Pakao izmeu dva mosta 08. jul 2004.

Dramatina sudbina onih koji su beei od komunista preiveli pakao BiH, snene oluje, glad, tifus, ali i partizanska strelita u Sloveniji. Do Skadra i natrag, povlaenje iz Albnije.

Pie: Savo Gregovi Trebalo je da se nanie est decenija,da se otkriju tragovi krvavog jugoslovenskog prolea ,zadnje godine Drugog svetskog rata.U Kamnikoj dolini,zahvaljujuI pre svega slovenakim vlastima,koje su poslednjih godina omoguile agilno,predano I struno angaovanje ekipa I pojedinaca na otkrivanju stratita iz vremena zla,pronaeno je I obeleeno esnaest grobnica u kojima poivaju uglavnom kosti svirepo ubijenih crnogorskih etnika,svetenika Mitropolije crnogorsko-primorske I brojnih drugih civila koji su bili krivi samo zato to nisu voleli komunizam.Izvesno je da masovnih grobnica ima jo u podruju Koevskog roga,na padinama Pohorja,pa I jo ponegde u kojima su zemni ostaci crnogorskih,ali I srpskih antikomunista,koje e uskoro biti obeleene. Koliko je to krvavo prolee 1945. odnelo rtava,takoe tek treba da se utvrdi.Borivoje Karapandi u svojoj knjizi o tom proleu s podnaslovom Titovi Katini I Gulazi,pominje cifru od ak 250.000 ubijenih,od ega je oko 200.000 Hrvata koji su doterani iz Pliberka.Stradali su,dakako,uveliko I Slovenci,ija su imena I grobovi utvreni.U pripremi za ovaj feljton,prelistavajuI brojne materijale,I beleeI seanja onih koji su proli straan put od Vezirovog do Zidanog mosta,preiveli pakao Bosne I Hrvatske,snene oluje,glad I tifus,ali I partizanska strelita irom Slovenije,slau se da je tada stradalo oko 27.000 ljudi s naih terena.Mahom iz Crne Gore,manjim delom iz Srbije,Bosne I Hrvatske. Novosti,koje su pre neki dan otvorile ovu tabu temu reportaom o brai Niklanovi iz Budve,koji su pronali grob svoje brae,ali i te kako pomogli da i ostali saznaju za mesta gde poivaju njihovi najbliI,u nekoliko nastavaka e preI taj put smrti kojim su ,verujuI da idu u susret saveznicima-antikomunistima,krenuli masovno iz Crne Gore njeni sinovi I keri. Septembra 1944. godine vojvoda Pavle urii glavnokomandujuI crnogorskim etnikim jedinicama,inae desna ruka Drae Mihailovia,videvI da komunisti dobijaju rat I revoluciju,skoncentrisao je sve snage oko Podgorice,Danilovgrada I LJeanske nahije.Prethodno je bio postignut dogovor sa princom Mark onom,koji je preuzeo komandu nad svim oruanim snagama u Albaniji,o privremenom sklonitu u zemlji orlova I o prolazu ka Grkoj gde je trebalo da se etnici,ali I brojni civili koji nisu hteli da ive u komunistikoj dravi,nau sa saveznicima-antikomunistima.Englezima ,pre svih.U to vreme tab enerala Mihailovia se nalazio kod Okruglice u oblasti Zenice. U svojoj knjizi Album crnogorskih etnika,koja je tampana pre tri godine, Dragoljub eki,kae da su nacionalne snage koje su se povlaile iz Srbije stigle do Drine,gde su prema predvienom planu Vrhovne komande imale da nastave koncentraciju snaga prema Crnoj Gori I Primorju.Put za povlaenje je vodio preko Albanije.No,po ovom autoru,sasvim drugu odluku je doneo eneral Miroslav Trifunovi,komandant Srbije kako su ga nazivali.Da se odstupa preko Bosne on je odluio ,kako pie eki,svojevoljno ne konsultujuI Vrhovnu komandu.Vojnika disciplina je Pavlu uriiu naloila da ispotuje naredbu Trifunovievu koja je bila saoptena telegramom.Srbijnaski etnici su se vratili u Srbiju,a crnogorski antikomunisti su krenuli na put preko Bosne.Ali se ipak prvo krenulo za Skadar.

- Mi koji smo bili za kralja I otadbinu, vojnici,ali I mnogo civila koji nisu hteli da doekaju kraj rata s komunistima, poetkom novembra smo od svojih lokalnih komandi obaveteni da treba da odstupimo ka Grkoj.Tih dana se u Primorju nala I Vuedolska brigade kojom je komandovao Ivan Janii I usledio je viednevni put ka Skadru,pria Vlado Niklanovi,u to vreme dvadesetogodinjak,koji je preiveo I slovenaki pakao. Stevo Boreta ,u knjizi Zloin bez kazne Dragana Barjaktarevia kae da su se pred put okupili ispred hotela Avala u Budvi.Komandant na Milivoje Mitrovi,navodi Boreta,nam je odrao govor I kako pamtim rekao:Draga brao,dogovoreno je da odstupimo ka Grkoj,ali vas molim da razmilite.Niko od vas ne mora da odstupi,svi vi moete kuama da ostanete.Vi nikome nikakvo zlo niste uinili.Ja moram iI jer sam zakleti oficir kralju I otadbini,maker iao I sam. Velika grupa Grbljana,Maina,u kojoj je bilo I Patrovia,u kojoj je po seanju Borete bilo izmeu 700 I 800 krenula je ka Skadru.Mnogi oevi su vodili sinove,pa je bilo deaka sa 15,16 godina,ali I ena.Preko Bara gde su prenoili na Pristanu,u zgradi Monopola,stigli su do Skadra.Sutradan po dolasku usledilo je narenje da se vrate iz Albanije I to za Podgoricu.

- Puklo je tada zlo meu nama.Neki su bili da se vratimo,neki da se ide u Grku.Saznali smo da su u meuvremenu Mitrovi I grbaljski komandant uro Iveti ili u Podgoricu na razgovor s Pavlom

uriiem.Drugo vee smo bili rasporeeni po kuama Srba koji su iveli u Skadru I mi grupa Mainjana I Grbljana,smo odluili da se vratimo kuama u Budvu,sea se Stevo Boreta. Taj povratak iz Skadra za Budvu,pokazae se ubrzo,bio je koban za dobar deo Mainjana I Grbljana.U Baru e ih doekati partizani I bez isleivanja I suenja ,po kratkom postupku likvidirati osamdeset ljudi.U Skadru je ostao veliki broj onih koji su se odluili za put prema Podgorici,koji e kasnije biti nastavljen preko Bosne I Hrvatske,do Slovenije.A kojima e se na tom putu pridruiti na hiljade drugih koji su se reili na odstupanje.

Masakr u barskoj koli 09. jul 2004

Komunisti su prozivali po desetak-dvanaest dua i odvodili ih, mislili smo u partizanske jedinice, a onda su se zauli rafali. Egzekucija bez suenja. Svedoenje Steve Barbe koji je imao samo 16 godina.

Pie: Savo Gregovi KOLONA odstupnika u kojoj je bilo neto naoruanih ljudi,a znatno vie obinog sveta, iz Skadra je kozjim stazama I vrletima stigla preko Sutomora do Buljarice.Usput su sreli nekoliko partizana koji su im

poto su konstatovali mi smo braa,kazali da ne moraju iI planinom,nego da to uine drumom,bezbedno.U Buljarici su se sreli sa borcima Drugog bataljona Prve bokeljske brigade.Nali su se zajedno komije,roaci,kumovi ,prijateljiUsledilo je pozdravljanje,ljubljenje. -Raspravljali smo sat dva oko odlaganja oruja,reeno nam je da emo ga ponovo dobiti ujutru.Prenoili smo u jednoj kuI,tu u Buljarici,a ujutru su nas postrojili dvojicu po dvojicu na putu za Bar.Rekli su nam da e nas rasporediti u njihove jedinice.Dali su nam puke bez zatvaraa,a onda oduzeli prstenje I sve zlato to smo imali.ak I donji ve iz naih ranaca,sea se Stevo Boreta. Filip Mikijelj I Stevo Barba u knjizi Zloin bez kazne autora Dragana Barjaktarevia,koja je izala iz tampe pre deset godina,svedoe da su u Baru lepo doekani da im je Stevo Jovanovi rekao da e iI svako u svoju komandu u Grbalj,Budvu I Maine I da e kasnije biti rasporeeni u njihovim jedinicama.I onda se,kau Mikijelj I Barba,zaigralo crnogorsko kolo,zapevala bratska pesma,I jedni I drugi su pucali uvis u znak veselja.

U zgradi Gimnazije u Starom Baru su se nali svi na okupu.Mainjani I Grbljani,njih oko dve stotine. -Posle kratkog vremena,sea se Stevo Boreta,doli su trojica komunista sa terikama u rukama I poeli da zapisuju imena I godine roenja.Ne znam da li su svi popisani,bio je mrak.Verovali smo da su to spiskovi za raspored u partizanske jedinice.No,posle ponoI su opet doli I ovoga puta poeli prozivku.Izala je napolje prva grupa ,10-12 ljudi.Mislili smo I tada da idu u partizanske jedinice.Onda je otila druga grupa,posle prozivke.Ubrzo zatim su usledili mitraljeski rafali.

U zgradi starobarske kole uas.Nenaoruani,nemoni ljudi,shvatili su da su prevareni.Filip Mikijelj I Stevo Barba,koji su tada imali 20 I 16 godina,za svega est sati su ostarili. -Mene su kao najmlaeg poslali da se promuvam I proverim to se dogaa.Provukao sam se pored straara I krenuo niz stepenice.Svuda oko mene bila je prosuta krv.A malo dalje od zgrade,kraj zidina, video sam

kako vatra iz mitraljeza bljuje u ljude.Kao u snu,bez svesti vratio sam se gore,sea se Stevo Barba,kome su te noI ubili oca. Bilo je te noI stravinih prizora na pretek.Kad su prozvali Stanka Rucovia iz Budve,on je pucao u sebe iz pitolja, I svojom krvlju je poprskao esnaestogodinjeg sina.Jedan Kneevi iz Grblja je skoio kroz prozor,I poto se nije polomio,uspeo je da im umakne.Aco Novakovi,koji je imao samo 16 godina,I kome su 1943.takoe partizani ubili oca,traio je da m u potede ivot,ali nije vredelo. Svedoci barskog masakra kau da su dvanaestoricu starijih,koji su prethodno bili odvojeni da se vrate kuama,pobili lopatama I aovima.Prethodno su nesretnici morali da iskopaju dve jame u koje su zatrpani ubijeni.

U noI izmeu 24. I 25.novembra 1944. pobijeno je u Baru 80 Grbljana,Mainjana I Budvana. -Cela egzekucija obavljena je bez suenja.Nikom nisu dali priliku ni a da kae.Svi surovo umoreni bili su nevini I estiti ljudi koji nikome nisu ivot prekratili,nikome zlo naneli.Uinili su to na nain koji nisu uobiavali ni najljuI srpski okupatori.Da te ubije okupator ,posle bitke,bez suenja,ajde nekako.Ali d ate ubije kum,roak,komija,prijatelj posle grljenja I veselja,to spada u zloin najgore vrste,reI su Steva Borete.

Oni koji su izbegli streljanje,vreani I poniavani,stigli su preko Virpazara do Cetinja.Poto su rasporeeni u partizanske jedinice,oiani su do glave,a onda odreeni za bombae. Posle gotovo pet decenija,otkopane su barske jame,u kojima su samo tri lobanje bile zdrave.U nedelju

24.maja 1992. godine posmrtni ostaci su sahranjeni u spomen kosturnicu,koja je prethodno podignuta pred

manastirom Podlastva kod Budve.Bilo je prisutno nekoliko hiljada graana, posle zaupokijene liturgije besedeili su njegova svetost Patrijarh srpski gospodin Pavle,mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije

Radovi,akademik Matija Bekovi.U ime Odbora za prenos posmrtnih ostataka govorio je Krsto Boreta,tubalice su progovorile na svoj nain. Kosti barskih stradalnika,najzad su opojane na nain dostojan oveka,obeleen im je grob nad kojim je obelisk,veliki krst opomene na vreme zla kada je brat ubijao brata,u ime ideologije I viih ciljeva.Dvanaest godina iza tog maja u Grblju,izranjaju grobnice umorenih u slovenakim umama.Neke obeleene,a neke tek ekaju identifikaciju I hrianska obeleja.

Poslednji boi u Rudom 10. jul 2004.

Povlaenje graana Crne Gore, koji nisu pristajali na vlast komunista, zapoeto 6. decembra 1944, pod komandom Pavla uriia. U Rudo se stiglo pred Boi, i to e za mnoge nesrenike biti poslednja proslava Hristovog roenja.

Pie: Savo Gregovi BARSKI masakar je bio samo uvod, stravina epizoda u bratoubilakom ratu, koji se dogodio krajem rata. Najmasovniji zloin, meutim, usledie ak posle zvanine objave da je Drugi svetski rat okonan. Povlaenje nacionalista, etnika i mnogobrojnih izbeglica iz Crne Gore, pod komandom Pavla uriia, poelo je 6. decembra 1944. I trajae pet meseci. Prema jednim izvorima bilo je izmeu deset i dvanaest hiljada uriievih vojnika i oko tri hiljade izbeglica. Stevan J. Vueti, jedan od retkih koji je opisao crnogorski zbeg, kae da je na put smrti krenulo 12.000 naoruanih ljudi i oko 6.000 ena, dece i staraca. U povorci se nalazio i mitropolit crnogorsko-primorski Joanikije (Lipovac) sa 76 svetenika. Bio je tu itav Veliki sud, mnogobrojni seljaci, graani, trgovci, studenti, lekari, advokati, uitelji i profesori. - Imao sam 14 godina kada sam sa ocem Lukom, profesorom Cetinjske bogoslovije, doktorom teolokih nauka, koji je bio ubeeni antikomunista, ali ne i etnik, krenuo sa Cetinja - pria dr edo Vukmanovi, inae, sinovac poznatog revolucionara Tempa. - Otac se, naime, plaio da e mu partizani zbog njegove antikomunistike delatnosti, ubiti najstarijeg sina, pa je odluio da me povede sa sobom. Prikljuili smo se jednoj grupaciji etniko- nacionalistikoj, u kojoj je bilo izmeu 800 i 900 ljudi. Jedno vreme smo proveli u Zeti, ubeeni da emo preko Albanije, krenuti za Grku. No, plan je promenjen i put je vodio preko Bosne.

Dr Luka Vukmanovi bio je svetenik, naunik i filozof, predavao je u Skopskoj gimnaziji, potom na Cetinju, takoe u gimnaziji, ali i u Bogosloviji. Godine 1940. je odbranio doktorsku disertaciju Materijalistiko i hriansko shvatanje istorije. Bila je to najstudioznija, po mnogim ocenama i najbolja kritika marksizma izreena od jednog svetenika SPC. Za razliku od brata Svetozara - Tempa, koji je rano pristupio komunistikom pokretu, dr Luka je bio ubeeni antikomunista. Imao je 38 godina kada je na put smrti krenuo sa svojim sinom edom. Oni koji su stigli do Skadra, poto je plan odstupanja promenjen, nali su se oko Podgorice gde se pripremao veliki zbeg. Tu su stigli i mnogobrojni Primorci, oni koji se nisu vratili preko Bara, gde su ih

partizani saekali. Na okupu su se nala i etvorica brae Niklanovi iz Patrovia: Mitar, Tomo, Vlado i Duan. - Pre nego to emo krenuti, neko vreme smo boravili na emovskom polju - kae Vlado Niklanovi. - Uopte, u Podgorici i oko nje su koncentrisane sve snage, kako bi zbeg krenuo za Bosnu, a onda dalje na zapad.

Nalog za pokret stigao je 6. decembra.

- Svaki domain kod kojeg smo stanovali dao nam je hranu za po pet dana - zabeleio je Stevan J. Vueti. - Vojska je rekvirirala kroz Zetu i Bjelopavlie oko 500 volova, koji e nam posluiti kao hrana na dalekom putu. Iz slagalita Uprave monopola u Podgorici dostavljeno je svakom borcu i izbeglici po 200 paketia cigaret-papira i rezanog duvana koliko je ko eleo da ponese. Podeljeni su i zavoji za rane, a drugih lekova nije bilo. Povorku je pratilo i 1.500 natovarenih konja, oko 200 seljakih kola i desetak teretnih automobila. Kroz mranu, tihu no, povorka je odmicala uz Bratonoie. NJeni prvi redovi su bili ve preli planinu Vjetrenik, a poslednji su tek kretali iz Doljana kod Podgorice.

PREIVELI se seaju pria koje su ih hrabrile: navodno se Englezima saoptava na svakom kilometru gde se zbeg nalazi, pa nema opasnosti od aviona.

No, stradanje je poelo ve posle dva dana. Odstupnike prvo napadaju partizani, a potom i jedna formacija Albanaca, od oko 2.000 vojnika, koje su predvodili crnogorski komunisti. Odmah potom, 11. i 12.

decembra celu izbegliku kolonu na potezu Verua-Jabuka-Mateevo-Kolain napada anglo-amerika avijacija. Poginula su 52 vojnika, vei broj civila je ranjen, stradala je i stoka. Ista avijacija e napade

ponoviti jo nekoliko puta mislei da bombarduje preostale snage Nemaca. Nemci su se tih dana uveliko povlaili iz Crne Gore prema Albaniji i Grkoj. - Preko dana odravan je neki preutni mir s Nemcima, a tokom noi vojnici iz zbega su napadali nemaku vojsku, gde je god to bilo mogue. Pavle urii je davao za svaki zaplenjeni nemaki pukomitraljez po dva napoleona u zlatu, a za svakog konja po jedan. Otimani su i automobili, hrana - sea se Vueti. - U Rudo smo stigli pred Boi, sea se Vlado Niklanovi. - Bie to, naalost, za najvei deo izbeglih poslednja proslava Hristovog roenja. Izbeglika kolona se tu znatno uveala. Prema nekim mojim procenama, mada su cifre nepouzdane, nalo se tu oko 21.000 onih koji odstupaju. Stevan Vueti belei da je kolona uveana za 6.000 ljudi. Zbegu su prili etnici iz Sandaka i severne Crne Gore, Durmitorski odred sa kapetanom Ivanom Ruiem na elu i veliki broj civila. No, dolazak u Rudo je bio i veliko razoarenje. Tu se, naime, oekivao i susret sa oko 120.000 etnika iz Srbije pod komandom Drae Mihailovia, koji su sa crnogorskim zbegom trebalo da krenu na zapad. Ali oni su izostali. Poto su umorni i onespokjeni proslavili Boi (mitropolit Joanikije je blagoslovio vojsku i narod), vojnici Pavla uriia, a s njima i veliki broj civila krenuo je, ispostavie se ubrzo za najvei broj, na put bez povratka, preko gudura vrletne Bosne, preko snenih planina. Put koji e potrajati dugo i na kojem e stradati mnogi, pre nego to velika izbeglika kolona stigne na tle Slovenije. - Ve je tada mnogima od nas bilo jasno da nas ega muan put. Dug i neizvestan. No, jo je bilo optimizma da emo stii kamo smo krenuli, da emo se nai sa saveznicima Englezima, zabeleili smo rei Vlada Niklanovia.

Drai izlaz - trojke! 11. jul 2004.

Naa situacija je takva da se moramo rasturiti u trojke po umama, drugog izlaza nemamo, rekao je Draa Mihailovi Pavlu uriiu. Partizani u napadu na bolnicu ubili vie od 2.000 bolesnika.

Pie: Savo Gregovi ZNATNO uveana izbeglika kolona krenula je iz Rudog, u pohabanim delima, jo goroj obui, bez hrane i lekova. Velika drama je tek poinjala.

- S ogromnim naporom preli smo Gornje Rudnice - Viegrad i doli na planinu Semi, sea se Stevan J. Vueti. - Naa bolnica, ne znajui kuda e, pogreno je dola u Rogaticu. Kada je stigla naredba da se povrati na Semi, dr Vasilije Golubovi je reio da sa 41 teim ranjenikom produi za Sarajevo. Ve na drugoj stanici eleznikog puta prema Sarajevu ustae su ih izvukle iz voza, opljakale ih i streljale.

Put je od Semia vodio ka Brankoviima. Tu je usledila borba sa ustaama. Posle dva dana ustae su prihvatile pregovore i primirje i odstupniki zbeg je dobio prolaz. Bilans sukoba je bio pedeset mrtvih i stotinak ranjenih.

Sledi dui put preko planina Devetaka i Vlasenice, dolazak na ljebove. Kolona je potom dolinom Krivaje prela Mrkalj, Kladanj i Olovo i sila u dolinu Bosne, kod Maglaja. Nova, verovatno najtea nesrea na tom putu - pegavi tifus. Naili su na cela legla i ubrzo je bilo ko 2.000 obolelih. Broj tifusara se poveavo iz asa u as.

TIFUS je "zakaio" dr Luku Vukmanovia i njegovog sina eda. Prvo je jedno vreme nejaki momi nosio oca, potom ovaj njega.

- Te trenutke ni najblistavije pero ne moe opisati - kae danas dr edo Vukmanovi, dok sedimo pred njegovom kuom u Beiima. - Noge ne slue, telo ne slua pamet. Iznureni, blesni, stalno napadani od ustaa, muslimana, partizana, predstavljamo otpisanu kolonu. LJudski ivot jednostano ne znai nita.

Niu se scene strave. Uz bolest, napada opaka zima. Na minus 25 nose bolesnike sa 40 stepeni temperature. LJudi mrznu na sve strane. Kada su prijatelji Gligoriju Vukotiu, sinu vojvode Steva Vukotia skidali izme sa promrzle noge, u jednoj je ostalo njegovo stopalo. Mrtvace nisu mogli sahranjivati u promrzlu zemlju, pa su ih samo sputali u snene rupe, povrh nabacujui malo granja i kamena. Posao su dovravali vuci i lisice.

Veliki zbeg se u dolini Bosne podelio u dve kolone. Jedna je krenula desnom obalom, prema donjem toku

Bosne, druga ka Tuzli. "Tuzlanska" kolona imala je okraj s komunistima i tu je pretrpela teke gubitke: 150 mrtvih i 200 ranjenih. Posle ove borbe kolone su se opet sastavile. Bilans je bio teak: 3.000 obolelih od tifusa, 1.200 ranjenika i 2.300 promrzlih.

- IMALI smo deformisana lica, brat nije mogao poznati brata, vapaji tifusara na sve strane. Hleba, hleba,

bilo je jedino to su ljudi tiho izgovarali. Kad su nai kod Tuzle obezbedili hranu, nekoliko pregladnelih je tako halapljivo jelo da su posle umirali u najstranijim grevima - sea se Vueti.

U selu Kouhe dogodilo se i taj dugooekivani susret sa Draom Mihailoviem. S njim je bilo oko 600 vojnika od kojih polovina nije bila ni za kakvu borbu. Bili su to ostaci velike vojske od 100.000 ljudi koji

su mobilisani u Srbiji i povueni u Sandak s namerom da se prebace u Crnu Goru.

Susret sa eneralom doneo je razoaranja crnogorskom zbegu. Nita od obeanog odmora, hrane. Stevan Vueti je opisao razgovor Drae i Pavla uriia koji je tu voen.

- Ko te je zvao da doe ovamo? Ja nisam. I najzad, kad si ve doao, zato si poveo toliki narod? Izginue ljudi. Meni su potrebni borci sa pukom u ruci. Naa situacija je takva da se moramo rasturiti u trojke po umama. Drugog izlaza nemamo!

Pavle je izvadio ifrovanu depeu iz koje se jasno videlo nareenje Vrhovne komande za ovaj pokret. Draa je tada kazao da on nije dao takvo nareenje. Onda se javio eneral Miroslav Trifunovi zvani Dronja i kazao da je on poslao tu depeu bez Drainog znanja. Dolo je do estoke rasprave, potegnuto je i oruje i jedva je izbegnuto prolivanje krvi meu komandantima.

Pavle urii je tada shvatio u kakvoj se tekoj situaciji nalazi. Nije mu padalo na pamet da se dele na trojke, kako je to Draa predlagao. Izdvojio je veliki broj tifusara i prebacio ih skelom na levlu obalu Bosne, gde su bile spremne improvizovane bolnice. Organizovano je nekoliko ekspedicija za nabavku

hrane po udaljenim selima. U meuvremenu su stigli vojvoda Petar Baovi s hercegovakim etnicima i Zaharije Ostoji sa nekoliko svojih ljudi. No, tifus je harao, irio se velikom brzinom.

I ONDA nova velika nesrea. Partizani su napali bolnicu i tokom noi ubili vie od 2.000 bolesnika. Svedoci tvrde da je komuniste predvodio Branko Kovaevi, koji je do tada bio etniki prvak i bio zaduen da uva bolnicu. Kovaevi je poloaj izbeglica ocenio kao bezizlazan. Sa etnicima, ipak, nije eleo otvoreno da raskida, pa je idueg dana poslao kod Pavla 17 svojih delegata preko kojih je hteo da prikrije izdaju. Pavle nije hteo da razgovara - svih 17 su streljani, po kratkom postupku.

Sunovrat se nastavljao. Dolo je, eto, i do meusobnog ubijanja. Izbegliki zbeg je bivao sve manji, jer su sukobi sa partizanima i ustaama bili esti, bolest, glad i mraz su kosili na sve strane. A trebalo je prevaliti jo dosta puta kako bi se stiglo do Slovenije. Kako bi, prema priama s poetka kretanja na "put smrti", usledio spasilaki susret sa saveznicima Englezima, do kojeg, kako e se uskoro ispostaviti nikad i nee doi.

Daleko je dugo selo 12. jul 2004.

Od 8.000 dua samo je polovina stigla iva do ovog mesta nadomak Zagreba. Velika podvala Sekule Drljevia. Kolona poraenih prema Zidanom mostu.

NEVOLJA za nevoljom je pogaala zbeg nesrenika. Sutradan, nakon pomora bolesnika od tifusa, u tab vovode uriia stigli su nezvani gosti. Bila je to delegacija, pokazae se uskoro velikog neprijatelja srpskog naroda, crnogorskog ustae dr Sekule Drljevia. NJegovi aui su doli a s uriiem popue lulu mira i izraze dobru volju poglavnika Anta Pavelia. U neposrednoj blizini vojvode uriia naao se Stevan J. Vueti, koji je ovako zabeleio: - Sekula Drljevi je dobro poznavao poloaj u kojem smo se nalazili i teio je da nas povue u srce Hrvatske i pomou ustaa tamo zarobi. Moda je u svojoj starakoj fantaziji verovao da e nas moi prevaspitati za ciljeve svoje nezavisne Crne Gore.

Drljevievi poklisari su tada saoptili da je Paveli spreman da primi i zbrine ranjenike, bolesnike i izbeglice, a da etniku vojsku prebaci na granicu Slovenije radi odmora i oporavka. Kao protivuslugu traio je pristanak na zajedniku borbu protiv komunista. Usledila je zajednika sednica Centralnog i

Pokrajinskog nacionalnog komiteta gde je reeno da se ponuda Pavelia i Drljevia prividno primi, da se prebacivanje ranjenika, bolesnih i izbeglica obezbedi, a da se vojska sposobna za borbu uputi na pravac

reka Vrbas - Lijeva polje - Kozara i da se planinskim terenom probija do Slovenije i doe u sastav tamonjih etnikih snaga. Ovakvo reenje odobrio je i eneral Draa Mihailovi, i sporazum je sainjen. PREBACIVANJE ranjenika, bolesnika i izbeglica preko reke Bosne, poelo je 5. marta. alosna povorka kakvu svet do tada nije video upuena je na pravac Derventa - Bosanski Brod. Na dugakom putu do Dugog Sela, pred Zagrebom, kolona se kretala malo seljakim kolima, vie peice. Gladni, bez lekova, bez bilo kakve pomoi. Narod koji su sretali po selima ih se klonio kao da su gubavci. Svaki kilometer je bio obeleen s ponekim mrtvim. Od oko 8.000 ljudi, ena i dece, gotovo polovina nije stigla u Dugo Selo. Preiveli su smeteni u barake, improvizovane bolnice, bez prava da se kreu bilo kuda. Partizani su ih pronali odmah po kapitulaciji Nemake i najvei broj je ubijen tu. Neki su prognani d im sude narodni sudovi. Ostatak, vojniki deo zbega, poeo je da prelazi reku Bosnu, pet dana posle, poto su bili uvereni da su ranjeni, bolesni i neja na bezbednom. Krenuli su u Lijeva polje kako bi se doepali planine Kozare. Do Vrbasa je kolonu pratio Draa Mihailovi, koji je na rastanku odrao ohrabrujui govor. Sa neto svojih ljudi eneral se vratio ka reci Bosni i dalje natrag. Sa vojvodom uriiem su put nastavili Dragia Vasi, pukovnici Zaharije Ostoji, Luka Baleti, Mirko Lalatovi, uro Popovi, potpukovnik Pavle Novakovi, vojvoda Petar Baovi i drugi. Velika podvala Sekulre Drljevia je uskoro izbila na videlo. Jake ustake snage nadirale su od Banjaluke i Bosanske Gradike. Partizani su opazili kretanje etnika, pa su se spustili sa Kozare. Otpoela je oajna borba na dva fronta kod Lijeva polja. U trodnevnim borbama izginulo je oko dve stotine etnika, a ranjeno oko tri stotine. Ustae su zatraile primirje koje je prihvaeno odmah. Po sporazumu zbeg je trebalo da bude smeten u posebni bivak u okolini Stare i Nove Gradike, i kolona je ponovo krenula, a urii je sa pratnjom ostao na daljim pregovorima sa Drljeviem i ustakim asnicima. Glavnina zbega jo nije bila ni razmetena u bivaku kada su na Savi primetili lau koja se kretala uzvodno ka Zagrebu po jakom straom. Na njoj su bili Pavle urii i oko 300 njegovih oficira i podoficira. Svi su pobijeni u Jasenovcu. Student medicine Rajko Drljevi, roak dr Sekule, koji je uestvovao u pregovorima, kada je video prevaru, ubio se.

- BILI smo negde oko Okuana, kada smo saznali za pogibiju uriia i njegovog komandnog kadra - sea se Vlado Niklanovi najteih dana u svom ivotu. - Bio je to definitivan poetak kraja velikog crnogorskog zbega. LJudi su bili obezglavljeni, preputeni sami sebi. U Okuanim jeziva slika: ustae su sve bile spalile, pobile Srbe. Leevi na sve strane. Bio je, seam se, 6. maj kada smo krenuli, iako iznureni potpuno, usiljenim marom. Cilj je bio da se to pre dokopamo Slovenije, jer nas je bilo sve manje. Usput, povlaei se prema Zidanom mostu, u zbegu su saznali da se Dragia Vasi sa veom grupom, uglavnom starijih etnika, predao partizanima. Sprovedeni su u Banjaluku, u logor, gde su odmah svi streljani.

Prema Zidanom mostu su se povlaili poraeni Nemci i ustae, videvi da je rat izgubljen. Jednoj grupi etnika pokuali su da se nametnu kao komandanti dr Sekula Drljevi i Boko Agram, poznati crnogorski separatista, kojeg su upravo etnici likvidirali kod Zidanog mosta. Ista sudbina zadesila je i dr Sekulu Drljevia i njegovu suprugu kod Celovca u Austriji. Rat je bio zavren. No, ne i za one koji su preiveli golgotu Bosne i Hrvatske, na svom odstupnikom putu ka jugoslovenskoj granici i tako oekivanom susretu sa saveznicima, Englezima, do kojeg nikada i nee doi. U stvari Englezi nikada i nisu oekivali taj susret. Vinston eril je ranije jo podrao borbu jugoslovenskih partizana, ba kao i kralj Petar Drugi Karaorevi, koji se sa izbeglikom vladom nalazio u Londonu.

Preiveo pakao Pohorja 13. jul 2004.

Mihailo Mini pobegao sa strelita i sauvao glavu pod kiom metaka. Kako je pismo etnika saveznikom komandantu stiglo u ruke Milana Baste, komesara 51. vojvoanske divizije (?)

Pie: Savo Gregovi DESETKOVANI zbeg, posle petomosenog krvavog puta preko Crne Gore, Bosne i Hrvatske, naao se poetkom maja na tlu Slovenije. Umesto dugo sanjanog susreta sa Englezima, ubrzo e stati pred partizanske streljake strojeve. Bie im presueno po kratkom postupku, bez prava da kau ko su, ta su radili tokom rata, gde su krenuli, kakva je njihova krivica. Enlezi, kojima su hitali u susret izruili su partizanima desetine i desetine hiljada ustaa, belogardejaca, etnika, dobrovoljaca, antikomunista civila.

Mnogima koji su likvidirani ni imena nisu popisana, tako da e neke grobnice biti teko markirati i rei ko u njima poiva. Bilo je i jama u koje su bacani ustae i etnici, vojnici i civili, ene i starci, zajedno. Borivoje M. Karapandi u svojoj knjizi Jugoslovensko krvavo prolee 1945. kae da se glavnina etnika Crne Gore, Boke i Sandaka povukla sa hrvatskim domobranskim snagama, koje su pod borbom stigle u Pliberk i zauzele celu Pliberku dolinu. Tu je, navodi Karapandi, bilo oko 200.000 Hrvata, ali i etnika glavnina koju su predvodili zamenik poginulog vojvode Pavla uriia major Vaso Vukevi, lan Nacionalnog komiteta Risto Joji i dr Nikola Jorgovi, advokat sa Cetinja. etnici, nastojei da to pre ostvare kontakt sa saveznicima, napisali su pismo, mastilom i irilicom, na kockastom trgovakom papiru, adresovano na saveznikog komandanta u Korukoj. U njemu je pisalo: Jugoslovenska vojska u otadbibni, iz Crne Gore, Boke i Starog Rasa, obraa se saveznikom komandantu sa molbom da nas prihvati i prui politiki azil do naeg ponovnog povratka u otadbinu. Nama se u borbi protiv okupatora nametnula i borba protiv komunista. Jedva ekamo da doe dan kada emo zajedno sa naim saveznicima nastaviti borbu protiv komunistikih bandi. PISMO, koje je donela mlada devojka, obraajui se na francuskom jeziku, zavrilo je u rukama Milana Baste, komesara 51. vojvoanske divizije. Basta u svojoj knjizi Agonija i slom NDH pie kako je potom posetio etniki tab i kako mu je Risto Joji saoptio, poto je video da od Enleza nema ni traga: Mi smo konano izgubili rat. Rat su dobili nai protivnici i nama ne preostaje nita drugo nego da se predamo novoj jugoslovenskoj armiji. To se upravo i dogodilo. Kako u svojoj knjizi navodi Karapandi, Bastini partizani su zarobljene etnike proterali direktno ka Mariboru.

U svojoj knjizi Rasute kosti Mihailo P. Mini, kae da su zarobljene etnike partizani 18. maja doveli u logor u Maribor. Tu su popisani po srezovima, pored Crnogoraca i Sandaklija tu je bila i vea grupa etnika iz Srbije. Sutradan je zarobljenicima reeno da e biti prebaeni u kasarnu Kralj Petar, koja je bila nedaleko od logora, gde e im biti komotnije. Reeno im je da e posebna komisija izdvojiti sve ljude od 25 do 40 godina starosti i zadrati ih na obnovi poruenih saobraajnica. Oni koji imaju vie od 40 godina ii e kuama. Tito je, kazao im je tada partizanski oficir, dao optu amnestiju i nikome nee faliti ni dlaka s glave.

- Posle odlaska ove partizanske komisije iz logora, pie Karapandi, poeli su stizati kamioni zatvoreni ciradama, koji su danonono odvodili narod. Ali ne u kasarnu Kralj Petar nego na - strelita. Rafali smrti danima su odjekivale po umama oko Pohorja. MIHAILO P. Mini uspeo je da pobegne sa strelita, gazei preko gomile ve pobijenih drugova. Pucali su za njim, ali on je izmakao.

- Prte zrna, rafali kidaju grane jelovog iblja ispred mene. Probijam se bos. Kada sam bio udaljen na oko 1.500 metara od strelita, popeo sam se na jednu bukvu i tu ostao od 11 asova pre podne do 4 posle podne. Za to vreme pucnjava nije prestajala. Vika nesrenih ljudi bila je uasna - pie Mini, koji se dokopao Austrije gde je pao u ruke Engezima.

Hiljade ljudi iz Crne Gore, Hercegovine, Sandaka i Srbije, ostalo je zauvek u umama oko Pohorja. Po nekim raunicama koje su, ipak, neprecizne, Bastini partizani su zarobili izmeu 8.000 i 10.000 etnika. Najvei deo je likvidiran. Druga velika grupacija etnika, ali i civila, meu kojima su bili i svetenici Mitropolije crnogorsko-primorske, intelektualci antikomunisti, deca, ene, nali su se oko Zidanog Mosta. - Seam se dobro, bio je 9. maj kada smo se nali kod Zidanog Mosta, pria nam Vlado Niklanovi, koji je uspeo sa trojicom brae da preivi pakao Bosne i Hrvatske. - Odlueno je da ne idemo prema austrijskoj granici, iako je tako prvobitno odreeno, jer je postojao strah od Nemaca koji su tamo bili. I pala je odluka da krenemo drugim putem, kako bi se nali sa Englezima. Jedna ogromna grupa naih, u kojoj je bilo vie od 1.000 ljudi, popela se na teretni voz. Puni svi vagoni, ljudi po krovovima. Stigli smo do Celja, a onda

smo odluili da krenemo zapadno. Putovali smo tri dana do Kamnika. Usput su oni koji su bili naoruani bacili puke. Niko nas nije dirao, metani Slovenci su bili korektni. Na oko kilometer od Kamnika rasporedili smo se po okolnoj umi, breuljcima, bilo je tu i nekoliko poljica. Spavali smo pod atorima, neki i pod vredrim nebom. Ve je bilo lepe vreme.

Zloin bez kazne 14. jul 2004

Svedoenje Budvanina Vlada Niklanovia o masovnom streljanju kod Kamnika. U prvoj grupi likvidirano oko 70 dua, uglavnom svetenika.

Pie: Savo Gregovi U UMAMA oko Kamnika, gomilali su se vojnici, svetenici, civili iz crnogorsko-bokeljsko-sandakog

zbega. Prema procenama brae Vlada i Duana Niklanovia, koji su se tu nali sa jo dvojicom svoje brae Mitrom i Tomom, tu je bilo oko 3.000 izbeglih. Zajedno sa ostalim svetenicima iz Crne Gore bili su i dr Luka Vukmanovi, brat revolucionara Tempa i njegov 14-godinji sin edo. Logorovanje je potrajalo koji dan, slovenaki partizani su bili korektni prema izbeglima, takoe i metani. Odlazili su po hranu u okolna sela.

- Dok smo tu boravili stigla je obavest da je Tito abolirao sve i da oni koji nisu okrvavili ruke uskoro kreu kuama - pria danas dr edo Vukmanovi. - A takvih je bilo najvie. Izmeu 14. i 15. maja u Kamnik su stigli crnogorski partizani, koji su oigledno pozvani da srede stvari sa izbeglim zemljacima. Bili su to vojnici Pete proleterske, Sedme omladinske i Devete udarne. Svi iz sastava Tree divizije kojom je komandovao Savo Buri. - Napravili su zid oko nas, od vojnika naravno, ni ptica nije mogla proi - sea se edo Vukmanovi. - Svi smo se ve bili predali, jer je bilo izvesno da od susreta sa Engezima nema nita. Izvrili su popis, svako je kazao ime, dan, godinu i mesto roenja. A ONDA je poela prozivka. U prvoj grupi je bilo oko 70, mahom svetenici. Meu njima je bio i dr Luka Vukmanovi. Vezali su ih icom i odveli. Marko urovi, iz Treeg bataljona Pete proleterske, naredio je svom kuriru da u tab dovede eda Vukmanovia. Poto je uo rafale, edo je znao da mu je otac likvidiran. Kada su traili dobrovoljce da sahrane one on se javio, kako bi maker zapamtio grob oev. No, nisu mu dali.

- Dugo se u javnosti pekulisalo da je moj stric Tempo, kada su ga navodno pitali ta da rade s Lukom, rekao to i sa ostalima - veli dr edo Vukmanovi. - Tempo nije ni znao gde je Luka, tek je posle saznao ta se dogaalo tih dana. Na spisku meu prvima koji su likvidirani su imena 68 svetenika iz Crne Gore. Meu njima nije bio mitropolit Joanikije Lipovac, koji je proao krvavi put preko Crne Gore, Bosne i Hrvatske do Slovenije. On je, meutim, izdvojen i deportovan za Beograd, na sasluanje. Posle toga je sproveden prvo u Mladenovac, onda u Aranelovac. Kako navodi u svojoj knjizi Zloin bez kazne Dragan Barjaktarevi na njegovoj likvidaciji je posebno insistirao Peko Dapevi. Kao izvritelji i egzekutori pominju se u istoj knjizi Vladimir Rolovi i Vasilije - Cile Kovaevi. Detalji su ipak nepoznati. Zna se samo da je mitropolit crnogorsko-primorski ubijen sredinom maja 1945, u jednom potoku pod Bukuljom, kod Aranelovca, a grob mu se ni dan danas ne zna. Barjaktarevi navodi da su Dapevi i Rolovi u Cetinjski manastir doneli oteenu panagiju mitropolita Joanikija. Ovaj autor navodi da je tokom rata crnogorski mitropolit spasao od Italijana vie od 400 glava i da mu je jedini greh bio taj to je bio ogoreni antikomunista. Na strelitu kod Kamnika nala su se i etvorica brae Niklanovi iz Patrovia. - BILO je izgleda odlueno da se ne ubijaju oni koji su imali manje od 20 godina. Prozvali su Mitra, Toma i mene. Ja sam imao 21, oni su bili stariji. Samo je Duan imao manje od 20. Bio sam se pomirio da ginemo sva trojica. U jednom trenutku mi je brat Tomo naredio: Vlado idi kod Duana, on je mali, izgubie se. Poao sam mahinalno, ne razmiljajui. Zaudo nisu me vratili i tako sam ostao iv. Grupu u kojoj je bilo tek stotinjak nas ispod godina odveli su na jedan breuljak, gde smo uli rafale. Ubijena su moja braa, i mnogi drugi, koji su bili krivi samo zato to nisu voleli komunizam. Bez ikakve provere, bez suenja. Meu egzekutorima sam video i svoje Patrovie sa visokim partizanskim inovima. Bio je tu i jedan roak naeg ujaka. Ni prstom nije mrdnuo. Brat Duan i ja smo i danas uvereni da je on jedan od sukrivaca za masakr - sea se Vlado Niklanovi. Preiveli, gotovo golobradi momii, rasporeeni su u partizanske jedinice. Vlado i Duan su neko vreme boravili na podruju Hrvatske. Iako je rat bio zavren. A onda su stigli do svojih kua. Kao i drugi, iz ostalih grupa, koji su bili mlai od 20 godina. Nevelik broj. Vlado je neko vreme radio u Budvi, a onda je ezdesetih godina krenuo za Ameriku u kojoj e provesti pune 34 godine. Vratio se 2000. Duan je u Budvi formirao porodicu. Obojica su sve ove godine imali golemu elju da pronau grob svoje brae. I grobove ostalih s kojima su proli pakao Bosne i Hrvatske. I upravo zahvaljujuI dobrim delom i njima dvojici ira javnost e saznati za 16 ve obeleenih masovnih grobnica u Kamnikoj dolini. Masovna streljanja na podruju Kamnika su usledila izmeu 18. i 20. maja. Rafali su se uli i narednih dana, da bi puke utihnule tek krajem maja. Krvavo jugoslovensko prolee je okonano. Ostale su jame oko Kamnika, Zidanog Mosta, Koevja, Trbovlja, Klagenfurta, Pohorja i Maribora, reke Soe, Radovoljice, kofje Loke... Slovenci su uveliko krenuli u njihovu identifikaciju. Potrebna je pomo iz drugih krajeva, pre svega iz Crne Gore, kako bi svi grobovi bili otkriveni. Obeleeni. Kako bi oni koji su izgubili svoje najblie mogli da na njihovim grobnicama zapale svee.

Od izdajnika do sveca 15. jul 2004.

Tragika dr Luke Vukmanovia koji je ubijen nedaleko od Kanika. Sveti sinod SPC proglasio Luku za sveca i uvrstio u crkveni kalendar novomuenika. Kako je Svetozar Vukmanovi Tempo doiveo bratovljeva stradanja.

Pie: Savo Gregovi PUT smrti antikomunista iz Crne Gore, Boke i Sandaka, skoro est decenija je bio tabu tema. ira javnost je opet posredstvom "Novosti" neto vie saznala o "slovenakom krvavom proleu 1945" tek pre dve godine. Povod za to bila je promocija sabranih dela dr Luke Vukmanovia, u njegovom rodnom selu Utrg u Crmnici, odrana avgusta 2002. godine. O stvaralatvu ovog mudrog oveka, koji je usmren kod Kamnika u 38. godini, sabranom na 1.060 stranica govorili su tom prilikom mitropolit crnogorsko-primorski dr

Amfilohije Radovi, akademik Vlado Strugar i drugi. Prethodno je Luku srpski patrijarh Pavle, odnosno Sinod SPC, proglasio za sveca i uvrstio u crkveni calendar novomuenika Pravoslavne crkve. - Sabrana dela mog oca, pored osvetljavanja njegove zanimljive linosti, intelektualizma i hrianske vernosti, su pomogla da se rasvetle i neke tamnije stranice nae istorije. Pojedinane, ali i kolektivne sudbine onih koji nisu voleli komunizam. Jednostavno od tada se poelo vie priati o krvavom maju u Sloveniji 1945. - kae dr edo Vukmanovi, sin svetenomuenika Luke. Luka Vukmanovi bio je plodan pisac. Imao je iroku sferu interesovanja, pisao naune i filozofske rasprave, prouavao religiju kod starih Grka, studirao umetnost, graevine, hramove, grobove drevne Grke, ne slutei da e njegov grob ostati tajna. Dugo i dugo. Bavio se i pitanjima etike, posebno u naoj narodnoj poeziji.

Teoloki fakultet je zavrio u Beogradu i doktorirao 1940. godine. Disertacija koja je tampana u prvom tomu njegovih dela nosi naziv Materijalistiko i hriansko shvatanje istorije. Radio je kao svetenik, profesor Cetinjske bogoslovije, a posle sukoba sa srpskim patrijarhom Gavrilom Doiem oko konkordata (Vukmanovi je bio protiv tog sporazuma) izvesno vreme je proveo u Skoplju kao profesor veronauke u tamonjoj gimnaziji. - Moj otac je bio ubeeni antikomunista. Smatrao je, naime, da je komunizam najvea opasnost za pravoslavnu crkvu, pa je javno istupao protiv, govorei na skupovima, dajui izjave za radio, piui u novinama. Oseao se Srbinom, srpskim nacionalistom, Jugoslovenom. Nije bio izdajnik, i taj ig mu je kao i mnogima s kojima je bio na tom putu smrti nepravedno utisnut. Nikada nije saraivao s okupatorom, istie njegov sin. PO reima dr eda Vukmanovia, uglednog lekara, danas penzionera, koji je i sam proao bosansko-hrvatsko-slovenaku golgotu, Luka je sa simpatijama gledao na Trinaestojulski ustanak u Crnoj Gori. No, meu prvima je javno osudio i igosao takozvana leva skretanja i ubistva ljudi u Crmnici. Zbog toga je odluio da napusti Crmnicu i vrati se na Cetinje gde je radio sve do novembra 1944, kada e poi na put bez povratka.

Crnogorski raskol, nastao tokom drugog svetskog rata, koji e kulminirati ba na tlu Slovenije, maja 1945, se najbolje i vidi na primeru porodice Nikole Vukmanovia. Jedan njegov sin o kojemu se gotovo sve zna izrastao je u velikog revolucionara, zagovornika antihrianske religije, koji e doi u sam vrh vlasti posleratne Jugoslavije, drugi, dr Luka je bio ubeeni antikomunista. Marija Vukmanovi, roena Pejovi, majka Svetozara i Luke, predosetila je zlo, jo pre nego se ono dogodilo. - ta e biti s tobom ako Lukini pobede - pitala je tokom rata Svetozara. - Zna se - odgovorio je Tempo.

- A ako vi pobedite, pitala je dalje majka.

- Opet se zna - odgovorio je sin, to je ona dobro razumela i udarajui se akama u prsa. - Kako god uzme, majci je kuku!

- Tempo, koji je posle rata i te kako brinuo o Lukinoj deci, pomogao nae kolovanje, dugo je bolovao smrt brata. alio je veoma to Luku nije potraio tokom rata. I to je prihvatio miljenje jednog bliskog roaka kojeg je sreo u Bariju 1944. godine, koji mu je rekao kada ga je pitao za brata, da je on izdajnik - pria nam edo Vukmanovi. SAM Tempo je prema jednom svedoenju koje je zabeleio dr Amfilohije prilikom njihovog susreta na Cetinju 1990. godine rekao:

- Moj brat Luka je bio pametniji od mene. On me je i kolovao, pola svoje svetenike plate je koristio za svoju porodicu, a pola je meni slao za studije. Kada sam diplomirao prava rekao mi je: "Svetozare, sada

ima diplomu, nai posao i radi". A ja mlad, zanet idejom, nisam ga mnogo sluao. Da ga je Lukina smrt pogodila, pa i proganjala, govori i podatak da je svom bratu u svojoj knjizi Moja porodica posvetio gotovo 200 strana. Dr edo, kojega je Tempo i vie smatrao mlaim bratom nego sinovcem, i on, stric, dugo su zajedno tragali za istinom o tome ko je naredio likvidaciju antikomunista koji

su se u velikom broju nali na teritoriji Slovenije maja pre pedeset i devet godina. - Tempo je imao dosta prijatelja na vanim mestima i kada je napustio Tita. Dugo smo priali o slovenakom pokolju, znao je za prvobitnu amnestiju koju je Tito izrekao, a koja je poreknuta. Onda je

doao do nepobitnih podataka - bilo je to veoma kasno, kada je ve bio star - da je odluku o likvidaciji bez suenja, izdao sam vrh KPJ. U LJubljani su se tih dana maja nalazili Edvard Kardelj i Aleksandar Rankovi. Pozvali su Tita i Milovana ilasa i posle kratkog veanja je doneta odluka da se pobiju oni koji su odstupili, izuzev golobradih deaka kojima su popunili partizanske redove - otkrio nam je dr edo Vukmanovi.

Svee mrtvoj brai 16. jul 2004.

Zahvaljujui pomoi slovenakih pravosudnih organa, braa Niklanovi nala grobove brae streljanih 1945. Do kraja ivota majka Milica gajila nadu da e joj se sinovi Mitar i Tomo odnekud pojaviti ivi i zdravi.

Pie: Savo Gregovi DUANA Niklanovia, vrednog domaina iz Budve, koji je zajedno sa bratom Vladom, uspeo da izbegne lin u umama Kamnika, neprestano je proganjala elja da pronae mesto gde su ubijena njegova braa Mitar i Tomo. Znao je, otprilike, gde se to dogodilo, ali o tome se jednostavno nije smelo govoriti.

- Pokojna majka Milica, koja je umrla u 97. godini, pre sedam godina, me je zaklela: Nemoj sine, dok sam

ja iva proglasiti Mitra i Toma mrtvima. Kada ja umrem, potrai ih. Nadala se, jadnica, da e njih dva odnekuda doi. Jednoga dana - pria nam Duan Niklanovi. Duan je, ipak, dok je majka bila iva, bez njenog znanja, posetio Sloveniju sa svojom suprugom. Doao je u Kamnik i nastojao da nekako pronae mesto gde su oni boravili maja 1945, pre nego to e otpoeti streljanje. Bilo je to jo u SFRJ. Kada ga je slovenaki milicioner video da zagleda neke lokacije, bio mu je sumnjiv. Legitimisao ga je, i Duan je jedva, bez posledica, uspeo da se vrati kui. A onda je malo i sluaj u sve ovo umeao prste. U Budvi su se prolog leta odmarale dve Slovenke, LJiljana Tomi iz Okrunog dravnog tuilatva u LJubljani i Gordana - Reja Vengust. S njima se prvo upoznao Duanov sin eljko, potom im je i sam Duan ispriao svoju tunu priu. Obeale su da e pomoi da se pronau grobovi njegove brae, ali i drugih stradalnika na podruju Slovenije koji su svirepo umoreni poslednje godine rata. Kazali su da se u Sloveniji na tome u poslednje vreme dosta radi, da su Slovenci

obeleili grobove svojih sunarodnika koje su komunisti, takoe, likvidirali, i objavili knjige s imenima stradalnika.

- I sredinom prolog meseca stigao nam je poziv, da 21. juna doemo u LJubljanu ja i brat Vlado - kae Duan. - Poli smo i na nae prijatno iznenaenje imali doek na dravnom nivou. Doekali su nas Bojan obar, iz Okrunog dravnog tuilatva, Daniel Pirnat iz MUP- a Slovenije, Pavel Jamnik iz Direktorata policije, dr Mitja Ferenc, iz komisije Vlade Republike Slovenije za utvrivanje neotkrivenih grobnica i Matja Ravnikar, voa policijskog odeljenja u Kamniku. Duan i Vlado su ispriali svojim domainima sve ono to se dogaalo na tom podruju maja 1945, a ega su se dobro seali. Naroito se za detalje interesovao dr Mitja Ferenc, koji je neposredno radio na ovom poslu. Potom su svi zajedno otili za Kamnik. O svemu tome su nainili film amaterskom kamerom, koji je dobro svedoanstvo. - Doveli su nas do mesta gde smo logorovali pre nego to e stii crnogorski partizani i uslediti masovna egzekucija. Prepoznali smo odmah te predele. Jedno, pa drugo, tree mesto. Slovenci su svuda gde se ginulo postavili velike krstove i male betonske ploe na kojima pie da tu poivaju nasilno umoreni maja 1945. Oni su te grobnice otkrili i obeleili tokom poslednje dve godine - pria Duan. Braa su zapalila svee na grobu brae. Posle punih est decenija. Potekle su suze, Duan je po starom obiaju zalelekao svoju brau, ali i sve ostale ubijene od bratske ruke. Niklanovii su saznali da je na podruju Kamnike Bistrice identifikovano i obeleeno ukupno 16 grobnica. Tu, dakako, ima i onih u kojima poivaju drugi, ne samo antikomunisti iz Crne Gore, Boke i Sandaka koji su proli put smrti od novembra 1944. do maja 1945. - ONI su uradili dosta, ali bez nae pomoi ne mogu vie - kae Vlado Niklanovi. - Moj brat Duan je stalno pitao Slovence ta dalje mogu da urade? Oni su kazali da naravno mnogo toga zavisi od nas iz Crne Gore, iz dravne zajednice. Treba da dou oni koji su preiveli streljanja na drugim lokalitetima, da se identifikuju stratita, kao na primer u Koevskom rogu i drugde. Da se moda pronae neki materijal i u dravnim arhivama. Oni, naime, ne znaju precizno gde su umoreni Hrvati, gde Srbi, Crnogorci... Slovenci su, dakle, otvoreni i te kako za saradnju i sami ele kao civilizovan svet da svaka jama bude otkrivena, da se groblja obelee. A moda da se i grobnice posle otvore, da se putem DNK identifikuju kosti i moda prenesu u rodna mesta umorenih. Nauka je danas u tome daleko pola napred. Telefoni u kui Niklanovievih zvone neprestano otkako se pojavila reportaa u "Novostima". Zovu sa svih strana, interesuju se mnogi za grobove svojih. Duan i Vlado kau da e predloiti formiranje nekog odbora

ili udruenja koje e preuzeti dalji posao na otkrivanju grobova. Prvo e morati biti uraeno ono to je odavno i trebalo da se uini: da se precizno naprave spiskovi svih koji su ubijeni u Sloveniji maja 1945. Ali i onih koji su stradali na putu preko Crne Gore, Bosne i Hrvatske do Slovenije. Potom, delegacija koju e initi rodbina ubijenih treba da se sastane sa dr Mitjom Ferencom i drugima iz slovenakih zvaninih institucija, kako bi svi grobovi bili otkriveni.

- Hvala brai Niklanovi, pronali su grob mog oca Luke. Uskoro kreem za Sloveniju. U potpunosti se slaem da se osnuje neko telo u Crnoj Gori s ciljem dase pronau i obeleili svi grobovi naih ljudi u Sloveniji, kako bi se ispisala sva imena i najzad kazala puna, prava istina o svemu to se dogaalo tog prolea 1945. ekalo se, eto, est decenija. Ipak, najvanije je da se poelo, da su mnoge grobnice otkrivene. I u sluaju da ne bude prenosa posmrtnih ostataka (moda zbog nemogunosti da se to uini), sasvim je mogue da se utvrde imena onih koji poivaju u tim grobnicama. I da se na prigodnim tablama ona ispiu - rekao nam je dr edo Vukmanovi

Smrt hiljade nevinih 17. jul 2004.

Borivoje Karapandi pie da je samo jedne noi likvidirano vie od 500 etnika. Slovenci su pokopali i oplakali svoje, a mi bi trebalo da najpre utvrdimo imena

stradalnika, smatra Duan Niklanovi.

Pie: Savo Gregovi MAJA meseca idue godine navrava se ezdeset godina od krvavog prolea u Sloveniji. Braa Duan i Vlado Niklanovi, dr edo Vukmanovi, koji su se najvie angaovali kako bi se pronali grobovi desetina hiljada umorenih bez krivice i suenja, veruju da e do tada biti otkrivene i druge grobnice irom Slovenije. A da bi se u tome uspelo, potrebno je prilino angaovanje, pre svega u Crnoj Gori. No, bie vraki teko obeleiti sva stratita. U tom stratitu maja 1945. likvidacije, naime, nisu svuda izvoene na isti nain. Nisu svi stali pred puane cevi partizanskih jedinica koje su bile dobile nareenja da unite gotovo sve one koji su odstupili prema granici Slovenije i Jugoslavije. Borivoje M. Karapandi u svojoj knjizi o jugoslovenskom krvavom proleu 1945, s podnaslovom Titovi Katini i gulazi kae na jednom mestu da su u Dravogradu jedne noi zaklali preko pet stotina etnika, od kojih su veinu bacili u Dravu, a ostale spalili po rupama oko varoi. Isti autor navodi da su i u Mariboru stotine etnika spalili. Likvidacije su trajale nekoliko dana i noi. Tako je Pohorje masovna i najkrvavija grobnica, gde je pobijeno i spaljeno preko deset hiljada etnika. Ovo mesto je i danas poznato pod imenom komunistiki Katini. Tih su se dana po itavoj Sloveniji videli veliki i crni oblaci, gusti oblaci dima, a vazduh je bio ispunjen zadahom ljudskih leeva. Podnoje planine Pohorja bilo je prekriveno nepreglednim crnim jatima gavranova i orlova. Grabljivice, privuene mirisom ljudskog mesa, jezovito su pitale i graktale, tako da su ovu krvavu scenu inile jo stranijom, pie Karapandi. Reke su, dakle, odnele mnoge leeve, veliki broj ubijenih je spaljen. NJihovih kostiju nema u grobnicama. No, poznata su mesta gde su likvidacije vrene, pa to omoguava da se tamo i postave obeleja. - Sada bi trebalo da se najpre precizno utvrde imena po svim optinama Crne Gore, ali i u drugim krajevima, posebno Sandaku, odakle su na put bez povratka krenuli oni koji nisu trpeli komuniste. I potrebno je da preiveli, kojih takoe ima na ovim prostorima pou do Slovenije kako bi tamonjim vlastima precizno kazali gde su ubijani antikomunisti maja 1945 - kae Duan Niklanovi. Dr edo Vukmanovi, koji e posetiti Sloveniju, naglaava da je potrebno, nakon to se popiu svi ubijeni, da se tampa jedna publikacija u kojoj bi bila imena umorenih. Slovenci, koji su pokopali i oplakali svoje, koji su ubijeni od partizana, Nemaca i drugih, tampali su takve publikacije po optinama. Tako, recimo, u knjizi Zbornik rtava Drugog svetskog rata u optini Kamnik, na 142 strane su imena, datumi roenja i smrti, zanimanja onih koji su ubijeni. Tu su i grafiki prilozi terena na kojemu su likvidirani. - Smatramo da u posao koji nam sledi, treba da se ukljui Srpska pravoslavna crkva, odnosno Mitropolija crnogorsko-primorska - naglaava Duan Niklanovi. - Ne samo zato to je ubijen mitropolit Joanikije, kojem se jo groba ne zna, takoe i veliki broj svetenika, nego i zato to su gotovo svi postradali tog prolea pre est decenija bili krteni. Verovali su u Boga, bili privreni svojoj crkvi. Moj brat Vlado je odmah po naem povratku iz Slovenije napisao pismo mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju, kojim ga je upoznao s onim to su na otkrivanju grobnica u predelu Kamnika, uradili Slovenci, na emu smo im, zaista, zahvalni. Oekujemo da nam se mitropolit javi, kako bismo znali kako i na koji nain e se Crkva u sve ovo ukljuiti. U VREME dok je ovaj feljton izlazio u naem listu, u Budvu su stigli Gordana - Reja Vengust, koja se zajedno sa LJiljanom Tomi izuzetno angaovala oko posete brae Niklanovi Sloveniji, kada su kod Kamnika pronali svoju brau, kao i Matja Ravnikar, naelnik policije u Kamniku, koji je, takoe,

doekao Budvane. Oni su doli da se malo odmore u Budvi, i obili svoje nove prijatelje. - Duan Niklanovi je uinio da zavolim Budvu kao svoj kraj. Dolaziu stalno u ova grad, takoe i moji prijatelji. Jako mi je drago to su moji budvanski prijatelji pronali svoje najmilije koji su stradali u Sloveniji. Nadam se da e tako biti i sa ostalima. Eto i nesree, koje su se dogodile u prolosti, mogu da zblie ljude, rekla nam je Gordana Vengust. I Matja Ravnikar je stekao nove prijatelje u Budvi. uo je za feljton u Novostima i zatraio od prijatelja da ga proita, jer kako ree odavno je nauio irilicu. Oekuje, ree Niklanovie, ali i druge iz Crne Gore u Sloveniji. Na jesen. Pomoi e im, kao to je to uradio i tokom juna ove godine, da se pronau nove grobnice onih koji su stradali tokom maja 1945. na podruju Slovenije. Jer, kako ree civilizacijski je, ali i hrianski pre svega da svako ima grobnicu. I da ona bude obeleena makar i skromno. (KRAJ)