jasenovac-žive srpske rane-feljton večernjih novosti

7/29/2019 Jasenovac-žive srpske rane-feljton Večernjih novosti

http://slidepdf.com/reader/full/jasenovac-zive-srpske-rane-feljton-vecernjih-novosti 1/35

Prvo Srbe istrebiti!

Antun Miletić | 02. januar 2013

Pavelić odlukama imitirao Firera i Dučea, a onda prevazišao učitelje

Pavelić sa Hitlerom i Geringom

JUZ pomoć ministra unutrašnjih poslova Andrije Artukovića i ministra pravosuđa i bogoštovlja Mirka Puka, poglavnik Pavelić je počeo ostvarivanje ustaškog programa, sačinjenog još u emigraciji. Ustaške vlasti odmahimenuju preke i pokretne sudove širom NDH - u Zagrebu, Karlovcu, Gospiću, Varaždinu, Tuzli, Banjaluci,Osijeku... Sudovi rade po hitnom postupku i uglavnom donose smrtne presude, koje se u roku od tri sataizvršavaju. Međutim, najčešće su ubijali bez ikakvog sudskog postupka, ne birajući pol ni uzrast žrtava. Novi poredak krojili su na osnovu zakonskih odredaba o rasnoj pripadnosti i Zakona o zaštiti arijevske krvi i častihrvatskog naroda, koji se u suštini nisu razlikovali od rasističkih zakona Nemačkog rajha.

Realizovanje programa stvaranja „čiste hrvatske države“ i „čiste hrvatske nacije“ ustaše su počele svirepimterorom. Na njihovom putu ka stvaranju „čistog hrvatskog životnog prostora“ i nacionalnog „unutrašnjeg prečišćavanja“ našli su se najpre Srbi, koje je trebalo ukloniti istrebljenjem, iseljenjem i prevođenjem ukatoličku veru, Jevreji i Cigani.

Ubistva Srba na teritoriji NDH počela su već sredinom aprila 1941, ali tek posle napada Nemačke na SSSR ubrzano se stvara jedinstvena lista genocidnih zakona, koji su u suštini i antisrpski, jer su sve Srbe smatraliruskim saveznicima. Raznim vladinim nalozima, odlukama, odredbama, naredbama i uputstvima nacifašističkametoda čistog terora i rasnog genocida je ozakonjena.

U skladu s tim Ravnateljstvo za javni red i sigurnost daje 23. jula 1941. nalog ustaškim župama da u roku od 15dana popišu sve Srbe i druge - pravoslavne vere. U nalogu se posebno naglašava da se simpatizerinarodnooslobodilačkog pokreta „pridrže u pritvoru“, a Srbi i Jevreji odmah upute u Koncentracioni logor u

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/13/02/feljton.jpg



Gospiću, naročito oni obrazovaniji i ugledniji i finansijski imućniji. Time je počelo izvođenje nevinih ljudi pred preki sud, a presuda je, uglavnom, bila smrtna kazna ili upućivanje grupa od 20 do 30 ljudi u logore smrti.

REKE PUNE LEŠEVA KRVAVE orgije, zasnovane na rasnoj mržnji, verskoj i nacionalnoj netrpeljivosti irazbojništvu iz koristoljublja, natopljene su nevinom krvlju ljudi oba pola i svih uzrasta, od staraca do dece ukolevci, čak i dece u utrobi majki. Da se ne bi mučili zakopavanjem, ustaše su gomile leševa bacali u dubokekraške jame (zbog čega su dobili naziv „jamari“), ili u reke, kojima je u to strašno vreme plivalo mnogo leševa.

Bilo je propisano i da boravak u logoru ne može biti kraći od tri meseca niti duži od tri godine. Odluku oupućivanju i vremenu boravka donosilo je (po tom propisu) Ustaško redarstvo Ustaške nadzorne službe, akasnije Ravnateljstvo za javni red i sigurnost. Posle odluke je sledilo i objašnjenje kako postupati s logorašima.Svim tim raznim odlukama, odredbama, okružnicama, uputstvima i objašnjenjima Pavelić je imitirao Firera iDučea.

U okružnici Ravnateljstva za javni red i sigurnost date su i smernice za postupak sa stanovništvom u zonamadejstva partizana. Evo šta u njoj piše:

„Svaka mjera, potrebna za osiguranje četa i svrsishodna za smirivanje, opravdana je.

Nitko se radi pooštrenog postupka ne smije pozivati na odgovornost.

Tko god sudjeluje ili je sudjelovao u borbi protiv Nezavisne Države Hrvatske ima se objesiti ili strijeljati. U tose ubrajaju i stranci kao i oni koji se na bojištu zateknu, a one za koje se sumnja da su u borbi sudjelovali trebauhapsiti. Vođe upotrijebiti za zamjenu zarobljenika, ostale sumnjive zadržati kao taoce i strijeljati ih kadnastane potreba odmazde.

Sve ostale za borbu sposobne muškarce, starije od 15 godina, koji potječu iz partizanski zadojenih područja,ima se pod stražom otpremiti u posebne sabirne logore.

Teško pristupačna naselja i druga mjesta (špilje, logori, barake itd.), koja su ustanovljena kao partizanska

uporišta ili bi kao takva mogla poslužiti, imaju se uništiti. Isto tako postupiti s naseljima iz kojih se pucalo.“

Ova i slična uputstva najbolje svedoče o ustaškom ozakonjenju genocida i postupanju sa stanovništvom(posebno srpskim). Ustaše partizanima nisu priznavale status ratnih zarobljenika, kao ni Nemci. Naprotiv, kako je rat odmicao, mere odmazde protiv partizana i njihovih porodica su se pooštravale. Uz pomoć nemačkih trupai policije na teritoriji NDH odmah su počeli progoni, hapšenja i pojedinačna i masovna ubijanja. Privilegovanisu bili samo folksdojčeri (Nemci rođeni u Jugoslaviji), koji su u većini služili okupatoru i bili pod nemačkomzaštitom.

Odmah posle proglašenja NDH, ustaška kvislinška vlast počela je genocidnu propagandu protiv Srba. Zaideološko-političku osnovu su služile reči poglavnika Pavelića da će progovoriti „ustaški bodež i samokres“ kao

sredstva za stvaranje „čistog hrvatskog životnog prostora“ i „čiste hrvatske nacije“.

Zločinački program nad Srbima otpočeo je pod okriljem nemačkog i italijanskog okupatora. Srbima je naređenoda oko ruke nose crvenu traku sa natpisom „SRBIN - SERBE“, ili plavu traku sa slovom „P“ („pravoslavni“).Ustaški ravnatelj policije u Zagrebu izdao je 9. maja 1941. dve odredbe protiv „nepoćudnih elemenata Srba“.

Prema prvoj, Srbi stanovnici određenih delova Zagreba imali su se u roku od osam dana preseliti u druge delovegrada. Za neizvršenje te odredbe sledilo je prisilno evakuisanje na sopstveni trošak i kažnjavanje prema postojećim ustaškim propisima.



Prema drugoj, Srbima nastanjenim u Zagrebu određen je poseban policijski čas; iz grada su mogli da izlaze iulaze samo u izuzetnim slučajevima i to uz prethodno odobrenje mesne redarstvene vlasti..

Tri Budakova fronta!


Ova naša domovina mora biti hrvatska i ničija više. Pavelićev izaslanik Ante Jakaša: „Bježte psine prekoDrine!“

Pavelić i Stepinac

MINISTAR pravosuđa i bogoštovlja dr Mirko Puk doneo je naredbu, po kojoj naziv „srpsko-pravoslavna vjeranije u skladu s novim državnim uređenjem“, te određuje „da se ubuduće ima upotrebljavati naziv grčko-istočnavjera“.

Svi gradovi i naselja koji su u svom nazivu imali naziv „srpski“ i „sremski“ promenjeni su u „hrvatski“. Tako suSremski Karlovci postali Hrvatski Karlovci, Sremska Mitrovica - Hrvatska Mitrovica, Srpske Moravice -Hrvatske Moravice, Srpsko Polje - Hrvatsko Polje, Srpska Kapela - Hrvatska Kapela itd.

Posle Pavelićevog govora na Markovom trgu 21. maja 1941, usledila je razgranata kampanja, u kojoj suučestvovali ustaški funkcioneri tumačeći narodu namere i politiku ustaša. Najaktivniji su bili: Mile Budak,Milovan Žanić, Mladen Lorković, Mirko Puk i Andrija Artuković.

Posebno je bio aktivan Mile Budak, ustaški ideolog i doglavnik u NDH, jedan od inicijatora bratoubilačke borbe(1945. osuđen na smrt), koji je 8. juna 1941. u Vukovaru pravoslavnom življu poručivao „da su došli u ove

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/13/03n/feljton-pavelic.jpg



krajeve kao gosti“ i da bi „trebali već jednom da napuste te krajeve“, da je to „hrvatska - katolička imuslimanska - domovina“. U Gospiću 22. jula u svojoj poruci je još jasniji:

NESTALI U LOGORU STEPINČEVOJ „božjoj providnosti“ i Pavelićevom pozivu sveštenstvu da ispunesvoju dužnost prema NDH suprotstavio se nadbiskup Ujačić, biskup dr Ante Danković i neznatan brojrimokatoličkih svećenika kao, na primer, Pavle Lončar (Zagreb), Virgil Markus Rajić, Etinger (Daruvar), Tobi(Dežanovac), dr Franjo Didović (Drenje), dr Franjo Resman (N. Gradiška), monsinjor Ritig i Milanović (Istra) a posebno stari mostarski biskup fra Alojzije Mišić. Neki od njih, zajedno sa mnogim vernicima katolicima,

učestvovali su u NOP-u, a A. Danković, Franjo Rihar, Franjo Grobler, Franc Kač, Janez Kodrič, A. Polak, JanezRančik, Sem Jakob i Franc Orešnik nastradali su u Koncentracionom logoru Jasenovac.

„Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate.“

Za Budakom ne zaostaju ni Žanić ni Lorković. Na zboru u Novoj Gradiški, sa puno mržnje svojstvene ustaškimzlikovcima, Žanić poručuje da „ova naša domovina mora biti hrvatska i ničija više“, i „oni koji su došli ovamotreba i da odu... da je tu svaki kompromis isključen... nema te metode koju mi nećemo kao ustaše upotrijebiti danačinimo ovu zemlju zbilja hrvatskom i očistimo od Srba... to je politika ove države... „

Ministar vanjskih poslova NDH Lorković, na zboru u Donjem Miholjcu, više je nego jasan:

„Hrvatski se narod mora očistiti od svih elemenata koji su za taj narod nesreće, koji su tome narodu tuđi i strani,koji u tom narodu rastvaraju njegove zdrave snage, koji su taj narod kroz desetljeća i stoljeća gurali iz jednogzla u drugo. To su naši Srbi i naši Židovi.“

A Mirko Puk u Križevcima 6. jula 1941. uzvikuje:

„Srbi su došli u naše krajeve s turskim četama, kao pljačkaši, kao talog i smeće Balkana. Ne možemo dopustitida u našoj narodnoj državi vladaju dva naroda. Jedan je bog i jedan je narod koji vlada, a to je hrvatski narod“.

Izaslanik Glavnog ustaškog stana Ante Jakaša, u govoru održanom 24. juna 1941. u Slatinskom Drenovcu,

kaže:

„Poručujemo mi ustaše skupa sa našim poglavnikom svima tim našim ‘gostima’, pa i onim u Drenovcu -‘Bjež’te, psine, preko Drine’!“

Neviđen zločin nad srpskim narodom u NDH sistematski su pripremale ustaške vođe. Javno je isticano da u NDH nema srpskog naroda, nema srpske pravoslavne crkve, da u Hrvatskoj ne može biti Srba niti pravoslavlja,a da će se ustaše pobrinuti da se to što pre ostvari. Izvršioci zločina, kao što je ustaša Vuktor Gutić, govoreotvoreno da će „drumovi poželjet Srbalja, al’ Srbalja više biti neće! Ja ću ubijati, a vi ćete za mnom!“ Sledeći gau transu, ustaški koljači su uzvikivali: „Srbe na vrbe!“, i kao refren iz Budakove pesme „Div planina“(posvećena Paveliću) ponavljali „Bjež’te, psine, preko Drine“.

Ustaše su tvrdile da su Srbi delom Hrvati pravoslavne vere i da ih treba pokatoličiti, što je svojevrstan verskigenocid. U stvari, program stvaranja čiste „katoličke hrvatske nacije“ odgovarao je genocidnom programu NDHza zločine nad Srbima - „pravoslavnim šizmaticima“, Jevrejima, Ciganima. Jedan od glavnih propagatorauništavanja Srba, dr Mirko Puk, podržavao je tezu pokatoličavanja pravoslavaca. To se najbolje vidi iz govoraodržanog 25. februara 1942.

NARUDŽBENICA KNJIGU o logoru Jasenovac možete naručiti telefonom - 011/2173-427 ili 064/1713-777.



„Što se tiče grčkoistočnog stanovništva na teritoriji Hrvatske, to je poznato da je ovo stanovništvo nastalo tek pošto su Turci uspostavili svoju vlast. Jedan dio katoličkog stanovništva je u 16. i 17. vijeku pod teroromgrčkoistočnjačkih svještenika i uz podršku Turaka prekršten, prije svega u jugoistočnoj Hercegovini i u istočnojBosni, kao i u drugim krajevima Bosne, Srijema i Slavonije. Iz tih razloga hrvatska vlada podržava povratak ovih grčkoistočnih stanovnika vjeri njihovih otaca, čime se uspostavlja jedinstvo hrvatskog naroda u onimoblastima u kojima je silom bilo oslabljeno... „

Rimokatolička crkva je prihvatila ustaški režim kao državni poredak i dala legalnost ustaškoj vladi NDH. Njen

poglavar Alojzije Stepinac je već 10. aprila 1941. u NDH vidio „božiju providnost“. Pohvalio je taj stav posetama Kvaterniku i Paveliću i pozivom sveštenstvu da ispune svoju dužnost prema mladoj NDH. Ucrkvenokatoličkim novinama „Katoličkom tjedniku“ od 11. maja 1941. je pisalo:

„Nad našom novom, mladom i slobodnom Hrvatskom ukazao se na nebu znak kao slika devičanske MajkeBožje. Djevica dolazi u posjetu Hrvatskoj. Ona želi da u svoju majčinsku odjeću uvije mladu, ponovo rođenuHrvatsku, upravo o hiljadugodišnjem jubileju katolicizma u Hrvatskoj. Ona se spušta ponovo na zastavu našeslobode, da bi na njoj zauzela svoje staro mjesto...“

Ubiti učitelje i popove

Antun Miletić | 04. januar 2013.

Ustaše razradile plan da se Srbi „svi do jednog“ pobiju. Seljani usmrćeni maljevima i bačeni u jamu Golubnjača

Pavelić pozdravlja svoju vojsku

MASOVNI pokolji Srba u NDH bili su unapred planirani i organizovani. Inicijativu za ta monstruozna ubistvadali su Pavelić i njegovi saradnici, a odobrili je i svesrdno joj pomagali nemački i italijanski okupatori. Cilj je bio potpuno uništenje, istrebljenje pravoslavnog življa i stvaranje „čiste hrvatske nacije“.

Plan za istrebljenje Srba razrađivan je na ustaškim sastancima, na koje su redovno dolazili i katolički sveštenici.Tako je, na primer, sredinom maja 1941. u Glini, u zgradi bolnice, održan zbor ustaša iz gotovo svih župa NDH,mada su većinu činile ustaše iz Bosne i Hercegovine i bliže okoline Gline. Na sastanku je zaključeno da se

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/04n/feljton-pavelic.jpg



pređe na plansko likvidiranje Srba, Židova i „nepoćudnih elemenata“ u NDH. Savetovanju je prisustvovao iustaški ministar pravosuđa dr Mirko Puk (rodom iz Gline), koji je, takođe, zagovarao progon Srba.

Tako je i Edo Lončarić, kotarski predstojnik iz Slunja, rekao pravoslavnom svešteniku Niku Komadini, parohuiz Rakovice u slunjskom srezu, sa kojim je bio dobar prijatelj, da se „u Hrvatskoj radi na potpunom uništenju pravoslavlja, i da je on početkom maja 1941. primio naređenje da se streljaju svi srpski sveštenici i učitelji na području njegovog sreza“. I Ilija Perić, beležnik iz Vukmanića, u srezu Vojnić, u odsustvu ustaškog poverenikaza opštinu, primio je okružnicu ustaškog Ministarstva unutrašnjih dela, u kojoj se, između ostalog, „naređuje

ustaškim poverenicima i vlastima da Srbi koji žive na teritoriji Hrvatske, svi do jednog, moraju biti poubijani“.

NEKI SU PREŽIVELI U ZVANIČNOM izveštaju oružničkog krila iz Bileće od 25. juna 1941. o ovom piše:„... Noću 4. lipnja 1941. godine pobijeno je od strane ustaškog povjerenika za kotar Gacko g. HermanaTonogala 140 ljudi sela Korita, kotara Gacko, kod Golublje jame više samog sela, koja je duboka oko 30metara, pa su poubijani onda u tu jamu bačeni. Neki od njih, koji su u tu jamu bačeni, nisu bili mrtvi, pa su se iziste spasili i onda o tome obavjestili svoje seljane i druga sela. Iz Korita je zaplijenjeno 5294 grla krupne i sitnestoke, koja je razdata raznim muslimanskim selima kotara Gacko na čuvanje, od koje se kolje za potrebeustaškog stana u kotaru gatačkom...“

Na tajnim sastancima, uz pomoć poverljivih okružnica, ustaške vlasti su naređivale i pripremale pokolje Srba.

Istina, činile su to i javno, na zborovima i konferencijama, preko štampe i radija. Tako je dr Milovan Zanić, predsednik Ustaškog zakonodavnog povereništva, na velikoj javnoj ustaškoj skupštini u Novoj Gradiški,održanoj 1. juna 1941, rekao pred celim skupom: „Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikoga drugog i nema te metodekoju mi nećemo kao ustaše upotrijebiti da načinimo ovu zemlju zbilja hrvatskom i da je očistimo od Srba, kojisu nas stotine godina ugrožavali i koji bi nas ugrozili prvom zgodom. Mi to ne tajimo, to je politika ove države ito kad izvršimo, izvršit ćemo samo ono što piše u ustaškim načelima...“

Mnogi sačuvani dokumenti svedoče o zlodelima ustaša. Početkom maja 1941. izdato je naređenje da se streljajusvi srpski popovi i učitelji, posle pokolja u selu Gudovcu kod Bjelovara (29. aprila 1941). Sledeći masovni pokolj srpskog stanovništva u NDH izvršen je 6. maja u Blagaju, selu na Kordunu, gde je ubijeno više od 500ljudi, 11/12. maja u Glini, poklano je oko 300 Srba, u Trebinju je 1. juna na javnim mestima streljano 10 Srba.

Od maja do 22. juna u Mostaru je ubijeno 160 sveštenika, zanatlija, javnih i kulturnih radnika, činovnika inajviše radnika srpske nacionalnosti. Svi su bačeni u Neretvu ili u jamu kod Čitluka. Posle toga ustaše su pohvatale još oko 500 Srba iz Mostara i okolnih mesta, zatvorile ih u okružni zatvor i do kraja juna ubile 300uhapšenih. U Gacku, Fazlagića Kuli i Borču do 1. juna bile su formirane ustaške jedinice koje su od početkaangažovane na „čišćenju“ graničnog pojasa prema Crnoj Gori. Noću, između 1. i 2. juna, u gatačkom srezu suizvršili pretres sela Stepen, Pržine, Cernica i Zagraci, navodno, „radi pronalaženja skrivenog i nepredanogoružja i vojničke opreme“. Tom prilikom je ubijeno 12 ljudi iz sela Zagraci.

NARUDŽBENICA KNjIGU o logoru Jasenovac možete naručiti telefonom - 011/2173-427 ili 064/1713-777.

Jedan od najstrašnijih ustaških zločina u istočnoj Hercegovini izvršen je u selu Koritama kod Gacka. Noću,između 1. i 2. juna, blokirali su selo i pohapsili gotovo sve ljude da bi ih između 4. i 5. juna pobili maljevima iližive pobacali u jamu zvanu Golubnjača. U tom zločinu likvidirano je 140 ljudi iz ovog sela i 23 iz sela Zagracai bliže okoline. U jamu, duboku preko 30 metara, ustaše su na leševe bacale kamenje i ručne bombe. I u takvom paklu nekoliko ljudi je, ipak, izbeglo smrt. Oni će kasnije svedočiti o mračnom zločinu ljudi pomućenog uma,verski i nacionalno zaslepljenih.

Četvrtog juna u poslepodnevnim satima počele su poslednje pripreme za zločin. Krešo (Herman Tonogal) jenaredio da se svi zatvorenici povežu. Za to su dopremljeni posebni kolutovi žice. Iz Avtovca je dovezenkamion, vlasništvo trgovca Muma Hasanbegovića. Nekoliko kilometara od Korita prema Kobljoj glavi, pored



ceste, ranije je pronađena jama. Specijalni gvozdeni malj, kojim su žrtve ubijane, ustaše su donele još kada sudošle u Gacko.

Za neposredne izvršioce zločina ustaški poverenik je odabrao dvadesetak pretežno mlađih ustaša. Počelo jeodmah, s večeri. Iz doma su izvodili po petnaestak ljudi, tukući ih i kundačeći, trpali su ih na kamion i pod jakim obezbeđenjem odvozili do jame. Tamo ih je čekao ustaški poverenik Krešo sa desetak neposrednihizvršioca. Zlikovci su ih privodili nad jamu, udarali maljem, a zatim otiskivali u dubinu. Čuo se i pokoji pucanj.Posle svake grupe u jamu su bačene jedne do dve bombe. Do jutra je u jamu bačen i poslednji zatvorenik iz

Sokolskog doma u Koritama.

Od tog jutra Golubija jama će se zvati Korićka, nadaleko poznata po zločinu, koji se te noći odigrao.

Krvavi pir u glinskoj crkvi


Ustaše naredile da se ugasi ulična rasveta, a onda je počelo klanje u pravoslavnoj crkvi

Ustaše sprovode narod sa Kozare

JEDAN od najsvirepijih i najjezivijih zločina nad Srbima u NDH bio je pokolj nekoliko stotina Srba muškaracau pravoslavnoj crkvi u Glini.

Srbe zatvorene u glinskoj pravoslavnoj crkvi ustaše su odvodile po grupama do stratišta u Glinsko Novo Selo,Hadžer i Prekopu, gde su ih zverski mučili, najsvirepije ubijali i pokopavali u već iskopane jame.

Franc Žućek, župnik Crkve Svetog Ivana u Glini, dobro se seća događaja: „Po crkvenim knjigama znam da je to bilo 29. 7. 1941. Srbe iz okoline Vrginmosta dovozili su u pravoslavnu crkvu kamionima i autobusima, a odatleih dalje vodili u Hadžer i Prekopu, gdje su ih pobili. Mene je tog dana jedan od zatvorenih zvao u crkvu i ja samdošavši tamo vidio dupkom punu crkvu, u kojoj je sve zaudaralo, jer su ljudi morali nuždu vršiti u crkvi, pa suneki već bili klonuli od lošeg zraka. Crkva je bila puna, te mislim da je moglo biti oko 700 ljudi“.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/05/feljton-ndh-vojska-vodi-nar.jpg



O odvođenju Srba iz glinske pravoslavne crkve i njihovom ubijanju u okolini Gline svedoči i Antun Gregurić,graditelj iz Jukinca: „Vidio sam kako su kamionima vozili Srbe u crkvu, a još prije pokolja odvozili su iz crkvekamionima žive ljude, te su ih ubijali u Glinskom Novom Selu. U jednom takvom kamionu ja sam prepoznaotrgovca Malbašu, a mislim da se zvao Đuro iz Vrginmosta. Da su ih vozili u Glinsko Novo Selo znam po tomešto sam iste večeri u gostionici Zibar u Jukincu čuo razgovor Janka Kihalića, Nikole Kreštalice i Paje Kreštalice- ustaša-krvnika, koji su pričali da su ih u Glinskom Novom Selu ubijali.

Ustaše su donijele jedan zamotuljak u papiru i pokazivali ga prisutnima, pa je Janko Kihalić zatražio od supruge

gostioničara, Ljerke Zibar, masti da ispeku jedno srce. Na njezin upit kakvo je srce, oni su se počeli smijati iispričali su tada da je to srce jednog Srbina, koga su u Glinskom Novom Selu prigodom izvlačenja iz kamionasedam puta uboli, pa su ga svalili na zemlju i izvadili srce. Kako je gostioničarka uzrujana protestovala protivtakvog njihovog zahtjeva, oni su to srce zamotali u papir i ne sjećam se šta je dalje bilo“.

Pokolj Srba u glinskoj crkvi desio se u noći između 29. i 30. jula 1941. „U to vrijeme“, veli Ante Šešerin izGline, „ja sam bio namještenik gradske munjare u Glini. Oko 23 sata došao je k meni u munjaru Nikola Šafar, bivši seljak-trgovac željezničkim pragovima iz Kihalca, tada već poznat kao krvnik. Naredio mi je da ugasim javnu rasvjetu i da je ne smijem upaliti, dok mi on ne javi. Ja sam odmah svjetlo ugasio i neko vrijeme poslijetoga izašao pred munjaru da vidim šta se u gradu događa, pa sam tako primijetio da crkvu povremeno sa pročelja osvjetljavaju reflektori. Poslije tri sata došao je ponovo Šafar, rekavši mi da mogu upaliti javnu

rasvjetu“.

“TATA, SPASI ME“ IGNAC Haluza iz Gline ovako je doživeo strašnu noć: „Te večeri je javna rasvjeta bilaugašena. U parku me sreo jedan civil u košulji zasukanih rukava i krvavih ruku. Tražio je od mene cigaretu.Odgovorio sam mu da nemam a on me tada pozvao do pravoslavne crkve. Pred njom sam vidio desetak- petnaestak ustaša kako piju rakiju. U taj čas sam čuo glas dječaka iz crkve, kako viče: ‘Tata, spasi me’. Na to jeu crkvu ušao ustaša Joso Zinić i par časaka poslije toga nije se više ništa čulo“.

Svedok Mato Bakšić, stolar iz Gline, stravičan prizor je gledao takođe sa prozora svoje kuće, koja je bila pedesetak metara od crkve: „Vidio sam kako pred crkvom kolju neke ljude. Izvodili su pred vrata i čuo samkako viču: ’digni košulju, gđe ti je srce’. Potom sam čuo hropac žrtve. Na kamione su ih tovarili tako što su ih

hvatali za noge i glavu i uz pomoć jednog u sredini bacali na kamione, slažući ih, dok se kamion nije napunio.Govorilo se po gradu da su ti ljudi došli iz Vrginmosta ili Topuskog na prekrštavanje. Oko ponoći je iz crkveizašao jedan ustaša zasukanih krvavih rukava, držeći u desnoj ruci nož. Moja žena ga je upitala što se to događau crkvi, na što je on odgovorio: Koljemo Srbe! Dok ih ne pokoljemo do jednoga, za nas Hrvate nema spasa“.

Kako je bilo u samoj crkvi za vreme klanja vidi se iz izjave Ljubana Jednaka iz Gređana, jednoga od Srba koji je uspeo da se spase pokolja:

„Kada se već smračilo, iznenada smo čuli pred crkvom kamion. Onda su u crkvu ušle ustaše vičući: ’Paliteodmah svijeće da se bolje vidi’. Kada smo zapalili svijeće, upitali su nas: ’Da li vi ljudi vjerujete u našeg poglavnika i u našu Nezavisnu Državu Hrvatsku?’ Mi smo svi odgovorili da vjerujemo. Na to su nam

komandovali: ’Lezi, ustani, lezi, ustani’, i dok smo mi izvršavali ovu komandu, oni su iz pušaka pucali u crkvikoja je bila u polumraku. Zatim su nam naredili da se svi svučemo, a da ostanemo samo u košuljama i gaćama.Sve svoje stvari morali smo baciti u ugao crkve. Poslije toga smo morali svi leći na zemlju, a ustaše su po namahodale i gazile nas. Potom su nam naredili da ustanemo i licem se okrenemo prema zidu. I dalje su pucali, alinamjerno nisu nikoga pogodili, jer su nas time plašili.

Malo iza toga pitali su Peru Miljevića da li zna šta o šumnjacima. Kada je ovaj odgovorio da ne zna, jedan ga jeustaša uhvatio i na očigled svih zabo mu nož u vrat potegavši prema dolje tako, da mu je rasporio cijela prsa.Miljević se srušio mrtav. Na ponovni poziv da se jave oni koji nešto znaju o šumnjacima, jer će biti pušteni kućiako kažu, javio se jedan čovjek i rekao da će reći sve. On je kazao da su partizani u blizini Topuskoga dizali uzrak bandere i dočekali jedan ustaški auto. Poslije toga ustaše su mu naredili da stavi glavu na jedan sto, ustaša



mu je zarezao grkljan i naredio da pjeva. Međutim, krv je iz njega šiknula nekoliko metara daleko, pa, kad nijemogao pjevati, ustaša ga je udario kundakom po glavi te mu se mozak izlio na stol.“

Svedok strašnog pokolja


Hvatali su jednog po jednog, povalili na stol, jedan ustaša klekne čovjeku na prsa, a drugi uzme nož i presjecagrkljan

KLANjE ljudi počelo je redom, kako smo stajali u crkvi, nastavio je priču o masakru u Glini Ljuban Jednak.Hvatali su jednog po jednog, povalili na stol, jedan ustaša klekne čovjeku na prsa, a drugi uzme nož i presjecagrkljan. Nisu čekali da iskrvavi ili umre, već su ga polumrtvog iznosili iz crkve i bacali na kamion. Kada su poklali tri četvrtine ljudi, stali su da se odmore. Čim su nastavili, hvatali su jednog starca pitajući ga: ’Hoćeš linam dati ženu, sestru i kćerku?’ On je odgovorio da hoće samo neka ga puste. Odmah iza toga uzeli su gorećusvijeću i stavili mu je ispod brkova pa su mu tako palili brkove i obrve, a kasnije i oči. U tom je priskočio jedanustaša i zaklao ga psujući mu majku srpsku.

„Kada nas je ostalo još pet ili šest, ponovo su ustaše iznosile mrtve. U jednom trenutku skočio sam među onekoji su bili već poklani i legao među njih pritajivši se kao da sam mrtav. Neko vrijeme iza toga jedan je ustašaiz vana viknuo ovima u crkvi da dobro pripaze da neko ne ostane u životu, jer će biti zlo po sve njih ako iko živizađe. Da budu još sigurniji da su svi mrtvi, išli su od leša do leša i još po jednom svakome zabadali nož u srceili u leđa.

„Ja sam strpljivo čekao ovaj udarac, ali kada je ustaša prišao, stao je na mene i probo onoga sa strane. Iza toga počeli su iznositi mrtve na kamion. Kako je žrtava bilo mnogo, to su ih bacali na hrpe. Mene su bacili nanajgornji red, pa kako je kamion bio prepun, naredili su da se deo leševa prebaci na drugi kamion. Kada su me prebacivali udario sam glavom o neki željezni predmet, a ustima došao do prerezanog grkljana jednog mrtvacaiz čijeg je vrata još tekla krv. Nisam smio da se maknem.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/07/feljton-ndh.jpg



Časni fratar - sotona


Najviše ljudi ubijeno dok je logorom komandovao fratar Filipović. Žene i deca držani bez hrane i vode u „kulismrti“

Žrtve pre nego što su bačene u rekuPRVI logoraši su počeli pristizati teretnim vagonima na železničku stanicu Jasenovac 20-21. avgusta 1941.Odatle su sprovođeni na livade kraj sela Bročice sa južne strane Struga, uz šumu Donja Krndija i put Novska -Jasenovac. Na tom mestu su bile podignute dve barake, a na ulazu stražara i dva stražarska tornja. Sve je biloograđeno bodljikavom žicom.

Svi koji su tokom avgusta do početka oktobra 1941. upućeni u Koncentracioni logor Jasenovac bili su smešteniu ove barake. Logoraši u svojim izjavama taj logor nazivaju Bročice I, Bročice II, Šuma i Bročke Jasenice, austaše i Varsajev. Oni koji su u Koncentracioni logor Jasenovac upućivani od kraja septembra do 15. novembra1941, smeštani su u dve barake podignute kraj sela Krapje na livadama uz rub šume Gornja Krndija.

Zbog plavljenja terena, u taj logor su ubrzo preseljeni logoraši sa barakom iz Bročica, s tim što ih je najveći deo pre i za vreme selidbe pobijen. Tako je od kraja septembra do 15. novembra 1941. postojao samoKoncentracioni logor Jasenovac, kraj sela Krapje, ili - kako su ga logoraši zvali - Krapje I, Krapje II. Kad jeusledila i selidba logora Krapje, takođe zbog plavljenja, u njemu je bilo oko 3.000 logoraša, od kojih je tuselidbu na novo područje u Ciglanu (Ozrena Bačića), preživela polovina.

U novom rejonu pored ciglane nalazila se pilana i neki drugi objekti, a u samom Jasenovcu su početkom 1942. ikožaru pretvorili u deo koncentracionog logora. U stvari, Bročice, Krapje, Ciglana i druga mesta istog logoraustaše su nazvale „Ustaška obrana - Zapovjedništvo sabirnih logora Jasenovac“.

Prema nekim izvorima i izjavama, u tom logoru (Bročice i Krapje) od 21. avgusta do 15. novembra 1941.ubijeno je 8.000 do 12.000 logoraša.

U početku je Koncentracioni logor Jasenovac bio primitivan, ograđen sa više redova bodljikave žice. Tokomvremena tri četvrtine logorskog prostora opasano je zidom visokim 3-5 metara, a na četvrtoj strani reka Sava ječinila ogradu. Na zidu je bilo sedam zidanih stražarnica, tako raspoređenih da se sa njih lako mogao kontrolisaticeo logorski krug i dalja okolina. Na vrhu zida bili su redovi bodljikave žice i žica pod električnim naponom. Zaulazak i izlazak iz logora služila su dvoja vrata od jakog drveta, oko kojih su bile stražarnice sa dvostrukomstražom. Od logorskih prostorija najpoznatije po zlu bile su: „Ciglana“, „Glavno skladište“, „Pičilijevkrematorij“, „Sablasno jezero“, „Zvonara“, „Tunel“, „Granik“, „Skela“, „Lančara“, „Pilana“, „Mlin“,„Stolarija“.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/08n/feljton-jasenovac.jpg



DECA U RADNOM LOGORU! NAZIV „Sabirni i radni logor Jasenovac“ usledio je Pavelićevom odredbomod 25. novembra 1941.„o upućivanju nepodobnih i opasnih lica u sabirne i radne logore“.Da nije reč o radnom logoru, negiraju i genocidna dokumenta ustaške NDH.Uz to, Holokaust Jevreja i Roma i genocid nad Srbima i dece u njemu od kolevke do 15 godina negiraju. Zar sedeca dovode u radni logor da se „nauče radu, redu i stegi“?

Međutim, kada se pominje Koncentracioni logor Jasenovac uglavnom se misli na „Ciglanu“, u kojoj su

počinjena najstrašnija zverstva. Od polovine novembra 1941. do 23. aprila 1945. Jasenovac je bio najveći logor smrti i u njemu se dnevno nalazilo tri do četiri hiljade logoraša.

Koncentracioni logor Stara Gradiška, je od kaznenog zavoda Austrougarske i Kraljevine Jugoslavije, a zatimzavoda Ministarstva unutrašnjih poslova NDH pretvoren krajem 1941. i početkom 1942. u koncentracioni logor. Njegov zvanični naziv je „Ustaška obrana - Zapovjedništvo sabirnih logora Stara Gradiška“. Muški logor činilesu zgrade bivše kaznionice.

U starom delu nekadašnjeg zatvora, a zatim i logora, smešteni su bili uglavnom Jevreji i Srbi. Na drugoj straniod ulaza u muški deo logora je bio ulaz u Kulu. U Kuli su boravile žene, a u martu 1942. ustaše su odvele ženezatočenice - po narodnosti Hrvatice, u takozvani hrvatski ženski logor. U samom početku bio je predviđen za

„nepoćudne“ za ustašku NDH - Hrvate i Muslimane, ali to nije ostvareno pošto su u njega već januara i februara1942. počeli trpati antifašiste (bez obzira na nacionalnost) a u skladu s politikom genocida - Srbe, Jevreje iRome (najviše žene sa decom).

U njemu su ustaški krvoloci primenjivali takve metode masovnog uništavanja muškaraca, žena i dece, koje pozverstvima jedino mogu da se uporede sa Majdanekom ili Treblinkom. Od početka se u Staroj Gradiškimasovno ubijalo glađu, pegavim tifusom i teškim fizičkim radovima. Poseban postupak primenjivan je načlanove antifašističkih organizacija. Njih su ustaše zatvarale u ćelije i ostavljale bez hrane i vode do smrti.

„Kula smrti“, kako su je sami koljači zvali, bila je zgrada za žene i decu, koje su, uglavnom, ubijali glađu.

Ali, pošto je zatočenika u logoru bilo mnogo, ustaše nisu stizale da ih sve pokolju. Zato bi ih često odvodili doSave, vezivali oko vrata cigle i potapali ih u reku.

Velike grupe zatvorenika odvođene su iz logora u obližnja sela Jablanac, Bistricu i Mlaku, gde su ih ubijalimaljem nad iskopanim rakama. U logoru Stara Gradiška leta 1942. ugušeno je plinom preko 600 dece. Najmasovnija ubistva u ovom logoru dogodila su se u vreme kada je komandant logora bio ustaški satnik Miroslav Majstorović, bivši fratar Filipović.

Pored krvavog Gagra, poznati po zverstvima bili su i Stojčić, Čenan, Vuković, Runjaš, Džogić, Orešković,Miloš, Matković, Vrban, Gadžić i drugi, kao i ustaškinja Maja Buždon, koja je uživala u klanju upravo žena idece.

Gradina - grad mrtvih!


Najveći broj logoraša pokopan u 200 grobnica dugačkih po 30 metara



Ustaše slave nad telima žrtava u Donjoj Gradini

OD januara 1942. pa do kraja aprila 1945. Gradina je bila najveće stratište logora Jasenovac. Najveći brojlogoraša je ubijen na Gradini i pokopan u oko 200 grobnica dugačkih oko 30 metara, širine 4 metra i dubine do2 metra sa rastojanjem od 8-10 metara. Celokupan „megapolis“ mrtvih zauzima površinu od 116 hektara i predstavlja muzej na otvorenom.

Koliko je tu ubijeno i pokopano logoraša - dece, žena i ljudi, još tačno nije utvrđeno. Tek 1961. izašla je prva

komisija na stratište Gradina. Zatim je 1964, 1965, 1976. i 1986. delimično pokušano da se utvrdi koliko je tuod strane ustaša naci-fašističke NDH ubijeno logoraša Koncentracionog logora Jasenovac. No, reč je samo ooko 20 odsto istraženog, što ne pruža mogućnost utvrđivanja tačnog broja ubijenih i pokopanih. Procene sekreću od 350.000 do 400.000, pa i više.

Opšte je poznato da je područje Donje Gradine plavljeno i mnogo toga za istraživanje je propalo od maja 1945.do 2009. Ustaše su uništavale svoje zločinačke tragove na Gradini paljenjem izvađenih žrtava, polivanjemubijenih krečom, kuvanjem u kazanima i bacanjem delova tela u reku Savu.

Kad je reč o NDH, ne može opstati teza - pojedinac je zločinac, niti žrtva je pojedinac. Holokaust i Genocid su proizišli iz ustrojstva ustaške NDH i njenog zakonodavstva. Reč je o likvidaciji čitavog jednog naroda Jevreja i

Roma - Holokaust i zločin Genocida nad Srbima (ubijanjem, proterivanjem sa ognjišta i prevođenjem ukatoličanstvo).

Mali broj logoraša je preživeo stratište Gradinu. Jedan od njih je Ivan Danilović, koji je sređivao - sortiraoobuću i odeću ubijenih. Piše da je u jesen 1942. bilo nekoliko masovnih ubijanja i klanja logoraša u Gradini.Ustaše su prevarom u Koncentracionom logoru Jasenovac tražili dobrovoljce da idu preko reke Save na branješljiva u tzv. zlatnom vrtu.

Mnogi su mislili da će imati mogućnost da pobegnu, ali su tokom noći svi pobijeni. Tako je jednom prilikomdovezeno 5-10 kola krvavog odela i rublja na čišćenje i sortiranje. Ustaše su grupe grobara i krpara redovno posle tromesečnog rada ubijale. Prvo masovno ubijanje na Gradini početkom 1942. izvršio je ustaški poručnik

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/09N/feljton.jpg



Staniša Vasilj, kad je preko reke Save skelom prevezao grupu od 800 Srba i odmah ih likvidirao, a zatim polio benzinom i zapalio.

Simo Kotur seća se da je 20.9.1942. predveče izdvojeno 450 logoraša i po grupama od po 50 prevezeno skelomna Gradinu: „Sutradan su nam dali da jedemo neku čorbu, neko je povikao da je otrovana, pa je većina prosula.Uveče smo se nas nekoliko dogovorili da se damo u beg. Stevo Dragaš je skočio na jednog ustašu i viknuo:„Deco, bežite“. Tako se spasilo nekoliko logoraša, a većina je pobijena“.

KLANJE PO SELIMA GRUPA ustaša jasenovačkog zdruga, stacionirana u „Krečanama“, povremeno je išlau akcije po okolnim srpskim selima radi pokolja i pljački. Tako su 17. decembra 1944, kod seoske crkve u seluSlabinji, ubili i poklali 96 žena, dece i staraca - Srba. Stravičan zločin izvršili su i u selu Ševarlije, nasuprotSlabinje, na desnoj obali reke Une. Iza njih su ostale samo spaljene kuće i zadah spaljenih ljudskih tela. Tada jeubijeno 72 meštana Ševarlija, od toga ih je 60 spaljeno, među njima 35 dece.

U toku 1942. na Gradini su pobijene dve velike grupe Srba, jedna grupa od 8.000 iz Slavonije i jedna grupa od7.000 Kozarčana. Od 15.6. - 5.7.1942. iz logora Đakovo dovedene su tri grupe sarajevskih Jevreja - žena i decena Gradinu, gde su poubijani.

U izvršavanju masovnih ubistava na Gradini, isticali su se krvoloci Žile Frković i Pero Brzić, koji su se

takmičili ko će više logoraša zaklati. Ovaj prvi je zaklao nešto više od 1.100, a drugi, pobednik 1.350. Ništamanji zločinac, bio je i fra Miroslav Filipović-Majstorović, kojeg su logoraši nazivali „fra sotona“.

Kad su počele operacije za oslobođenje, ustaše su od 6. do 20. aprila 1945. konstantno na Gradinu prevozilinaftu, koks-ugalj, gvozdene rešetke za ložište za spaljivanje leševa i ubijenih i izvađenih iz jama, kako bi zatrlitragove svojih masovnih zločina.

Na području Gradine u blizini ušća Une u Savu, nalazilo se jedno veliko drvo, nazvano „topola uzdaha“ na kojusu ustaše zabole nekoliko klinova i vešale logoraše. Selo Donja Gradina bilo je naseljeno srpskim življem, štonije odgovaralo ustašama, pa su ih takoreći sve pobili, a zasad se zna za 207 lica, imenom i prezimenom.

Stratište Koncentracionog logora Jasenovac Gradina je u Republici Srpskoj proglašeno za „Spomen-područjeDonja Gradina“ - Muzej na otvorenom i spomenik logorašima Koncentracionog logora Jasenovac - žrtvamaHolokausta nad Jevrejima i Romima i zločinima Genocida na Srbima, počinjenih od strane ustaške naci-fašističke NDH i njenih ustaša.

Dvadesetak kilometara jugoistočno od Jasenovca, između Hrvatske Dubice i Bačina, nalazile su se „Dubičkekrečane“. Pre rata u njima se proizvodio kreč i prodavao po okolnim mestima, a bile su u posedu JoveBiukovića. Zbog velike potrebe za krečom, ustaše su od tih krečana sredinom 1942. formirali ispostavuKoncentracionog logora Jasenovac, a kreč su koristili za posipanje ubijenih u masovnim grobnicama. Zverski postupak u logoru III Jasenovac, preneli su i na njegovu ispostavu „Krečane“. Posledica je bila velika smrtnost,izazvana zverskim maltretiranjem, lošom ishranom, hladnoćom, ubitačnim teranjem na danonoćni rad.

Preživeli logoraš Nikola Brusac ispričao je da je u „Krečanu“ upućen iz logora Stara Gradiška sa još šestoricomlogoraša u jesen 1943. Već na putu je od logoraša iz Koncentracionog logora Jasenovac čuo da su na „Krečani“ pobijeni svi logoraši i da su oni upućeni da ih zamene. To se pokazalo kao tačno, jer su u štali, koja je služila za boravak, zatekli mnogo odeće, porcija, kašika, pokrivača... Bilo je tu svih mogućih stvari i tragove krvi. Odmahsu znali, kaže Nikola, da će i njihova krv tu biti prolivena.

Presuda sudiji Iliću




Zlikovac Ljubo Miloš izdvojio i streljao Vladu Ilića. Ličani izvedeni iz stroja i pred logorašima svi poklani

Kama je presudila mnogim logorašima

ČITAVA sela i krajevi nastanjeni Srbima otrgnuti su sa pradedovskih ognjišta i svi do poslednjeg, i stari imladi, muško i žensko, dopremani u Koncentracioni logor Jasenovac i Staru Gradišku. Ukoliko nisu odmahupućivani na stratište - Ciglanu, Uštice ili preko Save u Gradinu, bili su osuđeni na pomor od zime ili žege,žeđi, gladi i bolesti. Svi oni kojima je u specijalnom kartonu pisalo da se upućuju na prisilan boravak u trajanju

od tri godine bili su uglavnom odmah ili vrlo brzo likvidirani na Graniku maljevima ili poklani noževima. No, ioni koji su raspoređivani na rad kasnije su ubijeni ili spaljeni u ciglani tzv. Pičilijevoj peći, ili su pomrli odiznemoglosti, pokošeni zaraznim bolestima i, najzad, pobijeni u povremenim masovnim masakrima radismanjivanja broja zatočenika.

Neke zatočenike ustaše su prepuštale Nemačkoj okupacionoj upravi NDH, koja ih je transportovala na rad i ulogore u Nemačkoj i Poljskoj.

U odnosu na broj umorenih, broj zatočenika koji su preživeli (otpušteni ili zamenjeni za ustaše i zarobljene Nemce) ili koji su se spasili bekstvom vrlo je mali. U stvari, taj „radni logor“ je bio mučilište i stratište najvećihrazmera i najsramnija institucija koju su stvorile ustaške vođe pod pokroviteljstvom nemačkih nacista.

Po načinu kako su žrtve mučene i zverski ubijane, narod je Jasenovac i Staru Gradišku nazivao logorima smrti.Čak ni takvo ime ni približno ne daje pravu sliku patnji stotina hiljada nevinih mučenika.

Ustaše su svakodnevno ubijale zatočenike pojedinačno, zatim u manjim ili većim grupama i masovno. Masakr je obavljan na više načina: ubijanjem iz pušaka, automata, mitraljeza i revolvera, klanjem noževima, kamama, bajonetima, sekirama, bradvama i bodežima, drvenim maljevima, gvozdenim šipkama, čekićima, kočevima ikorbačima. Umorstva su činjena i vešanjem, spaljivanjem u Pičilijevom krematorijumu, paljenjem delova tela,gaženjem nogama i davljenjem u vodi.

Teško je zamisliti šta su podnosili logoraši - ograđeni žicom, bez ijedne zgrade, šupe ili nadstrešnice, izloženi

mećavi i temperaturi do minus trideset stepeni, pregladneli i obučeni u dronjke. Ništa nije bilo bolje ni u letnjimmesecima, kada su zatočenici bili bez vode za piće, danima na vrućini podnosili strahovitu žeđ, sve dok ne popadaju od sunčanice. Uz to, vaši, buve i paraziti ispijali su poslednju snagu tih mučenika i prenosili pegavac idruge zarazne bolesti.

Bez ikakvog hlada ili zaklona, osim senke najbližeg kraj sebe, zalazak sunca i noć dočekivali su kao olakšanje.Ali, tada je dolazila nova nevolja. Na podvodnom i močvarnom području harali su rojevi komaraca. Zato se nijeznalo da li je strašnija zima ili leto, da li je teži dan ili noć, da li glad ili žeđ, ili groznica i temperatura tifusara imalaričara, ili pak smrt kad ih zatvore u ćelije Kule, pa otvore tek posle 15-20 dana.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/10n/felja.jpg



O toj ljudskoj tragediji svedoči mali broj preživelih.

NEMA IZLAZA IZ PAKLA IZ pakla logora se nije izlazilo, iako su ustaške vlasti isticale da „Jasenovac nijelečilište, ali nije ni mučilište“. Ta njihova tvrdnja bila je cinična kao i ona da političke zatočenike leče od svihotrovnih ideologija, da su Srbi i Jevreji samo internirci, a da se Romi prvi put u svojoj nomadskoj istoriji privode konstruktivnom radu.

„Najzad su nas uterali u teretni vagon i voz je krenuo za Jasenovac. U Jasenovac smo stigli 24. decembra 1941.

oko 4 sata posle podne“, priča Lazar Orozović. „Tu su nas držali zatvorene u teretnom vagonu do 10 satinarednog dana.

U Bačićevoj ciglani pred ustaškom kancelarijom postrojili su nas u dvored. Ustaški poručnik Ljubo Milošdočekao nas je srdito i povikao: ’Što baš ja moram sve Srbe pobiti, ima još logora u Hrvatskoj!’ Posle togaustaše su nas temeljito pretresle i oduzele nam novac, prstenje, satove, duhan i sve ostale stvari koje su kod nasnašle. Posle pretresa zapitao je da li je neko od nas pravnik.

Javio se sudija Vlado Ilić. Onda ga je Miloš zapitao koliko je Hrvata osudio na smrt. Sudija Ilić mu jeodgovorio da nije nijednoga, jer je on sudio kod sreskog suda, koji po zakonu nije ovlašćen da osuđuje na smrt.Za Ljubu Miloša te reči nisu vredele, rekao je: ’Jesi, jesi nekoliko stotina Hrvata si osudio na smrt’. Zatim je

uzeo karabin, pozvao sudiju Ilića na stranu, naredio mu da skine sa sebe zimski kaput, postavio ga uz jednunaslagu cigle i opalio u njega tri metka. Sudija se srušio mrtav.

Posle toga ustaše su naredile da se jave Ličani. Njih su izveli iz stroja i sve do jednog pred našim očima zaklali.Žrtve su stajale, a poručnik Ljubo i njegovi pomoćnici zamahivali su dugim noževima prema vratovima žrtava irezali grkljane. Kako su kome rezali grkljan, tako se obliven krvlju rušio na zemlju. Mi ostali morali smo stajatimirno u stroju i gledati ovo orgijanje.

Ustaše koje nisu klale promatrale su nas i onoga koji nije mogao da gleda to zverstvo izdvajale su iz stroja i predavale poručniku Ljubi. Među takvima bio je i Joco Divjak. Valjda da bi se spasao, on je rekao da je njegovrođak neki podžupan. Na to je poručnik Ljubo odgovorio da on baš takve treba. Zatim mu je naredio da legne na

već zaklane Srbe. Divjak je to učinio. Poručnik Ljubo je tada seo Divjaku na noge, a jedan od ustaša na glavu,dok su druga dvojica klekli kraj njega, svaki sa po jedne strane, i noževima mu živom izvadili srce!“

„Mnogo sam užasa doživeo u Jasenovcu“, kaže Relja Milanović. „Nekoliko puta sam za dlaku izmakao smrti, pa ni danas ne mogu da se snađem i shvatim kako sam ostao živ i kako nisam poludeo“.

Furtuli svitanja nema!


Logorašima naređeno da ubiju Rada Furtulu zbog pokušaja bekstva. Relja, udari me dobro da što pre svršim,vapio nesrećnik



Ustaše slave iznad leševa

NAJSTRAŠNIJE je bilo sredinom marta 1942. kad smo nas 12 drugova bili oslobođeni od rada i spremali se dakrenemo u slobodu, pričao je Relja Milanović. Jedan od nas, Rade Furtula, iz okoline Sarajeva, pokušao je da pobegne iz logora. Bekstvo mu nije uspelo. Pronađen je u klozetu oko devet sati uveče, kad niko nije smeo bitiizvan barake. Rade se pretvarao da je u nesvesti. Prilikom ispitivanja priznao je da je hteo da pobegne.

„Nas je spopala strava već onog časa kada smo u određeno vreme morali biti svi u baraci, a njega nije bilo.Znali smo šta nas čeka. Sto, dvesta, pa možda i svi treba da budemo zaklani. To su bile redovne represalije zasvaki pokušaj bekstva.

„Ustaše su Furtulu ovaj put iznimno predale nama u baraku i naredile nam da ga sami moramo do jutra ubiti,inače ćemo biti svi poklani. Bilo nam je jasno da Furtula ne sme osvanuti živ, pa ma šta bilo. Ili da pogine samoon od naše ruke ili i on i svi mi od ustaške ruke. Dugo smo se savetovali šta da radimo. Najzad smo rešili da ga privežemo za jedan stub pored kible. Svaki od nas koji je u toku noći imao da vrši nuždu u kiblu imao jedužnost da ga udari motkom i sekirom, koje su bile do njega, jer niko nije hteo sam da ga ubije. Na kiblu semnogo išlo zbog tečne hrane, koju smo jednako primali i jeli.

Stisnuta srca i zuba, svaki je od nas morao da doprinese ubijanju Furtule da bi spasao sebe i sve ostale. Nakonizvesnog vremena Furtula je bio već napola mrtav. U jednom času ugledao je mene i skršenim glasom mi rekao:’Relja, udri me dobro, da što pre svršim’. Ja sam uzeo sekiru i zapitao ga: ’Rade, hoćeš li mi halaliti’. ’HoćuRelja’, odgovorio je, ’samo me udri dobro, da odmah svršim’. Ja sam na to zamahnuo i ušicom sekire udario ga po glavi, glava mu je klonula i ja sam mislio da su njegove muke okončane.

„Međutim, na zaprepašćenje sviju nas, nakon pola sata Rade je iznenada opet podigao glavu. Prešao je pogledom po baraci, zastao na meni i opet me pozvao: ’Relja, hodi ovamo i udri jače’! Na to sam ustao, opet

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/11n/feljton-ustase.jpg



uzeo sekiru, čvrsto rešen da prekratim čoveku muke. Zamahnuo sam jednom, pa drugi put i - tada je bilo zaistasvršeno... “

USTAŠE MILOST NEMAJU „JA sam iz sata u sat očekivala da budem ubijena i želela sam da svršim saživotom, pošto su muke postale sve nepodnošljivije“, pričala je Fatima. „Nameravala sam počiniti samoubistvo,ali za to nisam imala prilike. Međutim, ustaše su imale različite namere, a neki su želeli da me polno iskoriste.Držanje nekih ustaša u mojim očima bijaše dobro. Kad su me posećivali u ćeliji svaki je tražio da mu se podami da me polno iskoristi.“

Fatima (zbog poniženja koje je doživela ne pominjem njeno prezime) otpremljena je u Koncentracioni logor Stara Gradiška 10. maja 1942. Njena priča glasi: „Svi bijasmo sve vreme maltretirani, a hrana koju smo dobijalinije se mogla jesti. U logoru smo oboleli od svih bolesti: tifusa, dizenterije, difterije, tuberkuloze. Smrtnost je bila zaprepašćujuća. Svakog dana je umiralo od 20 do 30 osoba. Jevreji su bili zaduženi da kopaju jame zaleševe, a zamenjivani su svaka od dva do tri meseca drugim nesretnicima, da bi njih ubijali sekirama ilištapovima.

„Oko 6. ili 7. septembra 1942. bila sam pozvana da sledim poručnika Antu Vrbana, poreklom iz Like, koji me je pozvao u ustašku komandu na saslušanje. Pričala sam šta sam znala, ali su, nezadovoljni mojim izjavama, počeli da me udaraju štapovima. Matković je slomio debeli štap o moje telo. Nezadovoljan, naredio je redaru da

donese drugi štap. Udarali su me pesnicama, šamarali i tukli kožnim kaišem. Tukli su me od 16.00 do 19.30, posle su me odveli u ćeliju.

„Posle dva dana došao je kod mene neki Nikola Gadžić, uveravajući me u svoje dobre namere. Poveo me jemalo u dvorište i rekao da će me zaštititi ako pristanem na ono što je on zahtevao. Interesovala su ga imenaosoba koje su bile protivne njihovim idejama: uzgred moram reći da su patos i zidovi moje ćelije bili poprskanikrvlju. Bijaše to jedna nova vrsta ćelije, takozvana mrtva ćelija, koja je bila uvek u funkciji.

„Ante Vrban, kad me je otpratio u ćeliju, posle batinanja me je hteo silovati, iako sam bila napola mrtva. Neznam kako sam smogla snage da se oduprem, ali do silovanja nije došlo. Posle nekoliko dana bila samotpremljena u jednu veliku bolničku salu koncentracionog logora. U njoj su bili Ljubo Miloš i Šiman Buntić.

Posle je došao Nikola Gadžić i Stjepan Barbarić, a kasnije i Dinko Šakić, koji nosaše žicu i kliješta. Svukli sume sasvim golu, stegli mi noge žicom i obesili na čiviluk. Dok su me tukli nekim gvozdenim predmetom ponogama, bila sam sva krvava i ranjava. Počupali su mi sa polnog organa sve dlake i tako svezanu tukli otprilike pet sati.

„Padala sam tri ili četiri puta u nesvest, zatim su me polivali vodom da se osvestim, pa ponovo počinjali mučiti.Ljubo Miloš kleštima mi je istrgao jedan komad mesa na levom ramenu, zatim me šamarao dok nisam izgubilasvest. Bila sam sva krvava. Metnuo mi je usijano željezo s petokrakom na prsa i time me žigosao. Posle su memetnuli na željeznu stolicu na kojoj je bila žeravica. Buntić me snagom svojih mišića primorao da sednem nažeravicu. Ta tortura ponovljena je dva puta, zatim su me poslali u bolnicu, gde me je jedan lekar Jevrejin lečioviše od 15 dana. Posle 15 dana bila sam stavljena na raspolaganje zagrebačkoj policiji... Tragovi tih muka

vidljivi su i danas na mome telu.“

Zver umorna od klanja!


Čuvenom koljaču Žilu Frkoviću klonule ruke posle susreta sa Vukašinom iz Klepaca. U krvavom takmičenjuPero Brzića zaklao 1.350 ljudi



KOMANDANT logora Jasenovac Ivica Matković naredio je januara 1943. logorašu dr Nedeljku Zecu da pregleda Žilu Frkovića, jednog od najkrvoločnijih koljača Jasenovca.

"Kad sam ušao u sobu", priča dr Zec, "Žile je sjedio razdrljen, razbarušene kose, sa zakrvavljenim očima i pijanim izrazom lica.

"Na stolu je bila napola ispijena boca rakije i nekoliko čašica u neredu. 'A, došao si, doktore. Sjedi tu na stolicu,i ako hoćeš posluži se rakijom', rekao je.

"U sobi smo ostali sami. Žile me ispočetka odmjeravao sa svih strana, žmirkavim, prkosnim i u isto dobanesigurnim pogledom. A zatim je iznenada skočio s fotelje, podupro se rukama o sto, i unezvijereno upro pogled u mene. 'Znaš li ti, doktore, da te sada mogu preklati kao bravče i da nikome za to neću odgovarati?''Znam', odgovorih mu kratko.

"Posle izvjesnog vremena nekako se smirio, a zatim se iznenadno zacerekao, odajući neke neartikulisaneglasove.

'Znaš li ti, doktore, zašto sam te zovnuo večeras ovđe? Razumije se da ne znaš. Ali, ne boj se, neću te zaklati.Moraš mi obećati da ćeš mi pomoći.'

'Što mognem, učinit ću'.

STRAŠNI POGLED UMIRUĆEG KAD god u mučenju i klanju pokušam ponovo da doživim zanos izadovoljstvo, uvijek me iznenada prostrijeli Vukašinov pogled i tada malakšem, bacim nož i ne mogu više dakoljem, žalio se Žile Frković. Počeo sam mnogo da pijem, ali mi to pomaže samo na trenutak. U piću, naročito predveče, često me iznenada trgne glas: 'Radi ti, dijete, svoj posao!' I, eto sad sam postao poslednja crkotina iničim više ne mogu sebi da pomognem.

Nalio je čašu rakije i odmah je iskapio, ponovo je napunio, a meni doturio bocu i naredio da sebi napunim čašu.

'Elem, doktore, sad smo ovđe nas dvojica sami. I ako itko išta od ovoga što ćemo razgovarati sazna, ti znaš štote čeka.'

Zatim je isprekidano i neujednačeno nastavio:

'Više ne mogu da podnesem ove muke. Ne pomaže mi ni klanje, ni mučenje, ni krv, ni jauk, ni žene, ni rakija.Vrlo dobro znaš tko sam ja. Eto ja, Žile, najkrvaviji ustaša u Jasenovcu, koji je poklao desetine hiljada logorašai najviše zadovoljstvo doživio u tom klanju, eto, taj Žile je sada poslednja pačavra, zbog tamo nekakvog starog,smrdljivog seljačine Vukašina iz Klepaca.'




Ponovo je zastao, ispio čašu rakije, pa nastavio:

'Ti se sjećaš kad je u kolovozu Jure Maričić poslao oko 4.000 ljudi u Gradinu na klanje. Tada smo se PeroBrzica, Zrinušić, Šipka i ja opkladili tko će te noći zaklati najviše logoraša. Već poslije jednog sata bio samdaleko ispred po broju zaklanih. Nikad u životu nisam osjetio takvo blaženstvo, i već poslije nekoliko satizaklao sam 1.100 ljudi, dok su ostali jedva stigli da zakolju po 300-400.

Dok sam bio u najvećem zanosu, slučajno sam bacio pogled u stranu i tu ugledao jednog postarijeg seljaka koji

s nekim neshvatljivim mirom stoji i spokojno gleda kako ja koljem i kako mi se žrtve u najvećim mukama preturaju. Taj njegov pogled nekako me presjekao: učinilo mi se kao da sam se iz onog najvišeg zanosanajednom skamenio i jedno vrijeme nisam mogao da se maknem. A zatim sam otišao do tog seljaka i od njegasaznao da je on neki Vukašin (Mandrapa, AM) iz sela Klepaca kod Čapljine, kome su u kući sve poubijali, anjega poslali u Jasenovac. On je sve to govorio s nekim nedokučivim mirom, koji je mene teže pogađao negosva stravična kuknjava oko nas. Gledajući i slušajući ga, u meni se najednom razbuktala želja da mu mir ispokojstvo razbijem najsvirepijim mučenjima i da u njegovim mukama, bolu i koprcanju povratim zanos.

Izdvojio sam ga i stavio na jedan panj. Naredio sam mu da vikne: Živio poglavnik Pavelić, ako to ne kaže, da ćumu odsjeći uho. Vukašin je šutio. Otkinuo sam mu uho. Nije rekao ni riječi. Ponovo sam mu rekao da viče:Živio Pavelić, ili ću mu otkinuti i drugo uho. On je i dalje šutio: otkinuo sam mu i drugo uho. Viči: Živio

Pavelić, ili ću ti otkinuti nos. A kad sam mu i po četvrti put zapovjedio da uzvikne: Živio Pavelić, i zaprijetio daću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me pogledao, i uperivši pogled nekako kroz mene i preko mene uneizvjesnost, polako i razgovijetno mi je dobacio: Radi ti, dijete, svoj posao!

Poslije svega te njegove poslednje riječi potpuno su me izbezumile, skočio sam i iskopao mu oči, isjekao srce, preklao grlo od uha do uha i nogama ga sjurio u jamu. Ali, tada je i u meni nešto prepuklo i te noći nijesam višemogao da koljem. Pero Brzica je pobijedio, jer je zaklao 1.350 logoraša, i ja sam mu bez riječi platio opkladu.'

"Poslije ove čudovišne ispovijesti Žile je najednom umukao, unezvijereno se zagledao negđe u daljinu i nekovrijeme ostao kao skamenjena figura. Zatim su mu se počeli nepravilno trzati mišići na licu, očima je sijevaookolo, stezao šake i zarivao nokte sebi u dlanove, počeo je nepravilno da diše.

"Odjednom, provalilo je iz njega neko čudovišno jecanje i plač s rikanjem. Neočekivano, naglo je ustao izfotelje i srušio se na koljena ispred mene. U jednom mahu uhvatio je i počeo da ljubi moju ruku. Tek poslije prvog zaprepašćenja mogao sam kroz njegovo rikanje da razaberem kako govori:

'Doktore, ko boga te molim, pomozi mi! Ja znam da sam kukavica i ne mogu sam sebi ove muke prekratiti jednim hicem iz revolvera. Ni klanje, ni mučenje, ni najsvirepija zlostavljanja logoraša više mi ne pomažu, ne pomaže mi više ni ispovijest, ni molitva logorskog fratra Brekala. Ne pomaže ni razvrat sa ženama, ni piće, niorgijanje. Ništa mi više ne pomaže. A ja sam određen za liječnički pregled za komisiju. Ti ćeš tamo biti kaoliječnik i davat ćeš stručne prijedloge. Doktore, preklinjem te, pošalji me negđe na odmor, u neku banju, da setamo pokušam primiriti.'

'Dobro, predložit ću da te pošalju u Lipik.'

"Poslije histeričnog plača Žile se smirio i pridigao, stao preda me i mrko mi dobacio:

'Sad znaš sve. Možeš ići'!"

Zlodela Ante Vrbana!




Komandant logora priznao da je ciklonom otrovao 63 dece. Kako su uklanjani tragovi pre dolaska međunarodnekomisije

Ante Vrban

SASLUŠANjE Ante Vrbana, komandanta koncentracionog logora "Jasenovac - Stara Gradiška", najbolje

svedoči o ustaškim zverstvima:

"... Pitanje: - U kojem masovnom ubijanju ste još učestvovali?

Odgovor: - Učestvovao sam u masovnom ubijanju u Staroj Gradiški ne znam točno kojeg mjeseca, u zimi, usiječnju ili spočetkom veljače 1942. godine. Pobijeno je 150, a možda i više Ciganki i Cigana.

P: - Kako ste vršili ubijanje Cigana?

O: - U ležećem stavu. Odvodili su ih ubijali željeznim polugama-šipkama. Bilo je mnogo prisutnih, a međunjima Luburić i Brkljačić.

P: - Je li to pop Brkljačić koji je bio tamo?

O: - On nije bio svršeni pop. Mislim da je bio student bogoštovanja.

P: - Što ste Vi bili u logoru Stara Gradiška?

O: - Postao sam član uprave i član komisije za primanje i otpremanje u logor.

P: - U čemu se sastojala Vaša dužnost?




O: - Moja dužnost sastojala se, prvo, u tome da primam u logor i određujem sposobne za rad na razneekonomije, a nesposobne za rad u Jasenovac na likvidaciju.

P: - Dakle, čim ste Vi nekoga proglasili nesposobnim za rad, on je time bio osuđen na smrt?

O: - Jest.

P: - Jeste li bili svijesni da time što proglašavate nekoga nesposobnim za rad time ga šaljete u smrt?

O: - Jesam, bio sam svijestan da svaki takav ide u smrt.

P: - Jeste li u isto vrijeme otpremali ljude na rad u Njemačku?

O: - Jest.

P: - Koliko?

O: - Po mojem shvaćanju oko 10.000.

P: - Je li tu bilo i žena?

O: - Bilo je i žena i djece, najprije su odlazile čitave familije.

P: - U Njemačku?

O: - Jest. Poslije se slalo samo sposobne muškarce i žene.

P: - Što je bilo ako su te žene imale đecu?

O: - Oduzimala su se djeca.

P: - Što ste radili s tom đecom?

O: - Ta djeca su određivana za domove u Sisku, Zagrebu, Jaski i Feričancima, a slabu đecu ja sam otrovao.

P: - Kako ste ih otrovali?

O: - Odveli smo ih u jednu sobu, nije bila velika ni 4 na 4 metra, onde sam bacio plin.

P: - Kakav?

O: - Ciklon.

P: Koliko je moglo biti te djece?

O: - djece je otrovano samo 63.

P: - Kako su velika, kako su stara ta djeca?

O: - Bilo ih je od 2-10 godina, a možda i 12 godina..."



Ustaša Ante Vrban je 1947. zarobljen sa križarima na Papuku i osuđen na smrt vešanjem - kazna je izvršena.

USTAŠE su na sve načine pokušavale da sakriju od sveta istinu o "Jasenovcu". Tako se poslednjeg januarskogdana 1942. čulo da će "međunarodna komisija" obići logor da bi utvrdila kako se u njemu živi, radi i postupa.

METODE LjUBE MILOŠA JEDNOM je na nasip dojurilo pet ustaških oficira na čelu sa Ljubom Milošem.Vikali su: "Brže, brže", i nemilice udarali zatočenike pletenom žicom i toljagama. Ljubo Miloš je u novembrunaredio nekom Vukovarčaninu, kome se pokliznula noga i nije mu posao išao onoliko brzo kako je to Miloš

očekivao, da deset minuta leži na leđima u vodi. Posle su ga zatočenici onesvešćena izvukli, a ustaše dotukle.

Ljubo Miloš, zapovednik svih sabirnih logora i ustaški natporučnik, sazvao je tri dana pre dolaska Komisije svezatočenike u krug logora. To se zvalo "nastup". Kazao je:

"Dolazi komisija koja će razgledati naš logor. U ova tri dana ima sve da se uredi, da se izgradi trpezarija,kuhinja, bolnica, da logor bude čist, da sve bude na svom mjestu. Do dolaska komisije svaki čarkar ima pravoda ubije svakog zatočenika za koga misli da ne radi dovoljno brzo, ili da ne radi kako treba!"

Tada je u logoru bilo oko 1.500 zatočenika, koji su radili danonoćno.

Ustaše su bile totalno pijane. Ljubo Miloš i neki Modrić jahali su na konjima, obilazili radove i ko im se nijesviđao, na mestu bi ga ubijali. Tako je Modrić, ustaški zastavnik i nadzornik lančare u logoru, bez ikakvograzloga pucao u jednog zatočenika i ranio ga u nogu. Logoraši su pokušali da ranjenog druga kriomice donesudo ambulante, ali kada su bili na kraju tunela gde se utovara crep, naišao je Ljubo Miloš i pred svima zaklaoranjenog logoraša. Odmah posle toga, Miloš je bez ikakvog razloga tukao štapom tri Srbina i potom ih zaklao.

Tri dana pre dolaska Komisije logoraši su dobijali hranu kakvu nikad do tada ni posle nisu imali: ujutro, u podne i uveče imali su graha i pure sa svinjetinom, gusto kuvanih i sa više mesa nego priloga, a mogao seuzimati i dodatak dva do tri puta. Pre toga hrana je bila očajna. Na sto litara vode, koja je uzimana iz lokve ukojoj su se svi kupali, stavljali bi jedan kilogram kukuruznog brašna, i to je bio doručak. Za ručak, umestokukuruznog brašna, stavljano je 1 do 2 kilograma graha. Tako i za večeru. Hleb uopšte nisu dobijali oko četiri

meseca.

Posledica ovakve ishrane bila je opšta bolest - proliv, a ljudi su do te mere oslabili da ni ono malo zrno graha,što bi koga zapalo, nisu mogli variti. Glad je bila tolika da su pojedini zatočenici iz izmeta kupili i jeli zrnagraha.

U ta tri dana izrađene su barake za trpezariju, za kuhinju, za bolnicu. Stigla je gotova građa za barake, koje jesamo trebalo sklopiti.

Radilo se danonoćno, ustašama se žurilo da dovedu međunarodnu komisiju i na taj način pokušaju sprečitiistinu koja je prodrla u javnost da je reč o logoru smrti, hteli su da sakriju strašnu istinu.

Logor je prvih dana februara 1942. preuređen tako da zaista nije ličio na sebe. Logoraši su dobili trake oko rukesa brojevima. "Srbi plave, Jevreji žute" - kaže Stevo Simić, zemljoradnik iz Pepeljinja kod Petrinje. "Ustaše sunam najstrože naredile da na pitanja članova komisije možemo da odgovaramo samo rečima: 'Ja sam broj 235'(to je bio moj broj). A ukoliko bi komisija dalje pripitivala, moralo se reći: 'Za sve podatke izvolite se obratiti uglavnu kancelariju'".

Šta su videli članovi komisije, u kojoj su se nalazili predstavnici Nemaca, Italijana, Mađara, ustaša, Crvenogkrsta i dva katolička sveštenika, i kakve su njihove konstatacije, zasad se još ne zna. Samo se zna da su ustaše utoj 1942. godini pobile najviše nevinog naroda.



Neko mora da preživi!


U dve pobune ubijeno više od hiljadu zatočenika logora. Istina o zlodelima važnija od života!

Logor u JasenovcuBILO je i pojedinačnog i organizovanog otpora logoraša. U Jasenovcu i Staroj Gradiški u muškom i ženskomlogoru, za sve vreme postojanja logora, na određeni način organizovano se delovalo. Stvarane su i ekonomskezajednice koje su ublažavale teške uslove života, pošto je bilo dosta logoraša koji nisu dobijali pakete.

Nacionalni sastav ljudi i žena bio je raznolik, pa mnogi nisu ni shvatali zašto su u logoru. Uvek su se nadali daće kao nevini uskoro biti pušteni.

Ipak, poznata su dva organizovana otpora logoraša u Koncentracionom logoru Jasenovac: prvi u 10 časova i 15minuta 22. aprila 1945. u delu logora zvanom „Ciglana“, i drugi, nešto kasnije, oko 20 časova istog dana uKožari usred Jasenovca. Logoraši Jasenovca su osetili da im preti sigurna smrt, pa su odlučili da provale izzgrade u kojoj su bili zatvoreni i goloruki povedu borbu na život i smrt. Pod vođstvom Ante Bakotića, ČedomilaHubera, Dragutina Škrgatića, Pavla Kulaša, Jove Živkovića, Mile Ristića i još nekolicine, njih oko 600 je izzida i vrata istrglo po neki predmet i na zvižduk Milutina Mirića, uz poklič „Drugovi, napred“, krenuli su na juriš.

Oko 470 logoraša od 1.075 koliko ih je tada ukupno bilo, nije učestvovalo u pobuni-ustanku, jer su već biliklonuli duhom, mnogi su već bili bolesni, stari i nemoćni, da se goloruki uhvate u koštac s naoružanimustašama. Oni koje hrabrost nije napustila, iako fizički slabi i iznureni, u želji za slobodom i životom prikupilisu i poslednji atom snage i napali ustaške stražare. Nekolicinu su zadavili šakama i oduzeli im oružje. Ostali

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/14n/feljton-jasenovac.jpg



logoraši su železnim predmetima, ciglama i letvama nasrnuli na ostale ustaše u trku prema 150 metaraudaljenim istočnim logorskim vratima.

PARTIZANI SVE BLIŽE ODJECI narodnooslobodilačke borbe dopirali su i u logore, što se saznavalo narazne načine: porukama u paketima, iz postupaka i izjava ustaša i njihove štampe, u koju su zamotavani artikliiz paketa, iz izjava novodošlih logoraša, iz skrivenog radio-aparata u Staroj Gradiški, iz poruka Odbora zalogore u Zagrebu, kao i sa okolnog terena.

Međutim, taj put su ustaše držale pod unakrsnom vatrom mitraljeza, pa su pokosili veliki broj zatočenika. Ipak, bili su iznenađeni, nisu očekivali napad golorukih i izmučenih logoraša i u panici zaboravili su da zatvorelogorska vrata. Logoraš Mile Ristić udario je nožem ustaškog mitraljesca, oduzeo mu oružje, a zatim otvoriovatru po ustašama. Tako je štitio odstupanje svojih drugova. Kroz vrata je u toj borbi protrčalo stotinak logoraša, od kojih je preživelo 117, dok je na tom putu i oko logora, kao i u reci Savi, našlo smrt njih 488. Oko470 onih koji su ostali u logorskom krugu ustaše su pobile, izuzev nekolicine koji su se sakrili u bunar i tu petdana čekali i dočekali pripadnike Jugoslovenske armije.

I 167 zatočenika iz jasenovačkog logora Kožara samo nekoliko časova kasnije, poveli su borbu na život i smrt.Predvođeni Stankom Gaćešom i Zahidom Bukurevićem, iz logora je prodrlo njih oko 150, ali su ih tek čekaleteškoće. Trebalo je proći jasenovačkim ulicama i probiti se preko nasipa, ceste i železničke pruge, koje su

obezbeđivane mnogim bunkerima i iz kojih su mitraljezi sejali smrt. Iako se priličan broj zatočenika probio izalogorskog zida i našao na slobodi, ubrzo su bili opkoljeni i stavljeni pod snažnu vatru iz koje se spasilo samo 11zatočenika.

To je bio svojevrstan podvig jasenovačkih logoraša. U očajničkoj borbi većina je izgubila život, a samo 128 jeimalo sreće da ostanu živi. Tako je osnovna parola pobune „Netko mora ostati i generacijama preneti poruku iistinu o Jasenovcu, ratu i zločinima“ bila ostvarena.

I u logoru Stara Gradiška je tokom leta 1944. pripremano samooslobođenje kao i u Jasenovcu. Vezu između dvalogora održavao je Jusuf Sabljaković, član Logorskog partijskog komiteta. Dogovorio se sa inž. EmerikomBlumom da ga premesti na rad kod sebe, kako bi mogao brodićem kojim je prevožena roba iz jednog logora u

drugi ići u Jasenovac. Sabljaković je izvršio taj zadatak i veza je redovno funkcionisala, sve do provaleorganizacije u Jasenovcu avgusta 1944. i javnog vešanja grupe 21. septembra 1944. Drago Pocem je u ustaškoj primopredajnoj stanici, koju je popravljao, saznao da iz Jasenovca u Staru Gradišku stiže ustaški agent Cividiniradi proširenja istrage nad Blumom i Sabljakovićem, koji su obavešteni da beže. Prilikom bekstva brodićemSabljaković je ubijen, dok se Blum spasio.

I Ivica Sabljak, organizacioni sekretar Logorskog komiteta u Staroj Gradiški, pokušao je više puta da prekoveze sa Bosanskom Gradiškom dobije odgovor da li se može računati na pomoć partizanskih jedinica. Međutim,odgovora nije bilo, pa je određen dan i sat početka akcije samooslobođenja. Ali, tog jutra je u logor došlo oko200 ustaša u punoj ratnoj opremi, oko 12 sati još 500. Ilegalni komitet je u prvi mah pomislio da je akcijaizdana, pa je odmah održao sastanak i odlučio da se, ipak, ne odustaje od plana. Prema komandi domobranskog

I zbornog područja iz Banjaluke 18. septembra 1944, bilo je jasno da su ustaše došle radi borbe protiv NOV.

U logoru Stara Gradiška krajem 1943. se rasplamsala nada logoraša za oslobođenje. U noći između 31.decembra 1943. i 1. januara 1944. Posavski NOP odred izvršio je fingirani napad na Staru Gradišku u okviruakcije slavonskih jedinica da se spreči prodor neprijateljskih snaga, koje su išle u pomoć opsednutoj Banjaluci.Iako je u logoru postojala ilegalna organizacija spremna da iznutra izvrši prodor, ukoliko bi imala prihvat i pomoć spolja, ništa se nije dogodilo. Za napad su saznali kad se začula pucnjava blizu logora, i kad su ustaše pred nastambe postavile mitraljeze.

Beg iz ustaškog pakla




Malo je logoraša koji su uspeli da se spasu bežanjem. Masovni transporti stizali u logore sa svih strana

Logoraši u Jasenovcu

POBEĆI iz jasenovačke fabrike smrti bila je hrabrost, a sam pokušaj se kažnjavao najgroznijim umorstvom.Ipak, pojedinci i manje grupe uspevali su ponekad u tome.

U prvoj polovini 1943. obavljani su obimni poljoprivredni radovi na oranicama sela Mlake, Gradine,Draksenića, sve do Bosanske Dubice. Tada je bilo uspešnih pojedinačnih bekstava kao i jedne grupe od 16logoraša. Zabeleženo je i lukavo bekstvo trojice iz samog logora, koji su imali dobar uvid u rad ustaškogzapovedništva.

Sa poljoprivrednih radova pobegle su i tri žene, od kojih su dve bile sa tog područja. Dve iz te grupe nisu uspeleda pobegnu, i doživele su najstrašnije muke. Ustaše su u znak odmazde ubile pet žena u polju na radu, i tamo ihostavile.

Neki od njih su u svojim sećanjima opisali i svoje bekstvo iz logora ili su to opisali drugi preživeli logoraši.

Ado Kabiljo je zapisao: „... Iz logora sam pobjegao u jesen 1944. godine. Bio sam na radu u Jablancu i jednogdana smo nas trojica zatočenika prevozili ustaše u Orahovo. Na povratku, po iskrcavanju ustaša, sa nama jeostao samo jedan kojeg smo bacili u Savu. Mi smo se preko Save prebacili na planinu Prosaru, u Bosnu i za dvasata bili kod partizana na Kozari...“

SAVET DOKTORA PERIĆA BEŽITE, makar ja bio jedan od stotine koje će streljati nakon vašeg bekstva.Vidite da odavde niko živ neće izaći! - rekao je dr Leon Perić, pedijatar iz Sarajeva. Pobegli su Salamon Katan,Moric Roman, Vajler Lev, Stjepan Sekulić Jucko, Emerik Blum i još neki.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/15n/feljton-logorasi.jpg



U svojim sećanjima Ljuban Marjanović kaže: „... Koncem oktobra 1942. godine pobjegao sam iz logorazajedno sa Balaban Dušanom i Gojkom. U noći, u 19 sati vladalo je veliko nevreme - velika kiša, i mi smo se provukli između dve straže i odvezali čamac pod samim bunkerom na Savi. Čamcom smo prešli nizvodno nadrugu obalu u Bosnu...“

A kako je pobegao Stjepan Sekulić Jucko? Ustaški sud u Slavonskom Brodu osudio ga je na tri godine logora uJasenovcu 7.3.1942. godine. U logoru se našao u grupi koja nije bila određena za likvidaciju, jer se tadaočekivala Međunarodna komisija Crvenog krsta, i trebalo je da oni vide da u logoru ima živih logoraša, da se ne

ubija.

Čim je čuo da oni koji su osuđeni na tri godine odmah budu likvidirani, Sekulić je počeo da razmišlja kako pobeći. Odlučio je da to učini 10.4.1942. na godišnjicu proglašenja Nezavisne Države Hrvatske, koju su ustašeu Jasenovcu na veliko slavile. Vreme je bilo veoma kišovito, a ustaše pijane. Za beg je iskoristio jednu daskukoju je prebacio preko bodljikave žice, te se tako našao izvan logora. Nekako se dovukao blizu železničkestanice Jasenovac, ukrcao se u vagon sa ugljem u pravcu Novske i u blizini Slavonskog Broda iskočio...(Poginuo je u partizanima 13.3.1944, a za narodnog heroja Jugoslavije je proglašen 7.8.1945).

Svedočanstvo Sime Vidovića: „... Moj dobar drug Miloš Barević vozio je drva izvan logora za logorsku pekaru pod pratnjom jednog ustaše. Ja, Miloš Barević i Vujo Vorkapić išli smo po drva 19.3.1943. godine. Ubili smo

ustašu pratioca kod Struga i pobegli sa puškom i 9 metaka. Sutradan našli smo partizane u selu Gornje Kričke ito je za nas bio spas...“

A Slavko Karas je zapisao: „... Radio sam juna 1942. godine u Gradini kao stolar. Merio grede za mostove i tusam isplanirao da svog stražara ustašu ubijem. To sam učinio i sa puškom pobegao u Bosnu i priključio se partizanima...“

Mara Čakarić Adamović u svom svedočanstvu je zapisala: „... U Mlaci smo nakon dolaska strpani u napuštenekuće. Ujutro je došao jedan ustaša i rekao da se svi okupimo, da će biti održan nekakav govor. To mi je bilosumnjivo i ja sam se sa drugaricom Anom Juzbašić Mrazovac udaljila kroz voćnjak u nameri da pobegnemo.Prepuzale smo livadu do jedne šume, ali su u šumi logoraši sekli drva, a ustaše su ih obezbeđivale. Zavukle smo

se u jedan gusti žbun. Oko 18 časova ustaše su odvele logoraše, a mi smo krenule kroz šumu do reke Save. Tu je bila kućica, i jedna žena nas je prevezla čamcem na drugu - bosansku stranu...

O bekstvu sarajevskog Jevrejina Mente Eskinazija, ispričao je Leon Koen: „... Prvih dana zatočenja on je uspeoneopaženo da se provuče ispod gusto postavljenih bodljikavih žica i dokopa slobode, a da ustaše uopšte nisu primetile njegov nestanak...“

Na slične načine su uspeli pobeći Mihajlo Babić, Mirko Untreberger, Živković Vlajko, Lukić Niko, BarudžijaDušan, Jankov Lazar, Bogdan Jovanović i vrlo mali broj drugih, koji nisu ostavili svoja svedočanstva. Mora sekonstatovati da je bio veoma mali broj srećnika, koji su pobegli iz logora Jasenovac.

* Sa cele teritorije ustaške NDH na stotine raznih transporta stizalo je u logore Jadovno, Jasenovac, Gradiška,Đakovo i dr.

Tokom 1942. godine transporti su u Koncentracioni logor Jasenovac dolazili železnicom, kamionima,zaprežnim kolima, čak i pešice. Najčešće ih nisu ni uvodili u logor, već pravo na neko od stratišta: Gradinu,Uštice ili krečane kod Bosanske Dubice. Brojke su stravične: 8.000 Srba iz Slavonije, 7.000 sa Kozare, preko6.000 iz Srema... Te godine Jevreji su masovno ubijani već u transportima, a pobijeni su i svi u Jasenovcu, od20.000 do 30.000 pa i više, koliko ih je (prema tadašnjoj proceni) živelo na teritoriji NDH.

Intenzitet masovnih transporta je u 1943. godini opao, da bi u drugoj polovini 1944. i do aprila 1945. opet bio pojačan. Tada su transporti stizali iz zatvora i logora koje su ustaše morale napuštati pred jedinicama NOVJ,



kao na primer, iz Sremske Mitrovice i Stare Gradiške. Otuda su stigle grupe od 50, 99, 250, 600, iz Zagreba 250i 300, iz sela Živaje, Crkvenog Boka i Drenovog Boka oko 3.000 ljudi, žena i dece, koje su ustaše uskoro pobileu Jablancu, a više takvih transporta - kolona, pobili su u Uskocima. Jedan veliki transport od 15.000 radnika iseljaka, ustaše su smestile u „Glavnom skladištu“ i na livadama oko njega, a zatim ih postepeno likvidirale naGraniku i Gradini.

Masakr na obali Save


Po nalogu upravnice ženskog logora, ubijeno oko 70 Jevrejki iz Splita. Završetak poljskih radova značio početak likvidacija

Leševi plivaju Savom

MALI je broj logoraša uspeo na neki od načina da izvuče živu glavu iz Koncentracionog logora Jasenovac, avećina njih ostavili su svoja svedočanstva.

Selim Resulović piše: „U logoru III C bio je otac sa sinom od osam godina. Dijete je bilo gluhonijemo.Zapovjednik logora Jere Maričić strijeljao je jednog zatočenika. Gluhonijemo dijete je istrčalo iz stroja igestikulirajući počelo da protestuje.

Maričić je bio zbunjen. Revolver, koji mu je još bio u ruci, držao je kao da ne zna šta bi sa njim. Dijete jeneartikulisanim glasovima i dalje protestiralo pokazujući na ubijenog. Konačno, Maričić se okrenuo i žustrimkorakom, što mu nije bilo svojstveno, napustio prostor logora III C“.

Štefica Belak Pavičić je zapisala strašnu priču: „Negdje u martu 1944. godine došao je u ženski logor Jasenovac jedan transport žena Jevrejki iz Splita. Bilo ih je nešto oko 70, računajući i nešto djece. Ustašica Cigić Nevenkami je naredila da ih popišem, da u karticu unesem njihove generalije.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/16n/feljton-Jasenovac.jpg



Smještene su u drugu baraku, koja se u to vrijeme ispraznila, jer je veći broj žena poslat u selo Mlaku, 12kilometara od Jasenovca na poljske radove, a jedan dio je u toku zime 1943/1944. likvidiran. Likvidacije uJasenovcu bile su česte, naročito u kasnu jesen i zimu, kada su prestajali poljski radovi. Tako su jedne ženenestajale, a druge dolazile.

PRED SOPSTVENIM GROBOM Sećanje Balda Bodulića: „Poslije jednog bombardiranja željezničke staniceu Jasenovcu od strane partizanskih aviona, određen sam sa grupom od 20 logoraša na raščišćavanje ruševina naželjezničkoj stanici. Jedan od logoraša pokušao je pobjeći. Deset iz naše grupe određeno je da se strijelja na licu

mjesta. Preko puta stanice, prema logoru natjerali su nas da iskopamo vlastiti grob. Kad smo bili postrojeni zastrijeljanje i u času kada su davane komande ustašama, mi smo spontano napustili stroj i našli se u zagrljaju, u‘buketu protesta i zajedništva’. To je zbunilo ustaše i bili smo vraćeni u logor“.

U tom transportu Jevrejki uglavnom su bile starije žene, od četrdeset godina naviše. Bilo je i nešto mlađih sadjecom i nekoliko djevojaka. Djecu su oduzeli uvjeravajući majke da će ih poslati u neko sabiralište uSlavoniju, gdje će biti raspoređena po porodicama. One nisu mogle znati, kao mi stare logorašice, da će djeca biti likvidirana.

Nenaviknute na teške uslove života u Jasenovcu i glad, a već u godinama, počele su se razboljevati. Nije prošloni mjesec dana, a u toj baraci je zavladala dizenterija. Žene su padale jedna za drugom. Nismo znale što da

radimo. Odgovarajuće hrane i lijekova nismo imali. U baraci se osjećao smrad. Pitke vode nije bilo. Dr Bošković, logorski ljekar, koji je povremeno dolazio u logor u pratnji ustaša, bio je bespomoćan. Cjepiva nije bilo. Bojali smo se da se zaraza ne proširi, što bi imalo velikih posljedica, jer bi ustaše sve bolesnike likvidirali.

Tada nam je drug Bošković rekao da pokušamo liječiti bolesnike narodnim čajevima, i da pronađemo u logoružene travarice. Pronašle smo dvije seljanke, koje su i inače kupile ljekovite trave sa polja. Nešto su nalazile ulogoru, a nešto su donosile sa polja, jer su počeli poljski radovi. One su te trave miješale, kuhale čajeve i davale bolesnicama...

Onda se desilo ono što nas je potreslo. Bio je kraj maja 1944. Ustašica Cigić Nevenka, zapovjednica ženskoglogora, naredila mi je da sve žene Jevrejke iz barake II popišem i da joj predam spisak, jer će te žene biti poslate

u logor u Staroj Gradiški. Zatim je naredila da ponesu sa sobom svoje stvari. Došao je jedan ustaša, prozvao ih po spisku i održao im govor da idu u logor u Staroj Gradiški, gdje će raditi u radionicama krojenja, šivanja, pletenja, što je mnogo lakši posao nego u Jasenovcu. Ako neka od mlađih žena želi da ostane i da radi u poljutežačke radove neka izađe iz nastupa. Stajala sam pored nastupa i rekla jednoj mlađoj djevojci (zvala se ŠteficaMaestro) neka izađe, ali nije htjela, jer joj se u nastupu nalazila majka. Nisam joj mogla, a ni smjela reći šta ihčeka. One nisu poznavale varke ustaša, i preživjele tolike likvidacije kao mi stare logorašice.

Mada smo znale da ćemo jednom sve doći na red i da nitko živ, osim rijetkih, neće izaći, ipak svaki novi danživota bio nam je drag... Nijedna nije izašla iz nastupa. Odveli su ih do rijeke Save u blizini našeg logora.Ustašica Cigićka odabrala je nekoliko žena da im pomognu da iznesu svoje zavežljaje. Na obali Save nizvodnostajao je veliki brod i jedna grupa ustaša u crnim uniformama. Ustaše su ih nazivali ’logorski sat’ (satnija), a mi

logoraši koljačima.

Ustaše su se ponašali prijazno - taj ološ ljudskog roda, te zvijeri i krvopije, ti strašni ljudi, za koje čovječiji životnije značio ništa, te ubice, koji su uništavali sopstveni narod, koljači bez mozga, srca i bez imalo ljudskog usebi. Brod je krenuo niz Savu odnoseći svoje žrtve u smrt. Sutradan smo saznali da je čitav transport likvidiran ida su leševe pobacali u Savu. Tako je nestao jedan transport žena...“

Zapis Nedeljka Ilića: „Negdje u drugoj polovici maja 1942. godine dotjeraše ustaše grupu od 28 ljudi iz Like iodmah ih čarkari počeše klati ispred upravne zgrade. Ali jedan mladić, mogao je imati oko 25 godina, krupan,visok, samo se razmahnuo, udari šepavog zastavnika, mislim da je to bio Alaga, koji tada nije klao, nego je posmatrao sa ostalima. Ličanin ga je udario nogom u prepone i ovaj je odmah pao. Ustaše su se odmah sručile



na Ličanina i udarale ga noževima. On onako jak, iako izranjavan, njih je redom udarao i nogama i rukama svedok nije dobio smrtonosan udarac nožem u glavu...“.

Šakići krvavih ruku


Upravnik logora Dinko Šakić isticao se po svireposti. Dinkov otac Mate osuđen i streljan 1945. godine

DINKO Šakić je rođen 8. 11. 1921. u Studenicama, kraj Imotskog u Hercegovini. Proglašenje NDH 10. aprila1941. zatekla je njega i njegovog oca Matu, okorelog ustašu, u Bosanskom Brodu. Mato je odmah imenovan za predsednika opštine Bosanski Brod. Na toj dužnosti istakao se genocidnim zločinima, silom je terao Srbe da pređu u katoličanstvo, i to na hiljade, jer su okolna sela uglavnom bila srpska. Ko nije hteo, transportovan je ukoncentracione logore Gospić i Jasenovac.

Posebno je odgovoran za masakr Srba avgusta 1941. na drvenom mostu, koji su za svoje potrebe podigli Nemci(železni je bio srušen). Tom prilikom je u logor sprovođeno oko 250 Srba, od kojih je većina pred mostom, namostu i u Savi pobijena. One koji su skakali u Savu sa mosta i tako se pokušavali spasiti, gađali su iz svih vrstaoružja i retko koji se uspeo spasiti. Zbog svih tih zločina Državna komisija za ratne zločine okupatora i njihovih

pomagača, proglasila ga je za ratnog zločinca, koji je uhvaćen 1945. i osuđen na smrt streljanjem (kazna jeizvršena).

Sin Dinko, već krajem 1941, kao član ustaške mladeži se u ustaškoj odori šepurio sa kamom i pištoljem naopasaču, ulicama Bosanskog i Slavonskog Broda. Februara 1942. iako sa nezavršenom osnovnom školom (u 13godini prekinuo školovanje) postao je ustaški zastavnik (oficir - prvi čin) u ustaškom odbrambenom zdrugu(puku) u Jasenovcu. Krajem 1942. postavljen je za šefa opšteg odseka - šef kancelarije Koncentracionog logoraJasenovac. Polovinom 1943. unapređen je u ustaškog poručnika i postao „časnik“ u komandi logora Jasenovac.

Ova grupa „časnika“ (oficira) su bili izvršioci svih zločina u logoru. Sve koljač do koljača: Mima Pavičević,Modrić, Matković, Naletić, Šarić, Đerek, Salić, Mihaljević Mateja Josip, Brzica Petar. Šakić je prednjačio

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/17n/feljton-sakic.jpg



svojim zločinima i nagrađen unapređenjem u viši čin - ustaški naTporučnik. Postavljen je aprila 1944. zakomandanta - upravnika ili zapovjednika Koncentracionog logora Jasenovac. Na toj dužnosti ostao je do 1.decembra 1944. U međuvremenu se oženio ustašicom iz Koncentracionog logora Stara Gradiška Nadom TanićLuburić. I ona je proglašena za ratnog zločinca i spada u grupu ustašica koje su činile nečuvene zločine, posebno nad ženama i decom u logoru Stara Gradiška.

Od tada je i Dinko postao ljubimac Maksa Luburića, te ga je premestio kod sebe u Zagreb, u Komandu ustaškeodbrane u čijoj nadležnosti je bio i Koncentracioni logor Jasenovac. U Jasenovac se vratio aprila 1945. da sa

ostalim „časnicima“ unište tragove svojih zločina. Početkom maja 1945. beži iz Zagreba u Austriju, kao čuvar Ante Pavelića, zatim „pacovskim kanalom“ u organizaciji sveštenika Krunoslava Draganovića u Đenovu -Italija, a odatle u Argentinu. Svakako ne pod svojim imenom i prezimenom, već kao Ljubomir Bilanović.

Kad je Maks Luburić ubijen u Španiji 20. 4. 1969. isto tako kako je ubijao u logoru Jasenovac, šipkom i nožem,Dinko Šakić je doleteo sa američkim pasošem u Španiju da preuzme štampariju i vođstvo ustaša u emigraciji.Učestvuje u otmici aviona švedske kompanije 15. 9. 1972. u cilju spasavanja ustaše Mire Barišića, ubice-atentatora jugoslovenskog ambasadora u Paragvaju Momčila Vučekovića, ali su tom prilikom greškom ubiliurugvajskog ambasadora Karlosa Abdalu. Barišić je ubio 15. 4. 1971. uz pomoć ustaše Anđelka Brajkovića i jugoslovenskog ambasadora Vladimira Rolovića.

Dinko Šakić je procenio da se obnavlja Nezavisna Država Hrvatska, pa je delimično 1990. u Blajburgu otkriosvoj identitet, a u potpunosti 1995, kad je u Argentini dao intervju jednoj lokalnoj TV - Kanal 13 i argentinskommagazinu.

Na to je reagovala tadašnja vlada Savezne Republike Jugoslavije i od argentinskih vlasti tražila njegovoizručenje. Međutim, odmah su reagovale vlasti Republike Hrvatske i zatražile njegovo izručenje, navodeći da seradi o državljaninu Hrvatske. Argentinske vlasti su udovoljile zahtevu Hrvatske i Dinka Šakića izručile 18.aprila 1998. Prva saslušanja Dinka Šakića otpočela su 19. juna 1998, a sudski proces pred sedmočlanim većemŽupanijskog suda u Zagrebu, počeo je početkom juna 1999. Odbranu je Dinko Šakić završio krajem juna 1999,nakon čega je izrečena presuda da je kriv za RATNE ZLOČINE, i osuđen na 20 godina robije iako je pohrvatskim zakonima mogla biti izrečena i kazna od 40 godina.

No, to i nije bilo nikakvo iznenađenje, jer je veće Županijskog suda u Zagrebu izbeglo da ga osudi za genocid,kao da nije reč o Koncentracionom logoru Jasenovac, već o radnom logoru.

Izdržavajući kaznu u zatvoru Lepoglava, Šakić je umro 15. 7. 2008. godine i sahranjen na Mirogoju u Zagrebu,uz prigodan ustaški govor i crkveno opelo. U Zagrebu je ostala njegova supruga Esperansa Tanić de BilanovićŠakić ili Nada Tanić - Luburić, kako se zvala u Konclogoru Stara Gradiška. Županijski sud u Zagrebu je odbiooptužnicu protiv nje za počinjene zločine sa obrazloženjem „nema dokaza“.

Ustašku Upravu ženskog dela koncentracionog logora Stara Gradiška, sačinjavale su ustašice: logornica MajaBudžon iz Bakra i „dužnosnice“: Milka Pribanić iz Zagreba, Božena Obradović sa Korduna i Nada Tanić -

Luburić iz Livna.

Po zapisu Berger Egona: „... Pljačkale su i oduzimale sve od zatočenica. Tukle su, kažnjavale, bacale u samice isame ubijale za sitnicu“.

A u sećanjima logorašice-deteta Ljiljane Ivanišević piše da je ustašica Nada Tanić-Luburić kaznila grupulogorašica sa „dva dana bez vode“ zato što su spasile iz poljskog klozeta Jevrejku Levi-Bendli, koja je u ta dvadana i umrla.



Ustaška fabrika smrti


Vrhovni štab NOV još 1942. tražio napad na logor. Veljko Kovačević: Logor je bio tako utvrđen da bi svakinapad bio koban

Borci Ličke partizanske brigade

PREMA procenama komandanata i komesara NOP odreda i jedinica NOVJ sa područja Slavonije i Potkozarja

1941. i 1942. godine oslobođenje logoraša iz Jasenovca nije se moglo preduzeti, jer su se na tom područjunalazile preslabe partizanske snage za tako veliku akciju. Zato se samo pratilo šta se tamo događa, a pojedinci,uglavnom komunisti, simpatizeri NOP-a i njihove porodice, spasavani su zamenom za zarobljene.

Za Koncentracioni logor Jasenovac interesovao se i Vrhovni štab NOV i POJ, koji je 31. marta 1942. naredio:

„Ispitajte mogućnost eventualnog napada na koncentracioni logor u Jasenovcu, gdje je bilo oko 10.000 našihzatvorenika, a sada je ostalo svega oko 1.500 živih drugova. Sve ostalo su poubijali ustaški banditi. Taj napadtrebalo bi organizovati zajedno sa štabom iz Hrvatske, ali tako da sigurno uspije.“

Tada su se u širem rejonu Jasenovca, sa bosanske strane, nalazile tri NOP odreda, uglavnom na Kozari, a na

slavonskoj strani jedan NOP odred, ukupno oko 3.500 slabo naoružanih partizana sa 300 ranjenika. Tek 21.maja 1942. formirana je Prva krajiška brigada, a u Slavoniji 11. oktobra 1942. Prva slavonska brigada, da bi 11.maja 1943. u širem rejonu zapadne Bosne bio formiran Drugi bosanski korpus, a 17. maja 1943. u Slavoniji Prvislavonski korpus, koji su bili slabiji od jedne nemačke divizije.

JUNAČKA KOZARA BORCI Kozaračkog odreda su se krvavo borili da ne dozvole neprijatelju da uđe unjihova sela i odvodi nove taoce u Jasenovac. Tako je bilo sve do juna 1942. kada je na ovu planinu krenulavelika neprijateljska ofanziva. Kozarački partizani su tada prihvatili bitku protiv 15 puta jačeg neprijatelja.Bitku koja je neprekidno trajala 25 dana i noći i koja ih je odvela u legendu.

http://www.novosti.rs/upload/images/2013/01/18n/feljton-licani.jpg



S druge strane Koncentracioni logor Jasenovac bio je dobro utvrđen i branjen, a po položaju predstavljao jenepremostivu prepreku za tadašnje partizanske snage. Reč je o spletu reka Save, Velike i Male Struge, Trebeža,Lonje, Ilove i Une, usred močvarnog Mokrog polja i ravnice okružene sistemom neprijateljskih uporišta: Novska, Kutina, Banova Jaruga, Nova Gradiška, Pakrac, Okučani, Bosanska Gradiška, Goilo, Bosanska Dubicai čitavim sistemom žandarmerijskih stanica, s mogućnošću brze intervencije jakih neprijateljskih snaga izZagreba, Siska, Slavonskog Broda, Banjaluke.

Uz to logor Jasenovac se nalazio pored dobro čuvane železničke pruge i puta Zagreb - Beograd, na čijoj su

relaciji od Broda do Zagreba stalno dežurala dva oklopna voza i dva nemačka bataljona. Dakle, tu su stalno bileangažovane respektivne snage jače od dve divizije, a 1944. godine i još znatnije snage nemačkog 64. rezervnogarmijskog korpusa, zatim, 21. i 5. SS armijskog korpusa i snage domobranskog 2. korpusa (zbora). Sam logor Jasenovac uvek je branilo najmanje 1.500 članova Ustaškog obrambenog zdruga, kao i ustaše 18. ustaške bojne,a duž Save stalno su patrolirali domobranski i mađarski patrolni čamci.

I sami logoraši su znali da je oslobođenje logora teško izvodljivo. Ipak, nadali su se da će i taj dan doći. Zato suorganizovali rukovodstvo za samooslobođenje, formirali udarne trojke i - čekali.

- Napad na Jasenovac je bio apsolutno neizvodljiv - kaže Veljko Kovačević, jedan od komandanata Prvogslavonskog korpusa, i dodaje: - Oni koji nas danas napadaju zašto nismo likvidirali tu ustašku fabriku smrti i

oslobodili logoraše, mogli bi nas po istom rezonu optuživati zašto nismo odmah napali Zagreb i Sisak, ili zbogčega nismo oslobodili taoce na Banjici i Sajmištu u Beogradu. Jasenovački logor nije bio obična poljana,ograđena žicom i branjena sa nekoliko pušaka i mitraljeza. Bio je to neprobojan obruč. Logor je imao takav položaj, tako je bio utvrđen i branjen da je za naše snage predstavljao nepremostivu prepreku. Čak i da su usloviza napad bili povoljniji - šta bi on značio za hiljade izmučenih ljudi, kako bi oni u njemu prošli? Bili bi izloženi pogibiji.

Veljko Kovačević je istakao da ne zna ni za jedan slučaj da je u Drugom svetskom ratu napadnut neki fašističkilogor. Nije to učinila ni Crvena armija, ni zapadni saveznici.

- Svakome od nas ležao je na srcu napad na Jasenovac. Želio je to svaki starješina, svaki borac. Uprkos

najboljim namjerama, uprkos moralnoj obavezi, mi to nismo mogli učiniti. Ne samo za logoraše, već i za naše jedinice - napad na Jasenovac bio bi koban. Bilo bi to - samouništenje. Koji bi komesar i komandant mogao dadonese takvu odluku? Nepromišljeni napad na Jasenovac i naš poraz teško bi se odrazili kako na moral jedinica,tako i na moral logoraša i naroda. Jedinu korist izvukao bi neprijatelj - završio je V. Kovačević.

- Nama na Kozari dobro je bilo poznato kakva zverstva fašisti čine u Jasenovcu i kovali smo razne planovekako da oslobodimo zatočenike - kaže Obrad Stišović, komandant Kozaračkog NOP odreda. - Prikupljali smo podatke o neprijateljskim snagama, izvodili akcije prema Jasenovcu, u jednoj od njih, na Prosari, uspeli smo daoslobodimo tridesetak talaca koje su ustaše dovele da seku šumu. Dovijali smo se kako da nađemo čamce i dase njima prebacimo na drugu obalu Save. Da bismo se približili Jasenovcu, 22. aprila 1942. napali smo Dubicu.Ali, svi naši planovi morali su da padnu u vodu. Mi jednostavno nismo mogli sa uspehom da u prvim ratnim

godinama izvedemo tako veliku i složenu ratnu operaciju. To bi bila unapred izgubljena bitka. Bio bi to našveliki poraz, udarac od koga bismo se teško oporavili.

Oslobođenje je stiglo tek u završnim borbama za oslobođenje Jugoslavije. Jedinice 25. udarne brigade 28.divizije Druge jugoslovenske armije zauzele su 23. aprila 1945. koncentracioni logor Stara Gradiška, a jedinice4. srpske brigade 21. divizije Prve jugoslovenske armije 2. maja 1945. koncentracioni logor Jasenovac.

Žrtve nisu izbrojane




Više od 60 godina otkad je prestao da postoji Koncentracioni logor Jasenovac, teško je i pomisliti da se ne možesaopštiti koliko je u njemu ubijeno ljudi, žena i dece

Logorašice u Jasenovcu

VIŠE od 60 godina otkad je prestao da postoji Koncentracioni logor Jasenovac, teško je i pomisliti da se nemože saopštiti koliko je u njemu ubijeno ljudi, žena i dece. Isto tako, nije moguće dokumentovati i dosadutvrđeni broj ubijenih identifikovati, već se jedino mogu označiti "N.N." licima, iako se o njima znaju neki podaci. Zbog toga su vršene procene ubijenih - od 50.000 do 1.400.000. Pojedinci u poslednje vreme takođeodokativno procenjuju i kažu da "veruju" i "otprilike" da na Jasenovac, od ukupnog broja žrtava u Drugom

svetskom ratu, otpada 110.000 do 125.000.

Bilo je vrlo malo pokušaja da se problem Koncentracionog logora Jasenovac izuči, tj. da se postavi naučnaosnova istraživanja. Sistem Koncentracionog logora Jasenovac obuhvata područje od 210 kilometarakvadratnih, što nam kazuje da je to stratište bilo jedno od najvećih u ovom delu Evrope, a i danas ne znamokoliko je na tom stratištu ubijeno ljudi. Izostao je izazov brojnih naučnih radnika: arheologa, antropologa,sudskomedicinskih veštaka, pedografa, istoričara i arhivista, da se ozbiljno pozabave ovim problemom.Svakako da je na to imala velikog uticaja politizacija celokupnog problema i u vezi sa tim umešanost iodgovornost tadašnje vlasti na svim nivoima SFRJ, Republike Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Srbije iPokrajine Vojvodine.

Veliku prepreku istorijskoj nauci predstavljaju politički motivi, koji su očigledni u službenim popisima žrtava.Za istoričare koji tragaju za objektivnom istinom izvori prvog reda su pisani dokumenti uz puno korišćenjerezultata ostalih naučnih disciplina uz utvrđivanje broja ubijenih. Ali treba imati u vidu da su ustaške vlasti NDH najveći broj dokumenata o Koncentracionom logoru Jasenovac uništili.

KARTOTEKA U PLAMENU KARTOTEKA logoraša je u dva navrata spaljivana (početkom 1943. i aprila1945). Čak i da kartoteka nije u dva navrata bila uništavana, na osnovu nje bilo bi teško doći do istine, jer suustaše mnogo puta odmah likvidirale grupe pridošlih logoraša, ne uvodeći ih u kartoteku. To se naročito odnosina masovne transporte sa Kozare, iz Slavonije, Srema. Zato ih sada možemo samo označiti "brojem" ili "N.N."licima, ali i mestom odakle su dovedeni u Koncentracioni logor Jasenovac.




U stotinama hiljada pregledanih originalnih dokumenata ustaške NDH o samom logoru piše vrlo malo. Da jeneko "umro", ta dokumenta bi se mogla nabrojati na prste, a da je ubijen, zaklan, itd. ne bi se našao nijedan.

Poznato je takođe da su ustaše uništavale tragove svojih zločina i na drugi način, tj. otkopavanjem ispaljivanjem ubijenih, kuvanjem u kazanima, spaljivanjem živih i mrtvih, bacanjem u Savu i zakopavanjem uskrivenim močvarnim područjima. Nažalost propušteno je niz posleratnih godina kada je bilo vreme zaistraživanje sistema logora i sve do 1961. godine o tom logoru se nije vodilo računa, prepušten je divljoj prirodi.I narednih godina sve skupa nije istraženo više od 20 odsto, posebno na utvrđivanju ubijenih. Navodno su svi

bili zadovoljni što je Zemaljska komisija za ratne zločine Hrvatske ustanovila da je u Koncentracionom logoruJasenovac ubijeno 600.000 logoraša.

Ni arhivske ustanove Hrvatske, Bosne i Hercegovine nisu takoreći ništa uradile na prikupljanju i sređivanjuarhivske građe NDH i samog Koncentracionog logora Jasenovac. Dovoljno je zaviriti u objavljene preglede -knjige: "Arhivski fondovi i zbirke za Hrvatsku i Bosnu i Hercegovinu" pa se uveriti da uopšte nema odrednice oKoncentracionom logoru Jasenovac. No, zahvaljujući bivšem Arhivu OS SFRJ, sada Vojnom arhivu VJ,dokumenta ustaške NDH su bila sređena i mikrofilmovana. Iz pregledanih 312.892 dokumenta NDH mnogo setoga saznalo o logoru Jasenovac i ličnim podacima ubijenih, a posebno iz mikrofilmovanih dokumenataspecijalizovanih arhiva (SUP Zagreb, SUP Hrvatske).

Sem toga, deo arhivske građe ustaške NDH uništavan je preradom kao sirovina za proizvodnju hartije, što jenepobitno dokazano izjavama arhivista u Zagrebu i Sarajevu. O Holokaustu i zločinima genocida za poimenično utvrđivanje ubijenih u Koncentracionom logoru Jasenovac najbolje je sačuvana dokumentacija priDržavnoj, zemaljskim i pokrajinskim komisijama za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača. Ovimdokumentima treba pridružiti i brojne izjave izbeglih ili proteranih iz ustaške NDH koje je prikupljala Komisijaza izbeglice u Srbiji od 1941. do kraja 1944. godine, a pohranjena su u Arhivu Jugoslavije.

Najveći broj izjava i nešto dokumenata prikupila su Udruženja logoraša i Spomen-područje Jasenovac (do 1990god.) u kojima ima dosta identifikovanih poubijanih u logoru. I objavljena dokumentacija u vidu knjiga-zbornika dokumenata i podataka, brojne monografije i sećanja na ratne godine 1941-1945, naučni radovi inapisi u dnevnoj i revijalnoj štampi i u njihovim posebnim prilozima su korisni za saznanja o ubijenim. Svakako

su sve knjige i izvori od koristi ako se koriste sa odgovarajućom dozom opreza i kritičnosti.

Ipak, najviše poimeničnih spiskova sačinile su organizacije saveza udruženja boraca NOR-a, popisujući od selado sela i mesta do mesta, najviše na teritoriji nekadašnje NDH, posebno u Bosni i Hercegovini.

KRAJ

jasenovac-žive srpske rane-feljton večernjih novosti

Documents