Jednoj prolaznici

Ulica je zaglušna vrišala oko mene. Duga, tanka, u crnini, veličanstvo bola, Prošla je neka žena, a ruka joj ohola Pridizaše, njihaše skutove svoje;

Hitra, otmjena, s nogom kao u kakva kipa. A ja se napajah, u grču osobenjaka, Njenim okom, olovnim nebom olujnog znaka, Što zanosnu blagost i smrtonosnu slast sipa.

Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelesti S čijeg pogleda namah novim životom dišem, Zar ću te samo u vječnosti ponovo sresti? 

Drugdje, daleko! Prekasno! Možda nikad više! Jer ne znaš kuda ću, ne znam kuda si nestala, Ti koju sam mogao voljeti, ti što si to znala

Ova pesma je primer za Bodlerov stav prema zenama, koji je jako specifican. Za njega su zene uglavnom demoni, sluze samo da zadovolje muskarca, nisu vredne, a ova pesma pokazuje da I ako imaju neku vrednost, ona je trenutna: Jedna munja? A zatim noc! - Trenutna prelesti. Zamera zenama I to sto veruju u beskraj, sto takodje jasno mozemo iscitati u ovim redovima, jer je Bodler hedonista koji zivi u sadasnjem trenutku, za njega je beskraj nesto sto covek ne moze spoznati I nesto sto dolazi I suvise kasno. Takodje, ucitana je I moc zene da sludi muskarca, pomuti mu pamet u jednom nesvesnom trenutku, a to je ono sto Bodler takodje ne moze da podnese, jer ne moze da se odupre zenskim carima, iako ih smatra trenutnim I nevrednim. I ovde je zena prikazana kao utvara, kao neko bice s one strane, sto se sugerise u prvoj strofi opisom atmosfere kroz koju prolazi I nacinom njenog hoda. Dakle, one nikako nisu dobre.

Epitaf jednoj osuđenoj knjizi 

Dobroćudni, mirni čitaoče, kojem srce trezvenošću bije, baci ovu knjigu, vedra nije, iz nje sjeta i razvrat se toče. 

Ako niši školovat se htio kod Sotone - meštra prepredena - za tebe će ostat nesvaćena il ćeš reći da sam mahnit bio. 

Ako udes snagu ti je dao 

da zaroniš u ponore zala, štij me da bi ljubiti me znao. 

Bolna dušo, dušo radoznala, koja tražiš raj svoj, ti me sudi, poželi me! - il prokleta budi!

,,Cveće zla” je dosta dugo bilo cenzurisano, kako u samoj Francuskoj, tako I u drugim zemljama. Bodler je bio napadan da je beskrupulozan, skandalozan, nemoralan, bez ikakvog smisla za umetnost. Smatralo se da njegove pesme kvare omladinu I da nikako nisu vredne citanja. Ovaj ,,Epitaf” najbolje govori o tome kakvim je citaocima namenjena njegova poezija. On je bio jako specificnih filozofskih uverenja, svestan besmisla, nepravde I okova koje drustvo namece, zamerao je takvom drustvu upravo dosadu (odn.splin), pa je njegova poezija, moze se reci, nastala I da malo ,,animira”. To nije poezija vedrih osecanja, zanosa I lepote. To je poezija strasti, iskusenja, jedne izmucene, razocarane I psihicki rastrojene licnosti. Medjutim, pored svega toga, ona je vredna jer uspeva da predstavi onu drugu, crnu stranu zivota na koju vecina zmuri, I upravo ta neprijatnost koju izaziva kod moralnog I kvazi moralnog drustva je ono sto ukazuje na njen znacaj. Reklo bi se da je Bodler ovakvim svojim pesmama skrenuo paznju na ,,drugu stranu medalje”, jer se u njegovoj poetici jasno moze iscitati da je sve sastavljeno od dve suprotne krajnosti, sve je jedinstvo crnog I belog, dobrog I loseg, samo je on taj koji nikada nije bio na sredini, nego je isao iz krajnosti u krajnost, dok je crnilo preovladavalo.

Splin (LXXXI) 

Kad svod nizak, težak kako poklop tlači Duh izmučen stravom drugih čamotinja, I kad sapet krugom neba, što se mrači, Tužniji od noći dan sivkasti tinja; 

Kad zatvoru vlažnom sliči lice svijeta, U kojemu Nada bojažljivo krili I ko šišmiš slijepo oko ziđa lijeta, O stropove glavom udara i svili; 

Kad mlazovi pljušte jednolika zvuka I rešetku rišu tamnice prostrane, I kad nijemo mnoštvo odvratnih pauka Na dnu mozga mreže raspinjati stane, 

Tad nejednom jeknu zvona poput groma I urlike nebom prospu grozomorno, Ko dusi što blude samotni, bez doma, Pa jecati počnu dugo, tvrdokorno. 

Niz mrtvačkih kola promiče bez glasa Dušom, dok mi Nada shrvana zavija, 

A despotska Strepnja prepuna užasa U ludanju moju crni stijeg zabija.

Ova pesma upravo opisuje ono sto Bodler napada. Ona je objasnjenje njegovog nezadovoljstva svetom I poretkom koji ga okruzuje. Pokazuje da je bio duboko svestan jednolicnosti svakodnevnice, da je istinski osecao I prezivljavao sve ono sto se okrece u krug, bez ikakvih sansi da ce nekada biti bolje. Prve tri strofe koje pocinju sa KAD sugerisu ono sto nastaje od coveka pod takvim zivotnim uslovima koji su u njima opisani. Zvona koja jeknu mogu se uporediti sa finalnim raspadom sistema, konacnim psihickim rastrojstvom, jer je ona Nada koja se pominje I u strofama sa KAD definitivno skrhana strepnjom I strahom, jer individua koja se sama borih protiv ostalih clanova jednog drustva obuzetog splinom, nuzno mora biti pobedjena od strane tog drustva. Takvi ljudi ne mogu da se uklope, zajednica ne moze da ih shvati I oni postaju za zivota taj niz mrtvackih kola, koji zivi tako sto ce, cini se, sto vise ubrzati sopstvenu smrt.

ЕГЗОТИЧНИ МИРИС

Док удишем мирис твојих топлих груди, склопљених очију, у јесење вече, поново ја видим те обале среће једноличног сунца огањ опет руди; 

лењиво острво где природа нуди своје дивље воће и чудно дрвеће; људе чије тело витко се покреће, жене чији поглед искреношћу чуди. 

Вођен твојим дахом у предео жарки видим луку пуну једара и барки још увек сморених морским таласима, 

док са тамаринда зелених се руши мирис што кружећи ноздрве надима и с песмом морнара меша се у души.

Ono u sta je Bodler istinski bio zaljubljen bila je lepota. I to lepota culnog, koja jos jednom pokazuje da je on hedonista koji zivi za radost trenutka. U ovoj pesmi opisana je culna ekstaza, u kojoj pesnik jedino moze videti nesto sto lici na srecu, nesto sto ga I dalje ispunjava I daje mu utisak da nije vise u mracnom svetu. Njegove oci su sklopljene, sto znaci da sanjari, da zamislja da je negde drugde. Citava pesma je njegova vizija idealnog prirodnog pejzaza, sto pokazuje da Bodler jeste bio I zaljubljenik u lepotu prirode, panteista, a ne samo neko ko pise crno I mracno, sa jasnom vizijom coveka kao bica cije se telo nakon smrti raspada da bi pokazalo njegovu konacnost. Ovde on, iako je u pitanju samo trenutak, istinski uziva u necemu sto lici na nadu, sto lici na srecu I zato ova pesma pokazuje koliko je za njega sve bilo ili crno, ili belo, iskreno I u svom gnevu I u svojoj sreci, do krajnosti, bez ikakve sredine.

Buntovnik

Ljut Anđeo sleti s neba kao oro I pesnicom zgrabi bezbožnoga zloću, Vičući: To pravilo upoznaćeš skoro! (Jer Anđeo tvoj sam, čuješ?) Ja to hoću! Znaj moraš da voliš, ne pravi grimase, Svakog, bio bjedan, glup, šepav ili zao, Da možeš pred Krista kad javi svima se, Prostrt tepih koji si dobrotom tkao. To je Ljubav! I dok tvoje srce kuca Nek u slavu Boga tvoj zanos svjetluca; Ta slast istinita stvara trajnu sreću! I Anđeo, kazneć ko što zna da ljubi, Potvrdi prokletstvo uz udarac grubi, Al kažnjenik stalno odgovara: Neću!

Ova pesma jasna je alegorija piscevog stava prema dogmi. On ovde govori o tome kako je ljudima dato da se ponasaju, da ne bi nosili breme prokletstva, sta da cine da opravdaju dug koji imaju prema Hristu. Medjutim, ljudi su odvec razocarani da bi postupali onako kako vera nalaze, a ovaj andjeo nije miroljubiv, već je I on besan, on ne daje mogućnost izbora, postavlja ultimatum pred čoveka, I iako su ono što andjeo propagira dobro I Ljubav, čovek je odavno za Bodlera postao ,,bezbožni zloća”, previše namučen, skrhan i buntovan da bi, što iz inata, što iz razočaranosti odgovorio drugačijim odgovorom od NEĆU.