Don Zerzan

PAGE 7

Don Zerzan

Suvie udesno za rei: Nekoliko napomena o jeziku

I veno pokret

Ritmiko sudaranje koljki i ostriga i riih zvezda

U zelenorujnoj tkanini srenih ostrva

Mislim na jedan starinski putopis

U kojem se pria kako je neki mornar naputen negde u tim morimaDo bezumlja zavoleo jednu uroenicu

I isto tako ludo od nje bio voljen

Pa je s njom o svim stvarima uspevao da razmeni utiske

esto vrlo tanane

Sporazumevajui se jedino milovanjem

Kad tebe vidim nalazim u sebi tog oveka

Koji je vrlo rado zaboravio govor

I smeim se kada mi jedan prijatelj opravdano prebacuje

to nisam pokazao dovoljno nepoverenja prema toj pesnikoj zamisli

koja me proganja

I kae ak za to lano tiransko predoseanje

Da je u stvari nostalgija za zlatnim dobom

()

Varvarstvo civilizacija tu ne moe nita izmeniti

()

Andr Breton, Et mouvement encore, Lair de leau, 1934.(

Pre nekoliko godina, sada pokojni filozof nauke i anarhista, Paul Fejerabend bio je pozvan da potpie peticiju koja je kruila meu poznatim evropskim misliocima. Poruka peticije bila je da je drutvu potreban doprinos filozofa koji se oslanjaju na intelektualna blaga prolosti. U ova mrana vremena, pisalo je u toj peticiji, potrebna nam je filozofija.

Derida, Riker i drugi liberalni autori tog dokumenta bili su okirani Fejerabendovim negativnim odgovorom. On je naglasio da filozofska blaga nisu sluila kao podrka ivotu, ve da su pre izraavala njegovu zamenu. Filozofi su unitavali ono to su otkrivali, na slian nain kao to su drugi nosioci standarda zapadne civilizacije unitavali uroenike kulture.., objasnio je Fejerabend. (1) Pitao se kako je civilizovana racionalnost, koja je redukovala prirodno obilje ivota i slobode i tako obezvredila ljudsko postojanje, postala tako dominantna. Moda je njeno glavno oruje bila simbolika misao, sa svojom ascendencijom u obliku jezika. Moda se taj pogreni zaokret, koji smo napravili kao vrsta, moe locirati kao prelomna taka nae evolucije.

Na pisanje se moe gledati kao na stvaranje nove realnosti, kae Ternes Houks i dodaje da jezik ne doputa ni jedan celovit pogled na stvarnost izvan njega samog. Na kraju, on tako konstituie sopstvenu stvarnost. (2) Beskrajna raznolikost stvarnosti zarobljena je ogranienim jezikom; on potinjava prirodu svom formalnom sistemu. Ili, kao to kae Majkl Beksandol, Svaki jezik je zavera protiv iskustva, utoliko to predstavlja kolektivni pokuaj pojednostavljivanja i prerasporeivanja iskustva u delove kojima se moe upravljati. (3)

U prvim danima dominacije i represije, na samom poetku dugakog procesa pranjenja bogatstva ivog sveta, napravljen je vrlo nesrean izbor ka odvajanju od toka ivota. Sve to je nekada bilo slobodno dato, postalo je kontrolisano, racionisano, distribuirano. Fejerabend je govorio i o posebnom naporu eksperata da redukuju obilje koje ih okruuje i zbunjuje. (4)

Sutina jezika je simbol. Uvek zamena. Uvek blea predstava neeg to nam je na dohvat ruke, to nam se samo, direktno predstavlja. Suzen Langer je ispitivala tajanstvenu prirodu simbola: Ako se re obilno zameni sa sona, prava, zrela breskva, malo je onih kojih bi obrtatili panju na pko znaenje rei. Breskve su suvie dobre da bi bile samo rei; suvie nas privlae one sme. (5)

Kod naroda Murngin iz severne Australije, na imenovanje i druge lignvistike eksternalizacije gleda se kao na neku vrsti smrti, gubitak prvobitne celovitosti. To je, u mnogo emu, upravo ono to postie jezik. Uoptenije posmatrano, Ernest Dons je pisao: Simbolizuje se samo ono to je potisnuto; samo ono to je potisnuto stvara potrebu za simbolizacijom. (6)

Svaki oblik simbolizacije je samo jedan nain vienja i povezivanja. Ako krenemo unazad, u svetlu onoga to je bilo progresivno ponitavano ili izgubljeno, stie se utisak da su pre nego to je simbolika dimenzija odnela prevagu, odnosi izmeu ljudi bili suptilniji, neposredniji i ulniji. Ali, to je zabranjeno misliti. Uobiajene tvrdnje, kao to su, verbalni jezik je moda najvei tehniki izum (!) ljudskog postojanja ili, jezik omoguava ljudskim biima komunikaciju i deljenje, na neverovatan nain osporavaju da komunikacija, deljenje i drutvo nisu postojali pre pojave simbolikog, koje se na evolucionoj lestvici pojavilo relativno skoro. (Smatra se da se simboliko pojavljuje pre priblino 35.000 godina, posle dva miliona godina uspenog ljudskog prilagoavanja ivotu na zemlji.) Takve tvrdnje savreno izraavaju oholost, imperijalizam i ignorantstvo sme simbolike misli.

Ne znamo kada je nastao govor; ali, im je pripitomljavanje stavilo apu na lovako-sakupljaki nain ivota, pojavilo se pismo. Od 8500 pre. n. e., izrezbarene glinene ploice, zapisi o poljoprivrednim transakcijama i inventaru, rairile su se Bliskim istokom. Pet hiljada godina kasnije, grki izum alfabeta dovrio je prelazak na moderni sistem zapisivanja.

Naravno, izuzetnost modernih ljudi postala je temeljna dogma ideologije civilizacije. Ona, na primer, obuhvata i Sapirovu definiciju personalnosti kao sistematske psiholoke organizacije odreene rasporedom simbola. (7) Simboliki medij jezika se danas sve vie doivljava kao sveodreujue utamnienje, a ne kao trijumf osloboenja. Dobar deo filozofskih analiza iz prolog veka gravitira oko tog saznanja, iako nam je i dalje teko da se oslobodimo tog ogranienja ili da ak jasno sagledamo njegovu prodornu prisutnost i uticaj. To je mera dubine osiromaujue logike koju je Fejerabend pokuao da shvati. Zaista nije lako zamisliti kako su ljudi razmiljali pre nego to su jezik i simboliko osvojili najvei deo njihove svesti.

Gramatika je ta koja uspostavlja jezik kao sistem i podsea nas da simboliko mora postati sistemsko da bi osvojilo i zadralo vlast. To je nain na koji se opaani svet struktuira, a njegovo obilje procesira i redukuje. Gramatika svakog jezika je teorija nekog iskustva, ali i vie od toga, ideologija. Ona postavlja pravila i ogranienja i proizvodi jednoobrazna soiva kroz koja gledamo na sve. Jezik je definisan gramatikim pravilima (koja nisu izabrali govornici); na ljudski um se danas obino gleda kao na gramatiku ili sintaksiki navoenu mainu. Ve od ranog XVIII veka ljudska priroda poinje da se opisuje kao tkivo sastavljeno od jezika (8), u emu treba videti jo jedan izraz hegemonije jezika kao odreujue osnove svesti.

Jezik, kao i simbolizam generalno, uvek je zamena i podrazumeva znaenja koja se ne mogu izvui direktno iz eksperimentalnog konteksta. Tu nailazimo na prastari izvor dananje opte krize znaenja. Jezik podstie i reprodukuje razlikovanje ili odvajanje, koje vodi ka sve jaem oseanju izmetenosti. Otpor celom ovom osiromaujuem trendu mora voditi ka problematizaciji jezika. Fuko je primetio da govor nije samo verbalizacija sukoba i sistema dominacije ve i sm predmet ovekovih sukoba. (9) Tu tezu nije dalje razvijao, iako je ona vana i zasluuje panju i produbljivanje. Koreni dananje globalne duhovne krize lee u udaljavanju od neposrednosti; to je zatitni znak simbolikog.

Civilizacija je stalno preduzimala uzaludne napore da prevlada nestabilnost i eroziju supstance izazvane vladavinom simbolikog. Meu najpoznatijim takvim naporima je i Dekartov pokuaj da postavi temelje nauke i moderniteta. Njegov uveni dualitet duh-telo nudi filozofski metod (zasnovan na potiskivanju tela, naravno) iji teror trpimo i danas. Teio je da sistemu prui izvesnost pomou jezika i broja, to je izrazio u svojoj analitikoj geometriji. Ali, taj san o izvesnosti bio je stalno razotkrivan kao jo represivnija zamena: kao iluzorni temelj, s kojeg se sistem dominacije proirio u svim pravcima.

Jezik je konformista u najdubljem smislu; ak i objektivna stvarnost jei pod njegovim pritiskom. Takozvano injenino dovedeno je do take rastakanja, zato to je oblikovano i sputano ogranienjima jezika. Pod njegovom redukujuom silom, zaboravljamo da nam simboli nisu potrebni za predstavljanje znaenja. Stvarnost prelingvistikih drutvenih praksi zaklonjena je vie nego praktinim, empirijskim ogranienjima u pristupanju prolosti. Primalno postojanje je otpisano kao beznaajno, dok se uroeniki naini ivota svuda nalaze pod opsadom, zbog uporne sklonosti civilizacije ka precenjivanju simbolikog.

Ipak, istraivanje drutvenog ivota u ranoj epohi simbolizacije ne mora nuno biti preterano spekulativno i moe ukazati na vane veze. Na osnovu arheolokih i etnografskih dokaza znamo da je u podeljenim drutvima nejednakost bila utemeljena u ritualnom znanju: u tome ko ga je posedovao, a ko ne. Simboliko je ve moralo biti veoma prisutno i uticajno; ili se treba upitati zato nejednakost nije poivala na, recimo, znanju o biljkama?

Sasvim je mogue da je jezik nastao iz rituala, koji je, izmeu ostalog, zamena za emociju. Odvojeni, simboliki procesi ritualne aktivnosti podudaraju se s funkcijom jezika i mogli su ga pokrenuti: tu nailazimo na emocionalno izmeten izraz, apstraktne krike; ukratko, na jezik kao ritualizovani izraz.

Ritualno je od najranijih dana mistifikovalo odnose moi. Dikon je tvrdio da je jezik bio neophodan za nastanak ugovora na kojima poiva drutvo. (10) Ipak, verovatnije je da se drutveni ivot pojavio mnogo pre jezika. Ugovori zasnovani na jeziku mogli su se pojaviti samo kao odgovor na neke drutvene izazove, kao to su poeci nestabilnosti ili neravnopravnosti.

U kasnijoj fazi, pojavljuje se religija, kao dodatni (i jo neuspeniji) odgovor na probleme i tenzije prisutne u ljudskoj zajednici. I tu je jezik imao sredinju ulogu. Re magija provlai se kroz celu istoriju religija; oboavanje imena i smo imenovanje postaju uobiajeni (istorija religioznog ivota drevnog Egipta je dobro dokumentovan primer). (11)

Problemi koje izazivaju prekomerna sloenost ili hijerarhija nikada nisu mogli biti reeni simbolikim sredstvima. Ono to se prevazie samo simbolino, ostaje netaknuto na nesimbolikom (realnom) planu. Simbolika sredstva izbegavaju stvarnost; ona su na strani svega onoga to je krenulo pogreno. Na primer, podela rada je erodirala neposredne interakcije i sferu direktnih, intimnih odnosa izmeu ljudi i prirodnog sveta. Simboliko je sauesnik u tom zloinu; ono intenzivira posredovanje stvoreno drugim drutvenim praksama. ivot postaje fragmentiran; veze s prirodom se zamagljuju i rastau. Umesto da sanira taj prekid, simbolika misao okree ljude na pogrenu stranu, ka apstrakciji. Do izraaja dolazi udnja za transcendencijom, to ignorie izmenjenu stvarnost, koja je tu udnju i stvorila. Jezik je u tome imao kljunu ulogu, tako to je preuredio i podredio prirodne sisteme kojima su ljudi nekada bili prilagoeni. Simbolika kultura zahteva odbacivanje nae ivotinjske prirode u korist simboliki definisane ljudske prirode.

Na dananji svakodnevni ivot odvija se unutar svetskog sistema koji jo vie insistira na simbolikom i na razdvajanje duha i tela. ak je i ekonomija odluno simbolika; za drutvene veze (ili za ono to je od njih ostalo) govore nam da su sutinski lingvistike. Jezik je nametljivac koji je pokrenuo niz preobraaja u kojima smo izgubili svoj svet. Frojd je govorio da je ceo svet nekada bio iv (12), dostupan svakome na pun, aktivan nain. Totemsku ivotinju zatim zamenjuje boanstvo, znamen uznapredovale simbolizacije. (Poznato je da starci iz nekih uroenikih zajednica esto odbijaju da budu snimljeni na magnetofonsku traku ili kamerom i insistiraju da ono to imaju da kau mora biti saopteno lino, licem u lice.)

Jezik je mono sredstvo tehnoloke i drutvene banalizacije. Kao i svako simboliko sredstvo, jezik je izum. Ali, on ne uspostavlja i ne generie znaenje, koje svakako prethodi jeziku. Pre e biti da jezik sputava i izobliava znaenje pravilima simbolikog predstavljanja arhitekturom logike kontrole. Pripitomljavanje takoe uestvuje u toj temeljnoj orijentaciji, tako to je na nekoliko kljunih naina doprinelo pojavi i razvoju dominacije. Jezik ima sposobnost standardizacije; ona se odvija uporedo s razvojem tehnologije, kojem toliko doprinosi. tamparska presa je, na primer, potisnula nareja i druge jezike varijacije i stvorila jedinstvene standarde za razmenu i komunikaciju. Pismenost je uvek bila u funkciji ekonomskog razvoja i teila da pojaa koheziju bez koje nema nacionalne drave i nacionalizma.

Jezik je proizvodna sila; kao i tehnologija, ne podlee drutvenoj kontroli. U postmodernoj eri, jezik i tehnologija vladaju ruku pod ruku, ali oboje pokazuju znake iscrpljenosti. Dananje simboliko reflektuje samo naviku vlasti koja stoji iza njega. Ljudska povezanost i opipljiva neposrednost zamenjeni su za sve blee oseanje stvarnosti. Siromatvo i manipulacije masovne komunikacije predstavljaju postmodernistiku verziju kulture. Tu ujemo sajber/ digitalni/ virtualni glas industrijskog moderniteta, koji otkriva svoje pripitomljeno jezgro, samo jedan aspekt masovne proizvodnje.

Jezik ne omoguava prisutnost; on je potiskuje i naruava njenu transparentnost. Osueni smo na rei, kae Marlen Nurbet Filip. Ona prilae i divnu metaforu postanka:

Boginja je prvo stvorila tiinu: celovitu, nedeljivu, potpunu tiinu. Sva bia mukarci, ene, ivotinje, insekti, ptice i ribe iveli su zajedno i sreno u toj tiini, sve dok jednog dana mukarac i ena nisu legli jedno kraj drugog i napravili prvu re. To je veoma razljutilo Boginju, koja je u gnevu istresla punu vreu rei irom sveta, posipajui ga i polivajui svojim kreacijama. Njena ostava s reima rei sruila se na sva bia, naruivi zauvek celinu koja je nekada bila tiina. Boginja je proklela svet reima i zato se mukarac i ena od tada moraju boriti da se vrate u prvobitnu tiinu. (13)

Dan Sperber je pisao o epidemiologiji predstavljanja; njegova metafora pozajmljena iz patologije sasvim je prikladna. Pitao se zato se simboliko iri kao epidemija i zato mu podleemo (14), ali je ta pitanja ostavio bez odgovora. (15)

U Dobu komunikacije, nai homogenizovani simboliki materijali pokazuju se sve neadekvatnijim. Naa izolacija se samo poveava; ono to jo imamo da podelimo, smanjuje se. Kako je dolo do toga da se svet i svest vide kao sainjeni prevashodno od jezika i ogranieni njime? Da li vreme struktuira jezik ili jezik struktuira vreme? Toliko pitanja, meu njima i ono najvanije: kako prevazii simboliko, izmai mu, osloboditi ga se?

Moda jo uvek ne znamo dovoljno kako je dolo do takvog ishoda, ali znamo poneto o razlozima. Kroz jezik, broj, umetnost i ostalo, u looj pogodbi, sutina je zamenjena za simboliko. Ta nadoknada ne uspeva da nadoknadi ono to je rtvovano. Simbolike transakcije stvaraju sparuenu, antispiritualnu dimenziju, koja sa svakim novim korakom postaje sve praznija i hladnija. To nije novost; to je samo alosno okrutno i oigledno i nagriza nas sve vie, za razliku od prave povezanosti, osobenosti i neprogramiranog ivota. To teskobno, nesreno stanje stvari iscrpljuje nau vitalnost i sasvim sigurno e nas unititi, ako ga nekako ne okonamo.

Predstavljanje izneverava ak i samo sebe. Boris Grojs je zakljuio da vie nema prirodne slike. Sve informacije su nestale u procesu digitalizacije. Ostaje nam samo da s pomirimo s injenicom da vie ne moemo verovati svojim oima i uima. Svako ko je ikada radio s kompjuterom to dobro zna. (16) Osiromaenje i atrofija ula idu zajedno s tim udaljavanjem od neposrednosti i optom dekontekstualizacijom.

Dord tajner je govorio o sutinskoj iscrpljenosti, kao duhovnoj klimi dananjice. Taj umor su izazvali teina jezika i simbolikog; senke se izduuju, a u vazduhu se osea rastanak. (17) Tu je zaista prikladno rei zbogom. Sve vea nepismenost, jeftini simboliki kanali (email, na primer) cela jedna dimenzija svedena na dronjke. Vavilonska kula, koja se ovog puta podue u virtualnom prostoru, nikada nije bila tako visoka, ali ni slabije podrana. Laka za ruenje?

Green Anarchy br. 19, prolee 2005.

NAPOMENE

Ovaj tekst je osvrt na poznati Zerzanov esej Jezik: poreklo i znaenje (Language: Origin and Meaning) iz njegove prve zbirke, Elements of Refusal (1988/ 1999). Prevod se moe pronai na sledeoj adresi: http://www.stocitas.org, rubrika Online tekstovi, odnosno u zbirci John Zerzan: Anarhoprimitivizam protiv civilizacije, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2004. (Prim. prev.)1. Paul Feyerabend, Conquest of Abundance: A Tale of Abstraction versus the Richness of Being (Chicago: University of Chicago Press, 1999), str. 270.

2. Terence H. Hawkes, Structuralism and Semiotics (London: Methuen, 1977), str. 149, 26.

3. Michael Baxandall, Giotto and the Orators (Oxford: Clarendon Press, 1971), str. 44.

4. Paul Feyerabend, Killing Time (Chicago: University of Chicago Press, 1995), str. 179.

5. Susanne K. Langer, Philosophy in a New Key (Cambridge: Harvard University Press, 1942), str. 75.

6. Ernest Jones, navedeno u Dan Sperber, Rethinking Symbolism (Cambridge: Cambridge University Press, 1975), str. 43.

7. Edward Sapir, The Emergence of the Concept of Personality in a Study of Cultures, Journal of Social Psychology 5 (1934), str. 408-415.

8. Na primer, Johann Gottfried Herder, Treatise on the Origin of Language.

9. Michel Foucault, The Archaeology of Knowledge, prevod A.M.Sheridan Smith (New York: Pantheon, 1972), str. 216.

10. Terrence W. Deacon, The Symbolic Species (New York: W.W. Norton, 1997).

11. Ernst Cassirer, Language and Myth (New York: Dover, 1953), str. 45-49.

12. Sigmund Freud, Moses and Monotheism (Mojsije i monoteizam). Standard Edition of the Complete Works (London: The Hogarth Press, 1964), str. 114.

13. Marlene Nourbese Philip, Looking for Livingstone (Stratford, Ontario: Mercury Press, 1991), str. 11.

14. Dan Sperber, Anthropology and Psychology: Towards an Epidemiology of Representations, Man 20 (1985), str. 73-89.

15. Veliki porast sluajeva autizma nije metafora. Autizam, kao povlaenje iz simbolike interakcije, po svemu sudei predstavlja tragian komentar o njenoj nezadovoljajuoj prirodi. Moda nije sluajno to to se u medicinskoj literaturi autizam prvi put pojavljuje 1799, na poetku Industrijske revolucije.

16. Boris Groys, The Insider is Curious, the Outsider is Suspicious, Geert Lovink, ed., Uncanny Networks: Dialogues in Virtual Intelligentsia (MIT Press: Cambridge, 2002), str. 260.17. George Steiner, Grammars of Creation (New Haven: Yale University Press, 2001), str. 3.PODACI O ORIGINALNOM IZDANJU

John Zerzan, Too Marvelous for Words (2005), in Twilight of the Machines, Feral House, 1240 W. Sims Way #3, Port Townsend, WA 98368, www.FeralHouse.com, str. 310.

PODACI O PREVODU

Don Zerzan: Sumrak maina

Edicija: Mala peana knjiga

Urednik: Branko Kuki

Izdava: Slubeni glasnik, Beograd, 2009.

241 str., ISBN 978-86-519-0106-8

Prevod: Aleksa Golijanin, 2008.Ovaj prevod je donekle izmenjen i proiren uvodnim odlomkom iz poeme Andrea Bretona. (Nap. AG, 2011).( Na osnovu prevoda Nikole Trajkovia, Andre Breton, Fata morgana: pesme i poeme, Bagdala, Kruevac, 1965; I veno ritam: iz francuske poezije XX veka, Obod, Cetinje 1975, str. 43.