Feljton u listu “Dnevnik”, izlazio od 22. avgusta do 14. septembra 2010. Kolin Tjubron (Colin Thubron): NA DRUMOVIMA PUTA SVILE

Ned, 08/22/2010 - 21:00 Engleski pisac Kolin Tjubron (1939) širom sveta je poznat i kao Gospodar putopisa.

Veći deo života je proveo istražujući egzotične predele Rusije, Sibira i ostatka Azije. Radi

“Sene Puta svile”, prve knjige prevedene na srpski, autobusima, vozovima, džipovima,

magarećim zapregama i na kamilama išao je tragom velikog trgovačkog puta od

centralne Kine i planina Centralne Azije, preko severnog Avganistana do ravnica Irana i

Kurdistana. Tokom osam meseci je prevalio 10.000 kilometara i preživeo udes s pijanim

vozačem, robijanje u kineskom zatvoru zbog epidemije SARS-a, vañenje zubnog živca bez

anestezije u Iranu…

Dokona carica proglašena za boginju

Hiljadu razloga ćete pronaći za polazak na put. Idete da upoznate ljude kojih nema na kartama. Imate utisak da idete u srce sveta. Susrešćete se s različitim sudbinama. Idete jer ste još mladi i željni uzbuñenja, škripanja čizama po prašini, ili što ste stari i želite da shvatite nešto dok nije prekasno. Idete da biste videli šta će se desiti. No, ići Putem svile liči na poteru za duhom. On izvire iz srca Azije, ali zvanično više ne postoji. Za sobom je

ostavio samo obrise svoje nesputanosti, veštačke granice i narod, koji nisu ucrtani na karte. Račva se gde god da ste. To nije jedan, već mnogi putevi – splet izbora. Izabrao sam onaj koji se proteže na više od 10.000 kilometara i na kojem se ponegde kriju opasnosti. Hram Žutog vladaoca prepun je spomenika posvećenih kineskim državnicima koji su dolazili da odaju počast ocu nacije. Tu je kaligrafski urezano ime Sun Jat Sena iz 1912, Čang Kaj Šeka, pomalo isprekidano, Mao Cedunga, koji je kasnije optužio Žutog vladaoca da je bio feudalista. Mnogo je toga, od muzike do kalendara, čije se otkriće pripisuje Žutom vladaocu. Vladao je stotinu godina, do 2597. p. n. e. kad je na zmaju uzašao na nebo. On je uveo festivale posvećen zamlji i svili. Carevi posle njega dočekivali su svečano svaku nastupajuću novu godinu, ritualno bi zaorali brazdu, a njihove carice prinele bi čaure svilene bube i dudovo lišće na oltar Lajcu, Dame svilenih buba, žene Žutog vladaoca. Legenda kaže daje upravo Lajcu otkrila svilu. Dok je šetala vrtom, primetila je čudnu bubu kako proždire lišće duda. Nekoliko dana je posmatrala kako buba sebi plete zlatnu krletku i zamišljala da je to duša nekog pretka. Dok je zagledala čauru, tako mističnu sa sićušnom pokidanom koprenom iz koje je leptir ranije izleteo, carica ju je slučajno ispustila u šolju čaja. Dokona, uhvatila je smekšano vlakno i počela da ga odmotava. Bila je zaprepašćena kad je dobila dugu blistavu nit. Vremenom je ovladala veštinom predenja svile i počela tome da podučava druge. Naučila je kako da uzgaja tajanstvenu bubu. Posle smrti proglašena je za božanstvo i postavljena na nebo, u nebesku kuću Škorpije u sazvežñu Svilene bube. Na vrhu brda, koje su preci zvali planina Ćao, kroz krošnje drveća probijaju se miris tamjana i zraci Sunca. Ljudi tu prinose žrtve još od 8. veka p. n. e. Car Vuzdi tu je podigao podijum za molitve, koji sad lagano propada. Tu me je nekoliko čuvara posmatralo, nemo se čudeći. Na poduprtom deblu njiše se džinovsko zvono čiji zvuk potresa šumu. Iza njih, ograñena tamnim zidom i zaklonjena čempresima tako da se gotovo ne vidi, izdiže se humka pod kojom je sahranjen Žuti vladalac. Visoka je svega tri i po metra i obrasla žbunjem. Spreda je nadgrobna ploča na kojoj piše “Jahač zmaja na planini Ćao”. Neki istoričari veruju da je zmaj uspomena na meteor koji je odneo carev život. Njegovi ostaci pronañeni su u blizini. Dok sam obilazio oko brda, sve je postajalo zagonetnije nego što je na prvi pogled bilo. To jalovo brdo sa padinama kakve se ne mogu videti nigde u Kini pripada nekom mnogo surovijem svetu. Tu se provincija Šensi graniči s Mongolijom. Tuda su se varvarska plemena Huni, Turci i Mongoli, spuštala na jug, u unutrašnjost Kine, ka bogatim gradovima na obalama Žute reke. Po ranim istorijskim zapisima, Žuti vladalac je bio preteča svih njih, voña klana koji je napadao sa severozapada i ujedinjavao plemena kad mu se nañu na putu. Kao da su želeli da pripitome tu bujicu nomada i strpaju u istoriju kojom mogu vladati. Mudraci su još u 11. veku p. n. e. urezali u vremenu tog osvajača kao svog pretka. Koža mu je dobila žutu boju zemlje iz unutrašnjosti Kine, gde se vetrom doneti prapor iz severnih pustinja smiruje na plodnim poljima. Crna i crvena su bile boje varvarske zemlje, bela smrti i zapada, a žuta srca sveta. Vratio sam se do groba zbunjen. Odjednom humka više nije bila relikvija iz zlatnog doba, već primitivni grob poglavice nomada. Otac Kine uopšte nije bio Kinez. I Dama svilenih buba je iščezla iz istorije. Svila se proizvodila duž kineskih reka davno pre nje. Svila s kraja 3. milenijuma p. n. e nañena je u jednom razrušenom gradu u Turkmenistanu, a

prastare iskopine iznedrile su alatke za predenje, čak i trake crvene svile. Na proplanku, kraj podijuma za molitve, jedan od slugu je ispružio ruku tražeći novac, nadajući se da će uspeti da mi proda tamjan, ali kapriciozno sam odlučio da moj prilog bude drugačiji. Zanjihao sam obojadisano deblo – bilo je teže nego što sam mislio, a i kretalo se brže – i njime udario viseće zvono. Njegov zvuk se razlegao po mračnom proplanku, a čuo se još dosta dugo pošto sam deblo pustio. Prohujao je preko podijuma, šume i grobnice poput neke melanholične spoznaje, neopisivo zastrašujuće. Drugi hodočasnici su se okrenuli i zurili u mene. Nikakav tamjan i sveća ne mogu okupirati čoveka kao taj zvuk.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/5470

Dvorske lude nose mobilne telefone

Sijan je pretrpeo halucinantne promene. Pre 18 godina s mukom sam se probijao kroz oronulu provincijsku prestonicu. Turobni bedemi, veterani Kulturne revolucije, opasivali su mali poslovni centar od betona i poluprazno trgovačko središte. Grad je izgledao kao mesto teške istorije i smrtonosnog strpljenja. Sad vrvi od života. Gotovo ništa nisam prepoznao. Mesto se nije presvuklo u velelepnost Pekinga, ali se pretvorilo u grozničavu procesiju pretrpanih tržnih centara, restorana, industrijskih i visokotehnoloških predgraña. Bedemi dugi 14 kilometara, koji nekad kao da i nisu imali šta da opašu, pucali su od preporoñene snage, a masivne kapije usmeravale saobraćaj na kilometrima duge zakrčene bulevare. Ceo grad je zapravo velika grañevina. Svaki drugi plac je obeležen džinovskom kompjuterskom slikom onoga što će tu biti sagrañeno. Sijan postaje sve ono o čemu je Kina oduvek sanjala. Radnje i bilbordi me ubeñuju da je u tom gradu sve isto kao i u svakoj drugoj metropoli, Parizu, Njujorku ili Londonu. Hrane ima toliko da starijim ljudima to izgleda kao čudnovat san. Tržni centri, te hladne palate, nude Zapad iz prve ruke: „Živanši“, „Arden“, „Dior“, „Loreal“... Osoblje izgleda bezizražajno i dezinfikovano, kao da se instinktivno uživelo u svoju ulogu, a mušterije, bojažljivi provincijalci – detinjasti muškarci i žene – zaslepljeno se vozikaju pokretnim stepenicama. Ritam nove generacije je nervozniji i direktniji. Na svakom uhu sija mali srebrni mobilni telefon. U modi su šiljate cipele što liče na obuću dvorskih ludi iz prošlosti. Parovi šetaju držeći se za ruke, neki se čak ljube, što izaziva gnev maoista. U tom preobraženom gradu starci pilje kao da su u nekoj bezdušnoj svečanoj povorci. Muškarci i žene roñeni tokom Grañanskog rata i japanske invazije preživeli glad za vreme velikog preporoda i pregrmeli Kulturnu revoluciju a sad se osećaju suvišno i odbačeno. Ponekad im se na njihovom nemom licu vidi da su utonuli u neku vrstu spokoja, čak veselja, pa se zapitam kakve li to uspomene mogu biti tako lepe. Tog poslepodneva jedan trgovac mi je ponudio još jednu crvenu knjižicu, staru gotovo 40 godina. Bila je umašćena i nekad je pripadala čoveku koji se vao Jang Šaomin. Zaposeo me je nemir. Nikad nisam uspeo da potpuno zaboravim strahote Kulturne revolucije – nebrojene milione progonjenih ljudi, mentalnu surovost po kojoj je bila tako karakteristična. Setio sam se fotografije Mao Cedunga kako huška Crvenu gardu na trgu Tjenanmen i mora visoko uzdignutih knjižica kojima ljudi pokazuju da ga obožavaju. Da

li je to bila jedna od njih? Pozadi joj je bio prilepljen požuteo isečak iz novina s Maovim mislima. Dodirnuo sam taj isečak i košmar je ponovo postao stvaran. Pitao sam se šta se desilo s Jangom i šta je uradio. Od svih suvenira najviše se prodaje ručni časovnik s Maovim likom, koji mahne rukom svaki put kad se sekundara pomeri. “Ne pozdravlja on vas”, ceri se trgovac, “već kaže zbogom.” Uprkos užasu, sve te godine su nestale u istoriji, bol je ih napustio i postale su kič. Doline reke Vejho i Žute reke, gdeje smešten Sijan, čine drevu središnjicu Kine. Na severu se prostire visoravan od vetrom izvajane ilovače, na jugu su vlažna brda, izbrazdana terasama na kojima se uzgajaju pirinač i čajevi. Tu je, usred blage kotline koja je sada zasejana pšenicom i pamukom, car tiranin Ćin Ši Hunag Di osnovao 221. p. n.e. e. prvu prstonicu ujedinjene Kine, a tu je i sahranjen, u grobnici koju čuvaju ešaloni glinenih vojnika napravljenih više od 200 godina kasnije. Dok je on vladao, starim feudalnim posedima brutalno je uništena svaka posebnost. On je povezao delove Kineskog zida. Za toje koristio radnu snagu miliona vojnika i seljaka, koji su umirali od iscrpljenosti i potom uziñivani kao ñubre u Kineski zid. Tako je nastala danas nam prepoznatljiva zemlja, zemlja u kojoj se različitost smatrala nemoralnom. Glinena vojska još maršira tamo gde je pronañena, a u podzemnoj riznici dvadesetak kilometara udaljenoj od Sijana. Strah od SARS-a širio se tog aprila ka severu i desetkovao turiste, pa sam maltene bio jedini u tunelu osvetljenom hladnom svetlošću. Nema te fotografije koja može dočarati prizor tih jezivih legija. Iz zemlje viri na stotine vojnika poreñanih u 11 dugačkih kolona. Nekad veličanstvenog izgleda, obojeni tonovima jarkocrvene i zelene, sjajni od crnih oklopa i ružičaste kože, sad imaju sablasnu bež boju. Ne postoje dva koja liče jedan na drugog. Ima tu veterana širokih brkova i povećih stomaka, mršavih regruta i prekaljnih ratnika s tankim pramenovima brade. Sve što je bilo od drveta, njihovo naoružanje, više ne postoji. Šake kopljanika stegnute su u pesnicu ni oko čega. Od strela, kopalja, helebardi i samostrela ostali su samo bronzani delovi. Konji stoje neupregnuti u kola kojih više nema, dok vozači ispruženim rukama dohvataju samo razreñeni vazduh. Od oko 6.000 figura, koliko se procenjuje da ih ima, obnovljeno je manje od 700. U drugoj jami, gde vod strelaca kleči kraj svog oružja, pod ostacima urupšenih drvenih greda, zatrpano je 900 vojnika i 90 kočija. U očvrsloj glini savršeni obris davno istrulelog samostrela mami sećanja na srednjovekovnu Evropu. Samostrel je kineski izum iz 4. veka p. n. e. Putem svile je dospeo na zapad, baš na vreme da naoruža normanske falange i kraljeve iz dinastije Kapeta i da u Kresiju izañe na megdan svom suparniku, velikom luku.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/5532

Supermarket proterao kamile od kamena

Na zapadnom tržištu, gde se završavao jedan kraj Puta svile, radilo je 200 trgovačkoh esnafa. Njihova moć bila je ogromna. Okupljali su ljude iz gotovo svih krajeva izmeñu Arabije i Japana – Persijance, Turke i posebno Sogdijance iz centralne Azije, Indijce, Baktrijce, Jevreje i Sirijce. Ujguri sa zapada bili su zajmodavci, ponekad toliko gramzivi da su od ljudi u zalog uzimali njhove robove i svete relikvija. Putem svile iz Turkmenistana došli su muzika i ples, zatim akrobate, žongleri i umetnici na trapezu, a u

gostionicama blizu Kapije prolećnog sunca belolike devojke iz centralne Azije pevale su uz pratnju frula i zbunjivale pesnike svojim zelenim očima. Premda je carski nadzor nad stranim trgovcima bio strog i sitničav, vazduhom je ipak lebdela nova tolerancija. Na svili i keramici iz tog doba, uz kineske zmajeve, lete krilati konji i pauni – ukrasni motivi iz Persije – i nijedna sahrana nije mogla proći bez figurica čuvara kamila koje predvodi patuljasti varvarin s frigijskom kapom. U javnim kućama za više staleže održavane su lutkarske predstave u kojima su ismevani nosati ljudi sa šiljatim ženskim kapicama. Dvorske dame više nisu nosile duge plašteve, a početkom 8. veka žene su se mogle videti kako poput muškaraca iz stepa jašu u čizmama i s turskim kapama na glavi, pa čak i gologlave. Na scenu je stupala dublja religioznost. Dva veka prestonicom Čangan, kako se Sijan nekada zvao, odzvanjali su gongovi budističkih hramova i manastira. Hodočasnik i monah Sjuecang se 645. vratio iz Indije i doneo više od 600 svitaka da bi ih preveo. Zoroastrizam, hrišćanstvo, manihejizam – sve je to bilo prihvaćeno s benignom ljubopitljivošću, dok su stare kineske religije – taoizam i konfucijanizam – čekale da doñe njihovo vreme. Put svile polazi od zapadne kapije starog Čangana. Gradska vlast Sijana želela je da tu, Putu svile u čast, postavi karavan od crvenog peščara s kamilama duplo većim od prirodnih. Meñutim, kapiju je okupirao supermarket, pa su kamile postavljene na obližnjem pešačkom ostrvu. U vreme dinastije Tang, Put svile se nije tako zvao. Taj naziv je u 19. veku skovao nemački geograf Fridrih fon Rihthofen. To uopšte nije bio jedan put, već krivudavi splet vena i arterija koje se presecale Sredozemlje, istoričari tvrde daje nastao u drugom veku pre naše ere, ali putovalo se mnogo pre nego što su nastali zapisi o tome. Niti svile pronañene su upletene u kosu egipatske mumije iz desetog veka p. n. e., a četiri veka kasnije, svila je pronašla svoj put do nemačkog prinčevskog groba iz gvozdenog doba, u kojem je pronañen sjajni prekrivač za konja poglavice Skita, dat kao porez ili razmenjen za krzno pre 2.400 godina. Karavani koji su polazili iz Čangana ponekad su imali i po 1.000 kamila i nisu prenosili samo svilu. Bili su natovareni gvožñem, bronzom, lakovanim i keramičkim predmetima, a oni koji su se vraćali sa zapada nosili su predmete od stakla, zlata i srebra, indijske začine i dragulje, tkanine od vune i lana, ponekad robove i iznenañujući izum – stolice. Iz Kine na zapad prenosile su se narandže, kajsije, dudinje, breskve i rabarbara, prve ruže, kamelije, božuri, azaleje i hrizanteme. Iz Persije i centralne Azije u Kinu su drugim putem dospeli vinova loza i smokva, lan, nar jasmin, urma, maslina i drugo povrće i biljke. U periodima stabilnosti, kada je veliko carstvo Han zauzimalo centralnu Aziju i pružalo se ka drevnom Rimu ili kada je mongolsko carstvo neočekivano prestalo da ratuje, Put svile je cvetao. Meñutim, čak ni tada nije isti karavan prevaljivao ceo put. Na ulicama Čangana niste mogli sresti Rimljane i nijedan kineski trgovac nije zapanjio Rim svojom robom. Trgovalo se u beskrajno zamršenoj štafetnoj trci i roba je postajala sve skuplja kako je dobijala patinu rariteta i udaljenosti. Ljubomorno čuvana veština izrade papira uputila se ka zapadu, u Samarkand, tek posle 751, kada su Arapi u bici kod Talasa pobedili Kineze. U Evropu je dospela tek 300 godina kasnije. Arheolog Aurel Stajn, istražujući stražarsku kulu u pustinji Lop, pronašao je skrivenu neisporučenu poštu na sogdijanskom, iz 313. naše ere. To su prvi ispisani listovi hartije za koje se zna. Za pisanje se koristilo mastilo od ugljena. Jedno je pisala gnevna zapostavljena žena (“radije bih bila žena psa ili svinje nego tvoja”), a u drugom se

opisuje pad Kine – osvajanje gradova, carevo bekstvo i kako je ono uticalo na trgovinu. Sva ostala pisma ispisana su uredno kao poslovne knjige neke kompanije: u Guzangu ima 2.500 mera bibera koje treba isporučiti... Karstang vam duguje 200 statera srebra... U grobovima dinastije Han za 2000 godina istrulilo je sve osim svilenih darova i mrtvačkih pokrova. Do vremena Hana žene iz svakoga domaćinstva izrañivale su svilu i ceo carski dvor sijao je tada od zamršenih raznolikosti: bilo je tu svilenih jednoroga, paunova, ponija i konja. Kinezi su otkrili zapanjujuću snagu svilenih niti. Koristili su ih za izradu lukova, lauta i ribarske opreme. Dugo nakon pronalaska papira, knjige za proricanje budućnosti i magijske knjige pisane su isključivo na svili, kao i knjige s imenima svih duhova predaka. Ona je smatrana najdragocenijom podlogom za slikanje, a pejsaži na njoj prerasli su u gotovo mističnu veštinu.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/5609

Kineskinje previše jake za svoje muževe

Služila je svila i za smirivanje nomada koji su harali iza Velikog zida. Jednake je trajnosti kao i kovani novac i njome su često isplaćivane zarade, porezi i nameti. Preci Huna davali su svoje konje za lepotu svile. U Rimu je, pak, svila fascinirala bogataše i podrivala ekonomiju. Kad su Vizigoti iz Alarika opseli Rim, iznureni grad je svoju slobodu delimično platio s 4.000 predemeta od kineske svile. Feng ima ratoboran nos, krupne obraze i guste zasvoñene obrve. Kaže da su njegovi arapski preci došli pre 700 godina Putem svile – jedan od njegovih praočeva je zapovedao vojskom prvog cara iz dinastije Ming – i dodaje, smeškajući se, da su zbog arapske i persijske krvi pripadnici njegovog naroda Hueji zgodniji od Kineza. On je, pak, debeo a njegovi zubi liče na pocrnele stubove koji vire iz smežuranih desni. Njegovi preci trgovci su došli dok je islam još bio mlada religija. Šta god Feng mislio, zbog mešovitih brakovi ti ljudi se danas ni počemu ne razlikuju od onih oko njih. U Sijanu ih je danas oko 60.000, još su vični trgovini i arapske reči im kvare govor. Čistota kulture, pa čak i kineske, obična je iluzija. Huang me je sreo jedne večeri dok sam se vraćao u hotel i zaverenički uhvatio za ruku. Poznaje čoveka koji sakuplja predmete. “Poznaje zemljoradnike sa sela. Oni pronalaze grobnice, noću se konopcima spuštaju u njih s lampama i vade predmete. Preko dana ih zatvore da se ništa ne vidi”. “Beskorisno”, rekoh, raznajući koliko su ti ljudi siromašni. “Oni uništavaju istoriju, a sem toga, verujem da je to opasna rabota”. “Ima nekih ljudi koji su se obogatili, ali je vazduh u grobnicama veoma loš i neki su umrli u njima sa simptomima koje savremena medicina nije mogla objasniti”, priznaje Huang. Te večeri vrata radnje nama dvojici otvara krijumčar bolešljivo žutog lica, nalik sovinom. U pomrčini razaznajem da je mlad. Zbog naočara s tankim okvirom oči mu liče na slabašne lampione. Ličio je na studenta koga je rulja pregazila na trgu Tjenanmen. U prodavnici nije imao gotovo ništa, nekoliko vaza iz vremena dinastije Čing i malo savremenih svitaka uobičajno oslikanih konjima i pejzažima. Ali onda je nestao iza kase,

pažljivo odmotavao nešto iz hrpe odeće i nešto uspravio. Našao sam se pred glinenim vojnikom dinastije Han, odevenim u izbledeli plavi kaput s crvenim rukavima. Lice mu je, sem nosa, bilo prilično zamrljano, a u desnoj ruci je držao iščezlo oružje. Takve sam primerke dan ranije video u muzeju Šansija. Krijumčar je rekao: “Dve hiljade dolara”. Vojnik je izgledao zanimljivo, ali nekako neupadljivo. Dok sam ga kolebljivo obilazilo, krijumčar je išao za mnom, kao da se plašio da ću ga ukrasti. Pomislio sam da je možda stariji nego što mi se isprva činilo. Odisao je hladnim, pedantnim autoritetom. Više od bilo koje reči, zbog uzbuñenosti i brižnosti s kojom je odvijao sledeći zamotuljak, osetio sam da je to njegovo pravo blago. “Dinastija Tang”, rekao je za tridesetak centimetara visoku figuricu carskog čuvara. Glava je bila podignuta, kao kod lava koji riče, a pesnica dignuta u gnevu. Za njoj je još bilo zemlje i za nju je tražio šokantno mnogo – 6.000 dolara. “Ovo potiče iz carske grobnice i u Njujorku biste mogli dobiti 300.000 dolara”. “Ali ne mogu da je iznesem iz zemlje”, odgovorio sam mu. “Znam, njih je najteže izneti, ali ako imate prijatelja u ambasadi ili poslovne veze u Hongkongu, oni vam je bez pitanja mogu odneti gde god želite”, A onda je gotovo ravnodušno, kao da se naknadno setio, iz papirnatog gnezda izvadio nešto teško, stavio na tezgu i prozborio: “Dinastija Tang. Samo 4.000 dolara”. Zurio sam šokiran. Glava Guanjin, boginje milosrña, gotovo u prirodnoj veličini. Pod uskomešanom kosom i ukrasom za glavu prošaranim cvećem, bilo je lice na kojem se očitavao apstraktni spokoj. Čovek je osetio moje pojačano zanimanje. “Mogu vas povezati s nekim u Hongkongu”. Želeo sam ga prozrem. Pod razbarušenom dečačkom kosom zasijalo je čelo učenjaka, ispolirano kao ljuska jajeta. Zapitao sam se da li bi bio pogubljen ako bih ga odao. Život za statuu. Da bih spasao sebe, ili možda njega, odlučio sam da je glava lažna. Zašto je i suviše glatka i savršena? Gde joj je telo? Ako je falsifikat, zaključio sam da je pravi kič. Za sat ili dva izbacio sam glavu boginje iz svojih misli. Nekoliko dana kasnije zamislio sam sebe kako posle nekoliko godina obilazim kineske galerije Metropolitena ili Britanskog muzeja i dolazim do vitrine s novim otkrićima i tamo spazio poznato mi lice. “Glav Guanjin. Dinastija Tang, osmi vek. Poreklo nepoznato”. U bleštavilu restorana Huangove oči su gorele od frustracije jer je od prijatelja iz Brazila dobio poruku da može raditi za jednu brazilsku firmu. Meñutim, žena i ćerka su mu bile veliki problem. “Kad sam ženi prvi put rekao, bila je veoma ljuta. Nedelju dana je govorila: ’Nemoj da me pipneš, nemoj ni da pričaš sa mnom!’ Znate, naše žene su izuzetno, čak previše jake. Rekao bih da je njih 70 odsto jače od svojih muževa”.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/5703

I strašni Mongoli umeli da se krste

U hladnim odajama konfučijanskog hrama poreñano je 2.300 stela viših od čoveka. Sveti spisi, carski ukazi, stare poeme – graña u toj večnoj kamenoj biblioteci prikupljana je hiljadu godina, posle dinastije Han, koja je postojala u isto vreme kad i Rimsko carstvo.

Drevni klasici – “Knjiga rituala”, “Knjiga oda”, “Knjiga promena” – postali su deo kamenih ulica Sijana kojima sam hodao. Samo suština tih dela je ispisana na 114 yinovskih kamenih gromada. Ima tu zakona o zemlji i kanalima, zabeležaka o seljačkim bunama i uklanjanju grobova predaka, čak i o ubijanju misionara, a na jednoj steli je uklesan gotovo dva metra visok simbol “harmonija”. Tu se može prošetati kroz sećanje jednog naroda. Ne može se okrenuti stranica ili odmotati svitak. Mandarinski sam naučio samo zahvaljujući sistemu pin’jin u kojem se koriste latinična slova. Taj jezik nema ni prošlo ni buduće vreme, niti roda, jednine i množine. Tok vremena je meren vladanjem careva, tj. u ciklusima od po 60 godina. Putanje u budućnost nije bilo, gledanja u vekove, niti poslednjeg dana. Stela koju sam tražio bila je posve drugačija. Nalik lakoj konjici, oko kineskih stubaca protežu se kosa slova, za koja se ispostavilo da su sirijska. Urezan je natpis: “Spis o širenju zapadnjačke vere čiste svetlosti u Kini”. Sve to ukrašeno krstom. Stela je postavljena 781. i na njoj je zabeležen dolazak sveštenika Alobana vek i po ranije. Car Taizong ga je primio, naložio da se njegove knjige prevedu u carskoj biblioteci i čak je izgradio. “Ako pomno proučimo značenje tog učenja, shvatićemo da je ono tajanstveno, predivno, puno počinka. Zaslužuje da slobodno obitava pod nebesima”, glasi zapanjujući carski dekret. Dalje na kamenu – koji obiluje budističkim i taoističkim prikazima – slavi se Trojstvo, otelovljenje, roñenje Device i Hristovo uspenje. Raspeće se tek nejasno pamti, a vaskrsenje ni toliko. A ko su uopšte bili ti hrišćani? Konstantinopoljski patrijarh Nestorije i polovina Istočne crkve su 431. verovali da Hristova priroda nije potpuno božanska – smatrali su da je bio čovek koji je ponekad imao proviñenja – tako da se za Mariju ne bi s pravom moglo reći da je majka božja. “Ne mogu zamisliti Boga kao malo dete”, govorio je Nestorije. Ta jeres se proširila hrišćanstvom i nekoliko godina kasnije nestorijanci su potražili utočište u Persijskom carstvu i Putem svile pošli na istok. S padom dinastije Tang, njihovi manastiri su pretvoreni u ruševini i da nema te stele u Sijanu, njihov dolazak bi bio samo legenda. Pre pet godina je otkriveno do tada nepoznato mesto Da Čin – u prevodu: Rimsko carstvo ili Zapad – što je naziv pod kojim su bile poznate nestorijanske zajednice. Bile su u taoističkim četvrtima, koje su carevi smatrali najsvetijim. O pagodi, 27 metara visokoj, nakrivljenoj prema vetrovima koji 13 vekova duvaju preko nje, godinama su se brinuli budistički monah i monahinja. Da je živela 116 godina piše na njenom nadgrobnom spomeniku, on danas brine, mada je skrenuo s uma. Istočno od hrama su grobovi u kojima možda preminuli nestorijanci očekuju Hristov dolazak sa Sunčevim izlaskom. Na suprotnoj strani je možda bila crkva. Neko je za mene naslonio dugačke merdevine, kojima sam se, drhteći, popeo do drugog sprata ruiniranog zdanja. Čuje se gunñanje golubova, dok se na zidu od cigle ukazao otisak tri metra visoke gipsane statue, od koje su ostale samo tajanstveno položene noge. Naučnici veruju da je to bila Devica Marija opružena kraj svog deteta, u položaju karakterističnom za vizantijski stil. Pomislio sam kako su u godinama tolerancije taoisti opsenjeni posmatrali hrišćane. Izgleda da se nestorijanci nikad nisu navikli na kinesko poimanje smrti i vaskrsenja njihovog komplikovanog boga, ali s taoizmom su delili verovanje u uroñenu čistotu duše. Bili su pristalice ravnopravnosti i do izvesne mere askete, vegetarijanci i nisu držali robove. Svakog jutra su se okupljali na zvuk drvenog sementrona i povremeno sprovodili svoj tajanstveni obred pričešća. “Svakih sedam dana imamo prijem na nebesima”. Nestorijanizam je 845. zabranjen u Kini. Pošto je njegova veza s Persijom bila sve slabija, pošao je na zapad Putem svile, utvrñujući se u oazama pustinje Taklamakan i

preobraćujući Mongole. Nakratko je ponovo oživeo u 13. veku, za vreme vladavine Kublaj-kana, ali se brzo ugasio s propašću njegove dinastije. Vekovima kasnije, jezuitski misionari u Kini su pronašli nekoliko usamljenih ljudi koji su, pre nego što bi počeli obed preko jela napravili znak krsta. Taoističko svetilište Lu Guen Taj carevi novonastale dinastije Tang, mada im je krv više bila varvarska nego kineska, prihvatili su kao hram svojih predaka i u okolnim brdima sagradili mnogo manjih bogomolja. Vazduh je preplavljen mirisom tamjana. Ogromna figura Lao Cea, starog mudraca koji je, po legendi iz 6. veka p. n. e. osnivač taoizma i sinonim za izvor mudrosti, mistični panteizam i veru pustinjaka. Meñutim, njegov put se izgubio. Monasi žive opušteno u sobičcima, sklepanim od dasaka duž dvora. Mladi su, ali im je ten bolešljivo žut. Nose sjajne punñe na glavi, a pod usnama pramen uglañene brade.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/5787

Tarifa za razbijanje hotelskog inventara

Moderne sledbenike Lao Cea, utemeljivača taoizma, Kinezi otvoreno preziru: “Ova religija se srozala na veoma niske grane. Ne može se porediti s ovdašnjim budizmom, pa čak ni hrišćanstvom. Ovih monaha je u celoj Kini jedva desetak hiljada. Neki od njih su kriminalci. Pridruže se ovoj sekti da bi umakli zakonu, započnu nekakav život, a zatim opet nestanu”. Na to je, znači, spala vizija i onostrana filozofija mudraca, prikazivanog uvek s belim vodopadom brade, koja mu dopire do pojasa. Iz Sijana odlazim vozom kojem je trebalo 15 sati da prevali nešto manje od 700 kilometara. U vagonima s tvrdim klupama vozi se kineska sirotinja, zemljoradnici sede priklješteni prtljagom, dremaju jedni drugima na ramenima, jedu hranu koju su poneli za put i pijuckaju zeleni čaj. Nekad su prolazi izmeñu sedišta bili klizavi od ispljuvaka crnih od pepela i zakrčeni opruženim telesinama, a danas su puni otpadaka i torbi seljaka i putujućih trgovaca. Upadljivo je da više nema dreke, pljuvanja, pušenja, pa čak ni buljenja u stranca. Umesto toga, meñu studentima i porodicama koje su krenule na odmor, punačke bebe, koje će ostati jedinci zbog politike “jednog deteta”, dostojanstveno sede, guču i piške u priručne noše. U tromilionski Lančou, ukočen od dugog sedenja i neispavan, kročio sam u Kinu kakvu pamtim. Našao sam se u gomili crnomanjastih ljudi, pripadnika nižeg staleža, a oni koji su okupirali trotoar izgledali su grublje i siromašnije i od njih. Koračao sam najprljavijim ulicama u celoj Kini, a one duže se gube u smogu kao da odlaze u ponor. Automobili gutaju benzin, a litar košta tek 30 penija. Svi kašlju i pljuju. Hotel u kojem sam odseo (pusti zaostatak iz šezdesetih godina, s obaveznim podijumom za ples pod prigušenom muzikom), okupirali su radnici i sitni biznismeni. Lokalne prostitutke su toliko uporne da sam morao da isključim telefon. U predvorju je policajac na dužnosti, a hartija na mom stolu sadrži upozorenje koliko ću morati da platim ako uništim inventar, krevet za dvoje ili ogledalo. Taj pedantno sastavljen spisak je pretvorio vandalizam u rekreaciju. Fleka na tapetama košta pet dolara, mrlja na tepihu deset ako može da se očisti, a 50 ako ne može. Zamislio sam seljačkog bika u toj oronuloj kineskoj

prodavnici koji je prvo ukrao čep od kade (pet dolara), unakazio sliku (tri do osam), zatim, izgubivši kontrolu, okačio se na policu za prtljag (80), provalio vrata (120), razvalio kupatilo (200) i na kraju se predao policajcu u predvorju. Jedini čovek koji me je tamo posetio, igrom slučaja veza iz Engleske, odveo me u svoj dom. Hongming živi u trošnom naselju podignutom pedesetih godina prošlog veka. Cela zgrada je puna razbijenih belih crepova i prozora, a smrdljivo zavojito stepenište prolazi kraj čeličnih vrata sa špijunkama. Moj domaćin snima dokumentarce, a meni je pustio onaj koji je, s opčinjenom strašću, napravio na Tibetu. “Bio sam pozvan da ga prikažem na filmskom festivalu u Santa Barbari”, priča mi on. “Zapanjio sam se kad sam tamo sreo dalaj-lamu, čak sam sedeo kraj njega. Dok smo gledali film, nisam se usudio da ga pogledam, ne znajući šta će reći. Na kraju se ugrizao za usnu i zaplakao. Rekao sam mu: Treba da se vratite u otadžbinu. Odgovorio je: Vaš narod mi to ne bi dopustio. Više nije bilo ničega što bi se moglo reći”. Neko vreme smo razgovarali o putu koji mi predstoji, a potom on ñavolasto, potpuno iznebuha, reče: “Trebalo bi da operete noge”. Bio sam bahato opružio noge ukiseljene u debelim čarapama i patikama. Koliko je to trpeo? Znam da su neki Kinezi preosetljivi na mirise. Zaprepašćeno sam pogledao noge koje će morati da prevale još 10.000 kilometara. Možda će s Uzbecima, Avganistancima ili Irancima biti lakše. Zatim reče: “To je terapija, tradicionalno kinesko pranje nogu”. U salonu za masažu su nam dve lepe devojke, odevene u mantile od zelenog brokata i glave prekrivene belim marama, izule obuću. Stopala su nam potopile u vruću smešu lekovitog bilja, a zatim izgnječile i izmasirale ružičastom kašom. Po kineskoj tradiciji, stopala su mikrokosmos tela, sa sopstvenim plućima, srcem i bubrezima. Dok je devojka udarala moje tabane prstima kao čeličnim štapovima, počeo sam da verujem u to. Moja stopala su imala migrene, infarkte i moždane udare. Maserka se slatko nasmejala: “Stranci imaju tako velika stopala”. Za to vreme je na televizoru, koji je radio iznad naših glava, bila emisija o ekonomiji i mogućnostima stranih ulaganja u Kinu. Osećao sam se opušteno, kao kakav biznismen, sve dok devojka nije počela da mi izvlači iz ležišta prste na rukama. Zvučalo je kao pucnji iz pištolja. Pogledao sam Hongminga, a kad je njegova mučiteljka prionula na posao i njegovo lice preplavio hedonistički osmeh, upitao me: “Srećni ste, zar ne? A da li biste hteli da sretnete život Budu?” “Voleo bih”, izustio sam automatski, bez ikakve predstave o tome šta bi to moglo biti. Jedino sam znao da sigurno nije kao masaža stopala. Devojka se zatim posvetila nožnim prstima. Zaboravio sam da ih imam toliko. Mršteći se, malo kasnije je napravila male tetovaže na mojim listovima i cevanicama. Devojke su greškom, a možda i kao suvenir, zadržale moje prljave čarape, što nisam ni primetio dok sam hramajući odlazio.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/5873

Vlast na silu oženila sveca

Živi Buda je najviši svetac u lamaizmu. Ne bira se po poreklu, već božanskom proviñenjem jer je on reinkarnacija mnogih prethodnih Buda. Najviši od tih izabranih je

dalaj-lama, a u Kini i na Tibetu ih ima još. Peking ih se plaši jer predstavljaju srž tibetanskog nacionalizma i zato bivaju prognani na druga mesta, polusekularizovani, skriveni. U malom stanu, u čuvenom krilu Narodnog univerziteta nacionalnih manjina gde podučava budizam, smešten je živi Buda. Pretpostavljam da ga je vlast tu izolovala. Pozdravio me je savršeno spokojan i ponudio da sednem na sofu prekrivenu kineskim cvetovima pred ceremonijalnom zdelom voća. Njegova obrijana glava nastavlja se, naizgled bez ikakvog prekida, na vrat, koji liči na vrat bika. Zrači nepokolebljivom moći. Na papučama mu piše “sport”. Iza njega, na tren, spazio sam mu ženu i dve ćerke tinejdžerke. Pitao sam ga kako je kročio na svoj težak put, ko ga je izabrao i zašto. Odgovarao je mirno i odmereno, kao da je roñen takav i kao da se nikad ništa nije promenilo. “Običaj nalaže da posle smrti živog Bude pronañemo novog. To se radi pomoću čari, molitve, možda i talasa na Jezeru mudraca blizu Lase. Mene je izabrao učitelj poslednjeg pančen-lame. Izbor je potvrdila i kineska vlast. Bio sam običan dečak i živeo s roditeljima kad je grupa tragalaca došla u moj kraj. Sused im je rekao da sam roñen iste godina kad i prethodni Buda, što je važno, odveli su me u hram u Tjanšuj. Izabran sam izmeñu hiljadu drugih”. – Kako ste se osećali kad su vas odveli? – Bio sam samo dete. Nisam ništa osećao. – A vaši roditelji? – Nisu želeli da odem. Bili su seljaci. Hteli su da im pomažem u polju. Kad sam imao 17 godina, ponovo sam morao na put. Izbila je komunistička revolucija i monasi su se razišli kud koji. Isprva sam otišao da studiram. Onda mi je je vlast 1964. naložila da se oženim. Hteli su da monasi budu kao i svi drugi ljudi. Konfučijanizam i komunizam su više okrenuti društvu kao celini – da li iz strahopoštovanja nalik dečjem ili zaista zarad napretka društva – dok budizam zagovara spasenje pojedinca. Njegova je sudbina da razbija iluzije, a društvo jeste neka vrsta opsene. “Lične stvari su nam takoñe važne”. Živi Buda je pogledao na vrata gde su stajale njegove ćerke. “Uostalom, ovo je jedini život u kojem će postojati sadašnji odnosi i zato ih moramo negovati. U sledećem životu imaću druge roditelje i neću biti otac ove dece, možda me ona neće ni poznavati, a moja žena će biti žena nekog drugom. Posle smrti vaša porodica ne može ići s vama”. Te budističke vrednosti ga, naravno, nisu spasle. “Tokom Kulturne revolucije bilo mi je veoma teško. Crvenogardejci su mrzeli pojam živog Bude i 4.000 ih je došlo po mene. Brutalno su me pretukli i primorali na to da ležim tri meseca, dok mi je svaka kost bila polomljena. Sve vreme su mi govorili: Grešiš!, a ja sam odgovarao: Tako je, grešim! Iznenada je prasnuo u smeh svetskog vragolana. “Sve vreme sam u srcu znao da sam na putu za negde drugde, ali nisam ništa govorio. Dok sam ležao u glavi sam sastavio tibetansku gramatiku i godinama kasnije je napisao. Tako sam preživeo”. Te masovne seanse batinanja zaista su bile strašne. Iza kalvarija ismevanja i mučenja ponekad je stajala rulja besnih suseda i nekadašnjih prijatelja. Kako su ruganje i teror bivali sve jači, sve što bi žrtva rekla bilo bi opovrgnuto, sve dok u njoj ne nestane i poslednji trun samopoštovanja. Sramota je mnoge naterala na samoubistvo. Ako bi se žrtva odrekla svoje porodice, time bi bio srušen još jedan stub njene ličnosti. S

vremenom, ako bi dublje izmenila svoje razmišljanje, osećaj srama lagano bi uništio njeno ubeñenje u vlastitu nevinost, kao kad maska pojede lice. Na kraju, žrtva želi da bude osuñena jer će, u protivnom, sam svet biti poremećen. Obavija je osećaj čudne, neuhvatljive krivice. Žrtva postaje sopstveni i tužilac i zločinac. Tada je posao završen. No, batinanje je obično bilo suviše brzo i iznenadno da bi se postiglo više od improvizovanog priznanja. A ona, propraćena vriskom, više su ličila na neki pozorišni čin, progonitelji su igrali već odreñenu ulogu, scenario je napisala država, ali su uprkos tome milioni umrli. “Zatim sam poslat da radim meñu seljacima u kraju gde sam bio Buda i tamo proveo 20 godina”, govorio je bez ogorčenja ili samosažaljenja. “Napokon sam došao ovamo da podučavam religiji studente s Tibeta. Imam čak i kuću u hramu u Tjanšuju, gde često odlazim na svetkovine. Okruženje u kojem živimo trajaće večno, zato moramo biti pažljivi prema njemu. Mi dolazimo i odlazimo, ali ono ostaje”. Pitao sam se da li je srećan. “Posle Kulturne revolucije sve je srećno. I da, mogu da oprostim tim mladim ljudima jer je u to doba cela Kina skrenula s uma. Od glave do repa, niko nije umakao, ni visoki zvaničnici, ni članovi partije, ni živi Buda, ni obična radnička klasa. Ali izbacio sam iz misli to vreme i zaboravio”. Ne znam da li je taj oproštaj potekao iz budističkog milosrña ili nečeg drugog. Krivica za Kulturnu revoluciju je svaljena na šačicu zaverenika, “četvročlanu bandu”, a zatim ju je zemlja prepustila zaboravu. A možda izabrati zaborav, zapravo znači izabrati život.

http://www.dnevnikonline.info/sr-lat/node/5959

Rimljani izbušeni strelama

Iza Linksije u autobus su ušli mladi monah i nasmešeni tibetanski čobani s udubljenim filcanim šeširima. Ubrzo nas je zaustavila policija i svi smo morali čekati napolju dok je neki čovek prskao dezinfekciono sredstvo pod vozila – u Sijanu je izbila epidemija SARS-a. Preostali Kinezi su namakli bele maske, a Tibetanci nastavili da se smeše. U snegom zavejanom Labrongu, 400 kilometara udaljenom od granice s Tibetom, igrom slučaja sam se obreo u manastirskoj gostinskoj kući. U sobi, koja košta 50 penija za noć, imao sam drveni krevet i kofu za vodu iz zajedničke česme. Iz peći na ugalj pruža se klimava cev do rupe na zidu, a sijalica visi na žici. Manastir su pre 300 godina podigli tamošnji mongolski prinčevi. To uporište sekte Žuti šešir, kojoj pripada i dalaj-lama, postalo je jedno od šest velikih lamskih manastira u tibetanskom svetu. U učenju te sekte, liberalnom na svoj način, oseća se uticaj šamanizma tamošnjih nomada, ali uglavnom je utemeljeno na meditaciji i teologiji, budističkoj medicini i matematici. Do 1959, kada su Tibetanci digli ustanak protiv Kine a dalaj-lama pobegao, u svetilištu je živelo 4.000 monaha. Nastupila su masovna hapšenja i progoni, a biblioteka s 10.000 rukopisa izgorela do temelja. Tokom Kulturne revolucije polovina hramova je sravnjena sa zemljom. Manastir je na mala vrata otvoren tek 1980, kad su stari monasi počeli da se vraćaju, a pristizali su i novi, s Tibeta i iz unutrašnjosti Mongolije. Sad ih je više od 2.000.

U zoru sam zube oprao snegom jer se zajednička česma smrzla. Toalet je zapravo niz rupa nad jamom, gde sam čučnuo pored veselih čobana hodočasnika. Pod svodom najvećeg hrama, u dvorani posvećenoj filozofiji, trista monaha umotanih u purpurne odore i sa žutim kapama nalik petlovoj kresti održavalo je sastanak. Mladi, bezazleno bučni, pozdravili su me na lošem kineskom i pitali za vesti o dalaj-lami. Neki su se grudvali napolju, a stariji monah ih je u grupama pozivao u svetilište. Tu prostoriju je pre 20 godina zahvatio požar – monasi kažu zbog kvara na električnim instalacijama – pa je sada osvetljavaju samo treperave lojanice. Na jednom oltaru su bile tri fotografije – prethodne tri inkarnacije izabranog pančen-lame, od kojeg je po svetosti važniji samo dalaj-lama. Poslednji je dečak rumenih obraza sa šiljatom kapom. Monasi veruju da je sada u Pekingu, odveli su ga Kinezi i nikad ga više niko nije video, a cinično su ga zamenili jednim od svojih ljudi. Živi Buda iz Labranga radi u ministarstvu vera. Znači, i on je sterilisan. “Ovde se, znate, nalaze dvojica najznačajnijih budističkih filozofa”, otkriva mi jedan mladi monah. “Koji su?” “Nažalost, ne znam”, reče sav pokisao. “Došao sam u manastir pre 12 godina iz obližnjeg sela, kad sam imao samo 14. Otac i majka su tako hteli. Tada ništa nisam znao, svet mi je bio posve nepoznat”, govorio mi je to kao da ni danas ništa ne razume. “Dugo se molimo, triput dnevno. Možemo da učimo ceo dan ili samo sat-dva. Tome nikad kraja”. U dugom prolazu Gansu, koji krivuda sve do kraja Velikog zida, vazduh muti pesak iz pustinje Gobi. Milenijumima su nomadska plemena tim putem išla na jugoistok, ka centralnoj Aziji, u središte Kine, a u suprotnom pravcu kretali su se trgovci i vojske. O gradu Jongčang, koji je nekako tajanstveno uredan nikao usred pustoši, znao sam jedino da je zatvoren za strance. Ljudi su prelazili ulicu samo da bi me videli. Neki su ljutito, očigledno šokirani, govorili: Stranac! U malom hotelu, gde sam se smestio očito je opstao sovjetski sistem – svaki je sprat imao čuvara s ključevima. Na mom je to bila devojka, mlada i rastrojena. Neprestano je virila kroz prozor u dvorište srednje škole, gde su “mali carevi” igrali košarku. U južnom delu grada, opravdavajući glasine zbog kojih sam došao, nalazila se statua mandarina, a kraj njega, levo i desno, rimski vojnik i matrona. Figure zdepaste i neobično bezizražajne, imaju azijatske oči i dopola su obučene kao Kinezi. Odaje ih samo natpis. Taj spomenik ima čudnu priču. Kad je 53. p. n. e. Rimom vladao trijumvirat Cezara, Pompeja i Krasa, a kinesko carstvo se širilo pod dinastojom Han, nemilosrdni i gramzivi Kras, žudeći za vojničkom slavom svojih savremenika, poveo je 45.000 vojnika na persijsku državu, drevnog neprijatelja Zapada. Persiju, koja je do tad imala nezgrapne falange, u to je doba osvojila polunomadska dinastija Partija, čiji su neuhvatljivi konjanici znali da odapinju mnoštvo velikih strela u punom galopu. Oni su opkolili legije čim su kročile u pustinju iza reke Eufrat. Dok je vazduh podrhtavao od zastrašujućih bubnjeva, Parćani su razvili zastave od zaslepljujuće svile protkane zlatnim nitima, što Rimljani do tad nisu videli. Legionari su formirali tradicionalnu “kornjaču”, ali su parćanske strele probijale njihov oklop, prikivajući im ruke za štitove, a stopala za zemlju. Za tri duga vrela dana 20.000 Rimljana je umrlo i pre nego što su se sukobili s neprijateljem. Kras je ubijen – parćanski kralj je njegovu lobanju zalio zlatom – a preostali vojnici su se predali. Po Plutarhu, odmarširali su na istok da kao plaćenici

čuvaju granice Partije i tu im se zameće svaki trag. Kad je nakon tri decenije Rim sklopio mir s Persijom, tražio je da se legionari vrate u domovinu: nije pronañen nijedan.

http://www.dnevnikonline.info/sr-lat/node/6033

Uhapšena zbog prodaje žvaka u vozu

U gradu Čangje, legendarnom po roñenju Kublaj-kana, nalazi se hram star 900 godina. U njemu je najveći optuženi Buda u Kini, dug više od 30 metara. Osmeh mu je širok koliko je čovek visok. Prikazan je kako umire mad više igleda kao ulazi u nirvanu. Gline ruka na kojoj počiva njegova glava mrvi se. U muzejskom hramu je 6000 budističkih svitaka koje je 1411. pokonio car iz dinastije Ming, zajedno sa kamenim blokovima spremljenim za njihovo štampanje. Gledano iz kineskog ugla oni i nisu tako stari. U Kini je štampanje izumljena pre više od 2000 godina, a pokretnim slovima možda tri veka kasnije. No, čini se da je to umeće sporo išlo Putem svile. U Evropu preko Persije i mongolske Rusije, a njegov dolazak najavili su kineski papirni novac i karte za igru. Tek u 14. veku su u Nemačkoj odštampane prve, donekle primitivne slike religioznih ličnosti i to mastilom gotovo identičnim onom koje se koristilo u Kini. Filozof Fransis Bekon iz 17. veka je naveo tri izuma koja su preminila svet u kome je živeo: štampa, barut i magnetski kompas. Sve to je, naravno, izumljeno u Kini i u početku korišćeno u mirnodopske svrhe. Od baruta nije pravljeno oružje već vatromet. Kompas nije korišćen za navigaciju ili osvajanja, već kao dečja igračka i sprava pomoću koje se odreñivalo u kom pravcu treba sahranjivati mrtve. Štampa nije korišćena za ubeñivanje u revolucionarnu budućnost, već posvećivanje i objedinjavanje prošlosti – ceo budistički kanon je sa 130.000 izrezbarenih tablica pretočen u 5048 knjiga. Satima sam išao planinskim putem ka Matiziju, svetilištima sagrañenim na liticama, sve dok kroz sneg nisam ugledao farove kombija, čiji je vozač povikao da je put zatvore – panika izazvana Sarsom sve je paralisala. Ipak bez problema smo prošli kraj policijske stanice. Litica se izdizala 60 metara poput zida od svetlocrvenog peščara. Načičkani na pročelju, neravnoramerno rasporeñeni nizovi prozora odaju da je cela padina prosečena stepeništima i odajama. Jedini čovek koji tamo živi je sitni monah namrgoñenog lica. Kaže da je mesto već dugo zaključano, ali se pod njegovom odorom čuje zveket ključeva. Išli smo pogureni stepenicama isklesanim u stenama i preko visećih mostova. Monah nam je neka vrata otvarao, neka ne. Priča da je došao 1958. kad je tu bilo mnogo monarha, ali su još pre toga ondašnji vandali oskrnavili slike i statue, a potom je usledila i Kulturna revolucija. Na likovima svakog odhiljadu minijaturnih Buda crvenogardejci su unakazili krtićima, pa je izgledalo kao da je to kakva pogrešno rešena matematička jednačina. Moj vozač Gavelin me poveo svojoj kući, u siromašno selo sa sve manje stanovnika. Sramežljivo se oko mene okupila cela njegova porodica. Otac, odeven u iskrzan plavi sako i s Maovom kapom na glavi, nije se usudio da me pogleda u oči, već se mlitavo rukovao i vratio kod šporeta. “Ostao je bez posla i oseća se posremljenim”, objasnio mi je Gavelin.

Tiho sam upitao: “A zašto je ostao bez posla?” “Zato što nije školovan”. Njegov otac nije znao da iskoristi pogodnosti privatnog bavljenja poljoprivredom. Možda je i nemudro prodao svoju zemlju, ali to nisam smeo da pitam. Metodično, ćutke, dok su se svi drugi upuštali u razgovor, on je sekao krompir i pravio knedle, kao da je to jedino što zna da radi. Starije generacije postale su žrtve kinenskih promena. Iznenada i nemilosrdno su odbačeni. Preživele su decenije političkog terora i budalaština i nisu smeli čak ni sećanje da ponesu sa sobom. Pojeli smo krompir, domaći hleb i supu s knedlama toliko vruću da je nisam mogao ni okusiti, ali svima drugima je prijala. U tom kraju preti glad i niko ne jede tiho. Kad prinesu činiju željnim ustima i štapićima se daju na posao, ljudi cmaču i podriguju. U vagonu nižeg razreda, smrdljivog od dima i mokraće, polovina putnika je nosila maske protiv Sarsa. Nisam mogao da nazrem da li mi se, usamljenom strancu, ispod tih maski smeju ili mršte. Lagano su počeli da me ispituju zašto sam došao, koliko zarañujem i gde je moja radna jedinica. Neustrašivo je jedan mladić ispalio pitanje: “Zašto je Britanija napala Irak?” Odgovarao sam vrludavo. Starica do mene mi je u krilo prosula vreću s jabukama i zaspala. Pre ulaska u ðingñan setih se priče o Bentu de Goesu, jezuitskom fratru. On je pet godina proveo na putu izmeñu Indije i Pekinga, a pošto je ostao bez novca jer su ga izvarali, umro je u ovom gradu kao siromah 1607. Njegovi posmrtni ostaci leže negde u polju pod pšenicom i porušenim fabrikama. Čak i danas, takve smrt – ne od bolesti već bezdušnosti – utire jezu u kosti putnika. Jedna mlada žena je iz prtljaga izvukla poslužavnik i počela da prodaje žvake po vagonu. Nije prošao ni minut, a policija ju je uhvatila. Za oktavu je povisila glasa zapevajući i moleći da je puste, ali su je odveli i više je nismo videli. Iz praznog hotela, ukrašenog obaveštenjima da je sterilisan zbog Sarasa, biciklom sam se uputio kao “Prvom prolazu pod nebesima”. Tu je car iz dinastije Ming sagradio 1372. utvrñenje, koje već skoro hiljadu godina obeležava kraj Velikog zida i drevne Kine. Zemlju koja je nekad bila potpuno pusta danas zagañuju fabrike.

http://www.dnevnikonline.info/sr-lat/node/6105

Varvari nagrnuli sa Zapada

Varvarsko zaleñe Velikog zida opsedalo je maštu Kineza, koji su u ranim analima jadikovali zbog ratova protiv mora nomada, kao da je to borba protiv sudbine. Poezija je puna jadikovki mladih princeza koje su udajom za hunske glavešine plaćale mir. U horizont su čežnjivo sa kula stražara gledale žene nadajući se muževima kojima su tamo ostale kosti zauvek razbacane. Zapadna kapija ðiajuguana, otvara put ka pustinji. To su bila “usta” Kine. Biti u “ustima” značilo je pripadati civilizaciji, a ispljunut beznadežno lutanje čistilištem. Tamo su sahranjivani u zaboravljenim grobovima meñu demonima, osuñeni da zauvek reinkarniraju u varvare. Osim nomada što se hrane mlekom, bilo je tamo i drugih neverovatnih stvorenja: ljudi s trostrukim truplom i očima na grudima, leoparda s ljudskim glavama i četvronožnih bića koja kevću kao psi. Na zidovima prolaza ima oproštajnih poruka i iz 20. veka, a ispisale su ih osramoćene

glavešine koje su morale tapacirane fotelje zameniti taljigama ili kamilama. Za vreme poslednje dinastije i obični osuñenici su s čitavim porodicama peške proterivani za zapad, čela tetoviranih crnim slovima bez ikakve nade u povratak. Rusi su svoje osuñenike progonili u Sibir, a Kinezi u to zalañe bacali sav otpad svog carstva: disidente, zločince, čak i one nerazumne. Tako su čistili svoje društvo. Premda su se plašili onog što je iza Velikog zida, Kinezi su u vreme carske ekspanzije prelazili Zid i zauzimali teritorije daleko iza njega. Baš se u ðiajuguanu rasprašava mit o izolovanoj Kini. Odatle su karavani polazili natovareni svilom i predivom, a vraćali s robom neobjašnjivog porekla. Kao što su Rimljani, poznavaoci pamuka, mislili da svila raste na drveću, tako su i Kinezi, vični svilenim bubama, smatrali da pamuk potiče od životinje, “biljne ovce”, stvorenja koje niče na pašnjaku, tu potajno pasu noću i donosi na svet mlade od pamuka. Rimljani su daleke Kineze zamišljali kao pitome, blagoslovene ljude, a Kinom su se širile glasine o moćnoj monarhiji iza Persije, čiji su grañani čestiti i miroljubivi. Kraj nekad peskom zatrpanog napuštenog grada iz 17. veka autobus je zaustavila lokalna policija upozorena na SARS, svi putnici su dobili po toplomer i formulare u koje je trebalo zapisati kud idemo i gde smo bili. Dva sata kasnije stižemo u grad, koji smešten u oazi Dunhuan deluje malo i izgubljeno. Njegov opstanak zavisi od putnika, a njih nema. I u praznom foajeu hotela plakati upozoravaju na simptome SARS-a: suvi kašalj, slabost, glavobolja i zamor u mišićima. U restoranu sam te večeri sedeo sam, ako izuzmem devojčicu s gitarom većom od njeg. Ona mi je kreštavim glasom i bez imalo šarma pevala dobrodošlice, ali sam ja imao utisak da će svakog časa briznuti u plač. U ovoj oazi se nekad račvao Put svile. Jedan ogranak vodio je 2000 kilometara na jug ka planinama Pamira, a drugi severnim rubom strašne pustinje Taklamakan. Putnici su molili monahe iz pećinskih svetilišta da se mole za njih i u znak zahvalnost u povratku ih darivali zlatom. Ta su svetilišta danas gotovo prazna. I sama veličina Buda isklesanih u kamenu koji sede u njima čini ih tajanstvenim: jedan je visok 24, a drugi 36 metara. Dok smo sedeli u restoranu prosed, sa jež figurom, ðahuan izgleda nestvarno i melanholično, pogotovu dok priča o zbunjujućim obavezama i frustracijama. Neobično, jer je nakon deset godina do najsitnijih detalja završio obnovu deset svetilišta. “Pošao sam stopama svog oca.” Otac mu je bio bogati iseljenik i umetnik u Parizu. Poznavao je Braka i Pikasa. Slučajno mu je 1935. došla pod ruku knjiga o hramovima Dunhuana i oduševljen njima vratio u Kinu. ðahuan mi je na stolu, izmeñu činija sa knedlama, poreñao fotografije, na kojima njegov otac, stariji čovek s naočarima, radi na iskopinama. Stari ljudi su u Kini svetinja, a najsvetiji su oni kojih više nema. ðahuan je odrastao u kući koja je danas muzej posvećen njegovom ocu. “Kao mali, mrzeo sam Dunhuan. Roditelji nikad nisu bili sa mnom, već stalno radili u pećinama. Otac je uvek želeo da nastavim njegov rad, ali sam ja otišao u Japan da studiram slikarstvo i budizam. Na kraju sam ipak razumeo oca. Umro je pre 20 godina, a na samrti sam mu rekao: Vratiću se u Dunhuan. Istog trena, iako je doktor rekao da je bez svesti, ispod kapka su mu potekle suze.” Na kraju sam, kao i svi turisti, odvoden u pećinu 17, gde mi je vodič pričao o kolonijalnoj dvoličnosti i orobljavanju. Otprilike oko 1000. godine jedna odaja u pećini je zazidana i ležala zaboravljena sve dok je 1900. zemljotres nije otvorio, a čuvar monah, pošto je zanemeo onim što je video u njoj, opet zatvorio. Sedam godina kasnije arheolog englesko-mañarskog porekla Orel Stajn, istražujući ostatke Velikog zida čuo je priče o

pećini i privoleo stidljivog igumana da ga pusti unutra. Ugledao je zid visok gotovo tri metra krcat dokumentima, sačuvanim na pustinjskom vazduhu. Uspeo je nagovoriti igumana da mu sve to proda, pa je na kamile natovario 20.000 manuskripata i komada oslikane svile, a i najstariju štampanu knjigu na svetu. Za njim je usledila bujica avanturista - o kojima je vodič pričao sa gañenjem – Francuza, Japanaca, Rusa... Stajn se vratio po još pet sanduka, a Amerikanac Langdon Vorner sa Harvarda je odneo dve eterične statue iz doba dinastije Tang i neznalački raskopao neke murale.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/6212

Policija me je pronašla

Lop i Taklaman – zapadne krajeve pustinje Gobi – putnici i danas moraju zaobići. Južni put, uglavnom pust, koji se više do 2000 kilometara proteže izmeñu pustinje i tebetanskog platoa, dugo je bio zabranjen za strance. Čak i danas povremeno. Tu je središte ogromne provincije koju nastanjuju turkijska plemena, strašni Ujguri. Put iza nas, ka Tibetu, bio je zatvoren, na istoku vojna zona, biću dakle prepušten na milost i nemilost svakom zvaničniku na koga naiñem. Iz bezlične gomile na autobuskoj stanici izdvojio se muškaraca u jednostavnom odelu. Ne treba se toliko plašiti uniformisane policije koliko takvih ljudi. Oni nikom ne pokazuju dokumenta, niti ih iko išta pita. Ušao je u autobus i naredio mi da izañem. Odgovarao sam na njegova pitanja dok mu nisam dosadio, a zatim ljutito oizašao iz stanice i na suncu dva sata čekao drugi autobus koji ide u istom pravcu, ali drugim putem. Na visoravni Ćinhaj je vetar urlao kroz snežni prolaz, a cev za grajanje unutrašnjosti prastarog vozila je jedva pokazivala znake života. Čak i tu je bio podignut šator za službenike zadužene za borbu protiv SARS-a, koji su u bezobličnim vojničkim šinjelima ušli u autobus da nam popišu imena i izmere temperaturu. Granica velike severozapadne provincije Sinñiang, oblasti triput veća od Francuske, prolazi kroz rudarski grad Mangaj, gde se put ppretvara u kamenu stazu pred kojom su nemoćni i kamioni, a kamoli moj autobus. Naseobina je jednobojan horor. Polovina objekata je ruinirana, bez stakala na prozorima. Rudnici azbesta su smešteni u pepeljastim amfiteatrima. Koračao sam zabrinut kako ću otići odagle. Radnici, vetrom opaljeni vetrom, živeli su u mračnim jazbinama i iz njih izlazili kao osuñenici. Pronašla me je policija. Pet muškaraca je spavalo u prostoriju pretvorenu u čuvarsku stanicu – imala je slamnati krov, zidove oblepljenlja starim novinama, a preko prozora, gde je staklo razbijeno, razapet je celofan. Imali su samo vreće za prljavi veš obešene o kuke i gomilu povrća koja je trulila u šupi. Krupni vodnik, trom zbog vlasti koje ima, neprestano je nabreknut od sumnjičavosti, prelistavao moj pasoš. Tad sam počeo da se šalim na račun svojih godina i zanimanja (bez stida sam postao istoričar) i gestovima glumio kratkovidog profesora koji pretura po knjigama. Smeh je donekle opustio atmosferu. Spasio me puki slučaj, tačnije “landkruzer” koji dvaput sedmično raznosi poštu do pustinje Taklamakan. Uz malo oklevanja policajac me pustio da idem. Stisnuo sam se izmeñu dve brbljive seljanke, odevene kao da su pošle u kupovinu, kineskog rudara,

krupne ujgurske čobanice i starog Hueja, torbara koji je od Tibeta dop Kurla prodavao bojeno kamenje. Marko Polo je zabeležio kako azbesta ima negde u planinama Tartari i da je Kublaj-kan poslao papi salvetu otpornu na vatru da njome pokrije Hristovo lice izvezeno na marami svete Veronike. Kinezima tog doba je azbest bio misterija. Kod njih je došao sa zapada i mislili su da je to vuna belog pacova. Na drugom kraju trgovačkog puta, Rimljani su kremirali mrtve careve uvene u pokrove od azbesta, a on je korišten i za izradu stolnjaka i salveta koje su čistili vatrom. Znali su i da je opasan po zdravlje – robovi koji su ga iskopavali ili pleli umirali su od nekakve plućne bolesti – ali je to znanje bilo zaboravljeno duže od dva milenijuma. Na prevoju koji je iznad 5000 metara obreli smo se pred nanosima snega, pa smo tri puta morali izlaziti da otkopamo “kruzer”. Jednom se čak oteo kontroli vozača i zaustavio na samo pola metra od ivice provalije. Kad smo se od svega toga izbavili našao sam na rubu Tarklamakana, jedne od najvećih pustinja na planeti. Pre nego što se Indija spojila sa Azijom, tu je bio okean Tetis. Već se smrkavalo kad nas je dočekala oaza Čarlik. Centar je malo više od obične suve ulice u kojoj nekoliko Kineza drži radnje. Okružen je zbijenim neprimetnim sokacima u kojima žive Ujguri, nema reklama, automobila i gotovo nikakvog zvuka. Umešao sam se meñu ljude u slabo osvetljenom restoranu. Debela žena s krupnim, umilnim očima i noktima obojenim kanom poslužila me je ćevapima na hlebu posutim susasom. Iz sporedne prostorije dopirala je kitnjasta, tečna pesma i zvuk laute. Prosto sam zaboravio kako ljudi pevaju. U restoran je dete uvelo slepca, koji je dobio hleb. Muslimanski je to svet. Obreo sam se u drugoj naciji, šta geografska karta ne pokazuje jasno. U poreñenju sa usiljenim detinjastim Kinezima, Ujguri deluju kao opušteni, čulni odrasli ljudi. Krupniji su, otresitiji, raznolikiji. Mlade žene se odlikuju raskošnom lepotom, koju dobijaju još kao devojčice. Ujguri su osnovali kraljevstvo u severozapadnoj Mongoliji i carevi dinastije Tang bili su na prstoli baš zahvaljujući njihovoj vičnosti ratovanja – usluge su im plaćali velikim količinama svile – sve dok ih Kirgizi nisu razbili u 9. veku. Oni su tad uzjahali svoje kudrave ponije, a domove od klobučine natovarili na kola i kamile. Kako su se širili izgubili su svoju manihističku religiju, koja ih je odenula persijskom umetnošću i odećom i preobratili u budizam. Vekovima kasnije su postali pisari i učitelji Mongola iz doba Džingis-kana, pre nego što su prihvatili islam. Nacionalizam ih je zaobilazio sve dok ih gnev nije naveo da se ujedine protiv Kineza, koji su želeli da im zatru svaki trag.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/6312

Carica držala monopol na šminku

U jedinom hotelu u oazi Čarlik mrzovoljni recepcioner mi je ponudio sobu po duplo višoj ceni – pet dolara – a grupa služiteljki, sa maskama na licu, došla je da me vidi. Nisam ih razumeo nijednu reč, ali sam znao, da pričaju o meni kao jedinom strancu i odjednom me prošao osećaj nepopravljive otuñenosti. Vekovima su karavani prolazili pustarom Taklamakan, noseći tamjan, rogove nosoroga,

krastavce, mošus, kepece, lazurno kamenje, paunove, senke za oči boje boje indiga (monopol na tom trgovinom držale su kineske carice), pa i po kojeg lava u kavezu. Roba je toliko često prelazila iz ruke u ruku, da više niko nije znao odakle potiče. Ćilibar su ruskim rekama donosili riñi džinovi (“najogavniji divljaci koje je svet ikad video”, tvrdili su persijski posrednici), dok su Kinezi mislili kako se oči uginulog lava pod zemljom pretvaraju u ćilibar. U 7. veku umarširalo je i nekoliko arpaskih nojeva, čija je brzina i varenje (jeli su i metalne predmete) sve ostavljala u čudu. I Čerčen izgleda kao svi gradovi po oazama – na raskršćima nekolicine kineski širokih ulica i dalje stoje stubovi ukrašeni izrekama Mao Cedunga ili njegova statua koja pozdravlja zahvalnog muslimana. U centru su naš autobus zaustavili ljudi zaduženi za borbu protiv SARS-a i rekli kako je iz Pekinga stigla direktiva da svi putnici koji ne mogu da dokažu svoje kretanje moraju dve nedelje u karantin, koliko virusu treba da se razvije. Navukao sam masku na lice, ali me sreća ovog puta izdala. Karantin se nalazio u praznoj opštinskoj zgradi okruženoj poljima. Sedokosi lekar koji je došao do kapije, nije se usudio da se sa mnom rukuje i ljubazno, kao da se izvinjava, rekao “Ako imate virus, za dve nedelje bićete mrtvi”. Pokazao mi je i nekoliko dana ranije improvizovani dograñen klozet. Već je zaudarao. Idućeg jutra, bez ikakvog objašnjenja, rečeno mi je da mogu da idem. Nisam više bio gubavac, već putnik prenatrpanog autobusa. Pustinjska visoravan bila je prepuna rupa, koje su ostavili kopači soli, a monotoniju pejzaža je razbijao jedan usamljen zaklon. Prekrivao je jamu gde su drveni stubovi čvrsto stajali i posle 2000 godina. Na podu je sedelo petnaestak ljudskih tela skupljenih kolena i odeće u bezbojnim dronjcima. Meso im je otvrdlo i dobilo boju mahagonija, a suv vazduh je sačuvao ram harfe, kožnu toaletnu kutiju, pa čak i ostatke pečene ovčetine namenjene mrtvima. Neki su izgledali kao da su tek zaspali. Nisu bili mongolskog porekla, već visoki ljudi sa Zapada, plave ili riñe kose, koščatih noseva i masivnih brada. Neku godinu ranije arheolozi sa Zapada su se zapanjili otkrivši mumije koje su na sebi imale karirane škotske suknjice i šešire nalik onima koje su nosile veštice. Nervozni kineski zvaničnici su optuženi što mumije, na osnovu kojih se mnogo toga može saznati, trunu po podrumima muzeja, a seljaci u potrazi za otpacima, kopači soli, pa i pobožni muslimani razbacuju hiljade tih leševa po pustinji. U polusrušenom muzeju grada Urumčija centralno mesto zauzima 4000 godina stara “Lepotica iz Kororana”, za koju na vitrini piše da je poreklom iz Evrope. Arheolozi su otkrili da su joj obrve i trepavice bile pune gnjida, a pluća ugljene prašine. Do nje, u samrtnom grču leži plemenski poglavica. Visok je gotovo 180 centimetara, a sahranjen je sa deset šešira, uključujući i beretku. Za njim su u smrt pošle tri žene, možda žrtvovane. Uz njih je i beba, kraj koje flašica za mleko napravljena od ovčjeg vimena. Čak i kad nema crnih uragana zvanih kara-buran, koji mogu da podignu celu peščanu dinu i zatrpaju karavan bez traga, Taklamakan je najopasnija pustinja na svetu. Njeno ime možda znači "pusto mesto", ali tamošnji ljudi za nju imaju naziv koji otprilike znači "možeš u nju ući, ali iz nje nećeš izaći". U njenom jezgru, kao i u Sahari, nema ničeg život. To je mesto na kom kiša gotovo nikad ne pada. Trgovci koji su išli Putem svile nisu se orijentisali po pejsažima, već gomilama životinjskih i ljudskih kostiju. Tamo gde se pustinjski autoput spušta sa severa da bi opslužio naftne izvore u Tazongu napokon smo se obreli u praznom hotelu. Takvih gostionica je dosta na polunapuštenom putu. Potiču iz vremena starije Kine, a danas su uprljane flekama od muva, s

poplavljenim toaletima, emajliranim pljuvaonicama i kao kamen tvrdim krevetima. Hladna voda kaplje iz česme, a električni priključci vise iz polomljenih pločica. Tepisi su progoreni cigaretama i natopljeni poznatim mirisima valjušaka, loja i mokraće. Meñutim, ta zabita pustinja je sačuvala pečate sa izrezbarenim likovima Zevsa i Palade Atine, pradavnu zaostavštinu Aleksandra Velikog. Na istočnim slanim zaravnima pronañen je pokrov s portetom Hermesa s palicom, kao i 2000 godina star leš kineskog plemića sahranjenog u odeći na kojoj su istkani heruvimi u grčkorimskom stilu. Duge trake, tako omiljene u kineskoj operi, po svemu sudeći potiču s Krita. Karirani pokrovi u koje su uvijane mumije podsećaju na karirana sukna kakva su koristili Kelti, dok su zlatni novčići iz Vizantije, sa ugraviranim simbolima tog hrišćanskog kraljevstva, stavljani u vreme dinastije Tang na usta mrtvih ili su ih ljudi plave krvi nosili kao nakit.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/6408

Muslimani vrlo labave vere

Kotan, poslednji veliki ujgurski grad, usamljen u velikoj oazi na ivici pustinje, nekada je bio kraljevstvo. Pre 2000 godina pošto su ga nastanili došljaci sa severozapadne Indije, postao je raskošna država, čuvena po svili, žadu i papiru. Njegovi žitelji su bili vrsni poznavaoci plesa i muzike, krajnje otmeni i dovitljivi. Stranci su u čudu zabeležili da pozdravljaju jedan drugog tako što jednim kolenom kleknu na zemlju, a stavljaju na čelo svako pismo koji dobiju. Žene su, što je zgražavalo Kineze, nosile midere i pantalone, jahale konje kao muškarci, i još ih bije glas da su krajnje otvorene, čak promiskuitetne. Taj čulni i promiskuitetni grad bio je raj za budiste. U pećinama obližnje planine Kun Lun sveti ljudi su tako dugo i snažno meditirali da su više ličili na leševe kojima rastu kosa i brada – brijali su ih šamani, koji su dolazili da ih obiñu. A onda su u 10. veku došli Mongoli i zemlja je pokrila razoreni grad. Kao vodiča sam unajmio Gul, Ujgurku bez posla, koja mi objašnjava da je njihovu zemlju, po legendi uništio uragan koji je besneo 49 dana i danas to mesto nazivaju “More smrti”. Pošto njeno sedlo nije bilo dobro pričvršćeno, pala je na zemlju. Brzo sam sjahao da joj pomognem, ali me popljuvala njena kamila i zelena sluz mi je skliznula sa ruke. Tad sam ispod njene pocepane jakne spazio grudnjak s debelim umetkom, koji je pokrivao mesto gde je nekad bila dojka. Posramljena, stresala je pesak sa sebe i izgrdila kamilu. “Ljudi se danas boje. Na televiziji su – danas svaki seljak ima televizor – videli izveštaje o ratu u Iraku i napadu Svetski trgovinski centar i smatraju da Amerika i Kina moraju nešto preduzeti”, priča mi kad smo se vratili u Kotan. “Seljaci uglavnom gledaju samo dva kanala, na jednom je kung fu, a na drugom svi ostali sportovi. Samo žele da ih svi ostave na miru. Nikad nisu bili posebno naklonjeni Al Kaidi i Sadamu Huseinu. Nama sve to izgleda daleko”, objasnila mi je. Gledali smo u noć i drveće okićeno plakatima koji promovišu kontrolu rañanja. “Seljaci su nepismeni i za njih su ovi plakati samo ukras. Nikoga nije briga. Mi zapravo i nismo muslimani, bar ne duboko u duši. Noću biste po selima mogli videti kraj puta, koji su se tajno opili vinom. Čak i žene piju domaću rakiju od ruže ili nara, pa im posle obrazi rumene. Možda izgledamo pobožno, ali nije baš tako.

Kotan je danas pun prostitutki, kineskih seljanki iz Sečuana i Henana, koje ne znaju ništa drugo da rade sem da spavaju sa muškarcima. Ima ih i na verskim svetkovinama, svugde gde muškarci dolaze bez svojih žena. I nas, žene iz Kotana bije glas da smo promiskuitetne, ali je to neka stara budalaština”, ne krije bes Gul. “Mi se danas zapravo pravimo za svoje muževe, jer se sve promenilo. Moja se sestra pre 12 godina razvela, jer je njen muž imao neku vezu. Danas je sve to uobičajeno i sve žene to trpe, ali ni u ludilu ne bi smo mogle podneti da podnesemo islamsko pravo muškarca da ima četiri žene, čak ni da nam treba pomoć u kući. Moj muž, koji je policajac, se ni za šta nije hvatao, čak ni dok sam bila teško bolesna od raka dojeke i išla ne hemoterapiju. Preduzeće u kom sam radili nije htelo da mi refundira troškove. Direktor je brzo promenio pravila da se izvuče. Ubrzo potom ga je strefio šlog, što je možda bila božja kazna. Jeo je mnogo ćevapa, a sad ne može ni da govori, ni da hoda”, nasmejala se pobednički. No, najveća opsesija bila joj je moć druge žene. Tiranski lepa sestra njenog muža, čija su volja i inteligencija ulivali strahopoštovanje. Bila je udata za gradonačelnika i njegov glavni oslonac u borbi protiv korupcije. “Jedino što nije mogla da ima je kći. Da sam ja rodila ćerku, ona bi mi je uzela. Svaki put kad bih otišla u bolnicu da se porodim ona je visila na telefonu. Ali, na njenu žalost rañala sam samo sinove. Da sam ćerku uzela bi mi je. Ne bih je mogla sprečiti. Bila je tako moćna i bogata, a mi siromašni. Lane je obećala da će me zaposliti u opštini. Lep posao, plata, umesto ove neizvesnosti, sve to bi mi promenilo život. Ali, poginula je mesed dana kasnije u pustinji. Tražila je od vozača da joj prepusti volan. Stigurno je zaspala i sletela s puta pri brzini od 150 kilometara na sat. Uvek je nosila predivne haljine, a tog jutra je sahranjena umotana u pamučni pokrov koji košta 60 kvaija. Takav je običaj kod nas muslimana.” U mesnoj fabrici svile mi je jedna radnica pokazala kao se iz jedne čaure može odmotati nit duža od kilometar i po. Ljubomorno čuvana tajna sviralrstva možda i nisu procurele iz same Kine, već iz Kotana. Po jednoj legendi, nečasna kineska princeza, verena za kralja Kotana, u šeširu je prokrijumčirala semenje duda i svilene bube u ženski manastir. Vek nakon toga, oko 522, jaja svilene bube su stigle do Konstantinopolja skrivene u ličnim stvarima dvojice nestorijanskih monaha. Tako je Kina izgubila svoje vekovima staro isključivo pravo na proizvodnju i prodaju svile. Ali pre Puta svile, postojao je u trećem milenijumu pre nove ere, postojao je Puta žada, kojim je kamenje što su ga spirale reke putovalo ona zapad do Mesopotamije i istok do Kine, čiji su ga carevi prosto obožavali. Jedan stari taksista mi je pričao kako je jednom našao komad veći od pesnice. Oni kao fudbalska lopta sve su reñi.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/6502

Demografski genocid režiran iz Pekinga

Nijedan kamen nikad nije kao žad fascinirao ljude. Konfučije je u njegovim osobinama video vrline savršenog čoveka: snažan kao inteligencija, vlažan i gladak kao dobrodušnost, lojalan nanizan na brojanice, ponizan i pravedan. Nagonio je ljude na nervozno strahopoštovanje. Samo je car, Sin nebesa smeo da koristi čisto bele primerke.

Njegovu vlast je predstavljalo šest nasleñenih pečata i sedmi, sveti od izrezanog belog žada. Bilo je i onih čija se opsednutost tim kamenjem graničila s ludilom. Ćianlong, car iz 18. veka posvetio je žadu 800 pesma i hteo da spava isključivo u krevetu izrañenom od toga kamena. Imao je on važnu ulogu i u astrologiji i proricanju sudbine, ljudi su zahvaljujući njemu “postajali nevidljivi, a mogli su i da lete”. Žad je cenjen pre svega što je “obećavao” besmrtnost. Bogataši su ga gutali izmrvljen ili pili s pirinčem i kapima rose. Verovali su da će ih posle smreti zaštititi od raspadanja i ubrzati vaskrsnuće. Sahranjeni prinčevi su ličili na prekrasne reptile, jer su od glave do pete bili optočeni žadom, spojednim zlatnim nitima. U kineskoj književnosti uglačani žad je postao metafora za čistoću ženske kože, a u starim priručnicima za polni život uzvišeno mesto zauzima stabljika od žada. Drevni carevi su pokušavali da pomoću njega umire oluje, suzbiju poplave, a koristili su ga i kao afrodizijak. U restoranu je kraj mene seo jedan Ujgur i počeo razgovor na ruskom. Dobio je državljanstvo Kazahstana i uskoro se seli tamo, gde je već poslao celu porodicu. “Moram da odem iz ovog prljavog društva. Znate li koliko se kineskih prokletnika svakog dana naseljava u mojoj otadžbini. Bar 7000.” To je tihi demografski genocid. U osvit komunističke moći u Ujguriji je bilo manje od 300.000 Kineza, a danas ih, zahvaljujući planskom naseljavanju, ima više nego Ujgura, koji ih je osam miliona. Besno nastavi: “Ovde je vojna okupacija, kao na Tibetu ili Kosovu”. Ponestalo mu je poreñenja, pa se mašio za moju viljušku, prislonio je na svoje grudi i pitao: “Mogu li da uzmem ovu viljušku i tvrdim da je moja? Ne mogu! Ali oni rade baš to. Oni će morati da odu iz naše zemlje.” Nemilosrdno sam odgovorio: “To se neće desiti, jer je vaša zemlja isuviše bogata naftom i gasom.” Time sam sam pojačao njegov gnev: “Jeste ali je oni uništavaju. Žive u štrokavim oblakoderima i prave gradove pune smoga. I mnogo vole Staljina. A mislim da nemaju ni duše. U srednjoj školi su nam kineski nastavnici rekli kako su ljudi potekli od majmuna. Ej, od majmuna! A ti isti Kinezi jedu te iste majmune. Dakle svoje pretke. Hoće da nam isperu mozak. U školi su nas terali da učimo kineski, baš kao što su crni robovi terani da uče engleski. Strani jezik! Kakva prevara. Tobože daju oglase za posao, a onda zapošljavaju samo svoje sunarodnike. Nećete naći nijednog Ujgura, koji ima pristojan posao. Diskriminišu nas i u vojski. Ujgur može da bude poručnik, eventualno kapetan, ali ništa preko toga. Mi im doñemo kao topovsko meso. Moj brat je davno otišao odavde u rusku vojsku i napredovao u vreme Dudajeva, čečenskog generala u Moskvi, preko nego što se on okrenuo protiv Rusa. A mi, Čečeni, Uzbeci, Kazasi i Krigizi smo turska braća”. Odjednom je zaćutao kad je posumnjao da jedan čovek obučen kao tipični kineski seljak prislušuje i pripada kineskoj verziji KGB-a. Identitet Ujgura se zapravo drži na vrlo klimavim nogama. Svako je njihovo pleme vekovima radije žestoko čuvalo svoju oazu, nego razmišljalo o ujedinjenju u državu. Ironično je da im je ime vraćeno iz zaborava nametnuo komunistički Peking i tako ih nesmotreno proglasio za narod. Dok me vozi po okolini stari taksista Osman mi je glavu napunio svakakvim čudima. Znao je za pećine u kojima su pauci ispeli nepremostive mreže da zaštite u njima skrive

muslimanske hodočasnike i mesta gde su se kukuruzna polja pretvorila u kamenje da bi izgladnela nevernike. Usporavao je kraj svakog bolesnog drveta oraha i duda, a jednom čak sleteo u kanal za navodnjavanje, kako bi izbegao pticu koja je kljucala po putu. Kinezi su upozorili poklonike da se zbog opasnosti od SARS-a ne okupljaju na najsvetijem mestu, kod grobnice legendarnog imama Amue. Umesto uobičajenim hiljada došlo je jedva pedesetak hodočasnika. Većina je izgledala siromašno, meñutim, uspokojeno od obožavanja. Izgledali su kao zarobljenici iz koncentracionog logora, ali koji čeznutljivo zure da uñu unutra. Čuvari su sa mnom terali šegu, priželjkujući da neko priloži ovcu. "Tada bismo imali čime da vas nahranimo."No, kad je jedan otmeni stari mula došao u pratnji bučne grupe seljana, jedan od dvojice policajaca im je naložio da se vrate odakle su došli. Starac je objasnio da stižu iz daleka, a da će ih svetac zaštititi od SARS-a. Dozvoljeno im je da se mole samo deset minuta. Primetivši moju ljutnju policijski agent mi se pravdao: "Iskorenjujemo vehabije." Muslimanskih fanatika tu svakako nije bilo. Prispevši na Mesto bubnjeva, odjednom sam se našao na hrpi kostura. Lobanje su sijale na suncu, meñu razbacanim kostima udova i rebara, dok je bambus rastao kroz otvore gde su nekad bile oči. Jedan seljak mi je na lošem mandarinskom ispričao nejasnu legendu o budistima koji su davno poklali sve muslimane kad su jednog petka došli da se pomole.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/6568

Ćosavi čarobnjak vlada mobilnim telefonom

Monah Sjuencang je zabeležio neobičnu legendu o području prepunom humki, domu zlatnih i srebrnih pacova veličine ježeva. Vekovima ranije se hunska vojska tu ulogorila pred napad na budistički grad državu Kotan, čiji je kralj bio očajan zbog malobrojnosti svoje armije. No, noć pred bitku je sanjao da mu je kralj pacova obećao pomoć. Budisti su ujutru napali, Huni ustanovili da im je tokom noći armada glodara izgrizla tetive lukova, pa su morali pobeći. Pacovi su postali predmet obožavanja, vladar im je sagradio hram i prolaznici su zaustavljali kočije da ih umilostive darovima - odećom, cvećem, mesom. Milenijum i po kasnije arheolog je na tom mestu, pak, zabeležio sasvim drugačiju priču. Kralj Kotana je postao islamski svetac, ubijen u bici protiv budista. Izdajnici iz obližnjeg sela doneli su pacove koji su noći, prerušeni u pse ušli u muslimanski logor i uništili oružje. Kasnije je selo bilo prokleto – sva muška deca su rañana s četiri noge i s repom. Iz grudi muslimanskog mučenika poletele su dve svete golubice, hiljade njihovih potomaka u Stajnovo vreme zastirale su pustinjsko nebo nad svetilištem Kumrabat Padšaim, a pobožni ljudi su ih hranili kukuruzom. Čuvar hrama, za koga se činilo da i nema šta da čuva, ispričao mi je kako će ovo mesto uskoro biti drugačije, pa sam meñu poslednjima, koji ga vide. Ljudi su tu pronašli vodu i sve će pretvoriti u polja. Na putu za Kašgar autobus je bio poluprazan. Istoku Kine je pretila opasnost od SARS-a, jer su se milioni radnika vraćali iz zaraženih gradova u rodna sela, pa su me po ko zna koji put zaustavili zbog sterilizacije. U jednom trenutku je nahrupila grupa kockara prevaranata, ali niko nije želeo da se s njima upusti u igru. Sledila je ujdurma druge vrste.

Jedan debeli koji je prodavao odeću pitao me imam li šta da prodam, koliko je koštala košulja koju nosim, a koliko pantalone. Prstima je proveravao i kvalitet materijala. Koliko me je koštao hotel gde sam poslednji put odseo? Gde je Engleska? Niko ne primećuje da vas ljuti to što vam rade. Uzeće vam da pregledaju knjigu koju čitate. Mapu će posepati dok ne pronañu svoje selo. Neko će vam skinuti naočare da vidi kako mu stoje. Kad vas saleti ta ujgurska raspojasanost, uhvati vas čežnja za kineskom povučenošću. Ali, u restoranu punom uštogljenih Kineza iz Sečuna, ubzo shvatite da vam nedostaje ujgurska srdačnost i velikodušnost. Kad se carska Rusija proširila na jug i istok, Kašgar je postao mesto za prisluškivanje u velikoj špijunskoj igri, koju su u zaleñu siromašne Kine igrali britansko i carstvo Romanovih. Danas je na Narodnom trgu stoji prastari, 18 metara visok kip Mao Cedunga – previsok da bi se mogao bezbedno ukloniti – podignute ruke koja više liči na močugu. Kada je 1999. stigla dugo očekivana pruga, pratilo ju je more kineskih doseljenika. Danas ih je više od deset odsto, ali je nestalo arapsko pismo čak i sa oznaka na bakalnicama. Glavnu ulicu Narodni put su “okupirale” filijale banaka iz Pekinga, koje najavljuju dolazak novog doba. Kao i haj-tek centar koji se upravo gradi. Ušao sam u prodavnicu s video snimcima kineskih pop grupa, od kojih se neke nazivaju “Ponjer Station” ili “NjonderGirl”. Ujguri koji prolaze ulicama ili prodaju bižuteriju na pločnicima odjednom izgledaju tako staromodno. Nekoliko njih prosi. Spram njih Kinezi izgledaju strogo i bledo – uske suknje i uska lica, čak i svila za posebne prilike, izgledaju hladno i strogo u poreñenju sa živopisnim marama i jelecima kakve nosi lokalno stanovništvo. Oba naroda s nipodaštavanjem gledaju jedni druge. Ujgure prati stereotip da su narod koji voli da peva i igra. Na ulicama i restoranima su stutue i slike koje ih takve prikazuju. Žena igra fandango dok muškarac, klečeći na jednom kolenu, gleda u nju omañijan i udara u tamburinu. U početku ta svakidašnjost iritira, dok ne otkrijete da je nisu izmislili Kinezi već Ujguri, koji su želeli da utvrde svoj identitet i tako se suprotstave okupacionoj sili. Tako gde Kinezi vide zaostalu i nebitnu seosku zajednicu, Ujguri nalaze slast i slobodu. Ističući neku svoju osobinu, svaka kultura može da istakne nedostatke druge – Kinezi misle da Ujgurima nedostaje uravnoteženost, a Ujguri da Kinezi nemaju dušu. Ahmadžanovo selo je duboko u oazi. Svakog vikenda on se kao heroj vraća iz Kašgara. Radi u gradskoj telegrafskoj stanici i sa strane trguje suvim voćem. Jedini u porodici pristojno zarañuje. Ima samo 23 godine. Kad doñe u porodičnu kuću – oskudno nameštene sobe smeštene u bujan voćnjak – voli da mašta o svojoj budućnosti. Već je u mislima sagradio još jednu prostoriju s tavanicom izrezbarenom na ujgurski način i još jednu gde će živeti s nevestom. Otac ga ćutke sluša, možda malo postiñen. Seljak je s poderanim sandalama, koji ne može da sebi priušti nove. Povremeno zazvonio bi Ahmadžanov mobilni i on bi, onako ćosav, sav važan razgovarao s nekim, dok bi ga mlaña braća i sestre gledali kao da je čarobnjak, a majka samo coktala jezikom i smešila se. Dok smo tumarali ulicama njegovog sela uz koje su rasla topole i njive pod ječmom, on mi reče: “Možda ću ipak živeti u gradu. Ovde u selu je užasno dosadno. I teško.” Tu gde živi svega oko 500 stanovnika ima čak devet džamija i svaka od njih ima svog imama. Kad smo stigli do groblja ruke je automatski sastavio kao u molitvi. ”Ovde su mi baba, deda i sestra. Svi su mi preci sahranjeni licem okrenutim ka Meki.” Čudno mi je izgledala molitva i farmerke s kaišem s kojeg vise ključevi i mobilni telefon.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/6638

Bolje je kad budeš mrtav i beo

Kako je epidemija SARS-a počela jenjavati, Kirgistan je otvorio granice. Pospani kineski carinici su buljili u moj pasoš i rovarili mi rancu, pokušavajući da shvate čemu služe stvari koje nosim. Jalovom su prilježnošću listali izgužvane rečnike, ono malo odeće i beleške pisane švrakopisom. Zbunilo ih je, ali i odagnalo sumnje to što nisam imao kameru. Novac sam sakrio u posudu sa sredstvom protiv komaraca. Dva sata kasnije, uz sve mandarinske procedure, končano su mi lupili pečar u pasoš. A nedaleko odatle, kraj puta video sam bilbord koji je reklamirao buduću bescarinsku zonu “Beskonačni sajam dobara”. Konačno kineski raj. Na pustom putu kroz kanjone tog proleća je ubijen 21 kineski trgovac, njihov autobus je zapaljen, ali odgovorni za zločine nisu pronañeni. Još sam zvanično bio u Kini, ali su seljani bili kratkonogi prstati gorštaci čobani – tipični predstavnici kirgiskog naroda. Pre 700 godina Mongoli su proterali njihove pretke iz gornjeg toka sibirske reke Jenisej, pa su bili prisiljeni da se sele na jug i mešaju s plemenima koja su nastaljivala Tian Šan. Tek početkom 20. veka Rusi su te raštrkane ljude proglasili za narod i odredili im granice. S propašću SSSR stekli su i nezavisnost. Granicom danas zajedno patroliraju ruski i kirgiski vojnici. Kruže priče da je na desetine hiljada Kineza ilegalno prešlo granicu, kupili imanja i čak zasnovalo porodice u Kirgistanu. Meñutim, neprijatelj više nije Kina, već terorizam besnih Ujgura. Kineska i kirgiska vojska čak održavaju zajedničke manevre, ali je na severu, blizu prestonice Biškeka, u vazduhoplovnoj bazi Manas, smešteno 3000 američkih vojnika i flota mlaznih bombardera spremnih da svakog trena stupe u akciju. Tako su Rusi, Kinezi i Amerikanci sklopili jedinstven sporazum. A planine umeju da iznenade putnike. Zbunjeni visinksom bolešću obuično su konje davali za mazge, kamile za jakove, a tesnace kroz kroje su prolazili nazvali prolazima “velike” i “male glavobolje”. Kinezi su mislili da tu bolest izaziva divlji luk. Kako mi je prevoz otišao, bio sam primoran da prenoćište potražim u Karavan-saraju, u mračnoj dolini, podalje od glavnog puta, na mestu koje nije imalo tako važnu ulogu na Putu svile. Nastojnica Nazira, krupna mlada žena u vrećastoj jakni i pantalonama, ponudila mi je smeštaj u jurti i večeru. Oko njene kolibe kruže divlji psi i magarci, a ona živi sam s jednom belom macom. Kaže da je tu srećna zbog čistog vazduha i samoće. Ponekad joj roditelji, iz grada udaljenog 70 kilometara donesu hranu i vesti o dva brata koji studiraju pravo. Ona se, pak, u gradu oseća klaustrofobično. Leti jaše svoje sjajne konje, zimi kad napad sneg vozi taljige i to je čini srećnom. Bilo mi je drago što opet govorim ruski. Njegovi meki suglasnici mnogo mi više prijaju od gotovo zaboravljenog mandarinskog. Sela je malo i raštrkana su – kućice od blata, s krovom od valovitog lima i polomljenim ruskim ogradama. Groblja izgledaju postojanija od kuća u kojima ima živih. Smeštena su u lepim krajolicima, imaju male kule nalik zamcima i kupole od kovanog gvožña sa islamskim polumesecima i komunističkim zvezdama. “Pričaju nad da živimo kao siromasi, a umiremo kao kraljevi”, konstatuje zidar Čingiz, od koga sam se ogrebao za prevoz. Veli “situacija je bila mnogo bolja u sovjetsko vreme” i pokazuje prazne pašnjake

i razbarušene baruštine. “Nekad su ova polja bila prepuna na hiljade ovaca, nije se moglo proći od stogova sena. Ljudi su u zadrugama morali da rade. Danas ne moraju i sve su propale.” Čingiz je čeznuo za sigurnim vremenima. Želeo je bilo kakav posao, jer je pre pola godine dobio otkaz. Njegov “moskvič”, kome je 40 godina brektao je uz svako brdo, menjač mu je škripao, a motor ispuštao oblake dima. Karoserija mu se raspadala, polovinu komandne table nije imao, radio srećom nije radio, a iz sedišta su virili komadi stiropora. Čingiz bi kod svake padine otvorio pocrnelu haubi i sipao izvorsku vodu po hladnjaku i nekim čudom smo uspeli da se popnemo do Narina. “U gradu ne radi nijedna fabrika, pola ljudi nema posao. Starci jedva preživljavaju. Prosečna penzija je 800 soma (manje od 20 dolara) i jedva dovoljna za hleb. Ljudi na selima gaje povrće, deca im pomažu, i tako opstaju, ali su u gradovima neki umrli, jer nisu imali nikog da im pomogne. Mi smo siromašna zemlja. Nikad nismo ni tražili da budemo nezavisni. To nam je jednostavno palo s neba. Trebalo je da dižemo bune i borimo se protiv Moskve, no to su drugi uradili umesto nas – Poljaci i drugi baltički narodi”, ozlojeñen je moj vozač. Grad zgnječen u vrtlogu brda deluje tromo i iznureno. Opština je u prašnjavom parku, Lenjinova statua tamo gde je i bila i oko puteva je drveće koji su posadili Rusi. Ali oni su otišli. Sa Danijerom sedim u čajdžinici na ničijoj zemlji, izmeñu njegove sadašnjosti i prošlosti, gde je kao dečak tumarao pašljacima meñu očevom stokom, poklanom kad su se posle proglašenja nezavisnosti cene naglo pale. Jedva mu je 30, ali je ogorčen: “Moja generacija nije srećna. Vaspitavani smo da verujemo u sovjetski san. U školi smo pevali ode srećnoj budućnosti i ja sam u to verovao. A onda, kad sam imao 18, sve je otišlo bestraga. U šta sad da verujem? U islam? Ne. Taj arapski nije moj jezik, niti istorija, a ni pustinja mi nije u srcu. Mi smo gorštaci, zapravo pagani. Sovjeti su nama vladali 70 godina i navukli smo se na votku.”

http://80.74.174.82/sr-lat/node/6706

Impotentni šofer „rentira” suprugu

U blizini malog kirgiskog grada Kočkora, jedna mi je porodica izdala sobu u kući udenutoj u voćnjaku. Takve su mi već dobro poznate: poljski klozeti do kojih se kroz pomrčinu dolazi kroz žbunje, dvostruki su prozori zakucani da hladnoća ne prodre unutra, fotografije preminulih predaka - žilavih žena s maramama i muškaraca nakićenih ratnim ordenjem – obešene visoko na zidovima. Ali ja sam došao zbog zanimljive priče o mezaru u brdima na jugu. U blizini je selo koje se još zove Lenjin i napušteni objekti sovjetske zadruge. Pred zidom odaje za molitve klečale su uglavnom žene, koje su na glavi imale marame vezane poput turbana. “Ovo je njihova svetinja, tu se nadaju se čudu”, kaže mi moj vodič. Priča se da je bilo i vaskrsnuća mrtvih, koji su nekoliko minuta potom odletele na nebo ili u kirgisku prestonicu Biškok. Imam, okrugao kao bure, priča da je jedna od stena nad nama zapravo isposnik uzašao na nebo i oni koji tu legnu biće izlečen od padavice i ludila. Postoje i mesta na kojima se leči migrena, ušobolja, rak debelog ili slepilo. “Ovamo svi dolaze.

Tamerlan je bio ovde. I Aleksandar Makedonski. Mnogi ljudi su tajno, pod okriljem mraka, dolazili i u sovjetska vremena.” Na delu staze nalazi se srce – posledica uticaja Zapada – i tu možete preboleti neuzvraćenu ljubav ili zamoliti duhove da vam voljenu osobu dovedu u naručje. Imam nas je poreñao pred ispupčenom crnom stenom čija vrelina, upozorio nas je, može da nam sagori vene. “Stavite dlanove”, reče nam “i vatra će vam proteći kroz celo telo, pa se vratiti u kamen.” Tad smo se rukama oduprli o ognjenu površinu i sve se pomalo zatreslo. Na najudaljenijoj tački brda imam je osluškivao, podigao ruku i rekao: ”Zmije! One su svete. Izlaze kroz vrata svog raja smeštenog u dubinama zemlje. Ne ujedaju, ali ako nekog ipak ujedu, to znači da će biti blagosloven. Ako u njihovo prebivalište zalutaju zmije iz spoljnog sveta, one ih isteraju.” Ja nisam video ništa sem krivudave staze posute kamenjem. Ljudi koji žive u dolini Džumgal odlaze krajem proleća sa stadima i jurtama na visoke pašnjake u blizini jezera Song Kul i u sela se vraćaju u smiraj leta. Pošto je automobilu, koji je iznajmio moj novi domaćin Ruslan, otkazala pumpa za gorivo, i nismo mogli dalje, prenoćište nam je ponudio mesni učitelj. Spavao sam pod visećim krgiskim ćilimima, kraj vitrine sa svojetskim porcelanom. Učitelj mi se žalio kako su vremena teška, jer imaju malo ovaca i goveda, tri meseca godišnje sve je prekriveno snegom, on zarañuje samo hiljadu soma mesečno (25 dolara), a njegova žena na obližnjoj pijaci prodaje kumis, mongolsko fermentisano mleko. Na konju sam stigao do nomadskog logora, gde me je Ruslan doveo u posetu ostarelim roñacima. Proeñali su se u dostojanstven polukrug, muškarci i žene zajedno. Ćilimi na kojima su sedeli bili su uflekani, a ramovi jurti nagizdani amovima i pohabanom odećom. U njima se mogla videti šivaća mašina i po koji komad nameštaja iz nizije – rasklimatane škrinje i hoklice – a dimnjaci sklepanih šporeta nalazili su put kroz otvore na vrhu jurte. Dobio sam smeštaj u najugodnijem objektu, koji sam video u krugu od stotinu kilometara - čeličnom kontejneru s klimavim krevetima i špretima, gde su već bili neki čobani i dvojica rukokradica na jezeru. Društvo nam je pravila i svadljiva vlasnica, koja je kontejner preuredila u neku vrstu krčme. “Ne znam gde joj je muž”, promrmlja Ruslan. “Možda je s drugom ženom. Neki od nas imaju po dve, čak tri, ali tajno, jer je to protivzakonito. A možda je i sama.” Uz izdašan, mastan gulaš od ovčetine – od ovce Marka Pola, najveća na svetu – i pilav pila se votka na ruski način. Svaka zdravica se pila naiskap, a onda su mi uz obavezne zagrljaje, neumoljivo dolivali čašu. Toga sam se najviše bojao. Oslonjen o tanak zid osvetljen poput pozornice, jedva da sam ikoga mogao da vidim. Izgubio sam predstavu koliko smo puta nazdravljali i počeo da krišom prosipam piće na filcani pod ispod svoje klupe. Kako on ništa nije upijao, pokušao sam da votku prikupim čarapama. Nakon takve pijanke, koja se sutra nastavila u džipu, jedan od mojih novostečenih “prijatelja” umalo nas nije ubio, jer je za volanom zaspao i jedva izbegao sudar s kamionom. Da se iskupi ponudio mi je da za 50 dolara spavam s njegovom, inače lepom, ženom. “Samo vi i samo jednom”. Bila je to šala, ali mi Ruslan objasni: ”Impotentan je, bez posla, a trebaju mu pare.” Da me vozi kanjonom reke Kekemeren nevoljno je pristao bivši policajac Alik, koga sam našao na bazaru u Kočkoru. Upozorio me je: “To su primitivni ljudi. Vidite kako su im lica crna. Ovo područje nije dobro za život. Postoje sela u kome će nas kamenovati ako od njih ne kupimo votku.” Svoj “tek” 14 godina star “ziguli”, koji je samo što nije

izdisao, pravdao je jer “oni idioti na pumpama švercovani benzin razreñuju s dizelom i vodom. Kriminal uzima sve više maha. Pomislio bi čovek da se u Kočkoru ništa ne dešava, ali ipak ima silovanja, obračuna noževima i krañe, najčešće ovaca. Ima i droge, mada u selima ne toliko. Heroin, opijum i marihuna, stižu preko Tadžikistana iz Avganistana.” Znao sam to, kao i da u Rusiji već ima pet miliona zavisnika.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/6791

Uzalud je Staljin izmišljao države

Sa gudure Kenkol u Kirgistanu pruža se pogled na more voćem zasañenih brežuljaka, koji dopiru do doline. Talas. Tu su negde Arapi 751. pobedili kinesku vojsku. Od tad je islam počeo da prodire na istok, a poraženi Kinezi, vični izradi papira i svile, ćije su veštine kasnije očarale Evropu, bili su potisnuti na zapadu. U tom kraju, za svaki kameni krug ili zemljana humka, vezana je po neka od mnoštvo legendi o Manasu. Tu je bacio veliki kamen, tamo se zaustavio da pije, onde odapeo strelu. Sahranjen je u podnožju brda, na mestu koje se ne vidi od drveća, ali je postalo državno svetilište. Staza vodi preko mosta s balustradama od kopalja pobodenih meñu cvetnim lejama u kojima roze i crvene ruže ovozemaljski sjaje. Okolo bazaju ratnici u bleštavim oklopima, nalik filmskim statistima, koji ne znaju šta će sa sobom od dosade. S njima su i čuvari odeveni kao turske konkubine, sa zašiljenim perjanicama i odorama od šiforan. U “kući izlečenja” šamanke nude seanse i garantuju izlećenje posredstvom kosmičke sile mrtvih. Posvuda su bilbordi s načelima proisteklim iz epa o Manasu, jedinstvu otadžbine i ljubavi prema prirodi. Ta paganska pozornica podignuta je da se zaleči jedna velika rana – da se popuni praznina koju je ostavio nestanak komunizma. Kad se 1991. raspao SSSR, Kirgistan, u izvesnom smislu svojevremeni Staljinov dar, svrgao je stare boljševičke vladare i usvojio liberalnu demokratiju – mala Švajcarska u srcu Azije. Novi predsednik Akajev nije bio birokrata, već fizičar. Nasledio je veoma lošu ekonomsku situaciju i korumpiranu administraciju. Zemlja je bila podeljena regionalnim i plemenskim sukobima, pa je i on na kraju usvojio neke navike diktatora – ućutkao je opoziciju i podjarmio parlament. Usredsredio se na nacionalno jedinstvo i pažnju skrenuo na veliku, herojsku priču o Manasu – najduži poznati usmeni ep, duži od “Ilijade”, “Odiseje” i “Mahabharate” zajedno. Seže hiljadu godina u prošlost i vremena kad su Kirgizi pokorili Ujgure, govori o borbi Manasovog naroda protiv Mongola vekovima kasnije i završava se prihvatanjem islama. Istorija i legenda su nerazmrsivo isprepletane. To je ujedno krštenica kirgiskog naroda i nacionalna himna. Meñutim, Akajev je u jednom važnom govoru – svetstan da u njegovoj zemnji ima mnogo Rusa, Uzbeka i pripadnika drugih naroda – istakao univerzalnu vrednost epa, kao i da su Manasovi ratnici bili raznih nacionalnosti. U muzeju nalik svetilištu, na centralnoj slici Manas je prikazan kao čelikom optočeno čudo – polučarobnjak, polujunak, sličan herojima iz doba kralja Artura – kako se uspinje na nebo sa oblacima pastelnih boja, dok su iza njega njegovi ratnici nalik sablasnoj šumi barjaka. Priča kaže da je Manasova žena, mudra Kanikaj, natovarila glinu na 600 kamila i

ispekla cigle za muževljevu grobnicu. Danas je pred njom veliki crni kamen koji je Manas vezivao svog konja, čudesnog Akulu, čiji mu je sjaj osvetljavao put. Hodočasnici stalno dolaze: stariji muškarci sa ženama pod velom, mladi sa naočarima za sunce, poslušna deca, žene s visokim štiklama. Svi ljube meke zidove grobnice, pod šiljatom kulom nalik na šator. Ne verujem da bi im svetalo kad bi znali da letopisi beleže kako je to zapravo grob princeze Kjanizjak-katun, ćerke mongolskog emira, koja je umral u 14. veku. Natpis, ipak, zabranjuje skidanje maltera. Dva dana sam putovao na jug i bio zaustavljan na dva granična prelaza. Kirgiski vojnici su mi dozvolili da preñem ničiju zemlju, ali uzbečki stražari su zapovedali da se vratim. Ti priprosti vojnici u pustinjskim uniformamama i sa šapkama na glavi su istrčali u prolaz zakrčen barikadama i požurili jednu staricu da otvori torbu kako bi je pregledali, dok su mene cele noći primoravali da se vučem od jedne do druge kancelarije u carinskoj kućici. U centralnoj Aziji, gde su trgovci nekad putovali kako su hteli izmeñu muslimanskih kanata, koji su se raspadali, danas su povučene nove granice i caruje birokratija. Svestan da bi mu jedinstven muslimanski blok unutar SSSR mogao stvoriti probleme, Staljin odredio granice je tih država i tako ih ovenčao veštačkom istorijom. Ali te su granice bile bezuspešan pokušaj da se uspostavi nova etnička realnost. Čak i danas se turkijski dijalekti meñusobno prepliću. Uzbekistan, iskrivljen kao pas koji laje na Kinu, rasejava svoje narod u sve zemlje oko sebe. Srž njihovih starih gradova Samarkanda i Buhare čine Tadžici i drugi iranski narodi, ali oni su se naselili i u Avganistanu, čak i Kini. Turkmeni su se nastanili u Iranu i Avganistanu, a Rusa, Ukrajinaca, Tatara, Nemaca, Ujgura, Kineza i korejaca ima u celoj centralnoj Aziji. Uzbekistanski grad Namangan je velik i siromašan, besposleni ljudi se tiskaju po parkovima i stanicama. Na ulicama se moraju otvoriti četvore oči u ovom mestu na lošem glasu. Drveće koje su Rusi posadili dostiglo je punu visinu, ali Rusa više nema. Lenjinov trg je preimenovan u Trg slobode, ali je dodatno cinično što je na mestu gde je nekad bila Lenjinova statua danas kip Babura, osnivača mongolskog carstva. U memorijalnom parku posvećenom Drugom svetskom ratu nema slavopoja narodnim herojima i sovjetskoj odadžbini, niti večnog plamena.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/6892

Skladište votke i vina u džamiji

Dolina Fergana u Uzbekistanu je zemlja za sebe. Čak je i polovinom prošlog veka vrvela od improvizovanih džamija u kojima su se okupljala tajna sufijska društva i putujuće mule. Početkom devedesetih ulicama Namangana su patrolirale muslimanske jedinici zadužene za suzbijanje kriminala i neprikladne odeće, a po okolnim selima utočište našla “uspavana” gerila koja se bavila stvaranjem islamske države. Svake godine su dolazili iz baza u Tadžikistanu i Avganistanu, a mnogi od njih su obučavani zajedno sa talibanima u Pakistanu. Njihova mržnja je bila usmerena prema predsedniku Karimovu, bivšem komunisti i tiraninu, čija je vladavina obeleženja mučenjem i nestajanjem disidenata. Voñe tih gerilaca bili su mladi ljudi. U Avganistanu su stasali pod neposrednim okriljem Osame bin Ladena i mule Omara. Novac im je doturan iz Saudijske Arabije sve dok ih

2001. nije progutala američka invazija na Avganistan. Meñutim, nisam čuo poziv na molitvu. Minareti su utihnuli šest godina ranije, kad su muslimanski radikali odrubili glavu policijskom kapetanu i nekim lokalnim zvaničnicima. Prostorije jedne verske škole su prtvorene u muzej i prodavnice rukotvorina. Pri drugoj džamiji, nekada sovjetkskom muzeju ateizma, već dugo se gradi škola Kurana. “Problem je nedostatak novca, priloge daje samo siromašan narod”, žali se stari imam. Centar islamske pobune bio je u džamiji Gumbaz. Rusi su je svojvremeno prtvorili u skladište votke i vina, ali ubrzo pošto je Uzbekistan stekao nezavisnost vraćena joj je molitvena namena. Do 1995. postala je lokalni centar vehabizma, strogog islama poreklom iz Saudijske Arabije. Ali od nekadašnje vreve u njoj nije ostalo mnogo. Vehabije su oterane, a mladi upravitelj škole koja se izdržava od državnog novca me je odveo ispod ogromne kupole džamije, gde su nam golubovi ispred nosa odlepršali u tamu. “Na zidovima nisu ispisane božje zapovesti iz Kurana, već izreke predsednika Karimova”, rekao mi je cereći se. Nagoveštaje budućnosti sam našao prolazeći kraj malog univerziteta. Polovina studenata su devojke, a akademci koji nemaju stipendije, plaćaju školovanje 500 soma mesečno – 50 centi. Oni su buduća elita Namangana, jednog dana će postati advokati, lekari, službenici. Možda i disidenti. Student Mansur mi u kafeu, uz zeleni čaj i halvu priča kako grad nije opasan kao nekad. Radikala je jedva nekoliko stotina. “Nikad mi se nije sviñao taj ekstremizam. On pripada nekom drugom svetu. Pakistanu. Na univerzitetu je tek jedan odsto pravih muslimana. Možda i manje. Naravno, ljudi se izdaju za muslimane, ali moj otac, recimo, zna tek nekoliko molitvi, ali se nikad ne moli. I pije votku. Vehabije su još tu, ali više ne nose bradu i izgledaju kao svi drugi. Mnogi su dobili posao, neki čak i profesorski. Ali ima i po zatvorima, onih veoma mladih i povodljivih. Žao mi je što ih je vlast zabranila. Trebalo ih je pustiti da idu svojim putem. Ne bi ih sledilo puno ljudi.” Smatra da ekstremizam nema veze sa muževnošću. Možda pristaje Irancima, Pakistancima, Arapima, trgovačkim narodima, od kojih on neke svrstava u nevernike, ljude koji ne umeju da se kontrolišu. Uzbeci su drugačiji. “Poučavani smo da budemo potčinjeni, da prećutimo. Ropstvo nam je u krvi. Tako je bilo i pre nego što su Rusi došli, možda i vekovima pre njih. Otkako smo stekli nezavisnost postali smo još siromašniji. Stare porodice čak moraju da prodaju svoje prelepe primerke Kurana, pisane na koži i ukrašene ptičjim perjem. Ljudi kažu da je bilo bolje u sovjetsko vreme. Mladi to ne pamte.” Margilan, stari grad na Putu svile, preureñen i pobožan, bio je gnezdo crne ekonomije u sovjetsko doba. U baci sam bezuspešno pokušavao da zamenim novac. Ljubazni službenik me uputio na dilera, koji mi je tutnuo gomilu gotovo bezvrednih novčanica. Žene na ulicama izgledaju živopisnije nego na drugim mestima. Šetaju u dugim drečavim svilenim haljinama, po kojima nose svilene pantalone. Zahvaljujući tamnoputim licima, visokim mongolskim jagodicama, gotovo persijskoj prefinjenosti i izvezenim ešarpama, ta sputanost, uz lepotu dugih ruku, deluje mnogo erotičnije nego nagost. Grad je i u doba SSSR je bio prestonica svile, a u njegovim fabrikama se i danas godišnje ispredaju milioni metara svile obojene jeftinim anilinom. Ali opstali su i stariji načini proizvodnje po dvorišnim radionicama. Tkalje su sve mlade devojke, a razboji su im izlepljeni nalepnicama uzbečkih pop idola i bolivudskih filmskih zvezda.

Bojenje svile u dolini ima dugu tradiciju, koja je bila prožeta simbolikom. Islam, koji dozvoljava samo apstraktne šare, potpuno je preoblikovao celokupnu veštinu. U Kuranu piše da će vernici tek u raju biti odenuti u svilu, dok je u zemaljskom životu to zabranjeno. Muhamed je, navodno, gnušajući se svile pokidao tokom molitve svoju svilenu odoru. Kalif Omar je bio užasnut kad je prilikom osvajanja Jerusalima 638. video svoje vojnike kako nose opljačkanu svilu i naredio im da je bace u prašinu. No, nakon bitke kod Talasa zarobljeni kineski svilari su otkrili i poslednju tajnu svog umeća, a manufakture širom Persije i Sirije snadbevale su čitav zapadni svet. Mavari su doneli svilarstvo u Španiju, a u islamu je stara strogost ustuknula pred opojnim zadovoljstvom čula.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/6985

Siledžija osnovao prefinjene dinastije

Voz za Samarkand izgledao je kao pokretni izbeglički logor. Zbijeni na golim ležajevima nad gomilama pepela od cigareta i oljuštenih semenki suncokreta, dok se u vazduhu osećao miris ovčjeg loja i luka, putovali smo 16 sati na zapad preko skučene doline. S prvim mrakom put nam je presekla krivudava granica Tadžikistana. Zaustavili smo se četiri puta i uvek bi gomila uniformisanih ljudi promarširala vagonima tražeći švercovanu robu i mito. Prvo su nahrupili uzbečki vojnici u pratnji carinika u civilu, zatim tadžidžčki policajci u tamnozelenim odorama, sat kasnije opet Tadžici i na kraju Uzbeci. Meñusobno nepoznati ljudi u mom kupeu iznenada su se udružili u samoodbrani. Dve žene su prodavale tkaninu po gradovima, a mlada učiteljica s bebom jastučnice i posteljinu. U ležaju nad njima bolešljivo žut trgovac je klečao pokušavajući da se licem okrene ka Meki. Pred propast SSSR, 20 godina ranije, kad su mnoge države centralne Azije stekle nezavisnost, stajao sa na trošnom platou Samarkanda gledajući more svetlih krovova i tirkiznih kupola. Upamtio sam puno kuća sagrañenih od blata i tamnu, neumornu plimu ljudi koji se vraćaju s pijace u senci oronule saborne Bibi-Hanum džamije, posvećene Tamerlanu Velikom. Sad sam malo šta prepoznavao. Na mestu starog velikog časovnika nalazila se reklama za “Unitel”, a automobili korejske proizvodnje zamenili su na ulicama ruske kamione. Da sovjetsko doba još traje, mesto bi odisalo imperijalističkom snishodljivošću, ali nije, pa je bazar rekonstruisan u kitnjastom uzbečkom stilu. Ulice su dobile druge nazive, podignuti su brojni kipovi turkijskih velikana, a džamija nije više ruševina već šljašteći restoran. U modernim četvrtima nikle su glomazne zgrade koledža i instituta, i pridružile se strogim sovjetskim stambenim blokovima. Devojke u farmerkama ili mini suknjama koje se okupljaju po bulevarima su premlade da bi pamtile komunizam. Veo nose samo žene koje prose na ulazu u džamiju. Meñu njima ima i Ruskinja. Ljudi kažu da se malo toga promenilo, sem što su sad siromašniji nego pre. Nezaposlena mladež se smuca oko državnih prodavnica pića ili kioska za prodaju kaseta s pop muzikom i krimića. Afrasijad, najstariji Samarkand, imenovan po divu iz legende je potonuo ispod platoa u severnom delu današnjeg grada. Marakanda je bila metropola Sogdijanaca, najvećih

trgovaca na Putu svile. Sedište promućurnog naroda iranskog porekla, bio je bogat već 329. p. n. e, kad je u njega kročila noga Aleksandra Velikog i ostao prelep još dugo nakon što su se njegovi žitelji razbežali pred naletom Arapa u 8. veku. Sogdijanska religija je bila mešavina zoroastrijanskih i mesopotamijskih verovanja s primesama hinduizma. Kinezi su verovali da tim roñenim trgovcima još dok su u kolevci majke davale šećer kako bi imali lepši glas, a dlanove mazale nekim lepkom da bi im se za njih lepile vredne stvari. Na svojim sporim kudravim kamilama nosili su sirovu kinesku svilu čak do Vizantije. Sjuencang, koji je 630. proputovao kroz Samarakand, opisao ih je kao ljude vične svim umetnostima, ali i mahnite ratnike koji su smrt smatrali spasenjem. Oružje koje su nosili u bitkama bila je poslednja reč tehnike tog doba – oni su usavršili gvozdene oklope. Takoñe su u Kinu doneli tajnu izrade finog stakla, konje i indijsko drago kamenje, umeće pravljenja vina i podzemnog navodnjavanja. Kad su bili na vrhuncu moći njihov jezik je bio zvaničan za trgovce na Putu svile. Na freskama po zidovima palate, pretvorene u muzej, naslikani su strani izaslanici kako prinose darove bogovima Samarkanda. U neznanom tursko-mongolskom klanu, nedaleko od grada roñen je Tamerlan, osvajač sveta. Ništa više od odbeglog kradljivaca ovaca, hromog od rana zadobijenih u ratu nije on bio 1362. Meñutim, četiri decenije kasnije, nakon dvadesetak briljantnih i nemilosrednih vojnih pohoda, zavladao je okrvavljenim carstvom, koje se protezalo od Sredozemlja do granica Kine. Širom Azije gradovi koji nisu uspeli da mu odole bili su obeleženi kulama i piramidama od lobanja starac, žena, vojnika i dece. Samo je u severnoj Indiji za sobom ostavio pet miliona mrtvih. No, njegov varvarizam je bio mnogo složeniji nego što izgleda. Neobično znatiželjan, raspravljao je s putujućom svitom učenjaka, čak i tokom vojnih pohoda. U svojoj privatnoj biblioteci opijen je zurio u svitke, koje nije umeo da pročita. Narčito je voleo praktične discipline poput matematike, astronomije i medicine, a strast za šahom je smirivao na tabli od stotinu kvadratnih metara, na kojoj je poteze povlačio detaljno izrañenim figurama u obliku kamila, ratnih mašina i žirafa. Ipak, žeñ za vlašću je nadjačala sve ostalo. Poštovao je islam kao izvor moći, ali i cinično manipulisao njime. Paradoks je veći jer je osnovao prefinjene dinastije Timurida u Heratu i Mogula u Indiji. U dvorskim minijaturama naslikani su njegovi potomci dok mirišu ruže ili čitaju poeziju. Možda je tim sanjalačkim prinčevima kultura dolazila kao osveženje pošto su ubili brata ili osvojili grad, pa su opet mogli da sednu i razmišljaju o lalama ili listaju knjige. A Tamerlan je, zapravo, sagradio Samarkand kako bi proslavio samog sebe. Svaki put kada bi se sa pohoda vratio, grad bi preplavili zarobljeni učenjaci i zanatlije.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/7073

Siledžija osnovao prefinjene dinastije

Voz za Samarkand izgledao je kao pokretni izbeglički logor. Zbijeni na golim ležajevima nad gomilama pepela od cigareta i oljuštenih semenki suncokreta, dok se u vazduhu osećao miris ovčjeg loja i luka, putovali smo 16 sati na zapad preko skučene doline. S

prvim mrakom put nam je presekla krivudava granica Tadžikistana. Zaustavili smo se četiri puta i uvek bi gomila uniformisanih ljudi promarširala vagonima tražeći švercovanu robu i mito. Prvo su nahrupili uzbečki vojnici u pratnji carinika u civilu, zatim tadžidžčki policajci u tamnozelenim odorama, sat kasnije opet Tadžici i na kraju Uzbeci. Meñusobno nepoznati ljudi u mom kupeu iznenada su se udružili u samoodbrani. Dve žene su prodavale tkaninu po gradovima, a mlada učiteljica s bebom jastučnice i posteljinu. U ležaju nad njima bolešljivo žut trgovac je klečao pokušavajući da se licem okrene ka Meki. Pred propast SSSR, 20 godina ranije, kad su mnoge države centralne Azije stekle nezavisnost, stajao sa na trošnom platou Samarkanda gledajući more svetlih krovova i tirkiznih kupola. Upamtio sam puno kuća sagrañenih od blata i tamnu, neumornu plimu ljudi koji se vraćaju s pijace u senci oronule saborne Bibi-Hanum džamije, posvećene Tamerlanu Velikom. Sad sam malo šta prepoznavao. Na mestu starog velikog časovnika nalazila se reklama za “Unitel”, a automobili korejske proizvodnje zamenili su na ulicama ruske kamione. Da sovjetsko doba još traje, mesto bi odisalo imperijalističkom snishodljivošću, ali nije, pa je bazar rekonstruisan u kitnjastom uzbečkom stilu. Ulice su dobile druge nazive, podignuti su brojni kipovi turkijskih velikana, a džamija nije više ruševina već šljašteći restoran. U modernim četvrtima nikle su glomazne zgrade koledža i instituta, i pridružile se strogim sovjetskim stambenim blokovima. Devojke u farmerkama ili mini suknjama koje se okupljaju po bulevarima su premlade da bi pamtile komunizam. Veo nose samo žene koje prose na ulazu u džamiju. Meñu njima ima i Ruskinja. Ljudi kažu da se malo toga promenilo, sem što su sad siromašniji nego pre. Nezaposlena mladež se smuca oko državnih prodavnica pića ili kioska za prodaju kaseta s pop muzikom i krimića. Afrasijad, najstariji Samarkand, imenovan po divu iz legende je potonuo ispod platoa u severnom delu današnjeg grada. Marakanda je bila metropola Sogdijanaca, najvećih trgovaca na Putu svile. Sedište promućurnog naroda iranskog porekla, bio je bogat već 329. p. n. e, kad je u njega kročila noga Aleksandra Velikog i ostao prelep još dugo nakon što su se njegovi žitelji razbežali pred naletom Arapa u 8. veku. Sogdijanska religija je bila mešavina zoroastrijanskih i mesopotamijskih verovanja s primesama hinduizma. Kinezi su verovali da tim roñenim trgovcima još dok su u kolevci majke davale šećer kako bi imali lepši glas, a dlanove mazale nekim lepkom da bi im se za njih lepile vredne stvari. Na svojim sporim kudravim kamilama nosili su sirovu kinesku svilu čak do Vizantije. Sjuencang, koji je 630. proputovao kroz Samarakand, opisao ih je kao ljude vične svim umetnostima, ali i mahnite ratnike koji su smrt smatrali spasenjem. Oružje koje su nosili u bitkama bila je poslednja reč tehnike tog doba – oni su usavršili gvozdene oklope. Takoñe su u Kinu doneli tajnu izrade finog stakla, konje i indijsko drago kamenje, umeće pravljenja vina i podzemnog navodnjavanja. Kad su bili na vrhuncu moći njihov jezik je bio zvaničan za trgovce na Putu svile. Na freskama po zidovima palate, pretvorene u muzej, naslikani su strani izaslanici kako prinose darove bogovima Samarkanda. U neznanom tursko-mongolskom klanu, nedaleko od grada roñen je Tamerlan, osvajač sveta. Ništa više od odbeglog kradljivaca ovaca, hromog od rana zadobijenih u ratu nije on bio 1362. Meñutim, četiri decenije kasnije, nakon dvadesetak briljantnih i nemilosrednih vojnih pohoda, zavladao je okrvavljenim carstvom, koje se protezalo od Sredozemlja do granica Kine. Širom Azije gradovi koji nisu uspeli da mu odole bili su

obeleženi kulama i piramidama od lobanja starac, žena, vojnika i dece. Samo je u severnoj Indiji za sobom ostavio pet miliona mrtvih. No, njegov varvarizam je bio mnogo složeniji nego što izgleda. Neobično znatiželjan, raspravljao je s putujućom svitom učenjaka, čak i tokom vojnih pohoda. U svojoj privatnoj biblioteci opijen je zurio u svitke, koje nije umeo da pročita. Narčito je voleo praktične discipline poput matematike, astronomije i medicine, a strast za šahom je smirivao na tabli od stotinu kvadratnih metara, na kojoj je poteze povlačio detaljno izrañenim figurama u obliku kamila, ratnih mašina i žirafa. Ipak, žeñ za vlašću je nadjačala sve ostalo. Poštovao je islam kao izvor moći, ali i cinično manipulisao njime. Paradoks je veći jer je osnovao prefinjene dinastije Timurida u Heratu i Mogula u Indiji. U dvorskim minijaturama naslikani su njegovi potomci dok mirišu ruže ili čitaju poeziju. Možda je tim sanjalačkim prinčevima kultura dolazila kao osveženje pošto su ubili brata ili osvojili grad, pa su opet mogli da sednu i razmišljaju o lalama ili listaju knjige. A Tamerlan je, zapravo, sagradio Samarkand kako bi proslavio samog sebe. Svaki put kada bi se sa pohoda vratio, grad bi preplavili zarobljeni učenjaci i zanatlije.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/7073

Nomad koji je mrzeo i svoj grad

Tamerlan je u Samarkandu posadio 16 parkova, gde su zelenoplavi paviljoni jeretički sjajili od murala, koji su slavili njegove bitke i ljubavi. Meñutim, i kad nije ratovao tu je provodio malo vremena. Bio je nomad, a nomadi nisu voleli gradove. Radije je prebivao u svilenim šatorima podignut u vrtovima van grada. Samarkand mu je manje bio dom, a više značajan trofej njegovih osvajanja. Gradske četvrti je s podsmehom nazivao imenima metropola, koje je porobio. Vrhunac njegove megalomanije je džamiji Bibi-Hanum, spomenik koji je podigao u čast Bogu i sebi. Imala je 50 metara visoke minarete i najvišu tirkiznu kupolu, koja je trebala da postane simbol njegovih potomaka. Kad se jednom iznenada vrata iz vojnog pohoda, pogubio je arahitekte, jer su napravili preniska vrata. Zatim se sam latio projektovanja, bacajući meso i dukate zidarima koji su mu ugañali, d 95 slonova je teglilo mermer iz Persije i s Kavkaza. No, neimari su iz straha prebrzo podigli zdanje, pa je počelo da se ruši još za vladarevog života. Do 19. veka opstala su samo skladišta za pamuk i štale carske konjice. U samom centru grada, gde se stapa šest ulica koje uviru iz šest utvrñenih kapija je bazar Registan, ogroman trg. Nad brisanim prostorom uzdižu se tri velike verske škole, od kojih je jednu sagradio Tamerlanov unuk, princ i astronom Ulug-beg. Nedavno su sve obnovljene i ovenčane spokojnom, prečišćene veličanstvenošću. Njihove fasade se odslikavaju jedna u drugoj stvarajući tako sliku dvostruke raskoši, prozor u prozoru, svod u svodu. U njihovoim dubokim, 40 metara visokim ivanima, posvuda su pločice boje tamnog purpura i akvamarina, pa se čini kako da su sve od čiste keramike. Kad sam ušao u dvorišta, ustanovio sam da je sve potpuno netaknuo, čak i drvena vrata na sobama za učenike. Samo što su one pretvorene u malene dućane čiji su potišteni vlasnici sedeli napolju, čavrljali ili spavali. Turizam je presahnuo još 2001. Uhvatio sam sebe kako

suvenire kupujem iz sažaljenja. Tamo gde se ukrštaju avenija Registan i potoci koji vode ka Tamerlanovom grobu je džinovska statua. Grdosija je zasela na tron optočen svilom s rukom spremnom da svakog časa isuče zakrivljenu sablju, ali licem kao u nekog filozofa, a istovremeno i kralja. Pod njom se reñaju svatovi da se fotografišu. Meñu mnoštvom uskomešanih roñaka, neveste golih ramena uspinju se na oblak svile i šifona, s kosom skupljenom u punñe ukrašene nakitp, očo skupljenom iza dijademe. Na licima im je se ni u jednom trenutku ne vidi osmeh. Mladoženje se, sa iskrivljenim kravatama i odelima koja im baš i nisu po meri, pomalo zbunjeno se pentraju za njima da bukete cveća zajedno, krajnje obazrivo polože kao dar na mermernu izbočinu kod Tamerlanovih nogu, odevenih u smešne čizme. Tako nadvijen nad svima njima, Bič božji je postao simbol i otac Uzbekistana. Njegove noge do kraja dana su potpuno prekrivene cvećem. U sojvetsko doba bio je ignorisan ili ocrnjen, ali su danas njegove statue na svakom ćošku. Političari se pozivaju na njega, a akademici mu pišu hvalospeve. Njegov lik je na novčanicama, bilbordima, ulicama i školama, a i državni praznici su nazvani po njemu. Na otkrivanju njegove statue na kojoj jaše konja (postavljena u centru prestonice Takškenta, na mestu gde je nekad stajala Marksova bista) predsednik Karimov ga je nazvao “velikim sunarodnikom” i čak pozvao da učestvuje u ratu protiv terora. Meñutim, Tamerlan uopšte nije bio Uzbek, već Turko-Mongol. Tako je i s drugim rekonstruisanim nacionalnim herojima, poput njegovog potomka Babura, osnivača Mogulske dinastije u dalekoj Indiji. Mnoštvo statua je posvećeno i "ocu uzbečke književnosti" Ališeru Navoju, slavljenom pesniku, koji je pominjao Uzbeke samo da bi ih nipodaštavao. Uzbeci su zapravo tek krajem 14. veka došli sa severa, gde je njihov ime bilo povezivano s jednim kanom Zlatne horde, ali bez ikakvog nacionalnog značenja. Nomadi su opevali sedam generacija svojih predaka, što je, uz klan, bio njihov dom. Tako su carevi, i boljševici posle njih, dospeli u zmelju, gde je vladar bio isto što i država. Nastojeći da uvede red u tuoj višejezičnoj čorbi, Moskva je odredila pravila, skrpila jezike, dodelila svakom njegove junake i iscrtala države što je bolje znala. Do sticanja nezavisnosti 1991. Uzbekistan je bio potpuno ruska tvorevina. Prošao sam kroz leje cveća i došao do Tamerlanove grobnice. Na obližnjoj ogradi je njegov lik uparen s fotografijom Karimova - svirepi kralj je bio predslika svirepog predsednika - obojica se odlikuju oportunizmom. Tamerlan je umro 1415. u zimom okovanim stepama, odakle je želeo da poñe u pohod na Kinu i donesen je tu da bude sahranjen kraj voljenog unuka, preminulog dve godine ranije od zadobijenih rana. Balsamovan kamforom i mošusom, položen je u olovni kovčeg, iz koga se, po legendi, mesecima moglo čuti kako jadikuje. Ruski antropolozi su 1941. otvorili kriptu i našli kostur krupnog čoveka, hromog na desnu nogu, sa ostacima riñe brade, koja se još držala za lobanju. Na nadrobnoj ploči isklesan je tekst na koji pokojnik svakako nije polagao pravo - ispisana je njegova loza, koja ga preko Džingis kana povezuje sa Adamom. Po tom zapisu duboki su i njegovi islamski koreni preko Muhamedovog roñaka Alija - začetnika raskola šiita i sunita - koji sežu sve do device Alankuve, koja je začela kad ju je obasjao mesečev zrak.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/7165

Uvreñeno koleno uverenog staljiniste

Ostalo je malo ruskih pravoslavaca u Samarkandu. Samo 11 žena i dva muškarca stoje pognuti u prostoriji ispunjenoj mirisom tamjana i pale voštane sveće. Sve sami starci, u detinjstvu žrtve kolektivizacije, gladi, gubitka voljenih. Šta se od toga može oprostiti? Prostor meñu njima je ispunjen žalom za onima koji su otišli u Rusiju koju jedva poznaju. U Uzbekistanu je nekad bilo dva miliona Slovena, a nakon samo 15 godina ostalo ih je manje od milion. Okupljeni vernici tiho pevaju. Kraj svakog su aveti drugih porodica koje je strah od izolacije naterao da odu. Sveštenik koji kadi ikone izgleda kao da osveštava muzej. Kad smo izašli u dvorište priča mi da su fatalizam i beznadežnost, koji su vladali dok su postojali gulazi, bili posledica obamrlosti degradiranih ljudi. “I pre toga su predugo živeli u tami. Ništa nisu mogli da osete. Bilo je to satansko vreme.” Zbog tog pojma sam postao jako nestrpljiv, pa mu rekoh: “Neki ljudi su, baš gledajući Pravoslavnu crkvu, u tome što je od ljudi zahtevala bespogovornu podložnost svom autoritetu, naslutili Staljinovo doba.” On se, ipak, nije dao zbuniti. “Kad god zgrešimo Bogu kažemo zbogom i on se udalji od nas. U to satansko vreme, mislili su samo na materijalne stvari, kao vi na Zapadu, iako ih nismo imali.” Odnekud se pojavila mlada žena zaljubljena u njega. Kad god bi mu se približila, on izmeñu njih rukama napravi znak krsta, kao da je briše. Nije oženjen i živi u sobičku naspram trpezarije. “Ovu crkvu je pre sto godina sagradio bračni par koji nije mogao da ima dece. Govorili su: Kod god se ovde bude moli postaće naše dete. Štitiće ga krila anñela.” Idućeg jutra sam stigao u Buharu, grad stare tiranije i svetosti, poslednji bastion koji je pao u ruke boljševika, kad je 1920. njegov raskalašni emir pobegao u Avganistan. Obreo sam se u centru tišem nego što ga pamtim od pre 20 godina. Sve je nekako razreñenije i čistije. Na zapadu, gde ima najviše džamija i kupatila, nekada svetog grad sve kipti od obnove koja se odvija vratolomnom brzinom. Kapije velikih verskih škola su širom otvorene, ali u sobičcima koji gledaju na dvorišta više nema niša ni kreveta – postali su gnezda dućandžija, što trguju jeftinom bižuterijom i tepisima. Te ugledne škole su uglavnom zidane tokom 16. veka kad je grad, “Sveti Plemeniti”, bio ovenčan verskom slavom potiskujući Samarkand u zapećak, dok je Put svila lagano zamirao. Minareti veliki kao dimnjaci izdizali su se nad 200 džamija, koji su bili kao fabrike za proizvodnju vere. Ljuštura te civilizacije opstala je sve do 19. veka. Buhara je bila obrazac iuzmrlog sveta. Njene aristokrata su jahale na konjima ukrašenim tirkizom i zlatom ili su se pompezno i izveštačeno šetala u cipelama s visokim potpeticama. Bazari još bili puni Hindusa, Tatara, Jevreja, Persijanaca, Jermena, pa čak i Kineza, a još se moglo naći obilje turkmenskih ćilima i glatke lokalne svile, koje su žene nosile pod haljinama i velovima od konjske dlake. No, već u to vreme 12 kilometara dugi bedemi i kapije više su ličili na trulu pozorišnu scenografiju. Pod vlašću slabašnih emira grad je sam sebi zabijao nož u leña – stoka i psi su zagañivali na stotine bazena sa stajaćom vodom i otvorene kanala koji su postali leglo zaraze, pederastija je bila raširena, a itekako je bilo živo tržište robova, dovedenih iz Persije, pa čak i Rusije. Malo se zapadnjaka tad usuñivalo da zaluta u Buharu, a oni koji

jesu pričali su o mestu punom meteža, prljavštine, nereda i ponosa, okorelog u izvitoperenoj pristojnosti i pobožnosti. Samim centrom, nad Kalan džamijom, i dalje dominira 46 metara visok minaret, koji je zapanjani Džingis kan poštedeo kada je 1220. grad sravnio sa zemljom. Neki smatraju da je Buhara postala bezbožna i izubila svoju dušu čim je pritisak carske Rusije postao jači, a grad prestao da bude izolovan od sveta. Za samo pola veka nekad netrpeljivi žitelji su postali neuobičajeno miroljubivi – tolerantan i nenaoružan narod koji sedi i pijucka čaj. Pre puno godina sam upoznao slikara, sklonog usamljenosti, pogurenog, slabašnog i lica uronjenog u kosu i bradu, Zelima Kana, njegovu ženu i majku. Supruga Gelija, koja je kosu nekad farbala kanom sada je bila plavuša i nabacila koji kilogram, ali njene tatarske crte lice još su bile živopisne i lepe. Zelimova majka, koja je po verandi gurala kolica pomoću kojoj hoda, izgledala je čudno čak i uprkos bućkurušu, kakav je vladao u Buhari. Baka joj je bila Kineskinja, prodata na gradskoj tržnici robova. Čovek koji ju je kupio zaljubio se u nju i oženio. Staričin otac se borio na strani prvih boljševika, ali je umro u sibirskom logoru, jer je biti bogat tada bio zločin. Ona se udala za čečenskog pisca, Zelimovog oca, koji je godinu kasnije nestao u gulagu. Uprkos tome, ostala je zagriženi staljinista. Najviše sam bio nervozan zbog susreta sa njom - svojevremeno sam je dosta oštro opisao i Zelija mi reče da se ljuti na mene. Zapanjio sam se da ozlojeñena zbog rečenice kako ima - bandažirana kolena. Zelim mi reče: “Pala je i slomila kuk. Treba na operaciju, ali ovde nema nikog ko može da je operiše. Sestra joj je zbog istog problema bila šest godina u krevetu.” Rusi i dalje odlaze. Nema više dovoljno hirurga, tehiničara i učitelja. Od nekad velike jevrejske zajednice, koja čuva tajnu bojenja svile, ostalo je jedva stotinak porodica.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/7228

Svetiteljeva tetka leči samo utorkom

Od svih sekti na istoku arapskog carstva, dva veka posle Muhamedove smrti, gotovo kao jeres uhvatila su koren najmoćniji i najrasprostranjeniji nakšbandi, nastali u 12. veku. Naziv su dobili po čoveku koji je uobličio jedinstvenu nemu molitvu, a njegov grob je zvezdu vodilja za hodočasnike. Sledbenike su stakli čak i u Indiji i Anadoliji, dok su se u 19. veku, boreći protiv vojske carske Rusije, gotovo da su uspeli zaustaviti njen prodor preko Kavkaza. Čak su i njihova pitomija istočna bratstva dizala bune protiv boljševika i decenijama bili noćna mora za sovjetsku vlasta, koji je strahovali od njihovog tajnog preporoda. Hijerarhija im nije bila utvrñena, praktikovali su tajne rituale i živeli kao običan svet, pa ih je praktično bilo nemoguće otkriti. KGB nikad nije uspeo da se infiltrira u njihove redove. Dolazak nezavisnosti Uzbekistana dočekali su iznenañujuće mirno. Ispostavilo da se je njihovih šeika malo, a i raštrkani su. Prenošena s kolena na koleno učenja su izgubljena. Trag se zametnuo ček i njihovim glavešinama iz Buhare. Meñutim, neznatniji vernici nisu zaboravili svoja verovanja. Tokom decenija sovjetske vladavine, kad je Nakšbandijevo svetilište služilo kao muzej ateizma, dolazili su noći, preskakali ogradu, kružili oko groba i ljubili njegovo kamenje. Danas je vlada predsednika Karimova, osetivši da taj misticizam može biti pandan radikalnom islamu,

taj pokret ovenčala državnom slavom. Sagrañen je čitav grad posvećen svetitelju, zajedno sa velikom kućom za goste, prodavnicom, pa i kuhinjom s 20 ognjišta za klanje žrtvenih jaraca. Vernici dolaze odeveni kao za karneval - žene nose blistave svilene pantalone, kose puštene ili svezane u punñu. Svetilište obiluje magijom. Nerotkinje koje žele decu puze pod deblom palog stabla, koji je navodno posadio svetac, zatim se trljaju o njega i u pukotinama ostavljaju cedulje s molbom. Drugi obilaze grobove svetiteljeve majke i tetki od kojih je jedna, Gospoña Utorak, moćna samo jednom nedeljno. No, uzalud sam tražio nekog člana sekte. Mule i imami koji tu stoluju tek su puki čuvari tradicije – sekti ne pripadaju. Jedva su mi pokazao “čoveka koji nešto zna”. Objasnio mi je da se svaki učenik mora držati svog učitelja, ali je tu živu vezu vlast prekinula. “Naš današnji voña je jedan šeik iz Kokanda. Dvaput sam ga video i tad su njegovi sledbenici došli iz celog Uzbekistana, njih gotovo 400, a tri kamile su zaklane da imamo šta da jedemo. Inače, naše svetac nam je ostavio u nasleñe nečujni ritual. Govorio je da Alah zna šta nam je u srcu i zato ne moramo naglas se moliti. Poštovao je rad, sam je radio na održavanju puteva, ali učio negovanje unutrašnje usamljenosti. Čak i kad ruke rade, srce treba da počiva s Bogom. Onom koji s njim hodi možete odseći ruku, a da on to i ne primeti. Molitva izvire iz pet tačaka u telu. Prvu je nazvana po Mojsiju, drugu po Abrahamu, treću po Isusu, četvrtu po Josifu, a petu, tamo gde je srce po Muhamedu. I kod svake tačke 5000 puta u mislima izgovorimo ime Alaha - da izrazimo njegovu veličinu – sve dok ukupan broj ne bude 25.000. Tad, rekao je naš svetac, vernik više neće rečima misliti na Alaha, već će mu ime izgovarati srce svakim svojim otkucajem.” Duž cele uzbečke strane granice sa Avganistanom protezala se trostruka elektirčna bodljikava žica i minska polja, kao zaštita od islamskih pobunjenika i grañanskog rata, koji je na jugu zemlje besneo već 25 godina. Vojnici i ruski službenici su proveravali moje dokumente s blagim zgražavanjem, jer stranci tuda nisu prolazili, a petkom niko. Dvaput su preko radija proveravali moj identitet kod nervoznog ministarstva spoljnih poslova u Taškentu. Najzad su me pustili preko praznog, 500 metara dugog Mosta prijateljstva. Tuda su se decembra 1979. slivali u Avganistan, a deset godina kasnije poslednji ruski vojnik, omaleni general Gromov se vraćao u SSSR, koji se već počeo raspadati. Tim ogrankom Puta svile monasi i trgovci su putovali afgansko kraljevstvo Baktriju i nastavljali za Indiju, a u suprotnom smeru budizam se još ranije počeo širiti ka severu. Bila je skoro pala noć kad sam na glavnom trgu mazari Šarifa našao hotel. Njegovih pet natmurenih spratova nije imalo nijednog gosta sem mene. Brave su na svim vratima razvaljene, ali je bilo vode u zajedničkom kupatilu. Vlasnik je poslao sina da mi donese šašljik s bazara. “Opasno je izlaziti noću”, objasnio mi je. Napolju je ono malo uličnih lampi polako gasnulo, sve dok nisu ostale osvetljene jedino bliznakinje kupole nad legendarnog grobnicom kalifa Alije. Ali već od jutra je na bazaru bila gužva konjskih zaprega, ručnih kolica, starih ruskih taksija i muškaraca s turbanima, koji voze svoje bicikle ispravljenih leña kao da jašu konja. Obilazio sam prodavnice oko dvorišta svetilišta. Prolazi su bili zakrčeni polovnom odećom, jeftinim džepnim nožićima i cigaretama. Limari, gatare i ulični maseri bili su na svojim radnim mestima, kao i prodavci prezrelih banana i tirkiznog nakita. Iz kineskih radija je treštala muzika koju su talibani nekad zabranjivali, a mladići su torbarili kasete indijskih pop zvezda i Staloneove piratske filmove na DVD-ju. Cenjkajući se s

naprasnom ljubaznošću nosili su čapan do kolena, muške dimije i na glavi čitavo brdo turbana. Taj gospodski kostim, poznat iz reportaže o mudžahedinima, preneo je na njih dah zlokobnosti i egzotike.

http://80.74.174.82/sr-lat/node/7307

Imitacija zločina

S početka invazije na Avganistan 1979. Moskva je mobilisala samo one koji su poreklom u vezi s Afganima, ali ta bliskost se pokazala pogubno snažnom. Sovjetske divizije su počele da se osipaju. Posledice toga desetogodišnjeg rata su milion poginulih ljudi, polovina stanovništva je raseljena, a mnoštvo je prosjaka ispred ulaza u svetilište, zbog koga je nastao ceo grad. Mazari Šarif – “Grobnica Plemenitog” – izgrañen je na temelju legende po kojoj je četvrti kalif Ali, Prorokov roñak i zet, sahranjen tu nakon što je ubijen 658. Prema tradiciji, njegovi sledbenici su, strahujući da će ga neprijatelj oskrnaviti, vezali njegovo beživotno telo za belu kamilu koja je puštena da ide na istok i leš je sahranjen tamo gde se ona srušila. Veliki seldžučki sultan Sandžar je naredio izgradnju prvog svetilišta 1136, ali ga je Džingis kan uništio i vekovima je grobnica postojala kao osamljeno mesto hodočašća bačeno ou zasenak obližnjeg veličanstvenog metropolisa Balša. Tek u 19. veku, kad je njegov rival razoren malarijom, Mazari se rascvetao u pravi grad. Šetao sam se kroz vrtove ruža zasañene u sitnom pesku pod borovima. Oko zidova, u zasvoñenim odajama, čuvane su grobnice onih, ali koje su obeležili rañanje avganistanske nacije: roñaka Dost Muhameda, dugovečnog kralja iz 19. veka i njegovog sina Akbar-kana, čije su vojske zbrisale britansko-indijsku vojsku od 16.500 ljudi, kad se povlačila iz Kaabula. Na njihove grobove bile su nabacane stare metle i električni aparati, a kupole su se belele od golubova. Priča se da su njihovi preci tu doneti u 15. veku s prave Alijeve grobnice u blizini Bagdada. Mitologija je te ptice obdarila plemenitošću. U vreme nevolje one odlaze sa svetinje na neka svoja nebeska boravišta, a njihov povratak je znak mira. Ako im se približi sivi golub, u roku od 40 dana bi pobeleo – svaka sedma ptica je duh. Tokom sovjetske okupacije Mazari Šarif se nije suočio s razaranjima koja su pogañala druga mesta. Brutalni uzbečki ratni lider iz regiona Abdul Rašid Dostum, čiji su plakati još po zidovima, godinama sačuvao nezavisnost svojih šest severnih provincija manipulacijom i izdajstvom svake frakcije u zemlji. Kad su se izbeglice počele slivati s juga, Mazari je postao poslednje uporište liberala i centar razrañenog švercerskog biznisa. Votka i francuski parfemi su napunili njihove bazare, a studentkinje su po kampusima nosile visoke štikle. Meñutim, kad su 1997. Dostuma opkolili talibani – izdao ga je jedan od njegovih generala – on je pobegao u Uzbekistan, a zatim Tursku. Tri dana kasnije talibani su okupirali grad zajedno sa dezerterima iz Dostumove vojske i saveznicima iz hazarske milicije. Potom su počele borbe. Prvenstveno su Hazari – šiiti nepoverljivi prema zagriženim sunitskim talibanima – okrenuli protiv napadača i potpuno ih izmasakrirali. Talibani su padali kao pokošeni po ulicama koje nisu poznavali. Oko 2000 njih je

odvedeno na zapad, u pustinju Dešte Laili, gde su bačeni u bunare ili ugušeni u transportnim kontejnerima. Čak i oni koji su našli pribežište u svetinji po kojoj sam hodio bili izvedeni i pobijeni. Naredne godine su se talibani vratili. Džipovima su ušli u grad i iz mitraljeza osuli paljbu na prodavnice, žene, starce, decu, čak i magarce i pse. Zatim su krenuli od kuće do kuće tražeći Hazare i ubijali sa po tri metka: u glavu, grudi i testise. Talibanske voñe su objavile s radija kako su Hazari bezbožnici, pravdajući tako njihovo ubijanje. Dok su izbeglice hrlile iz grada, talibanske letelice su ih nasumične obasipale teškom vatrom. Ubrzo su i kontejneri užasa opet krenuli – neki do Dešte Laile, u osvetničkoj imimitaciji dogañaja iz prethodne godine. Pet dana su psi skrnavili leševe po ulicama Mazarija. Nekoliko kilometara severno je Kezelabad, hazarsko selo u koje su, pre razaranja Mazarija, upali talibani. Meštani mi kažu da su izbegli u planine, potom kod svojih šiitskih saveznika u Iran, a za sobom ostavili stare i one koji nisu mogli bežati. Ustreljeni su ili izbodeni do smrti. Niko nije preživeo. Jedan od povratnika mi priča: “Ljudi su dolazili s raznih strana da sahrane naše mrtve. Ležali su po ulicama i kućama. Stari ljudi, bezopasni. Bili su naše starešine. Prošlo je četiri godini pre nego što su se vratili, tek kad su talibani otišli. Niko nije znao grobove svojih. Ovde je nekad živelo 300 porodica, a sad ih je jedva stotina. Poubijali su trinaestoro iz moje familije. Moj otac je ostao da zaštiti dom i više ga nikad nismo videli.” Pričalo se o pokoljima beba i unakaženim telima, ali o tome nisu ništa čuli. “Ono što su učinili dovoljno je.” Sadašnjost je ono čime su sada preokupirani. Prošlost je neutvrñena ležala u prašini. “Sada nemamo ni škole, ni put, ni bolnicu. Okruženi smo selima sa strujom, ali kod nas još nije uvedena. Niko nas ne voli, jer smo Hazari. Vlada ne čini ništa. Uzalud smo u džihadu ratovali protiv Rusa. Imamo samo jedan vodeni tok. Životinje i ljudi piju iz istog korita.” “Vidi!” Punačak, maljavi čovek je zadigao košulju. Stomak i grudi su mu bili izbrazdani ožiljkom dugim 30 centimetara, od trbuha do pazuha. Od prstiju na njegovoj ruci ostali su samo patrljci. “Ja sam ostao da se borim.” Učitelj mi priča kako su talibani zatvorili sve njihove škole. Bila je zabranjena muzika, šah i puštanje zmajeva. Pod pretnjom bičevanja nijedan ženski glas, smeh niti bat koraka se nije smeo čuti u javnosti.

K R A J