ОДА СЛАВУЈУ

Боли ме срце, сан клонућа мори,Ко да се напих дивље живолине,Ил' испих до дна опој понајгори,Ил' ко да падох Лети у дубине:Не, јер ти усуд завидим пресретни,Већ јер ме срећи пуна срећа твоја,Да ти, о шумска Дријадо крилата,

Кроза сплет полетниЗелене букве и сјена без броја,Прољећу пјеваш, лака и грлата.

Хтио бих гутљај вина! што је билоХлађено дуго земљи у бездану,С окусом Флоре, зелен с поља пило,Провансе пјесму, плес, радост сунчану!Ох, желим чашу вина топла, густа,С Југа и пуну рујне Хипокрене,Да руб јој кипи бисерастим зраком,

А пурпуром уста:Да могу испит, нек невидан свенеЖивот лш с тобом завит шумским мраком.

Далеко свенут, ишчезнут, нестатиИ сметнут с ума што никад не знаде

Ти међу лишћем, како човјек патиИ згара чујућ гдје свак јада јаде;Гдје кљенут тресе задње косе сиједе,Гдје младост блиједи, копни и умире,Гдје мислит значи бити препун боли,

Гдје здвојношћу блиједеОловне очи, гдје лијепост самире,А љубав сутра дочекат не воли.

Отале! к теби жеља летјет ми је,Без леопарда и без кола Бака,Већ на невидним крилим поезије,Прем ту ме држи, пријечи мисо свака:И већ сам с тобом! ноћ мекоћа мије,Краљица Луна можда је на трону,У кругу својих свих звјезданих Вила;

Ал' свјетлости није,Ван те што с дашком с неба тихо клонуКроз зелен-таму врзом с безброј крила.

Какво ми не знам под ногама цвијеће,Нит какав њежни мирис кити гране,Ал' кроз мрак сваки, што мирисан слијећеПогодим дарак добе расцвјетане:Дивљега воћа, гуштаре и траве,Бијелога глога, шипка и љубице,Што скрита лишћем врло брзо свене;

И кћерке убавеСвибањске — пјане од росе — ружице;Мрморе баја љетне ноћи снене.

И таму слушам: неколико путаУ Смрт сам благу заљубљен готово,И звах је римом замишљених ћута,

Да сплије благо дисање ми ово;Љепше но икад сад ме мријет сналази,У поноћ нестат без боли у себи,Ти докле појеш душом занесеном

У овој екстази!Ти још би пјево, ја те чуо не би'И на твој requiem посто бих бусеном.

Рођена ниси смртном, вјечна птицо!Нит пород гладни, да ти затор буде;Твој пјев бје слушан, што ми ноћас клицо,У древно вријеме од цара и лудегМожда то исти пјев је, што пут нађеЈУ срце Руте, када тужне зјене.У туђем житу, дом свој плачућ, стаја;

Пјев што често сађеНа чарни прозор, отворен на пјенеОпасних мора вилинског бескраја.

Бескраја! то је права ријеч ко звоно,Што од тебе ме зове моме мени!Збогом! јер машта сплест не може оно,Што, мисле, кадар тај вилењак снени.О, збогом! збогом! тужни пјев ти вене,Прелазећ травник, преко воде плије,До бока хумка: да већ на дубравам

Нијем, покопан свене:Је л' то сан будни ил' сања визије?И неста пјесме: — бдијем или спавам?

ОДА ГРЧКОЈ УРНИ

Тишине нево, јоште неотета,Ти чедо шутње и времена спора,Причало шумско, што из басна свијетаРећ можеш више од пјесме говора:Легенда каква по теби се вије?О бозим? смртним? ил' о њима скупа?Из Темпе ил' из доља Аркадије?Смртници какви? бози? Какав ли јеЗбор дјева? фруле глас и бубња лупа?Бијег, прогон какви? Какав занос врије?

Пјев чувен — њежан, нечујни — њежнији;Свирале меке стога засвирајте;Не смртном уху, него још складнији,Безвучни, души дисај пјесме дајте;Лијеп младче, испод стабла, ти престатиНе можеш пјеват, нит стабло оголит;Смјел љубавниче — нек ти се не цијепаСрце — прем близ си, цјелов нећеш дати;Несвелу њу ћеш вјечно сретан волит,А она остат заувијек ће лијепа.

О, сретне гране, што одбацит нистеЛист кадре, ни рећ — збогом — прамаљећу;

И сретан свирче, неуморан, чистеКом нове пјесме вјечно с фруле слијећу;Сретнија љубав! Сретнија, љубави!Јер увијек топла и вјечно ужитна,Јер увијек млада, увијек задахтана;Над људском страсти дах ти је убави,Јер од ње сита, болна срца ситна,А језик скрућен, глава распламсана.

Какав то збор је што се к жетви суче?К олтару каквом, свечениче тајни,Јуницу водиш, што до неба муче,А сапи ките свуд јој вијенци сјајни?Који. то градић уз ријеку ил' море,Ил' наврх бријега мирне тврђавицеИспразни народ, те побожне зоре?Ал' мали граде, вијек ће мир ти-ДвореКрит — и да каже — неће бит душицеЗашто си пуст и да л' се вратит море.

Атичка формо! Прекрасно држање!Мраморни људи, дјеве тобом шећу,Свуд куцкан троскот и сребрено грање;Ти,.нијема формо, мисли болно скрећуКо вјечност: Хладна Пастирски! Кад старостЉетима овај наш нараштај смота,Ко. бол ћеш, друкча од наше, остати,Пријатељ људи, и рећи им: „ЛијепостИстина јесте, истина — љепота!"— То знање људско: све што треба знати.

ЈЕСЕНИ

О, вријеме магле и бујних плодова,О, пријо вјерна сунца дозрелога,Што с њим се ротиш, да буду крововаОдрине пуне благослова твога;Да пригнеш гране пуне јабукама,До сржи воће да испуниш соком;Да бубра тиква, да се љешњак пуниСлађаном језгром; да пупова окомСве поспеш, што ће пчели дати цвијеће —Нек мисле топди дан проћ никад неће,Јер Љето врхом саћа им испуни.

Тко те не видје у твоме складишту?Срест ће те кадгод, тко се вани креће,Безбрижну сједит на твом вршилишту,Док вијав вјетар кроз косе ти шеће;Или сред бразде спиш на пол побратеДријемна од мака, док ти срп не жањеОближња поља, гдје се цвијетки брате;Ил' каткад, кад ко жетелац, крцатеГлаве, још чврсто пријеђеш воде мање;Ил' јабучњаче надгледаш капањеКрај турна, мирна кроз сате и сате.

Прољетне пјесме гдје су? Гдје су јао?Не мисли на њих, имаш пјесму своју,Док мрући цвате дан, јер пругаст паоНа њ облак, дајућ стрну румен-боју;Кроз врбе ријеке тужи зука лака —Комарци стењу у вис однесениИл', како вјетар дише, посрћући;А зрела јагњад блеји са хумака;Из жбуња штурци поју, а у сјениВртића звижди црвендаћ црвени,Ласте се купе небом цвркућући.

ОДА МЕЛАНКОЛИЈИ Увијек на усни зборећ — збогом; потомСласт боли близа, да отров устимаПчелињим створи: У храму НасладеМеланколије царско је светиште,Невидно свима, ван том, што на јакуЈезику смечит грозд Радости знаде;Моћ њена ће му душу да притиште,Њен трофеј бит ће висећ на облаку.

Не иди к Лети, ни једића братиЧврст корен — отров за њезина вина;Ни велебиља, блиједо чело да тиЦјелива — грозд што воли Прозерпина;Тис-боба вијенац нек те не овија;Балегар не дај, ни мртвачка глава,Ни мека сова, да су твоје ДушеЖалобне друзи болних мистерија;Сјена врх сјена већ ће доћ сна плава,Да душе будне боли ти подуше.

Ал' када с неба ненадано панеМеланколија, као облак плачни,Што круни цвијеће све, што на пол сане,А на хум зелен свој плашт баци мрачниАприлски; тад бол из руже јутренеЗасити свој, ил' с дугом с мора слана,Ил' пун нек божур богатства ти точи,Ил', кад ти љуба њежно смршти зјене,За руку прим' је, нек бјесни лагана,— И жедно пиј јој, пиј, предивне очи.

С Љепотом она станује — с ЉепотомШто умријет мора; Радост руку има

ОДА ПСИХИ

Богињо! почуј овај пјев без склада,Из слатког жара и спомена драга,Што вре — и прости, да ти тајне садаУ уха појем шкољкаста и блага:Сигурно сањах, ил' зар видјех данасКрилату Психу отворених зјена?Кроз шуму лутах, и кад оставља насНаједном мисо, затрептих ко сјена,Видећ два бића, гдје бок покрај бока,У трави леже под кровом мрмораЛишћа, а цвијеће дршће крај жубора

Потока лака тока:Међ' цвијећем свјежа коријења, а окаМирисног, плавог, боје сребрен-бијеле,Пурпурна пупа — лежаху дубокаДаха у трави: крила им се желе,Не љубе усне, ал' — збогом — не веле,Ко да их дијеле меке руке дријемне,Цјелове прошле надцјеливат спремне,Кроз њежну љубав што сјај зоре носи:Крилатог дечка познадох, што спава;Али ти, сретно, сретно грле, тко си?

Његова Психа права.

Рођена задња, визијо најљепша,Олимпске власти свеле немилице!Од звијезде Феба на небу још љепшаИл' вечерњице — небеске кријеснице;ЈБепшој ти од њих нитко храм не пружи,

Нит олтар цвијећем кити;Нит збор ти њежни дјевица не тужи

Кад сат поноћни хити;Немаш ни фруле, лутње, гласа, када,

У кадилнику да ти тиња,Светишта, луга, ни пророка, па да

Прориче жарки сан му усна сиња.

Пресјајна! прем за завјете преданеПрекасно, касно за звук лире мили,Зборишта кад су биле шума гране,Кад ватра, вода и зрак свети били;Ипак у дане, што далеко такоОд сретне добе, — ја ти крила сјајнаНад Олимпијцим' свелим видим лакоПршит — и пјевам од заноса тајна.Дај, да ја будем твој хор, те да тужим

У ноћне сате;Твој глас и лутња, фрула, с кадилника

Мирис што слатко тиња;Светиште, луг и пророк снена лика,

Ком жари усна сиња.

Јест, твој свећеник бит ћу, храм ти дићиНегдје у тајном мјесту свога ума,Гдје с грањем мисли слатка бол ће нићи,Ко борје шумит с вјетром мјесто шума;Около свуд ће твој луг таман веле

Горама дивљим прекрит све громадеИ ту ће птице, лахор, врутци, пчелеЉуљушкат у сан на шушњу Дријаде;И ту, гдје мир се на далеко пружа,

Исплест ћу од ружаСветиште прућем мозга, који мисли,С-пуповим, звонцим, звијездам без имена,Од свег што машта вртларица смисли,Што гајећ цвијеће вјечна је промјена:Ту ће ти бити мекана наслада,

Отворен прозор ноћиИ бакља, све што сјене мисли свлада,

Да љубав може доћи.

ОДА БЕЗБРИЖНОСТИ

1

Оне не сију, нити жњу...

Пред зору једном три угледах лика, Пригнута врата, држе се за руке;И мирне бочке крећу као слика,У биједу руху, сандалам без буке;Прођоше као слике с мермер-урне,Ако је вртиш, гледаш са свих страна;Прођоше опет, ко да се окренеЈош једном урна и около зурне;Чудне ми бјеху, — ко оном ком знанаФидије рука, — већ виђене сјене.

II

Како то, сјене, да вас не познадох?Како сте дошле у шутљиву руху?Зар у нијем, тајни неки сплет упадох,Отмете да ми у бесциљу глуху

Безбрижне дане? Снен бје час без жеља,Слабило било, да ми очи кријеБлажени облак љетне безбрижности,Бол бестрн, вијенац без цвијета весеља;Ох, зашто нисте ишчезле — да ми јеДух миран од свег — ван од ништавости.

А Поезија? — Не, ни она нијеСреће ми дала ко подневи снени,Ил' сутон медном кад безбригом плави;О, живот један без мука да ми је,Да не знам ништа о мјесеца мијени,Нит шта за трудни чујем разум здрави.

III V

И трећи пута прођу и окренуСвака ми треном лице, те их неста:Слиједит их тад ме пламен жеље кренуИ имат крила, јер их познах смјеста:Љепојка прва — Љубав јој је име,Амбиција друга, бљеђаних усница,Вијек будна, око уморно јој сија.Та трећа, коју љубим срцем свиме,Прем на њој многи пријекор, окрутница,Мој демон, знадох, то бје — Поезија.

Још једном оне прођу; — зашто, јао!Мој сан је био везен сањом мрака,А душа травник, гдје цват цвијећа цвао,Немирних снова и дрхтавих зрака:Облачно јутро бјеше, ал' без кише,Трепавке прем му пуне мајских суза;Лист нови лозе по окну ми паде,Међ' пуповима топлим дрозд биглише:О, Сјене! вријеме — збогом — рећ је саде!Низ ваше скуте суза ми не пуза.

IV VI

Несташе, и ја, збиља, жељах крила:О, лудост! Што је Љубав? Гдје је она?Амбиција јадна њу је породилаЉудскога малог срца фебра бона;

Три Сјене, збогом! дићи главе мојеВи нисте кадре с траве свјеже, меке!Не желим бити храњен од макојеХвале, ко маза чулне шале неке!

Нестан'те, буд'те снених урна слике,На маске налик. Збогом, ноћ ми наткаВизија доста, те ја имам своје,А дан ми многе дода разнолике;Нестан'те, Сјене! у облак од мојеБезбрижне душе — завијек без повратка!

ОДА

Барди боли и весеља,Ту вам оста душа веља!Да л' вам душе и у рајуС два жића у новом крају?Да, на небу вијеће чинеС кругом сунца, мјесечине,Са чудесних чесма збором,С громког гласа разговором;Са шапатом рајских грана,Сједећ скупа сред меканаМира поља Елизије,Гдје тек срна пасти смијеДијане; гдје се звончић шириНад красуљком, који мириКо ружа, док ружа дишеКако земска не мирише;Гдје славуји попијевају,Без смисла не биглисају,Већ божански склад истине,Мудру пјесму, што се плине;Приче златне хисторијеИ небеске мистерије.

Тако горе ви живитеИ на земљи боравите;Душа, што вам ту остаде,Каже пут нам гдје имадеНаћ вам душе у радостиБудне, вијек без преситости.Ту вам душе — пород глине —Смртним зборе: брзо минеЖивот, и бол и весеље,Њихов презир, страсне жеље,Слава и срам што их блати,Све што снажи и сакати.Мудрости нас вијек учите,Прем далеко боравите.

Барди боли и весеља,Ту вам оста душа веља!Душе су вам и у рајуС два жића у новом крају.

МАШТА

Вијек нек ти се машта вије,Радост никад дома није:Један додир — радост хлапиКо мјехурић кишне капи;Дакле машта нек ти лута,Мисо пред њом вијек нек плута:Отпри ума кавез — лакаИзвит ће се до облака.Слатку Машту! развежи је;Љетну радост дневност бије,А ужици ПрамаљећаВену ко цвијет њег'ва цвијећа;А Јесенска уста рујнаВоћа, с магле, с росе бујна,Окус сите: а што тада?Сједи покрај огња, кадаСјај забљеска снопа суха,Зимске ноћи тога духа;Када земља без сна грца,А снијег смрзнут када врцаПод баканџам орачине;У ноћ када Подне мине,Те завјеру мрку ткају:С неба Вече отјерају.

Сједи ту и пошљи ваниДуха полет разиграни,Машту пошљи у посланства!Она има свог поданства:Донијет ће, прем мраз је груби,Лијепост, земља што изгуби;Сва заједно донијет ће тиВесеља, што цвату љети;Пуп и звончић Маја ранаС росна буса ил' с трн-грана;Вас јесењи куп обиљаСабран лшрно с тајном миља:Све ће сласти да ти скупи— Три винца у једној купиТи ћеш попит: — чут далекуЖетелачке пјесме јеку,Шумор жита што се жање,Јутром птица попијевање:Исти трен — чуј! — шевин то јеГлас Априлски што ти поје,Или вране журе гракомЗа суварком, травом лаком.Напојит ћеш ока жељуНа красуљку и жутељу,На љиљану бијелих лати,По јаглацу, што се злати, ,По зумбулу, што склад бира,Ко сред мајског краљ зефира;Сваким листом, цвијетом чистим,Бисереним шкропцем истим.Миш, ћеш видјет, погледава,Сух, јер зимски сан преспава,

Змију, што се танка вуче,Да на сунцу кожу свуче;Пјегава ћеш јаја многаВидјет пуцат усред глога,Док матка сред мирисногаОдмара се гнијезда свога;А тад журба и узбуна:Кошница се роји пуна;А жир зрели доље пада,Дах јесењи пјесме склада.

О, дај Машти нек крстари;Што се раби — све се квари:Гдје је образ, што не вене,Превећ гледан? Гдје су зјене,Што, вијек плаве, не досаде?Гдје су уста дјеве младеУвијек нова? Које лицеЖели срест се даномице?Гдје глас, ма да њежан како,Чут је драг у доба свако?Ужитка се додир топиКо кап кише када шкропи.Нек крилата Машта рађеПо твом срцу драгу нађе:Њежнооку ко кћи Цере,Пре но Бог јој Мука збереОбрве, да грди трпка;Бијела паса, тијела љупка,Ко у Хебе, кад јој спадеКопча златна, те јој падеНа тле хаља око ногу,Док врч слатки држа, Богу

Да Зеусу дах ста. РијешиМреже Машту, свилен здријешиХитро ремен од ког пати:Сву ће ту ти радост дати. —

Дај нек Машта ти се вије,Радост никад дома није.

РОБИН ХУД

(Једном пријатељу)

Не, ти дневи већ не живе,Уре већ су старе, сиве,Покопани сви минутиИспод лишћа, што се жути,Згаженог од многих љета:Често зима ту прошета,Сјевер хладни, Исток мине,Звиждук славља олујинеШумећ шумом откад скупаНе би најма ни закупа.

Не7 рог више се не чује,А лукови већ не зује;Бјелокосни клик тишинеС вријеска, с бријега текар мине;Кроз шуме се смијех не крадеГдје се самна Јека дадеНа пол сваком који чује,Ко да шале шумом брује.

У најљепше вријеме ЈунаКад сја сунце или луна,Када седам звијезда броди,Ил' те с пола свијетло води:Можеш поћ, ал' сред долинаМалог Џона ни РобинаНећеш видјет ни никогаГдје од друштва бије тогаЛовну пјесму с празне здјелеДок пут зелен варка велеГдје весела Меримента,Крчмарица покрај Трента;Јер остави вијест им живуВјесник тај о сласном пиву.

Већ мореске неста звеке,Гамлинове пјесме јеке,И хајдука с чврстим пасомЗелен-горе под појасом;Сви су прошли, свију неста!Да се Робин мора смјестаУстат из свог зелен-гроба;Маријана ко за свог добаКренут шумом — плакала би,Њега лудост свладала би:Он би клео, јер сви храстиМорали су на тле пасти,Сагњити сред сињих вала;Она — пчела би плакалаЗуј што неста — чудно! медаДа без пара нитко не да!

То је тако: ал' пјевајмо.Част тетиви лука дајмо!Част и рогу ловачкоме!Част Линколну зеленоме!Част шумама предубоким!Част стријелцима оштрооким!Част кицошу малом ЏонуИ његову добру коњу!Част ти храбри Робин Худе,Што спиш испод шумске груде!Част ти дјева МаријанаИ свима од Шервуд-клана!.Прем им дневи прошли — дајмоМи два пјеват покушајмо.

ОДА АПОЛУ

Сред западнога златног дворцаДок шутке сједиш у свом сјају,Пјесници,' што су храбра борцаПјевали дјела, сад пјевајуСудби уз лире од дијаманта чиста,Жице им зраке, свака трептећ блиста.

Ту звонку бојну харфу бијеДрхтавом својом Хомер руком,Да чак и запад сјајем сије,Даљина ори трубља звуком;Ал', о ненадње, чудне, нечувене,Кроз обновљене дух му гледа зјене.

Кроз широк храм се тад нечујниМарона звуци с лире оре:Склад душе буде, теку зујниЗаноси, дахнут да не море:Бол око смртне ломаче му зборе.

Тад опет паде шутња плаха;Ал' чекајући сфере стоје;Ловором кићен круг, без даха,

Не миче се, док Милтон поје,Док звуковима не сврши громова,Мир отет небу не поврати снова.

Шекспиру нудиш: нека макнеРуком; и смјеста скоче Страсти— Страхотно друштво — свака такнеПо жицу, творећ самовластиНајбољи акорд: Мајстор се огласи,С уста му теку надахнућа гласи.

У сребрен трубљу Спенсер дуне,Кроз шутњу лете преке ноте:Зборови дјева химну рунеУзорну славећ част Чистоте.Све мирно! Лира Еолова пренеТек звука занос, што треперећ свене.

Тад стих твог Таса жарки кренуИ плови зраком пун драгања,Из лијена дријема младост прену,Дижућ их с лога Уживања.Низ жице прстим' њежан крет направи,Растопи душу жалби и љубави.

Ал' кад се с девет муза слијеш■■— Ти — и све снаге пјесме сплијеш,Ми ту на земљи тад слушамо:Чар-сутон зраком мрући звони,Јер, Барда силни Боже, ониТвој су и твога неба пород само. --.. ,

ПЈЕСМА МЕГ МЕРИЛИЗ

Куд идеш, дјевче из Девона,У кошарици што имадеш?Ти витка вило из мљекаре,Хоћеш ли врхња да ми дадеш?

Ја љубим твој бријег, твоје долеИ стада што ти блејећ снију;Ал' ох, на вријеску лежат скупа,С два срца што нам скупа бију!

Устран ћу лијепо кош ти склонит,На врбу шал ти ставит могу;Удисат ћемо тратинчице,На зеленом се љубит логу.

Стара Мег Циганка била,Живјела на пустолини:Кревет бје јој пепелиште,А бескуће у дивљини;

Јабуке — купине мрке,Грожђе — зрње жутилица,Вино — с дивље руже роса,Књига — ријечи са гробница.

Брегови јој кршни браћаА тиса јој сека мила;С бројним родом живља самаКако њена воља била.

Без доручка јутра м.гога,Без подневног ручка често,Зурење у мјесечинуВечера јој би пречес о.

Ал' би козја крв јој свјежаСваког јутра вијенац дала,А ноћ сваку тис из кланцаПлела би и запјевала.

Прстима би старим, мрким,Рогожине стуре плела,Дијелила их колибама,Што би их по грмљу срела.

Висока ко Амазонка,Ко краљица Маргрет смјела,Стара Мег би плашт носилаЦрвен, овчу капу дјела:Бог јој смири старе кости!Смрт је негдје давно срела!

КРАСУЉКОВА ПЈЕСМА

Сунце, вељим оком својим,Не види све ко ја мојим;Мјесец, хол, у сребру јаку,Може бити у облаку.

О, прољеће — о, прољеће!Поносито ко краљ шеће!Скрит у траве бују лаку,Мотрим лијепу дјеву сваку.

Гледим небо што се смијеИ зурим гдје нитко није,Јагњад — ноћ кад блиска санку —Тад ми блеји успаванку.

LA BELLE DAME SANS MERCI

О, што те мучи, куд сам и блијед,Куд луташ, витеже мој?Језером већ је свенуо шаш,Замуко птичица пој.

О, што те мори, витеже мој,Да мукла свлада те бол?Вјеверке већ је амбар пун,А пожет већ сав је дол.

Ја видим љиљан на челу твом,Хлап боли, врућице зној,Хитро ти вене ружица цвијет,Јер образ бљеђан је твој.

Ја госпу сретох низ травник проћ,Прелијепу — вилињу кћи;Косе јој дуге, лак ношке ход,А поглед дивљи јој би.

За њено чело ја вијенац сплех,Гривне и мирисан пас;Гледне ме ко да љуби ме сва,Слатко јој пројеца глас.

И ја је сједох на ата свог,Слијеп бијах читави дан,Свијала сва се, а пјев јој биСладак ко вилињи сан.

Коријен ми даде ужитка пун,Мед дивљи, росу што сја,Збиља ми рече њен језик стран:„Истински љубим те ја."

У вилин-спиљу одве ме тадИ плакат, уздисат ста,Заклопих с чет'ри пољупца туДивљи јој поглед што сја.

Уљуља ту ме она у сан,И сањах — ах! јад се зби:Посљедњу сању што икад снихНа ледном бријегу том би.

Краљеве видјех, кнезова низ,Ратнике — блиједе ко гроб;Сви вичу: „ La belle Dame sans Merci— Ти завијек њезин си роб!"

Трулих им уста видјех кроз мракПријетећи разваљен редИ неста сна и нађох се туНа боку бријега ко лед.

И ето зашто остадох ту,Сам лутам и блијед сам вас,Језера прем је свенуо шашИ птичји замуко глас.