12

Веће заокружено подручје означава део насеља у коме су вршена архео-лошка истраживања келтских гро-бова између 1958. и 1963. Мање зао-кружено подручје означава место одржавања радионице Келти са Карабурме у јулу 2007.

К А Р А Б У Р М А

келтски паркић(место одржавања радионице

Келти са Карабурме)

K Е Л Т И

приредили:Богдана Опачић

Александар Губаш

код нас и у Европи

Београд, 2007.

2

ИСТОРИЈА КЕЛТАОвај народ, звали га ми Келти или Гали, постао је интересантан за писце и историчаре још у касној праисторији. Својим дуготрајним сеобама (од друге половине V па до почетка III века п.н.е.) Келти су преплавили континентални део Европе. Око 400. године п.н.е. заузели су северну Италију, где су основали данашњи град Милано, а око 390. године п.н.е. су опседали и сам Рим. Римљани су тада успели да сачувају слободу тако што су је буквално откупили златом, које је Келте занимало више него владавина њиховим градом. Током ове опсаде и разарања Рима Келти су спалили све дотадашње писане документе Римљана, па данас постоје само дела римских писаца настала после 390. године п.н.е.О тој опсади Рима писао је касније римски историчар Ливије, који бележи анегдоту како су Рим спасле гуске. Наиме, Келти су се у највећој тишини приближавали последњем још неосвојеном римском положају на брду Капитол, тако што су један другом додавали оружје на стрминама и извлачили један другог пазећи да не праве буку. Ипак, чуле су их жртвене гуске у граду, чије је гакање и лепет крила пробудило једног од бранилаца. Он је успео да обори у провалију Келте који су се већ попели на врх успона и пробудио је остале римске браниоце који су му притекли у помоћ.Од друге половине IV века п.н.е. Келти су у потпуности заузели средње Подунавље и Панонску низију, а и први су који су напали Македонију и Грчку са севера. Чак је и велики војскођа Александар Велики имао сусрет са њима. Њега је негде у доњем делу Дунава 335. године п.н.е. посетила келтска делегација и када их је он упитао чега се највише плаше, они су самоуверено рекли да се боје “само да им небо не падне на главу”. Толико су били сигурни у себе да су 279. године п.н.е. кренули да опљачкају благо из светилишта у Делфима, али тада се десило чудо. Грке су спасли богови, а Келтима је “небо пало на главу”: изненадна хладноћа, олуја и провале облака сломиле су Келте, а њихов војсковођа Брен је извршио самоубиство.

Мало је људи који никада нису чули за Келте, а многи тврде како су баш они потомци Келта. Али ко су заиста били ти људи из прошлости и зашто су они толико занимљиви свима: обичним људима, археолозима, историчарима, политичарима, музичарима и музиколозима, па и цртачима стрипова?Келти се у југозападној Немачкој, источној и западној Француској појављују још у бронзаном добу, пре око 5000 година. Средином X века пре нове ере концентришу се у областима северно од Алпа и око горњег тока Дунава. Само име Келти први пут спомиње грчки историчар и географ Хектаиос из Милета, у VI веку пре нове ере, када у својим путописима каже за грчку колонију Масилију (данас Марсељ) да се налази “код келтске земље”. Век касније, познати историчар Херодот међу четири најпознатија светска варварска народа (поред Либијаца, Персијанаца и Скита на истоку Европе) убраја и Келте.Ми овај велики народ данас зовемо Келти, јер су их стари Грци називали Keltoi, а Римљани Celtae. Али често се може чути и назив Гали. Ово име се користи од III века п.н.е., и то у првом реду за Келте који су доспели до Мале Азије. Међутим, стари Римљани су били склони да назив Гали употребљавали за Келте у целини, па су тако унели извесну забуну у њихово именовање.

УВОД

11

САДРЖАЈУвод.................................................................2Историја Келта...........................................2Почетак интересовања археолога....4Келтска религија.......................................4Трачеви о Келтима...................................5Средњевековне легенде.......................6Келти у Србији............................................8Закључак......................................................10

Ово је некомерцијална брошура намењена полазницима радионице Келти са Карабурме, коју су у јулу 2007. године организовали омладинска организација Клуб ОПА и Иницијатива грађана “Келтски парк Карабурма”. Радионицу су финансијски подржали Градска општина Палилула (Београд) и Клуб ОПА.Водитељи радионице: Богдана Опачић,Ивана Богићевић ЛекоКоординатор радионице и прелом брошуре: Александар ГубашУ изради брошуре коришћене су илустрације са више разних Интернет сајтова.www.karaburma.info/keltikaraburma.info@gmail.com

келтски друид

келтска кућа

келтски јуриш

10

посуде су биле сиве и сјајне, а најчешће су израђиване зделе и амфоре. Посуде су се са спољашње стране глачале да би се постигао сјај, а понекад су се урезивали и неки тракасти мотиви. Постоје индиције да се керамика израђивала у мањим занатским центрима, попут Гомолаве код Хртковаца у Срему. Настављена је и израда керамике ручно, и то су обично били лонци за кување.У лонцима се кувала храна, првенствено риба, домаће и дивље животиње, али и поврће као што је сочиво и грашак. Скордисци су пекли и пшенични хлеб у једноставним пећима у облику полулопте.Скордисци су били велики љубитељи метала и предмета од метала, па су самим тим били и врсни познаваоци израде металних предмета. Овај ратнички народ израђивао је у почетку кратке мачеве, дуге до 65 цм, а касније дуге мачеве (до 110 цм), што је у сваком случају било последица промене начина ратовања. Израђивали су и копља и ножеве. Каније (футроле) мачева и ножева често су биле украшене геометријским мотивима. Скордисци су у својој опреми имали и штитове, израђене од уплетеног прућа пресвученог кожом, а у средини се налазио метално ојачање.На територију данашње Србије Скордисци су донели и неке нове форме накита, На првом месту треба издвојити фибуле, обликом и функцијом налик на данашње зихернадле, које су на крају биле украшене пачијом главом. Временом, код Скордиска надјачава потреба за функционалношћу, те фибуле добијају једноставан облик, без украса. Жене Скордиска на себи су носиле кожне појасеве чије копче су биле украшене разним келтским и другим традиционалним мотивима.

Овај пљачкашки народ је волео туђе, али много више своје. Тако су од друге половине II века п.н.е. почели да кују округли метални новац, који је заправо био копија (данас би се рекло “фалсификат”) македонских драхми из времена Филипа II и Александра Великог. На предњој страни новца налазила се глава брадатог мушкарца, а на задњој страни приказ коња са дигнутом десном ногом испод које се налазио точак.

- Тони Ливерсејџ: Келти у Европи, 2005., Београд- Група аутора (ур. Алојз Бенац): Праисторија југословенских земаља, том V, 1983., Сарајево- Јован Тодоровић: Праисторијска Карабурма, том I и II, 1972-77., Београд- Миодраг Сладић: Скордисци – келтски владари српских река, Web чланак

ЗАКЉУЧАКНа основу свих података које имамо о Келтима, можемо закључити да су они у праисторији одиграли велику улогу у развоју тадашње цивилизације. Основали су многе градове у Европи и унели много пометње у грчкој држави и Римском Царству. У средњем веку, они су смиренији народ који првенствено слави Бога и чува своју знатно смањену територију. Показују велику жељу за самосталношћу, али и љубав према животу и уметности.Пре више од две хиљаде година, Келти су господарили огромним пространством од Ирске до Турске и од Португалије до Украјине. На тлу Србије су се задржали око три века, док се нису стопили са придошлим Римљанима. Данас потомци Келта, који и даље користе разне облике келтског језика, још увек живе у Ирској, Велсу, Шкотској, на француском полуострву Бретања и у деловима Шпаније.

ЛИТЕРАТУРА

3

Ове разбијене снаге су се повукле и раштркале по околним областима. Неки војници су се, заједно са женама, децом и робовима, населили у Тракији (данашњој Бугарској), неки у Малој Азији, а неки у Подунављу, Посавини и Поморављу, где су основали заједницу племена познату као Скордисци. Тада је друго келтско племе, Таурисци, населило данашњу Словенију и северозападне делове Хрватске.Келти су на тлу данашње Турске населили област коју су назвали Галатија, а која је обухватала и садашњу турску престоницу Анкару. Овим Келтима (Галатима) је лично свети апостол Павле још у I веку нове ере донео хришћанство, а у Новом завету постоји и његова “Посланица Галаћанима”. Занимљив је податак да је ове Галате у IV веку нове ере посетио свети Јероним и открио да су, поред грчког, још увек користили језик сличан језику Тревераца, келтског племена из околине града Трира у Немачкој. Галати су се касније утопили међу грчким, а затим и турским становништвом тих крајева.Током II века п.н.е. Римљани су појачали своја територијална проширења и почели да долазе у озбиљније конфликте са Келтима, прво на потезу од Шпаније до Швајцарске. Али највеће ратове против Келта водио је Јулије Цезар између 58. и 52. године п.н.е. по читавој територији данашње Француске и у Британији. Највише мука задао му је келтски вођа Верцингеторикс, али исход рата је пресудила Цезарова вештина у опседању градова. Цезаровом победом над Верцингеториксом цела Галија (данашња Француска) је била освојена.Цела? Не, према стрипу о Астериксу остало је непокорено једно келтско село, али то је ипак било само у стрипу.У I веку нове ере римски цар Клаудије је успео да покори Британију, те је свом имену додао надимак Британик. Клаудија је наследио Нерон, који се, противно ранијем договору, полакомио за земљом која је припадала ћеркама келтског краља Прасутагуса. Краљева удовица Будика се побунила и дигла уз себе келтска племена из Британије. Иако су Келти спалили данашњи Лондон и поубијали хиљаде Римљана, војсковођа Светоније

Паулин их је на крају победио, а краљица Будика је извршила самоубиство. На крају је остала непокорена Шкотска, коју је римски војсковођа и властодржац Агрикола освојио 84. године.Римски историчар Тацит пише да је келтски војсковођа Калгакус рекао свом народу: Ми, који смо најудаљенији од света и последњи слободни народ, били смо до данашњег дана заштићени нашим периферним положајем у ћошку познатог света. Даље од нас нема других народа, само таласи и стеновите литице, али од њих опаснији су Римљани, чију охолост је немогуће избећи попустљивошћу и угађањем. Од тог тренутка била је непокорена само Ирска.У међувремену, на територији Римског Царства се, поред паганства, ширила нова религија - хришћанство. 313. године цар Константин је Миланским едиктом прогласио хришћанство за равноправну религију, а од 391. године на територији Римског царства хришћанство је проглашено државном религијом. И поред ранијих сусрета са хришћанством, међу Келтима у Ирској до V века је и даље доминирало паганство, све док хришћански мисионар Патрик није покрстио све Ирце без икаквог отпора. Дан светог Патрика се и данас слави у Ирској 17. марта.Ирци, народ који Римљани никад нису покорили и који је лако примио хришћансто, на самом почетку средњег века развијали су своју посебну уметност. Историчар Франсоаз Анри пише: За разлику од других Келта, Ирци се нису стидели своје старе културе. Они нису били присиљени да незграпно потчине своју мисао страном начину размишљања, они нису постали колонизован народ који опонаша чак и најгоре стране добро организоване, добро храњене и трезвене цивилизације.Управо због своје самосталности, Келти у Ирској су развили хришћанску уметности са јаким елементима претхришћанске уметности, поготово оне из гвозденог доба, али и сиријским и византијским елементима. Специфичан уметнички израз Ирци су оставили у високим каменим крстовима, споменицима, разним рељефно украшеним плетеницама, биљним и животињским мотивима.

4

ПОЧЕТАК ИНТЕРЕСОВАЊА АРХЕОЛОГААрхеолози су се за Келте значајније заинтере-совали тек кад је 1953. године у Виксу у Фран-цуској откривена гробница једне келтске кнегиње, положене на дно кола са којих су скинути точкови, а код главе је имала златни торквес (огрлицу). Овде су пронађени и остали предмети који су се могли повезати са Келтима, али и утицајем грчке и етрурске уметности на келтску културу, па је гробница временски смештена у V век п.н.е.1977. године у Хохдорфу у Немачкој пронађена је гробница келтског кнеза из VI века п.н.е. Кнез је лежао на једном необичном комаду намештаја налик на кауч с точкићима, а у самој гробници пронађено је неколико златних предмета, па су чак и опанци кнеза били обложени златом. Занимљив је налаз бронзаног прибора за јело који је увежен из јужне Италије и ћуп у коме се налазило 400 л медовине. На основу ових налаза, као и многих других келтских творевина, закључило се да су на њихову културу и уметност велики утицај имала уметност околних народа. Оно по чему се келтска уметност у то време ипак битно разликовала од осталих јесте њихово избегавање портретисања људи. Келтским уметницима су драже биле маске или главе чудовишта и митолошких бића, као и декорације које опонашају биљни свет.Од II века п.н.е. Келти почињу да живе у градовима, првенствено изграђеним због трговине. Пре тога су живели у малим селима, у кућама са више просторија, изграђеним од прућа и блата. О градовима је писао и Јулије Цезар у својим “Коментарима о галском рату”, а назива их oppidum. Опидум је утврђено насеље које је окружено такозваним “галским зидом”, изграђеним наизменичним ређањем греда и камења. У унутрашњости опидума

налазиле су се једноставно израђене куће од плетера и испечене глине, са више просторија.На жалост, праисторијски Келти нису имали своје писмо, тако да за собом нису оставили никакве писане документе ни о својој религији, ни о свом свакодневном животу и ратовањима. Данас су нам, поред Цезара којих их је покорио, главни извори писаних информација о Келтима из тог времена римски историчари Страбон и Плиније.

КЕЛТСКА РЕЛИГИЈАСтрабон пише: Генерално говорећи, међу галским народима постоје три врсте људи који су изузетно поштовани: барди, вати и друиди. Барди су били певачи и песници, који су своје приче и легенде о народу и божанствима преносили искључиво усмено. Управо због тога, једини извори за келтску религију су нам грчки и римски писци, који описују келтске ритуале, култове и божанства, али их све време упоређују са својим боговима. И сви они пишу о келтским свештеницима који се називају друиди.Друиди су често залазили у мрачне шуме у које се обичан свет плашио да залази. Баш као у стрипу о Астериксу, златним српом су одсецали имелу са грања дрвећа, сматрајући је светом биљком и користећи је у ритуалима. Друиди су се старали о приношењу жртава и одлучивали о правним и политичким питањима, као и осудама појединаца. Највећа казна за човека је било искључивање из учешћа при приношењу жртава. Приношење жртава обављало се на светим местима: изворима, шумама и језерима – Келти су били посебно везани за природу. Људи у белој ношњи, друиди, нису ишли у рат и нису плаћали порезе, и били су најшколованији део становништва, а друидско знање се, без постојања писаних књига, учило годинама путем усмених предавања.Ко су били богови којима су Келти са друидима приносили жртве? На првом месту треба поменути великог бога Кернуноса који на глави има јеленске рогове, седи у положају Буде и око врата има торквес (огрлицу). Овај бог је “господар животиња”, али и бог плодности и поновног рођења, као и бог

9

племена, тако да је религија мешавина свих пантеона (паганских религијских система), међу којима је највероватније преовладавао келтски.Ово коњаничко и пљачкашко племе је живело у једноставним надземним и полуукопаним кућама близу водених површина, углавном река. Нису пронађени остаци насеља Скордиска старијих од II и I века п.н.е., а од тада су, као и остали Келти, живели у утврђеним насељима, опидумима, уз чије зидове су се налазиле полуукопане и надземне куће са неколико просторија. Најпознатији опидум у Србији назива се Жидовар и налази се код Вршца. Такође, постојала су и једноставна неограђена села, пронађена при изградњи аутопута у Срему. Извори спомињу и два града Скордиска – Хеорту и Капедунум, али о њима не постоје археолошки налази.Претпоставља се да су Скордисци основали данашњи Београд, то јест Сингидунум. На првом месту то се оправдава суфиксом –унум у имену града, јер је и келтски назив за град oppidunum, тј. има суфикс –унум. Верује се да је келтски Сингидунум био не много велико насеље, на месту данашњег доњег Калемегдана, чији су се становници бавили земљорадњом и риболовом, али и чувањем територија Скордиска, јер се насеље налазило уз реку.Након доласка на данашњу територију Србије, Келти су своје покојнике сахрањивали скелетно у опруженом положају. Међутим, убрзо од “домородачког” становништва прихватају спаљивање покојника. Већ од III века п.н.е. паралелно се покојници сахрањују скелетно и кремирано. Спаљене покојнике стављају у посуде, зделе и лонце које полажу у ископане рупе дубине до 50 цм, а поред пепела остављају накит и посуде покојника. Значајне келтске некрополе (гробља) са спаљеним и скелетно сахрањеним покојницима пронађене су у Дорослову код Сомбора, Осијеку у Хрватској, Пећинама код Костолца и на Карабурми.Некропола на Карабурми се налазила код Миријевског потока и на Роспи Ћуприји. На овом месту су сахрањивања вршена сва три последња века старе ере, што се повезује са континуитетом живота у оближњем већем насељу Скордиска (Сингидунуму). Први

гробови пронађени су између 1958. и 1963. године, кад је почела изградња данашњег насеља Карабурма. Заштитна ископавања вршена су 1972. године, под руководством археолога Јована Тодоровића, када је пронађено још 96 келтских гробова, од којих је само 6 гробова садржало скелете, а осталих 90 су били спаљени покојници. Уз остатке покојних Келта на Карабурми пронађени су накит, оружје, посуде и други предмети. Занимљиво је да је у неким гробовима нађено намерно деформисано оружје, највероватније да се не би касније користило.Скордисци су били први народ на овим просторима који је за израду керамичких посуда употребљавао грнчарско витло (коло које се врти ногом), јер се до тада керамика израђивала искључиво ручно. Керамичке

8

КЕЛТИ У СРБИЈИУ III веку п.н.е. на територији и у непосредном окружењу данашње Србије живела су многа “племена”. На територији данашње Војводине живели су Панонци, у западној Србији и Босни и Херцеговини је живело илирско племе Аутаријата, у Поморављу Трибали, у источној Србији и Бугарској Трачани, у Банату и Румунији Дачани, на Косову и Метохији Дарданци, у Македонији Пелаги, око реке Струме и извора реке Вардар Пеонци, око реке Зете и данашње Подгорице Доклеати, а у северној Албанији и деловима Црне Горе Илири. Све су то праисторијске земљорадничке и сточарске заједнице које на челу свог друштва имају кнеза и које су добре у трговинским односима, како са осталим “племенима”, тако и са Италијом, Грчком и народима са Црног Мора (Скитима и другима).Као што смо већ рекли, после пораза код Делфа 279. године п.н.е., један део Келта се населио у Подунављу, Посавини и Поморављу и називали су се Скордисцима. Овај податак потврђује и Јустин, римски историчар из III века нове ере, који каже да су на том месту затекли и своју другу војску коју су оставили пре похода, као обезбеђење сопствених области. Атанеј, римски писац из I века нове ере, пише да је Скордиске око Дунава населио њихов вођа Батханат. У II веку нове ере Страбон и Апијан, римски писци, наводе да су Скордисци покорили Трибале и Аутаријате, а живели су заједно са Трачанима и Илирима.Међутим, Скордисци нису били неко јединствено племе, већ су представљали војничке одреде из различитих келтских породица, праћене женама и децом и измешане са “домороцима” из других племена. Према Страбону, Скордисци су били подељени на Велике и Мале: Велики Скордисци су живели у Посавини, Срему и Подрињу, Подунављу и Поморављу, а Мали дуж Дунава на исток, на граници са Трибалима и Мезима.Ипак, антички писци су највише писали о ратним походима Скордиска. Тако римски писац из I века нове ере, Фронтин, пише да су Скордисци заједно са Дачанима често упадали у Македонију, тада већ римску провинцију,

ради пљачке. Римски конзул Гај Порције Катон је 114–113. године п.н.е. изгубио тешку битку против Скордиска. 84. године п.н.е. Скордисци су, заједно са савезницима, успели да опљачкају Делфе, свој давнашњи циљ. Македонију опет нападају 16. године п.н.е., а римском цару Тиберију су 13. и 12. године п.н.е. савезници у покоравању Панонаца. У то време Скордисци губе своју самосталност, задржавши неку врсту самоуправе у својој локалној заједници у источном и централном Срему.Међу грчким и римским писцима име Скордиска се губи оног тренутка када они постају савезници и поданици Рима. Али писани документи о њима ипак постоје. То су надгробни споменици браће Улпиуса Силвана и Папитана, принцепса Скордиска, и Тита Флавија Прокула, префекта и принцепса овог племена (принцепс је овлашћени преговарач са Римљанима – видимо да су и њихова имена већ била романизована). Крајем II века нове ере нестају и последњи трагови Скордиска, који постају део романизованог становништва у тадашњим римским провинцијама Панонији и Мезији.Иако су антички писци писали да су на челу Скордиска били “базилеуси” – краљеви, археолози сматрају ово нетачним податком. Наиме, краљеви су постојали у друштвеним заједницама уређеним као државе, што Скордисци нису били, па је вероватније рећи да су код њих постојале само племенске вође – кнежеви. У организацији друштвене заједнице Скордиска највероватније су постојали и друиди, али то је немогуће поуздано уврдити. Што се религије тиче, опет напомињемо да су Скордисци скупина разних

5

шума. Римски писци су овог бога упоређивали са својим богом Марсом.Такође, ту је и Епона, богиња плодности, приказана у облику кобиле, понекад са својим ждребетом. О важности ове богиње говори податак да је Епона била једина келтска богиња коју су преузели и Римљани и посветили јој посебан фестивал. Међу Келтима била су поштована и друга женска божанства плодности, као што су Deae Madres, три мајке представљене са дететом. Поред ових женских божанстава, у келтској култури су постојала и многа друга божанства, али од мање важности, о којима су римски аутори много мање писали.

ТРАЧЕВИ О КЕЛТИМАСвако од нас воли да чује неки добар трач, поготово ако не може да га провери. По томе се антички писци својим причама о Келтима могу без проблема поистоветити са фрау Габријелом Стевана Сремца. У својим делима описивали су Келте као насилнике и људе без срца, и вероватно су често претеривали, јер су Келти и за Грке и за Римљане представљали непријатеље и опасност.Ипак, мора се признати да сви антички писци дају сличне описе. Тако Диодор у I веку п.н.е. каже да су Келти високи, да им је кожа да влажна и бела, а коса светла. Косу посебно негују мажући је кречним млеком и чешљају је ка потиљку. Овај поступак чини косу дебелом, тако да личи на коњску гриву, пише Диодор. Диодор даље наставља да кнежеви брију образе, а остављају велике бркове, као у стрипу о Астериксу.

Грчки писац Страбон из I века п.н.е. и I века нове ере у свом делу “Geografi ca” пише да су Келти склони хвалисању, са чиме се слаже и Диодор. Даље их Страбон описује као народ који носи златни накит, наруквице и златне огрлице – торквесе, а људи вишег ранга носе и ношњу попрскану златом. Страбон је писао и о гардероби Келта, где каже: Носе панталоне, а уместо нормалне тунике носе подељену тунику дугих рукава, која им се спушта до испод леђа. Он пише да спавају и једу на земљи, на коју простру сламу. Диодор каже да на земљу простиру вучју или псећу кожу.И Страбон и Диодор слажу се да су Келти били велики месождери. Страбон сматра да им је омиљена храна била усољена свињетина и свеже месо, а од пића пили су пиво, али и вино које су увозили. Каже Страбон: Они воле вино и опијају се неразблаженим вином добављеним трговином. Њихова страст према вину води их до опијања до бесвести, толико се напију да постану умртвљени или се понашају лудачки.Занимљив је Диодоров запис о келтским женама: Имају обичај да се ваљају међу дружбеницима, који леже крај њих са обе стране. Најчудније од свега је да, без иједне помисли на долично понашање, безбрижно дају своје девичанство другом, не схватајући да је то срамота; напротив, увреде се ако неко одбије слободно понуђену услуга друге стране. Марцелин пише о снази жена и њиховим борбама, па каже: Читав буљук странаца не би био у стању да савлада једног јединог Гала, ако би у помоћ позвао своју жену, која је обично веома јака и плавоока. Врат јој набрекне док шкрипећи зубима замахује својим снажним белим рукама и удара и ногама и рукама.Постоји податак који каже да су келтске жене у Британији имале право да траже развод брака и да поврате своју имовину коју су унеле у брак. Ипак, о келтској породици се мало тога може поуздано рећи, сем да су жене кнежева имале висок статус у племену, јер археолошки подаци не пружају шире податке.О застрашујућој појави Келта пишу и Диодор и Марцелин. Диодор пише да су гласови Келта веома дубоки и груби, а да у разговору не користе много речи, већ причају у загонеткама и алузијама. Слично

6

пише и Марцелин: Погледи су им сурови, веома су свадљиви, веома поносни и дрски. О свадљивости и поносу Диодор пише: Често се дешава да их, за време ручка, нека случајна примедба толико разљути да се посвађају, а ако су изазвани на двобој, боре се човек са човеком не штедећи свој живот. Ипак, Диодор наглашава да све странце домаћински позивају на свечане гозбе, а тек их после питају ко су и шта им треба.Цела раса воли рат, плаховити су и брзо се бацају у бој, иначе су искрени и немају лош карактер, писао је Страбон. О рату је писао и Дионизије из Халикарнаса који је хвалио Римљане, а кудио Келте јер, како он каже: Насупрот нама, Келти не штите главу и груди. Голи су са стране, а то исто важи за ноге. Једину заштиту коју имају су штитови, а као нападачко оружје користе копља и необично дуге мачеве. Са Дионизијем се делимично слаже и Диодор, али наглашава да су на главама имали бронзане шлемове, на којима су се налазиле велике бронзане фигуре, а на некима рогови, птичја крила и други украси.У сваком случају, будући да су Келти волели рат, већина античких писаца је писала како се они понашају у рату. Диодор је писао да када две војске стоје једна наспрам друге, један од Келта иступи испред и маше рукама, позивајући најхрабријег међу непријатељима на двобој, док остали вичу и урлају подржавајући свог човека и плашећи непријатеље. Исти писац наводи да су борби користили борбена кола са два коња, а када би срели непријатеља на коњу, они би га прво гађали копљем, а затим силазили са кола и борили се с мачем у руци.

О односу према непријатељу застрашујуће приче испричали су и Диодор и Страбон. Убијеним непријатељима одсецају главе и вешају их коњима о врат. Своје прве крваве плодове закуцавају на куће, на исти начин на који то други чине са уловљеним дивљим животињама. Главе најславнијих непријатеља балсамују у кедрово уље и брижљиво их чувају у сандуку. Поносно их показују странцима, писао је Диодор. Страбон је писао да из лобања својих непријатеља пију крв, али и остала пића, а Ливије тврди да су непријатељеву лобању позлаћивали и користили је као пехар.Тешко је из данашње перспективе рећи колико има истине у оваквим језивим причама о народу који је, за тај период, правио најфинију керамику и најлепше украшен накит. Са друге стране, ипак је то било прилично сурово време и Келти сигурно нису били “финији” од тадашњег просека.

СРЕДЊЕВЕКОВНЕЛЕГЕНДЕМного година после ових античких записа настаје једна од најпознатијих европских легенди, легенда о краљу Артуру. Ову легенду су трубадури у XI и XII веку пренели из Британије у континенталну Европу, па се тако развио циклус песама о краљу Артуру и витезовима округлог стола.Свештеник и хроничар из XII века, Џефри од Монмаута, писао је да се келтски краљ Утер заљубио у Игерн, жену војводе од Корнвола. После војводине смрти Утер је оженио Игерн, која му је у тврђави Тинтаџел родила сина Артура. Артур је са својих 15 година преузео круну, оженио се Гиневром, и око 500. године победио Саксе, па Ирце, Исланђане, Норвежане, Данце и Готланђане. Будући да му је Рим тражио данак, он креће на Рим, али сазнаје да његов нећак Мордред жели да му узме Гиневру. У бици са Мордредом он је смртно рањен. Неколико година касније ову причу употпуњује Роберт Вејс, који уводи округли сто, направљен у том облику зато што Артурови витези нису могли да се договоре ко ће седети на челу стола. Романтичну слику

7

овој легенди даје Француз Кретјен де Трој у XII веку.На основу Монмаутове приче историчари претпостављају да је око 500. године вероватно постојао неки британски хришћански војсковођа који је победио Саксе и тако омогућио дугогодишњи мир у Британији.Средњевековни песник и трубадур Кретјен наставља легенду о краљу Артуру у свом незавршеном делу “Персевал или Прича о гралу”, из 1180. године. Овде се приповеда како је Персевал (или Парсифал) живео са својом мајком у дивљим шумама Велса. Мајка га је намерно држала у незнању о великом свету који се налазио са друге стране шуме. Али, једног дана шумом је прошло пет витезова, за које је Персевал мислио да су анђели. Када му је мајка објаснили ко су они, он је одлучио да оде са њима, а остављена мајка је недуго затим умрла од туге. Персевал је отишао код краља Артура, али он није хтео да га прими, па Персевал одлази у дворац господара Горнеманта. Ту почиње серија догађаја који најављују невоље и несреће у Персеваловом окружењу.Због смрти Кретјена ова легенда је остала незавршена, али је посебно значајна по томе што уводи у причу грал, пехар који Персевал добија од једне лепе девојке у Горнемантовом дворцу. Грал из кога је излазила светлост може се поистоветити са праисторијским келтским митским котлом који симболише живот и поновно рођење.

На питање да ли је краљ Артур заиста постојао не можемо са сигурношћу одговорити, али од 1191. године верује се да се гроб Артура и његове жене Гиневре налази у самостану Гластонбери у јужној Енглеској, где се налази “Гралов извор”. О гралу се пише и у Новом завету, у причи о Јосифу из Ариматеје, богатом Јеврејину и тајном Исусовом следбенику. Уз Пилатову дозволу, Јосиф је Исусово тело скинуо са крста и сахранио га. Када су Јосиф и Никодим (још један Исусов ученик) припремали Исусово тело за покоп, ране из тела су прокрвариле, а Јосиф је крв скупио у пехар који је сакрио у својој кући. Постоје разне теорије о томе како је тај пехар после доспео у Британију, али се претпоставља да га је донео или Јосиф или неко из његовог окружења.Друга значајна келтска легенда из циклуса о краљу Артуру је прича о страственој љубави Тристана и Изолде, написана у другој половини XII века. Главни лик ове легенде је Тристан Сироче који је одрастао код ујака на двору краља Марка. Ирски витез Моролод је сваке седме године долазио код краља Марка у Корнвол и узимао данак. Тристан је одлучио да се супротстави Моролоду, убио га и тело вратио у Ирску. Моролодова братаница, принцеза Изолда, на телу свог стрица нашла је одломљени комадић мача и заклела се да ће се осветити убици.Неколико година касније, Тристан је дошао у Ирску да за краља Марка испроси Изолду. Приликом убијања аждаје је рањен, па је Изолда, док га је лечила, открила да на његовом мачу недостаје део какав је пронашла на свом мртвом стрицу. Ипак, она није желела да се свети и пристала је да се уда за краља Марка. На путу, случајно се дешава да су и Тристан и Изолда попили љубавни напитак и они се страствено заљубљују једно у друго. Инспирисан овим епом који има трагични завршетак, Вагнер је написао своју познату оперу “Тристан и Изолда”.