BibliotekaROZE PATIKICE

kwiga drugaKAKAV KARAKTER!prvo izdawe

Naslov originalaBEATRICE MASINIScarpette rosaCHE CARATTERINO!Copyright © 2005, Edizioni EL S.r.l., Trieste ItalyZa izdawe na srpskom jeziku © Kreativni centar 2007

Ilustracije Sara Not (Sara Not)

Urednik Dejan Begovi}

LektorAleksandra Markovi}

Priprema za {tampuNeboj{a Miti}

Izdava~Kreativni centarBeograd, Gradi{tanska 8Tel./faks: 011/ 3820 464, 3820 483, 2440 659info@kreativnicentar.co.yuwww. kreativnicentar.co.yu

Za izdava~aQiqana Marinkovi}, direktor

[tampaGrafiprof

Tira`3.000

ISBN 978-86-7781-579-0

KAKAV KARAKTER!

Beatri~e Mazini

S italijanskog prevela

Vesna Mostarica

Академија је балетска школа из романа, с правилима као из романа, у којој се све одвија као у роману. Личи на многе праве балетске школе, али није ниједна од њих. Истинит је, међутим, труд који сваки од главних ликова улаже да би остварио свој сан.

5

LETOVAWE

Када дође лето и кад се иде на летовање, Зоја се осећа као да се нашла ван простора и времена. Некако ни на небу, ни на земљи, слободна, лагана. Делимич-но можда зато што више нема свакодневних правила и ритуала, и то је разумљиво; делимично можда зато што се, кад се нађемо на другачијем месту, и ми сами другачије осећамо. Ове године, на пример, Зоја је с по-родицом отишла на планину и тамо су провели цео август, први пут на том месту: унајмили су апартман с великим балконом оивиченим мушкатлама које као да су се такмичиле с мушкатлама на другим прозори-ма, толико су се трудиле да буду црвене, блиставе и раскошне; и ту, на малом балкону собе коју је делила с Мартом (Сара је, као велика, стекла право на своју собу, али то је океј, Зоји се свиђа да буде са својом ма-лом сестром), док је гледала како се савршено зелена ливада благо спушта ка долини и удисала ваздух који увек мирише на траве, као неки огроман али још не-прокуван биљни чај, Зоја се чак и самој себи чинила

6

потпуно другачијом. Било је и друге деце у апартману у приземљу, а било их је не-ко лико и у суседној кући, коју је од њих одвајала са мо ограда направљена од ве-ликих обли ца које се ла ко прескачу; а за ту нову де цу (Агнеса јој се одмах највише свидела, као да јој је тре-нутно постала најбоља другарица) Зоја нија била ба-лерина из Академије, није била девојчица која живи у граду, већ другарица у игри, прилично нео буз дана, прилично непредвидљива, с гомилом доб рих идеја.Једног дана ипак је рекла Агнеси. Падала је киша,

завукле су се у собу, обе су селе на горњи лежај кревета на спрат, на ком је спавала Зоја, с косим кровом само неколико сантиметара изнад глава. Осећале су се као да су на дрвету или на неком тајном месту, уз то чудно, благо сиво светло које се пробијало кроз чипкасту за-весу с мотивом луткица и савршену тишину напољу.

– Ја учим да играм балет – рекла јој је тек тако, без икаквог увода.Агнеса ју је погледала испод тешких плавих шиша-

ка и рекла: – А ја тренирам кошарку. Али можда ћу од септембра променити спорт, хтела бих да се опробам у борилачким вештинама.Зоја је схватила да је Агнеса није разумела (а и како

би?), па је додала: – Ја се тиме бавим озбиљно. – И

7

рекла јој је за Академију, на шта је Агнеса разрогачила очи, јер је добро знала шта је Академија иако је живела у граду на мору, далеко од Зојиног. Онда јој је причала о мадам Оленској, која је вероватно најстрожа учитељица на свету; о Леди; о осталим другарицама. О школским правилима, веома тешким пријемним и завршним ис-питима; о оној деци (а има их много) која крену у школу, а потом је напуштају јер не могу да издрже. О радости због јавног часа, о свакодневним напорима.На крају су обе ћутале и слушале како киша клокоће

у олуку.– Хеј! – рекла је Агнеса после неког времена. – Никад

нисам упознала праву балерину!– Али ја још нисам права балерина – рече Зоја. – Мож-

да ћу то постати. Не знам.– Благо теби што већ знаш шта желиш да будеш кад

порастеш. Ја сам тако неодлучна … археологија, ветери-на. Уф! Да није можда стала киша?

Протегле су се до прозорчета, помериле завесу – за-и ста је стала. Напољу је било врло мокро и мирно, свет-лост се полако мењала, постајала је јаснија, с више боја.Тренутак касније биле су напољу и разговор се тако

завршио.Те вечери, ослушкујући мирно дисање своје сестрице у

доњем кревету, Зоја се запитала да ли је сигурна да зна шта жели да буде кад порасте. Али није стигла да смисли одго-вор – заспала је за пет минута. И о томе више ни је мисли-ла. То свакако није тема за размишљање на летовању.

8

Неколико дана касније сви су кренули на излет са Агнесином породицом (она има два брата, а обојица су старија од ње). Баш лепа дружинa! Циљ је био озбиљан – планински дом удаљен три сата хода узбрдо, у близи-ни неког малог језера. После сат и по Марта је села на неки камен и изјавила да не може ни корак даље. Едо и Лучо, Агнесина браћа, били су такође уморни, али то, наравно, нису хтели да признају. На крају је Сара убедила Марту да настави тако што јој је обећала да ће јој поклонити неку од својих барбика чим се врате кући. Сара се ионако више не игра луткама. И тако се пешачење наставило. Зоја се једина није ниједном за-уста вила, није се жалила и заиста није осећала умор.

– Логично, ти си балерина – рекла јој је уморна Аг-неса кад су стигли на циљ и сви се срушили на дрвене клупе пред планинским домом.Зоја се насмешила: то што је балерина заиста је

имало својих предности. Тело је толико научено да је слуша приликом напрезања да то ради увек, инстинк-тивно, и не мора да чека наређења. Отворила је ранац, узела чоколаду с лешницима, преломила је напола. – Узми – рекла је Агнеси, нудећи јој један од два комада. Загризла је тврду, хрскаву коцкицу, осетила како јој диван укус преплављује уста. Била је баш поносна на своје тело, поносна, и хтела је да му се захвали и тим малим задовољством.

9

А онда је лето прошло и сад са Агнесом размењује поруке (Зоја је за крај школске године добила на по-клон мобилни телефон), али је тешко рећи много тога с мало речи, поруке су смишљене за брзу комуникацију, досетке, па је онда почела френетично да их размењује с Ледом, која јој је најбоља другарица, не тренутно, већ одувек, заувек, она права. Често су се виђале у тих де-сет дана пред почетак школе и Зоја јој је причала о Агнеси, не придајући томе баш неки посебан значај. Леда је била петнаест дана на мору с татом, који више не живи с њеном мамом, и провела их је практично прилепљена уз њега. Толико је била жељна његовог друштва да није никог упознала, није уопште нашла ново друштво. Сад само прича: мој тата ово, мој тата оно, рекао је то, урадио оно, купио ми је… Зоја је раз-нежена тиме што је Леда тако узбуђена јер зна да ће сад поново све бити по старом и да ће свог тату виђати једном, у најбољем случају двапут недељно.

Сад, кад су остала само два дана до почетка школе, Зоја је готово задовољна што је распуст завршен. По-вратак у Академију пружа јој сигурност. То што зна како ће изгледати дневни распоред, шта ће радити, изазива код ње лепо расположење. Овај септембар је важан и за Марту јер полази у школу, а она се понаша као да се ништа не дешава, али јој с времена на време излети питање које је изда: „А шта ако се не допаднем

10

учитељици?“, или: „А шта ако ми се учитељица не свиди?“ Прексиноћ је Зоја већ тонула у сан кад ју је осетила поред себе, тако топлу, мали живи завежљај. – Могу ли да спавам код тебе? – питала ју је.

– Наравно – рекла је Зоја правећи јој место. Помило-вала ју је по коси, као да је штене које треба смирити.

– Не знам да ли желим да идем тамо – казала је Мар-та мало касније.

– Ма наравно да желиш – уверавала ју је Зоја. – Само тога још ниси свесна. А није ни чудо јер не знаш како је лепо. Видећеш. – Онда јој је причала о томе шта се ради у школи, о новим свескама, буквару, цртежима, играма, помало измишљајући, помало присећајући се како је њој самој било.Марта је убрзо утонула у сан са свим својим малим

мислима. Зоја ју је чврсто загрлила и била је врло задовољна што има сестру којој је потребна с времена на време.

11

NOVA LICA

Почетак нове школске године је леп јер већ знаш ка-ко ће бити, али и зато што увек има неких изненађења. Кад је Зоја отишла на пробу нове балетске хаљинице (сад је већ у првом разреду вишег курса, па је скромни трико без рукава за мале само успомена; нови трико је такође црн, али са тричетврт рукавима и љупком кратком сукњом, такође црном, која прекрива кукове), кројачица Деметра ју је питала: – Јеси ли видела како је нови наставник леп момак?Зоја се зачудила, пре свега зато што Деметра може

тако нешто да каже за неког наставника, а затим и због тога што није знала да је било измена.Али измена је било. У свлачионици, током припре-

ме за први час, вест се већ проширила.– Зове се Кај Цвергер – саопштила је Паола, која је

увек све знала. – Студирао је у Лондону и Њујорку.– Има двадесет осам година – додала је Франсин,

правећи гримасу. – Мало је матор за мој укус…