Stručni komentar KOMENTAR IZMENA I DOPUNA ZAKONA O PARNIČNOM POSTUPKU - "Sl. glasnik RS", br. 111/2009

Zakon o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 111/2009 - dalje: Zakon o izmenama i dopunama ZPP) stupio je na snagu danom objavljivanja u "Sl. glasniku RS", odnosno 29.12.2009. godine.

Terminološke izmene Zakon o izmenama i dopunama ZPP u većem broju odredbi sadrži izmene koje suštinski predstavljaju terminološke ispravke i terminološko usklađivanje važećeg Zakona o parničnom postupku ("Sl. glasnik RS", br. 125/2004) sa drugim propisima koji su doneti u međuvremenu od njegovog stupanja na snagu do dana donošenja Zakona o izmenama i dopunama ZPP. Tako npr. "državna zajednica Srbije i Crne Gore" u svim članovima je zamenjena "Republikom Srbijom", a "teritorijalna autonomija" zamenjena je rečima autonomne pokrajine, "trgovinski sudovi" zamenjeni su rečima "privredni", "Vrhovni sud" zamenjen je sa "Vrhovni kasacioni sud", "viši sudovi" zamenjeni su sa "drugostepeni", radi usklađivanja sa Zakonom o uređenju sudova ("Sl. glasnik RS", br. 116/2008 i 104/2009) a reč "bračni" zamenjuje se sa "supružnik" a reči supružnik sa reči "partner" radi usklađivanja sa propisima kojima se reguliše oblast porodičnog prava. Osim navedenih terminoloških izmena, izvršene su i izmene koje rešavaju neke od problema koji su se javili u praksi, zbog formulacije samih odredaba, ali neke novine koje su unete značajno utiču na drugačije regulisanje samog toka postupka.

Izmene u postupku U članu 4. stav 1. ZPP posle reči "raspravljanja" dodato je "ako ovim zakonom nije drugačije određeno što je uvelo mogućnost da zakon odredi situacije u kojima se ne primenjuje raspravno načelo kao i da propiše situaciju u kojima se odustaje od načela neposrednosti. Ova izmena, uvodi mogućnost suštinskih promena u tok samog postupka i to upravo u pogledu primene osnovnih načela parničnog postupka.

Jezik i pismo u postupku Usled značajnih problema u pogledu primene člana 6. ZPP kojim je bilo regulisano pitanje jezika i pisma koji se u postupku koriste sada je isti član u

celosti zamenjen tako da glasi: "U parničnom postupku u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćiriličko pismo. Drugi jezici i pisma službeno se upotrebljavaju u skladu sa zakonom. U sudovima na čijem području žive pripadnici nacionalnih manjina, u službenoj upotrebi su i njihovi jezici i pisma u skladu sa Ustavom i zakonom. Stranke i drugi učesnici u postupku imaju pravo da se služe svojim jezikom i pismom, u skladu sa odredbama ovog zakona". U vezi sa navedenim članom je i izmena člana 96. ZPP kojim je regulisan jezik u postupku. Novim članom predviđeno je da: "Stranke i drugi učesnici u postupku imaju pravo da na ročištima ili prilikom usmenog preduzimanja procesnih radnji pred sudom upotrebljavaju svoj jezik. Ako se postupak ne vodi na jeziku stranke, odnosno drugih učesnika u postupku, obezbediće im se ako to zahtevaju, usmeno prevođenje na njihov jezik onoga što se iznosi na ročištu, kao i usmeno prevođenje isprava koje se na ročištu koriste radi dokazivanja. Stranke i drugi učesnici u postupku koji su slepi, gluvi ili nemi imaju pravo na besplatnog tumača u postupku pred sudom". U pogledu prava stranke da koristi svoj jezik u postupku, nije ništa suštinski promenjeno do sada važeće zakonsko rešenje. Važno je naglasiti da stranka nema pravo da prati postupak na svom jeziku, već da samo ima pravo da sama koristi svoj jezik na ročištima i prilikom usmenog preduzimanja procesnih radnji pred sudom. Stranka, međutim, može zahtevati, ukoliko se postupak ne vodi na njenom jeziku, da joj se usmeno prevedu svi dokazi koje se izvode na ročištu i sve što se iznosi na ročištu kao i isprave koje se koriste na ročištu. Odredbe kojima je ranije bila regulisana obaveza suda da pouči stranke o pravu da usmeni postupak pred sudom prate na svom jeziku posredstvom tumača sada je izostala, kao i obaveza da se u zapisnik zabeleži da je strankama data pouka i njihove izjave, što ukazuje da sud više nema navedenu obavezu. Novina je, međutim, odredba koja reguliše prava slepih, gluvih i nemih stranaka i učesnika u postupku na besplatnog tumača, u postupku pred sudom da bi im se omogućilo da zbog specifičnosti svojih potreba, isti postupak prate.

Nova načela u sudskom postupku Izmenama izvršenim u članu 7. stav 2. ZPP, brisanjem reči "sve" i dodavanjem reči "isključivo" na osnovu predloženih i izvedenih dokaza iza reči "zahteva" suštinski je u naš pravni sistem uvedeno načelo sudske istine

koja podrazumeva da sud ne utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, već samo one na koje mu stranke ukažu i to samo na osnovu dokaza koje su same stranke predložile i koji su izvedeni u toku samog postupka. ZPP koji je bio na snazi do ovih izmena već je učinio prvi korak u odstupanju od ranije poštovanog principa, odnosno načela materijalne istine značajnim jačanjem načela dispozicije stranaka, jer je predviđao da su stranke dužne da iznesu sve činjenice na kojima zasnivaju zahtev i predlože dokaze kojima se utvrđuju te činjenice, ali je obaveza suda bila da utvrdi sve činjenice od kojih zavisi odluka o osnovanosti zahteva, a to znači sve činjenice koje su relevantne za rešavanje spora, a za koje se sud postupanjem u smislu člana 299. ZPP starao da u toku dokaznog postupka budu iznete. Sada obaveze za takvo postupanje suda nema, već je naprotiv Zakonom o izmenama i dopunama ZPP izmenjen navedeni član 299. i usklađen sa proklamovanim načelom sudske istine definisanim u izmenjenom članu 7. Tako je načelo sudske istine potvrđeno i kroz izmene člana 299. ZPP prema kome se sud postavljanjem pitanja i na drugi pogodan način stara da se u toku rasprave daju objašnjenja o svemu što je potrebno da bi se utvrdilo činjenično stanje važno za odluku ali u kontekstu izmena člana 7. ZPP, to više nisu sve činjenice koje sud smatra relevantnim za rešenje određenog spora, već samo one koje su stranke navele i za koje su dostavile dokaze. Izuzetak od navedenog načela uveden je u ovlašćenju suda da utvrdi i činjenice koje stranke nisu iznele i izvede i dokaze koje one nisu predložile, ali samo krajnje restriktivno ukoliko iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati (član 3. stav 3. ZPP) ili kada je to posebnim propisom izričito predviđeno. Imajući u vidu izneto, sud je do sada imao ovlašćenja, da utvrdi činjenice koje stranke nisu iznele i izvede dokaze koji nisu predloženi, ako iz rezultata raspravljanja i dokazivanja proizlazi da stranke raspolažu zahtevima kojima ne mogu raspolagati ili kad je to posebnim propisima predviđeno, a sada je i to ovlašćenje uvedeno kao izuzetak koji treba krajnje restriktivno tumačiti. Popunjavanje pravnih praznina Pojedinim odredbama regulisane su pravne situacije koje nisu bile regulisane, što je predstavljalo pravnu prazninu, a što je u praksi dovodilo do različitih tumačenja i primene normi. Tako je u članu 32. ZPP kojim se reguliše način utvrđivanja vrednosti predmeta spora, dodat novi stav kojim je regulisano da se vrednost predmeta spora u slučaju da se tužbenim zahtevom traži utvrđenje prava svojine ili drugih stvarnih prava na nepokretnosti, utvrđenje ništavosti, poništaj ili raskid ugovora koji ima za predmet nepokretnost, određuje prema tržišnoj vrednosti nepokretnosti ili

njenog dela. Navedena izmena, odnosno dopuna značajno će olakšati sudovima pri radu i sprečiti označavanje neadekvatne vrednosti spora u navedenim situacijama. Izmene u pogledu sastava suda Izmena ZPP učinjena je u delu kojim je regulisan sastav suda u pogledu sporova sa imovinsko pravnim zahtevom, koje sudi sudija pojedinac tako što je promenjena vrednost spora koji sudi sudija pojedinac, tako da ista umesto ranijeg iznosa od 3.000.000,00 dinara sada prema odredbama člana 6. Zakona o izmenama i dopunama ZPP kojim se menja član 37. ZPP, ne sme prelaziti dinarsku protivvrednost 50.000,00 EUR po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Ostala je mogućnost da se stranke u svim slučajevima mogu sporazumeti da im sudi sudija pojedinac, bez obzira na vrednost spora osim u slučajevima koje predviđa posebni zakon što podrazumeva da isti mora isključiti navedenu mogućnost. Značajna promena je uvođenje pretpostavke da su se stranke sporazumele da imovinski spor bez obzira na njegovu vrednost sudi sudija pojedinac ako jedna stranka to predloži do pripremnog ročišta, a druga se o predlogu ne izjasni, kao i da će se u slučaju da jedan ili većina suparničara podnese takav predlog smatrati da su se svi suparničari saglasili sa istim. Ukoliko na obe parnične strane postoje suparničari, predlog da sudi sudija pojedinac smatraće se prihvaćen, odnosno smatraće se da postoji sporazum o takvom sastavu suda, ako se niko ili većina suparničara ne izjasni o predlogu, odnosno ako jedan od dvoje suparničara isti prihvati. Mora se uočiti da zakon više ne predviđa da se bez obzira na vrednost spora, u prvom stepenu, sporovi iz autorskog prava, sporovi koji se odnose na zaštitu ili upotrebu pronalazaka i tehničkog unapređenja uzoraka modela žigova ili geografskih oznaka porekla, prava na upotrebu firme ili naziva, sude u veću. To znači da će sastav suda u sporovima iz ove oblasti koji se vode pred sudovima opšte nadležnosti zavisiti od vrednosti spora, uz mogućnost sporazumevanja stranaka da sudi sudija pojedinac, a u privrednim sporovima će uvek suditi sudija pojedinac. U pogledu sastava drugostepenog suda izmene su izvršene tako što sada član 38. ZPP predviđa da drugostepeni sud, kad sudi u sednici veća ili na raspravi, odlučuje u veću sastavljenom od troje sudija. Kako više nema odredbe da u istom sastavu drugostepeni sud rešava sukob nadležnosti i odlučuje u svim ostalim slučajevima, posredno bi se moglo zaključiti da bi sastav drugostepenog suda kod odluka o sukobu nadležnosti i u drugim slučajevima npr. odluke po predlogu za delegaciju drugog suda, mogao biti i sudija pojedinac. Na navedeno upućuje činjenica da je odredbama člana 23. ZPP predviđeno da sud koji je neposredno viši, od sudova između kojih je

nastao sukob nadležnosti, rešava (a ne odlučuje, odnosno sudi) o sukobu nadležnosti, kao i odredbe člana 62. ZPP koje za slučaj delegacije drugog suda po zahtevu postupajućeg suda ili po predlogu stranaka, predviđaju da viši sud određuje drugi stvarno nadležni sud od postupajućeg. Međutim, izmenjene odredbe člana 62. ZPP regulišu da odluku o odbačaju predloga za delegaciju drugog suda donosi sudija pojedinac, odnosno predsednik veća prvostepenog suda ili veće drugostepenog suda, što ukazuje da je i za odluke po predlogu za delegaciju zadržan zborni sastav drugostepenog suda pri odlučivanju, jer ako odluku o odbačaju predloga donosi veće, onda se svakako u istom sastavu donose i odluke o predlogu. Tako bi izuzetak od donošenja odluka o veću, u drugostepenom postupku prema odredbama Zakona o izmenama i dopunama ZPP mogle predstavljati samo odluke o sukobu nadležnosti koje bi donosio sudija pojedinac. Činjenica je, međutim, da novi sudski poslovnik kog sastava drugostepenog suda pominje samo veća drugostepenog suda sastavljena od troje sudija, što dovodi u pitanje da li je i kod rešavanja sukova nadležnosti namera bila da odluke donosi sudija ili se radi samo o nedovoljnoj preciznosti norme. Značajna promena izvršena je u sastavu Vrhovnog kasacionog suda u odnosu na ranije odredbe kojima je regulisan sastav Vrhovnog suda u postupku po reviziji i zahtevu za zaštitu zakonitosti. Umesto veća sastavljenog od pet sudija Vrhovni kasacioni sud, sada prema odredbama člana 38. ZPP odlučuje u veću sastavljenom od troje sudija. Smanjenje broja članova veća uslovljeno je manjim brojem sudija Vrhovnog kasacionog suda u odnosu na Vrhovni sud Srbije i potrebom ažurnijeg i bržeg rešavanja predmeta iz nadležnosti ovoga suda. Izmene u pogledu zahteva za delegaciju drugog suda U pogledu zahteva za delegaciju drugog suda napravljene su značajne izmene u odnosu na važeće zakonsko rešenje, jer su prošireni razlozi zbog kojih se odbacuje predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda definisani u članu 62. stav 2. ZPP i to tako što se pored odbacivanja predloga koji je istovetan ranije podnet, sada odbačaj predloga predviđa i u situacijama: - ako je predlog neobrazložen, ili - predlog ne sadrži razloge zbog kojih se traži delegacija drugog suda, ili - ako stranka traži određivanje drugog stvarno nadležnog suda iz razloga koji se odnose na isključenje odnosno izuzeće. Odluku o odbačaju predloga donosi sudija pojedinac, odnosno predsednik veća prvostepenog suda ili veće drugostepenog suda. Izmene koje se odnose na izuzeće i isključenje sudije Izmene ZPP koje se odnose na isključenje i izuzeće ogledaju se u proširenju

definisanja situacija u kojima nije dopušten zahtev za izuzeće i isključenje i to tako što je sada: - nedozvoljeni zahtev kojim stranka traži isključenje, odnosno izuzeće sudije koji ne postupa u tom predmetu; - kad stranka zahteva isključenje, odnosno izuzeće predsednika suda, izuzev kad on sam postupa u predmetu. U pogledu postupka po nedopuštenom zahtevu za izuzeće naglašeno je da isti odbacuje sudija pred kojim se postupak vodi i kad je stranka stavila predlog za izuzeće, odnosno isključenje tog sudije. Novina je takođe i da se predviđa novim stavom člana 69. ZPP, da sudija odmah odbacuje predlog za izuzeće, odnosno isključenje, koji je shodno citiranim odredbama nedozvoljen, ako je: - predlog podnet na ročištu, i potom odmah nastavlja ročište, i - ako je podnet u podnesku najkasnije u roku od tri dana od dana prijema iz podneska. Isključena je mogućnost da se u slučaju odbačaja zahteva protivnoj strani na njen zahtev posebnim rešenjem dosude troškovi prouzrokovani odlaganjem rasprave, jer su brisani st. 4. i 5. člana 69. ZPP, pa se i na troškove prouzrokovane odbačenim zahtevom za izuzeće, odnosno isključenje u pogledu naknade primenjuju opšte odredbe kojima se regulišu principi za naknadu troškova postupka. Izmene u dokaznom postupku U odredbama koje regulišu dokazni postupak i to izvođenje dokaza saslušanjem stranaka, u članu 266. ZPP izvršene su promene tako što je izostavljen prvi stav a drugi stav je nešto preformulisan pa je predviđeno da: "u pozivu za ročište na kome će se izvoditi dokaz saslušanjem stranaka naznačiće se da stranka koja dođe na ročište može biti saslušana u odsustvu druge strane". Navedeno zakonsko rešenje odnosno mogućnost saslušanja stranke u odsustvu druge stranke, postojala je i do sada i predstavlja odstupanja od raspravnog načela, ali se sada više potencira. To omogućava brži postupak i sprečava zloupotrebe. U vezi sa izvođenjem dokaza značajno je uočiti i da se prema izmenjenom članu 317. ZPP, u slučaju da se ročište drži pred izmenjenim većem, odnosno sudijom pojedincem, glavna rasprava prema izričitim odredbama zakona, mora početi iznova, ali će sud doneti odluku da se ponovo ne saslušavaju stranke, svedoci i veštaci i da se ne vrši nov uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza. Ovo je značajno odstupanje od načela neposrednosti zbog koga je do sada u sličnim situacijama bilo predviđeno da u ponovnoj raspravi pred izmenjenim većem, koja počinje iznova, veće može, samo pošto se stranke o tome izjasne, da odluči da se ponovo ne saslušaju

svedoci i veštaci (isto se nije odnosilo i na stranke), i da se ne vrši novi uviđaj, već da se pročitaju zapisnici o izvođenju ovih dokaza. U pogledu stranaka bio je zadržan princip neposrednog izvođenja navedenog dokaza, pa je tako i stranka morala biti saslušana ponovo pred novim sudijom pojedincem odnosno većem, uz mogućnost da se izuzetno ukoliko se novo saslušanje ne može izvršiti (stranka mrtva ili nedostupna) pročita zapisnik o njenom saslušanju. Može se uočiti da se u nizu promena ZPP koje su vršene, od obavezne saglasnosti stranaka za čitanje izvedenih dokaza umesto njihovog ponovnog izvođenja u slučaju promene predsednika veća i uz izričito isključenje takve mogućnosti u pogledu saslušanja stranaka, koji su predviđali raniji zakonski tekstovi Zakona o parničnom postupku ("Sl. list SFRJ", br. 4/77, 36/77 - ispr., 6/80 - dr. zakon, 36/80, 43/82 - dr. zakon , 69/82 , 72/82 - ispr. dr. zakon, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Sl. list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 - ispr. i 3/2002) koji je primenjivan do 23.2.2005. godine) preko potrebe izjašnjenja stranaka (a ne davanja saglasnosti), i uz mogućnost čitanja zapisnika o saslušanju stranaka u izuzetnim slučajevima, (ZPP iz 2005. godine) došlo do sadašnjeg rešenja prema kome se stranke i ne izjašnjavaju o ponovnom izvođenju dokaza, već sud uvek donosi takvu odluku i to u pogledu svih dokaza, pa i dokaza saslušanjem stranaka. Time se zapravo odustaje od striktne primene načela neposrednosti pri izvođenju određenih dokaza, a uticaj stranaka na sam tok postupka se u toj fazi postupka ograničava i smanjuje, a sve iz razloga potrebe za skraćenjem trajanja parničnog postupka. Izmene u regulisanju postupka prethodnog ispitivanja tužbe Značajne izmene izvršene su i u regulisanju samog postupka kroz promenu odredaba člana 279. ZPP kojim je regulisano prethodno ispitivanje tužbe u okviru pripreme glavne rasprave. Tako je kao jedan od razloga za odbačaj tužbe uvedena i odredba tačke 7) stava 1. prema kojoj će se tužba odbaciti ako je nerazumljiva i ne sadrži sve što je potrebno da bi se po njoj moglo postupiti. Novinu predstavljaju i dodate odredbe st. 2. i 3. istog člana koje uvode značajna ovlašćenja sudskih pomoćnika da samostalno, radi pripreme za preduzimanje potrebnih mera i odluka predviđenih u okviru prethodnog ispitivanja tužbe, odnosno radi organizovanja pripremnog ročišta i prvog ročišta za glavnu raspravu, obave poslove prethodnog ispitivanja tužbe. Do sada ove poslove nisu mogli obavljati sudijski pomoćnici već isključivo sudije shodno izričitim odredbama ZPP. Prema Zakonu o izmenama i dopunama ZPP, sudijski pomoćnici, pre zakazivanja ročišta mogu pozvati stranke, odnosno njihove pomoćnike radi uzimanja potrebnih izjava, pribavljati potrebna dokumenta u cilju razjašnjenja pojedinih pitanja i obavljati druge poslove koji se odnose na upravljanje postupkom. Ovlašćenja za ovakvo

postupanje, odnosno preduzimanje navedenih radnji prošireno je i u odnosu na sudijske pomoćnike u postupku po pravnim lekovima, odnosno u drugostepenim sudovima. To međutim ne znači da oni mogu donositi odluke, ni u fazi prethodnog ispitivanja tužbe što ostaje isključivo ovlašćenje sudije, ali poslovi koji sada samostalno obavlja pomoćnik značajno olakšavaju i ubrzavaju donošenja odluka i ceo postupak. Navedeno se potvrđuje i kroz odredbe novog Sudskog poslovnika ("Sl. glasnik RS", br. 110/2009) koje čak predviđaju i mogućnost da se u sudu formira pripremno odeljenje, u okviru koga će sudijski pomoćnici vršiti navedene poslove uz posebno naglašavanje da po okončanju istih, oni sačinjavaju nacrte odluka s obzirom na rezultate prethodnog ispitivanja. Prema iznetom oni nikada nisu ovlašćeni da donesu odluku, već samo da sprovedu radnje prethodnog ispitivanja tužbe i daju predlog odluke kroz nacrt odluke. Izmene u postupku po pravnim lekovima Izmene u postupku po pravnim lekovima sadržane su u proširenju člana 373. ZPP u kome je dodat novi stav, prema kome se prvostepena presuda koja je već jednom bila ukinuta ne može ponovo ukidati i vraćati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Do sada je važila zabrana, odnosno ograničenje drugostepenog suda da ne može ukidati prvostepenu presudu ako je ona već jednom bila ukinuta prema ZPP koji je u primeni od 23.2.2005. godine dok se ukidanja iste odluke po prethodnim - ranije važećim zakonima o parničnom postupku nisu uzimala u obzir. Sada međutim ako je odluka prvostepenog suda bila ukinuta, bilo kada i po bilo kom zakonu o parničnom postupku, drugostepeni sud ima obavezu da meritorno odluči o zahtevu. Direktna revizija U pogledu postupka po vanrednim pravnim lekovima mora se uočiti da je Vrhovni kasacioni sud sada ovlašćen da u veću trojice sudija odlučuje o dopuštenosti i osnovanosti žalbe sa alternativnim predlogom za revizijsko odlučivanje - direktne revizije, dok je do sada samo o dopuštenosti navedenog pravnog leka odlučivao u veću sastavljenom od trojice sudija, a o osnovanosti odlučivao u veću sastavljenom od pet sudija. Navedena izmena sastava veća za odlučivanje u slučaju direktne revizije posledica je uvođenja novog sastava veća za donošenje svih odluka u Vrhovnom kasacionom sudu, kao veća od tri člana - troje sudija, umesto dosadašnjeg pravila da Vrhovni sud odlučuje u veću od pet sudija. Mora se uočiti da je i dosadašnja obaveza Vrhovnog suda da donese odluku po direktnoj reviziji u roku od tri meseca sada zamenjena obavezom Vrhovnog kasacionog suda da odluku donese i dostavi prvostepenom sudu u istom roku, što ubrzava postupak. Uslovi za ponavljanje postupka U pogledu načina na koji su regulisani vanredni pravni lekovi uočava se i

proširenje stava 422. ZPP, kojim su regulisani uslovi za ponavljanje postupka, dodavanjem nove tačke 11) u stavu 1, a kojom je predviđeno da se postupak koji je pravnosnažno završen može po predlogu stranke ponoviti i ako je u postupku po ustavnoj žalbi, Ustavni sud utvrdio povredu ili uskraćivanje ljudskog ili manjinskog prava i slobode zajemčene Ustavom, u parničnom postupku. Navedeno suštinski predstavlja posledicu uvođenja instituta ustavne žalbe u naš pravni sistem i regulisanje posledica odluke po istoj, u situaciji kada podnosilac iste uspe u postupku pred ustavnim sudom. Promene limita novčanih vrednosti Sve odredbe koje su u sebi sadržale određivanje limita novčanih vrednosti, radi određivanja sastava suda, dozvoljenosti revizije, opredeljenja spora male vrednosti, izmenjene su tako da sada navedene relevantne iznose opredeljuju u dinarskoj protivvrednosti označenog iznosa evra, uz naglašavanje da se isti obračunava po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. • Prema izmenjenim iznosima limita vrednosti predmeta spora, pri regulisanju dozvoljenosti revizije izmenjenim članom 394. ZPP, predviđeno je da revizija nije dozvoljena u imovinsko pravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanju u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku vrednost od 100.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, čime je zamenjen dosadašnji limit za reviziju u građansko pravnim stvarima koji je iznosio 500.000,00 dinara. • U privrednim sporovima limit za reviziju je sada propisan u visini dinarske vrednosti iznosa od 300.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto do sada označene vrednosti od 2.500.000,00 dinara, time je revizijski cenzus značajno podignut, što ukazuje da je cilj zakona bio da se mogućnost revizijskog preispitivanja odluke drugostepenog suda obezbedi samo u sporovima izuzetno velike vrednosti kao i da se smanji broj sporova odnosno postupaka pred Vrhovnim kasacionim sudom, a po osnovu ovog pravnog leka. Isključene su takođe i situacije u kojima je u privrednim sporovima uvek dozvoljena revizija u smislu člana 394. stav 4. tač. 3) i 4) odnosno u imovinskim sporovima koji nastanu iz protiv ustavnih i protiv zakonitih pojedinačnih akata i radnji kojima se pravna ili fizička lica u zavisnosti od sedišta, odnosno prebivališta stavljaju u neravnopravan položaj na jedinstvenom tržištu ili na drugi način narušava jedinstvo tržišta uključujući i parnice o naknadi štete koja se time prouzrokuje, kao i u sporovima zbog povrede autorskog prava, zaštite i upotrebe pronalazaka i tehničkih unapređenja, uzoraka, modela i žigova

firme ili naziva kao i u sporovima iz nelojalne utakmice i monopolitičkih ponašanja, kad se ne odnose na imovinsko pravni zahtev, što ukazuje da je i u navedenim sporovima revizija dozvoljena samo ako isti ispunjavaju opšte uslove u pogledu cenzusa, odnosno da se brisanjem stava 2. člana 486. ZPP, odustalo od ranije zakonom definisane neograničene mogućnosti revizije u navedenim sporovima. • U posebnim postupcima, odnosno u postupcima koji su posebno definisani kod postupka izdavanja platnog naloga izdavanje istog je predviđeno kad se tužbeni zahtev odnosi na dospelo potraživanje u novcu koje ne prelazi vrednost iznosa od 2.000,00 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, umesto dosadašnjih 100.000,00 dinara. • U posebnim postupcima u parnicama zbog smetanja državine novinu predstavljaju odredbe stava 2. kojim je dopunjen član 446. ZPP, a kojima se kao specifičnost navedenih parnica predviđa da se u njima ne primenjuju odredbe ZPP koje se odnose na odgovor na tužbu kao ni odredbe koje se odnose na zakazivanje i održavanje pripremnog ročišta, što suštinski znači da se navedene tužbe ne moraju slati na odgovor u skladu sa opštim odredbama ZPP i da se u isti ne održava pripremno ročište, a što je sve u cilju hitnosti postupanja. • U postupku u parnicama o sporovima male vrednosti definisano je da sporove male vrednosti predstavljaju sporovi čiji se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi 3.000,00 evra po srednjem kursu na dan podnošenja tužbe, umesto dosadašnjih 100.000,00 dinara. Imajući u vidu da se radi o iznosu propisanog cenzusa za sporove male vrednosti u kojima su stranke fizička lica, uočava se izuzetno veliko povećanje navedenog cenzusa što ukazuje i da će se znatno veći broj postupaka voditi po odredbama za sporove male vrednosti. Isto je predviđeno i u pogledu sporova male vrednosti povodom prigovora protiv platnog naloga u kojima je takođe iznos od 100.000,00 dinara zamenjen protivvrednošću 3.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Kako je shodno iznetom 3.000,00 evra odnosno dinarska protivvrednost navedenog iznosa, iznos koji je u pogledu vrednosti predmeta spora relevantan za ocenu spora male vrednosti, to će se u slučaju preinačenja tužbe povećanjem zahteva iznad navedenog iznosa postupak nastaviti i okončati po odredbama o redovnom postupku, dok će u slučaju smanjenja tužbenog zahteva ispod označenog iznosa, postupak koji je u toku postati spor male vrednosti što treba konstatovati i po pravilima o postupku u sporovima male vrednosti nastaviti isti. Za postupke koji su u toku kao redovni postupci, jer im je vrednost predmeta spora bila iznad vrednosti opredeljene za spor male vrednosti po ranije važećem zakonu, a ukoliko je ista ispod novog limita, potrebno je konstatovati vrednost spora i

da se postupak nastavlja prema odredbama ZPP kojim se definiše postupak u sporu male vrednosti, jer to podrazumeva značajne razlike na koje stranke moraju biti upozorene ako postupak nije počeo kao spor male vrednosti. • Posebno je važno naglasiti da se u privrednim sporovima cenzus za spor male vrednosti promenio, te da je umesto dosadašnjih 300.000,00 dinara sada privredni spor male vrednosti, spor u kome se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi iznos od 30.000,00 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Ovo značajno povećanje iznosa koji kao vrednost opredeljuje spor male vrednosti u privrednim stvarima usloviće da se znatno veći broj privrednih sporova vodi prema posebnim pravilima za sporove male vrednosti a koji omogućavaju brži postupak u okviru prvostepenog postupka ali u drugostepenom postupku ograničavaju odnosno isključuju mogućnost ispitivanja pravilnosti i potpunosti utvrđenog činjeničnog stanja, ukidanja zbog relativno bitnih povreda odredaba ZPP i primenu člana 377. stav 2. ZPP a podrazumeva i druge specifičnosti. Prelazni režim Odredbama člana 55. Zakona o izmenama i dopunama ZPP koji nije ni na koji način vezan za bilo koji član ZPP, već je samostalan, propisano je da se postupci započeti pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama ZPP okončavaju po odredbama ovog zakona, odnosno ZPP uz izmene i dopune. Kao izuzetak je predviđeno samo da o revizijama koje su izjavljene pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama ZPP odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od trojice sudija po pravilima postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona, što predstavlja suštinski promenu ovog zakona u pogledu sastava veća i pri odlučivanju o već izjavljenim revizijama, ali istovremeno uz primenu svih drugih pravila parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona. Važno je takođe uočiti da citiranim članom 55. Zakona o izmenama i dopunama ZPP koji na neki način predstavlja završne i prelazne odredbe, nisu menjane niti ukidane odredbe čl. 491. do 494. ZPP koje takođe predstavljaju prelazne i završne odredbe ZPP, a iz čega bi se moglo posredno zaključiti da iste ostaju na snazi. To dovodi do dileme u pogledu primene Zakona o izmenama i dopunama ZPP na sporove koji su u toku. Nesporno je da se u postupcima koji započinju posle stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama ZPP moraju primenjivati odredbe tog zakona. Takođe, i za situacije u kojima je u vreme stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama ZPP prvostepeni postupak u toku, nesporno je da će se isti nastaviti po odredbama Zakona o izmenama i dopunama ZPP jer je to

u skladu sa članom 55. Zakona o izmenama i dopunama ZPP i sa članom 491. ZPP pre usvojenih izmena. Sporno je međutim da li će se u postupcima u kojima je prvostepeni postupak okončan pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama ZPP i koje se nalaze u fazi žalbenog postupka, odnosno postupka odlučivanja po žalbi, primenjivati odredbe ZPP koji je bio u primeni u vreme zaključenja glavne rasprave, to jest okončanja prvostepenog postupka, što bi bilo u skladu sa odredbama člana 491. stav 1. ZPP ili odredbe Zakona o izmenama i dopunama ZPP, što bi bilo u skladu sa odredbama člana 55. navedenog zakona, a s obzirom na potpuno kontradiktornu regulativu odnosno definisani način postupanja. Kako Zakon o izmenama i dopunama ZPP nije ukinuo ni izmenio odredbe člana 491. stav 1. ZPP, s obzirom na iste postupak po žalbi u navedenim situacijama morao bi se okončati po odredbama ZPP koji je važio u vreme zaključenja glavne rasprave a što bi bilo u skladu i sa osnovnim principima zabrane retroaktivnog važenja zakona, i sa članom 56. Zakona o izmenama i dopunama ZPP. Pri takvom tumačenju problem stvara stav 2. člana 55. Zakona o izmenama i dopunama ZPP, koji unošenjem izuzetka od pravila primene Zakona o izmenama i dopunama ZPP, u pogledu već podnetih revizija, reguliše da će se one rešiti po zakonu koji je bio na snazi pre izmene i dopuna, a što ukazuje da je namera zakonodavca bila da se svi postupci koji nisu pravnosnažno okončani završe po odredbama novog Zakona, pa čak i oni koji su se zatekli u fazi odlučivanja po žalbi, samo uz jedan striktno propisani izuzetak u pogledu podnetih revizija. Pored navedenog, član 55. Zakona o izmenama i dopunama ZPP primenu pravila parničnog postupka, odnosno ZPP koji je važio pre stupanja na snagu navedenih izmena, u slučaju odlučivanja po reviziji vezuje samo za revizije koje su već podnete u vreme stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama ZPP dok odredbe člana 491. stav 4. ZPP pre izmena, a koje navedenim izmenama nisu menjane (pa su nastavile da važe) kao relevantnu okolnost za primenu zakona definiše vreme pokretanja postupka (podnošenje tužbe odnosno inicijalnog akta, u kom slučaju je o svim revizijama izjavljenim u postupcima koji su pokrenuti pre početka primene navedenog zakona a to je 23.2.2005. godine postupak nastavljan po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu navedenog zakona. Navedene dileme u tumačenju citiranih normi moraće da se reše kroz sudsku praksu drugostepenih (viših i apelacionih) sudova kao i kroz praksu Vrhovnog kasacionog suda. Najcelishodnije bi bilo da Vrhovni kasacioni sud navedenu dilemu reši, kroz institut rešavanja spornog pravnog pitanja (član 176. ZPP),

jer bi se tako, zbog obaveznosti zauzetog stava obezbedilo jednako postupanje svih sudova.