanom Ribarom, Rodoljubom Čolakovićem i grupom naj­istaknutijih rukovodilaca AVNOJ-a, krenuo, preko slobodne teri­torije Hrvatske, ka Kočevskom Rogu, bazi rukovodstva revo­luciji u Sloveniji, gde su još bile: bolnice, škole, redakcije listova. To je bilo naselje od baraka, smešteno duboko u šumi, pod zaš­titom slovenačkih brigada, i tu je danonoćno brujalo od života. Tu se Moša sa njemu svojstvenim oduševljenjem bacio na nov posao, vodeći prepisku sa Kardeljom, stvarajući projekte novih zakona za novu državu, praveći prvi grb naše države, smišlja­jući reći i melodiju naše nove himne.

Čiča Janko je dane u Sloveniji koristio i za obilazak dobro organizovane velike slobodne teritorije, jašući, najčešće sam, na bosanskom kljusetu koje je doveo iz Jajca i koje je mnogo voleo.

Tu će ga jednog dana sresti Božidar Jakac i upustiti se sa njim u razgovor o umetnosti, i toga će se kasnije Jakac ovako sećati:

— Moša je sa velikim interesovanjem i osećanjem posma- trao živopisni kraj kroz koji smo prolazili.

— Zaželeo sam se slikanja — rekao mi je tada — ali ne­mam ni vremena ni uljanih boja.

— Zašto onda ne crtaš? — upitao sam ga.— Ne, to ne radim sa ljubavlju. Boje su moja strast.Portretirao sam tada ili gravirao nekoliko naših rukovo­

dilaca, a među njima i Mošu. Teško sam to uspeo, jer je on stalno bio prezaposlen. Naslikao sam ga u profilu, koji je vrlo

94

karakterističan. Za to vreme Moša je uporno nešto zapisivao i popravljao rukopise. Podizao je naočare i ponovo ih stavljao. Odbio je da pogleda portret. Kao slikar nije voleo, a ni hteo da vidi taj svoj naslikani profil.

U Kočevskom Rogu razmišljao je kako da se resi pitanje onih ljudi koji su postali invalidi u ratu, ili su izgubili zdravlje u teškim uslovima borbe. Nalazio je rešenje u tome da im se posle rata omogući školovanje, obezbede odgovarajuća radna mesta u „državnom i samoupravnom aparatu, u privredi i pro- sveti“ — kako je pisao drugu Titu.

Tu je predavao i na Slovenačkoj partijskoj školi. Tu je sva­kog jutra prvi u baraci ustajao, ložio malu peć i spremao sobu, tu je sa književnikom i političarem Josipom Vidmarom vodio duge razgovore o prevodu Molijera na slovenački.

Jedne noći u toj Mošinoj sobici njegovi najbliži saborci, okupljeni oko radioaparata, čuli su i za jednu njegovu naklo­nost — da mnogo voli meso. Iako nije obilno jeo, u hrani je uvek prednost davao mesnim obrocima, što je ovde ovako ob­jasnio:

— Davno, u vreme pred Prvi svetski rat, kao mlad novinar u Beogradu, hranio sam se u restoranu „Mali vojnik" u Srem- skoj ulici. Da bih se sasvim obezbedio, pretplatio sam se una- pred na 30 bifteka mesečno.

Već sredinom marta 1944. pola žitelja Mošine barake otišlo je na nove zadatke. On je još ostao, i dalje od ranih ju­tarnjih časova radeći na tekstovima novih državnih zakona, obično uz bledožućkastu svetlost lojanice. Iz te sobice je pisao Titu o tome kako treba rešiti pitanje kralja, kako formirati državnu komisiju za ispitivanje ratnih zločina i koje joj za­datke dati.

PRAVAC-BEOGRADKrajem aprila Moša je, zajedno sa ostalim članovima

Predstavništva AVNOJ-a, krenuo iz Slovenije u Vrhovni štab na Visu. U toku marša je trebalo preći prugu Karlovac—Zagreb. Nju su osiguravale jake ustaške i nemačke jedinice, a njome je patrolirao i oklopni voz. Komandant bataljona koji je sa svojim borcima pratio članove Predsedništva, predložio je: ili da se vrate nazad, ili da prugu pređu pod borbom. Moša se smesta odlučio:

— Predsedništvo AVNOJ-a u strelce!Bio je gust mrak. Kad je kolona, polako nastupajući, iz­

bila na prugu, Moša se s komandantom bataljona dogovorio da bar izvedu diverziju kad su već stigli neopaženo. Brzo je pri­premljen eksploziv i posle nekoliko minuta mali propust na pruzi odleteo je u vazduh.

95

Stari zakonodavac, radeći propise o ustrojstvu nove dr­žave, nije propustio ni najmanju mogućnost da ubrza propast stare.

Prolaz je bio slobodan. Do Gline je Moša putovao na svom konjiću, a tamo ga je sačekao — avion. Bio je to najzad kraj pešačenja i neugodnih putovanja. Za dva sata leta stigao je kod Tita na Vis. Zadržao se svega jedan dan. Već sutra ujutru Vrhovni komandant poslao ga je avionom preko Italije — u Moskvu. Na nove, diplomatske zadatke.

A u oslobođeni Beograd Moša se vratio 7. novembra 1944.0 tome kako je izgledao i šta je radio govore i njegovi bio­grafi Slobodan Bosiljčić i Dragan Marković:

„Više to nije bio bodar, zdrav mladić iz mitrovačke „šestice*1, koji je prkosio kaznionskom tribunalu. Godine su mo­rale da učine svoje, godine robijanja, štrajkova, gladi i iskuše­nja u ratu: stari revolucionar izašao je iz aviona povijenih le­đa i sedih vlasi. Osmeh je ispunio oči; zar ima većeg radovanja za čoveka nego kad ugleda svoj grad — slobodan i bučan — posle 20 godina čekanja iza rešetaka i u rovovima fronto va. Šta je osećao tih trenutaka? Da li se taj vrtlog doživljavanja može uopšte objasniti; na šta je mislio: na detinjstvo kraj Dunava1 tihe, zapupele ulice Dorćola, na svoju prvu sliku, na sami­ce ili na suđenje, kad su mu saopštili izgnanstvo na robiju, na odlazak u Bileću ili na prvu „slobodnu večeru“, na rat, i sada, evo — na Beograd, razrušen ali drag, pun životnog delirijuma, kojim vrvi svet kao u nekoj velikoj pozornici „odigrane drame".

Šetao je dugo to popodne gradom, razgledao je njegove kuće i parkove, sećao se, obilazio ulice kojih više nije bilo, koje su sada ležale u dimu. Tek predveče vratio se u svoj stan u hotelu „Mažestik“, gde je privremeno živeo. Tada je saznao za još jednu od hiljade tužnih vesti ovog doba: u ratu mu je poginula i nećaka Alisa Pijade, koja je u 16 godini otišla u odred i negde na žicama zavrrila svoj život, jurišajući. Bila je sedamnaesta žrtva porodice Pijade u velikoj drami koju na- zvaše Drugim svetskim ratom.

Uveče, Moša je otišao na svečanu akademiju povodom pro­slave Oktobarske revolucije. Sedeo je u loži zajedno sa drugom Titom. A kad se svečanost završila stari podpredsednik Prezi- dijuma AVNOJ-a izašao je sam na ulicu. Opet je šetao dugo, kao da ponovo prolazi životom koji ie već proživeo. Kao da sanjari, ili zamišlja, možda, viziju budućnosti."

DIPLOMATA BEZ RUKAVICAKrajem jula 1946. počela je Konferencija mira u Parizu,

na kojoj je Moša Pijade, kao član jugoslovenske državne de­legacije, jedan od njenih najaktivnijih članova i najčešćih go-

96

vornika. Sa strašću polemičara branio je ne samo vitalne in­terese svojih naroda, već je istupao i kao borac za pravedan mir s pobeđemm narodima. On je bio najrečitiji zaštitnik in­teresa naroda Albanije, Bugarske, Rumunije, iako su ove dve poslednje zemlje učestvovale u ratu na strani fašističke Oso­vine. Branio ih je, u ime bolje budućnosti u interesu mira na Balkanu.

Za istupanje na toj velikoj i veoma značajnoj međuna­rodnoj političkoj pozornici Moša Pijade se strpljivo, studiozno pripremao. Radovao se, kako je sam govorio, ne samo istorij- skom spektaklu u Luksemburškoj palati, već i dvobojima koje je predosećao. Jedva je čekao da vidi Pariz, posle Beograda naj- voljeniji grad. Jer, još od proleća 1910, kada je kao mladić prvi put kročio na njegove široke bulevare željan da se napoji znanja s prvih slikarskih vrela, ovo mu je bio prvi ponovni susret s gradom na Seni.

Dok se kao siromašni student lišavao i poslednjeg sua da bi platio metro i ulaznicu za Luvr, sad je u Luksemburšku palatu ulazio sa svim počastima koje se odaju predstavniku savezničkih naroda Jugoslavije.

Nimalo impresioniran veličanstvenošću ceremonijala i na- kostrešenom, pretečom snagom velikih sila, on je već od prvog dana na tom svetskom skupu, onako sićušan ali živahan i du­hovito bodar, postao predmet pažnje mnogih delegacija. Rođeni parlamentarac ,,isprve“ je pronašao „Ahilovu petu“ mehanizma glasačke mašine velikih zapadnih sila koje su sada, suprotno ranijem jednoglasnom zaključku da Konferencija mira donosi preporuke o važnim pitanjima dvotrećinskom većinom, preko nekih predstavnika malih država predlagale samo prostu veći­nu, tobože u interesu malih naroda.

„Šatrovačka igra velike diplomatije“ — nazvao je Moša te manevre. Njemu je pripala čast da otvori generalnu debatu, da prvi zametne veliki dvoboj za pravičan mir, za stvarna prava malih naroda. On je korektnim francuskim jezikom izla­gao stav jugoslovenske delegacije, koja se zalagala ,,za dvo­trećinsku većinu", koja „pomaže da idealni kriterij, naime, potpuna saglasnost, postane istinska težnja svih delegacija", što je istovremeno značilo „da ni u kom slučaju nije moguće doz­voliti da se donesu zaključci i preporuke običnom većinom..

Pri tome je Pijade izložio i specijalnu rezervu jugoslo­venske delegacije koja je zahtevala da se osim glasova poštuje i etnički princip:

„Jugoslavija je bila ona saveznička sila" — rekao je zatim Moša Pijade — koja je podnela glavni teret rata izazvanog napadom fašističke Italije, angažujući za vreme od dve i po go­dine ogroman broj italijanskih divizija na svom borbenom fron­tu. Jugoslovenski narodi su dali od svih Ujedinjenih nacija srazmerno najveće žrtve u ljudstvu u borbi protiv svog napadača.

Pored toga, ugovorom o miru sa Italijom rešava se o životnom opstanku i nacionalnoj slobodi onih etničkih delova naroda koji su sami uzeli aktivnog učešća i neposrednog učešća u borbi za svoje oslobođenje od italijanske dominacije. Ni u jednom prostoru u toku ovog rata nije se dogodio slučaj da je narod u državnim granicama sila osovine aktivno učestvovao u borbi protiv napadača, kao što je to slučaj s narodom Julijske krajine, koji se u toj borbi povezao s borbom naroda Jugoslavije, a pre­ko njih sa svim ostalim saveznicima."

Prva iskra je planula. Gladni rat će se za koji čas, za koji dan rasplamsati do nepomirljivosti. U dvorani pune dve ne- delje trajala je diskusija o proceduri koju je zametnuo Moša Pijade. Atmosfera se toliko zagrevala, počela je da pritiskuje, guši:

— . . . jugoslovenska delegacija izjavljuje — pročitao je Moša njen stav — da se neće smatrati obaveznom da prihvati ona rešenja koja će biti donesena većinom manjom od dve trećine glasova!

— Bomba je pala! — čuo se, u opštoj pometnji, glas jed­nog američkog novinara . . .

DIVLJENJEKad je Moša Pijade 1945. godine došao u Sombor, prvo je

svratio u Gradski komitet.Unutra, u zgradi, bilo je puno ormana s vitrinama punim

kristala, majolike, kineskog porcelana . . .Moša je prošao kroz sva odeljenja, pažnjivo razgledao

stvari, okrenuo se drugovima koji su ga pratili i rekao zna­čajno:

— E, drugovi, divnu biblioteku imate.Već sutradan kristali su bili uklonjeni iz vitrine, a njihovo

mesto počele su polako da zauzimaju — knjige.

DEMOKRATI JAPosle skupštine seljačke radne zadruge u selu Ravnom drug

Moša Pijade, za vreme ručka, na uporan pljesak i povike: „Ho­ćemo Mošu, hoćemo Mošu“, podigao je čašu da održi zdravicu.

— Dižem ovu čašu . . . — počeo je drug Moša.No pošto povici nisu nikako prestajali, on to ponovi ne­

koliko puta. Pošto je video da od silnih ovacija nikako neće moći da dođe do reči, on povika:

— Šta je ovo? „Hoćemo Mošu, hoćemo Mošu“ — stalno vičete. Sad ste Mošu izglasali, a Moši ne date da govori. Ka­kva je to demokratija?

Poklici prestadoše, i drug Pijade održa svoju zdravicu.

99

ODBRANA TRSTAGodina 1945. jedinice Jugoslovenske narodne armije su se,

u cilju očuvanja mira i pod pritiskom zapadnih sila, povukle iz Trsta i njegovog neposrednog zaleđa. Time je stvorena „Slo­bodna teritorija Trsta" i podeljena na dva delà — zonu A pod upravom saveznika i zonu B pod upravom JNA. Osam godina će vlade Italije ucenjivati svet da im se vrati Trst i njegovo zaleđe, a 1953. će uspeti da kod vlada u Londonu i Vašingto- nu, suprotno ranijim deklaracijama i preuzetim obavezama pred svetom, izdejstvuju rešenje da se mandat nad zonom A prenese na Italiju. U toj zakulisnoj diplomatskoj igri. u tom političkom biznisu izvesnu ulogu imala je i gospođa Klara Ljus, tadašnji američki ambasador u Rimu.

Neočekivano saopštenje o ovom jednostranom saveznič­kom činu izazvalo je silno uzbuđenje i val protesta u celoj našoj zemlji. Uznemirena je bila i evropska javnost, s obzirom na od­lučnost naroda Jugoslavije da brani svoje životne interese. Nastala je nova, veoma oštra kriza oko Trsta.

U Beogradu — kao i svim gradovima od Đevđelije do Tri­glava — održan je tog poznog, sunčanog i toplog miholjskog leta jedan od najvećih poratnih protestnih mitinga. Trg Republike prekrila je masa od više stotina hiljada stanovnika glavnog grada i šire okoline. Na sve strane prolamali su se uzvici: „Svoje ne damo — tuđe nećemo!", „Svi smo armija ako zatre­ba", „Trgujte vašim — nemojte tuđim,,, „Smrt fašizmu — sloboda Trstu". Bila je to dirljiva saglasnost svih naših naroda sa osećajima napaćenog naroda Julijske krajine i Trsta.

Glavni govornik bio je opet Moša Pijade. Njegovo istu­panje te druge nedelje oktobra 1953. ušlo je istog dana u anegdotu.

„ . . . Nije to (zona A) ničija prćija — rekao je između os­talog Moša Pijade uz burne aklamacije i frenetičan aplauz koji su se dugo prolamali trgom — a da Jugoslavija po istom me­đunarodnom mandatu ne drži zonu B, danas bi možda te dve sile, uz naknadni pristanak Francuske, poklonile Italiji Čitavu Slo­bodnu teritoriju Trsta . . .

. . .A li pošto je mandat SAD, Velike Britanije i Jugosla­vije dobij en međunarodnim ugovorom, s kakvim pravom Veli­ka Britanija i SAD prenose taj mandat na Italiju? Taj prenos je neovlašćen, nezakonit, samovoljan i za nas nema vrednosti..."

Bio je shvaćen i jednodušno podržan.Još jednom će on toga dana posvedočiti pred masom svojih

Dorćolaca, Savamalaca, Palilulaca, Mirjevaca, da je bio i zauvek ostao dete Beograda i po srcu i po duhu. Izbacio je novu sočnu

100

dosetku, koja nije objavljena u štampi, valjda iz protokolar­nih razloga, ali koja je, kako je zabeležio Slobodan Nešović, živela i živi, koja se do današnjeg dana sa uživanjem prepričava:

„Poklonili su ono što nije njihovo. . . — planuo je kao pravi tribun. — A li. . . neka gospođa Ljus deli ono od čega je ona gazdarica, a ne naš T rst..

DOPUNAZboru birača u jednom selu bio je prisutan i Moša Pijade.

Diskutovalo se o opravci puteva i drugim komunalnim pro­blemima. U diskusiji je učestvovao i Moša Pijade. Posle njega govorio je i predsednik mesnog odbora. Počeo je sledećim re­cima: 1 '

— Drugovi i drugarice, hteo bih da dopunim druga Mošu. . .

Posle završenog zbora vraćali su se zajedno kolima Moša Pijade i predsednik. Put je bio vrlo loš, raskopan i pun rupa, pa će Moša reći predsedniku:

— More, kako bi bilo da ti dopuniš ove rupe na putu?

UJED PSIĆA ZUBATOVIĆAU svojoj knjizi „Izgubljena bitka J. V. Staljina", publicista

i dugogodišnji Mošin saborac Vladimir Dedijer je, govoreći o ot­poru Jugoslavije hegemonističkoj politici Staljina, zapisao i ovu pojedinost koja verno ocrtava karakter čika Janka:

„Kardelj me je zvao i poručio mi da dobro pazim da naša štampa ne da bilo kakvog povoda SSSR-u za napad. Otvorio sam tih dana četvore oči. Ali, đavo nikad ne spava. U „Književnim novinama" se 6. setembra (1949) pojavio članak pod naslovom „Krilov ili Ezop", u kome se od reči do reći veli:

„Vraška je stvar diplomatska nota. Napišeš je, pregledaš elegantni časopis i misliš: ko je pametan kao ja! Ko će ovo nadmudriti. Naročito ako si ranije bio advokat.

Nevolja je što se obično dobij a i odgovor. Gle, gle. Kako taj odgovara. Baš kao da misli: ala sam ga udesio!

Ima i slavnih ili bar čuvenih nota. A ima i još slavnijih odgovora. Na primer, nota Austro-Ugarske Srbiji od jula 1914, kojom je lija Austrija tražila razne stvari: men janje udžbenika u Srbiji i slične stvari, a između ostalog i to da austrijski su­dovi vode u Srbiji istragu o sarajevskom atentatu i saslušavaju srpske građane. Nota je čuvena. Čuvena jedino po drskosti kojom je velika sila Austro-Ugarska pokušala da se meša u unutrašnje stvari male države Srbije, jedino po tome što je dovela do prvog svetskog rata. Ali, ako je ta austrijska nota čuvena, odgovor srpske vlade bio je slavan.

102

Pred

sedn

ik R

epub

like

Tito

s d

r V

ladi

mir

om B

akar

ićem

i A

ntun

om

Aug

ustin

čiće

m

u po

seti

slik

arsk

om

atel

jeu

Moi

e Pi

jade

Srpska vlada, vlada male zemlje, čija je prestonica le­žala na jednoj obali Save i Dunava, dok je druga obala bila u rukama Ugarske, pa se s nje kamenicama mogla tući srpska prestonica, srpska vlada je pristala na sve zahteve Austro-Ugar- ske na koje ne bi pristala da je velika sila (a onda joj valjda ne bi ni postavljali tako bezobrazne zahteve?), a odbila je samo jedan: da austrijske vlasti vrše istragu na njenoj teritoriji. Tako je mala Srbija odbila velikoj sili Austro-Ugarskoj da pogazi njen suverenitet. Malo kučence usudilo se da zala je na velikog slona — kaže basna Krilova. A slon je poginuo, a malo srpsko ku­čence dobilo je dobar cerek slonovine. Sa karte Evrope ne­stalo je jedne velike sile kao da je nikad nije ni bilo. Nestalo je, istina, i male Srbije, ali je zato na njeno mesto došla veća Jugoslavija .. .“ Svršetak priče već nije bio prema basni Kri­lova . . .

.......Još je daleko gluplje ako moderni diplomati, i to jošoni koji se vašarski bučno hvališu svojim monopolom poznava­nja marksizma-lenjinizma i koji u svojim diplomatskim notama rado daju marksističke lekcije, nemaju druga posla nego da se drže Krilovljevih basana ..

Pogledam ja ko je potpisao članak, zaista dobar članak, a tamo stoji potpis „Psić Zubatović“. Ohladio sam se. Samo sam pozvao Đilasa telefonom:

— Uzmi „Književne novine" pa vidi šta je napisao Moša Pijade. Potpisao se svojim pseudonimom još iz mladih dana, od pre prvog svetskog rata, kada je radio kao novinar kod Ljube Čupe u „Pijemontu": Psić Zubatović.

Toga dana Javno tužilaštvo je objavilo zabranu ovog bro­ja Književnih novina. A ja sam tešio te večeri Čiču (tako smo od milošte zvali Mošu Pijade) dok smo gledali u bioskopu jedan kaubojski film:

— Ništa, Čiča. Boljeg članka nije bilo u ovoj našoj tuči s Informbiroom, a kladim se da će jednog dana ući i u Prvu antologiju jugoslovenske publicistike. . .

— More, majku mu onom Staljinu. Šta on misli. Nama da preti! — govorio je Čiča kroz smeh. . . “

HUMANOSTMošin biograf Slobodan Nešović piše:,,U kabinet Moše Pijade — u Predsedništvu AVNOJ-a u

Prezidijumu, Narodnoj skupštini, u Saveznom izvršnom veću kad je bio podpredsednik, i do kraja života u Saveznoj narodnoj skupštini, u kojoj je bio predsednik — sticala su se mnoga pisma iz naroda, molbe, žalbe, tužbe, izjave zahvalnosti. Mnogi su od njega, čovekoljupca i zakonodavca, lično tražili savet, zaštitu, pomoć, utehu. Držao je čitav mali aparat, koji je sa-

104

vesno pregledao, proveravao svu poštu. Moša Pijade je sam svako pismo i sve materijale čitao, a odgovore ili intervencije lično pisao, ili upućivao kako da se postupi.

Kad bi se neko požalio na povredu zakona ,odmah je, bez obzira koja je institucija u pitanju, odgovarao:

— Ako je na zakonu osnovano ništa ne mogu pomoći, niti ću ma šta pokušati. Ako nije na zakonu — ne brinite, idite kući, zakon će biti zadovoljen.

I uvek bi održao reč.Kad mu se neki drug iz detinjstva požalio na učinjenu

nepravdu, i, moleći, rekao:— Molim te, Šiki, učini to zbog mene. . . — Moša je go­

tovo podviknuo:— Neću zbog tebe, nego zbog nas, nije se ovaj narod

borio, nismo se mi borili, da bi se tako radilo. . .Ponekad, kad bi od poslova za sebe ,,ukrao“ koji trenutak,

zalazio je s Lepom i unukom Vladom u trgovine, išao na pijacu da vidi izbor namirnica, da osmotri cene, da se uveri kako, koliko i šta narod kupuje, da izmeni po koju reč s prodavcima, sa seljacima, s ljudima s kojima se slučajno zajedno našao pred istom blagajnom, tezgom ili ,,rafom“.

105

Jednom je tako ušao u delikatesnu radnju ,,Dorćol“ . Pro­davač ih je prepoznao, s poštovanjem prišao, i kad je čuo šta Moša traži, predusretljivo ponudio:

— Druže predseđniče, daću vam drugu, bolju robu — i umesto da izmeri ono što je bilo izabrano, izvadio je bolji ko­mad sklonjen ispod tezge.

— Ja ću tebe zbog toga da uhapsim! — ljutito se obrecnuo i izašao iz radnje ostavljajući zabezeknutog prodavca u strahu i nedoumici.

Pročitao je jednom u novinama neku loše napisanu rub­riku. I, došavši ujutru u kabinet, odmah pozvao direktoralista:

— Ko ti je taj što ovako škraba? Gde ga, molim te, pro­nađe?

Kad je dobio osnovne podatke o taze novinaru, vrisnuo je:— Kaži ti onima koji ti takve šalju da se novinari ne

mogu „ukazom" postavljati. Ukaznih novinara bilo je samo u doba kraljeva. Ako je on „dobar drug", što možda i jeste, neka ide tamo gde su takvi potrebni, a štampi su potrebni samo dobri novinari!

Njegove reakcije na događaje, ljudske teškoće i radosti bile su uvek kao „iz rukava", u oči, „na licu mesta", bez dvoum­ljenja, uvek s puno razumevanja za ljudske sudbine. Kao da je saosećao sa svakim čovekom koji mu se obratio.

Požalila se neka ozlojeđena žena, pa je u žalbi, u svojoj velikoj muci, psovala i vlast i Mošu Pijade, pominjući mu i majku.

Službenik umesto da pismo pokaže predsedniku, poslao ga je Odseku unutrašnjih poslova! Posle isleđenja, žena je bila osuđena. Ali ona je Moši uporno i dalje, sad samo iz zatvora, pisala i žalila se.

Kad je jedno njeno pismo ipak došlo u njegove ruke, lju­tito je zapitao:

— Šta je to sa ovom drugaricom?— U zatvoru je — promucao je službenik.— Zbog čega? — žestio se Moša Pijade.— Znate, zbog. . . — počeo je da uvija referent — psovala

je i Vas, pa je Udba uzela u postupak. Kažnjena je za delo uvrede vlasti.

— Šta se tebe i Udbe tiče moja majka? — grunuo je kao iz topa, i lupio o mapu na stolu. — Ni moja majka Sara ni ja nismo vlast! Puštajte je ili ćete u apsu vi umesto nje!

Samo posle pet dana Pijade je sa zadovoljstvom pročitao kratko pismo:

„Hvala vam! Zbog nepravde sam i Vas, bez razloga, uvre- dila. Hvala Vam do groba. . . “

106

Obratio se Moši Pijade poznati beogradski hidrolog, iz­ložio mu nekorektan postupak nekog lica „visokog čina" koje ga je — veli žalilac — protivzakonito „izguralo iz sopstvenog stana, stečenog poštenim ličnim radom“.

Predsednik Prezidijuma je naredio da se sve okolnosti pro vere. Kad je utvrdio da je građanin grubo povređen u svom na zakonu osnovanom pravu, poskidao je sve zvezde s neba javnom tužiocu:

— Molim te, pošto je ovo što je napisano proverom utvr­đeno kao tačno, moraš odmah da popraviš, da se sva ova svi­njarija poništi, da se sve vrati u pređašnje stanje inače ću tebe na robiju! — skresao je Moša Pijade.

Već posle nekoliko dana pravo građanina bilo je povra- ćeno. Inženjer se 3. februara 1951. javio Moši Pijade:

„Izveštavam Vas da se, zahvaljujući Vama i našim narod­nim vlastima, ponovo nalazim u svojoj kući. Zbog toga sam srećan i zadovoljan, a Vama iskreno zahvalan . . . “

— Tako, brate, ljudi u ovom našem socijalizmu treba da budu zadovoljni i srećni! — rekao je na to Moša.

FABRIKA RADNICIMAPunih dvadeset posleratnih godina Moša, tako reći, nije

izbijao iz zgrade Savezne skupštine, radeći danonoćno na stva­ranju novih zakona. On je u važnijim zakonima, kako se seća Slobodan Nešović, „obično sam pisao uvodni tekst, da bi ukazao na društveno-političku važnost zakona i usmerio praksu.

U uvodu Opšteg zakona o narodnim odbornicima naglasio je da se on donosi u cilju daljeg učvršćivanja i razvijanja na­rodnih odbora kao „osnovnih organa državne vlasti" i ,,u cilju izgradnje državne organizacije. . ali s tim da bi se narodnim odborima „dao još širi osnov za aktivno učešće naroda u vr­šenju vlasti; da bi najšire narodne mase, koje su vekovima stajale van vlasti, bile uključene u državnu upravu i naučile se upravljanju državom; . . . da bi se obezbedilo jedinstvo de­mokratskih načela u ustrojstvu i radu organa državne vlasti i državne uprave . . . “

Svi koji su pratili njegove zakonodavne preokupacije, ono danonoćno bdenje nad zakonima, pa i na ovom o narodnim odborima, ili proučavali nacrte i predloge zakona, izveštaje odbora kojima je on davao konačnu redakciju, i analizirali diskusije vođene o njima, dobij ali su pravu sliku njegovog pregalačkog i tolerantnog karaktera. Svoje tekstove nikad nije smatrao ,,jevanđeljem" — kako je govorio — nikad nije bio uobražen i samouveren nikad trajno samozadovoljan, nikad nije mislio da je najbolje ono što je on stvorio. Prihvatao je bolja rešenja ili se „pogađao" o svakoj sitnici koja je doprino­sila usavršavanju, po nekoliko puta men jao ono do čega je s na-

108

porom dolazio, pozivao je u pomoć čak i kada teškoće u koje je zapadao nisu bile nepremostive.

„Najzad je došao čas za donošenje opšteg, osnovnog za­kona o narodnim odborima . . — rekao je otvarajući načelnu debatu o tim predstavničkim, zakonodavnim i ujedno izvršnim organima preko kojih narod vrši svoju vlast u državi. „Njime se ostvaruje sama suština naše nove narodne države, našeg novog istinski demokratskog poretka ..

Govorio je čitav čas. Mogao je i više. Imao je šta da kaže. Ali je vodio računa i o drugima.

Izlagao je ubedljivo, dokumentovano, „teoretski dobro pot- kovan“. Prikazao je idejne osnove, suštinu i demokratski ka­rakter narodne vlasti, polemisao i pobijao autore „teorije o spontanom postanku narodnooslobodilačkih odbora“, ukazujući na njihov istorijski nastanak i prerastanje privremenih u stalne organe jedine vlasti naroda, njihovu ulogu i značaj u ratu i revoluciji. Osvrnuo se i na uticaj koji su narodni odbori, kao specifičan oblik vlasti naroda, imali za izgradnju i razvitak na- prednodemokratskih vlasti u drugim zemljama ..

Trenutke kad je prvi put oživotvorena Marksova parola „fabrike radnicima", kad je „upravljanje sredstvima za proizvod­nju prestalo da bude privilegija državnog aparata", a „vlast u fabrikama i uopšte u proizvodnji preuzeli (su) radnički saveti i drugi samoupravni organi. . . “ Moša Pijade je sa istinskim za­dovoljstvom to proživljavao, jer je i sam težio da se još više ubrza započeti proces demokratizacije našeg samoupravnog društva.

Uvek nestrpljiv kad je trebalo ostvariti ma kakvo pobolj­šanje, kad je trebalo učiniti korak napred, Moša je i tada bio za akciju, čvrstu, odlučnu, brzu.

— Treba ozakoniti sadašnji stepen društvenog razvitka: samoupravljanje proizvođača i radnog naroda u opštini, gradu i srezu, pa kad vidimo kako će to ići, onda nastaviti dalju de­mokratizaciju, tj. Ustavom proglasiti princip da „radni narod vrši vlast i upravlja društvenim poslovima" — predlagao je on još krajem 1951. godine.

NEGOVANJE PRIJATELJSTVAPublicista Slobodan Nešović piše o Moši:„Kao što je s ljubavlju svakodnevno zagledao, plevio,

okopavao i ogrtao svoje cveće i povrće, od kojeg je „višak pro­izvodnje" slao na dar jednom domu učenika u privredi, tako je s nežnošću negovao i prijateljstvo sa svojim starim školskim drugovima, bez obzira na kojim su lestvicama „društvene hi­jerarhije" bili.

110

e S o

» Æ «J 3

. - og^or l ~

o, sO O O£ « ?

„Poruči onom mom bucmastom drugu, Dušku Blagojeviću, da se ja još sećam njegovih šamara iz osnovne škole, onih na­ših omiljenih igara „krpiguza", ,,anidžajesa“, ,,s konja na ma­garca" — pozdravljao bi redovno sa zadovoljstvom brkatog so- lunca, svog vršnjaka slovoslagača.

Nije Moša zaboravljao ni svoje starije obolele i iznemogle prijatelje koje je od mladosti poštovao.

— Ko ne poštuje starije nema pravo da traži da i njega mlađi respektuju — rekao bi koji put.

Koncem februara i početkom marta 1951. zima je iskezila zube i mnogim srčanim bolesnicima ozbiljno zapretila. Moša se setio teško bolesnog va jara Tome Rosandića, nekadašnjeg sekretara K PJ Triše Keclerovića, i drugih koji su bili u nevolji. Postarao se da im u sobama „grane proleće".

„Čim sam dobio ogrev — zahvaljivao je Triša Keclerović— odmah sam hteo da platim, ali je rečeno da ću lično dobiti nalog za plaćanje. Kako sam dugo bolovao, to je ova stvar ostala. Od druga Peruničića sam, najzad, saznao da si ti platio . . . Zar si spasao život i meni i deci, da, moj Mošo, to je istina, jer ja bih već odavno bio na onom svetu, da tebe nije bilo. . .

„Šiki, moj dragi Šiki — pisao mu je 1. marta 1955. školski drug K ošta. . . — ne došav sebi od prve iznenadne prijatnosti— evo i druge. Hvala ti na obema — naročito toplo na prvoj . . .

Primih lep poklon — hvala i prijatno mi bi: pokreće mi se jabučica na suzu — stegoh srce i ne ovlaži mi oko . . . “

U svoj kalendarčić-podsetnik svake godine unosio je ro­đendane svojih prijatelja. Uvek bi ih, u uverenju da su zabo­ravljeni, prijatno iznenadio posetom, čestitkama . . .

„Dragi Mošo — pisao mu je vajar, istaknuti akademičar, Doka Jovanović, kome Moša nije zaboravio da čestita ni deve­deseti rođendan — primio sam Vaše pismo koje me je isto to­liko iznenadilo koliko i obradovalo kad ste se pored tolikih važnih poslova, mogli i mene starog setiti. . . “

AKADEMIKČetrnaestog novembra 1950. godine drug Moša Pijade iza­

bran je jednoglasno za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti. U obrazloženju koje je dalo Odeljenje društvenih nauka Akademije predlažući druga Mošu Pijade za člana Srpske akademije nauka kaže se između ostalog:

„Drug Moša Pijade ide u red prvih državnika nove Jugo­slavije. Nema ni jednog delà državne uprave u kojem on nije sarađivao i teorijski i praktično: i naš novi Ustav, i zakonodav­ni poredak, i ekonomsko i kulturno uređenje naše zemlje — u velikoj su meri delo njegovog neposrednog učešća. Položaj Ju-

112

goslavije među drugim zemljama, njene neposredne prijateljske veze sa njima i odbrana od napadača i neprijatelja našli su u Moši Pijade rečitog tumača i srčanog zastupnika. Zato je on dobio ime puno časti i poštovanja jednog od najzaslužnijih neimara naše savremene države. Isto tako, u vreme koje je prethodilo našem tvoračkom i plodotvornom radu na podizanju zemlje, Mora Pijade je bio jedan od najvećih boraca za stvarno oslobo­đenje naše zemlje od okupatora i njihovih domaćih saradnika i za teorijsko spremanje i rečju i delom velike epohe socijali­stičkog uređenja naše zemlje".

PARTIJSKA LEGITIMACIJA BR. 000006

Ma koliko da je bio angažovan, Moša Pijade nije zapos­tavljao ni jednu svoju građansku, ni jednu svoju profesionalnu obavezu, na primer, prema Udruženju likovnih umetnika, Udru­ženju novinara, prema svojim mladim i starim drugovima i pri­jateljima, prema svom vrtu, pa i prema lovu, još jednoj svo­joj pasiji. Za lov je poslednjih godina „krao" svaki slobodan trenutak.

Kao poreski obveznik bio je krajnje savestan i uredan. Vodio je i precizne beleške o svim svojim prihodima. Kad bi primao kakav honorar, uvek bi se parama pogladio po bradi, kao što su to, verovatno, nekad činili njegov ded Uzijel i otac Sami, pitajući redovno isplatioca:

— Jeste li mi po zakonu sve „opsigovali"? Jer, uvek tre­ba, kako narod kaže, dati bogu božje a caru carevo. To treba da važi i za nas koji nemamo bogova, a sami smo sebi i carevi i kraljevi.

Moša je i svim ličnim javnim ispravama pridavao značaj koje oni imaju, kao i svaki uredan i savestan građanin. On je, pre svega, posedovao ličnu kartu koju je na vreme zamenio. Uza se nosio je i zdravstvenu legitimaciju, iako lekarima nije rado odlazio niti je za lekove mnogo mario. Partijsku legitimaciju br. 000006, s Titovim potpisom, uvek je držao u buđelaru. Nije išao ni bez poslaničke legitimacije, koju je, kao predsednik Sa­vezne skupštine, svojeručno potpisao svim poslanicima, pa i sebi samom. Bio je i član Društva Crvenog krsta, Udruženja lo­vaca. itd. Sam je vodio brigu o svim ovim i drugim svojim obavezama.

Kada je proslavljana 50-godišnjica Saveza novinara Jugo­slavije, uprava je smatrala da svečanu akademiju treba da otvori Moša Pijade, kao jedan od najstarijih i najzaslužnijih živih novinara. Međutim, on je to izbegavao i na kraju — odbio.

114

Na insistiranje uprave Saveza učinjen je još jedan pre­pad na njega. Bio je, srećom, dobre volje.

— Zar ti nije jasno zašto ne mogu da se primim toga? — rekao je novinaru — Umoran sam, nemam daha, nisam kadar da napravim nijedan vic. Ako uspem, pristaću. Dođi preko­sutra.

Ugovorenog dana dočekao je novinara, inače svog svako­dnevnog saradnika, odmoran, raspoležen.

— Štampajte pozivnice! Smislio sam ne jedan nego dvavica.

Otvarajući akademiju na Kolarčevom univerzitetu, burno pozdravljen aplauzom, odmah je „plasirao" prvi vic:

— Dosta, dosta! Novinari nikad nikome ne treba toliko da aplaudiraju da dobiju žuljeve po dlanovima.

A onda je pao i drugi:— Antički svet znao je za sedam čuda, savremeni za se­

dam sila. Ako bi me neko pitao za sedam čuda, ja bih se ne­kako i mogao setiti nekoliko, ali današnja sedma sila tako se raširila i osilila da će se teško naći neko ko će se setiti koje su od onih prvih šest. Jedino nova, osma sila, nuklearna ener­gija, može imati neka prava na pretenziju da malo potamni veličinu sedme sile . . .

To je profesija koja traži ne samo talenat, sposobnost i brzinu, nego i drskost, ali ne samo drskost nego i znanje i vrlo razvijeno osećanje odgovornosti.

Stara je izreka da je novinar univerzalna neznalica. Nije to nimalo netačno. Jer novinar mora da piše o svemu, a sve ne može da zna kao stručnjak. A i dobro je što je tako, jer ako bi bio stručnjak, ne bi bio i ne bi mogao biti dobar novinar. . .

Kad se stišala bura od aplauza, Moša Pijade je nastavio:— Samo to nije sve. To je tek zanatska strana profesije.

Na to onda dolazi i ideja. Ideja kojoj služiš, za koju goriš, za Koju se boriš, koja te neumorno i neprekidno vodi, koja je u tebi unutra, u srcu isto toliko koliko i u glavi, ideja koja od tebe traži odanost i hrabrost, i oduševljenje i čvrstinu, i ljubav i mrž­nju, i drskost i umerenost i opreznost. Za našeg novinara to znači služiti socijalizmu . . .

I sam je bio takav, pripadao plejadi novinara — majstora svog zanata, novinara-borca. I čak više od toga: učitelj toli­kih mladih drugova u surim robijaškim odorama da bi na slo­bodi bili vičniji saradnici i urednici, propagatori ideja naučnog socijalizma.

— Biti loš novinar — produžio je Moša Pijade — to je laka stvar. Pisati laži strašno je lako . . .

— Teško je biti dobar novinar, a hteo bih da kažem da je to kod nas danas baš i prilično teško. Lakše je bilo grmeti nekad protiv reakcionarnih režima, negoli danas pisati za današ­nji poredak osim ako bi se radilo o slavopojkama koje naše druš­tvo uopšte ne traži i ne trpi. Biti konstruktivan u delatnosti

115

štampe na delu naše socijalističke izgradnje nije samo ozbiljan, već je i težak zadatak . . .

Od novinara je tražio ne samo savesnost i idejnost, nego i vitalnost i ekspeditivnost. Govorio je:

— Ako novinar ne ide ukorak s događajima, ako trenutno i to ispravno, ne reaguje, ako nije idejno „potkovan** i ako ne vlada besprekorno jezikom — bolje neka pređe na drugi ko- losek . . .

JUNAKSOCIJALISTIČKOG RADA

Dana 29. novembra 1951. godine predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ dr Ivan Ribar predao je Moši Pijade Orden junaka socijalističkog rada, kao visoko priznanje za nje­gov neumoran rad u izgradnji socijalizma, u jačanju nezavisnosti i ugleda Jugoslavije. Dr Ivan Ribar se tada obratio drugu Moši Pijade ovim recima:

„Dragi druže Mošo, predajem Ti ovo visoko odlikovanje neću reći kao starom revolucionaru, ali kao dugogodišnjem re­volucionaru, dugogodišnjem borcu za oslobođenje radničke kla­se, dugogodišnjem borcu za oslobođenje našeg radnog naroda. Zaista, oko pola veka Ti radiš i boriš se za radničku klasu. I u narodnooslobodilačkom pokretu i u narodnooslobodilačkoj borbi, kao revolucionar, i posle rata dao si sve od sebe. Svuda, na sva­kom poslu bio si na svom mestu i naročito si mnogo doprineo izgrađivanju naše socijalističke domovine. Odluke i deklaraciju koje smo doneli u Jajcu, uz druga Tita, delo je druga Moše. On im je dao konačnu redakciju, on ih je pisao, on ih je redigovao, on je mnogo radio, i to je njgovo delo: mnoge naše rezolu­cije, mnogi naši socijalistički zakoni u našoj socijalističkoj otadžbini. Drug Mora je uložio neizmeran napor kao što je to dobro rekao drug Tito na jednoj večeri kod njega, onda kad ga je Prezidijum odlikovao tim ordenom: „Moša je radio i više nego svi mi, jer je radio i po danu i po noći**. I zaista, on i danas radi i po danu i po noći. On je pravi pravcati revolucionar.

Druže Mošo, od srca Ti predajem orden i radujem se što Ti ga ja mogu lično predati. . . “

ČELNI PARLAMENTASaveznu skupštinu je Moša, kao njen predsednik, shvatio

Kao narodnu kuću u kojoj narodni predstavnici treba da odlu­čuju ne samo o zakonima nego i da diskutuju i donose odluke o svim važnim pitanjima života i napretka društva. On je imao osećanje i duboko razumevanje za organizaciju, za način rada

116

Premijer Indije Džavaharlal Nehru sa gospođom Indirom Gandi u pratnji Moše Pijade u poseti Saveznoj narodnoj skupštini

parlamenta. Godinama se, s punim pravom, smatralo da Moša Pijade najbolje zna šta i kako Skupština treba da radi, u čemu je njena uloga kau vrhovnog tela našeg demokratskog državnog i političkog mehanizma. I to ne samo u postavljanju novog zako­nodavstva, u izgradnji novog društveno-političkog sistema, nego i u odnosu Skupštine prema pojedinim pitanjima društvenog, političkog, kulturnog i privrednog života zemlje, o njenom zna­čaju za pravilno razvijanje međunacionalnih odnosa, a naročito u ponašanju prema biračkom telu, prema javnosti.

Da bi Skupština mogla u punom smislu odgovoriti tim politički izvanredno značajnim i osetljivim pitanjima, Moša je organizaciji i funkcionisanju komplikovanog parlamentarnog

117

mehanizma posvećivao naročitu pažnju. Do najsitnijih pojedi­nosti razrađivao je metode rada svakog skupštinskog foruma, svake skupštinske institucije, tragajući uvek za novim, boljim, savršenijim. Nastojao je da svi učesnici u složenom procesu zakonodavne procedure budu neprekidno aktivni. Borio se za stalnost Skupštine i njenog rada.

Suština stvari uvek mu je bila glavna. Pri tome je vodio računa da se sačuva i forma, da se ni u čemu ne vređaju demo­kratska prava ljudi, da se obezbedi slobodna zakonodavna ini­cijativa svakog građanina. On je i sam, kao građanin i narodni poslanik, često istupao u javnosti podnoseći predloge za regu- lisanje pojedinih pitanja koja je život „stavljao na dnevni red“. Od narodnih poslanika je, isto tako, tražio da se uvek stvara­lački aktivno angažuju u radu svih skupštinskih tela.

„Taj svoj kult rada predano je negovao, razvijao i kod dru­gih, i veoma mu je bilo žao kad su se na nevažne stvari traćili i rasipali snaga i vreme,,. I nije se libio da to i javno kaže.

Jednom je novom sekretaru Skupštine, koji ga je puna tri časa „davio" pričom o tome kako mu kabinet prethodnika ne od­govara i kako treba da dobije veći, pored predsednikovog, lju- tito odbrusio:

— Slušaj ti, druže, narod misli da mi ovde rešavamo nekakve njegove važne stvari, a mi se, evo, pogađamo, nate­žemo ko će gde stražnjicu da smesti! Ej, razmisli, ko će gde da sedi! Zar nas je zato narod birao? . . .

Skupština za Mošu nije bila samo kuća u kojoj se glasa, nego važan politički i narodni parlament u kojem se razvija borba mišljenja. To je za njega bio i hram i ring demokratije, koju on nikad nije svodio samo na značenje te često politički zloupotrebljavane reči.

Govoreći o nacionalnom sastavu Veća naroda, Moša je na­glašavao „da se ravnopravnost nacije ne izražava u jednakom broju poslanika po narodnosti, već u jednakom broju poslanika svake narodne republike. To je zato što je logično i demokratski da u poslaničkoj grupi jedne republike ili autonomne pokrajine budu, srazmerno svojoj snazi, predstavljene sve narodnosti koje žive u dotičnoj republici. To pokazuje da je i najjačoj grupi nemoguće da ma na koji način vrši nadglasavanje drugih, jer predstavlja manje od jedne trećine.

Veće naroda predstavlja, prema tome, oličenje nacio­nalne ravnopravnosti u našoj zemlji. . . “

U obezbeđenju potpune nacionalne ravnopravnosti svih na­cija u nacionalnosti Jugoslavije, Moša Pijade je video suštinu demokratizma, a ne u onom „demokratskom parlamentarnom mehanizmu kad su se skupštine pretvarale u zanimljive sva- đaonice" poslanika različitih partija i grupa.

Najmanje je podnosio „ćutalice" u poslaničkim i minis­tarskim klupama. Nastojao je da parlament postane „stvarno radno telo“, i da se u njemu odvija borba mišljenja.

118

Jednom su u Skupštini govorili podpredsednici Savezne vlade Kardelj i Vukmanović, a posle njih se za reč javio Moši jedan od poslanika, očevidno neodlučan šta da kaže:

— Meni je vrlo teško, i ne znam da li mogu što da kažem posle reči podpredsednika . . .

— Upozoravam govornika da su svi poslanici ovde jednaki i da je dužnost svakog, bez obzira na red izlaska na govornicu, da slobodno kaže šta misli — prekinuo ga je Moša.

SRNDAĆ „PIŠTA” DOLIJAOOmanju, simpatičnu priliku Moše Pijade dobro su pozna­

vali mnogi lovci po vojvođanskim lovištima. Najčešće je dolazio u lov sam i po nekoliko dana boravio u blatom oblepljenim trš- čarama.

Lovci su mu ukazivali diskretnu pažnju u kojoj je bilo mno­go više obične, prijateljske naklonosti, nego respekta prema visokom državnom rukovodiocu.'

Drug Moša je na ovu pažnju uzvraćao mnogobrojnim aneg­dotama i šalama. Polazeći uz njega lovci bi oduševljeno govo­rili: „Lepo je biti sa ovakvim čovekom“.

Drug Moša se skoro uvek vraćao s nekim trofejom u lovač­ku kućicu. Pre nekoliko godina, odmarajući se u lovištima kod Plavne odstrelio je jednog lepog jelena. Lovci su kasnije po­slali rogove jelena na izložbu u Diseldorf. Ovaj trofej je dobio drugu nagradu.

Drugom prilikom u lovištima „Kozara" kod Bezdana, lovci su rekli drugu Moši da već dugo lovištem luta stari srndać, koga su nazvali „Pišta". Pošli su u potragu za novim srndaćem, ali bez uspeha.

Kad je drugi put došao u ovo lovište, rekoše mu da je „Pi­šta" još živ. Ponovo su pošli u lov, ali se posle uzaludnog traganja vratiše praznih ruku.

Izgledalo je da će ovaj stari srndać još dugo poživeti. Ali nije bilo tako. Drug Moša se zarekao da će ga uloviti, pa je pošao i treći put.

Ovoga puta srndać „Pišta" nije uspeo da izbegne lovač­koj sreći druga Moše.

VERNOST ISTORIJIU monografiji „Moša Pijade i njegovo vreme" zapisano je

da je on, pored snažne „pasije za pravo", imao još jednu ništa manje razvijenu — „pasiju za istoriju".

119

Gotovo neprekidno brinuo je da se sačuva sve što je od značaja za našu savremenost, naročito za slavne dane narodno- oslobođilačkog rata i sve značajnije događaje koji su vezani za stvaranje i izgradnju nove Jugoslavije. Veliku pažnju posve­ćivao je nastojanju da se svi autentični materijali sakupe i sme- ste tamo gde im je mesto, da se ništa ne ulepšava, da se „ništa ne frizira** — kako je govorio. Njegova je zasluga što su mnogi dokumenti spaseni, što su napisane mnoge knjige koje su ukra­sile police biblioteka, obogatile škole, institute, stanove. Nje­govom pomoći stvorene su edicije: „Istorijski arhiv K P J“, i „Zbornik dokumenata i podataka o narodnooslobodilačkom ratu jugoslovenskih naroda,“ a da se i ne govori o stotini knjiga stenografskih beležaka vrhovnih predstavničkih tela nove Ju ­goslavije.

Kad je druga knjiga „Zbornika dokumenata iz narodno- oslobodilačkog rata“ bila pripremljena, dokumenta savesno pre­pisana i proverena, loše pisana pedantno redigovana, jezički doterana i faktografski saglašena istorijskim činjenicama, „ude- šena“ za štampu, podnesen mu je rukopis na ocenu.

— Kako ste radili? — pitao je Moša Pijade Dimitriju Bra- juškovića, novog urednika Zbornika.

— Dokumenti su najpre prepisani — objašnjavao je Bra- jušković — plavom olovkom su označene jezičke korekture i pogreške ratnih daktilografa, a ovo crnom bojom — to su moja doterivanja.

— Aha, kao da se složio Moša.Ohrabren, urednik je nastavio:— Molio sam profesora doktora Mihaila Stevanovića da

rediguje rukopis, ali on se opirao, jer su, veli, dokumenti u pitanju. . .

— A vi ste mu malo pripretili, naterali ga, je l i? .. A znaš li kakav je tvoj zadatak? — upitao je Moša posle kraćeg predaha.

— Da objavimo dokumenta . . .— A šta ti radiš? — pitao je Moša, pomalo i ljut. — Ti

u stvari pišeš dokumenta!— Znači ovo ništa ne valja — razočarano procedi Bra-

jušković.— Vrati sve kako je bilo, pa će biti sve u redu! — la­

konski je objasnio Moša Pijade. — Naravno treba komentari- sati što pametnije. Onde gde nešto fali, stavi tri tačke, i kvit. . . Nećemo mi kao što neki drugi čine, da dopisujemo i da u sva­kom novom izdanju brišemo i menjamo tekstove prema tre­nutnom kursu praktične politike . . .

Tako je nastala edicija „Zbornika dokumenata Narodnoslo- bodilačkog rata“, koji sa svojih sto dvadeset knjiga predstavlja nepresušni izvor autentičnih podataka o oslobodilačkoj borbi i revoluciji naših naroda.

120

— Mi koji smo istoriju kostima gradili i krvlju pisali dužni smo da je predamo onako kako je bilo, a oni koji će doći da je pišu mastilom — neka čine kako im je volja — ponovio je i onog dana kad je uvideo da je neophodno izdati knjigu o AVNOJ-u.

Bilo je to negde početkom 1949. godine.— Pozvao sam te — kazao je, bez ikakva uvoda uredniku

skupštinskih publikacija — da se nešto dogovorimo.Sedajući u fotelju za okruglim stočićem, počeo je da vadi

iz čantre — kako je zvao svoju kožnu torbu — neke hartije. Bio je to omanji svežanj izbledelih papira.

— To je sve što je od Prvog i Drugog zasedanja AVNOJ-a sačuvano. Uzmi ovo, a za ostalim tragaj, i dok su još učesnici živi sve ponovo pro veri i ispitaj. Ta dva sudbonosna doga­đaja, rađanje nove Jugoslavije, treba sačuvati za istoriju. Ja ću sastaviti red govornika jer ga se još, uveren sam, sećam. Ali sve ponovo dobro proveri, ono što nije potpuno autentično nećemo unositi. Rekao sam: kad budu pisali istoriju oni što će iza nas doći — neka iz toga biraju što i kako hoće. . .

Posle tri godine rukopis je bio završen. Čitao ga je, sravnjivao i upoređivao sa originalima. Pošto je sve proverio, pozvao je autora rukopisa „Prvo i Drugo zasedanje AVNOJ-a“.

— Dakle, sve je ovo dobro, i tačno — počeo je da daje ocenu rukopisa. — Ali, prokleto a l i . . .

— Znači ipak nije dobro?! — procedio je pisac.— Ama nije reč o tome — nastavio je — već ja imam

jedan predlog i jednu molbu. Ako hoćemo da nam ovo bude sveska naše skupštinske edicije stenografskih beležaka, što u stvari i treba da bude, jer je ovo naš temelj, onda moraš da ovo preradiš i da izložiš tačno onako hronološki i tehnički kako je bilo, da dočaraš one veličanstvene političke manifesta­cije u Bihaću i Jajcu, dakle da vratiš u tok „Ribarevog pozori- šta“. On je od skupštine uvek pravio ozbiljan teatar. I dobro je to. Ne mogu se ovakvi istorijski događaji odigravati bez spe­ktakla. Dakle, sve kako je bilo. Jer, doći će neko nekad pa će reći za ovo tvoje: „Ne, nije tako bilo". A kad mi to sve ure­dimo onim redom kako je teklo, spustimo ćelu dramu u redo­van tok, onda udarimo državni grb i damo kao službeno iz­danje — dajemo mu karakter zvaničnog dokumenta. To je predlog. A molba: da zbog toga žrtvuješ ime za — istoriju. . . — reče nekako prisnije nego ikad dotad.

— To znači još pet-šest meseci rada.— Ako treba i godinu dana, ali, ako pristaješ učini to

i meni i istoriji za volju.Tako je posle četiri godine od onog smotuljka pohabanih

listića nastala, pod njegovom opštom redakcijom, knjiga „Prvo i Drugo zasedanje AVNOJ-a“.

121

Posebna briga Moše Pijade bile su stenografske beleške.0 njima se, pored svih svojih obaveza, naročito starao: da se što ažurni je izdaju, da budu strogo po poslovniku: verno ogle­dalo skupštinskog rada. Tražio je od poslanika i ministara da ponovo pregledaju šta su govorili pre nego što se publiku je, ali nije dozvoljavao da se govori doteruju, nije dozvoljavao da se pojedini delovi ekspozea ili govora suštinski menjaju ili izo­stavljaju . . .

Istorija će Moši jednog dana, ako ne već i sad, biti i za to zahvalna: mnogu je istinu Moša Pijade sačuvao za one koji će istoriju „pisati mastilom“.

I ne samo to. Njegovo interesovanje za istoriju, pogotovo za istoriju Komunističke partije Jugoslavije, za istoriju sin­dikalnog i radničkog pokreta, za istoriju štampe kod nas i u svetu, bilo je davnašnje. On je po listovima pisao iz istorije1 pre robije, istoriju je proučavao i pravio opširne beleške — skripta za svoje slušaoce na Komunističkom univerzitetu u mi­tro vačkoj robijašnici, sugerisao je da se izdaju razna delà iz istorije oslobodilačkog rata i revolucije. Posle rata prvi je držao predavanja iz istorije Partije, radio je na prvim tezama za „Pregled istorije S K J“, na istraživanju istorijske građe. Lično je veoma cenio taj mukotrpni rad, mada se obično to u nas dovoljno ne priznaje.

Kad je jednom 1956. godine zamoljen da ili napiše ili ispri­ča neka svoja sećanja na ljude, na događaje, on je sa izvesnom setom rekao:

— Lepo je to. Kamo sreće da tome možemo pokloniti više pažnje. No, ja za to, dragi prijatelju, nemam vremena.

Rad na istoriji zahteva smiren, strpljiv, dugotrajan napor, a on za to jednostavno nije imao vremena. Nedostajao mu je još čitav jedan ljudski vek.“

SUŠTINA DEMOKRATIJEMoša je ostao poznat kao stvaralac gotovo svih naših za­

kona. Te diskus'je o novim predlozima zakona u Saveznoj skup­štini bile su neobično žive, što je i prirodno kad se u norme unosi nov kvalitet, nove institucije, nova suština stvari. Tu živost dobrim delom stvarao je sam Moša Pijade. Kad bi vlada podnela kakav duži zakon, on bi obično njenog poverenika sačekao s primedbom:

— Znate li vi za onu staru istinu: „Sto duži zakon to je kraća sloboda!" A mi smo se drukčije pogodili i s narodom i s vladom . . .

122

On je „zametao" diskusiju, pokretao razna pitanja, izazi­vao pa i „provocirao" poslanike da govore, da kažu što misle.

Kad je jedan od poslanika izjavio da mu nije sasvim prihvatljiva jedna od formulacija u kojoj se na jednoj strani kaže da „radni narod vrši vlast i upravlja društvenim poslo­vima preko predstavnika", a na drugoj „kako to vrši neposredno" Moši Pijade se pružila prilika da kaže šta misli:

— Ako hoćete jedno priznanje, mogu da kažem da sam ja okapao na ovom poslu i ne znam da li sam baš sasvim zado­voljan, pa prema tome imaš i ti pravo da budeš nezadovoljan. Duh je čitavog Ustava da se ide uvek dalje ka direktnom od onog posrednog. Ne smeta ništa da se i u preduzećima stvari tako razvijaju da se jednog dana dođe do toga da čitav kolektiv rešava . . .

A sad da ti nešto kažem, ali to nije za službene steno- grafske beleške — rekao je, spustivši naočare na pola nosa, i šeretski se zagledavši u diskutanta:

— Vidiš, to ti se hvata ovako: ti i ja se sada, kao na­rodni predstavnici i svi direktori, vozamo kolima, pa se, eto i preko nas posredno voze i naši birači i članovi radnih ko­lektiva. To ti je, Grgo, posredna demokratija. A u neposrednu demokratiju doći ćemo kad stignemo dotle da se sav narod neposredno sam vozi automobilima . . . A dok to dođe neće, ve- rujem, proteći mnogo vode Savom i Dunavom, samo ako budemo više zapeli i bolje radili nego dosad. Jesi li zadovoljan sad? — nasmejali su se s njim i svi poslanici.

Hroničar je zabeležio i ovo Mošino objašnjenje koje je još istog dana šireno kao uspeo vic, na koji su se neki „usko- grudi" mrštili, jer je, tobože, reakcionaran.

— Ako je vic istinit, ne može biti reakcionaran, to je prvo, a drugo, kako bi takav vic mogao poteći od mene — blago je protestvovao na neka prva reagovanja povodom te njegove šale.

RED KAFE-RED PISANJAVoleo je život Čiča Janko. Uživao celim bićem u porodič­

noj atmosferi. O njegovim navikama, poslovnosti, načinu rada, hobiju, itd. priča njegova supruga Lepa:

„Ustajao je rano, „vojnički", i sa šoljicom kafe koju je sam pripremao prilazio krevetu svoje supruge:

— Hajde, komšinice — govorio je obično — vreme je da i ti ustaneš!

Ko zna koja mu je po redu ova kafa bila te noći. Jer, neo­bičan je bio taj njegov noćni počinak. Legao je „normalno" negde oko 11 časova, ali se budio već oko pola dva posle ponoći, kuvao kafu na priboru u njegovoj sobi i — nastavljao

123

započeto pisanje ili drugi posao. Pošto tako provede negde oko sat i po, uspavljivao bi se opet. U toku noći budio se i nastavljao posao bar dva-tri puta.

Ova navika ostala mu je iz godina tamnovanja — gde je obično radio tek pošto svi legnu i zavlada potpuni mir — i ni­kakav savet tu nije pomogao.

Ostavljao je čitave hrpe rukopisa i ponekad samo upozna­vao suprugu sa svojim radom. Ali je Lepa Pijade ponekad „preuzimala inicijativu" i zavirivala u njegov kabinet. Tako je jednom bila zatečena nad rukopisom koji je drug Moša pisao te noći:

— Slušaj — rekao je tobože strogo — kod nas cenzora nema, a ti si izgleda preuzela ulogu mog ličnog cenzora!

Njegova privrženost porodičnom životu je za priču. Umeo je mnogo u tome da uživa, da se raduje svakoj sitnici.

Zadovoljstvo mu je činilo i to da svojeručno priprema jela i pića za goste. Pripremio je, tako, dvostruki doček jedne nove godine — onda kada je otvorio svoj slikarski atelje. Na prvom dočeku bili su oni „zvanični" drugovi, a drugi je organizovao — za slikare, glumce, saradnike iz Skupštine i druge.

„Nikad nije dozvoljavao sebi da se liši poezije, da zaboravi na literaturu. Radio je lavovski, ali pred počinak — uvek se prihvatao beletristike. Pratio je pomno naročito dramsku lite­raturu, nije propuštao da mu promakne ni jedan književni ča­sopis, a uz to — stalno je pročitavao Šekspira, Hajnea i Balzaka. Baš pred smrt, u Parizu, kupio je vrlo lep komplet Balzaka.

Svaki i najsitniji posao — mnogo je cenio, i nije se libio da prihvati nešto što je za njegov kalibar, sa strane gledano, izgledalo beznačajno.

Inače, umeo je da se raduje životu, bio je veoma zado­voljan kada mu pođe za rukom da nešto dobro napiše. Raspo­loženog sam ga videla, između ostalog, onda kada je doveo jednog skromno obučenog čoveka u kuću i rekao mi — evo ti gosta! Upitao me je odmah da li znam ko je to. A onda mi je objasnio — da je skromni čovek jedan od prvih prodavača rad­ničkih novina, i dodao da to nije bio samo običan prodavač, već i agitator. Videla sam onda koliko voli čoveka, koliko ceni jedan točkić u mašineriji Partije.

Izuzetno je voleo Beograd, Dorćol. Rado se sećao i svih mesta u kojima je u toku života boravio, naročito Niša, zatim Paraćina — gde je bio kelner, Valjeva — u kome se, zajedno sa Ljubom Ivanovićem, jedno vreme bavio firmopisačkim za­natom itd. Stalno se sekirao što zbog poslova ne stiže da obiđe Beograd, to jest mesta na kojima se mnogo gradi, i sećam se da me je jednom poveo na Zvezdaru da vidimo šta je tamo izgrađeno. . .

124

Kao svaki čovek koga sopstveni vek pretekne — nije uspeo da ostvari neke od svojih želja. Jedna od njih bila je da napiše pregled istorije Partije, od njenih ranih početaka do 1941. godine. . . Počeo je da piše i neku vrstu memoara, ali se, nažalost, to završilo na svega nekoliko ispisanih stranica. . . Jednom, u Rovinju, mnogo mu se dopao Stari grad, poželeo je da tamo nađe mira, preko leta, u jednoj od tih kućica u veneci­janskom stilu, dogovorio se o tome sa drugovima. Ali, kasnije, kada se vratio u Beograd, predomislio se i napisao drugovima u Rovinju da odustaje od svoje namere — a meni je rekao da ovo ne želi, jer zna kako bi se to loše tumačilo. . .

Međutim, najveća njegova intimna želja, ona „privatna" — bila je da slika što više. Za to je nedostajalo vremena. I stoga je govorio:

„Kad odem u penziju, onda ću slikati do mile volje. Ali, mislim, ja nikad neću otići u penziju.

Razmišljala sam mnogo o tome kako bih ja o Moši dala jednu uopštenu ali potpunu sliku. I sve se svodi na ovo: bio je toliko raznovrstan, imao je različitih interesa, a ipak je u mo­joj predstavi ostao jedan celovit, jedinstven, običan čovek."

REALNI ROMANTIK„Što se tiče stanovanja volio je udoban stan, ali nije tražio

naročit komfor. Nije volio nikakva pretjerivanja .Eto, volio je Rovinj, gradić slikara i ribara, rado je svraćao tamo, ali nije htio da primi kuću na poklon od općine. Bilo mu je nez­godno što su mu je opće nudili" — priča njegova supruga Lepa.

Kada je komisija poslije smrti otvorila njegov radni stol, našla je uredno složene račune. Volio je platiti iz svog džepa, a brinuo se je o svojim obavezama. U „Jugoslovenskoj knjizi" dogovorio se je da mu nove knjige i časopise iz raznih oblasti obavezno dostavljaju svakog meseca, a neke je uzimao i na kredit. Mnogo je čitao; tumačio je da je to neophodno da bi saznao raspoloženje naroda, razna mišljenja. Mnoge članke je izrezi- vao, spremao, provjeravao neke pojedinosti, želio je o svemu biti detaljno informiran.

Ljutio se na poslanike koji su dolazili na govornicu s una­prijed pripremljenim govorom. To ga je nerviralo. Govorio je da je poslanik narodni tribun, da ne smije čitati u Skupštini. Borio se za to da se poslanik upozna s materijalima, prouči, za­uzme stav, a ne da zabode nos i čita unaprijed napisan tekst.

Mo: a je bio jedan od onih koji je veoma razumio omladi­nu. Znao je shvatiti. Nije bio krut, nije volio s omladinom ra­diti šablonski. Znao je reći: „Treba poštivati dostojanstvo mla­dih, to su ljudi s malo iskustva — i tu im treba pomoći". Po- slednji put kad smo bili u Londonu, svratili smo u jednu pro- davnicu ploča. On je uvijek kupovao ploče klasične muzike koju

125

je veoma volio. Najednom ga viđeh kako ode u drugo odjeljenje, gdje su ploče za mlade. Kupio je ploče zabavne muzike za unuka. Kada se vraćao iz lova rado je odsjedao u hotelu ,,Park“ u Novom Sadu. Jednom je pozvao direktoricu i upitao je zašto je u hotelu tako mrtvo, nema muzike, dvorane za ples. Direkto­rica se branila da to možda neće biti po volji drugovima iz ko­miteta. Nagovorio ju je da organizira muziku i ples, a ako se drugovi ljute, neka kaže da je on kriv. I mladi su dolazili, za­bavljali se.

Volio je i šale, ohrabrivao satiričare. Ljutili su se neki političari što je doveo Pjera Križanića da crta njegove kari­kature. A on ga je ponovo pozvao. „Dođi pa crtaj mene“ — po­ručio mu je. Moša je bio širok, smatrao je da čovjeku nije po­vrijeđena ličnost ako mu se nešto prigovori u šali. Smatrao je primitivnim opiranje karikaturi, satiri. Volio se je nasmijati i na svoj račun. Pričalo se da su doveli neku seljanku, Koja je opsovala zakonodavca, jer su joj nešto uzeli, u poratnim go­dinama kolektivizacije. Uhapse je, pa dovedu kod Moše. A on kaže: „Hajde, da ja sada tebe opsujem — pa smo kvit!“

Moša je imao veliku maštu, bio je romantik, ali i realan. Imao je osjećaj za ono što je moguće, kaže drugarica Lepa. Moša nije gajio iluzije da se demokrati ja može razvijati bez teškoća, i da u njoj neće biti i pogrešnih shvaćanja, otpora. Ali sve to nije utjecalo na njega da pomisli kako se u tom pravcu ne bi tre­balo razvijati. Kod njega je bila razvüena odgovornost za ono što kaže i radi. Ne sjećam se ni jedne izjave koju je dao a da joj nije ostao dosljedan. Smatrao je da čovjeku nikada ne treba lagati, da mu moraš reći i najneprijatnije, ništa ne pre­šutjeti. Tu osobinu, odgovornost je jako cijenio/'

SMRT U PARIZUPublicist i jedan od bliskih saradnika Čika Janka, Slo­

bodan Nešović, napisao je i 1969. godine izdao opširnu mono­grafiju „Moša Pijade i njegovo vreme" u kojoj, sem ostalog, piše o njegovim poslednjim danima:

„Krajem 1956. i prvih zimskih dana naredne godine s nje­govog lica nestajalo je onog pitomog i uvek veselog izraza, s nje­govih uvek nemirnih i odveć karakterističnih crta odlazila je svežina, u njegovim očima sve je manje bilo onih iskri koje su sevale, streljale, ali i milovale. Umesto čilih i brzih reakcija osećala se neka laka tromost, uznemirenost pa i mrzovoljnost. Nedostajala mu je vedrina duha, raspoloženje koje mu je bilo neophodno da dovrši portret svoje supruge započet prvih ja­nuarskih dana. 1957. godine. Kao da je postajao svestan svoga zamora, kojeg se ljudski plašio.

126

Otuda je, valjda, i potekla ona Mošina zabrinutost zbog „vremenskog tesnaca" koji ga je mučio, otuda i ona njegova unutrašnja melanholija, neko njemu posve strano neverovanje u sebe: „Neću stići da obavim sve što imam u planu“. Čak ga je obuzimalo i neko posebno nestrpljenje, ne onakvo kakvo je bilo deo njegove žive ličnosti, nego nekakvo čudno, bez snage, bez velikog žara . . .

„Srećnu Novu godinu želim i ja vama" — rekao je sarad- nicima „Borbe" nekako teško, umorno, bez vedrine s kojom je uvek primao ljude. — „Ali za intervju nisam raspoložen, jer sam i inače lošeg raspoloženja. . . " — objasnio je s tugom, koja mu nije priličila.

— Idem, dušo, teška srca . . . Znaj da bolestan Čiča ide na put (u London), jadao se, mimo običaja, svojoj sekretarici.

Ispraćen je s nekom strepnjom. Kao da nije želeo nikog da ostavi u brižnom raspoloženju, smejao se sa prozora salonskih kola:

— Do viđenja, ostajte zdravo!Očekivali su ga preopterećeni protokol i težak program. Od

toga se Moša Pijade sada bojao, iako se inače nikad u životu nije plašio nikakvih teškoća i prepreka: znao je da se sve one ruše pred rešenošću i naporom čovekovim.

Ali on, očigledno, više nije imao nekadašnju snagu. . .Tog njegovog poslednjeg petka, 15. m arta 1957, samo ne­

koliko časova pre nego što će se rastočiti njegovo telo koje se čitavog svog veka trošilo pod teškim bremenom života, on je to svoje osećanje jasno izrazio. Od zamorenosti više no obično poguren, s podbulim očima umornog pogleda, ali i sa šarmom koji ga ni tada nije napuštao, obratio se novinarima:

— Gospodo kolege, više bih voleo da sam među vama pa da postavljam pitanja nego da na njih odgovaram.. .

Još jedan duboko ljudski trenutak iskrenosti: nije on samo tada želeo da svoj javni rad završi onako kako ga je započeo — kao novinar.

Međutim, iz Londona je poneo radovanje zbog uspešnog okončanja još jedne svoje misije, posle susreta s tolikim ljudima prilikom kojih se poslednjim snagama trudio da zadovolji tuđa interesovanja za njegovu zemlju i njene trnovite puteve k na­pretku . . .

„ . . . Možda i ne naslućujete koliko ova misija znači za naše odnose" — priznao je laburistički predsednik Spoljnopo- litičkog odbora Donjeg doma. ,,I ne znate možda koliki ste posao obavili. . . "

Iskreno se radovao što se na londonskom, aerodromu opraš­tao od mnogobrojnih prijatelja i zamornog protokola, što će moći da odahne dva-tri dana u Parizu.

,,U Parizu ću opet živahnuti — tešio je druge zbog svog lošeg izgleda, a sebi ulivao snagu da izdrži još samo kratak put preko Lamanša. „Ne bih mogao preživeti a da ne svratim —

128

rekao je sa setom i radošću koja se mogla pročitati i na nje­govom premorenom, već pomalo pomodrelom licu.

„Karavela" ga je vinula u maglovita nebesa s nervima na­pregnutim od tolikih susreta, sa visokim pritiskom na krhke krvne sudove, sa srcem koje je već ko zna po koji put i pre sedam dana za trenutak preteče zanemoglo . . .

Snažna turbomlazna mašina ga je naglo spustila na blis­tavu pistu Orlija.

Još jedan, ko zna koji po redu Mošin susret s Parizom, u koji je uvek voleo da svrati, da ,,proskita“ starim dobrim kvartovima, da pokaže mesta na kojima je nekad, kao student, provodio mnoge časove.

Izašao je sa suprugom Lepom iz aviona, s osmehom koji su svi dobro znali, onim njegovim pomalo srdačnim, pomalo šeretskim, ali ovog puta osmehom koji nije mogao da prikrije težak umor.

Svi su bili zadovoljni što ga ponovo vide, trudili su se da mu pomognu. . .

— Pa dobro, majku mu, svi se smeškate, svi pružate ruku, a niko da se prihvati mog kofera, radosti za moje unuke! — re­kao je s nekom ironijom ali i uz blag osmeh, očigledno učinjen s naporom.

— Kako je divan dan! — zadivljeno je pogledao u visoko plavetnilo pariškog neba. — Odmah ću baciti šešir i mantil, pa u šetnju. . .

Tek što je koji trenutak posle ručka predahnuo, predlo­žio je Lepi:

— Hajdemo sad do parka Monso, da ti pokažem klupe na kojima sam spavao kad nisam imao ni za najjeftiniji đački ,,kvartir“.

Prisećao se studentskih dana:— U ovu kafanu je nekad često navraćao Volter — pokazao

je Lepi staru zgradu odveć posivele fasade, s patinom koju su Parižani tada ljubomorno čuvali. — I mi smo u nju rado svra­ćali . . .

Nažalost, kad se vratio u sobu, obrati se našem ambasa­doru Alešu Bebleru:

— Aleše, pomozi m i. . . Teško mi j e . . . — jedva je pro­govorio iznenadno otvarajući vrata svoje sobe.

Lepa je već bila kraj njega, držala ga čvrsto pod ruku.Ambasador je hitno pozvao lekare. Bilo je tačno 18 časova.

Vreme kada su u Parizu i telefonske linije i avenije zagušene.Klonuo je u fotelju, a kad mu je ponovo pozlilo, pokušao

je da ustane. Lepa ga je zadržavala i pošla u kupatilo po ubrus. . .

129

— Neka, ja ću . . . — prošaputao je.I ustane. S mukom, s naporom je zakoračio. . .Pokazao je i tim svojim poslednjim korakom ono što je

činio čitavog života.Zamalo nije umro stojeći, u akciji. Baš kao što je i živeo,

sve do tog 15. marta 1957.Klonuo je na Lepinim rukama, svalio se u fotelju.— Umre nam Ciča — potresno i tiho zajecala je Lepa,

dozivajući ambasadora dra Beblera."

POSLEDNJI POZDRAVBeograd je pritisla neizreciva tuga.Zastave su na pola koplja . . .Velegrad se svrstao u kolone da prodefiluje kraj Mošinog

odra u Skupštini. Duge, beskrajne, kao kad je nekad kretao na mitinge da sluša svog Dorćolca. Zatvorene su sve kapije rado­sti. Beograd je žalio iskreno, duboko . . .

U kolonama kao i nekad put Foče, Bihaća, Sutjeske i Jajca: jedni za drugim stajali su radnici i seljaci u crnim šamijama i šarenim pregačama, profesori, šoferi, kelneri, nosači, seljaci i rudari, studenti i penzioneri, đaci i učitelji, sveštenici i zanat­lije, umetnici i poštari, tramvajdžije, grafičari i novinari, majke s decom u naručju ..

— Gledaj sine, i pam ti. . . učićeš o njemu . . .Rastu redovi naroda. Početni su čak tamo kod Pravnog

fakulteta. . .Moša je poslednji put prolazio ulicama kpjima je vredno

išao u školu, kojima je s prvim jutarnjim prolaznicima grabio u redakciju, na kojima je organizovao demonstracije, kroz koje je često vođen u zatvore, na kojima je s narodom delio radost pobede, sa kojih je kao tribun mobilisao mase u odbranu slo­bode i nezavisnosti zemlje . . .

. . . Malo je ličnosti čiji život i životno delo toliko saži­maju u sebi, i sobom inače nemirnu, tešku, krvavu istoriju Partije, radničke klase i naših naroda, kao što je to veliki život, veliko životno delo. . . Moše Pijade" — reci su oproštaja i zahvalnosti srpskog naroda, čiji je on voljeni i verni sin bio.

„Moša, legendarni Čiča Janko, jedinstvena je pojava u našoj najnovijoj istoriji“ — rečeno je u ime Srpske akademije nauka i umetnosti.

Veličanstvena tužna povorka zaustavila se na Kalemegdanu, pred Grobnicom narodnih heroja.

Krajičak sunca što je probio oblake povrh Meštrovićevog Pobednika rasuo se po odru prekrivenom trobojnicom.. .

Drevnom beogradskom tvrđavom, prostranom sremskom i banatskom ravnicom zavladala je grobna tišina. . .

130

Posmrtna maska Moše Pijade

„Nenadoknadiv je za nas ovaj gubitak. Malo je takvih svestrano obdarenih i razvijenih komunista među nam a. . . Za takav jedan individualni talenat teško je danas naći zamjenu . . . Bio si jedan od najomiljenijih boraca naše Partije i najomiljeni- nijih sinova naših naroda. O tome svjedoči ova tuga s kojom te svi ispraćamo .. . Tvoj lik ostaće u vječnoj uspomeni naših na­roda i služiće kao uzor mladim generacijama . . .“ — rekao je s dubokim bolom Tito, izražavajući time osećanja naših naroda, ukazujući u suštini na nepopunjivu prazninu koju je Moša Pi­jade za sobom ostavio u Partiji, u Skupštini, u našem društvu.

131

S A D R Ž A J

Prva kičica — — — — —Vunderkind — — — — —Brzi slikar — — — — —Dobrovoljac — — — — —Bretanjski doručak — — —Novinar „Malog žurnala" — Nastavak u Ohridu — — — Kelner u Ćupriji — — — — Fimropisac u Valjevu — — Urednik slobodne „Pravde" — Spremnost na žrtve — — — Prijem u K P J — — — — Stalno pod prismotrom — — Ilegalac — — — — — — Rađanje „Komunista" — — Štam parija u Đurićevoj — — Policija u akciji — — — — Optuženi optužuje — — — Presuda broj 25799 — — —U „Kući oplakanoj" — — — Barbisovo pismo — — — — Krležina studija — — — — Štrajk g’ađu _ — — — Prevodilac „Kapitala" — — S Brozom u Lepoglavi — — Svet upoznaje Mošu — — — Prebijena rebra — —Srećan put „Kapitala" ^ — Štrajk „šestice" — — — — Sef katedre na robiji — — — Borac protiv frakcija — — Hoće promenu — — — — Susret sa drugom TT — — — Predavač marksizma — — — Zatočenik u Bileći — — — Izbor u CK K P J — — — — Ciča Marko Crnogorac — — S durmitorskim ustanicima — Pesnik partizanske koračnice — Tvorac „Fočanskih propisa" — Zao mu „Bilećanke" — — — Čekanje sovjetskih aviona —

389

12121415171819202123252729303334373839404042444G4748505253545658606162f>464èè68

132

Organizator pozadine — — — — — — — — — — 69Ekonom Vrhovnog štaba — — — — — — — — — 72Pohod na zapad — — _ _ _ _ _ — _ _ _ 74Strog kao P artija — — — — — — — — — — 76Partizan je riba — — — — — — — — — — — 80Ratna kosidba — _ _ _ _ _ _ _ _ _ _ 81Donesi drva, pa se ogrej! — — — — — — — — — 82Poslednja kap — — — — — — — — — — — 82Drugovanje sa kurirom Mišom — — — — — — — 84U vrtlogu Sut ješke — — — — — — — — — — 86Nazorove beleške — _ _ _ _ — _ _ _ _ 87Urednik TA N JU G -a — — — — — — — — — — 89Podpredrednik AV N O J-a — — — — — — — — — 90Nećemo im se nametati — — — — — — — — — 92Preterali — — — — — — — — — — — — — 93

Kom andant kn jiga — — — — — — — — — — 94Zakonodavac u Kočevskom Rogu — — — — — — — 94Pravac — Beograd — — — — — — — — — — 95D plomata bez rukavica — — — — — — — — — 96Divljenje — — — — — — — — — — — — 99Dem okratija — — — — — — _ _ _ _ _ _ 99Odbrana Trsta — — — — — — — — — — — 100Dopuna — — — — — — — — — — — — — 102Ujed psića zubatovića — — — — — — — — — — 102Humanost — — — — — — — — — — — — 104Fabrika radnicim a — — — — — — — — — — 100Negovanja prijateljstva — — — — — — — — — 110Akademik — — — — — — — — — — — — 112Partizanska legitim acija br. 00006 — — — — — — — 114Junak socijalističkog rada — — — — — — — — 116Čelni parlam enta — — — — — — — — — — 116Srndać „P išta" dolijao — — — — — — — — — 119Vernost istoriji — — — — — — — — — — — 119Suština dem okratije — — — — — — — — — — 122Red kafe — red pisan ja — — — — — — — — — 123Realni romantik — — _ _ _ _ _ — — — — 125Sm rt u Parizu — — — — — — — — — — — 126Poslednji pozdrav — — — — — — — — — — 130

133

BIBLIOTEKA LEGENDE

I KOLO

1. Ivo Lola Ribar

2. Moša Pijade

3. Žikica Jovanović Španac

4. Sava Kovačević

5. Rade Končar

6. Vladimir Perić Valter

IZDAVAČ:

NIP DEČJE NOVINE

GORNJI MILANOVAC

TAKOVSKA BR. 6

134