GRČKA SKULPTURA

ARHAJSKOG, KLASIČNOG

I HELENISTIČKOG PERIODA

Kuros (Krois)

Grčka, arhajski period

Kora, Grčka,

arhajski period

Mikerin i njegova žena,

egipatska umetnost

Kuros (Krois)

Grčka, arhajski period

Kritijev mladić

Grčka, klasični period

Poliklet, Dorifor (Kopljonoša)

Grčka, klasični period

Miron, Diskobol (Bacač diska)

Grčka, klasični period

Zevs (Posejdon?)

Grčka, klasični period

Lisip, Apoksiomen (Strugač)

Grčka, helenistički period

Nika sa Samotrake

Grčka, helenistički period

Poliklet, Dorifor (Kopljonoša)

Grčka, klasični period

Laokon i sinovi

Grčka, helenistički period

Fidija, Atena Partenos

Grčka, klasični period Praksitel, Knidska Afrodita

Grčka, klasični period

Praksitel, Hermes i Dionis

Grčka, klasični period

Ostala dela klasičnog perioda

Apolon Belvederski

Grčka, helenistički period

Gal na umoru

Grčka, helenistički period

Ranjena Niobida

Grčka, helenistički period

Ostala dela

helenističkog perioda

Kora –

žena

• Skulptura je slobodnostojeća

• Arhajski osmeh

Kuros -

muškarac

U arhajsko doba egipatska umetnost vrši direktan uticaj na skulpturu

Grčke: ruke priljubljene uz telo, stilizovane frizure, pripijena odeća

istaknuta plitkim reljefom. Zbog straha skulptora da ne polome kamen,

plitko klesane skulpture su izgledale izrazito ukočeno. Ali, za razliku od

Egipćana, Grci tela svojih „božanstava“ ne stilizuju, i što stvarnije žele

prikazati ljudske mišiće i kosti. Napredak postižu i odvažnim šupljinama

između udova – na egipatskim figurama nikad nema šupljina, te zbog toga

kažemo da su skulpture slobodnostojeće.

Karakteristične skulpture ovog razdoblja su kurosi i kore. Kuros je prototip

nagog mladića u stojećem stavu potpuno ispruženih ruku i smatra se da

predstavlja boga Apolona. Kora je ženski par kurosu, uvek mlada i

obučena, u stajećem stavu i ponekad u ruci drži voće ili neki poklon. Usne

su im razvučene u lažni osmeh (kriva linija usana, ali bez podizanja

jagodica na obrazima) – tzv. arhajski osmeh.

Krois

Hera sa

Samosa

Moskoforos

Kritijev mladić

• Težina skulpture počiva na jednom

stopalu dok drugo jedva dotiče tlo

vrhovima prstiju. Taj stav je poznat pod

nazivom kontraposto (prirodni stav na

jednoj nozi koji uravnotežava mirovanje i

pokret)

• Tela su idealizovana

Osnovna odlika: umetničko delo je apsolutni

sklad lepote, besprekorne proporcije, tačan

položaj u mirovanju i pokretu i čvrsta

kompozicija. To je bilo traganje za tipskom,

univerzalnim lepotom, koja nije individualna,

već je depersonalizovana. Nema emocija.

Klasični period

-skulptura-

Miron Diskobolos

• Prikazao telo u

pokretu

Nađene su različite kopije toga dela i one nam omogućuju da steknemo makar opštu

predstavu kako je izledao original.

Mladi atleta prikazan je u trenutku kada se sprema da baci težak disk. Nagao se i

zabacio ruku unazad kako bi mogao da baci disk s većom snagom. Sledećeg trenutka

on će se obrnuti oko sebe i odbaciti disk, potpomažući hitac okretom tela.

Njegov stav izgleda tako ubedljivo da su ga moderni atletičari usvojili kao obrazac i iz

njega pokušali da nauče tačan grčki stil bacanja diska. Ali, to se pokazalo težim nego

što su mislili. Oni su zaboravili da Mironov kip nije ,,zamrznuti kadar,, iz sportskog

dokumentarnog filma, već grčko umetničko delo. Ustvari pogledamo li ga pažljivije

otkrićemo da je Miron postigao zaprepašćujući efekat pokreta ulavnom tako što je

iznova prilagodio veoma strae umetničke postupke. Ako stanemo ispred kipa i

usredsredimo se samo na njegove obrise, brzo ćemo postati svesni njegove

povezanosti sa tradicijom egipatske umetnosti. Kao i egipatski slikari, Miron nam je

prikazao trup spreda, noge i ruke sa srane; kao i egipatski slikari i on je sastavio svoju

sliku ljudskog tela od najkarakterističnijih izgleda pojedinih njegovih delova. Iz te stare

i prevaziđene formule Mironove su ruke stvorile nešto sasvim drgačije. Umesto da od

tih izgleda sklopi jednu celinu neuverljive sličnosti i ukočenog položaja, on je od

stvarnog modela zatražio da zauzme sličan stav i tako ga prilagodio da sada taj stav

izgleda kao ubedljiva predstava tela u pokretu. Gotovo da i nije važno odgovara li taj

položaj tačnom pokretu najpogodnijem za bacanje diska. Važno je da je Miron

savladao pokret, kao što su slikari njegovog vremena savladali prostor,

Antički kritičari kažu da Miron iako je uspevao fantastično da predstavi život i pokret

telima, nije postizao da prikaže emocije i karakter. Njega više zanima trenutak

maksimalnog fizičkog naprezanja tela.

Poliklet Doriforos

• Skulptura

oslobođena

krutosti stava

Najznačajniji skulptor ovog doba je Poliklet, koji je izradio bronzanu

skulpturu mladića s kopljem – Kopljonoša (Dorifora). Težina skulpture

počiva na jednom stopalu dok drugo jedva dotiče tlo vrhovima prstiju. Taj

stav je poznat pod nazivom kontraposto (prirodni stav na jednoj nozi koji

uravnotežava mirovanje i pokret), bio veliki napredak u odnosu na

skulpture kurosa iz arhajskog doba. Osim razmaknutih stopala figura ima

različitu visinu kolena, bokova, poluprofil glave, anatomsku obradu tela i

po prvi put u skulpturi – ruka slobodno visi. Tom skulpturom stvorio je vrstu

uzora za grčku skulpturu (tzv. grčki kanon) koji je detaljno opisao u svojoj

teorijskoj knjizi o umetnosti. Poliklet je smatrao da je lepota proporcionalni

odnos delova tela i tih delova prema celini. Taj savršeni odnos bio je u

tome da se glava sadrži 7 puta u visini tela, visina je odgovarala 10 šaka,

a stopalo je veličine 3 širine dlana … Poliklet je svojim skulpturama dao i

osnove idealizacije portreta grčkih skulptura koje uvek imaju

karakterističan grčki nos i blage linije usana.

Fidija Atena Partenos

• Napravljena od

slonove kosti i

zlata

Boginja mudrosti i rata, bila je postavljena u naosu Partenona.

To je bila kolosalna skulptura (oko 12m) urađena u hrizelefantinskoj tehnici-

kombinaciji zlata i slonovače

Kako je izledala skulptura znamo po rimskim kopijama (mada su one manjih

dimenzija) i po sačuvanim pisanim zapisima.

Bio je to džinovski drveni kip skroz prekriven plemenitim metalima-

haljina,kaciga,štit od zlata...koža (lice ruke) od slonovače.. oči od obojenog

kamenja.

Na boginjinoj zlatnoj kacigi stajali su grifoni.

Na grudima je imala motiv meduze.

Jedna ruka je oslonjena na štit gde se nalazi sa unutrašnje strane velika sklupčana

zmija.

U drugoj ruci je držala malu figuru boginje Nike- personifikacija pobede.

Kada bi neko ušao u hram i našao se licem u lice sa tom džinovskom statuom- to

mora da je bio nadzemaljski prizor koji je izazivao strahopoštovanje.

Iz svih izveštaja poznato nam je da je taj kip imao dostojanstvo koje je ljudima

ulivalo potpunu drugačiju ideju o karakteru i značenju njihovih bogova

Fidijina Atina bila je kao veliko ljudsko biće. Njena je moć ležala u njenoj lepoti ( a

ne u nekakvim magijskim činima)

Ljudi su u to vreme shvatili da je Fidijina umetnost dala grčkom narodu novo

shvatanje božanskog

Praksitel Knidska Afrodita

Najpoznatija njegova skulptura je Afrodita

sa Knida, prva potpuno naga skulptura

boginje u starom svetu. Analizirajući

Praksitelove skulpture, možemo uvideti na

koji način je on odgovorio na prehelenistički

kontekst i na koji način ga je oblikovao. U

antičkoj književnosti se ova statua smatrala

vrhuncem savršenstva. Afrodita je prikazana

kako odlaže haljinu u trenutku pre kupanja.

Njeno kupanje u mitologiji ima značaj

obnavljanja nevinosti, tako da je ovde

prikazana na granici između ispunjene

ženske senzualnosti i ponovne čednosti.

Praksitel humanizuje Afroditu jer je čini da izgleda

iznenađeno, desnom rukom pokriva stidno mesto i ne želi da

gleda pravo u posmatrača, tako ispoljavajući ljudsku, a ne

božansku osobinu sramežljivosti. Afrodita ovde stoji u

kontrapostu, koji je iskorišćen koliko da se istakne njena

prirodnost, toliko da se istakne i senzualnost njenih oblina. Za

razliku od statua petog veka, Praksitel izdašno koristi naslone

za svoje figure, što će posle njega preuzeti majstori

helenizma. Ovo omogućava raznovrsnije i ležernije položaje

tela. U ovom slučaju, Afroditu podupire draperija koju zapravo

ostavlja. Svojstveno Praksitelu, a što nije slučaj sa

stvaraocima klasičnog razdoblja, je „impresionističko“

prikazivanje kose, dinamično i neuredno, bez težnje ka

realizmu, ali na način koji ipak ostvaruje uverljivost. Nastaje

kontrast između gustih linija kose i uglačanog lica. Iako je ovo

kopija, možemo nazreti čuvenu Praksitelovu brigu da mermer

bude što sličniji mladoj, svežoj koži.

Hermes i Dionis

• Meko modelovana

muskulatura

• Praksitel je, prekidajući

sa tdadicijom, stvorio

nov tip akta: tip efeba,

mladića čije telo nije

više dečačko, ali nije

dostiglo ni punu

razvijenost zrelog

čoveka.

Hermes je ovde laktom naslonjen na panj, u veoma izraženom

kontrapostu. Drži bebu Dionisa i posmatra je mirno i zadovoljno, sa jedva

primetnim bratskim smeškom. Draperija koja visi pored njegovog nagog

tela ima funkciju ukrasa. Smatra se da je u originalu Hermes Dionisu

pružao grožđe, da je detetova ruka zbog toga ispružena, čime se

nagoveštava da će on biti bog vina.

Ovo odgovara i Hermesovoj ulozi glasnika, koji mu saopštava sudbinu.

Zanimljivo je i da je ovde predstavljen topao bratski odnos između

glasnika bogova i Dionisa koji je čuvar zanosa i uživanja. Praksitel opet

teži da spoji različito, kao u svom sličnom prikazivanju satira i Apolona.

On prizemljuje scenu, i u prvom planu nije mitološka, religiozna dimenzija

susreta, već su same figure, njihov odnos i njihova lepota, u prvom planu.

Ova scena nema dramatičnu težinu zato što je izraz Hermesovog lica

izraz meditativnog sanjarenja. Ovo je još jedan dan dvojice braće kao

svaki drugi- mogla bi biti poruka ove statue, iako je ovo zapravo scena

Hermesovog odnošenja Dionisa muzama koje će ga odgajati. Može se

reći da je Praksitelevo stvaralaštvo više kruna prethodne tradicije nego

što najavljuje ono što sledi, ali ono ipak najavljuje. Njegovo očovečenje

bogova kroz prikaz prirodne telesnosti najavljuje helenistički

individualizam, ekspresionizam i psihološki realizam.

Nika sa Samotrake

• Boginja je sletela na

pramac broda

• Krila odaju utisak da

je skulptura bez

težine

• Kovitlanje draperije

svedoči o vetru u

lice protiv kojeg se

boginja bori

Nika sa Samotrake (Krilata pobeda), nepoznatog autora (verovatno Pitokrita s

Rodosa), je najveće i najuspešnije delo helenističkog perioda. Verovatno obeležava

pobedu Eudama, zapovednika ratne mornarice grada Rodosa, nad Antiohom Velikim i

kraljevstvom Seleukida 190. g.p.n.e. Ova mermerna skulptura visoka 2,4 metra je

prvobitno stajala na ostrvu Samotraka i to na postolju izvedenom u obliku brodskog

pramca. Boginja je prikazana s krilima koje drži potpuno raširenima iza njenog tela tako

da izgleda kao da u njih duva vetar, ima i izrazito složeno rađenu draperiju koja nam

izgleda tako tanka da otkriva delove tela ispod nje. Položaj figure je takav da podseća

na figure s pramca broda, a pokret volumena je usmeren u različitim smerovima.

Najintenzivnija je iz profila; prednja dijagonala torza savija se uprkos vetru, a

dinamičnost kompozicije pojačana je iskorakom desne noge, pokretom leve noge i

krilima koji su ostali iza. Komplikovani pokret naglašava dinamična površina, tj. masivni

nabori koji vijugaju preko celog tela koji su stepenovani od neznatnih nabora označenih

ispredkidanim linijama do visokih izbočenja koja imaju vlastitu površinu, onovno

mnogostruko naboranu. To dovodi do jakih sukoba svetla i senke koji izražavaju sam

sukob volumena i prostora. Ovaj sukob je u kontrastu s iluzijom prozirnosti tkanine u

predelu torza. Obradom površine umetnik je insistirao na svojstvima onoga što

prikazuje – mekoći tela, lepršavosti, tankoći tkanine, potpuno negirajući tvrdoću

materijala i statičnost skulpture, dajući joj neviđenu živost. Ovakav skulptorski tretman

neće biti ostvaren sve do skulpture baroka u 17. veku.

Danas skulpturi nedostaje glava, dok su levo krilo, desna strana grudi i postolje novi.

Laokon i njegovi sinovi

• Predstavlja trojanskog

sveštenika

Laokona i njegova

dva sina u trenutku

dok se bore s

posejdonovom

morskom zmijom

• Kompozicija je

piramidalna

• Na njihovim licima

prikazan grčevit bol

Laokon i sinovi

Grčka, helenistički period

Delo helenističkog vajarstva kome su se najviše divili bilo je Laokon i njegovi

sinovi ili Laokonova grupa koja je prikazivala smrt Laokona i njegova dva

sina. Statua Laokon i njegovi sinovi pripisana je rodovskoj školi, I vek pre

nove ere (mermer, visina 244 cm). Prema starim izvorima delo je Agesandra,

Atenodora i Polidora sa Rodosa. Nađena je u Rimu 1516. godine. Danas se

ova statua nalazi u Vatikanskom muzeju u Rimu.

Prema legendi koju Homer pripoveda u Ilijadi Laokon, Prijamov sin i

Apolonov sveštenik, je Trojancima savetovao da ne unose u grad drvenog

konja govoreći: "Bojim se Danajaca i kada darove donose". Laokon je time

izazvao bes boga Posejdona, zaštitnika Ahajaca, i on šalje dve džinovske

zmije da udave njega i njegova dva sina.

Statua Laokon i njegovi sinovi prikazuje trenutak kada zmije dave Laokona i

njegove sinove. Vajar je prikazao fizički napor triju figura u očajničkom

pokušaju da se oslobode stiska zmija. Ovaj napor izražen je međusobno

suprostavljenim, razdirućim linijama sile. Tela se grče obavijena zmijama.

Muskulatura je snažno naglašena da bi izrazila unutrašnju napetost. Lica

figura izražavaju snažne emocije i veliki bol. Bol Laokona se vidi ne samo na

licu, već se otkriva skoro u svakom mišiću i žili njegovog tela. Ovaj bol se,

međutim ispoljava bez ikakvog znaka besa na licu, na drugim delovima tela

ili u njegovom položaju.

Lisip Apoksiomen

• Vratio se

proučavanju

atletskog tipa

• Proporciju od

sedam glava

zamenio

proporcijom od

osam

Apoksiomenos (Strugač, Strugar) oko 330.- kanon novih proporcija, ruke

opružene horizontalno ispred tela, prodor u prostor, neusiljenost; Lisip je

vajar čijom se skulpturom završava epoha klasične i počinje doba

helenističke umetnosti. U svom delu on još uvek čuva izvesne odlike

plastike V veka ali i nagoveštava novi stil. Svoj umetnički stil, kanon novih

proporcija u kojima je rešavao izgled i površine ljudske figure, Lisip je

najpotpunije ostvario u statui Apoksimen. To je figura mladog atlete, koji je

upravo izašao iz palestre i svoje nago telo čisti strigilom. Original ovog

dela nije sačuvan,samo rimske i helenističke kopije. Lisip je posebnu

pažnju posvećivao izradi kose,vajajući manju glavu nego njegovi

prethodnici. Tela njegovih figura bila su nežnija i vitkija,usled čega je

izgledalo i da im je visina veća. Statuu Apoksimena, Avgustov zet Marko

Agripa preneo je u Rim i postavio na ulazu u Terme koje je podigao i

poklonio Rimu. Pored lakog stava, pokreta i snažno izraženog

intelektuanog života, po čemu se približava Praksitelu, Lisip je svojim

figurama dao i treću dimenziju – dubinu, kojom je obogatio skulpturu

svoga i helenističkog doba.