JAN ANDREA

Ta ljubav

bojana888

Prvoj, mladoj itateljki

iz Ulice Lil, Katji

*eleo bih da priam o tome: o tih esnaest godina izmeu leta 80. i 3. marta

1996. godine. O tim godinama koje sam proiveo s njom.

Kaem s njom.

Uvek mi je teko da kaem ona. Nisam mogao da izgovorim njeno ime.

Jedino da ga napiem. Nikada nisam mogao da joj kaem "ti". Ponekad bi ona

to volela. Da joj kaem "ti", da je zovem po imenu. To nije prelazilo preko

mojih usana, nisam mogao. Dovijao sam se da ne bih morao da izgovorim njeno

ime. Za nju, to je bila patnja, znao sam, video sam, pa ipak nisam mogao

drugaije. ini mi se da se dva ili tri puta dogodilo da sam joj nepanjom rekao

"ti". I video sam njen osmeh. Detinjstvo. Potpunu radost. Zato to sam se

prepustio toj bliskosti.

Ta nemogunost da izgovorim njeno ime, verujem da dolazi iz ovoga: najpre

sam itao ime, gledao ga, prezime i ime. I to ime me je smesta zanelo. To ime

pisca, pseudonim. To pozajmljeno ime. Jednostavno, svialo mi se to ime. To

ime mi se bezgranino svia.

Eto.

Njenu prvu knjigu proitao sam u Kanu, normandijskom gradu u kojem sam

studirao filozofiju. Bili su to Konjii. Knjigu sam naao u stanu u kojem sam

iveo sa Kristinom B. i Benediktom L. Knjiga je bila Benediktina. Proitao sam

je sluajno. Bila je na patosu, meu drugim knjigama. Bila je to neka vrsta

ljubavi na prvi pogled. Poeli smo da pijemo biter kampari. To sam voleo da

pijem. U Kanu je u bistroima bilo teko nai kampari.

Prvi susret bio je dakle preko Konjia iz Tarkvinije, prvog itanja, prve

strasti. A onda sam sve napustio, sve ostale knjige, Kanta, Hegela, Spinozu,

Stendala, Markuzea i druge, poeo sam da itam svaku njenu re, sve njene

knjige, naslove, prie, sve rei.

A ime autorke me oarava sve vie. Piem ga na listu belog papira, i ponekad

pokuavam da se potpiem kao ona. Ne seam se kada sam otkrio lice tog

imena. Ne znam vie kada sam prvi put ugledao njenu sliku.

Napustio sam sve druge knjige da bih itao samo njene. Ona je pisac o kome

ne znam nita, koga ne poznajem. O tom imenu mi niko nije govorio. I otad, ja

je nisam vie naputao. To je injenica. Ja sam apsolutni italac: odmah sam

zavoleo svaku napisanu re. Svaku reenicu. Svaku knjigu. itao sam, jedanput,

dvaput, prepisivao pojedine reenice, hteo sam da budem ona, da piem ono to

je ona napisala, da se sjedinim s tim, da budem ruka koja prepisuje svaku njenu

re. Za mene, Diras postaje pisanje samo.

I pijem kampari.

Postoji jedna vrsta udesne koincidencije izmeu onoga to itam i onoga to

jesam, onoga to sam jo uvek. Koincidencija izmeu nje i mene. Tog imena

Diras i mog, Jan.

itanje knjiga je neto samotniko, ne mogu o tome da govorim, nikome,

plaim se da govorim o tome. Da mi se drugi ne bi podsmevali. Jer drugi ne

vole knjige, ili ih ne vole dovoljno, ili ne kao to treba. Zbog toga vie volim da

utim, da uvam to samo za sebe, i itam. Sam. Sakriven. Srameljiv.

Ja ve hou da je uvam za sebe, ja ve hou da je titim, ona je ve sa

mnom, a da to jo ne zna. Ja sam italac. Prvi italac, poto volim sve rei, u

potpunosti, bez ikakvog odabiranja. I to ime od pet slova, DIRAS, volim ga

potpuno. Ono me je osvojilo. Vie je nisam napustio, ne mogu da je napustim.

Nikada. Ni ona mene.

Tada jo nisam znao da je pria ve poela. Godina 1975. Daje se Indija

Song u bioskopu Luks u Kanu. Ona dolazi na razgovor posle projekcije filma.

To je tada bilo u modi, autori bi dolazili da razgovaraju s publikom, vodile bi se

debate. elim da kupim ogroman buket cvea. Ne usuujem se. Stidim se. Kako

dati cvee pred punom salom, kako se usuditi a ne izloiti se podsmehu,

dobacivanjima i grubim alama? Nisam kupio cvee. Imam u depu knjigu

Razoriti, kae ona. Nadam se potpisu. Svetla se ponovo pale. I ona je tamo. Na

sebi ima mrki koni prsluk, poklon od producenta filma, i uvenu dugaku

suknju i izmice veston. Tu suknju e nositi dvadeset godina. I taj prsluk koji ce

mi davati da nosim, taj prsluk od koe, predivan, od meke koe, koji mi je

pozajmljivala.

Jan, ne mogu da se odvojim od njega, ne mogu da vam ga dam, mnogo

volim taj prsluk, mogu ponekad da vam ga pozajmim kad budete izlazili sa

mnom.

To mi je govorila kasnije, posle mnogo godina.

Sedim sam u prvom redu, tano preko puta nje. Postavljam pitanje, spetljam

se, ona se osmehuje, pomae mi, ponaa se kao da je to veoma vano pitanje, i

odgovara. Ne znam ta. Nita nisam uo. Plaim se za nju, gledajui je tako u

toj punoj sali. Plaim se da im se nije dopao film, Indija Song, kao da je to bilo

mogue, kao da je to moglo da se dogodi, da joj nakode. I vidim da pati, da je

za nju taj film vie od filma, da ga voli kao da ga nije ona napravila. Luda je od

ljubavi za tim filmom, za krikom Vicekonzula, za glasom Delfine Sejrig,

crvenom haljinom Ane Marije Streter, tangom Karlosa dAlesija, ona beskrajno

voli Indija Song, tu oronulu palatu na ivici Bulonjske ume, na iskraju Indije.

Kalkutu ovde, u Francuskoj. I ja, ja to vidim, ja je vidim. Ona se plai da ne

unite te slike, i te rei, i tu muziku. Ja se plaim i elim da joj dam cvee, da

svi zaute. Da budemo sami u toj bioskopskoj sali. Mi i Indija Song. Ona i ja.

Nema vie pitanja. Ostalo je desetak studenata oko nje. Pruam joj Razoriti

da mi se potpie. Potpisuje se. Kaem joj: elim da vam piem. Daje mi adresu

u Parizu. Kae: moete da mi piete na ovu adresu. Zatim: edna sam, elela bih

jedno pivo. Odlazimo u bistro pored eleznike stanice. Ona pije pivo. Kasnije:

ja se vraam u Truvil. Mladi su sa njom. Ona odlazi kolima koja vozi jedan od

njih. Ostavlja me u bistrou koji se zove Odlazak, preko puta eleznike stanice

u Kanu. Ja sam sa ostalima, ostajemo jo malo u kafeu. U depu mi je Razoriti

sa potpisom i adresom: Ulica Sen Benoa 5, Pariz, esti arondisman.

I tako sve poinje. Ve sutradan, piem joj pismo i vie ne prestajem. Piem

sve vreme. Kratka pisma, vie puta u toku dana. Samo ponekad prestajem, a

onda poinjem iz poetka, piem novo pismo, nikad ne iitavam ono to

napiem, odmah aljem pismo. Nisam eleo nita da uvam. aljem joj gomile

pisama. Ne nadam se odgovoru. Nema ekanja odgovora. Nita ne ekam.

ekam. Nastavljam da piem na tu adresu, tu ulicu koja mi nije poznata, taj stan

koji ne znam. Ne znam ak ni da li ona ita sva ta pisma. Ne mislim o tome. Ja

piem autoru knjiga, eni koju sam video u bioskopskoj sali posle filma Indija

Song.

ana Moro peva legendu o toj ljubavi. Kupujem plou. Sluam samo nju.

Taj glas Moroove i taj tango Karlosa dAlesija. Oduevljen sam. Pevam. Ne

oekujem pisma od nje. Pa ipak, da, neemu se nadam. Da e to uiniti. Da e

se potruditi da mi pie. Ne da mi odgovori. Ne. Moda da mi napie samo jedno

ljubazno, utivo pisamce, Hvala vam, veoma mi je drago, itd. Ne. Nita. Nije to

u njenom stilu, da pie ljubazna, prijazna pisamca, nipoto. Ja bih to morao da

znam jer itam sve njene knjige. Ostao sam da ivim u tom uverenju, u svojoj

naivnosti: jednog dana, napisae mi koju re.

I dalje itam. Naputam svaku drugu vrstu literature, sve druge aktivnosti, ne

idem na predavanja, nita ne radim, uvee pijem viski. Promenio sam stan,

ivim sa Benediktom L. i Patrikom V., u Ulici Eena Budena u Kanu, preko

puta groblja. Obojica, Patrik i ja, volimo Benediktu. Ona ne mari za nas. Ona

sprema profesorski ispit iz knjievnosti sa Frankom L., koga ponekad sretnemo

u stanu. Ne volimo ga. On nas jo manje. Benedikta ne odlazi vie uvee sa

nama na pie kod Mone, na din-tonik i da sluamo Hulija Iglesijasa: A ni ti se

nisi promenila. I Adama: Sneg pada, ti nee doi veeras. Ne, postala je

ozbiljna, radi. I odmah e stei profesuru, i mua, decu i lepu kuu. ekajui to,

nee vie da nas via, ni mene, ni Kristinu, ni Patrika. Ona koja je itala

Dirasovu pre mene, koja je kupila Konjie, ta crnokosa devojka ne eli vie da

me vidi. Da li je nastavila da ita Dirasovu? Da me i dalje voli, zato ne? To je

mogue.

Ja i dalje piem. Ulica Sen Benoa, broj 5. Jo nita, nijedne rei. A onda,

1980, alje mi knjigu ovek koji sedi u hodniku. Prvi put stie neto takvo:

manje mi se dopada, to jest, ne razumem, pitam se ta znai ta pria o seksu, taj

upad fizikog. Ja sam okiran, konzervativac, jadno nevinace, ne elim da

razumem. Ne znam kako da joj to kaem. Neu da laem. Ne mogu. Ona e to

odmah osetiti. Ne odgovaram. Prestajem da piem. Onda stie druga knjiga. Sa

ovim reima: verujem da niste primili prvi primerak. Opet ste promenili adresu.

Nita ne kaem. Vie ne piem.

A onda mi stiu Parobrod Night, i obe Aurelije Stajner, i Negativne ruke.

Plave korice izdavake kue Mercure de France. Zaluen sam. Ludo mi se

dopadaju. Idem u Pariz da gledam Night u Pagodi, u Ulici Vavilon. Nadam se

da e ona biti u dvorani. Idem,u pozorite da gledam predstavu koju je postavio

Klod Rei, sa Bil Oije, Mielom Londalom i Mari-Frans. Gledam film vie

puta. Ljubavnici iz Nejia. I prvi put prolazim Ulicom Sen Benoa. Prolazim

pored broja 5. Plaim se da je ne sretnem. ta bih tad uradio, ta bih rekao.

Nita. Ulazim u voz za Kan.

I najzad stie nekoliko rei, pismo od nje: bila sam bolesna, bolje mi je, to je

alkoholiarska kriza, bie bolje, upravo zavravam Aureliju Stajner za film,

verujem da je jedan tekst za vas. Ne kae koji. Da li je re o Aureliji parikoj ili

Aureliji vankuverskoj.

Ovo mi pie: ja sam taj tekst, Aurelija Stajner, napisala za vas. Ja vas ne

poznajem. itam sva vaa pisma. uvam ih. Bolje sam. Prestala sam da pijem.

Baciu se na snimanje filmova. Biu manje sama.

Ponovo joj piem vie puta na dan, postajem lud, pijem mnogo viskija.

Benedikta gotovo da vie i ne dolazi u stan. Patrik je nesrean, ni njega esto

nema. Kad je tu, pijemo zajedno. Ja piem pesme. Kratke. Kucam na staroj

pisaoj maini pozajmljenoj od Benedikte. Obuzela me je silna strast prema toj

sivoj maini. Za celo vee otkucam svega nekoliko rei. Naao sam divan

naslov: Prekrasni bol. Pijemo. Uzimam mandraks da bih zaspao. Ustajem posle

podne. Sluam Indija Song. Sam sam u stanu u Ulici Eena Budena.

Jednog dana Benedikta mi kae da moram da odem, da napustim stan, da u

Kan dolazi njen brat da studira medicinu, da e stanovati tu u sobi u kojoj sam

ja.

Odlazim. Nalazim nametenu sobu. Imam samo nekoliko knjiga u starom

koferu.

I zatim, da, uspevam da to uinim. Jednog dana u julu 1980. telefoniram u

Truvil. Znam da je ona tamo. itam hroniku u Liberasionu svake nedelje, ona

govori o Poljskoj, Gdanjsku, pria o detetu sivih oiju, o detetu koje dri glavu

kao neku matematiku oevidnost, o mladoj instruktorki. Siguran sam da ona to

pie meni. Da je ta pria meni namenjena. Zovem je, kaem: ovde je Jan. Ona

govori. To dugo traje. Plaim se da neu imati dovoljno novca da platim

razgovor. Nalazim se sam u glavnoj poti u Kanu. Ne mogu da joj kaem da

prekine da pria. Ona zaboravlja na vreme. I kae: doite u Truvil, to nije

daleko od Kana, popiemo zajedno pie.

Dvadeset devetog jula 1980. odlazim autobusom u Truvil. Izlazim na stanici

Dovil. Idem daanim putem. Prolazim pored Crnih stena, nita ne gledam,

penjem se velikim stepenicama i dolazim pred ulaz hotela. Ne znam gde je

apartman. Ne usuujem se da pogledam, da podignem glavu. Nosim kiobran

pod mikom iako ne pada kia. Ne znam ta da radim. Ulazim u govornicu,

zovem. Ona kae: videemo se za dva sata, ako hoete, ja radim, teko je, ja ne

izlazim. Zovem je dva sata kasnije, predvee. Kae jo nisam gotova, pozovite

me oko sedam sati i kupite bocu crnog vina, u Ulici Ben. Navodi taan naziv

prodavnice: to je najbolja u Truvilu. Kae: da li ste razumeli, neete se

prevariti? Odlazim u Ulicu Ben, prepoznajem prodavnicu, kupujem obian

bordo i ulazim u hol Crnih stena. Bilo je najzad oko sedam sati. I stalno taj ludi

kiobran.

To je na prvom spratu, ne moete da se izgubite u hodnicima, to je na kraju,

desno od velikog ogledala.

Kucam na vrata. Ona otvara. Smei se. Ljubi me. Kae: znate da ima zvonce.

Kad se kuca, nita se ne uje. Otvaram bocu vina. Grozno je, mirie na zapua.

Ona govori, ja sluam. Ona kae: teko je pisati hroniku svake nedelje, svaki put

mislim da neu stii da je napiem. Pijemo. Ona pria. Ja sam tu. Ja sam u

apartmanu hotela Crne stene. Kae mi doite da vidite, vrlo je lep, ima dva

kupatila, neuveni luksuz, Prust je dolazio ovamo sa svojom bakom, pre hotela

Grand u Kaburu, gde je odsedao na moru. Ja vie volim dvorinu stranu. More

ceo dan, dan i no, to je nemogue.

Ne govorim nita, sluam. I ona kae: doite da vidite najlepe od svega,

balkon, i preko puta Avr, pristanite za tankere, sa svim tim nonim svetiljkama,

lii na parobrod koji nam se pribliava i koji se ne pomera. Oboavam ovaj

balkon i te dimnjake i tu kristalnu svetlost.

A onda je odjednom deset sati. Ona kae: sigurno ste gladni, ja nemam nita,

idite u Central, tamo je vrlo dobro, ja u jo jednom proitati tekst za Libe. Ne

usuujem se da uem u Central, vrtim se po Truvilu, oko Kazina, odlazim na

obalu, na riblju pijacu. Vraam se oko jedanaest. Ona kae: da li je bilo dobro?

A ja: nije bilo mesta. Ona se smeje: uvek je tako usred sezone, dobro, imam

pare hladne piletine. Jedem. A ona kae: neete plaati hotelsku sobu,

uostalom, svuda je sve puno, soba moga sina je prazna, on nije tu, moete da

spavate u njoj. Ima dva kreveta. Ona kae: idemo da napravimo krug po

Onfleru. Hou da vam pokaem lepote Avra. Svetlosti. To je najlepa stvar na

svetu. Ona vozi peo 104. Sve mi pokazuje. No je. Odgovaram na sve to ona

kae.

Ovaj prizor nikad ne moe da dosadi, jednog dana u sve snimiti, pokupiu

svu tu svetlost.

A onda poinje da peva, Pjaf, ivot u ruiastom, i ja takoe pevam, ona

kae: to je neverovatno, pevati toliko fal, elim da vas nauim. Onda zajedno

pevamo ivot u ruiastom. Vraamo se u hol Crnih stena. Sedimo u velikim

foteljama, naspram velikog ogledala, naspram otvorenih vrata, prema Atlantiku.

U tom legendarnom holu. Ona eli au vina, penjem se u apartman po bocu.

Ona kae: ovo je neobino mesto, ova tiina. ujete. Kaem da. Pijemo. um

vode u tiini hola. Penjemo se u apartman. Daje mi par arava. Ljubi me.

Ja sam ovde. Sa njom. Ostajem. Neu vas napustiti. Ja ostajem. Ja sam

zatvoren sa vama u tom apartmanu iznad mora. Ja spavam u sobi vaeg sina, u

drugom krevetu. Vi spavate u velikoj sobi s pogledom na dvorite. I vrlo brzo ja

sam ponovo sa vama u crnoj sobi. Ne rastajemo se. Pijemo. Ja ostajem. Kucam

hroniku za Libe. Vi diktirate. Ja se plaim da ne pratim dobro, ja ne znam dobro

da kucam, s tri prsta, ona se smeje, ona kae: nikad nisam videla nekog ko tako

brzo kuca sa dva prsta. I mi smo tamo sa detetom sivih oiju i mladom

instruktorkom, i Poljskom, i noima Mocarta, i refrenom ve dugo te volim,

nikada, nikada te neu zaboraviti, i pijemo vino, i idemo u Onfler, i smejemo se

i pevamo Pjaf. Ona kae: bolje je, glas vam je manje fal, jo malo pa e biti

dobro.

Ponekad se zatvarate u svoju sobu. Ja ekam u salonu ispruen na divanu

prekrivenom jastuiima. Gledam visoke prozore, bledoruiastu boju zavesa

sprenu suncem svih leta. Nita ne radim. Postavljam sto.

ekam.

To je neverovatno, nita ne raditi, to nije ni loe, da li ste uvek bili takvi?

U septembru 80. nedeljne hronike za Liberasion objavljene su u izdavakoj

kuci Editions de Minuit. Knjiga nosi naslov Leto '80. Posveena je meni. Otad

se zovem Jan Andrea.

Oevo prezime je odbacila. Zadrala je ime, Jan, to jest an, an Batist,

Jovan Krstitelj, moj imendan je 24. juna. I dodala je ime moje majke: Andrea.

Zaelo je zbog ponavljanja samoglasnika a, zbog asonance, izabrala ime moje

majke. Ona kae: s tim imenom moete biti mirni, svi e ga zapamtiti, ono se ne

moe zaboraviti.

Ona je odbacila oevo ime Donadije, izabrala je ime Diras, ime sela u Lot e

Garoni, blizu oeve kue u Pardajanu. Oboje imamo pozajmljena imena,

pseudonime, lana imena koja postaju istinita zato to ih je ona izabrala i

napisala. Ona ih je napisala, potvrdivi time duhovno srodstvo.

Sve moe da pone poto me je "krstila" i poto je to ime napisano u knjizi

Leto 80.

Nekoliko meseci kasnije, ona snima Agatu, priu o ljubavi izmeu brata i

sestre. Puni naziv filma je: Agata i bezgranina itanja. To je ujedno i pozorini

komad. Film se snima u Truvilu. Bil Oije igra sestru a ja brata.

Snimanje je strano. Ja ne znam nita, ne razumem nita, ne umem da

hodam, treba da etam po holu Crnih stena satima, ne znam kako da se kreem.

Ona vie, ona hoe da hodam kao ona, njenim korakom, ja ne uspevam, na

kraju me postavlja u fotelju i snima mi lice sasvim iz blizine. Gledam kameru a

ona mi pria, govori mi tekst iz Agate, pria mi o toj ljubavi izmeu brata i

sestre. Ti kadrovi e biti upotrebljeni za film koji se zove ovek Atlantik. To je

pedesetominutni film, potpuno u mraku. uje se samo glas, samo njen glas, njen

glas Dirasove u crnilu crne slike, i samo se ponekad pojavi moj lik, ona mi

govori, pria mi ko sam, pokuava da shvati neto o meni, o toj linosti koja se

zove Jan. Ona pria, ona pie, ona pria, ona me izvlai iz mraka, ostavlja me

samog da sedim u fotelji, samog u holu Crnih stena u Truvilu, samog licem

prema Atlantskom okeanu. Ko ste vi?, kae ona.

Film se prikazuje u samo jednom bioskopu u Parizu, u Eskorijalu, na

Bulevaru Por Roajal. Ona pie je lanak za Mond. U tom kratkom lanku

objanjava kako se stie u taj bioskop, naznauje broj autobusa, sate u koje se

film prikazuje, i jo kae: nipoto ne idite tamo, taj film nije napravljen za vas.

Vi ne moete da ga razumete. Ne idite tamo.

Zato? Mislim da razumem: ona eli da sauva taj tekst, ona eli da sauva

taj film, ona eli da sauva glas, eli da sauva sliku, moje lice, samo za sebe.

Ne podnosi da me neko gleda, da vidi ono to ona vidi kad me gleda. Ne, ne

podnosi. Ona pati. Plai se, takoe, da ne bude ismejana. Svega se plai. Pa

ipak, tekst je objavljen u Editions de Minuit i film je obiao sve svetske

festivale.

Ona kae: to je najlepe od svega to sam ikad napisala. To je moj najlepi

film. Vi ste velianstveni. Treba da ostanete takvi kakvi ste, taj izgubljeni

pogled, taj pogled koji nita ne zna, a ipak ja, ja znam neto i ja vas zovem:

ovek Atlantik, vi ste to, odsad. Ja vam to kaem. Treba mi verovati.

A ja, ja plaem dok itam poslednji deo teksta, vidim neto o sebi to kao da

nisam ja, kao da zapravo ne bi trebalo da o tome ita znam. Ona kae: ne, ne

plaite, nije to tuno, ni u emu, ni u kom sluaju. Re je o vama, ali nema veze

s vama, zaboravite svoju linost, to nema nikakvog znaaja. Ne treba sebe

smatrati herojem. Vi ste nita. To je ono to se meni dopada. Ostanite takvi. Ne

menjajte se. Ostanite. itaemo zajedno.

I ja itam naglas stranice oveka Atlantika. I vie ne plaem, a ona slua,

ona samo to radi, slua rei koje je ona napisala, koje ja itam, i nita vie ne

postoji osim mog glasa, tih rei i tog pogleda koji me gleda. ta? Ona kae: to je

izvanredno. Oboavam va glas. Tako treba izgovarati taj tekst.

Ona je na ivici suza. Kae: ne treba se plaiti suza, plaimo, hajde.

Ostajemo u Truvilu do novembra. U pustom Truvilu. U praznim Crnim

stenama. Samo mi. Ona kae: gledajte, imamo hotel za sebe, to je boanstveno.

I kasno uvee, pijemo crno vino u holu. Odlazimo u none etnje, uvek istim

putem, bilo ka Onfleru, bilo ka Kaburu. Ona kae: ovo je najlepi predeo na

svetu, gledajte.

Ui me da vozim: dosta mi je vonje, volela bih da vi vozite.

Uim. Sve vie i sve ee ja vozim kola. Ona mi pokazuje put: skrenite

desno, usporite, dosta se dobro snalazite. Pijemo sve vie. Zaustavljamo se u

bistroima. Ja pijem viski, ona uvek crno vino. Ona kae: alkohol, s tim je

svreno, vie ne podnosim nita osim vina.

Ponekad odlazi u Pariz. Ostavlja me u Crnim stenama. ekam. Ona se vraa.

Ne eli da me pokazuje. Kae: nema svrhe. Nemate ta da radite u Parizu, vama

je veoma dobro ovde u ovom divnom apartmanu gde ne radite nita.

Dri me zatvorenog u crnoj sobi. Ne podnosi da me neko drugi gleda. Ona

hoe da bude najvoljenija. Jedina. Voljenija od svih. Od celog sveta. A ja sam

isto tako njen najvoljeniji.

Dopadamo se jedno drugom.

Beskrajno se dopadamo.

Dopadamo se jedno drugom potpuno.

Dopadamo se zauvek. Znamo to. Ali to nikad ne kaemo. To ni po koju cenu

ne treba rei. Jednostavno pisati. Pisati knjige, pisati prie, ljubavne prie.

iveti tako kao da ivimo zbog pisanja knjiga, mada nije tako, znamo to, nije to

zbog pisanja, pa ipak treba proi kroz to, kroz taj ivot u Truvilu, biti zajedno,

praviti scene, nanositi jedno drugom najvei bol, kao da je to neophodno, a

mora da je tako, ja ne razumem ba najbolje. Ali poto ona to radi, poto ona to

kae, to mora biti istina. Nita ne znam. Izgubljen sam. Ne vidim vie razliku

izmeu knjiga koje se piu i te prie, te prie izmeu nje i mene. Ona kae:

nema ta da se razume, prestanite s tim, ne budite sve vreme dete.

Kupili smo plou Ervea Vilara Kapriju je kraj. Ona je oboava. Kae: to je

najlepa pesma na svetu. I pevamo. Nema nikoga u Crnim stenama. Satima. I

ona naglo prekida: Jan, idemo idemo da etamo po Onfleru, da gledamo

svetlosti Avra.

Jedne veeri, ne znam kako je to poelo, ona stavlja sve moje stvari u torbu i

baca je kroz prozor. Kae: ne mogu vie da vas podnosim, treba odmah da

odete, da se vratite u Kan, gotovo je. Ljubi me. Izlazim, uzimam torbu iz

dvorita. Odlazim. Ona je na balkonu. Ona kae: Jan, uzmite ovo. Ona neto

baca i ja vidim da je to ploa Ervea Vilara. Peke idem na stanicu Dovil. Uskoro

e pono, uzimam taksi i odlazim u Kan, u hotel Metropol pored stanice.

Gledam omot ploe, lice Ervea Vilara, i ugledam rei: zbogom, Jane, zauvek. I

njen potpis: Margerit. Zovem Crne stene.

Ona kae: ne, to je suvie teko, ne podnosim vas vie, to je kraj. Ne vraajte

se.

Sutra ujutru sednem u taksi i zakucam na vrata. Ona otvori. Ona kae: izbace

vas, a vi se vratite, nemate ni trunke ponosa. To je neverovatno, takav stvor, to

je nemogue. Grlimo se. Pijemo vino. Ona kae: nadam se da niste zaboravili

plou.

I Kapriju je kraj ponovo poinje, opet, mnogo puta u Crnim stenama. Nema

nita lepe, kae ona.

Odlazim na tri dana kod majke, koja u tom trenutku s muem ivi u De

Sevru. Moja majka odmah shvata da ta pria ne moe da se prekine. I prosto je

neverovatno da ona smatra tu vezu neim normalnim, potpuno normalnim,

neim oiglednim, nunim. To mi ne kae tada, ve mnogo kasnije.

Vraam se u Truvil. Zakazujemo sastanak u baru Nautika pored eleznike

stanice. Ona stie. Naminkana je. Debeli sloj pudera na licu i crveni ru na

usnama, vrlo jak. Kao prostitutka. Osmehuje se. Ima sto godina. Ima hiljadu

godina. I u isto vreme ima petnaest i po godina i hoe da pree reku, a prelepi

auto njenog Kineza prevee je preko pirinanih polja do gimnazije aselu Loba

u Sajgonu.

Tamo smo. Pijemo crno vino. Ona kae: hou da vam pokaem Barnevil la

Bertran. Mnogo volim to ime, Bertran.

Ona kae: da li me volite? Ne odgovaram. Ne mogu. Ona kae: da nisam

Diras, vi me nikad ne biste pogledali. Ne odgovaram. Ne mogu. Ona kae: vi ne

volite mene, ve Dirasovu, ono to ja piem. Ona kae: napiite - ja ne volim

Margerit. Daje mi olovku, list papira i kae: napiite, tako e i to biti uinjeno.

Ne mogu. Ne piem ono to ona zahteva, to ne eli da proita. Ona kae: Jan,

da nisam napisala nijednu knjigu, da li biste me voleli. Obaram pogled. Ne

odgovaram. Ne mogu. Ona kae: ali ko ste vi uopte, ja vas ne poznajem, ne

znam ko ste vi i ta radite ovde sa mnom. To je moda zbog novca.

Upozoravam vas, neete dobiti nita, nemam ta da vam dam. Poznajem ja

takve varalice, da znate, ne mogu da me prevare.

Tiina.

Ona kae: ba je to moralo da me zadesi, jedan takav stvor, koji uti, nita ne

govori, jedan tip koji ne zna nita pod milim bogom, koji nema pojma ni o

emu. Ba je to moralo da mi se desi, nemam sree, ali vi neete ovde ostati, vi

ete se vratiti tamo odakle ste doli, svega mi je dosta, vi nemate ta da traite

ovde, ja vas ne poznajem, ja ne znam ko ste vi.

Ta scena se esto ponavlja. Ona me ne podnosi. Ne podnosi ni sebe. esto

me izbacuje. Preti mi, vi nemate nita ovde, sve je moje, sve, da li ujete, novac

je moj i nita vam neu dati, nijedan santim, vi ste dupla nula, nitarija. Ona ne

razume zato sam uporan, zato ostajem tu, sam sa njom, i ona sama sa mnom.

Ponekad je nepodnoljivo, ona hoe sve da razbije, sve da uniti, mene da

uniti, da me udara, da me vrea, da me usmrti, da me ubije. Ona kae: imam

elju da ubijem. Ona ne kae ubiu vas, ne, ona kae imam elju da ubijem.

Neodoljivu elju. Ona odlino razume. Sve. I ta lucidnost je grozna. I ceo svet

postaje grozan, ceo svet je patnja, i ja takoe, poto ona vidi da sam ja tu, ona

vidi, ali ponekad vie nee da vidi ta sam, ono to ona ne zna, a to ipak zna o

meni. Ona vie nece, ona hoe da ubije, da se ubije. Ona hoe da umrem

zajedno s njom. Ona eli da iezne. Da patnja prestane, da prestane da pati

zbog mene. I protiv svoje volje, ja joj nanosim bol. U punoj nevinosti. Izazivam

patnju. Kao neposrednu tugu.

Surovo zbogom kada me gledate.

Ja nisam niiji. Ja nisam ovde iz koristi.

Ona kae: ja ne podnosim sam princip vaeg postojanja. Vi ste nemogui.

Ja nisam mogao drugaije. Ona nije mogla drugaije. Bio je potreban taj bol,

ta patnja, i trebalo je prei preko te osobene nesree da ste sami, neizleivo

sami, i pisati knjige, pisati rei. Ne literaturu, ne, neto drugo, pokuati da

razume neto o meni, neto o mom licu koje gleda, koje vidi neto u njoj.

Ponekad ne moe da podnese.

A ipak, ostajemo tamo, oboje zatvoreni u crnoj sobi u hotelu Crne stene u

Truvilu, i nou, u kolima prema Blonvilu uz more, a ona kae, gledajte, gledajte

tu crnu stvar, toliko crnu, sluajte taj um koji ne prestaje, to nepokretno

kretanje, gledajte, ja to zovem Thing. Tu povrinu vode. I tu zemlju okolo.

I dodaje: to je dobro reeno, Thing, zar nije?

Zajedno smo zatvoreni i piemo. Ja sam tamo i kucam rei, reenice, ne

pokuavam da razumem, samo nastojim da kucam dovoljno brzo, da ne

zaboravim nijednu re, da tano sledim tok pisanja. I u tom trenutku, sa nama

je, da tako kaem, trea osoba. Mi vie ne postojimo. Nema vie imena, nema

vie imena autora, naprosto postoji pisanje, koje upravo nastaje. I to je toliko

uzbudljivo. Emocija izazvana ne samo lepotom, ne samo, ne verujem. Vie od

toga: oseanje istine. Da se neto istinsko u ovom trenu kazuje, pie zauvek.

Neto istinito. Istina hiljadugodinja, neto to ona i ja smesta prepoznajemo,

neto to se meni kazuje, to ona zna da moe da mi kae, i to samo meni.

Ne zna se.

Ona ne zna ko pie. Do poslednjeg dana govori: ne znam ko pie, ne znam

ta je to pisanje. A ipak ona pie, ona to radi svakoga dana u ivotu, ak i kad ne

pie, ona pie. Ona vidi neto. To je neodoljivo. Ona zna da to nema svrhe, da

pisanje nikada nee zameniti apsolut, da nikad nece dosegnuti Boga, a ipak

treba to raditi, okuavati se u toj svakodnevnoj poniznosti, pisati, pokuavati da

se dosegnu rei. Diktirati rei. A onda ih gledati. Kasnije, kada je stranica

napisana, ona je ponovo ita i kae: potresa me pisanje ovakvih stvari.

Ne govorim nita, sluam glas koji govori svoje vlastite rei. Upravo pie

Bolest smrti.

To je vrlo teko, ona je neprekidno koncentrisana, trai re, nalazi je, razara

reenicu, trai neto drugo, druge rei, znake interpunkcije, za jednu dovrenu

stranu kucam desetak strana. Ponekad glas nije sasvim jasan i ja se plaim da

nisam dobro uo rei, ne usuujem se da ponovim. Snalazim se. Kucam. I ona

nalazi re. I knjiga nastaje. Ona kae: verujem da u uspeti. Jo nisam sigurna,

ali bie to knjiga. Neto to jo nikad nije uraeno.

Svaki put je to prva velika knjiga. Ona kae: verujem da je to zavreno, da

posle ove knjige neu moi nita vie da napiem, to je kraj. To je strano, a u

isto vreme oslobodiu se tog kuluka.

I svaki put, to je neizbeno, to je kao neka udesna nesrea, to ponovo

poinje, ona pie. Ona to radi, pie, ona tu ne moe nita, i ja sam tu, ekam,

nita ne govorim, ja sam tu zbog toga, zbog rei koje treba da budu napisane,

rei koje e itati itaoci u celom svetu, ja sam tu zbog toga, a i zbog nje, zbog

te usamljene ene koja hoe da bude sama na svetu sa mnom, koja eli da bude

u svakom sekundu dana i noi najvoljenija.

Ni s kim na svetu osim sa mnom. I zaista, vi ste moja najdraa, i ja sam

najdrai. Vie od svega na svetu. Mi smo tu together, da, zauvek, a ipak znamo

da vreme prolazi, da je vreme ve prolo, da nam ostaje jo vremena, da treba

pisati, rei neto, ne zna se ta, rei to. Nastaviti. I voleti. Voleti jo vie. Koga?

Vas. Mene. Da, i jo vie.

Ne znamo. Vi i ja jedno znamo: mi se dopadamo jedno drugom. Kakav

dogaaj. Kakva pria. Kakva ljubav. Ne moemo zajedno, to je nemogue, a

ipak ne moemo drugaije: dopadamo se jedno drugom jo vie.

Rei u: u oaranosti susretom, tog ubudue uvenog leta 80, postoji glas.

Njen glas. Nain na koji u potpunosti kazuje rei, nain na koji trai re, nalazi

tanu, pravu re, putajui da re stigne do usta prolazei kroz tiinu misli.

Sluam je satima. Neto ujem. I vidim neto. I shvatam vrlo brzo da nema

razlike izmeu svakodnevnog glasa, glasa koji izgovara svakodnevne rei, i

glasa koji diktira tekst, glasa koji se upravo pie, glasa koji pokuava da neto

vidi, da neto imenuje, koji pokuava u svakom trenutku da bude, da bude

istinit. To je napor, pritisak, to je patnja, to je milost u svakom trenutku.

Ona, na primer, kae: hajdemo u Tuk. I mene oduevljava nain na koji ona

izgovara tu re Tuk. Ja joj kaem: recite mi to jo jednom, a ona se smeje i

ponavlja re za mene, za sebe takoe: Tuk.

Kad ona govori, izgleda kao da izmilja rei, a ja kao da ih prvi put ujem,

kao da nikad ranije nisu izgovorene. Nikada. A to su jednostavne rei, otrcane,

svakodnevne rei, kao za petparake prie, devojica iz Nevera u Hiroimi. Kao

da je potrebna ta banalnost da bi se dospelo do milosti rei, reenice, itanja.

Do molitve itanja.

I kada ona ita u filmu ovek Atlantik, ona je autor rei i autor svog

sopstvenog glasa. Divno i potresno podudaranje, kao da jo bolje razume rei

koje je napisala. To ponovno izumevanje rei, da, kao da je obina re

neiscrpna, kao da se moe kazivati i ponavljati bez kraja, do iste zvunosti

jednog iezlog smisla.

Ko pie, ko je to napisao, kae ona, oarana to otkriva neto istinito.

Ja sam se upustio u tu priu sa njom, tom enom koja pie, tom nemoguom

enom, tom enom preplavljenom samom sobom, preplavljenom celim svetom,

nepravdom, lepotom, patnjom, ljubavlju, svom tom zbrkom izmeu nje i mene,

i tom ljubavnom priom koja se dogaa izmeu nas, i ne samo izmeu nas, ne,

ona to zna, i ja takoe, pa ipak, ne treba previe znati, ve se ponaati kao svi,

praviti scene, vreati, biti zloban, kuvati, takoe voditi ljubav, praviti sav haos

ovoga sveta, poto smo u svetu, poto smo deo sveta, poto nismo izdvojeni od

oveanstva, poto ona, kad pie, ona to ini takoe za celi svet, kao i za mene

zato to sam prisutan.

Ona kae: Jan, ne treba sebe smatrati povlaenim, ne treba sebe smatrati

herojem. Jednom reju, ne treba sebe smatrati neim. Ja ne znam ko ste vi. Ne

zna se.

Ja sam ponet tom priom od danas do sutra, kao da ona uvek poinje, kao da

sam tu priu sreo na putu, ona me je ukrcala u svoju priu, svoje prie, a u koju

priu ne znamo, ja ne znam nita, pokuavam da sledim, razumem vrlo malo od

onog to se dogaa, ja samo znam da sam tamo, sa njom, oduvek i zauvek. Ja tu

ne mogu nita. Ona tu ne moe nita. Niko nije odgovoran, ni ona ni ja, mi smo

kao dva deteta otposlana u svet. Za sto. Da piu. Ja sam tamo. U postelji, u

kuhinji, u kolima, u smehu, u uvredama, u tekstovima, u diktiranju rei koje

naviru, ja sam tamo, ja sam na to primoran, ne mogu da se izbavim, ona pazi,

sve vidi, ja ne mogu da radim nita drugo, osim da budem tamo za nju,

iskljuivo, celim biem, sve dok vie ne budem mogao, dok ne poelim da sve

napustim, da se ubijem, da je vie ne vidim, do zgaenosti. Ona ostaje pri

svome. Ja ne smem da gledam nikoga, uvek nju, samo nju, nju koja je tamo i

koja pie. I ona mene gleda neprekidno, ona je uporna, ne puta me. Ne moe se

tako iveti. To je nepodnoljivo. Ja sam najdrai. Ona je najdraa.

ta initi, kako se drati, ta initi da bi se ostalo u ivotu, kako raditi da

vreme tee, da vreme bude moguno, svi ti dani, sve te noi, ne moe se vie,

hou da odem. Ona kae: ne idite, jer ete se vratiti, drukije je nemogue. Ne

moe se tu nita.

I zaista, ja sam se uvek vraao, ja sam uvek tu sa vama, pored vas u

neophodnoj i nepodnoljivoj blizini, u vezi koja nastaje i nestaje u svakom

trenutku, u toj vezi koja sebe izmilja svakog dana, svake noi. Toj vezi koju

ona hoe po svaku cenu, i koja je oarava, i koju ona, gotovo istovremeno, eli

da uniti. Kao da je ljubav ta nikad nedosegnuta taka, a ipak je tu, ve je tu.

Matematika taka: jasna i neobjanjiva. Ona kae: ne pokuavajte da razumete,

vi to ne moete, niko na svetu ne moe. Nema tu ta da se razume. Ni ja sama

ne znam.

Ona dodaje: ako niste zadovoljni, moete da odete, vi ovde nemate nita, dve

torbe i hop, zatvorite vrata i ja u vas se osloboditi. Najzad.

*Bio sam tamo zbog svega. Ni zbog ega. Mogao sam da odem u svakom

trenutku. Nisam to mogao da uinim. Volimo se. Prestajemo da se volimo. I to

poinje iznova. ta? Knjige koje se piu, vraamo se njima, to je neminovno.

Jednog dana, kaem: ako sutra umrem, ako se sutra ubijem, vi ete napisati

knjiicu za petnaest dana, ja sam siguran da ete to uiniti. Ona kae: Jan,

preklinjem vas, ne govorite tako, ne. Ne knjiicu. Knjigu.

Tiina.

Mi smo u Lisabonu. Retrospektiva filmova Dirasove. To je moj prvi

zvanini izlazak sa njom. Ne znam kuda da se denem. Nikome me ne

predstavlja, nita ne govori, ostavlja me na cedilu.

Prijem u Francuskoj ambasadi. Ona dolazi, daje Leto 80. ambasadoru i

kae: vidite, to je on, Jan Andrea, knjiga je njemu posveena. Ambasador me

pozdravlja. Hteo bih sve da napustim. Da odem. Da ne budem tamo. Za vreme

veere neko me pita ta radim. Ne znam ta da odgovorim, a onda kaem: nita.

Ona sedi pored ambasadora sa druge strane stola i uje re nita. Kae vrlo

glasno: neverovatno je to to ste rekli, drite se toga. Ne znam vie koga da

gledam, kako da jedem. Ona nastavlja razgovor sa ambasadorom. A zatim se

obraa meni, opet veoma glasno preko velikog stola: to je divno, treba imati

hrabrosti da se to kae, vi nita ne radite, to je zaista tano.

Tiina. Zatim se razgovor nastavlja. Ja pokuavam da nita ne vidim, nita ne

ujem. Pokuavam da ona nestane. Da je zaboravim.

Reenica, uvena, koja se esto ponavlja u Hiroima, ljubavi moja: ti mi se

dopada, kakav dogaaj. Tu reenicu tek sada zaista dobro razumem. A

dopadati se, to znai dopadati se potpuno, podrazumevajui i telo. Dopadati se i

fiziki, to je to, da. I voditi ljubav. Potrebno je i telo. Koa. Ona kae: gledajte,

Jan, ja imam besprekornu kou, to je zbog monsunskih kia, znate, zato je koa

ostala netaknuta, samo je lice ostarilo. Ostalo ne. I noge, pogledajte moje noge,

one su dugake i vrste, noge deaka. To se ne menja, noge. Imam sree.

I to je istina. Mi smo zaista istih godina. Dopadamo se jedno drugom. Uvek

taj dogaaj koji se ponavlja, koji se ne iscrpljuje, koji se obnavlja, jednom

vrstom istinske milosti koja se iskazuje reima. Izvesnim reima. Ona kae:

kada je neko pametan, pametan je za sve. Za pisanje knjiga, za povrtarstvo, za

ljubav, za sve. Razumevanje je potpuno ili ne postoji.

A ja kaem: ovo je bez kraja. Izumevanje, mata, smeh, provala smeha, bilo

ta, torbe koje lete kroz prozor, to je sve to elimo, poto pre svega, pre svih tih

ivotnih stvari, u ivotu, postoji razumevanje, vae i moje. Ne moemo odustati

od toga. Muka je biti zajedno. To nije vredno muke, ljubavne prie nisu vredne

truda, a ipak jesu, to je sutina svega, ivota, vas, mene, a poto se dopadamo

jedno drugom, poto taj dogaaj uzajamnog dopadanja inimo vanim, together,

i vi to kaete i vi to piete, i u krevetu i u knjigama, i ja u to verujem. Tvrdo kao

gvoe, kako vi kaete. Ja ne razumem dobro, ali poto vi to kaete, ali poto mi

vi to diktirate, poto to kucam na maini, sve to, sve te izmiljotine, celu tu

priu. Ali kakva je to pria, recite mi, neverovatna, kako vi kaete, i dobro, sve

to zajedno, sva ta zbrka od ivota, knjiga, vas i mene, to postoji, to je istina.

Verujemo u to. Nastavljamo sve to. Sve, i ljubav i knjige. I sve ostalo. Dokraja.

Do sada, do danas, to se nastavlja jer vam piem, ja to radim, da, ja piem.

Vi kaete: Jan, samo jednu stvar treba da radite: piite. Ja to radim. I do it.

Ja mogu takoe da kaem: ona izmilja, ona u to veruje, ona mene izmilja,

ona mi daje ime, stvara sliku o meni, ona me zove, nikad me niko nije tako zvao

kao ona, dan i no, ona mi daje rei, rei, njene rei, ona daje sve, a ja sam tamo

zbog toga. Ne postavljam pitanja, nita ne traim. Svih tih godina nijednom me

ne pita ta bi meni priinilo zadovoljstvo, kako se to kae, nikada nijedno jelo o

kome ne bi ona odluila, nikad etnja kolima a da ona nije odredila gde da se

ide, nikada joj ne pada na pamet da se zapita gde bih ja eleo da idemo, nikada,

ni ta bih ja eleo da jedem. Nikada, ona kae: Jan, ovaj praziluk s prelivom, to

je najlepa stvar na svetu. I ja deset dana zaredom spremam praziluk s prelivom

i ona uvek iznova pada u zanos, to je neto najbolje na svetu, oni koji ne vole

praziluk s prelivom ne zasluuju ak ni da ive, oni ne postoje, nee da zna za

njih, nikako. Kakva strahota, ti ljudi koji ne vole praziluk. A onda to prestaje.

Tokom dve nedelje na redu je takozvana vijetnamska salata. Iskljuivo.

Ona takoe kae: gde vi moete da odete, kaite mi. Vi ivite sa veoma

poznatom enom, vrlo pametnom, a ne radite nita, vi ste oigledno izdravano

lice. Drugi bi eleli da budu na vaem mestu.

U sutini, to je istina. A ipak, ponekad bih poeleo da ne jedem praziluk,

kineske supe, dablinske potatoes, da ne idem na Orli u tri ujutru, poeleo bih da

ona ne bude tamo, sve vreme. Poeleo bih da budem sam. Ne najvoljeniji. Da

ljubav prestane.

Ona kae: to je nemogue.

Ja bih rekao, vrlo retko, ali ponekad bi mi se desilo: Diras, dosta mi je, Diras,

ne mogu vie, Diras to je kraj.

Ona puta da me proe bes, dozvoljava da izgovaram uvrede, a onda mi

prilazi, uzima me za ruku: ne, ne govorite tako, to nije istina, nee se nikad

zavriti sa Dirasovom i vi to znate.

Ne zavrava se. Ne prestaje. To je nemogue. Sve poinje iznova. Nikada

nije dosta. Jo. I jo ljubavi. Da, to je to, prie bez kraja, sladunjavi pripevi,

Kapriju je kraj, hoe, evo ti, ludi smeh, scene opet i iz poetka.

Potrebno je i to, Jan, vi niste isti duh, nikako, volite me, vae je samo to da

radite. Ja to znam, za vas. I ja to radim, posluavi je. I to je najudnije,

najneverovatnije, najudesnije, to funkcionie. Nastaju knjige, pozorine

predstave, filmovi, sve uspeva, to je svetski uspeh. Ona kae: Dirasova je

postala kosmiki fenomen. Ona se ne smeje. Ona ima petnaest godina, ona je

ve knjievnica. Ona je u tome, ona pie, celog ivota, po svaku cenu, nita

drugo nije vano, ja u toj prii nisam vaan, zato to ona sve izmilja, od A do

, sve. Ona kae: vi znate da ja nita ne izmiljam, vi znate da ja nikad ne

laem, nikada, ni jedan jedini put. Ja ne stvaram literaturu. Ja piem knjige. Da

li razumete?

Pravim se da razumem. Ja vodim ljubav, kuvam po diktatu, piem knjige po

diktatu, vozim kola po diktatu, ja sam tu, ja sam potpuno va. A vi? Ponekad

pleemo, mnogo volite da pleete, vi kaete: ja perfektno igram, ne mogu tu

nita, to je tako. Ljudi koji ne znaju da igraju, ljudi koji ne umeju da se kreu, sa

njima neto nije u redu.

Pisati, da li bi to znailo nai pravi ritam, pravi pokret, mislite da je to jedna

vrsta plesa?

Ne znam, ne mogu da odgovorim na to, ja ne govorim tako.

Ona ivi u nekoj vrsti nadivota u svakom trenutku. Uurbanosti. Kao da

sutra, kao da as koji dolazi nee nikad postojati. Kao da treba iveti neprekidnu

sadanjost, sadanjost bez prolosti i budunosti, kratku sadanjost koja sve

odnosi, koja sve ispunjava, i prostor i vreme, i mene i nju i ceo svet. Sadanjost

koja se stvara, kao to bi se venost mogla stvarati u svakoj sekundi.

Vi ste takvi: ni plana, ni znanja ta da se radi, u stanju divljatva, vrlo

primitivnom stanju, bliski peinskim ljudima, bliski "rukama u negativu", bliski

drevnim ljudima koji ak ne znaju ni Boje ime i koji mole rukama podignutim

prema nebu, bliski svim tim ljudima, vi ste sami sa njima i ja sam tamo, sa

njima i sa vama.

Mi smo tamo. I knjige su tamo. I itanje je mogue, dovoljno je otvoriti

knjigu, dovoljno je itati, itati zaista svaku re, itati od rei do rei.

Vi ste tamo sa itaocem koji ita, sa mnom koji ita rei, a vi, ko ste vi,

pitam se ja.

*Ona je uvek na ivici da prestane da pie, uvek na ivici da sve napusti, i rei i

ivot. A ipak, ne. Ona ivi. Ona pie. Ona voli. Sve. Ceo svet. koljke, do

ludila, none etnje pored Sene, do mosta Neji i natrag do Notr Dam.

Gledajte tu gomilu kamenja, to uzvieno sivilo i tu reku, Senu, to divno ime,

gledajte jo.

Ona gleda lica ljudi koja sree u bistrou, ona eli da proita neto sa tih lica

pred sobom, ona gleda, ona neto vidi, ona ne kae nita, ja je putam da gleda,

a zatim, uvek naglo, ona prestaje to da ini. Treba se vratiti u Ulicu Sen Benoa,

sve aktivnosti prestaju, svet je postao straan, nepodnoljiv, ona ne moe vie da

gleda sebe u tom svetu, ona hoe da se sakrije, da se zatvori u sobu, nita da ne

radi, poinje da me vrea, da me mrzi, ona kae: svet je toliko nepravedan,

toliko rav, potrebno je da i ja proem kroz to, kroz tu vrstu zlobe prema vama.

To je tako. Ja tu ne mogu nita.

Ona odlazi u svoju sobu. Seda za pisai sto. Da, moda e da pie. Uzima list

papira. Nai e jednu re, zatim drugu, zapisae ih, ona ne moe da ostane u

tolikoj nesrei, ne, ona nee da se ubije, ona e da pie.

Ona pie. Zove me: hou neto da vam proitam, videemo ta s tim da se

radi.

I eto. Ona ne moe da se zaustavi, ona nee da ostavi, ona ne ostavlja nita,

ni ivot, ni ljubav, ni mene, ne Jan, ostanite tu, kuda ete da odete, i gde e da

ode ona, ne moemo, moramo ostati tu, za stolom, i sluati rei koje staju na

stranicu, u glas, na papir. I ona je oarana onim to pie: to sam ja napisala? To

ste vi kaem, to ste vi. Da, to je ipak istina i to je vrlo lepo.

Kada smo za stolom, kada se to dogaa u Parizu, u Truvilu, u Nofl le atou,

kada se to dogaa bilo gde na svetu, nita se ne dogaa, nita ne postoji, samo to

to e se pojaviti na stranici.

A onda se to deava podjednako naglo, kao kad naputamo lice koje zaista

gledamo, to treba da prestane. Rei nisu vie tamo. Ona prestaje da pie. Ona

misli da moda ne vredi pisati, ona veruje da nee uspeti, ona veruje da ne zna

da pie, ona veruje da nikad vie nee pisati. Ona ne zna vie nita, uti. Ja ne

govorim nita. Znam da treba ii po auto, znam da e ona ustati od stola,

napustiti sobu, sve to to vie nita ne znai, to ona vie ne razume, vie nee

da razume jer ona toliko razume, ona toliko vidi, da je ta patnja previe jaka, ne

samo patnja, neto istine moda. A istina se ne moe rei odjednom, ne,

potrebne su prie, ljubavne prie takoe, jezive prie o ubistvima, obine prie,

treba to uraditi, ako ne, to je da se ubijete, ako ne, to je da umrete.

Hajde, idemo na Bon Mare da kupimo praziluk, elim supu.

I zatim kae: ta uraditi da se napie re venost, ta uraditi da se ne napie,

nemogue je, imate pravo, treba nai neto drugo.

I to ona i ini. Idemo na Bon Mare, kupujemo krompir, praziluk, etiri

struka je dovoljno, i ona ponovo zaboravlja tekst koji upravo nastaje, i sve rei.

Ona misli na veernju supu, ona razgleda po tezgama, kae da je skupo, to je

neverovatno, gleda nazive, marke, svu robu, ona hoe sve da kupi, kupuje tri

kese kafe, koja uvek nedostaje, ona zaboravlja, ona hoe da ivi.

A zatim se vraa za sto i nastavlja, rei se vraaju, glavna re se udaljila a

nadiru druge rei, ne umesto nje, ne da bi zauzele njeno mesto, ne, ve rei

kojima se pokuava rei neto drugo. I iz tog praznog prostora prebivati u istini.

U istini ega, ne zna se, tekst to ne kae, on to ne treba da kae, nikada ona nee

sebi dopustiti da odri as istine, da dri lekcije, ne, nikada, ne, ona pie. Radi

samo to. Ona zna da treba nai druge rei, ponovo izmisliti prastare rei. Ona

kae: gotovo je nemogue pisati, moe li se neto bolje uraditi od prve knjige

Biblije, Postanja, ne ne verujem, taj jednostavan nain kazivanja, to je kazano

jednom zasvagda.

I prvi dan i prva no.

Volela bih da sam ja to napisala, to bi mi se svidelo. ta uiniti da se ovek

usudi da pie. A to se, ipak, radi, vidite.

Vi to radite. A ja, ja sam svaki put oaran kad su rei tu. Kad nastaje pria.

Znam da vie nita ne moe da vam se dogodi, da ne moete da umrete, da je

smrt odloena barem do kraja knjige, da ete je vi celu napisati, da neete

napustiti ni knjigu, ni sebe ni mene, ni kupovinu na Bon Mareu.

Diktirate stranicu na kojoj e biti samo opisana fotografija koja nedostaje,

prelazak reke, Mekong, susret sa ovekom koji e izai iz lepog automobila,

ovekom iz severne Kine, prvim ljubavnikom. U Noflu smo, sedimo za velikim

stolom, naspram parka. ekam rei, kucam na toj pisaoj maini koju mnogo

volim, crnoj maini, visokoj, pisaoj maini iz rata, kako ste mi rekli. I mi smo

sa devojicom koja nosi muki eir, cipele od lamea sa tiklom, s vama,

nalakenom na ogradu skele, i za koji trenutak on e vam ponuditi cigaretu, a vi,

vi kaete ne, ne puim, i vidite na Kinezovom prstu prsten, dijamante na

prstenu, novac, ljubav, buduu priu, majku koja e biti srena, vidite malo

manje nesree, i sebe predodreenu da napiete tu priu koja e obii svet.

Ubogu priu. Priu ni o emu. I uvek uzvienu, i uvek dostojnu pisanja,

ezdeset godina kasnije, jo ete je pisati, nikad vam ne dosadi da je piete. A ja

sam tamo pored vas, i ja kucam to to vi kaete, pokuavam da sledim, da ne

pogreim, ponekad su emocije toliko jake, kada govorite o malom bratu, o onoj

ljubavi, Polu, uvek prisutnoj, netaknutoj, o smrti malog brata. Vi ne moete,

glas vas izdaje, vi plaete. Ne mogu da verujem. Prestajem da kucam. ekam.

To e proi. Prolo je. I vi nastavljate, ponovo hvatate niti prie, i pojavljuje se

Elen Lagonel, mnogo mi se dopada ta re, Lagonel. Ona kae: meni takoe,

svia mi se, vi biste oboavali Elen, ona me je volela do ludila, ona bi sve

napustila zbog mene, ona me je oboavala.

Postajemo ludi od te prie, vi i ja, pitamo se kako e se stvari odvijati, da li

e mala spasti porodicu od bede, da li e se Kinez oeniti malom, ali ne, to je

nemogue, to se ve zna. I crna lana ulazi u park rezidencije. Sve vie volimo

Anu Mariju Streter, najlepu na svetu. Moemo govoriti tekst napamet,

poznajemo priu, a ipak ne, otkrivamo je dok mi vi diktirate rei prie.

Oduevljeni smo. Kaemo da, jo, gotovo tapui, kao u pozoritu, a onda

naviru suze kad izgovorite Polove rei. Vi kaete: ne podnosim, nikako, nikada,

smrt toga deteta, mog malog brata, oboavanog. Smrt. Tu ljubav.

Knjiga nastaje, svakog dana, knjiga ivi, to je Ljubavnik, objavljen u

izdavakoj kui Editions de Minuit 1984, nagrada Gonkur, svetski uspeh,

planetarni, kako kaete, u celom svetu pria o maloj nailazi na dopadanje. Vole

je u celom svetu. Ne mogu da joj odole. Niko joj ne odoleva.

Va glas je zamro dok ste mi diktirali tekst u Nofl le atou, u prolece 84.

godine. Taj glas, emocije u glasu, kako su rei nadolazile, otkuda su one

dolazile, zato ta lakoa, zato meni priate tu priu, priu o tom ljubavniku iz

Severne Kine. Kaete: on vam se svia? Ja sam sigurna da vam se svia, i auto,

i on vam se svia, recite. Nita ne kaem. Ja sam za pisaom mainom, ekam,

znam da e to doi, da ete ponovo uhvatiti nit teksta, i neu da budem rasejan,

da kasnim, da mi se dogodi da izgubim reenicu dok vi ponavljate re, reenicu

koju vi jo ne znate, a koja e ipak biti izgovorena i otkucana na listu koji je

preda mnom. Neu nita da ispustim. I ritam se ponekad ubrzava, govorite bre,

i tada ja kucam sve bre i bre, pravei greke u kucanju. Slovne greke nisu

vane, posle ih ispravljam. I tako do kraja knjige, svakog dana, do kraja prie. A

kraja nema, godinama kasnije nastae druga knjiga, ista pria: vi, ljubavnik i ja.

Ljubavnik iz Severne Kine objavljen kod Galimara.

Vi kaete: ne moemo vie o toj prii, a ipak oboavamo sve te ljude, ne, ne

vi, ja da, vi biste oboavali moju majku, sigurna sam.

Smeimo se. Smejemo se. Nastavljamo priu, ona se pie, ona nastaje i dok

je ja danas piem, ona se nastavlja, ja mogu ponovo da itam rei, pokuavam

da ponovo naem glas, da vidim lice koje pie, i koje me ne gleda, koje gleda:

nita, ne znam ta, to telo pored mene koje ne postoji, koje vie ne postoji. To

iezlo telo, te oi koje vie ne vide, ni drvee, ni Atlantsko more, ni televiziju

kasno nou, ni ona meka, zelena pirinana polja koja se pruaju u nedogled. Te

oi koje vie ne vide. Nita.

A ipak kako u to verovati, kako verovati da je to mogue da niste vie ovde

da me gledate, to je nemogue, to nije istina jer ja od sad piem vama, dakle

nita se ne menja, dakle vi ste ovde, sa mnom, u istom rastanku.

ujem ovo: vi se smejete i smejemo se zajedno, together, da, smejemo se toj

ali, vi mrtvi, ja, piui vama, ja koji piem. Neverovatno, nema ta! I jo se

smejemo.

I tako to nije sve. Ne. Ja sam ovde. Vidite. Ja piem. Ja sam u Parizu. Prolee

je 1999. godine. Mislim na vas. Ne znam kako. ta drugo raditi sem misliti.

Misliti kao idiot, bez misli, kucati na tastaturi pisae maine oliveti, bele kutije i

crnih slova, raditi ono to ste vi radili celog ivota, nastaviti neto, kazati, vama:

to nije sve, ne, poto sam ja ovde, poto ne prestajem da budem s vama, jer,

nikad, nikad vas neu zaboraviti.

Vi kaete: prestanite s tom "starom pesmom". Vi znate da ne znamo nita, ne

znamo ta piemo, ne znamo ta radimo, da li se volimo, da li volimo, da li me

vi volite, recite mi to opet, da li me volite, odgovorite mi.

Ja vam ovako odgovaram: vie od svega na svetu.

Jo vie.

Da. I ja bih hteo da budem kao vi, na vaem mestu, da stignem tamo, prvi

put, na ostrva, vidite. Hteo bih da jo budem tamo, oekujui rei koje

izgovarate, koje izlaze iz vae glave, rei, odakle one dolaze. Rei napisane.

Rei odtampane koje mogu ponovo da itam, jo i jo, izuzetne rei koje mogu

da itam prvi put, ja i svi itaoci irom sveta. Vi ste tamo, svi mladi itaoci su

tamo, i itaju sami, i sa nama, sve rei prie, nae ljubavne prie takoe, te prie

koja se ne zavrava od prvog dana, kad sam ja itao Konjie, kad sam vam prvi

put pisao u Ulicu Sen Benoa, kad ste prvi put otvorili vrata, od prvog poljupca

leta 80, prve noi, prvog jutarnjeg smeha, prvog sukoba, prve knjige. itav

ivot, svih dana, do dosade, do niega.

I vi koja vie ne moete: to je kraj, umreu, doite sa mnom, ta ete vi sami,

bez mene. Doite.

Nisam doao. Vi ste umrli 3. marta u 8 sati i 15 minuta, u svojoj postelji, u

Ulici Sen Benoa. Nisam doao. Ja sam vas napustio. Vi ste mrtvi. Ja ne. Ja sam

ostao i ja sam ovde i piem vam.

I to vam izaziva osmeh: za koga se on izdaje, za pisca, tako dakle. Vi se

smejete. I kaete: samo to treba da radite, piite, nije vano ta, hajdete, imate

odlinu temu, zlatnu temu, ja vam to kaem, ne pravite se vie vani, piite,

nema svrhe da se ubijete, ne izigravajte budalu.

ta je tema.

I tada se pojavljuje osmeh. Vae lice postaje lice deteta, deteta koje zna, koje

sve zna u punoj nevinosti jednog neuvenog znanja. A taj osmeh celog lica, cele

glave, celog duha i iz sveg srca, kao da kae, vi kaete: tema, to sam ja.

Pa eto. Posluao sam vas. Jo jednom. Ja vam piem. I piem samo vama. To

nije sve, ja sam ovde, ja nisam mrtav, ja vas nisam sledio tamo gde ste, ja ipak

mislim na vas svaki dan i ja radim ono to ste naredili, piem.

Ona je sve uzela. Ja sam sve dao. Potpuno. Izuzev to nije imalo nita da se

uzme. Bio sam tamo. Potpuno. Ne zbog nje, ne, ali kako je ona bila tamo, i ja

sam, dakle, bio tamo zbog nje, ali pre svega ja sam bio tamo pored nje, najblie

to je mogue, a ipak nikada nisam prestao da budem odvojen od nje. Ona hoe

sve od mene, do ljubavi, do propasti, do smrti, ona hoe da veruje svim svojim

biem u tu divnu iluziju, ona u nju veruje, ona daje sve od sebe da ostvari neku

vrstu potpune ljubavi, u svakom trenutku, ona zna da to nije mogue, da ja

nisam osvojiv, da se ja odupirem, da ne mogu vie da uinim, a ipak ona

insistira, ona hoe vie, to je neka vrsta junakog i uzaludnog izazova. Za nju i

za mene. Ona hoe sve. Ona hoe sve, ona nee nita. Ba nita. I do kraja

ivota taj pokuaj. Da ja i ona inimo Jedno, mada to nije, to nije moguno, to

nikad, ni u kom sluaju ne uspeva, ona to zna, ona kae da ona i ja pre inimo

troje. Da privremena odluka da to pokuavamo, uvek iznova, prolazi kroz trei

element: pisanje. To ne moe da se kae, mora se sauvati kao naa tajna,

potrebno je da se ponaamo obino, jednostavno, ljudski, i nikada ne kaemo

ono to bi moglo neto da uniti kad bi bilo izgovoreno. Potrebno je da po svaku

cenu ostanemo nevini, a svesni. Pravi lano nevini u zaboravu te nevinosti. Kao

da je trebalo zaboraviti rei, knjige, takoe Boga. Zato? Da bi se ljubav uinila

to veom, moda, da ljubav bude to blia vidljivom, opipljiva, da moe da se

dodirne, kao da je to moguno.

Ponekad se to dogodi, ponekad je re napisana, ponekad osmeh izmeu vas i

mene, savren, matematika taka koja se ne bi mogla izbrisati, koja se ne brie

poto vam ja to kaem, poto vam ja to piem, poto to nije sve, jer se to

nastavlja kao ranije, jer to ne moe da se zaustavi, jer se ne rastajemo, jer rei

naviru jo i jo. Oduvek, zauvek.

*Ja nisam nita, a ipak sam to ja, Jan, koji je tamo sa vama, svakog dana,

svake noi, svuda, sve vreme. Vi kaete: nema svrhe da telefonirate ljudima,

majci, sestrama, nema svrhe poto sam ja ovde, mnogo inteligentnija od ostalih,

vi nemate prijatelja, samo beznaajne ljude, nitarije, to je tako zastraujue.

Telefonsku vezu koju sam uveo u Parizu, u mojoj sobi, prekinuo sam. Zato

to bi na svaki telefonski poziv ona dola i rekla mi: ko je to, ja ne odgovaram,

ja nastavljam kao da ona nije tamo da slua, a onda brzo prekidam, ne

telefoniram vie. Nikome. Ona kae: u svakom sluaju, to ne menja bogzna ta,

vi ne kaete nita.

Uvee, nou, u crnom automobilu, zatvoreni, idemo pored obale, to je

Mekong, gledajte, to je neverovatno, ta reka, ta ima lepe na svetu, gledajte, i

taj odsjaj na vodi, kako to napisati, poto je to tu, poto mi to gledamo, tu stvar

koja postoji zbog nas, ne, ne moe se nita uiniti s tim.

A zatim: ja nikada nisam videla nekog ko tako loe vozi kao vi, bojim se,

hou da se vratim, to nema svrhe, te etnje nou. Ja kaem: ne poinjite ponovo.

Vi kaete: ja radim ta hou, to je moj auto. Vi moete da se vratite tamo odakle

ste i doli, ko zna odakle. Gubite se. Ostavite me.

Tada ja pokuavam neto da kaem, pokuavam da zaustavim mainu za

ubijanje, za pozleivanje, za unitavanje. Ja kaem: ali ne, svet nije bezvredan, a

zatim, postoji ljubav. Ona se okree prema meni, ona me gleda i ja opaam

smeak: prestanite, priajte to nekom drugom, ljubav i ostale triarije. Vi ste

ludi, ta li. Vratimo se.

Vidim svoju glavu u mrtvanici. Nemam vie lica. Jan, doite brzo, pourite.

Cele poslednje godine vaeg ivota vi ste uasno, nepodnoljivo svesni smrti

koja dolazi, koja je ve uveliko tu. I vi to kaete. Vi me pitate: da li verujete da

u umreti veeras? Jedne veeri, usuujem se da neto kaem. Dok priate o

umiranju, neete umreti. Hajde onda, recite mi: ja u umreti, i vi neete umreti.

Gledate me, preneraeni ste: nije to loe reeno. Lake vam je, a onda sve

poinje iz poetka.

Vi ivite i priate o svojoj smrti, tom putu prema smrti, vi ne naputate to

mesto na koje idete, nita vas vie ne interesuje.

ta da radim sa onim to ne poznajem, kako da se snaem? ta da radim,

Jan, kaite mi. A da se ubijemo zajedno, ta mislite o tome, ja u vam dati

novac da kupite revolver i da to uinimo, da se ubijemo.

Ja vas gledam, kaem da se slaem. Ko poinje, ko e prvi da ubije ono

drugo? Ja vidim taj osmeh, ja vidim oi koje se smeju, imate deset godina. Ja

poinjem, posle u videti. I smejemo se. Previjamo se od smeha. alimo se. Vi

kaete ne, to nije dobra ideja, revolver, treba nai neto drugo. I vi traite,

pokuavate da naete, znate da to nije vredno truda, da ete umreti vrlo brzo, za

nekoliko meseci, za nekoliko dana, da ste gotovo mrtvi a ipak, vi ste ivi, vi ste

ovde, jedete, hodate, vi ste sa mnom. Vi kaete: potreban je novac za zimu,

napisaemo jednu knjigu. Iznova. Sve ponovo poinje, vi piete, vi ne moete

da umrete, to je nemogue, diktirate mi nekoliko reenica, to traje kratko, uvek

su to reenice kao pisane, bez zareza, sluate reenicu i zaboravljate. Ne moete

ponovo da itate rei.

Nalazite naslov: Knjiga koja e ieznuti.

To je vrlo lepo. Uvek sam umela da pronaem dobar naslov. I vi verujete da

emo zavriti tu knjigu, ja u uspeti da je napiem, recite mi istinu. Ja kaem:

svaki put priate iste stvari, za svaku knjigu, poev od prve.

Vi ne odgovarate, vi znate da laem, da e ta knjiga biti poslednja, da ete je

piliti do poslednjeg dana pre smrti, da ete do kraja pokuavati to, pokuavati to

to oduvek radite, pokuavati da piete.

Uvee kasno, do duboko u no, ne spavate, gledamo televiziju. Sedite u

velikoj crvenoj fotelji u salonu, a ja leim na kauu prekrivenom jastuiima,

starim jastuiima koje ste sami napravili, pre mnogo godina, jastuiima

kupljenim na buvljoj pijaci, ne znam ta gledam, vidim vas gotovo celu, vi

dremate, zaspali ste, bojim se da ne padnete, nadgledam vae pokrete, ali ne, vi

se ispravljate na vreme, vi ne padate.

A onda se iznenada zauje neka melodija, moda valcer, muzika za ples.

Ustajete. Igrate. To traje nekoliko trenutaka. Ja ustajem i igramo, pravimo

nekoliko plesnih koraka. To traje vrlo kratko. Vi ste klonuli. Sedate u veliku

crvenu fotelju. Muzika se vie ne uje.

Nou ustajem, idem u vau sobu da vas vidim, da vidim da li je sve u redu,

da li ste ivi, da li ste jo tamo, da, vi spavate, da, vi diete, sve je u redu,

svetlost je upaljena. Ja takoe mogu da spavam.

Poslednjih meseci, ustajete nou, prolazite stanom, bez greke, znate put do

sobe u kojoj ja spavam, iscrpljen, sa otvorenim vratima, ujem vae korake, vi

uvek pazite da obujete cipele, ujem va korak koji dolazi do moje sobe, palite

svetlo, otvaram oi i vidim vas, ja pitam ko je tamo? To sam ja, Margerit.

Doite, sedite pored mene.

Sedate nakraj kreveta. Prekrtate noge.

Nije vam hladno, tako nagom. U svakom sluaju, Jan, malo prie ne bi bilo

na odmet.

I vi priate, priate, prie, elemente scenarija, i pitate me ta mislim o tom

projektu za film, a ja hou da spavam, ja ne mislim nita, vi nastavljate, ne

moete da se zaustavite: dobro je priati, dosadno je spavati sve vreme.

Oko est sati, gledam na sat: idite u svoju sobu, hou da spavam, Jamina

dolazi u devet sati, treba da spavam. Vi me gledate, ustajete, zatvarate vrata s

neverovatnom snagom i ja ujem: dojadilo mi je da ivim s jednim

penzionerom, treba to pre da promenim momka, vie nije mogu ovakav ivot,

tako prazan.

Moda je trebalo da ne spavam, moda je trebalo da je vie sluam, da vie

budem kraj nje, da vie volim, nikad se to ne ini dovoljno, ne moe se zamisliti

da je poslednji dan tako blizu, ne moe, jer vi priate po cele noi, trebalo bi, da,

initi vie, ali ta, izmisliti jednu vrstu ljubavi, jo veu od ove u knjigama, ali

kako to uiniti, kako je to moguno. Nekih veeri eleo sam da spavam i onda

bih vam rekao da odete, da idete u svoju sobu, sami pred smru, nekih veeri

nisam vie mogao da izdrim, ponovo bih vas otpravio, uradio bih to, a vi se

nikad niste poalili, otili biste besni u svoju sobu da ekate smrt. Sutradan biste

ponovo doli.

Mi smo sami, zatvoreni u tom stanu u Ulici Sen Benoa. ekamo poslednji

dan. Samo to znamo. U to smo sigurni: umreete vrlo brzo, nema svrhe

zavaravati vas.

Tu smo, i ne znamo ta da radimo. Jedemo. Teram vas da jedete, hranim vas

zalogajiima, jedete, imate jo toliko snage da jedete, a onda ponekad uzmete

kaiicu iz moje ruke i hranite vi mene, inite pokret kojim mi dajete da jedem,

kao da se igramo hranjenja, kao da e sve poeti iznova, kao da kaete da ste vi

kao ja, da smo slini, da smo deca, smrt ne moe nita da izmeni, igramo se,

oduvek, od leta 80, ak i pre, seate se svih onih pisama koje ste mi poslali,

pisama koja sam uvala, one knjige koju sam napisala od tih pisama, Jan

Andrea Stajner, ja vas tako zovem, tim bretonskim i jevrejskim imenom, ja vam

to kaem, da, hajde, jedite, treba jesti. Ne. Odgurujete tanjir. Savijate salvetu.

Presavijate je desetinama puta. Ja nastavljam da jedem. Vi radite samo to, irite

salvetu, stavljate ruku odozgo, kao da ete da peglate a zatim, krajnje briljivo,

presavijate salvetu naetvoro. Ja kaem: ostavite tu salvetu, to mi ide na ivce.

Gledate me. Kaete: vi ne znate da sam ja uvek bila fascinirana bojama. Da

volim to crveno. Ponovo poinjete da savijate i odvijate salvetu. Samo je to

vano, gledati tu boju na stolu. Crveno. Razumeti na koji nain to postoji.

Da, tu smo, ekamo. Da vreme proe. Svaki dan je ist ar, dan vie, a svake

sedmice ja vas kupam. Nosim vas u kupatilo. Vi viete: hoete da me ubijete, je

li. To je u vaem stilu, da ubijate stare gospoe. U vodi ste. Trljam vam lea,

grudi, stranjicu, noge, perem vam kosu, vi viete, ubico, oduvek sam znala da

ete me vi ubiti, nastavljam, nita ne kaem, oseam kou, mravost ispod koe,

mravost deteta na obali Mekonga, mravost koju je video i voleo mladi

ljubavnik iz Severne Kine. Iznosim vas iz vode. Vi kaete, crci u od hladnoe,

umreu od hladnoe, to je sigurno. Briem vam celo telo, najbre to mogu.

Oblaim vam dugaku majicu i idemo u vau sobu i ja vam suim kosu. To

volite. Stojite pored kamina. Mnogo volite to vreme odmora posle kupanja.

Zatim vam dajem kolonjsku vodu. Trljate ruke. Vi kaete: nisam nikad mnogo

volela tu kolonjsku vodu, mora da je vaa.

Poslednje kupanje, poslednja veera poslednji osmeh, poslednja no, nikad

ne znamo, ni u kom sluaju, ak ni kad smo, naroito kad smo tako svesni smrti,

da sve moe da prestane u svakom trenutku, ne, ne moemo, ivimo, na ivici

smo smrti a ipak ivimo, zajedno smo, tela su tu, dodiruju se, ponekad, nou,

milujemo jedno drugom lice, da bismo neto prepoznali, neto shvatili, videli

neto novo, da bismo jo pisali, moda, nikad se ne zna, ne zna se zaista,

ponaamo se kao da e sve biti dobro, kao da vreme ne moe da stane, treba ii

do samog kraja vremena, sasvim, ne varati, proiveti to u nekoj vrsti strasti, u

nekoj vrsti ljubavi, poto e to veoma brzo prestati, poto to ne prestaje, poto

vam piem, to nije kraj, poto vam priam ta se dogaa.

Ta ljubav zaista ne prolazi. Ona je tu, nepomerljiva, bez imena, ne kaem

nita o njoj, ne zna se, to je neto to ste vi izmislili od A do . Ja sam znao da

je to istina jo pre prvog dana. Da je sve istinito. I vi i ja. Ne zna se kako to rei,

vi ste to umeli da kaete, vi, zato to ste vi pisali, svakog dana, traei re, ne

samo re, neto drugo pre i posle rei, u utljivoj praznini idenja od rei do rei.

Ja verujem da je sve istina, poto vi to kaete, zato to ja to kaem, zato to

danas mi to piemo. Kao uvek. Prvi put. Prvu, poetnu re.

*Ja ne mogu da odvojim vae ime Diras od vaeg ivota, od vas, od vaeg

tela. Ostaje ime, to planetarno ime, Diras. Tih pet slova vec sadre sve naslove

knjiga, sve rei koje ste napisali. Onu koja se tako potpisuje, Diras. To ime koje

je ime autora, to ime ispisano na koricama knjiga, na svim jezicima sveta, to

ime koje kada se prevede ostaje isto Diras, svuda. To ime postaje takorei

zajednika imenica, olako ga koriste i oni koji itaju, i oni koji ne znaju da

itaju, i oni koji ne znaju nita o tom imenu. To ime osueno na laskanje i

gnuanje, to ime izloeno ljubomori, to ime povlaeno po blatu, to zlostavljano

ime, koriceno kao bezvredna stvar. To ime divno i oboavano. To ime koje ne

pripada nikome. Celom svetu. Onima koji itaju. Mladim itaocima koji prvi

put itaju Konjie iz Tarkvinije i koji piju kampari u oduevljenju. Ono pripada i

drugima, onima koji nita ne razumeju, onima koji ne itaju. Moguno je isto

tako i ne itati, produiti, poto je ime Diras napisano. Ono se nalazi svuda u

svetu, dovoljno je zatraiti ga, kupiti knjigu, ono je tamo, ponueno onom ko ga

poeli. Ono ne moe biti zaboravljeno. Ne. To je nemogue. Ni moje ime Jan, ni

ono ne moe biti zaboravljeno. Ni u kom sluaju. Ono je zanavek napisano u

vaim knjigama. ak i kad nije pomenuto, ono je tamo.

Danas su tri godine od nestanka vaeg tela. Nobody. U stvari, tela vie nema

od 3. marta 1996. Te nedelje, vae telo je vrlo brzo odneto u mrtvanicu na

Bulevaru Batinjol. Nisam hteo vie da ga vidim, to nepokretno telo, nisam eleo

da bilo ko vidi vae mrtvo telo. Valjda iz stida. Nisam eleo da vas tako izloim

pogledima drugih, pogledu sveta.

U nedelju oko pet sati po podne, vae telo je napustilo stan u Ulici Sen

Benoa. Ulica je gotovo pusta, nema sveta na terasama, nikoga. Neka vrsta sivih

ambulantnih kola prevozi vas do kapele Batinjol. Prolazite kroz Pariz kolima

bez mene. Ja ostajem ovde. Treba obavestiti. Treba rei svetu da ste umrli. Da je

Dirasova umrla u Parizu te nedelje 3. marta u osam sati. Ja u to objaviti, tu

novost. To i inim. Javljam Agenciji Frans Pres: Dirasova je umrla. AFP trai

od eroma Lendona da potvrdi vest, moda je re o ali. Ja kaem da ste zaista

umrli pre nekoliko asova, istina je, moe svuda da se objavi da nee vie biti

knjiga s potpisom Diras. Da je sve gotovo.

Pronalazim vas sutradan ujutru u kapeli. Obueni ste u odeu koju sam dan

ranije dao pogrebnicima. Na vama je zeleno-crni mantil, saiven od tkanine

uzete na Trgu Vandom, koju vam je poklonio va izdava posle Ljubavnika.

Vi znate ko sam ja, ja ne plaam, to je poklon od mog izdavaa, eroma

Lendona, vi ga poznajete? U svakom sluaju, ne plaam ja. Poaljite raun. Jan,

dajte adresu.

Toga dana na Trgu Vandom, uzimate tri materijala, da saijete mantile.

Kaete: neu da se ustruavam, rekla sam dva, uzeu tri. I vi ste izabrali jedan

ruiast, boje jagode, jedan od kamilje dlake, i jedan zeleno-crni, zeleno kao

vagon.

Tamo ste poloeni. Diskretno ste naminkani, usne su vam nakarminisane.

Izgledate obino. Ne primeujem da se bilo ta promenilo. Ne. Kao kad ste bili

u bolnici. Sedam. ekam. Ne mislim nita. Tu sam. ekam kao budala. Ne

znam ta da radim. Nema vie nita da se radi. Sve je uraeno. Odrae slubu

za vas 7. marta, u 15 asova, u crkvi Sen ermen de Pre. A zatim e vas preneti

na groblje na Monparnasu. Ljudi iz slube za pogrebne sveanosti rekli su da je

to vrlo dobro mesto, pored jedne aleje, mesto blizu glavnog ulaza, levo od ulaza,

i sa druge strane glavne kapije. Tamo su Sartr i Bovoar. Vi biste mislili da je to

dobro mesto.

Tu sam, kraj vas. ekam. Vi ne kaete vie nita. Vae oi vie ne gledaju.

Vidim vae lice. Ne usuujem se da ga dodirnem. Neu da osetim hladnou

koe. Ne mogu. To je jedini put da ne mogu. Ne mogu da vas dodirnem. To

mrtvo telo, to hladno telo, to telo ukoeno, obueno u taj zeleno-crni mantil i

obuveno u svetle kone cipele, te cipele kupljene u Zlatnoj cipeli na Bulevaru

Malerb. Toga dana ste tamo kupili dva para cipela, bilo je leto, trebalo je da

idemo u Truvil, vi ste rekli: nemam ta da obujem, idemo tamo. Odlazimo u

Zlatnu cipelu. I vi, vi mi poklanjate par sandala. Prelepih. ta velite, tako neto

nisu nikad videli u Truvilu. Plaate zlatnom karticom i prodavaica trai va

potpis. Vrlo smo zadovoljni kupljenim cipelama.

Gledam vas.

Vidim pred sobom lice sa zatvorenim oima, lice koje ne spava. Lice koje

kao da nije mrtvo, a ipak jeste, ono je mrtvo, ne mogu da vas poljubim. I tako

ste vi zaista mrtvi.

U etvrtak ujutru, ispraaj iz kapele pre odlaska u crkvu Sen ermen. Vi ste

u sanduku od svetlog drveta. ini mi se da se seam da je unutranjost bila

postavljena belom tkaninom. Vaa glava lei na belom jastuetu. I bela tkanina

prekriva sve, izuzev lica koje jo mogu da gledam.

A onda se i to dogaa, jedna gospoa objavljuje da je vreme, onda prekriva

vae lice belom tkaninom. Sve je belo. Od glave do pete. Gotovo je. Nema vie

gledanja lica. Zatim zatvaraju koveg. Vae telo je zatvoreno u drveni sanduk.

Idemo kroz Pariz. Stiemo na Trg Sen ermen de Pre. Fotografi slikaju

koveg, guraju se, hoe poslednji put vau fotografiju, oni rade svoj posao.

Svetenik vas eka na ulazu u crkvu. Vae telo je uneto u crkvu, etiri oveka

nose koveg. Gotovo do oltara. Sputaju koveg na pod od kamenih ploa.

Svetenik ita Oena i blagosilja vae telo, i svi ljudi u crkvi su ovde zbog

vas, taj skup ljudi oko vas je ovde, sa vama. Ne usuujem se da dodirnem

sanduk koji je samo metar od mene. Ne, ne usuujem se da to uinim, da

pomilujem svetlo drvo.

Nalazimo se na groblju Monparas. Sputaju sanduk u duboku raku. Tu ima

tri mesta, to objanjava dubinu rake. A zatim se sve zatvara cementnom ploom.

To je uinjeno, vi ste potpuno zatvoreni u toj jami na groblju Monparnas,

Bulevar Edgara Kinea broj 3, u Parizu. Kasnije je, na nadgrobnoj ploi,

zapisano u kamenu: Margerit Diras. I ispod, dva datuma: 1914 - 1996, i ispred

toga dva slova: M. D. Eto, to je sve. Jedno ime i dva datuma. To je tako

jednostavno. Vae se ime moe proitati na toj kamenoj ploi. Napisano je.

Zamalo da podlegnem jednom iskuenju, i ispriau vam to. Eto. Gospoa iz

slube za pogrebne ceremonije mi je rekla: Gospodine, moete da stavite neto

u koveg, to je obiaj, moete to da uinite pre nego to se konano zatvori

poklopac. Nisam znao koji bih predmet mogao da stavim pored vas u sanduk.

Sutradan, pre odlaska na ceremoniju nestajanja lica, konanog, nema vie tela,

nobody, zauvek, pomislim, mogao bih da stavim knjigu u koveg. Odabirem

onu koju najvie volim, Ljubav, depno izdanje.

U poslednjem trenutku, pitaju me da li hou da stavim neto u koveg, poto

je beli prekriva ve pokrio lice. Kaem ne. Stidljivost, gest koji ne uspevam da

uinim. Oklevam: to zaista nema svrhe, staviti knjigu.

Krijem knjigu u depu, dok stavljaju poklopac preko vaeg tela.

Eto. eleo sam da vam kaem da sam mislio na to, na tu knjigu, na vas dok

ste je pisali, na tu knjigu o nestajanju. Koja ostaje sa mnom. Koju mogu ponovo

da itam, opet i iznova, tu re, tu reenicu koja nas oarava: ovde je S. Tala, i

posle reke je opet S. Tala. Vi se smejete. Kaete: trebalo je napisati tu reenicu.

Ponavljamo tu reenicu. Sve vreme. U nekom trenutku, svuda, u kolima,

kaemo: ovde je S. Tala i posle je opet S. Tala. Pravite varijacije, zabavljate se,

ah kakva reenica, kako sam mogla to da napiem, elela bih da je jo piem. A

onda sve prestaje. Kaete: kakva gnjavaa.

Eto, to je gotovo. Ceremonija je zavrena. Ostavljam vas, zatvorenu, u jami,

u toj aleji oivienoj lipama na groblju Monparnas u Parizu. Moemo da vas

ostavimo. Moemo otii na aicu u Ruin pupoljak, moemo otii na veeru,

na ples kod jedne prijateljice u njenoj velikoj kui u letnjikovcu Alezija.

Moemo sve raditi. Biti zajedno u ivotu. Vi niste vie ovde. Telo je lieno

vazduha koji mi diemo, lieno mene, lieno sveta. Nieg vie nema. Onda

idemo u grad, radimo sve to elimo, jedemo, igramo, smejemo se, priamo bilo

ta, rei iz ivota. Nema nita drugo da se radi, nita drugo da se kae. Ne. Nita

vie. I ja neu da govorim. Neu da govorim o vama. Nisam tuan. Ja nisam

nita. Ostao sam bez posla. Ne znam vie ta da radim. Ne znam vie kako da

utroim vreme. Vreme. Sa vama je to bilo lako, bio sam sve vreme zauzet,

stalno zaposlen, ta izuzetna panja u svakom trenutku upuena vama, ta

brinost, to predvianje. ta ne valja, ta treba uraditi da to ne bude toliko loe,

da bude to bolje, sve to iezlo je tog dana, u etvrtak 7. marta 1996.

Narednih dana, vraam se na groblje. Vidim uvelo cvee, vidim privremenu

ploicu sa vaim imenom, i dva datuma, datum roenja i datum smrti. Ne

usuujem se da zastanem kraj vas. Neprijatno mi je, stid me je to nisam umeo

da zaustavim smrt. Ne elim da budem zateen, vien. To je glupo. To je tako.

Sedam na klupu malo dalje. Puim. Imam crne naoari. Ne mislim ni na ta. Ne

mogu da mislim na telo koje se ve raspada, tamni, izobliuje se, nema vie

nieg, nema osmeha, nema etnji, nema rei ljubavi ni uvreda, nema svaa,

nema supe od praziluka i krompira, nema pisanja knjiga, nieg vie osim tog

zatvorenog tela koje e vrlo brzo nestati. I vrlo brzo, tela uopte nee biti. Ostaje

to ime. To ime cveta koje nikad niste voleli, i to prezime. Tih pet slova - Diras.

To ime kratkoveno napisano na jednoj ploici. Taj pseudonim, to ime koje ste

vi izabrali, to ime iz Lot e Garone, postojbine vaeg oca Emila, to ime ponueno

celom svetu, onome ko ga hoe. Da, volite me, jo, to nije dovoljno, hou jo da

piem, da piem o vama, da vam dam drugaije ime, hou da napiem novu

knjigu, nazvau vas jo ne znam kako, nai u, ja sam veoma dobra u davanju

imena, naslova, u pisanju knjiga, niko nije bolji od mene. I smeh. Kaemo da,

uiniemo to, otii emo u Truvil. Nalazimo se u Crnim stenama, u vaoj sobi,

onoj koju ste zvali crna soba, visoko iznad Atlantskog okeana, sobi iz leta 80,

sobi nae prve noi, tu smo vi i ja, hajde, doite, ne budite stidljivi, doite sa

mnom, ja imam telo, pokazau vam ga, doite, milujte moje telo. Ja to inim, ja

inim sve to mi kaete da radim. Da, jo, volite, jo, i ja to radim, samo to i

inim, i vi ne znate do kog stepena, do trenutka kad vie ne mogu, kad hou sve

da napustim, i vas i ivot, toliko silno, ne znam ta da radim sa vama, ja sam

preplavljen i vama, i knjigama koje nastaju, i ljubavlju prema vama, i vaim

odbijanjem mene. Ne znam ta da radim. Vi kaete: bie bolje, ne brinite, proi

e taj trenutak umora. Uvek je tako. Ni ja vas ponekad uopte ne podnosim, i

zatim to proe.

I sve se nastavlja, dani, noi, crno vino, filmovi, krici, neuspeli odlasci,

pokuaji bekstva. Jan, znala sam da ete se vratiti, kuda biste otili, i uvek taj

osmeh, obeanja, neu vie biti zla, kunem ti se, moi e da radi ta eli, ak

da ide uvee na pie bez mene, briga me, moe sve da radi.

To nije istina. Vi ne laete, ali vi znate da je to nemogue, da ste vi takvi da

ne moete da se izmenite, ni u kom sluaju.

Vi kaete: ne, ja nisam rava, ja sam inteligentna. I to je istina: vi niste zli,

ali ste blizu jedne vrste zloe, blizu zla. Niste zli. Ne.

Nikada vi ne inite zlo. Vi piete. Nikada ne idete tako daleko da zaista

uinite zlo. Ponekad, da. I ja pitam: zato mi to radite, zato? Vi kaete: molim

vas za oprotaj, ja tu nita ne mogu, svet je nepodnoljiv, ja neu vie nita, ak

ni vas, hou da unitim i samo vae postojanje, ja neu vie nita, ne znam kako

da se izvuem iz toga, verujem da je sve propalo, verujem da nema svrhe, da

nita ne postoji, da je sve izgubljeno.

Ja danas kaem: vi verujete, ponekad, vrlo vrsto, da smo naputeni.

Verovali ste da vas majka ne voli, da je va brat Pjer bio njena jedina ljubav, vi

ne podnosite da ne budete najvoljeniji, vi to ne podnosite. Jedina, jedinstvena,

ona koja bi, samo ona, bila dovoljna toj eni koju ste voleli vie od svega na

svetu, vaoj majci. Posle Ljubavnika, vi kaete: ja sam opravdala sve njih, celu

tu porodicu, ak i Pjera, starijeg brata. Svi postaju dostojni ljubavi. Svi su oni

divne lude.

Ne, nismo mi naputeni, ja vam to kaem. I verujem da ste vi eleli da pored

mene verujete u to, u svakom trenutku.

To nije moguno, zato ostajete ovde, sa mnom, ne razumem, to je zbog

novca, znate da neete dobiti nita, duplo nita, dakle zato, zato ostajete, ko

ste vi, ja vas ne poznajem.

Da, to je moguno, to je istina, ja sam ovde, sa vama, i ja vas ne naputam, i

vi me ne naputate, osim tog nesrenog 3. marta 1996, ne naputamo se, to je

tako, ne moe se tu nita, zato, zato je to tako, zato ta izvesnost. Zato to nas

Bog ne naputa. Nikada. Ni u kom sluaju. Ni kad mi njega zaboravimo.

On nas uva.

Ja jednostavno kaem ovo: vi nikad niste bili naputeni, ni od majke, ni od

men, ni od Boga. Poto ste celog ivota traili re, vi ste pisali rei, neke

reenice, neke naizgled vrlo jednostavne prie, Kapriju je kraj, takoe Bahove

svite, ubert i Edit Pjaf: ludo je koliko mogu da te volim, ljubavi moja, ljubavi

moja. Kad ujem tu pesmu poludim, plaem, da, sve to, va celi ivot do 29.

februara 1996, rei, istina koju treba pronai, istina koju treba napisati, istina

koja se moe proitati na svakoj stranici, uje se va glas koji je kazuje, vi

traite re i vi je nalazite, i vi je u potpunosti izgovarate. I vi tako ivite.

esto kaete: ja ne stvaram knjievnost, ne stvaram filmove, ja radim neto

drugo. Pa ipak, vi stvarate prie, jednostavne prie, prie koje nagone na pla,

smene prie. Oboavate aplina, svi arlijevi filmovi vas oduevljavaju, vi

kaete: on je genije. A ja kaem: vi ste spoj Rasina i aplina. Vi ivite u tom

neverovatnom vremenu krajnje komike i istinske ozbiljnosti, ili istinske

ozbiljnosti na deiji nain, poput neke dece koja se vrlo ozbiljno igraju, koja

znaju da se igraju i koja zaboravljaju da je to igra.

Vi kaete: Diras, to ne postoji. I kaete: Diras, to je pisanje. A ja kaem: to

ime Diras ima u sebi neto boansko. Dovoljno je itati. Istinski. Umeti itati

rei, i ono izmeu rei, u emu je istina, koja s toliko snage postoji da tome niko

ne moe da se odupre, tom uzbuenju prepoznavanja neeg istinitog. I samim

tim pravednog. I samim tim lepog. I samim tim jednostavnog. I videti iz koje to

tiine dolazi, i koja tiina dolazi posle. Kako rei nisu nita, ali kako treba proi

kroz njih, inae ne bi bilo niega, ba niega. Moda sve poinje ovako: prvi

ljudi su hteli neto da potvrde. Ljubav moda. Rei to, to nije dovoljno, i kako

to rei, kako rei: ja vas volim vie od svega na svetu, i jo vie. Ne, to nije

mogue, treba to napisati, potrebno je da Vicekonzul, koji je u nemilosti u

Kalkuti, kae to ambasadorki Francuske, treba to da budete vi, M. D., koja je

napisala te rei.

Ja vas volim vie od svega na svetu.

Bez toga, nita ne bi bilo mogue, ne bi se moglo govoriti, ne bi se moglo

nita rei, bez Ijubavi, nita.

I te rei koje ste izgovorili nekoliko dana pre smrti: molim vas da mi

oprostite za sve. Ja vam i danas ponovo velim: nemam ta da vam oprostim,

nema nieg to treba oprostiti, a ja mogu da oprostim sve to elite, ako to

neemu slui, ali nije na meni da to uinim. Ja mislim da vi sami sebi treba da

oprostite. ta zapravo? Za ta treba traiti oprotaj? Za to to niste dovoljno

voleli. Nikada dovoljno. Ali ni ja vas nisam dovoljno voleo, to se moe isto tako

rei, ni ja nisam uvek bio pravian prema vama, a pokuao sam sve to. Ne samo

zbog vas, ne, ne samo zbog vas, ve s vama. Da stvorim istinu, i za vas, i za

sebe, i za knjige. Mi smo se, poev od crne sobe pisanja, predali ljubavi

okrenutoj svetu.

Eto to je ono to vam kaem i to vi znate ve odavno, to nije trebalo da ja

znam, ega ste me potedeli, jer bi to saznanje moda bilo suvie muno, suvie

teko, do samoubistva, do neprihvatanja. I zato su bile potrebne scene iz

obinog ivota, scene brane ljubavi, ljubomora, zloa, neiskrenost. Muzika,

preraena i popravljena. To je neverovatno, sve te scene, bacanje torbi kroz

prozor, sve je svreno, ja vas vie ne volim, vi ste nitarija. I ja, koji vas udaram

pesnicama, a vi kaete, Jan, preklinjem vas, nemojte me ubiti, skroz sam modra,

pozvau policiju, neu da umrem. I ae vina, u sumnjivim kafanicama u

predgrau, etnje po Bulonjskoj umi nou, dvaput zakljuana vrata, prstenje

skriveno ispod sedita: Jan, nikad se ne zna, mogu vam isei prst da bi vam

ukrali prsten. Kaete, pitam se kako mogu to da rade, da se prostituiu. I gledate

mukarce, ene, travestite, koji gledaju, prolaze i vraaju se. Mi takoe

gledamo, sa strahom, mislimo na sve te ljude, mi smo sa njima jer smo u toj

umi. Zajedno.

Da, sve to i sve ostalo to je nemogue rei, svi planovi za knjige, filmove,

obeanja, treba to uraditi, to je ideja, a zatim ne, prelazimo na drugu stvar, treba

pisati, ii svakog dana u Kijbef na Seni, popiti aicu u hotelu u luci, i gledati

brod koji plovi u Por erom, nedaleko od Avra, na drugoj strani Sene: gledajte,

Jan, kako je ljubak taj brod, ide, plovi Senom, radi svoj posao, samo to. I mi

idemo na brod. Izlazimo iz kola, vi ste pored ograde, prelazak traje nekoliko

minuta, vi gledate vodu, Senu, tu reku, vi kaete: Mekong. Iskrcavamo se i

vozimo se pored Sene, ponekad do Vilekjea. I vraamo se brodiem u Kijbef. I

kasnije, u jednoj knjizi, pojavie se Emili, pesma iezla i itana u celom svetu,

pojavie se ona i on, kapetan i njegova ena, volim ih do ludila, nikada nisam

napisala knjigu kao to je ova, tako istinitu, to je da vrisne.

Knjiga se zove Emili L.

*Da, trebalo je ponaati se kao sav svet. I mi smo kao svi. Za svakoga je to

ista pria. Postoji samo zajednika sudbina. Samo opta nesrea, koju svi dele. I

samo jedna ljubav. I ta naa ljubav takoe. Vi i ja. Together. A ubudue bez

vaeg tela poto ste vi mrtvi, poto ste vi na groblju Monparas, kuda idem da

vidim, gde se ne usuujem da gledam, gde prolazim, gde idem du zidova, po

tom zatvorenom, uvanom prostoru, uvee zatvaraju kapije, uvaju vas

zatvorenu, nadgledaju vas, kao Rezidenciju one druge ene, one u Kalkuti, uvek

ti zatvoreni i nadgledani prostori, u svim knjigama. I ovde se, takoe, nadgleda

ime uklesano na kamenoj ploi.

Postoji utvreno vreme za poseivanje groblja. A ja se ne usuujem da

gledam ime. Ne usuujem se da itam to ime. Ta dva datuma.

ta to znai?

Dve nedelje posle 3. marta, napustio sam Ulicu Sen Benoa broj 5. Tamo vie

nemam ta da traim. Sve je svreno. Sve je mrtvo. Stan vie nema ni trunke

due. Ne postoji vie. Uzimam dve velike torbe i odlazim u onu sobu koju ste

mi ostavili, u istoj ulici, sa druge strane, pored kafane Flora, bar ete imati krov

nad glavom, Jan, neu da ostanete na ulici.

Da, prelazim ulicu i odlazim u tu sobu i tamo se zatvaram. Tada me hvata

strah, izlazim sve manje i manje i onda poinjem da poruujem hranu, a

naroito pie, dve nedelje jedem picu, zatim kuskus, a zatim mesecima kineske

prolene rolne, vijetnamske patete nem, kineske salate. Vie ne izlazim. Plaim

se. Ne elim vie da ivim, ne znam kako da se ubijem, gledam televiziju,

gledam sve programe, ne biram, gledam, vidim slike, sluam radio Frans Mizik,

ne, samo ansone, samo gluposti, sve je dobro,