JURODIVI Smetlite sveta ... svima smee do danas (1. Kor 4, 13) Hrianstvo je preporodilo i obnovilo stari svet od oronulosti i unutranje izopaenosti . Nebeski oganj ljubavi, baen Spasiteljem na zemlju (Lk. 12, 49.), zapalio je novi i vot u srcima ljudi utopljenih u strasti, oivotvorio duh gotovo mrtvih zbog grehova (Ef. 2, 5). Dejstvom blagodati blagoestivost mnogih zapalila se takvom silinom, da je postala glavnim tokom duhovnog ivota. itavo dejstvo duha usredotoilo se u neprekidnom naporu - raspeti plot svoju sa strastima i eljama (Gal 5,24), stajati iznad svoje uvstvenosti, pokoriti viem duhovnom zakonu sve porive grehom ranjene prirode, da b i se po meri sile, po stepeno uzrastajui duhom, svecelo ivelo u Bogu i za Boga. Hrianstvo obnovivi starog oveka (Kol. 3,10), uinivi ga priasnikom Boanske prirode (2. Pet 1,4), proizvelo je mnoge vidove podvinitva, kojim se hrianin uzdie do, za oveka, mogueg savrenstva. I meu ugodnicima Bojim, proslavljenih svetom Crkvom, jurodivi Hrista radi divni su meu svetima po rodu svog podviga i po visok om stepenu samoodricanja kome su oni sledovali. Radi Hrista i svojih blinjih oni su se udaljavali ne toliko od sveta, ni od onog to je u njemu (1. Jov. 2, 15), ve od sve ta suvinog, po reima Apostola: ako se na spoljanji ovek i raspada, ipak se unutranji obnavlja iz dana u dan (2. Kor. 4, 16). Uistinu, njihov se spoljanji ovek raspadao onako kako je duhovni ivot uzrastao. Jurodivstvo je jedan od najteih i velikih podviga hrianskog blagoea, koji su iz ljubavi prema Bogu i blinjima primili ovi neobini revnitelji blagoea. Ti slavni izabranici Boji, nadahnuti pla menom revnou i ljubavlju prema Bogu, dobrovoljno su se odricali ne toliko udobnosti i zemnih blaga, bliskog srodstva, koliko se odri cahu, pri punom unutranjem samosaznanju - najvanije odlike oveka - upotrebe razuma. Primivi izgled bezumnih, a nekad i sutinski palog oveka, "ne znajui" za pristojnost, niti za oseaj stida, dozvoljavali su sebi sablanjujua dela. Liavajui se, prividno, prostog, zdravog ljudskog smisla, otresavi se od opteprihvaenih obiaja, oni su pod maskom jurodivstva neretko inili takve podvige na koje se ne reavaju ljudi koji mi sle biti mudrim (1 Kor. 3, 18), iz straha pred silnicima ovog sveta ili porodinih obz ira. Uzdignutih oiju, uma i srca Bogu, gorei duhom pred Njim, ovi podvinici, slini starim prorocima, nisu se ustezali da kau bolnu istinu u oi silnicima ovog sveta; oni su svojim reima, ili neobinim postupcima, strano izobliavali i kao munja poraavali one koji su zaboravili pravdu Boju, a kao proleno blagotvorno sunce radovali su, objasava li i teili blagoestive i bogobojaljive. esto su se vraali meu najporonije lanove drutva sa ciljem da ih isprave i spasu; i mnoge su vraali na put istine i dobra. I majui dar da predskau budue, oni molitvama neretko izbavljaju sugraane od stranih patnji, odvraaju gnev Boji od svojih savremenika od kojih su bili vreani i poniavani.

Potpuno slobodni od svake zemne privezanosti, nisu imali obino odreeno prebivalite,

izlagali su se svim uslovima bezdomosti - i bukvalno ispunjavali zapovest Spasit elja: Ne brinite duom svojom ta ete jesti, ili ta ete piti; ni za telo svoje, u ta ete se odenu i (Mt. 6, 25). Nego itite, najpre Carstvo Boje i pravdu Njegovu i ovo e vam se sve dodati (33). Ti priasnici zvanja nebeskog (Jev. 3, 1) nisu imali prebivalita ve su traili ono koje e doi, jer po reima Apostola, prolazi oblije ovog sveta. Ne saobraavajui se ovom veku, sav njihov ivot predstavlja odreen otelotvoreni protest protiv neizmern e tenje ljudi ka zemnom, ka vremenim interesima, kao ivo, vidljivo upozorenje o viem cilju ivota - o onom to je jedino potrebno (Lk. 10, 41). Posmatrajui nain ivota jurodivih, ini nam se kao da su doli iz drugog sveta, ne smatrajui nunim da znaju i ine ono to po optem miljenju, ini neophodnu prinadlenost zemaljskog ivota. ivei u telu bili su kao besplotni i u tuem telu. Podobno boanstvenom Pavlu, nadahnutom uenim gornjim svojim oteestvom, i oni mogu rei o sebi: da li u telu ili van tela - ne znam (2Kor. 12, 3): hrana, odea, il ite nisu inili za njih sutanstvenost potreba i neophodnost ivotnog svojstva. Po nekoliko dan a, ponekad i itave nedelje, nisu uzimali hranu, i samo su kuali hranu koju su im dava li blagoestivi ljudi; od drugih nisu uzimali, ili su je davali drugima. Odea im je bi la staro, poderano rublje, no esto su odbacivali i taj bedan pokrov svoje nagote. Retko su odlazili i esto nisu bili putani u ljudska naselja, provodei najvei deo ivota pod otvorenim nebom - na gradskim trgovima i ulazima, oko crkava, na grobljima, ponekad i na ubritima, stradajui od mraza, gladi, studeni i vreline i uopte stihija, i kuali su sv a mogua liavanja povezana sa skitalakim ivotom. Tako o egipatskom podviniku, Hrista radi jurodivom Visarionu, itamo u Skitskom Otaniku: ivot prepodobnog Visariona, po reima njegovih uenika, bio je slian ivotu kakve ptice nebeske ili ribe , ili ivotinje: jer je on itavo vreme svog ivota proveo bez uznemirenja i bez brige. Nije ga muila tuga za domom, ni elja da ima njivu, ni e za zadovoljstvima, ni graenje doma, ni prenoenje knjiga; uvek slobodan od telesnih briga, hranei se nadom u budue , utvrujui se branom vere. Kao kakav zarobljenik trpeo je as mraz i nagotu, as sunanu jaru, uvek na otvorenom. On se kao begunac skrivao na pustinjskim dinama. Kada b i ga neko iz bratije naao kako sedi pred vratima kao bednik koji luta po svetu, pribliu jui mu se sa saaljenjem, govorio bi: zbog ega plae? Ako ti neto treba, daemo ti koliko moemo, samo ui k nama, podeliemo s tobom trpezu, okrepi se. Prepodobni Visarion je odgovorio: ne mogu ostati pod krovom dok ne naem svoje naslee. Na razne naine izgubio sam svoje imanje. Pao sam u ruke i morskim razbojnicima, i pretrpeo sam brodolom, i liio sam se slave svoga roda, i od vanog postao sam nevaan. Ako je brat , zaplakavi od njegovih rei, odlazio i donosio mu komad hleba govorei: uzmi ovo, oe, a ostalo e ti vratiti Bog, po reima tvojim, domovinu, slavu roda i bogatstvo, to j e starac jo vie plakao i gromko ridao, odgovarajui: ne umem rei mogu li ja nai ono to izgubivi traim. No, mogu jo vie potrpeti, svaki dan nalazei se u smrtnim opasnostima, ne imajui pokoja od bezmernih nesrea, jer mi je potrebno da okonam tok ivota usred stal- nog lutanja.

U naem umu Bog je poloio osnovnu crtu Svog obraza (Er. 4; 22, 23), zato odricanjem od uma, blagodatnog dara neba, sa im se nita u vidljivom svetu ne moe uporediti, ovek gubi sve ono to ini njegovo istinsko dostojanstvo, njegovu istinsku veliinu. I pri zdravom umu, sa istinskim mudrou kakvi su jurodivi bili, po reima Apostola: Ako neko meu vama misli da je mudar u ovom veku, neka bude lud da bi bio mudar (1. Ko r. 3, 18), primiti na sebe izgled bezumnosti velika je rtva. Teko je i bolno videti ov eka lienog uma - bezumnog; po karakteru bezumni se ne razlikuje od nerazumne ivotinje. Ali neuporedivo je tee za srce osetljivog oveka videti jurodive. ivei u zajednici, o ni su bili ne manje usamljeni od podvinika u pustinjskoj divljini; njihova dua ispunj ena visokim mislima, svetim uvstvima, pod zavetom jurodivstva, do kraja ivota, najveim delom, ostala je sakrivena za druge. Nije svako od njih naao oveka kome je mogao otkriti svoju duu i rei mu da on nije takav kakvim ga smatraju, da on zna Boga, i da se moli za nas. Pustinja po preimustvu ui postu i bdeniju, ali je duna da u odnosu udaljavanja od iskuenja ustupi mesto jurodivstvu Hrista radi. Ko ivi u pustinji, kae sv. Antonije Veliki, taj je slobodan od greha iskuenja: od iskuenja sluha, jezika i vida; njemu je jedino iskuenje - u srcu. Tri uena druga, itamo u Otaniku, reila su da stupe u monatvo. Jedan od njih izabrao je da miri zavaene, po Sv. Pismu - blaeni mirotvorci (Mt. 5, 9); drugi - da poseuje bolesne, a trei je poao u pustinju na bezmolvije. Pr vi, ma koliko se trudio, nije mogao prekratiti razdor meu ljudima i sve uspokojiti. Pobee n amotinjom poao je onome koji je sluio bolnima i naao i njega iznemoglog i malodunog, i bez snage da i dalje ispoveda zapovesti. I obojica su pola da posete onoga koji je iveo u pustinji, da bi mu ispriali ono to im se dogodilo i zamolili ga da i m kae kakvu je on korist imao od usamljenosti. Ovaj, malo poutavi, izlio je vodu u posudu i ree: "Pogledajte vodu" - voda je bila mutna. Posle nekog vremena opet im ree: "Vid ite, kako je voda postala prozirna". Oni pogledae i kao u ogledalu videe svoja lica. Ta ko biva i sa nama, kada se neko nalazi meu ljudima - od ljudske buke i svetske sujet e ne vide se svoji gresi, a kada se bezmolstvuje, posebno u pustinji, tada se jasno m ogu videti svoji gresi. Za otelnika pustinja je bila otvorenom knjigom, u kojoj je on itao neizmernu veliinu Boju; smatrana je i kolom samopoznaje, zato to ovek, ostavi sam sa sobom, moe paljivo i bez rasipanja pratiti pomisli koje niu iz dubine njegove due ; pustinja je za otelnika bila i sredstvom samousavravanja, zato to strasne pomisli n isu nalazile sebi zadovoljenje i na kraju su se utiavale i upokojavale. Jedan brat tr aio je od starca savet: "Moje misli blude i ja se zbog toga alostim". "Sedi u svojoj keliji ", ree starac, "i one e se opet sabrati". Kada je magarica privezana, magare skakue ovam oonamo i opet dolazi svojoj materi. Tako i misli monaha koji ustrajno prebiva u k

eliji radi Boga, mada se neko vreme i rasejavaju, opet se vraaju njemu. Pri dolasku Simeona jurodivog iz pustinje u svet, u oprotajnoj potresnoj besedi Jovan, drug njegovog pustinjskog ivota, savetovao ga je: "Bdi, vozljubljeni Simeone, da ono to je sabra la pustinja ne raspe svet; tvoje molanije da ne rane svetske glasine, svenona nespava nja da pogubi san, inoeska ljubomudrija da ne rastoi prelest svetska; pazi, da gledanj e ena, od ega te je Bog do danas sauvao, ne razgali tvoje celomudrije, i tvoje nesticanje da ne pokrade ljuboimjenije; tvoj post da ne razore raznovidi ukusi, a pa tvoj smehom i molitva lenou da se ne istrebi". Ako je pustinja manje iskuenje za inoka u delu spasenja, tim je prirodno, vei podvig za onoga ko se spasava u svetu. Najbolji predstavnici inoestva bili su miljenja da se i u svetu moe postii takvo savrenstvo kakvo ne postiu i otelinici; zato one koji u svetu ive blagoestivo oni smatraju iznad onih koji se podvizavaju u pustinji, poto se prvi spasavaju u neblagoprijatnim uslovima. Tako se o Antoniju Velikom zna da je, dostigavi visoku meru savrenstva, pri-znao da je i u svetu mogue spasavati se i blagoestivo iveti usr ed nemira i sablazni, i jo bolje ugoditi Bogu, nego oni koji se podvizavaju u pustin ji. Jednom mu je otkriveno da u nekom gradu ivi jedan lekar koji svoju zaradu deli siromanima i itav dan sa angelima peva trisvetu pesmu. Drugi put mu je otkriveno d a nije dostigao savrenstvo koara iz Aleksandrije, koji je sebe smatrao gorim od svih . Sveti Oci smatrali su da i u svetu Bog ima mnogo skrivenih slugu Svojih. U moru ima mnogo opasnih mesta, a ima i mirnih. Mi, inoestvujui plovimo po mirnoj strani mora, a mirjani po mestima opasnim, kae prep. Sinklitikija. Mi plovimo po svetlosti sun ca pravde, a oni po neprozirnoj tami. Deava se neto suprotno, da oni koji plove po mr aku i opasnosti, od straha vapiju Bogu, hrabre se i tako spasavaju brod, a mi od nerad a tonemo. Takvi koji su spasavali svoj brod usred uasnih bura ivotnog mora bili su i Hrista radi jurodivi. Njihovo stalno samoudubljenje, njihova budnost nad najtananijim pokret ima unutranjog sveta, kojoj nije promicao ni jedan otkucaj srca, spreavalo je sve to bi ih skrenulo sa puta spasenja, postavi sami oko, kao heruvimi i serafimi; a u svojoj unutranjoj i spoljanjoj prirodi nita nisu uli, nikakvo kretanje nisu oseali, osim jed ne misli o Bogu. Muenici su malo vremena Hrista radi postradali, a ti si itav svoj ivo t mueniki umirao, peva Crkva o bla. Mihajlu Klopskom. U velikim, odlunim trenucima ivota napreu se duevne sile, i u vreme velikih ispita ovek ee izlazi kao pobednik nego u malim svakodnevnim iskuenjima. Kako su, podraavajui najbezumnije ljude, sauvali duh uvek uzvienim, okrenutim Bogu, stalno se rugajui svetu, grlili sve savrenom ljubavlju? Na kraju, kako da se sauva od gordosti onaj ko podnosi toliko liavanja i patnje, znajui da sve to trpi n evin i da nije onakav kakvim ga drugi smatraju. To je dobrovoljno, stalno muenitvo, to je

stalni rat protiv sebe, protiv sveta i avola. Prvi i glavni uslov koji se trai od svakoga u hrianstvu jeste njegova saobraznost s uenjem Hristovim zakon u Hristu (1. Kor. 9, 21). Ukoliko se ivot ne naslanja na t aj krajeugaoni kamen, ne moe imati vanosti i prirodnog dostajanstva. Dalje - glavni c ilj Hristovog uenja kao i itavog blagodatnog ustrojstva Crkve jeste da svi ivot imaju ( Jv. 10, 10); osim toga u Carstvu Hristovom, Carstvu ljubavi, svaki lan duan je da se s tara ne toliko o sopstvenom spasenju ve i o spasenju drugih. Otuda, prirodno, izvire i pitanje: zapoveda li Slovo Boje ovakav neobian nain ivota koji vode Hrista radi jurodivi, i ta je jurodivstvo u stvari? Poetke podvinitva nalazimo jo u Starom Zavetu, kao u primerima pustinoitelja sv. Ilije, Jeliseja i drugih proroka; pred dolazak Spasitelja u svet meu Judejima koj i su iveli u Egiptu osnovana je zajednica terapeuta, ljubitelja pustinjskog bezmolvija, ali ti primeri bili su retki i, takorei, ne smeli, zbog toga to je podvinitvo bilo iznad prirodnog stanja starozavetnog oveka. Samo je hrianstvo dalo podvinitvu istinski smisao, objavilo novu silu i ivotnost, suprotstavljenih duhu sveta. Najblii primer podvinitva do dolaska Isusa Hrista predstavljaju sv. Jovan Pretea i Majka Boja u svojoj devstven osti, usamljenosti, bezmolvna i tua svakom svetovnom ivotu, a temelj (podvinitvu) jeste Sam Gospod Isus Hristos, dajui onima koji su eljni savrenstva u duhovnom ivotu savete o siromatvu, devstvenosti i posluanju. Sveti Apostoli su istinski primeri Hristovog uenja (Rim. 8, 12, 13; 1 Jv. 2, 15; 1Petr. 2, 11; Gal. 5, 24), polaui dal ju osnovu podvinitvu. Zato su posle Apostola mnogi njihovi uenici, elei puno i savreno ispunjenje Jevanelj- skih zapovesti o onome to je jedino potrebno, odrekli sebe na udaljavanje od sujete svetovnog ivota, u devstvenosti, trudu, molitvenom podvigu, postu, bdeniju itd. Takvi se nazivaju asketama ili podvinicima. Osnivai takvog naina ivota bili su izvesno, sv. Pavle Tivejski i sv. Antonije , koji se, el ei boansko sozercanje, udaljie u skrivenija pustinjska mesta. Njihovom primeru sledov ali su mnogi revnitelji podvinitva i Egipatska, Sirijska i Palestinska pustinja napuni la se hiljadama otelnika, prosijavih divnim podvizima blagoea. Istovremeno sa otelnitvom irilo se i opteiteljno inoestvo, iji je naalnik bio prep. Pahomije , koji sastavio i ustav za svaki rod inoestva, postavi primerom svim opteiteljnim obiteljim a, kako Istoka tako i Zapada. Poseban autoritet tom ustavu daje i to to je on dat sv . Pahomiju u otkrivenju od anela odevenog u shimu. Posle sv. Vasilija Velikog pr. Kasijan (oko 390. g.) je posetio istone manastire, gde je meu velikim podvinicima proveo oko sedam godina. Vrativi se u domovinu (na jug Francuske) utvrdio je dva muka i enski manastir po ugledu na istone manastire. Kasijan je napi-sao manastirsk i ustav; u tom ustavu nalaze se i ukazi koji se mogu odnositi i na jurodivstvo: meu bratijom bie i neki gluhi, nemi, slepi i ludi. Da bi ti uspeno mogao da prebiva pod duhovnim zakonom nuno je da dri sledea tri pravila. Po reima Psalmopevca: ja sam kao ovek koji ne uje i nema u ustima pravdanje (Ps. 37, 14), i ti budi slep da u d

rugima ne bi gledao ono to ne slui tvom nazidanju... Ako te ko uvredi ili rastui, budi nepokretan i ne odgovaraj nita, budi nem i poj u srcu svom: uvau se na putevima svojim da ne greim jezikom svojim; zauzdavau usta svoja dok je bezbonik preda mnom (Ps. 38). I etvrto, ime si duan da se ukrasi, ... po rei Apostola: Ako neko misl i da je mudar u ovom veku, neka bude lud da bi bio mudar (1. Kor. 3, 18): ne ispit uj i ne osuuj nita od toga to se deava, ve ispunjavaj posluanje; smatraj svetim, spasiteljnim i mudrim ono na ta ti ukazuje zakon Boji ili opitnost Starca. I u Sv. Pismu nalazimo direktnih primera jurodivstva. Posebno u poslanicama ap. Pavla Korinanima jasno nam se pokazuju crte koje odlikuju ovaj podvig: mi ludi Hrista r adi a vi mudri u Hristu; mi nemoni i prezreni... prizor postasmo i anelima i ljudima. Do ovog asa podnosimo i glad i e i golotinju i udarce, i potucamo se. Kada nas grde, blagosiljamo; kada nas gone, trpimo; kada nas hule, molimo; postasmo kao smetlite sveta, svima smee do danas (1. Kor. 4, 9 - 13). U 11. gl. 2. posl. Korinanima, 2327, koja je skraeno itije Apostola, govori se o njegovom ivotu ispunjenom velikom bedom, liavanjima i mukom; vie sam se trudio, odvie boja podneo, vie puta bio u tamnici, esto u smrtnoj opasnosti; od Judejaca sam primio pet puta po etrdeset ma nje jedan udarac, tri puta sam bio iban, jednom kamenovan, tri brodoloma pretrpeo, no i dan proveo na morskoj puini; esto sam putovao, bio u opasnosti na rekama, u opasno sti od ra- zbojnika, u opasnosti od svoga roda, u opasnosti od neznaboaca, u opasnost i u gradu, u opasnosti u pustinji, u opasnosti u moru, u opasnosti meu lanom braom; u trudu i naporu, esto u nespavanju, u gladovanju i ei, esto u postovima, u zimi i golotinji... Re o krstu, govori ovaj blagovestnik Hristov, ludost je onima koji g inu, a sila Boja nama koji se spasavamo. Jer je napisano: pogubiu mudrost mudrih i razum razumnih odbaciu. Gde je mudrost? Gde knjievnik? Gde prepira ovog veka? Zar ne pretvori Bog mudrost ovog sveta u ludost? Poto, dakle, u premudrosti Bojoj svet mudrou ne pozna Boga, izvoli se Bogu da ludou propovedi spase one koji veruju. Nego to je ludo pred svetom ono izabra Bog da posrami mudre, i to je slabo pred svetom ono izabra Bog da posrami jake... i ono to je nitavno da uniti ono to jeste. .. (1. Kor. 1,18-28). Ako neko meu vama misli da je mudar u ovom veku, neka bude lu d da bi bio mudar. Jer je mudrost ovog sveta ludost pred Bogom (1. Kor. 3, 18-19). Ali to unutranje ponienje nadutog razuma ne iskljuuje i spo-ljanje samoponienje; unutranje, u srcu, odricanje od bogatstva, zapovedano Jevaneljem, ne iskljuuje i spoljanje odricanje, na koje su se reavali mnogi od svetih. ta je ludilo ili jurodivstvo za Hrista? To je, reeno reima sv. Zlatoustog, kada mi smirujemo sopstvene pomisli, kada istimo svoj um od spoljanjeg uenja da se ne bi niim zaneo i oistio za primanje boanskog uenja, kada bude potrebno da se ono primi: jer ono to Bog otkriva to se ne ispituje, ve prima s verom. Dejstvujui nezavisno od Otkrivenja na razum sudi oholo i ruiteljno, unosei u oblast boanskih istina takve dogaaje koji ne pojanjavaju, no esto zatamnjuju tajnu otkrivenja. U svojoj nezavisnosti od otkrivenja on se javlja kao rob sopstvenog predubeenja i zavistan od ploti. Dokaz tome je to da "stari svet" nije poznao Bog a, sluei tvari umesto Tvorcu, to vai za Judeje koji su se smatrali boljima od drugih

naroda. U tobonje uspehe savremenih umstvovanja u oblasti religije

imamo novi

dokaz, da um ako nije utvren na osnovama datim od Boga, kroz Proroke i Apos tole (Ef. 2, 20) ne donosi za Crkvu nieg utenog, jer mnogi od nas zaludee u svom umstvovanju i omraa nerazumno srce nae (Rim 1, 22). Vera Hristova, kao iva predanost Bogu svih sila due, tvori udesa koja prirodna mudrost ne moe initi. Verovati u Raspetoga: razdati imanje, umrtviti plot, noi provoditi u molitvi, u raznovidnoj lepoti ne nalaziti ukusa, uvreen ne braniti se. Po mudrosti ovog vek a - to je ludilo dostojno svake osude. Boanske istine ne mogu biti izumljene naporom ljudsk og razuma, ve se primaju s verom. Verom saznajemo (Jev. 11, 3) u neizmenjenom vidu, onako kako ih je Bog blagoizvoleo otkriti. Bog nam je darovao razum da bi njime oni poznali i primali od Boga, a ne da bi smatrali sebe dostatnim. Prekrasan su i ko ristan organ - oi, ali ako bi one htele da gledaju bez svetla, lepota i njihova sopstven a sila ne bi im bili od koristi, ve bi im naneli bola. Tako i dua, ako eli da gleda bez duha, sa ma sebi je prepreka. To posluanje razuma veri ne sastoji se u tome da se napusti vla stito miljenje, istraivanje uzroka i cilja svega u svetu, ve u upuivanju svake pomisli na posluanje Hristu (2. Kor. 10, 5), tako da bi boansko uenje bilo rukovodee naelo u poznanju a sve nesaglasno tome odbaeno kao lano. Izraz - slepa vera nije svojstven a veri hrianskoj, koja je svetlost prosveenja naroda i poznanja istine. Sam Isus Hris tos um naziva unutranjom svetlou (Mt. 6, 22-23), i obraa se zdravom razumu sluaoca i oseanju istine. Ne slepu ve razumnu veru imahu Apostoli, o emu svedoi sam Uitelj pred Ocem Nebeskim: Rei koje si mi dao, dao sam njima i oni primie u istinu (Jv. 1 7, 8). ta je razum ljudski? On je glavna upravljaka sila svih ostalih sila i sposobnosti due, pomou kojih se naruava njen unutranji ivot i delatnost. Po meri razvoja i uzdizanja te sile - razuma, dua osea prosvetljenje, saznaje dostojanstvo i punou ivota. Kvalitet uma moe se uporediti sa lakim perom i paperjem, kae prep. Jovan Kasijan; neoteano vlagom, pri najmanjem daku vetra pero se die u vis, a vlano tei nedrima zemlje. Tako i na um, slobodan od poroka i svetskih briga, pri podizanju duhovnog razmiljanja ostavlja sve zemno, uznosi se ka nebesnom i nevidljivom; i Gospod nas upozorava da ne dozvolimo da oteaju srca naa prejedanjem i pijanstvom i ivotnim brigama (Lk. 21, 34). Pogledajmo koliko smo, i u retkim trenucima molitve, neuzdrani umom, koliko je pomraena naa molitva i njen udeo pred Bogom. Ta slabost uma dokaz je njegove neutvrenosti, pristrasnosti zemnim stvarima, neudubljenja i bezvlaa nad duom. Potiniti sva duevna dejstva vlasti razuma znai pobediti slabosti prirode, uzdii se n ad grehom i izai iz stanja palosti. Jer se na pad i sastoji u odvajanju od ljubavi Boj e, i prilepljenosti uvstvenom i tvarnom. Blagodat Duha Svetog skida pokrivalo satanino da bi videli nepristupno sijanje Gospoda. Sve svoje sile duha i tela Hrista radi ju rodivi posvetili su sticanju i usavravanju ovog blagodatnog rukovodioca. Blaeni Visarion je

stao jednom sa uzdignutim oima i umom Bogu, prebivajui etrdeset dana i etrdeset noi na bogomislenoj molitvi, nepokolebljiv kao stub, ne pomerajui se telom, ne govorei, ne jedui, ne uklanjajui oi due od Boga, kao da je bestelesan. Jasno je, otuda, da je spoljanji nain njihovog ivota poprite na kome oni obaraju vladavinu uma : oni se odriu svog uma u sferi njegovog praktinog shvatanja. Odrei se veza uma tog vieg dara ljudske prirode, za oveka znai biti neovekom, u krajnjem sluaju ne onakvim kakav je duan da bude - u ovom svetu. Zato onaj ko zavetuje sebe na jurodivstvo namerno ostavlja prezrenim dar Boji, ini nasilje nad sopstvenom prirod om i na neki nain otru se od zajednikog organizma oveanstva. U osnovi hrianstva lei propoved o Raspetom, Sinu Bojem, zato je hrianin duan umreti sebi i svetu; odrei se svega, i sebe sa svim potrebama. Po meri toga, u hrianinu, tog stranca i doljaka ko ji nema postojanog grada ve trai onaj koji e doi (Jevr. 13, 14), sile duha rastu i tee nebesnom otestvu - ovek ne moe da se ne razrei od vidljivog, vremenog i sluajnog. U takvom oveku pojavljuju se mnoga odstupanja od uobiajenog poretka ivota. Oni su, takorei, predavali sebe u ruke Boje i usvojili u sebi silu Boju. Najbolji poetak svakog podviga je smirenje. Ni bdenija, ni telesni podvizi ne privode nas spasen ju, kae sv. Teodora, ako u dui nema smirenja. Bio je jedan sveti pustinjak koji je izgoni o duhove iz avoimanih. Jednom je upitao demona ta ga izgoni - Post li? Ne, odgovori ovaj - i mi postimo. Bdenije li? - Ne, mi i ne spavamo. Pustinjski ivot? - Ne, i mi idemo po pustinjama. Kakva li dobrodetelj izgoni vas? Smirenje nas pobeuje. Smirenje je ta dobrodetelj koja nam daruje pobedu nad zlim duhovima. Sveti Oci, veliki podvinici blagoea, smirenje smatraju jednim od najvanijih, najnunijih dobrodetelji bez koga nema spasenja. Ako neko i uda ini i mrtve vaskrsava, a ne priznaje dui svojoj beasnost i sebe niim duhom i grenim, taj je oplenjen zlobom a da i ne zna to. Ako i znamenja tvori ne treba mu verovati, jer je priznak hrianstva taj, ko je blagoisku san pred Bogom, da taji sve od ljudi i uvek govori: nije moje to blago, drugi ga je tu sakrio, i kada hoe uzee ga od mene. Ako ko govori: bogat sam, imam dovoljno - vie mi ne treba, takav nije hrianin, ve sasud prelesti i avola. Naslaivanje Bogom je nenasito, i u kakvoj se ko meri prieuje u toj meri je sve gladniji. Takvi ljudi imaju neobuzdan u ljubav ka Bogu. Oni smatraju da nisu dostojni ni da ih sunce obasja. Nagrada se daje ne za delo, ve za smirenje. Sredstvo sticanja smirenja je saznanje o naoj potpunoj zavisnosti od Boga: Bez Me ne ne moete nita initi (Jv. 15, 5). Sveti Dorotej kae da ako se ko prihvati dela Bojeg, vra g se jo jae uhvati za njega, seje u njemu razne pomisli, pobuuje strasti, smuuje ga sablaznima, i u oveku nee ostati ni blagorazuma, ni sile da okona delo bez pomoi Boje. Uverivi se u svoju nemo i grehovnu neistou, ovek se nevoljno smiruje i skruenog srca pripada Bogu molei za pomo. Svako ko se moli Bogu: Gospode! Daj mi smirenje - duan je da zna da on moli Boga da mu poalje nekoga ko e ga uvrediti. I, kada ga neko uvredi duan je i sam da ukori sebe, ponizi sebe, da bi kada ga drugi smiruje spolja, on sam smirio sebe iznutra. Savreno smirenje, po reima sv. Isaka S irina, sastoji se u tome da se radosno podnose lane optube, ne govorei nita u svoju zatitu, ve moliti oprotaj. Nije li pouno videti oveka na zemlji, koji joj na neki nain ne

pripada, svojim postojanim prebivanjem u sebi, spoljanjom i unutranjom tiinom. Sam Bog ih je iza- brao kao oruje Svoje Boanske volje, da bi se u ponienju otkri la sila pravde Boje u izoblienju poroka, ponienju silnih i mudrih i za olakanje muka stradajuima. Pokretani jevaneljskom ljubavlju ka svojim savremenicima - kakve su neobine naine koristili jurodivi da bi obratili zabludele veri i ivotu hrianskom. Ni svoje duevno spokojstvo, ni telesni podvig, ni miljenje ljudi o sebi nisu smatrali vanim kada je postojala mogunost da se neko spase pogibije. Neophodno je rei da su podvi g jurodivstva primili na sebe ljudi koji su utvreni u duhovnim podvizima, ispitani u duhovnoj mudrosti. Za pr. Serapiona se kae da je on od mladosti svoje bio monah i radi veeg savrenstva reio da ostavi keliju. Simeon jurodivi se 30 g. podizivao u pustinj i i otiao u svet bojei se da ga ne ostavi blagodat Boja. Gotovo svi jurodivi Istoka bil i su monasi. Otuda, na prvi pogled, ini se da jurodivstvo protivrei ideji monatva, ali o no je vidljivi dokaz da se moe spasti i u sujeti sveta. Jurodivstvo se predstavljalo ka o neko vojno lukavstvo protiv demona. Sveti Jovan Lestvinik kae da se treba ne samo borit i protiv demona, no i napadati ih... ko pobedivi strasti pritvorno pokazuje da ima strasti, obmanjujui demone time ostaje neranjiv za njih. Osnovom svakog podviga i uopte monatva posluie smirenje, a ono e sve postii. Ako bi jurodivi u punoj svetlosti otkrili svoju dobrodetelj pred svetom, postali bi jo vei kamen spoticanja, jer svet koji u zlu lei ne trpi oblienja. Nisu lane rei Apostola d a e svi koji hoe da ive pobono biti gonjeni (2. Tim 3, 12). Svi ne mogu biti jurodivi, jer je ono udeo savrenih, utvrenih u dobrodetelji i pri zvanih s vie: koji se psiholog uzvisio toliko da bi mogao proniknuti u skrivene misli i lj udske elje? No, prosveenima svetlou nebeske mudrosti ono skriveno u fizikom i moralnom svetu postalo je dostupno. U Vlahernskom hramu bilo je i mudraca ovog sveta, ali prekrasno vienje duhovnog sveta imao je samo jurodivi i onaj kome ga je on pokaza o; time je opovrgnut prigovor da jurodivi nisu ispunili dug u vezi obrazovanja svoj ih duhovnih sposobnosti. Nema sumnje da se ovaj podvig pojavio ubrzo posle trijumfa hrianstva nad paganstvo m - no pobedom ovo poslednje nije umrlo ve je, neretko, stupalo u zajednitvo s hrianima. Kada je nad hrianima visio ma gonitelja primali su hrianstvo iskreno, a ne zbog koristi i po potrebi. Nije mali broj hriana bio to samo po imenu, a koji n isu ispunjavali jevaneljske zapovesti; i otuda je potamnela moralna isto a kakvom je znamenovana prvobitna Crkva Hristova. Ja sam, govorio je sv. Jovan Zlatousti, pa i vie od vas, eleo bih da nije potrebno beati u pustinju. Sve je puno poroka i neistote, i samo pustinja moe dati plodove ljubavi i mudrosti; i oni koji ele da se spasu duni su da se udalje u pustinju. Podvinitvo je bilo produenje podviga muenitva. Muenici su se borili sa carevima i kneevima, a podvinici protiv avola, cara greha i kneza

besovskog ne u jednom asu muenikog podviga, ve svakog trena do poslednjeg daha. Sveti Jefrem Sirin, nedugo pre svoje smrti , posetio je Egipatsku pustinju i op isao ivot Hrista radi jurodive Isidore, koja je po svom smirenju izabrala ovu vrstu podvinit va. Druge monahinje su je toliko prezirale da nisu ni jele sa njom i obraale su joj s e kao bezumnoj. Sluila je u kuhinji, kao rob, spremna na svako posluanje. Umesto kukola i cipela, na glavi je imala krpu i hodala bosa. Niko je nikada nije video da jede. Hranila se otpacima iz sudova koje je prala. Ova svetost bila je otkrivena otelniku Pi-tirim u, ueniku Pahomija Velikog. Zato se uznosi svojim podvizima? - pitao ga je aneo. Ako hoe da vidi enu od tebe blagoestiviju poi u Tavenski manastir, ona srcem nikada nije odstupila od Boga. A ti ovde sedi a bludi mislima po gradovima. Pitirim je poa o u manastir i zaeleo da vidi sve monahinje - jedino Isidora nije dola. Na silu su pri veli i Isidoru koja nije htela da doe. Videi je, starac je pao pred njom i rekao: blagosl ovi me, mati moja. A ona je pripavi njegovim nogama prosila njegov blagoslov. Svi su se z bunili videvi ovo. Avva, ne poniavaj se - ona je luda, rekoe monahinje. Vi ste lude, odgov ori starac, ona je bolja od vas i od mene, ona je mati naa, i ja se molim da se naem r avan njoj u Dan Suda. uvi to, monahinje su pale pred njom i ispovedile svo zlo koje su joj nanele. Primivi njihovo pokajanje, Pitirim se pomolio za njih i otiao iz obitelji. Posle nekoliko dana Isidora se, ne trpei slavu i ast, udaljila iz manastira. Seanje na nj u Crkva praznuje 10. maja. PREPODOBNI SERAPION SINDONIT Prepodobni Serapion je bio Egipanin, nazvan Sindonitom, jer nije nosio nita osim sindona. Znao je Sveto Pismo napamet. Nije imao ni keliju, ni stanita, ve je kao p tica nebeska iveo bez briga, nosei samo jedno malo Jevanelje, idui iz mesta u mesto, i stiui savreno bestrae. esto su ga sretali na putu kako plae, i na pitanje zato plae odgovorio je: Gospodar mi je poverio svoje bogatstvo, a ja sam ga protraio i on h oe da me mui. Mislei da govori o zlatu davali su mu novac, drugi hleba, govorei mu: uzmi brate ovo, a zbog bogatstva ne tuguj, Bog ti ga moe poslati opet. Jo kao mladi prod ao je sebe nekim glumcima i ostao kod njih, propovedajui Jevanelje, sve dok komedijan te nije odvratio od pozorita. I vrativi im njihov novac otiao je da spasava druge. Na putu za Aleksandriju Serapion je sreo bednika koji je bez odee drhtao od zime. Mene smatraju isposnikom, meutim, ja nosim odeu a ovaj rab Hristov gine od zime. Biu kao ubica osuen u dan Stranog Suda, ako ne pokrijem golotinju njegovu... Onda je dao siromahu svoj sindon i seo nag na raskre drei u rukama Sveto Jevanelje. Jedan poznanik je prolazio tuda i upitao ga: oe Serapione, ko te je obnaio? - Sveti podv inik

ukazujui na Jevanelje ree: ono me je razodenulo. Potom je video nekog dunika koga su vodili u tamnicu, saalivi se nad njim prodao je Jevanelje i dao mu da plati dug. Kada se vratio u keliju, uenik ga pita: gde je Jevanelje? Starac ree: sine moj, ono mi je govorilo prodaj imanje svoje i daj nitima... ja sam posluao i uinio tako, da bi za posluanje zadobio smelost pred Bogom. U Atini je, umirui od gladi, ispriao priu o "Zajmodavcima" tj. srebroljublju, plotskim nasladima i revougaanju, smatrajui da se poslednjeg jo nije oslobodio. Doavi u Lakademon odvratio je jednog pobonog oveka od manihejske jeresi posle dve godine, a potom seo na brod koji je plovio za Rim. Tamo je uo o jednoj devstv enici koja je 25 godina ivela zatvorena i tek posle nekog vremena uspeo je da dospe do nje. Jesi li ti iva ili mrtva? Veruj Bogu mome, da sam umrla za svet, odgovori ona. Ak o hoe da me ubedi u to uini ono to i ja... Za umrlog kao to si ti sve je mogue osim neasnosti - sii i proetaj dole. Ja nisam izlazila dvadeset godina, ree devstvenica. Nisi li rekla da si umrla za svet? ... i za tebe je svejedno izai ili ne izai. Kada su doli do Crkve ree: ako me hoe uveriti da si umrla, skini sa sebe svo rublje a ja u ii pred tobom. Ako to uinim, ree ona, mnogi e se sablazniti i misliti da je to ludo. A ta j e tebi do toga ta e rei ljudi, jer mrtvom nije vano napada li ga neko ili mu se smeje, ve je bezoseajan prema tome; ja ti mogu dokazati da sam umro za svet, jer ravnoduno gledam na njega, jer se ne stidim i ne sablanjavam. Ovo je devicu nauilo smirenju i privelo jo veem savrenstvu. Jednom je neki pustinjak doao Serapionu i on mu je predloio da se pomole. Pustinja k mu je odgovorio da nije dostojan ni da die isti vazduh s njim, nije dopustio ni d a mu umije noge zbog svoje grenosti. Serapion mu je dao pouku: sine moj, ako hoe sebi dobro ne izlazi iz kelije, budi paljiv prema sebi i svom rukodelju. Pustinjak se ogorio toliko da to nije mogao sakriti od starca. Nisi li maloas govorio da si grenik, os uivao si sebe, a sada si se razgnevio kada sam ti s ljubavlju davao savet. Ako hoe da se smiri, ui se da velikoduno podnosi uvrede i uzdravaj se od praznoslavlja. Pustinjak se pokajao pred starcem i otiao smiren. Prep. Serapion se upokojio u ezdesetoj godini ivota. Seanje na njega praznuje se 14 . maja. PREPODOBNI VISARION UDOTVORAC Prepodobni Visarion je bio rodom iz Egipta i od mladosti svetlost blagodati Boje sijala je u njegovom srcu. Uputio se u Jerusalim na poklonjenje svetim mestima, posetivi i prep. Gerasima. Vrativi se u Egipat zbliio se sa bogoprosveenim Isidorom. U to vrem e su mu i roditelji umrli i on je imanje svoje podelio nitima, primio monatvo i udal jio se u Skit. Njegov post bio je neobian - po nedelju-dve, pa i po etrdeset dana nije je

o nita. U molitvi je bio neumoran, jednom je etrdeset dana i noi prestojao bez sna i hrane , podignuti ruku ka nebu. etrdeset godina nije legao da spava, odee gotovo nije ni i mao, i mnogo je stradao od sunca i mraza. Jednom je iao Visarion po obali mora sa svoj im uenikom Dulom. Avva, ree uenik, jako sam edan. Starac se pomolio i osenio krstom vodu i rekao: u ime Gospodnje, zahvati i pij. Uenik je nasuo, i voda iz mora bila je prijatna za pie, i nalio u sud u sluaju da na putu opet oedne. Starac videvi to ree: zbog ega si nalio? Dula odgovori: oprosti mi, ako na putu poelim da pijem. Tada st arac ree: i sada Bog i uvek Bog. Jednom su ili nekom starcu. Uenik ree: sunce zalazi. Starac se pomoli i ree: molim te, Gospode da zastane sunce dok ne stignem rabu Tv ome, tako je i bilo. Mnogo puta je molitvom prizvao kiu; reku je prelazio kao po suvom . Svetenici nisu mogli da izgone demona iz nekog oveka; Niko ga ne moe izleiti osim avve Visariona rekoe, ali on nee zbog toga doi u Crkvu. Ovako su se dogovorili: kad a avva Visarion ue u Crkvu i stane na molitvu rei e mu da probudi brata. Starac ree bratu: ustani i idi napolje - i tada izae iz njega bes i ozdravi ovek onog asa. Jed nom je neki monah, zbog nekog greha poslat iz hrama. Visarion je ustao i zajedno sa nji m izaao: i ja sam takoe grean. Starac je itav ivot proveo plaui i uzdiui iz dubine due. Upokojio se u dubokoj starosti krajem, 5. veka. Spomen na njega praznuje se 6. juna.

SVETI SIMEON, Hrista radi jurodiv Sveti Simeon se rodio oko 522. godine, u vreme cara Justinijana, od blagorodnih roditelja. Posle 30 god. krenuo je da se pokloni asnom Krstu, a odatle je otiao u manastir sv. Gerasima, gde ga iguman Nikon obue u sveti veliki angelski obraz. Kr oz godinu dana no- u je napustio manastir i naselio se u pustinju blizu Mrtvog mora. Za 30 godina toliko se oslobodio strasti, da je plot njegova bila kao neko bezoseajno d rvo, nikakve elje nemajui. Pre nego je izaao u svet, ponovo se poklonio Krstu i Grobu Gospodnjem, da bi njegova dela prikrio pred ljudima. Na ubritu je naao mrtvog psa, vezao ga uetom i vukao kroz gradska vrata. Videi ga deca su vikala: crnac jurodivi , crnac jurodivi. Drugog dana, u nedelju, nakupio je oraha, uao u crkvu i poeo orasi ma da gasi svee za vreme Liturgije. Hteli su da ga isteraju, ali se on popeo na amvo n i gaao ene orasima; izlazei iz Crkve prevrnuo je sto sa hlebom, zbog ega su ga trgovci izb ili do smrti. Jednom je neki trgovac hranom koji je upao u Severijevu jeres video blaenog, i ne znajui da je on jurodiv, pozvao ga da za njega prodaje soivo i bob. Simeon je pris

tao. Poeo je da po volji razdaje narodu i da sam jede, itavu nedelju. Kada je gazda vid eo ta on radi, istukao ga je i prognao. Blaeni je imao i bliske ljude pred kojima nije morao da se pretvara. Kod jednog o d njih bila je sluavka, koja je sa nekim imala tajnu vezu. Kada su je prinudili da imenu je vinovnika, ona ree da je bila sa Simeonom. Kada se to proulo, Simeon se povukao. Kada je dolo vreme poroaja, dete nije moglo da se rodi. Tuda je prolazio Simeon. K ada su traili da se pomoli, rekao je da se ona nee reiti bremena dok ne imenuje oveka sa kojim je ostala bremenita. Tako je i bilo, i dete se odmah javilo na svet. 588. godine predskazao je zemljotres. Nekoliko dana ranije Simeon je maui tukao po nekim stubovima na kojima su se drale graevine: vrsto stoj, Gospod ti nareuje; drugima: ti , niti stoj, niti padni; i u vreme zemljotresa oni stubovi kojima je rekao da stoj e, ostali su, drugi su pali, a onima kojima je rekao "niti stoj, niti padni" nagnuvi se tako st ajahu. Dva dana pre smrti blaeni je otkrio o pribliavanju svoje konine i molio je akona Jovana da za dva dana doe u njegovo sklonite. Posle dva dana nali su ga ispod leaja mrtvog. Pokojnika su nosili pored doma novoobraenog Jevreja koji je, uvi mnotvo preslatkih glasova, pogledao kroz prozor ali nikoga nije video osim dvojice koja su nosila telo. Aneli su pevali i veliko blagouhanje ispunilo je vazduh. akon Jovan je krenu o do svetog, i ne naavi ga plakao je mnogo i krenuo ka grobu elei da ga sahrani asno na drugom mestu, a kada je otvorio grob nije naao telo svetog. Gospod je naredio svo jim anelima da ga prenesu na drugo mesto. Upokojio se pravedni Simeon 21. jula, oko 5 90. godine. PREPODOBNI TOMA, Hrista radi jurodiv Prep. Toma jurodiv podvizavao se u jednom od Sirijskih manastira. elei da sakrije svoje itije primio je teak podvig jurodivstva. Jednom je Toma bio u Antiohiju zbog nabavke za svoj manastir. Ekonom antiohijske Crkve ga je oamario. Tada su svi negodovali zbog ovog postupka. Toma ree da on vie nee primati, a Atanasije nee davati. Kao i drugo i to se ispunilo. Za jedan dan Atanasije je skonao, a Toma se preselio u veni ivot na povratku u Dafnu. Telo su mu pogrebli na groblju za stranc e, sa telima drugih. Ali se tela, po sili Bojoj, pomerie od njegovog tela na vee rastojan je. Antiohijci su o tome obavestili patrijar. Jefrema. Njegovo telo preneseno je u A ntiohiju i dostojanstveno sahranjeno. Seanje na prep. Tomu Crkva slavi 24. aprila. SVETI ANDREJ, Hrista radi jurodiv

Blaeni Andrej je u detinjstvu bio kupljen u ropstvo od jednog konstantinopoljskog velmoe. Andrej se odlikovao lepotom, pameu i dobrim ponaanjem. Gospodin ga je zavoleo i dao ga da ui nauke. Andrej je nauio gramatiku, grki jezik i voleo je bogonadahnute knjige. Jednom je na molitvi Andrej zaspao. U snu je video dve voj ske: na jednoj strani ete svetih, na drugoj Etiopljane koji su im predlagali megdan sa jednim uasnim ispolinom. Zatim je video kako od gore silazi jedan prekrasan mladi, drei u ruci tri venca i uo da su ti besceni venci za onoga ko pobedi Etiopljanina i sam se reio na megdan, traei pouku od tog mladia; to je bio sam Gospod. Pobedivi, uo je iz usta Nastavnika: od sada si ti na drug i brat; budi nag i jurodivstvuj Mene radi, i do bie veliku nagradu u danu Moga Carstva. Krenuvi za ovim glasom, Andrej je zapoeo podvig jurodivstva. Zatim je bio utvren u svom podvigu vienjem sv. Anastasije koja je besedila sa sv. Jovanom Zlatoustim; na pitanje sv. Jovana da li e izleiti i ovog A ndreja, muenica odgovori: leenje njemu nije potrebno, jer njega lei Onaj, Koji mu je rekao: jurodivstvuj Mene radi. Drugi put je video ceo puk demona koji su jurili da ga u biju, i spasao ga je sv. Jovan Bogoslov. Sledei put je video Cara koji mu je dao da proba neto veoma gorko i rekao da je takav muan put onih koji ga slue u ovom ivotu; Zatim mu je dao slatku manu: takva je hrana onih koji rade za Mene, muestveno trpe sve do kraja. Zavri i ti svoj podvig, i za malo stradanje u veki vekova u ivotu beskonanom prebivae. Ako bi mi neko dao milostinju, on ju je delio nitima. Nije imao gde glavu da skloni. Kada je hteo da upokoji svoje mnogotrudno telo, odlazio je gde su leali p si, ali ni oni ga nisu primali ili su sami od njega beali. Jedan pljaka grobova reio je da opljaka nedavno sahranjenu bogatu devicu. Na putu je sreo Andreja; sv. prozorljivac videi ga, ree mu: tako govori Duh, koji sudi ono me koji otima odeu onih u grobu; nee videti sunca, nee videti dana, ni lica ljudskog; zatvo-rie se za tebe vrata doma tvoga i nee se otvoriti. Kada je nastupila no, lopo v je odvalio kamen i uao. Uzeo je gornju odeu i sve dragocenosti. Dobar je i hiton, pomislio je, i skinuo ga. I ostavivi golo telo hteo je da izae, kada se umrla prid igla kao probuena, udarila ga po licu, i on je oslepeo. Poeo je da prosi, esto pominjui sv. Andreja. Jedna ena, Varvara, s uasom ga je videla kako blista kao ognjeni stub meu onima koj i su ga gurali, udarali i vreali. Demoni su ili za njim govorei: nedaj Boe jo jednog ovakvog na zemlji; a za one koji su ga tukli govorili su: bezumnici, za to ete bi ti osueni u dan smrti. Andrej je kao plamen jurio na njih: Ja se molim za njih Vladiki mom e da im to ne primi u greh, jer to ine po neznanju. Dok je to govorio, otvorilo se nebo i belosneni golub s granicom u kljunu sleteo je i rekao je svetome: primi granicu ovu koju ti je Gospod Svedritelj poslao iz raja kao znak blagodati svoje, jer si ti ov ekoljubiv i milostiv kao On sam. Prata onima koji te biju i moli se za njih da im se to ne uz me za

greh. Jednog monaha izleio je srebroljublja. Kao i ap. Pavle bio je dignut do treeg neba i od Samog Gospoda uo tri rei, koje posle nikome nije mogao rei. Njegovo poslednje vienje sluilo je za ustanovljenje praznika Pokrova Presvete Bogorodice. Na svenonom bdeniju, na sv. grobu u Vlaherni, prisutvovao je i Epifanije. Oko etvrtog asa noi Andrej je jasno video Presvetu kako ide od carskih dveri u stranoj pratnji Pretee i sina Groma, a mnogi sveti ili su pred Njom a ostali iza Nje, pevajui duhovne pesme. Kad a je Ona dola do amvona, blaeni upita Epifanija: vidi li Gospou i Vladarku sveta? On odgovori: da, duhovni oe. I dok su oni posmatrali Bogomajka prikloni kolena Svoja , molei se mnogo sati, umivajui suzama svoje neporono lice. Posle molitve ona je ula u oltar i molila se u njemu za okupljeni narod. Kada je zavrila molitvu, Svoj omofo r u vidu munje skinula je sa Svoje preneporone glave s prekrasnom asnou i rasprostrla ga iznad svih stojeih u hramu. Dok je tamo bila i Presveta Bogorodica vidljiv je bio i on, a kada se udaljila, nevidljiv je postao i on. Bl. Andrej upokojio se 510 . god. Seanje na njega Crkva praznuje 2. oktobra. Prepodobni ISAKIJE ZATVORNIK Prepodobni Isakije je primer toga da je nemogue proi ivot bez iskuenja, i da ne moe biti takvog iskuenja koje ne bi izdrale ljudske moi ukrepljene silom Bojom. Isakije je bio bogati trgovac grada Toropca. elei monaki ivot sve je razdao, otiao je prep. Antoniju i ovaj ga je zamonaio. Isakije je poeo da vodi strogi ivot. Kupio je jarca, odrao mu kou i preko vlasenice se pokrio sirovom koom koja se na njemu osuila. Zatvorio se: njegova hrana bila je prosfora, a vodu je pio na meru; to mu je Antonije davao kroz okance kroz koju je jedva prolazila ruka. Tako je on proveo 7 godina, ne leui, no sedei zakratko se predavao snu. Jednom je seo da se odmori; svea se ugasila. Iznenada je peina zasjala svetlou; uoe dva svetla mladia kao sunce. Isakije, rekoe oni, evo Hristos ide - poklonimu se! On nije shvatio demonsku zamk u i nije se ogradio krsnim znamenjem, ni saznanjem svoje nevanosti. Poao je i poklonio se ovom kao Hristu. Demoni zavikae: ti si na, Isakije! Lani hristos ree: uzmite trube, timpane i gusle i igrajte, neka i Isakije s nama igra. Izmuili su Isakija, naruga li se i otili. Antonije je to jutro po obiaju doao, pomolio se... ali odgovora nije bilo i pomisl io je da se Isakije predstavio, pa je poslao u manastir za bratiju. Razvalili su ulaz i i zneli ga. Tada su primetili da je jo iv. Iguman Teodosije ree: to je delo demonsko. Kada je Antoni je morao da se povue u ernigov knezu Svjatoslavu, Teodosije je primio Isakija u svoju keliju i sluio mu. Dve godine je leao ne primajui ni vodu ni hranu, nem i gluh. Teodosije se uporno, danonono molio za njega. Tree godine je poeo da hoda, slua i

govori, ali kao novoroene. U Crkvi nije hteo, pa su ga na silu odvodili. Hleb nije uzimao ako mu u ruku nisu polagali. Malopomalo oporavljao se od stranog potresa i ponovo poao da vodi strogi ivot, hodei bos. Posle jutrenja pomagao je u kuhinji. Je dan od kuvara, takoe Isakije, ree blaenom: Isakije eno tamo crni gavran, idi i uzmi ga. Isakije se poklonio do zemlje, otiao i uzeo gavrana i doneo mu. Toliko je bio bez azlen. Za vreme igumana Nikona nastanio se opet u peini prep. Antonija, skupljao decu i oblaio ih kao monahe, zbog ega su ga tukli i iguman i njihovi roditelji. Jedne zimske noi zaloio je pe; pe je bila loa, oganj se razgoreo i poeo da probija kroz pukotine pei. Nemajui ime da ih zatvori stao je na otvor bosim nogama i siao kada se pe ugasila. Na kraju je zadobio mo nad besovima: Obmanuli ste me jer nisam prozreo vae lukavstvo, sada je Gospod Isus Hristos sa mnom i molitva oca moga Teodosija i pobediu vas. Demoni su mu inili mnogo zla. Ti si na, ti si se poklonio naem vladaru. Va gospodar neprijatelj je Hristov, a vi ste zli, odgovarao je Isak ije ograujui se krsnim znamenjem i oni su iezavali. Nou su dolazili pokuavajui da ga zaplae: izai Isakije ili emo te ivog zakopati. On je odgovarao: da ste dobri dolazil i bi danju, ali vi ste tama i tama je udeo va. Osenio ih je krstom i oni su iezavali, i opet se javljali kao medvedi, zmije i drugi gadovi: pobedio si nas, Isakije. Vi ste pobe dili mene u obliju Isusa Hrista i anela, a sada se javljate u svom pravom obliju gadova, zveri i zmija; vi ste ba takvi gadni i zli. Poslednja borba trajala je tri godine. Kada s e razboleo preneli su ga u manastir i osmog dana se upokojio, 1090. godine, 14. februara. BLAENI PROKOPIJE, Hrista radi jurodiv, Ustjuki udotvorac Prokopije je bio strani trgovac i trgovao je u Novgorodu. Zadivljen uenjem Pravos lavne Crkve odrekao se papizma, prihvatio Pravoslavlje i ostavio trgovinu. Napustivi Hutinsku obitelj krenuo je putem jurodivstva. Odmarao se na goloj zemlji, a od nepravednika nije primao milost. Sneg je zavejao domove, a vetar i mraz bili su tako si lni da su ptice padale mrtve na zemlju, a stoka i ljudi su se smrzavali. Sva vrata su mu b ila zatvorena, a neki su ga oterali. Stradalac je na jednom uglu naiao na mesto gde s u leali psi, ali i psi su otili od njega. Budi imja Gospodnje od ninje i do vijeka, ree Pr okopije, drui celim telom, molei Boga da primi duu njegovu. Iznenada je osetio toplotu i pred sobom ugledao anela sa prekrasnom granicom u ruci: nebesni posetilac dodirnuo je granicom Prokopijevo lice i oiveo ga. Za velike podvige Bog je Prokopija obdario darom prozorljivosti. Jedne nedelje g ovorio je narodu u hramu: pokajte se, brao, od grehova svojih, inae e grad propasti od gra da ognjenog; i tako tri dana neprekidno plaui pozivao je na pokajanje. Nedelju dana

posle prvog poziva nad gradom se pojavio crni oblak. Od udara gromova tresle su se zgr ade. Prokopije se pred ikonom Bogorodice molio da umilostivi Sina Svoga; i sav narod se sa vapajem molio za spasenje: iz ikone je poteklo miro i u hramu se razlilo blagouh anje. U tom trenu ognjeni oblak se udaljio od grada. Na dvadeset vrsta od grada palo je zapaljeno kamenje i potpuno unitilo oblast, ali niko od ljudi nije stradao. Isteklo miro is celjivalo je bolesne. U levoj ruci nosio je tri araa. Primeeno je da kada ih je drao glavom prema gore, godina je bila rodna, kada ih je obarao dole, u svemu je vladala oskudica. Blaeni Prokopije se upokojio u starosti, 1303. godine 8. jula. Lukavstvom jereja i akona razorena je asovija na njegovom grobu i izbaena ikona 1547. Moskovski Sabor je utvrdio praznik bl. Prokopija. Mnogi bolni isceljuju se kod njegovog groba. Ludi, slepi, hromi i svi proslavlju ju ugodnika Bojeg za darovano im razreenje od tekih grehova.

BLAENI JOVAN, Hrista radi jurodiv, Ustjuki udotvorac U Puhovu od blagoestivih i vremenih seljana Save i Marije rodio se sin Jovan. Od mladosti je vodio strogi ivot. Sredom i petkom nije jeo nita, a ostali danima samo hleb i vodu. Kada ga je mati upitala zbog ega posti tako mlad, odgovarao je: da bi se sp asao od greha, jer bez njih nije niko osim Boga; neu da hranim telo da ne bi postalo moj neprijatelj. Kada je otac umro, majka se zamonai pod imenom Natalija. Otrok Jovan je bio sa njom, molaljiv kao i ranije. Potom je poeo da jurodivstvuje. Svoj strogi ivot nije mogao da sakrije od ljudi. Svetenik Jovan poeleo je da vidi ta blaeni radi nou; i video ga je u sobi kako se uzdignutih ruku satima moli za one koji ine nepravdu. Kada je zavrio molitvu, napu nio je pe ugljem, ogradivi se krsnim znakom sa reima: Svetlost Tvoga lica znak je na nama Gospode, legao na zaareni ugalj. Svetenik uplaen da se Jovan ne ispee utra u sobu. Blaeni izae iz pei i strano pogleda radoznalca: nikome ne sme rei za ovo do moje smrti. Svetenik je dao re i odrao je.

ena kneza Teodora, kneginja Marija, bolovala je sa stranom temperaturom i poslala je slugu blaenom, da bi se on pomolio za nju. Poslani sluga nije uspeo ni da stigne do ubrita na kojem je Jovan sedeo, kada je iznenadna blaeni uzviknuo: zdravstvuj, dobr i knee Teodore s kneginjom svojom. Kada se sluga vratio, naao je kneginju zdravu. Blaeni Jovan se upokojio 29. maja 1494. god. 1613. Ustjug je molitvama svojih udotvoraca bio ne samo zatien od Poljaka, ve su potpuno potukli rimokatolike ratnike. PREPODOBNI MIHAJLO KLOPSKI, Hrista radi jurodiv, Novgorodski udotvorac U vreme velikog kneza Vasilija Dimitrijevia i igumana Teodosija, u leto 23. juna 1408. godine, drano je jutrenje u Klopskoj obitelji, tada bednoj i nepoznatoj. Kada su pevali devetu pesmu kanona jeromonah Makarije je poao da okadi i svoju keliju. No u zakljuanoj keliji sedeo je ovek, odeven monaki, i pri svetlosti svee pisao. Uplaeni Makarije rekao je iguma nu i posle jutrenja svi su otili do kelije i opet su nali inoka unutra. U vreme Liturgije pevao je sa ostalima, a za trpezom je itao itija sa dubo kim razumevanjem i blagoprijatno. Jednom, na praznik Preobraenja, Klopsku obitelj posetio je knez Konstantin Dimitrijevi, lien svog naslea od velikog kneza Vasilija; posle priea je bio sa kneginjom na zajednikoj trpezi, na kojoj je itana istorija mnogostradalnog Jova. K nez je uo teca, priao mu i sa dubokim potovanjem mu se poklonio, govorei igumanu: to je Mihajlo Maksimovi. Zbog ega od nas skriva svoje ime, upita iguman. Bog zna, odgovori blaeni. On je na roak, ree knez. Od tada su ga jo vie potovali, ali on je poeo jo vie da jurodivstvuje. Blaeni Mihajlo prorekao je igumanu Teodosiju: sedee u vladianskom dvoru, ali se prestola nee udostojiti. Tako je i bilo. 1419. godine knez Konstantin je opet bio u obitelji itui molitve. Ne oajavaj knee, dgovori Mihajlo, no imaj veru u Presvetu Trojicu i sazdaj hram ivonaalnoj Trojici i dobie ne samo naslee ve i nebesko stanite. Pozvao je kamenoresce i sazdao hram. Na dan osveenja vraena mu je oevina. U vreme sue izveo je istonik, a u vreme gladi hranio je "pet hiljada s pet hlebova " a da se zaliha ita u ambaru nije smanjivala. Predvideo je i carevanje Ivana Vasiljevia i pad Novgoroda. Arhiepiskopu Evtimiju, "bradatom", sebine naravi i opakom rekao je: za koga ti uz ima? Dozvoljavaju li pravila da ti, pastir, opljaka stado? Srebroljubivi vladika, poraen izoblienjem, razboleo se i umro.