konacna 00 nulte:pljevlja 01 - blog dragana paldrmića · pdf file8 evlija Čelebi, putopis,...

ГЛАВА V

ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО– ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА

У ОСМАНСКУ КАСАБУ

Као и општа историја Османског царства, иисторија Пљеваља под османском влашћу до

1699. године обележена је привредним успоном овогнасеља; уосталом, читав XVI век био је период успонаЦарства на свим пољима. Такође, то је период када субиле веома снажне и полуге централне власти. Тежиштеовог приказа историје Пљеваља до 1699. године стављеноје на проучавање његове друштвене историје, онеисторије коју познати француски историчар Ф. Броделназива и историјом дугог трајања и слободног ритма, илиисторијом група и окупљања, настојећи да на тај начинрасветлимо стварни положај српског становништваПљеваља и пљеваљског краја под османском влашћу.

Пљевља од српског трга до османске касабе

У свом продору на североисток Балканског полу -острва Османлије су у периоду од 1465-1470. године одхерцега Стефана и његових синова одузимале земље иградове, које су све ушле у састав једног вилајета, који јенајпре био припојен босанском санџаку. Почетком 1470.године од освојене територије у Херцеговини, основан јепосебан херцеговачки најпре вилајет, а затим санџак,како се наводи у изворима османске провенијенције. Уоквире овог санџака, по османској административно-управнојподели ушао је и трг Пљевља, као средиште нахије Кукањ.1

Пљевља се у изворима османске провенијенцијејављају први пут у сумарном дефтеру босанског санџакаиз 1469, и то као „пазар“, дакле трг. Пљеваљски кадилукоснован је између 1519. и 1532. године, и тада се састојаоод две нахије Кукањ и Пљевља, да би на територији овогкадилука крајем XVII века било три нахије: Кричка,Подблаће и Подпећ.

Одмах након освајања, као што је то био случај иса неким другим насељеним местима у српским земљама,османска власт преименовала је Пљевља турскимименом Taşlıca (Каменица), али се у првих неколикодеценија османске управе у овом насељу и званичнопаралелно користе оба његова имена - и старо, српско иноводобијено, турско. Од друге деценије XVI века, какопотврђују наводи пописа херцеговачког санџака из 1516.године, у званичној администрцији користи се само имеТашлиџа. Међутим, народ ново име никада није прихва -тио, те је стари назив на тај начин сачуван од заборава.2

До 1576. године седиште овог санџака било уФочи, када је премештено у Пљевља, где је остало до1833. године, што указује на велики значај Пљеваља каотрговачког и административног центра током дуготрајневладавине Османлија на овом подручју.3

У првим годинама османске власти веома јеизражена појава напуштања ових подручја у унутра -шњости Царства, те су бегунци из тргова и градова одОсманлија тражили уточиште у приморским градовима,

1 Šabanović, Bosanski pašaluk, Sarajevo 1982, 45.2 Тако су подгоричкој тврђави Турци наденули име Depedögen, које се среће у османским документима с почетка успостављања њихове

власти у овом месту, да би се изгубило почетком XVI века, па се од тада тврђава као и варош јавља само под именом Подгорица. Турци су на својјезик превели и назив града Бијелог Поља, па је ово место у свим званичним актима османске администрације бележи као Akova. Детаљнијевидети: Историја Црне Горе, књ. III т. I, Градови под турском влашћу (М. Васић), Титоград 1975, 506.

3 У ранијој историографској литератури преовладавало је мишљење да је седиште херцеговачког санџака из Фоче и Пљевља премештено1572. године. Међутим, на основу релевантне дубровачке грађе, Т. Поповић је дефинитивно разрешшио ово питање и установио да су Пљевљапостала престоница херцеговачког санџака 1576. године. Наиме, први податак о Пљевљима као седишту херцеговачког санџака потиче из 20.децембра 1576. године, али се по његовој садржини може установити да је до промене дошло неколико месеци раније. T. Popović, Kada je sedištehercegovačkog sandžaka premešteno iz Foče u Pljevlja, Prilozi za orijentalnu filologiju, X-XI, Sarajevo 1961, 267-270.

ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО– ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ

па чак и у сигурнијим далмтинским и прекоморскимместима. Већина Пљевљака која се одлучила да напустисвоје насеља потражила је склониште у Дубровнику.4

И поред изузетно тешких околности већина гра -дова успела је да опстане, преживи поремећаје насталератовима и освајањима, те да свој развој заснују на новимусловима.5

Обнављање и јачање тргова и градова, са новимпрофилом и у измењеним условима, било је од изузетногзначаја. То је обезбеђивано на разне начине, али је

свакако најефикаснију меру представљао систем економ -ских и друштвених повластица, признаваних градскомстановништву у замену за обављање грађевинске илинеке друге службе у корист самог града. Систем таквихповластица (тур. muafiyet), са свим обавезама које су изњега произилазиле, а које нису биле малих размера,чинио је, сасвим извесно, материјалну основу за пре -вазилажење последица ратних разарања, као и базу запоновну изградњу оних објеката без којих један град, безобзира на његов ранг, није могао да функционише.6

4 У дубровачком архиву сачуван је документ од 29. маја 1466. године који потврђује да се известан број Пљевљака пред најездом Османлијасклонио у Дубровнику. Наиме, пред дубровачким судом појавио се неки Радич из Пљеваља у тужби против Јакоба и Петра Богавчића, наводећида су му поменута браћа дужна 60 дуката и да њихова мајка Јелуша држи у својој кући многе његове ствари, као одела, разне тучане и бакарнелонце, као и друго покућство. Међутим, овај други исказ није могао бити потврђен. Храбак, Прошлост Пљеваља по дубровачким документимадо почетка XVII стољећа, Историјски записи, књ. XI, Титоград 1955, 17.

5 Васић, Градови, 504.6 Овакав систем карактеристичан је за читав српски етнички простор, а не само за пљеваљски крај, или област данашње Црне Горе. Васић,

Градови, 507-508.

92 ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ

Сл. 1 - Ђ. Гасталди, „Карта Грчке“, Антверпен 1570. (детаљ)

Након османског освајања, за Пљевља, као и зачитаву унутрашњост Балканског полуострва, која је у товреме већ била под османском влашћу, било је одизузетног значаја обезбедити положај на значајномпутном и трговачком правцу, дубровачком друму.7

I

Када је на свом путовању из Београда у Херцеговину,Евлија Челебија 1664. године пропутовао кроз Пљевља,забележио је следеће: „Ова варош лежи усред голих и каоснијег бијелих стена, на терену обраслом зеленилом,виноградима и башчама. Од њених десет махала, пет јемуслиманских, а пет хришћанских.“8 Даље описујућисаму варош, Евлија наводи: „Даље има до седам стотинатврдо грађених кућа, с виноградима, без башча. Пашинсарај налази се на источној страни вароши, на обали рекеБрезнице“.9

Прерастање Пљеваља у насеље оријенталног типапочиње са дефинитивном успоставом османске власти уовој области седамдесетих година XV века.10 ДоласкомОсманлија Пљевља не губе свој раније стечени економски,a добијају већи политички значај. Пљеваљски крај, каои читава област Потарја и Полимља све до краја XV векапоказују изузетан економски полет, па Богумил Храбакчак констатује да ова област крајем XV века показује јачуекономску базу, него за време домаће феудалне власти.11

Градови и тргови, као што је то био случај и саПљевљима, имали су велики значај као произвођачиматеријалних добара и робна тржишта, и као такви билису укључени у османски тимарски систем. Наиме, свипроизводи из једне регије били су издељени каофискална концесија султану, санџакбегу, диздариманеких тврђава и другим османским функционерима којису на тај начин имали редовне годишње приходе. Тако је

преко градова спроведен тимарски систем на селу, чимеје обезбеђено спровођење глобалне османске политикеуправљања.12

Развој града оријенталног типа започињао је обичнодве до три деценије по освајању места, у зави сности упрвом реду од постигнуте сигурности у одбрани однепријатеља и брзини ширења ислама. Развитакосманског града на Балкану, представљао је или наставакурбаног развоја затечених вароши, или формирање, надругим местима, нових градова, зависно од новонасталихпривредних, комуникационих, стратегијских и другихуслова. У случају настављања изградње касаба13 наосновама средњовековних хришћанских вароши, тевароши су постајале периферни део новог оријенталногграда, као хришћанска махала, која се постепенимпреласком њених становника на ислам, све више смањи -вала. Уколико је затечена варош имала јачу економскубазу (рудник), утолико је ширење ислама, односнопреображај вароши у град османског типа текао спорије.Такви градови се током целог османског периода нисуразвили у значајне касабе. Међутим, нови градови којесу Османлије подизали, на местима ситних тргова исеоских насеља, разликовали су се по свом бржем развојуи бивали су готово од почетка насељавани монолитниммуслиманским становништвом.

Завођењем османске власти, био је дакле зауста -вљен даљи развој хришћанских вароши, које постајуспоредни делови релативно брзо развијених градоваосманског типа, у којима се хришћанско становништвопостепено смањивало, услед прелажења на ислам. Бројмуслиманског живља у градским средиштима у почеткусе повећавао у првом реду досељавањем турског стано -вништва из источних области Румелије, где се више одпола века раније него у српским земљама усталилаосманска власт и развили градови. Досељеници супревасходно били војно-административни службеници,

ПЉЕВАЉСКО ДРУШТВО - ПРЕОБРАЖАЈ СРПСКОГ ТРГА У ОСМАНСКУ КАСАБУ 93

7 Храбак, Прошлост Пљеваља, 22.8 Evlija Čelebi, Putopis, odlomci o jugoslovenskim zemljama, preveo, uvod i komentar napisao Hazim Šabanović, Sarajevo 1979, 397.9 Čelebi, Putopis, 398.10 Већ је указано на шири значај сачуване вакуфнаме Кара Мустафа-паше Соколовића о оснивању града Рудо. Принципи о оснивању касабе

Рудо, наведени у овом документу сасвим извесно могу се применити и на Пљевља. У документу се прецизира: „Пошто је на једној страни мезре познатепод именом Рудо у нахији Полимље подручној кадилуку Фоче у Херцеговачком санџаку, а која је близу племенитом мјесту његова родјења и његовојпородичној лози, ријека Лим а на другој страни ријека Крупа, и пошто је то мјесто пролаза и прелаза, те у сваки час и у свако вријеме ту пролазе ипрелазе путници и пролазници, а то је мјесто далеко и од града, те пошто постоји крајња потреба да се на том мјесту изгради мост и да оно постанекасаба, то је срећом и напретком овјенчани, моћни и узвишени султан свијета и владар земље и времена додијелио мулк, као један од свијих узвишенихдарова, поменуту описану мезру реченом мирливи свијетлог ума и дарована му је царска мулкнама...Пошто је увакуфио као шеријатски исправанвакуф и као јасно и валидно завјештање поменуте разне зграде и бројна поткровља са свим што им припада, ...он је остало земљиште споменуте мезрезавјештао становницима касабе уз одредјено плаћање одсјеком. Поменуто мјесто постало је касаба. Пролазна такса, тржна такса, нијабет (такса запрекршаје и злочине), судска позивна такса, такса за тржни надзор, дјумрук, такса за восак, овчарина и ладјарина који се побиру на њеном тргу датису у мулк овом искусном и доброчинитељском мириливи и он је султанском исправом о давању у мулк и владарском даровницом ушао у посјед овогмулка. Након тога је увакуфио на исправан шеријатски начин и као јасно и валидно завјештање поменути трг са свим наведеним пристојбама и саодредјеним закупом од парцела које су расподијељене људима касабе за њихово становање, за подмирење потреба и нужних ствари... „. VakufnamaKara Mustafa-paše Sokolovića iz 1555. godine o osnivanju grada Rudo, priredio Nedim Filipović, /U:/ Spomenica prve proleterske brigade, Rudo 1971, 173-174.

11 Храбак, Прошлост Пљеваља, 25.12 Васић, Градови, 507-508. Тимарски систем ће бити детаљније објашњен у делу који се односи на сеоска насеља у пљеваљском крају.

верски достојанственици или изучене занатлије. Али, тајпроцес досељавања се завршава у првој половини XVIвека, када почиње масовнији прелазак досељеногдомаћег становништва на ислам.14

Званична османска администрација делила је сваградска насеља на утврђена и отворена места. Аналогијаса типологијом градских насеља, па и насеља у целини, усредњовековној Србији и првенствено Босни у периодукоји је непосредно претходио османском освајању српскихземаља је неминовна и незаобилазна. Наиме, истражи -вања градских насеља на основу османских изворапоказују да по успостављању османске власти ради -калних промена у организацији живота насељених местаније било, већ само да су типови градских насељапрецизније дефинисани и издиференцирани.15

Од седамдесетих година XV века, Пљевља серазвијају као отворено градско насеље, у коме није биловојног утврђења. Развој Пљеваља као насеља отвореногтипа условио је и његов развој као насеља разбијеногтипа. Непостојање градских зидина, које би ограничилепростор за развој насеља омогућило је да се куће градена великом растојању једна од друге, те су између њихбиле смештене баште, ливаде, виногради, њиве, па чак имахалска гробља.

Тргови у унутрашњости су релативно споромењали своју верску и етничку физиономију. Српскостановништво у Пљевљима чинили су припадниципородица које су Османлије затекле по освајању тогкраја, али и од досељеника, који су долазили из ближихи даљих села и племена, па чак и из других градова. Допромене верске и донекле етничке структуре становни -штва долазило је постепено, јер се уз домаћи елеменатсве више јављају странци. У градове, па и у Пљевља,насељавају се чиновници у администрацији и судству,затим војници, улема, занатлије, трговци, путници, итд.Део муслимана у овај град досељен је приликом

премештања седишта херцеговачког санџак-бега из Фочеу Пљевља, али их је већина ипак настала исламизацијомдомаћег, српског становништва.16 У случају Пљеваља,био је потребан готово читав један век за започињање тогпроцеса, док Будимље, на пример, ни касније није мења -ло своју верску структуру.17 По подацима пописа из 1476.године, у самим Пљевљима није живео ниједан ста -новник исламске вероисповести.

Османска управа планирала је седамдесетихгодина XV века да на месту овог трга подигне шехер(муслиманско градско насеље највишег ранга), па су одвојника Радослава и Радивоја одузете 23 парцеле земље,за које су у замену добили 25 парцела у атару селаСупратна и беглука Брезир.18 Нису познати разлози збогкојих се у првом тренутку одустало од ове намере, али сеи у документима из прве половине XVI века Пљевљанаводе као трг. У Пљевљима је 1570. године живело 195породица, и тада је први пут уписано као касаба.Истовремено, сви становници Пљеваља, хришћани имуслимани бивају награђени фискалним олакшицама,захваљујући ангажовању Хусеин-паше Бољанића кодсултана Селима II (1566-1574). У дефтеру из 1570. годинеубележено је да „сви они који станују у тој касаби, наконшто они између њих који се баве земљорадном платепосједнику земље ушур на земљу коју сију и жању –ослобођени су и опроштени свих обавеза, диванскихнамета, пореза и џерахорлука...“.19

Тада је донета и одлука да се становништвоПљеваља ослобађа плаћања редовних и ванреднихнамета (муафијет), повластица предвиђена за становни -штво касаба на територији читавог Османског царства.Управо то је утицало да становништво из околних села,али и удаљенијих места, почне процес интензивнијегнасељавања Пљеваља. У овом периоду повећао се и бројмуслиманског становништва у читавом пљеваљскомкрају, што представља потврду мишљења које најпре


13 Градска насеља у Османском царству делила су се на отворена и утврђена места. Отворено градско место могло је бити, у зависности одтипа, варош, касаба или шехер. Сва места са статусом касабе морала су да испуне три основна услова: 1) да имају стално насељено муслиманскостановништво, 2) да постоји најмање једна џамија у којој се редовно обавља молитва пет пута на дан, а петком џума и 3) да постоји сталниседмични пазарни дан. Добијањем статуса касабе становништво се ослобађало рајинског положаја. Детаљније о типовима насеља у Османскомцарству видети: Х. Шабановић, Турски извори за историју Београда, књ. I, св 1, XXVII; Pelidija, Zlatar, Pljevlja i okolina, 35.

14 A. Handžić, O gradskom stanovništvu u Bosni u XVI vijeku, Prilozi za orijentalnu filologiju 28-29, Sarajevo 1980, 247-257. О уништавањусрпских средњовековних градова током XV века, детаљније видети: Д. Ковачевић Којић, La destruction des villes serbes au XVe siècles, Зборникрадова „Stadtzerstörung und Wiederaufbau, Zerstörung durch die Stadtherrschaft, innere Unruhen und Kriege“, band 2, Bern, Stuttgart, Wien, 2000, 179-189.

15 Турска реч pazar која се у проучаваним изворима користила за трг, је термин идентичан са термином трг који се јавља у средњовековнимдубровачким, латинским, и ћирилским изворима. У оним изворима који се односе на средњовековну Босну, на пример, под тргом сеподразумевало најпре место на коме се повремено тргује, затим сталан трг и најзад насеље које се око сталног трга формирало. У османскимпописним књигама, под одредницом трг се најпре подразумевало место у оквиру села где се трговало, али такође и тип насеља. Међутим, ухерцеговачком санџаку коришћена је одредница трг (пазар) као ознака типа насеља. Управо Пљевља су у попису из 1476. године тако уписана,иако се нису битно разликовала од околних села нахије Кукањ. И становници Пљеваља су се бавили земљорадњом и сточарством као примарнимделатностима, а само изузетно занатством и трговином. Детаљније о типологији градских насеља у средњовековној Босни видети: Д. Ковачевић– Којић, Градска насеља средњовековне босанске државе, Сарајево 1978, 133-142.

16 Исто, 534.17 Исто, 533.18 Poimenični popis sandžaka vilajeta Hercegovina, Priredio Ahmed S. Aličić, Sarajevo 1985, 167.19 Васић, Градови, 551.

износи Недим Филиповић, а затим је прихвата и МиланВасић, да су градови исламско-оријенталног типа, поредтимарског система главни носиоци исламизације начитавом простору Југоисточне Европе.20

Испословањем повластица за становништвоПљеваља, Хусеин-паша Бољанић добио је од султанаферман о одржавању недељног пазара у овом насељу, каои дозволу за подизање задужбина, те је изградио џамију,каравансарај, имарет и неке друге објекте. За издржа -вање својих задужбина и њихових службеника основаоје вакуф, коме је завештао нека од својих добара како уПљевљима и околини, тако и у удаљеним местима.21

Шездесетих и седамдесетих година XVI векаПљевља су припремана за седиште херцеговачкогсанџак-бега, те је разумљиво да је обим предузетих гра -ђевинских радова био знатан. Том приликом изграђен јеи санџак-бегов сарај са двадесет соба, салом за састанкеи многим другим просторијама. Подигнуте су и зграденеопходне за ефикасан рад администрације и смештајнових службеника и њихових породица.22 У извођењуових грађевинских радова поред домаћих, на санџак-бегов позив упућен Дубровнику 1570. године, учество -вали су и дубровачки мајстори, који су изводили онерадове који су захтевали већу вештину, финију обраду ипрецизност.23 Овим обимним грађевинским радовимаизмењен је изглед Пљеваља, која су од српског средњо -вековног трга почела да прерастају у град оријенталногкарактера. Јавиле су се и промене у етничкој структуристановништва, у касабу се досељавало све више странаца,који су заузимали положаје у администрацији, судству,трговини или занатским еснафима. Подстицана је иисламизација домаћег становништва, које, како је већ

истакнуто, до 30-их година XVI века готово да уопштеније било. Овим таласом нису била захваћена самоПљевља, већ и насеља у околини. У попису из 1570.године, уз имена неких од конвертита убележене су иимена њихових очева хришћана, као на пример: Перванасин Милоша, Хасан син Милашина, Илијас син Бојића,Хурем син Вуксанов, Скендер син Влатка, итд. Уз именавећег броја муслимана убележена је напомена да сусинови Абдулаха, тј. нови муслимани.24

Године 1585. становништво Пљеваља чинило је 119кућа муслимана према 56 кућа хришћана. Извесно је даје број муслиманског становништва био и већи, јер упопису нису убележени запослени у санџак-беговојпалати, кадија, као и још неки османски функционери.25

II

Путописни подаци из XVII века такође указују напромене у верској структури становништва Пљеваља.Катарин Зен, посетио је Пљевља 1550. године. Он наводида су по преласку планине Ковач стигли у једно сеоце„Plevne“, које се налазило у пријатној брежуљкастојравници насељеној хришћанским Србима. Нешто де -таљнији опис сачуван је из пера Дифрен Канеа 1573.године који Пљевља назива њиховим новим турскимименом Ташлиџа (Tasseliger), и описује их као великосело, које је и поред тога што се налази међу планинамасмештено на равном терену. Он истиче џамију уз коју је,по његовим наводима била лепа и уметнички извајаначесма, а каравансарај описује као „велики, мрачан ипокривен оловом“.26 Пљевља су, као велико село насељено


20 Исто, 527-529. 21 Исто, 597.22 Исто, 103.23 Т. Поповић, Турска и Дубровник у XVI веку, Београд 1973, 276.24 Васић, Градови, 538.25 Исто.26 Исто, 128.

Србима хришћанима, остала забележена и у забеле -шкама путописца Лескалопјеа, који је кроз ово насељепрошао само годину дана после Дифрен Канеа.27

Павле Контарини, чији запис из Пљеваља датираиз 1580. године, такође описује велики, оловом прекри -вени каравансарај, поред кога се налазе леп бунар имошеја. Веома је значајан податак који наводи да је самонасеље било подељено на два дела и да „Турци“ живе упределу поред реке, док Срби, хришћани, грчког обреда,како прецизира, у вишем пределу. Две године каснијеПљевља ће посетити и Жан Палерн Форезјен, који ћеоставити забелешку да је Teslige леп град у коме имабазара и каравансараја.28 Лисјен Лефевр, наводи да суПљевља 1611. године имала око 400 кућа, три џамије, одкојих су две биле од камена, а једна дрвена, као и двакаравансараја покривена оловом.29 Готово истоветан бројкућа се наводи и у опису босанског пашалука из 1624.године. Анонимни писац који је оставио опис путовањафранцуског посланика Луја де Е-а, барона де Корманенадубровачким друмом 1626. године забележио је да у овојварошици станују Турци.30

Један млетачки извештај, као и Гргичевић наводеда је 1626. године у Пљевљима било пет до шест стотинакућа, док је по Е. Челебији у овом месту 1660. годинебило седам стотина кућа. Подаци из 1806. године сведочеда су Пљевља у то време имала између пет и шест хиљада

становника.31 С друге стране, у наведеном периоду дола -зило је и до повременог смањења броја становника, упрвом реду због епидемија заразних болести које су у томпериоду харале читавом Европом. Mеђу заразним боле -стима које су у прошлости беснеле Балканским полу -острвом, најтежа и најопаснија била је куга. Од ње јеумирало на хиљаде људи што је доводило до смањивањаброја становника и пада нивоа производних снага упојединим областима. Болест је била веома опасна, брзосе ширила, људи су од ње умирали у веома кратком року,за три до четири дана, а најдуже за седам дана. Епиде -мија је понекад трајала и по 20 година. Према оскуднимподацима из литературе, сазнаје се да су жариште свихепидемија били велики османски градови, у првом редуЦариград. Затвореност градских простора, нехигијенскиуслови становања, релативно густа насељеност као инедостатак здравствене заштите, утицали су да је простору оквиру градских зидина представљао веома погоднотло за ширење епидемије.

Због непостојања организоване здравствене службе,начин лечења се сводио на враџбине и лековите траве.Ефикасна заштита је подразумевала спаљивање кућа,лешева, па чак и болесника. Мере овакве врсте лакше сусе могле применити ван градских насеља, тако да су уњима последице куге биле најмање. Глигор Станојевић,за нешто каснији период (средину XVIII в.), наводи да јеЦрна Гора најмање страдала од многобројних епидемија,управо због непостојања градских насеља као и због тогашто су се наведене мере заштите могле неометанопримењивати.32

У херцеговачком санџаку такође су биле присутнеепидемије куге. Оне се нису могле избећи како збогпостојања градских насеља, тако и због чињенице да су сеона налазила на важним комуникацијским правцимакроз које је болест из заражених области могла долазити,са османским војним јединицама, трговачким караванимаили на други начин. Након великих и учесталих епиде -мија 60-их и 70-их година XV века, на његовом измаку, упоследње две деценије, кужних зараза готово да није било.33

Сачувани подаци бележе велике епидемије куге учитавој Херцеговини 1530, 1531. и 1532. године, док је,како је забележено „године 1556“ ова болест харала „почитавој српској земљи“. Сама Пљевља је погодила 1577.


27 Исто, 135.28 Исто, 139.29 Исто, 157.30 Исто, 173.31 Васић, Градови, 527.32 Г. Станојевић, Прилози за историју куге средином XVIII вијека у Албанији, Херцеговини и Црној Гори, Гласник Етнографског института

САНУ XXVIII, Београд 1979.33 Савремена истраживања показују да су родне године и епидемије заразних болести, па и куге, стајале у директној корелацији: наиме,

у годинама када је хране било довољно, епидемије су биле неупоредиво ређе, док је готово свим великим кужним епидемијама претходила ивелика глад. F. Brodel, Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II, tom I, Beograd-Podgorica 2001, 320.

Сл. 2 - Наруквица са ликом Богородице, вез VI век (Ризница манастира св. Тројице)

године, па попис из 1582. године показује смањење бројадомаћинстава, али услед методологије спровођења пописаније могуће установити проценат морталитета у оквирупојединих породица. Ипак, у односу на неке друге гра -дове у данашњој Црној Гори попут Бара, Улциња, Спича,- Подгорица и Пљевља нису у тако великом обимупостарадала од ове болести.34

Иако једна од најкобнијих, куга сасвим извесноније била једина болест од које је страдало становништвокако пљеваљског краја, тако и суседних области и херце -говачког санџака у целини. Међутим, не располажемо садовољно података о другим болестима које су владале, теније могуће стећи јаснију представу о укупном здравстве -ном стању становништва самих Пљеваља и околине.

III

Процесом исламизације, као и исељавањем делахришћанског становништва током XVII века, у великојмери измењена је верска структура становништва овогкраја и одређен даљи развој Пљеваља као оријенталнекасабе и седишта херцеговачког санџака.

На жалост, недостатак резултата фундаменталнихистраживања онемогућава нам да прецизно реконструи -шемо изглед градске куће у Пљевљима током ранијегпериода османске владавине. Новонастали друштвено-економски услови (прерастање српског трга у муслиманскукасабу као што је то био случај са Пљевљима) утицали суна изглед града, па тиме и на развој типа куће за стано -вање како код хришћанског, тако и код муслиманскогстановништва.35 Сва развијена градска насеља на овомпростору, без обзира на локалне специфичности, ималасу заједничка обележја, која их сврставају у категоријуназвану општим именом „балкански градови“.36

Градска насеља која се могу сврстати у ову катего -рију одликују се чаршијом, тргом са хамамом и махалама,повезаним уским, кривудавим и неправилним улицама.Градски живот одвијао се у кућама одвојеним од улице,окружених са мноштвом зеленила; јединствени типградске куће повезивао је сва градска насеља у про -страном Царству.37 Утицај архитектуре оријенталногтипа очигледан је у развоју градске куће на балканскимпросторима; свакако, ни Пљевља нису представљалаизузетак. Чини се да управо овај град, у коме, и поредзначајних материјалних остатака, још нису спроведенадетаљнија археолошка истраживања, представља идеални

истраживачко-методолошки образац за стварање пре -цизније слике како о начину живота и становања, тако ио моделима свакодневног и приватног живота.

Доминација муслиманско-османског елемента нијесе одражавала само у архитектонском уређењу касабе,већ и у обрасцима свакодневног понашања и живота.Српско православно становништво Пљеваља свакако јеморало поштовати шеријатска правила важећа за свехришћане - поданике султанове. Иако је хришћанскостановништво у читавом Царству имало право на личну,имовинску и слободу вероисповести, постојао је и читавниз дискриминирајућих одредби које су регулисалењихово понашање и устројство живота и рада. Шеријат -ске норме биле су веома рестриктивне: обавеза предавањашеријатских пореза за хришћане, поштовање муслиманауз уклањање с пута и уступање места, гошћење мусли -


34 Васић, Градови, 531.35 Г. Милошевић, Становање у граду и на селу, /У:/ Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд 2005, 145. 36 Исто, 142-145.37 Исто, 145.

Сл. 3 - Страница Кур’ана Хусеин-паше Бољанића (1571)

манских путника до три дана, забрана изградње новихцркава и манастира, гласног јавног богосложења иистицања верских обележја, забрана сахрањивања у бли -зини муслимана. Хришћанско становништво у Царствутакође је морало да поштује правила одевања прописаназа њихову заједницу, да поштује забрану јахања иношења оружја, као и забрану подизања кућа виших одмуслиманских, као и још читав низ одредби у томсмислу.38 Иако је чињеница да ове одредбе нису увек и усвим деловима Царства доследно поштоване, несумњивје ипак подређен положај хришћана у односу на муслимане.

Социјална структура оријенталног града наБалкану, па тако и социјална структура самих Пљеваља,може се посматрати са више аспеката. Подела друштвана аскер и рају, значила је много више од социјалнеподеле, јер је већина муслиманског становништва при -падала групи аскера, и тиме стицала повлашћени положају оквирима Царства, док је хришћанска раја, како је већнаглашено, представљала грађане другог реда. Међутим,као ни код категорије аскера, ни код категорије раје нијесве било једнострано, па су постојале групе са тзв. спе -цијалним статусом које су уживале углавном порескеолакшице, у замену за вршење специјалних дужности одзначаја за Царство, те је тиме њихов положај, иако формалнорајински, био другачији од положаја тзв. „обичне“ раје.

Мора се имати у виду да је градско становништвоПљеваља, али и не само овог насеља, задржало неке кара -ктеристике руралног насеља, што је диктирало односе усамом насељеном месту, као и порески систем. Унајповољнијем положају били су припадници феу далнекласе, који су уживали и власт и материјална добра. Њима суприпадали приходи од хасова, зеамета и тимара, како усамом граду Пљевљима, тако и у селима. Користећипривилегије које су стекли својим положајем, они су успелида за себе обезбеде и велике мулковне (приватне) поседе, каои друга материјална добра, која су непрестано увећавали.Као последицу, то им је дало могућност и право да одлучујуо свим важним питањима функционисања града.39

Један од првих османских великодостојника којије притежавао хас у Пљевљима и пљеваљском крају се -дамде сетих година XV века, био је херцеговачки санџак-бег, Хамза бег, чији се део хаса налазио у оквиру нахијеКукањ. Приход Хамза-бега од ове нахије износио је 18.238акчи.40 Највећи приход доносио му је сам трг Пљевља(1469 – 6.000, 1476 – 9.160 акчи), који је, како је већ нагла -шено, 1469. имао 72 куће и 23 неожењена мушкарца, авећ 1476. 101 кућу и 12 самаца.41 Приход Хамза-бега од


38 А. Фотић, Између закона и његове примене /У:/ Приватни живот у српским земљама у освит модерног доба, Београд 2005, 37.39 Васић, Градови, 540.40 Aličić, Poimenični popis, 165-171.41 Исто, 167.

Сл. 4 - Црквена врата, интарзија, око 1600.(Ризница манастира Свете Тројице)

самих Пљеваља износио је 1477. године око 10.000 акчи,а 1516. године 12.740. акчи.42 Херцеговачки санџак-бег,пореклом из Пљеваља, Хусеин-паша Бољанић43 имао јеразна добра у Пљевљима и околини. Он је поседоваочифлуке са ливадама, пашњацима, шумом и млиновима,у подручју касабе Пљеваља, од којих је неке купио одкалуђера манастира Свете Тројице.44 Иако се нигде уизворној грађи не помиње датум када је Хусеин-пашаБољанић откупио те поседе од калуђера манастира Св.Тројице, могло би се претпоставити да се то одиграло увреме познате „продаје цркава и манастира“ за времеСелима II (1566-1574), када су српски православни мана -стири били принуђени да плате таксу на своја имања.Такве материјалне могућности имали су само онинајвећи манастири, док су други морали да продају илидео својих имања или поседе у целини.45

На име Хусеин-паше Бољанића уписана су и 4млина на реци Врхбрезници, са селом Црљенице, такођеса тахвила46 попова поменутог манастира, затим мезре,ливаде и млинови на реци Кобашка, код Пријепоља, којеје увакуфио за своју џамију у Пљевљима. Хусеин-пашаније поседовао добра само у пљеваљском крају, већ и удругим деловима Херцеговине.47

У пљеваљском крају, поред санџакбега значајнеличности били су његов ћехаја, капиџибаша, чешнегир -баша, хазнадар, алајбег, војвода, субаша, назир, емин,неколико писара и други службеници. Осим поменутихчиновника вишег ранга, у граду се 1570. године помињу:базарбаша, ћехаја касабе, два заима, неколико спахија,черибаша, а касније још и јаничарски сердар, пред -ставник спахија Порте, старешина еснафа, итд. Сви ониимали су своја добра у Пљевљима и околини.48

Преглед социјалне структуре градског становни -штва Пљеваља не би био потпун без спомена муслиман -ских духовних лица, као што су хатиби, имами, мујезинии хоџе. У Пљевљима се још помињу и мутевелије вакуфа,као и учитељи и каими.49 И међу муслиманским и међуправославним српским становништвом Пљеваља, зна -чајну друштвену групу чиниле су занатлије и трговци,чији је положај био одређен њиховом верском припадно -шћу. Јасна социјална диференцијација постојала је имеђу српским становништвом у Пљевљима. МеђуСрбима најистакнутији друштвени положај имали сукнезови, који су потицали из наследних кнежинскихпородица, а њихова служба је потврђивана султанскимбератом.50 Кнезови се иначе јављају међу српским, какоградским тако и сеоским становништвом, на читавомсрпском етничком простору до почетка XVII века, кадаова институција доживљава еволутивне промене, да бисе у пуном значају и са нешто измењеном улогом јавилапоново током XVIII века. Како наглашава историчарМилан Васић, кнезови се јављају готово у свим градовимаи трговима данашње Црне Горе, а у некима и двојицаистовремено. Они су били органи османске власти, заду -жени за хришћански део градског становништва.

Поред кнезова, у Пљевљима је 1570. године уписан иједан прими ћур, извесни Ђуро, који је имао баштину уовом месту.51

Градско становништво, такође веома угледно,чинили су и свештеници, који се помињу у Пљевљима,као и у другим градовима попут Новог, Будимља, Никољ-Пазара, Никшића, Бара, али ни у једном од ових градованису уписани као посебна скупина.52 То се може обја -снити логиком османских пописних књига, где су као


42 Васић, Градови, 540.43 Хусеин-паша Бољанић био је син Бајрам-агин, млађи брат Синан-паше Бољанића. Васпитаван је под окриљем Мехмед-паше

Соколовића. Био је на више значајних функција у оквирима османске администрације, па се тако средином XVI века помиње као субаша Попова.Од марта 1567. до марта 1569. године био је херцеговачки, а затим босански санџак-бег. Неколико година касније, 1573. године, добија титулувезира и место намесника Египта, на ком положају је остао две године, да би се затим вратио у Цариград. Управљао је разним покрајинама до1583. године, када је поново постављен на место санџак-бега Херцеговине. Године 1585 спомиње се као беглербег Багдада, да би султановимферманом 1594. године постављен за беглербега босанског беглербеглука, основаног 1580. године. Е. Пелидија и Б. Златар сматрају да разлог заово наименовање „треба тражити у чињеници што се Царство у ово вријеме налазило у рату са хабсбуршком државом. Због тога је било потребнода се на челу босанског ејалета налази способна и искусна личност која још од раније познаје стање у овој покрајини“. Детаљније видети: Pelidija,Zlatar, Pljevlja i okolina, 25. О његовима активностима као беглербега Босне сачувани су и подаци у дубровачком архиву. Наиме, 1595. године,Хусеин-паша је из Бања Луке, која је првобитно била центар босанског пашалука упутио писмо дубровачкој влади, тражећи новац за куповинуизвесног броја топова. Није познато ни да ли је тај новац добио, ни зашто је те исте 1595. године смењен са положаја босанског беглербега.Последњи конкретан податак о Хусеин-паши је да из Бања Луке одлази код будимског паше, сина Мехмед-паше Соколовића. До сада нису тачноутврђене године нити његовог рођења нити смрти. У Пљевљима је подигао велелепну џамију, као и бројне друге задужбине које су битно изменилеизглед овог насеља. Детаљније видети: Pelidija, Zlatar, Pljevlja i okolina, 26-27.

44 Васић, Градови, 541.45 Детаљније о продаји цркава и манастира, видети: А. Фотић, Конфискација цркава и манастира за време Селима II, Balcanica XXVII,

Београд 1996, 45-76. 46 Османски термин тахвил означава пренос имовине, тј. преносно писмо, којим се земљишно добро преноси са једног лица на друго.47 Васић, Градови, 541. 48 Исто, 542.49 Исто, 543.50 Исто, 547.51 Исто, 548. 52 Исто.

посебне групе уписиване само оне категорије које су билиослобођене плаћања пореза, или су њихова давања биладругачија у односу на осталу рају, услед вршења некепосебне службе. Како су свештеници, у оквирима осман -ског пореског система, плаћали исте дажбине као и њиховапаства, за османског пописивача није било од посебногзначаја, да их издвоји у посебну групу. Одредница поп узиме онога који је вршио свештеничку службу нагла шавалаје његов, ипак нешто другачији, тј. угледнији, положај уоквирима своје заједнице.

У свим градским насељима на српском етничкомпростору за време османске власти јављају се и војници.Од војничких групација у Пљевљима, која нису ималатврђаву, по попису из 1477. године, било је војнука.Изричито се помињу двојица, Радослав и Радивој, одкојих је, како је већ наглашено, донета одлука да им сеузму комади земље да би се организовао шехер. Поменадругих војнука нема, што упућује на закључак да их нијени било, јер како су они због вршења војне службеуживали знатне пореске олакшице, по правилу супоименце бележени у османске дефтере.53

Градска насеља као што су Пљевља (Ташлиџа)деловала су и као културно-просветни центри; и на овомпољу очигледна је доминација исламске културе надправославном. Развојем српског средњовековног трга умуслиманску касабу, као и мењањем верске структурестановништва, у Пљевљима су се створили услови заснажење оријентално-муслиманске културе и цивилиза ције,што су подстицали како централна власт, тако и муслиманскаверска заједница са свим својим институ цијама, па и многиугледни и моћни појединци. Утицај ове културе осећао се усвим сегментима градског живота, архитектури, ношњи,свакодневном животу људи, језику, речју готово на свимпољима духовног и материјалног живота.54

Сеоска насеља у пљеваљском крају (XV-XVIIвек)

Привреда српског друштва након османских осва -јања, била је заснована на аграрној производњи. Највећиброј радно способног становништва пљеваљског краја,

које је живело у насељима руралног карактера, био јепосвећен тој основној делатности. Расути по бројнимселима различитих типова и величина, произвођачихране, били су најбројнија друштвена група. Међутим,несразмерно са њиховим демографским и друштвенимзначајем, о насељима сељака-пољоделаца и сточара пље -ваљског краја током дуготрајне османске власти рела -тивно се мало зна, што је у првом реду због недостаткаизвора. У комбинацији са археолошким и етнограф скимрезултатима, историографска сазнања о овом питањумогу се у великој мери унапредити коришћењемосманских пописних књига-дефтера. Континуитет насеље -ности највећег дела пљеваљског краја могуће је пратитиод праисторије па до успостављања османске власти, и тозахваљујући бројним остацима материјалне културе, почевод старих илирских тумула, преко рим ских споменика,српских гробаља, средњовековних српских сакралнихобјеката све до османских пописних књига ове регије.55

Наводимо пример пљеваљског села Љутићи, укоме је одмах после пада старе Херцеговине под османскувласт зимовало тридесетак домова влаха из катунаизвесног Драгића, сина Бранислава.56 У овом селу конти -нуитет насељености може се пратити од праисторије пасве до краја XVII века.57 Стога се основано може претпо -ставити да су зeмљорадничка насеља и у османскомпериоду била смештена на добро одабраним положајима,који су пружали погодне услове за живот и становање.Куће су грађене у долинама потока или мањих река, нарубовима коса или уз осунчане падине, и кад год је тобило могуће, у заветрини. Један од битних предуслова заоснивање насеља била је близина воде. Ратарска селапредстављала су јасно омеђену целину. Село је биланајмања управна јединица у држави, и састојало се одкућа, које су биле основна пореска јединица. Просторсеоских насеља, тј. атар сваког појединог насеља био јеограничен међама, које су уписиване по разним обеле -жјима: по неком карактеристичном месту, путу, дрвећу,гробљу, воденицама, рекама и сл.

Како су Османлије у свим новоосвојеним обла -стима одмах уводиле тимарски систем, који је био основза функционисање државе, и новоосвојене области у


53 Категорију становништва са посебним статусом чинили су војнуци, хришћани - слободни сељаци - баштиници, који су за обављањевојничке службе били награђени уживањем слободне баштине и припадношћу војном сталежу. Војнуци су били лаки оклопници, који су у службуи војне походе ишли на коњу, наоружани копљем, штитом и оклопом. Увек су носили искључиво црна одела. Ред војнука постојао је у српскојсредњовековној држави, а у османски систем преузет је у време реформи беглербега Тимурташ-паше, за време султана Мурата II, непосреднонакон Маричке битке. Војнука је током XV и XVI века било на читавом простору Балканског полуострва. Детаљније о војнуцима видети:Бранислав Ђурђев, О војнуцима, Гласник Земаљског Музеја у Сарајеву II, Сарајево 1947, 75-137. (=Ђурђев, О војнуцима)

54 Ова проблематика биће детаљније објашњена у делу о верским односима у Пљевљима и пљеваљском крају.55 Ђ. Тошић, Континуитет насељености пљеваљског краја од праисторије до успостављања турске власти, Гласник Завичајног музеја, књ. 1

(1999), Пљевља 1999, 39-53; (=Тошић, Континуитет насељености). Прецизности ради, наведимо да је Ђ. Тошић у поменутом раду описао најпре следећасела на десној страни реке Ћехотине: Козица, Љубић, Горња Рудница, Југово, Горња и Доња Брвеница, Бушње, Глисница, Рађевићи, Страхов До, Потковач,Ромач и Брда. С леве стране Ћехотине, описан је континуитет насеља: Потпеће, Рабитље, Хоћевина, Тиковина, Орља, Горњи и Доњи Градац, Нанге и Честин.

56 Aličić, Poimenični popis, 30-31.57 Тошић, Континуитет насељености, 40.

Херцеговини су у периоду од 1465-1468. године билеиздељене на тимаре, зеамете и хасове, који су додељениприпадницима војног слоја - аскера. За српски народ учитавој Херцеговини, на широком простору од дуброва -чке границе до горње Неретве, Устиколине, Пљеваља иЛима, започео је нов начин живота, регулисан по нормамацентрализоване војничке државе, какво је било Османскоцарство у другој половини XV и током читавог XVI века.58

Нахија Кукањ, чија су Пљевља била центар, осно -вана је непосредно по паду тог дела старе Херцеговинепод османску власт. У османским изворима први пут сепомиње у сумарном попису босанског санџака,завршеном 1469. године.59 По војно-политичкој подели,ова нахија припадала је сераскерлуку (војној команди)сераскера Сенкура, коју су још чиниле нахије Сокол,Милешево, Самобор, Дубштица, Бохорић и Кава, а усудско-административном погледу кадилуку Дрина.60

Иначе, ова нахија је добила име по српском средњове -

ковном утврђеном граду Кукњу, који је био познат каолетња резиденција Косача.61 Први херцеговачки санџак-бег, Хамза-бег, притежавао је хас62, који је у целинидоносио приход од 300.587 акчи. У нахији Кукањ, овомхасу су припадала насеља Пљевља, Г. Шумани, Грево,Супратина, Избршне, Корогул, Седлари, Белошевина,Радојин Дол, Добри Дол, Црнче и Бжиње.63

Становништво нахије Кукањ се делило у двеосновне друштвене групе: влахе-сточаре и земљора -дничку рају. Поред ових, у нахији Кукањ било је војнукаи занатлија, који су имали специјалан статус, збогважности службе коју су обављали. Власи Кукња (178домаћинстава и 26 неожењених мушкараца) били суподељени у 6 џемата, неједнаке величине. Највећи је биоџемат Прибисава, Владисављевог сина, који је бројао 40домова и 14 самаца, а најмањи џемат Витомира Ивковогсина, са 19 домаћинстава и два самца.64 На жалост, ипоред прецизних дефтерских података, тешко је


58 У Османском царству постојале су три категорије власништва над земљом: државна, харачка и ушријска земља. Власништво над земљомније било униформно уређено у свим деловима Царства, чиме су се поштовале специфичности појединих области. Земља у Херцеговачкомсанџаку, и уопште на Балкану, припадала је категорији државне - миријске земље, што значи да је сва земља изван насељених места билавласништво османске државе, односно владара, који је ту државу персонификовао.

59 Сумарни дефтер босанског вилајета из 1468/69. године, Istanbul Belediye Kutuphanesi cevdet Yazmalari, No 076.60 Šabanović, Bosanski pašaluk, 137.61 Опширније о Кукњу: М. Динић, Српске земље у средњем веку, Београд 1978, 200, 244, 250.62 По грубој подели, земљишни поседи, који су били фискалне, а не територијалне концесије, сврставани су у тимаре, зеамете и хасове, у

зависности од прихода који су доносили. Хас је био везан за положај, а тимари и зеамети за личности. Годишњи приход тимара износио јенајвише 19.999, зеамета 20.000-99.999, а приход хаса преко 100.000 акчи.

63 Aličić, Poimenični popis, 165-171. Када је први пут уписан 1469. године, приход санџак-бега од нахије Кукањ износио је 10.195 акчи. 64 Aličić, Poimenični popis, 31-35. У овом периоду, власи из Херцеговачког санџака плански су расељени у друге области Царства,

првенствено у Смедеревски санџак, који је у том периоду био истурено, крајишко подручје према Угарској. Након насељавања у Смедеревскомсанџаку, влашко становништво започело је процес седентаризације, када почињу да се успостављају стриктна правила кнежинске самоуправе.

Табела 2: Џемати влаха нахије КукањТабела 1: Део хаса санџак-бега у нахији Кукањ

утврдити тачан број становника са влашким статусом унахији Кукањ, јер не располажемо подацима о просечнојвеличини влашког домаћинства. Оно што је сасвимизвесно, то је да број од 6-8 чланова домаћинства, штопредставља просек за рајинску породицу у овом периодуне важи и за влашке породице, које су, услед режимаплаћања пореза - филурије по кући, а не по главистановника биле многољудније.

Џемати Цветка, Брајка, Гојака и Витомиразимовали су у местима: Гомијона, Каменско, Варине иВранац, а летовали у местима: Љубишна, Коњско Поље,Обзир, Љешница, Хранац и Засаде. Џемат Драгића,Бранисављевог сина зимовао је у местима: Брезина,Љутић, Скокуће и Лука, а летовао у местима: Обарде,Пољет и Рељи, док је џемат Прибисава, Владисављевогсина зимовао у местима: Црквица и Мијоковина, алетовао у месту Варине.65 Власи организовани у дружине,живели су по селима на тзв. влашкој земљи, коју судобијали за насељавање и одбрану. Влашка села нисуприпадала тимару. Њихови становници живели су наоним земљиштима која су улазила у састав царског хаса.Власи су испуњавали уговорене војне обавезе, а заузвратсу били ослобођени свих дажбина везаних за земљо -радњу и рајински статус.

IV

Сеоска насеља у пљеваљском крају имала судоминантну позицију у односу на све друге категоријенасељених места. На њима је почивао економско-социјални и укупан друштвени живот херцеговачкогсанџака у целини. Подаци о њиховом развоју, вели -чини, броју и структури становника говоре о при -вредним, социјалним и демографским кретањима у овојобласти која су у различитим периодима имала и

различит интезитет. Она су се одражавала и на животсела, њихово економско напредовање односно стагни -рање. Раја нахије Кукањ живела је у селима која суулазила у састав царског хаса, тимара спахија и тимарапосадника тврђава Милешево и Самобор. Укупан бројстановника ове нахије износио је крајем седме деценијеXV века између 2.700 и 3.500 глава, док је тај број самонеколика година касније био готово два и по пута већи- по попису из 1475. године у овој нахији живело јеизмеђу 8.000 и 10.000 хиљада становника. Просечанизнос који је свако домаћинство морало да издвоји наиме пореских обавеза износио је 735 акчи 1469, а 614акчи 1475. године.66

Положај раје битно се разликовао од положајастановништва са влашким статусом. Основна новчанаобавеза наметнута раји била је џизја или харач67 и њенимсе плаћањем признавала врховна власт османскогвладара. У нашим земљама, ова дажбина се називалацарском главницом, јер се убирала „од главе“68 и припа -дала је лично владару, за разлику од спенџе која јеприпадала спахији. Џизју је сваке године плаћао свакиздрав и за рад способан Србин, који није обављао војнуили помоћну војну службу, због које би био ослобођенплаћања џизје. Ослобођење од џизје стицало се посебномодлуком владара и тим се чином стицао статус аскера(војништва). По османском закону, сви поданици који суплаћали џизју, која је представљала и начин искупљењахришћанског становништва за пасивну улогу у мусли -манском друштву, имали су статус заштићених поданика- зимија. Џизја је обавезивала на поданичку покорност ипонашање у складу са рајинским статусом.69

У литератури се обично наводи да је минимумџизје износио око једног дуката70, међутим њен тачанизнос је доста тешко утврдити услед недостатка преци -зних података. Мора се водити рачуна и о чињеници даизнос џизје није био једнак у свим деловима Царства,при чему се водило рачуна о економским, али и друштве -


65 Aličić, Poimenični popis, 34-35.66 У прилогу овог рада дата је табела свих насеља нахије Кукањ, у које је унет број становника и приход по селима.67 У коришћеним документима термини џизја и харач су употребљени као синоними за означавање пореза - главарине. Поред овог

значења, термин харач може да подразумева и порез на земљу. Када се успостави, такав порез морао је да плаћа поседник те земље био онхришћанин или муслиман, док је примањем ислама престајала обавеза плаћања џизје. Хришћанске баштине су по правилу биле оптерећењехарачем, и њен статус није могао бити измењен механичким преласком у посед муслимана, све док не би био извршен нови попис и одлукаревидирана. Детаљније видети: H. Hadžibegić, Glavarina u Osmanskoj državi, Orijentalni institut u Sarajevu, Posebna izdanja IV, Sarajevo 1966, 2-3 (=Hadžibegić, Glavarina).

68 Иако се џизја другачије називала главарином – baş vergisi, што указује на то да је њу плаћао сваки пунолетни и за рад способнимушкарац, и од овог правила је било одступања, те се у европским деловима Царства, џизја убирала по домаћинству. О томе недвосмисленосведоче најстарији обрачунски дефтери о прикупљеној џизји с краја XV века. Вероватно је и то био један од уступака становништву које је живелона крајиштима, да би се обезбедила насељеност територије. Доказ тој тврдњи је и царска заповест из новембра 1567. године, којом се наређујетемишварском беглербегу да скрене пажњу беговима, кадијама и забитима на пристаништима да убудуће не дозвољавају прелаз на ту страну рајиСмедерева, Крушевца и Рудника, а да од оних који су прешли узму харач по глави. Наиме, у време пописа Темишвара било је наређено да се тајпорез узима с куће на кућу, што је због задружног начина зивота, за рају било много повољније. Та пракса је била на снази до краја XVIII века,када је у целом Османском царству заведен јединствен систем личног пореза. Детаљније видети: Hadžibegić, Glavarina, 63-64

69 Д. Бојанић, Јадар у XVI и XVII веку /У:/ Јадар у прошлости, Лозница 1985, 96-97 (=Бојанић, Јадар); Hadžibegić, Glavarina, 2-39.70 Бојанић, Јадар, 96-97.

ним и политичким приликама у појединим областима.71

Тај износ је био различит и за поједине нахије у оквируХерцеговачког санџака. На основу једног пописа хара -чких обвезника с краја XV века, сазнајемо да је стано -вништво нахије Кукањ плаћало 43 акче на име харача.72

Испенџу - спахијску главницу плаћале су свестарешине хришћанских домаћинстава широм Балкана,као замену за више радних тлака, на шта их је обавезиваоњихов зависни положај према непосредном господаруземље. Од ове обавезе изузимали су се крајње сирома -шни, слепи, хроми и сакати, а удовице које су у начелубиле лошег материјалног стања, давале су умањениизнос испенџе.73 Међутим, по попису из 1475. године, унахији Кукањ, испенџу је плаћало само становништвокоје је живело у селима која су улазила у састав царскогхаса, док је она раја која је живела на тимарима спахијаи посадника тврђава Милешево и Самобор те обавезебила ослобођена. Документа не пружају никакво обја -шњење за ову веома ретку појаву за ондашње прилике.Може се само претпоставити да је та мера била у функцијиодржавања стања насељености појединих области,наиме, да је османска власт ослобађањем од плаћањаиспенџе74, покушавала да задржи рају у њиховим селима.С обзиром да су у састав царског хаса увек улазиланајплоднија земљишта, логичном се чини претпоставкада је становништву које је живело у таквим селима билолакше да подносе терет пореских обавеза, него становни -штву које је живело на тимарима спахија и посадникатврђава. Не може се прецизно утврдити када је мераослобађања од испенџе ступила на снагу, али се чини даје 1469. године становништво нахије Кукањ плаћало овудажбину, јер су приходи од села, како се види у пописуиз те године, виши од оних из 1475. године, иако је упериоду 1469-1475. број становника континуирано растао.Како је попис из 1469. године сумарни, у њему нијеубележена структура дажбина, те смо у немогућности даову претпоставку потврдимо или одбацимо на основурасположивих извора.

На основу детаљне анализе пописа херцего -вачког санџака из 1477. године, у чији је састав улазила инахија Кукањ, могуће је донекле реконструисати стру -ктуру земљишног поседа у поменутој области у другојполовини XV века. Називи топонима Црно Двориште иЛука Двориште, затим Ступ Подолак и Потпут Ступ, каои Ступ ливада указују на двор и ступ, као саставне деловеједног властелинства.75 На основу постојања тих топо -нима, Ђуро Тошић закључује да је у структури власте -лин ства постојала властелинска земљишна резерва, каодео поседа који је феудалац обрађивао у сопственојрежији бесплатним радом својих сељака.76

Установа властелинске резерве, наводи даљеТошић, је формирана пре доласка Османлија у нашекрајеве, да би и у оквиру њихове земљишне политикебила укључена у тимарски систем у виду тзв. hassa земље.Тако се на основу дефтера из 1477. године у пљеваљскомкрају може побројати 99 хаса њива, 14 хаса ливада, 3хаса винограда и 5 хаса млинова.77

Становништво нахије Кукањ располагало јесвојим зависним баштинама, а муслимани чифлуцима.Та земљишна парцела чија је величина варирала узависности од квалитета земљишта, била је довољна запрехрану једне породице и могла се обрађивати једнимпаром волова. Баштине су, у ствари, назив за сељачкагаздинства и представљале су земљишне деонице унаследно-баштинском поседу појединих породица којесу их обрађивале и живеле на њима. Зато су баштинеимале много већи део са земљом намењеном обрађивањуи коришћењу, а са мањим делом предвиђеним за кућу,окућницу, стаје, амбаре, гумно и сличне неопходне пра -теће објекте газдинства.78

Баштине земљорадничког становништва, заразлику од пространих парцела које су припадалефеудалцу, биле су много скромније површине. У некимод села није било довољно обрадиве земље да задовољии потребе становништва и захтеве које је пред њихпостављао добро осмишљени османски тимарски систем,


71 Исто, 96-97; Hadžibegić, Glavarina, 43-51. Х. Хаџибегић износи мишљење да је један од основних фактора при одређивању висине џизјебила финансијска ситуација и потребе државе за војску и сталне војне операције. Док је држава напредовала и финансијски јачала освајањемнових подручја, оптерећење раје је могло бити сразмерно мање. Али, већ у другој половини XVI века, почело је слабљење финанскијихпотенцијала Османског царства, па и државе у целини. Узимајући у обзир шири историјски контекст, Х. Хаџибегић предлаже следећупериодизацију повећања износа џизје: а) нормално повећање џизје од успостављања државе до 1577. године; б) нагло повећање џизје због опадањавредности новца од 1577. до 1690. године, у односу на златник; ц) извесна стабилизација у погледу вредности новца и висине џизје од 1690. до1804. године и д) нагло повећање џизје, уско повезано са сталним опадањем вредности новца од 1804. до 1855. године, у односу на поједине врстезлатног новца који је био у промету.

72 Hadžibegić, Glavarina, 54.73 Бојанић, Јадар, 98.74 Износ испенџе био је 25 акчи.75 Како наводи Ђ. Тошић, у расправи Земљорадња пљеваљског краја у првим годинама турске владавине, Гласник завичајног музеја, књ.

2 (2001), 91 (=Тошић, Земљорадња): „ У средњем веку је под двором подразумијевано нешто узвишеније сједиште феудалца у архитектонскомсмислу, те је локалитет Подворница (њива у селу Доњи Шумани) представљао земљиште које је обрађивала феудалчева кућна послуга“.

76 Тошић, Земљорадња, 91.77 Исто, 92.78 O Zirojević, Srbija pod turskom vlašću (1459-1804), Novi Pazar 1995, 37. (=Zirojević, Srbija pod turskom vlašću )

те се до њиховог повећавања долазило крчењем земљиштаобраслог дрветом и тзв. „трапљењем“ земљишта прекри -веног каменом. Потврду за ове тврдње такође добијамона основу топонима, као што су село Крчевина и њиваТрап. За стварање нових обрадивих површина коришћеноје и земљиште на већим надморским висинама покри -вено шумом, што потврђује назив локалитета ДоњиЛаз.79 Сељак је имао право уживања земље, коју му никоније могао одузети све док је обрађивао, те ју је могаонеподељену препустити својим наследницима. Он јетакође могао да поседује, али као пуну својину (мулк),друге непокретности, попут куће, винограда, воћњака,повртњака или млина.80 Директним наследницима сма -трали су се само синови, док је брат или неки другисродник (стриц, синовац)81, првенствено из интересаосманске централне власти да земља буде добро насе -љена и у потпуности искоришћена, могао да наследибаштину преминулог уз обавезно плаћање тапијскетаксе, чију су висину, по правилу, одређивали непри -страсни људи, од угледа у свом селу. Тако је на пример,након смрти извесног Радисава сина Радуловог из селаПремћана, његов брат Вук затражио право на уживањебаштине преминулог, што му је чајнички емин одобриомаја 1661. године, након што је поменути Вук платиотаксу у износу од 160 акчи.82 Готово истоветан случај биоје и са баштином неког Вука, Милановог сина из селаГотовуше „крај Пљеваља“, која се налазила у оквирузеамета заима Мустафе. Поменути Мустафа одобрио јеаприла 1663. године, будући да је Вук умро „без мушкогпорода“, да предметну баштину наследи његов брат Дамјан,али уз плаћање таксе од чак 2.000 акчи.83 Баштина сетакође могла и поклонити и заложити. Остало је забеле -жено да је извесни Иван, Вуков сина, из села Кричке, јуна1679. године поклонио све њиве, ливаде и осталу имо -вину унуку Баји84, док су септембра 1663. године Петак иДојче из села Кучина, кадилук пријепољски, добилипотврду од кадије да су вратили дуг од 2552 акчиМустафи сину Абдуселама из Пријепоља, те да им севраћа имање које је било дато као залог дуга.85

На основу одредаба кануна из друге половине XVвека, који се односе на српске земље, познато је да јемуслиманско становништво које се бавило земљорадњомплаћало тзв. ресми чифт, чија је висина зависила од

величине земљишног поседа, који је обрађивала једнапородица. У историографији је прихваћено мишљење даје ова дажбина у ствари новчани вид и обрачун седмо -дневне работе земљорадника и његове запреге волова,која је постојала још у предосманско време.86 У нахијиКукањ 1475. године било је свега 13 муслимана, који суплаћали различите износе на име личног пореза. Наиме,неки су били потпуно ослобођени овог намета, неки суплаћали 6 а неки 9 акчи, без икаквог појашњења о узро -цима ових знатних разлика. Мало је вероватно да се онемогу објаснити различитом величином земљишног поседакоји је уживала свака муслиманска породица појединачно,јер је доста њих било у потпуности ослобођено пореза.Реалнијом се чини претпоставка да је и ово била још једнау низу мера које су Османлије чиниле да наведу хришћан -ско становништво да „добровољно“ прими ислам.

Раја, хришћанска и муслиманска, која је живелана тимарима, зеаметима и хасовима на које је била изде -љена нахија Кукањ, поред обавезних дажбина у новцу(харач, испенџа), имала је и обавезу давања дажбина одприноса са земље. Основне земљорадничке дажбинебиле су десетина и саларија. Десетина је представљалачист десети део летине, а саларија додатну нешеријатскудажбину на житарице, која је најчешће износила једнучетрдесетину, али је тај износ могао да буде и једнатридесетина и једна тридесеттрећина приноса.87

За привреду села, поред природних услова (шуме,клима, планине, котлине, итд.) веома важан чинилацпредстављала је бројност земљорадничког становни штва.У раније време кад није било усавршених пољопри вреднихалатки, руке биле су примаран чинилац пољо привреднепроизводње. У коришћеним изворима османске прови -нијенције нису сачувани подаци о алаткама које су секористиле на територије нахије Кукањ, односно читавогХерцеговачког санџака у периоду османске владавине.Међутим, познато је да се у нашим крајевима од ручногоруђа, рало употребљавало од давнина, а у XIII-XIV векуоно је представљало основну справу за орање. Плуг се унашим крајевима појавио пред крај XIV века, с тим штоније истиснуо рало из употребе. Уосталом, плуг је биоглавно оруђе земљорадника на територији читавогОсманског царства и имало је свега један метални део:заоштрени раоник. Запрега од два вола или бивола у


79 Реч лаз означава обрадиве површине добијене крчењем лугова, шума и гора. Тошић, Земљорадња, 92.80 G. Veinstein, L’Empire dans sa grandeur, Histoire de l’Empire Ottoman, Paris 1989, 212-213.81 У поменутој збирци турских докумената из манастира Свете Тројице, чувају се поједине таксе које управо потврђују овакву тврдњу.

Упоредити: Фехим Барјактаревић, Турски документи манастира Св. Тројице код Пљеваља, Споменик СКА LXXIX, други разред 62, Београд1936, док. бр 61, стр. 44; док. бр. 65, стр. 45.

82 Барјактаревић, Турски документи, док. бр. 56, стр. 43.83 Исто, док. бр. 58, стр. 44.84 Исто, док. бр. 66, стр. 46.85 Исто, док. бр. 59, стр. 44.86 Бојанић, Јадар, 97. Опширније о овоме види: H. Inalcik, Osmanlilar‘da Raiyyet Rusumu, Belleten, XXIII, Ankara 1959, 575-581, 602-608.87 Бојанић, Јадар, 99.

неким крајевима остала је карактери стичан симбол сеоскепривреде у време Османлија.88 Становништво нахијеКукањ гајило је пшеницу, јечам, просо, зоб, бостан, боб,лан, црни грах. Воће је гајило само становништво селаБушње. Пчеларство и свињо гојство су били веомараспрострањени, а у селу Кукањ постојао је рибњак. Свепоменуте житарице користиле су се за људску исхрану.Јечам су користили само најсиромашнији слојеви, а зобсу уводила у исхрану само у случају велике глади. Од свихжитарица изузев зоби, добијало се брашно од кога семесио хлед, а од проса се правила и нека врста каше.89

Легуминозе, биљке са махунастим плодовима, су такођекоришћене за људску исхрану, али у много мањој мери оджитарица. Најраспро страњенија легуминоза био је боб,који се припремао као вариво. Боб је биљка која се гајилаготово на читавом Балкану, јер добро подноси хладноћу.Такође се гајило и сочиво и црни пасуљ (грах). Одиндустријских биљака становништво нахије Кукањ гајилоје лан, од кога се одавнина у јужнословенским земљамаправило рубље и летња одећа. Дажбина на гајење каколегуминоза, тако и индустријских биљака плаћана јепаушално, у релативно малом износу.90

Дажбина на бостан значи да је у селима нахијеКукањ постојао повртњак, који је чинио саставни деоокућнице; окућница није подлегала десетинским дажби -нама, већ се за сваки повртњак плаћала такса у износу оддве акче по повртњаку. Како је прецизирано кануннамомза босански, херцеговачки и зворнички санџак из 1539.године, ова дажбина плаћана је на Митровдан, а поредтога се узимала десетина на купус и лук.91

У другој половини XV и првој половини XVI векау херцеговачком санџаку у целини, а тиме и у нахијиКукањ, као и у већини других области Царства, натуралнарента била је доминантни облик давања земљорадни -чких дажбина. Натурална рента је свакако више пого -довала сељаку, јер је после подмиривања обавеза премаспахији, могао слободно да располаже са вишком, заподмиривање сопствених потреба, као и за продају наслободном тржишту. Он је био у могућности да биравреме када ће изнети свој производ на трг, као и коју ћеколичину продати. Преласком на новчану ренту, сељакпостаје директно завистан од тржишта, а с обзиром начињеницу да је био дужан да увек у исто одређено време

предаје свој део дажбина спахији, није више био уприлици да сам одреди моменат када ће понудити својуробу на продају. Сам произвођач је, у таквим приликама,сносио и ризик неродне године и пропадања усева збогатмосферских прилика. Неки научници сматрају да јебаш прелазак са натуралне на новчану ренту, уследдиректне зависности сељака од тржишта и феудалца,значио крај имобилности земљишног поседа, и далеко -се жније гледано, крај установе миријске земље.92

Поред земљорадничких дажбина, становништвонахије Кукањ било је оптерећено порезом званим нијабет,који је представљао глобу за различите прекршаје, међукојима је била и крвнина, новчана надокнада за крвниделикт, коју је плаћао кривац, или ако се он не би про -нашао читаво село у чијем се атару догодио злочин.

Тако је на пример, извесни Лука, у своје личноиме, као и у име своје мајке и брата, одустао од потражи -вања крвнине за свог несталог брата Јована, „пастираманастира у Премћанима“, за кога се сумњало да је бачену Тару. Поменути Лука је у присуству кадије, калуђераманастира Довоље, као и бројних Премћанаца изјавио да„Премћанцима опрашта кривицу“, након чега је усле -дила пресуда пљеваљског кадије са таквим садржајем.93

Дакле, на основу структуре дажбина, која је при -казана у графикону који следи, може се извести закљу -чак да се сеоско становништво пљеваљског краја бавилоратарством, повртарством, воћарством и виноградарством:


88 М. Благојевић, Земљорадња у средњовековној Србији, Београд 1973, 42-45 (= Благојевић, Земљорадња); N. Filipović, Pogled na osmanskifeudalizam (sa posebnim osvrtom na agrarne odnose), Godišnjak istoriskog društva Bosne i Hercegovine IV, Sarajevo 1952, 58; И.А. Петросяан, ОсманскаИмеприя: могущество и гибель, Москва 1990. 94.

89 Благојевић, Земљорадња, 125.90 Aličić, Poimenični popis, 8, 166, 168, 169, 170, 171, 216, 230, 238, 195, 196, 300, 303, 304, 305, 309, 310, 315, 317, 337, 338, 339, 340, 342, 368,

540, 551, 555, 576, 577, 578, 582, 583, 585, 587, 590, 591, 607.91 Kanuni i kanun-name za bosanski, hercegovački, zvornički, kliški, crnogorski i skadarski sandžak, priredili B. Đurđev, N. Filipović, M. Mujić

i H. Šabanović, SArajevo 1957, 56.92 N. Filipović, Pogled na osmanski feudalizam, 41-43.93 Барјактаревић, Турски документи, док. бр. 93, стр. 50.

Житарице су свакако доминирале у оквиримапољопривредне производње, а опет у оквиру ове групепроизвода највише приноса давала је зоб, чак 50.9%,затим пшеница 27.7%. Јечам и просо учествовали су уукупној производњи житарица са 9.05%, односно 7.74%,док су најмање приносе доносили крупник (2.24%) и раж(2.22%), што је графички приказано на следећој слици:94

О житородности пљевљског краја остало језаписа и у белешкама страних путописаца. Тако, Рамбертинаводи да на планини Ковач у месту Braccha расте многожита, док К. Зен за пљеваљску равницу наводи да јеплодна, мада не прецизира шта се све гајило. На основузаписа Пјера Лефевра из 1611. године сазнаје се да јепредео између места Poulmitcha и Пљеваља био доброобрађен и да на местима где нема воћњака има младешуме. Аноним оставља 1626. запис по коме Пљевља лежеу равници толико плодна житом колико су непријатнепланине које окружују ово место.95

Османско царство је политиком давања повла -шћеног статуса и олакшавањем фискалних обавеза, уво -дило у свој војни систем домаће хришћанско становни штво,које је као неплаћена војска представљало главниослонац одбране запоседнутих крајева. Иако би се напрви поглед могло учинити да је држава трпела губитке,

јер ти слојеви становништва нису плаћали главарину,као ни друге бројне порезе које је „раја“ морала да плаћа,она је на овај начин обезбеђивала довољно стано -вништва да насели и оживи пусте пределе који суулазили у састав Царства, а остваривана је и уштеда, собзиром да није било високих трошкова око одржавањабројних гарнизона на стално немирним крајиштима.

За дуготрајне османске владавине на нашимпросторима, постојале су бројне категорије становни -штва са посебним статусом.96 У нахији Кукањ, у другојполовини XV века забележени су само војнуци,хришћани - слободни сељаци - баштиници. Војнуци сурегрутовани из редова домаћег хришћанског стано -вништва, ситног племства и влаха-сточара. За разликуод влаха - војника, који су плаћали филурију без обзирада ли су одлазили у војни поход или не, војнуци су билиослобођени од свих рајинских дажбина, укључујући ихарач. Они су били обавезни да плаћају копљарину,младарину, глобе за ситније прекршаје, таксу на увозбачви са вином и овчарину, ако су имали преко 100оваца. Копљарина је износила 16 акчи, распоређена нацело копље, а онај који иде у поход плаћао је додатних 6акчи, које је уживала царска ризница. Војнуци су обра -ђивали тзв. „војнучку земљу“ (тур. voynuk yeri), односнопоседовали су баштине са којих нису давали десетину,нити друге порезе, а закон је предвиђао да та земља морада буде плодна. Војнуци су живели у сеоским насељима ибавили се, поред војничких дужности, земљорадњом источарством.

У нахији Кукањ нису убележени војнуци који суактивно служили, већ само војнучка резерва - 55 кућа у 15села. Сачувана је и потврда, на основу које је зимијаДобросав, син Драгићев, из села Премћана биоослобођен свих дажбина за 1596. године, јер се „обавезаода ће под пушком доћи на царску заповест“. У потврди седаље наводи да ће уживати поменуте пореске олакшицесве док буде „овако долазио с пушком“.97 У замену завршење службе у тврђави, повластице су уживале и разнезанатлије. Тако је у попису из 1469. године у селу Потокуписано девет ковача и тесара, ослобођених рајинскихдажбина, међутим, у попису из 1475. године они нису


94 Тошић, Земљорадња, 96-97.95 Самарџић, Београд и Србија, 173.96 Ове групе са посебним статусом се у домаћој историографији често наводе као „повлашћене“ групе становништва. Иако су пореске

обавезе које су имале ове „повлашћене“ категорије биле знатно умањене у односу на намете које је плаћала обична раја, мишљења смо да њиховположај није био нимало лагодан, с обзиром на тешкоће у служби са којима су се сретали и са одговорношћу коју су на себе преузимали. Тако је,на пример, у канун-нами за видински санџак из времена Мурата III недвосмислено речено да дербенџије за сигурност путника одговарају „својимглавама и имањем“, те је сасвим извесно да се они не могу сматрати посебно привилегованом групом. Ипак, намети које је морала да плаћаобична раја представљали су неиздржив терет, те су стога читава насеља прихватала посебна задужења и одговорност и грчевито су се борилида такав статус задрже.Можда би стога било упутније ове групе називати становништвом са посебним статусом, а не „повлашћеним“ групама, јертермин „повлашћен“ указује на далеко лагоднији услове живота и привређивања него што га је водила било која друштвена група српскогстановништва у Османском царству у другој половини XV и првој половини XVI века.

97 Барјактаревић, Турски документи, док. бр. 13, стр. 34.

забележени, што вероватно значи да су били преведениу статус обичне раје.98

V

Са почецима политичке и економске кризе одседамдесетих година XVI века, у XVII веку у пљеваљскомкрају, као и у другим областима Царства, осећају сепромене у уређењу земљишних односа (појава чифлуксахибије који се меша у уређени однос између спахије ирајетина), повећавају се намети на зависно становни -штво, док се промене у структури производње још увекне бележе.

Од краја XVI века мења се и методологијаспровођења пописа становништва, те за XVII век немадовољно релевантне грађе која би пружила одговоре на

бројна питања која се постављају пред будућим истра -живачима. Само систематска истраживања у турскимархивима могла би да допринесу расветљавању питањаземљишних односа и положаја становника пљеваљскогкраја у XVII веку.

Сеоска породица у пљеваљском крају (1465-1699)

Политичка, друштвена и економска историјаЈугоисточне Европе у целини, а нарочито српског народаобележена је снажним таласима сеоба становништва, каои дугим периодима стране окупације, што је диктиралоуслове живота становништва. Већина промена у стру -ктури породице може се објаснити преласком са земљо -


98 Сумарни дефтер, 1469; Aličić, Poimenični popis, 439-550.

Сл. 5 - Михраб и Минбер Хусеин-пашине џамије


99 У селу су уписана и два муслимана.100 У селу су уписана и три муслимана.101 У селу је уписан и један муслиман.102 У селу је уписана и једна удовица.103 У селу су уписана и два муслимана.104 У селу су уписана два муслимана и једна удовица.105 У селу је уписан и један муслиман.106 У селу је уписан и један муслиман.107 У селу је уписан и један муслиман.

НасељеБројкућа

(1469)

Самци(1469)

Приход(1469) уакчама

Бројкућа

(1477)

Самци(1477)


Рутница103 7 4 210

Котовише 28 8 494

Мрчево104 7 2 770 11 9 315

Д. Поросје 7 140 7 2 250

Градац (део)105 25 9 332

Поток 13 774 20 14 431

Глишница 85 14 4155

Илијаш 10 3 650 13 3 380

Класица 5 2 280 7 3 250

Крушево 7 3 163

Лукар Поток 7 520 6 3 110

Засеље 4 1 320 9 2 255

Бушње 21 3 1542 32 15 1053

Лохућа 4 4

Бабин Поток106 34 6 2522

Г. Заостор 24 7 538

Плешевина 4 4 738 12 2 561

Стражиље 12 3 773

Д. Шумани 5 407 6 1 160

Хоћевина 11 4 1310 25 6 1015

Југово 18 6 800

Беласица107 54 11 1846

Задубље 12 819 17 2 320

Которац 7 3 841 25 5 537

Видре 8 4 781 14 4 515

Г. Рудница пусто 50 5 2 255

Д. Тепче 8 4 866 17 3 623

Орља 2 2 200 6 175

Укупно: 298 232 25.715 987 278 35.040

НасељеБројкућа

(1469)

Самци(1469)


Бројкућа

(1477)

Самци(1477)


Збљево 21 2049 33 11 894

Грабови Кал 8 2 741 20 5 469

Г. Лохућа 8 2 585 15 3 242

Безница 10 2 273

Црна Брда 10 3 314

Кукањ 13 5 868 21 5 585

Лађани 3 150 6 2 186

Просоје 29 10 1547

Кнезрика 10 4 1393 15 6 794

Страхов Дол 9 450 28 4 1259

Г. Поросје 8 5 1068 16 9 589

Г. Поросје99 13 4 664

Ивозица 7 3 280

Г. Брвеница 7 5 1338 39 8 2382

Безавница 5 3 498 26 8 1414

Вратца 3 150 3 1 99

Брекиње 16 4 475

Дубац100 19 13 1250 28 11 475

Маторчина101 8 4 750 5 5 241

Трпиње 13 6 750 37 8 278

Честина 4 341 7 4 395

Петине102 26 3 702

Градац (део) 9 5 925 13 1 354

Височка 6 2 350 6 2 258

Пауче 4 2 200

Бабина Брда пусто

Ужасно 5 225 3 4 7

Тикаво 4 2 580 9 2 311

Рабитље 4 2 386 12 1 311

Табела 3: Села у нахији Кукањ 1469. и 1475. године

радничког на сточарски начин привређивања и обрнуто,као и радом у рудницима, или бављењем службама одпосебног значаја за државу108, јер су све то фактори којису утицали на традиционалне породичне односе.

У нашој историографији још увек није разја -шњено питање када је породица, као основна друштвенајединица, уступила место патријархалној задрузи. ЈованЦвијић сматра да османски период за наш народ„представља период етнографске рекреације и враћањаетнографској старини“, јер се по његовом мишљењу„Турци нису мешали у унутрашњи живот народа“.109

Милан Васић истиче, свакако с правом, да се основа тогпроцеса налазила у систему османских пореза и начинана који су они убирани од домаћинстава влаха-сточара упрвим деценијама османске владавине у српским зе -мљама.110 Сигурно је да су на то утицали и тешки условиживота, који су условљавали чвршће породичнозаједништво, да би се лакше прошло кроз свакодневненедаће. Најбољу илустрацију тешких животних услова укојима је живело српско становништво у пљеваљскомкрају у XVI веку представља забелешка коју је оставиоједан преписивач Минеја у манастиру Св. Тројице 1538.године: „...велика нам нужда од Турака беше, све штоимасмо све нам узимају, и све однеше што стицасмовеликим трудом. Ко има коње и волове од њих фајде није,царска војска све подави а све каже да ће цар платити аништа не плаћа, сиротињи доста муке и тегобе, те неможе више да живи.“111 Дакле, да би се опстало, морале супостојати проширене породице, са више мушких глава,нарочито код становништва са влашким статусом, јер суони вршили војничку службу, а бавили су се сточарством,па делимично и земљорадњом. Да би се извршиле све теобавезе и обезбедио егзистенцијални минимум породице,домаћинство је морало да буде бројније. Задруга сепоказала као врло корисна установа тамо где је ратарствоспојено са периодним номадским сточарством, јер су свипримитивни облици бављења пољопривредом захтеваливелики број руку, с обзиром да није било механизације.Свакако да је до кооперације најприроднији и најједно -ставнији пут било задруживање по сродству.112

Географска распрострањеност задруге поклапа се,највећим делом, са подручјем типа разбијених села.113

Описујући области Полимља и Потарја, у чијем сесредишту налази пљеваљски крај, Т. Пејатовић наводида се тамо види иста слика насеља каква је била у старојсрпској држави: „мала разбацана села по долинама истранама речним и планинским; по негде само од 2-3куће. На понеким местима куће груписане 8-10 њих учопору – како веле сељаци, друге усамљене и једна оддруге раздалеко од 10 минута па до сат и по или два сатахода“114, дакле управо онај тип сеоских насеља у којима језадруга најчешћи облик породичног организовања.

Термином кућа означавају се све зграде које јекористила једна задруга. Тај термин је, у османскомпореском систему, основна статистичка јединица, јер се,и код земљорадничког и код сточарског становништва,у једном селу пописују куће и имена њихових старешина,а не сви пунолетни мушки становници насеља.115 Упљеваљском крају, кућа у ужем смислу подразумеванајвећу и најбољу зграду од оних које чине кућу у ширемсмислу, као и посебно одељење у кући ужег смисла. Самакућа била је нешто већа зграда, и по правилу се налазилана средини између осталих зграда разбацаних око ње,без неког посебног реда. Доњи део куће најчешће је биоод камена, а горњи од брвана. Поред кућа постојале су изграде, које су се називале и колибама, и којих је билоонолико колико је било ожењених домаћина у кући.Постојање зграда указује да су задруге формиранепрвенствено ради економског интереса, а да је свака ино -косна породица у оквиру задруга имала свој „кров надглавом“, у оној мери колико су то материјалне могућно -сти допуштале. Кућу су још могли чинити млекар, амбар,стаја, коњушница, уљаник за пчеле, пећ, пљевара, тор,кућар, прибој, трап, кокошар, качара и пушница. Иакоби поменуте помоћне зграде могле да наведу на помисаода је српска сеоска породица пљеваљског краја могласеби да обезбеди добре услове живота, то, ипак, није биослучај. Сељаци овог краја су се свакодневно борили самоза основну прехрану, те нису имали ни времена ни могу -ћности да воде рачуна о бољим условима становања.116


108 У Османском царству, како је већ наглашено, одређене пореске олакшице су уживали поданици који су се бавили разним врстамавојничких или полувојничких служби, што је свакако утицало и на моделе њиховог породичног организовања.

109 Ј. Цвијић, Aнтропогеографски проблеми Балканског полуострва, Насеља српских земаља I, Српски етнографски зборник, књ. IV, Београд 1902, XLV.110 M. Vasić, O knežinama Bakića pod turskom vlašću, Godišnjak Istoriskog društva Bosne i Hercegovine, god. IX, 1957, Sarajevo 1958, 232.

Познато је да су власи од почетка османске владавине у нашим земљама основни порез – филурију – плаћали по кући, без обзира на број члановадомаћинства. (=Vasić, O knežinama Bakića)

111 Т. Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, Насеља српских земаља I, Српски етнографски зборник, књ. IV, Београд 1902, 283.(=Мркоњић, Средње Полимље и Потарје)

112 Васиљ Поповић, Задруга (теорија и литература), ГЗМ XXXIII-XXXIV (1921-1922), Сарајево 1922,106.113 Поповић, Задруга, 85.114 Мркоњић, Средње Полимље и Потарје, 265.115 Синоними за термин кућа у ширем смислу су дим и дом.116 Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, 285-293.

Број кућа у селима која су се налазила на тимаримаспахија у пљеваљском крају крајем XV века био је изра -зито низак. По подацима пописа нахије Кукањ из 1469.године просечна величина земљорадничког села у тојобласти била је свега 8 кућа, док је 1476/77. године изно -сила 17,3 куће у насељу. Највећи број села 1477. године,чак 22 (или 38%) имао је 10 кућа и мање, од 10-20 кућаубележено је у 17 (30%), а од 20-40 кућа у 16 села (28%).Само два села имала су више од 40 кућа: Беласица 54 иГлисница 85. Величина насеља нахије Кукањ седамдесе -тих година XV века приказана су на следећем графикону:

Нешто су већа била села која су улазила у саставхаса санџакбега и чија је просечна величина износила 13кућа 1469, а 16.26 кућа по насељу 1477. године, али се тумора водити рачуна да је део тог хаса био и сами тргПљевља који је по подацима пописа из 1477. године имао101 кућу, док је осталих 11 села било неупоредиво мање:село Грево, највеће насеље после Пљеваља које јеулазило у састав хаса санџакбега бројало је 30 кућа, докје прво иза њега по величини село Белошевина са свега12 кућа. Сва остала села имала су до 10 кућа. У селимапљеваљског краја у поменутом периоду пописан је ирелативно висок број самаца, њих 287 у 57 села, што упросеку износи готово 5 самаца по селу.117 Величинанасеља на хасу санџакбега у нахији Кукањ приказана јена следећем графикону.

Колико статистички подаци могу понекад да будуи варљиви потврђује чињеница да је на хасу санџакбега1469. године био изузетно висок проценат тзв. патуља -стих села (са 5 или мање домаћинстава). Таквих насељабило је 66% у односу на укупан број насеља, а чак 85% уструктури групе села до 10 кућа. Током наредне даценије,број оваквих села на хасу санџакбега је опао па је онизносио 33,3% у односу на укупан број насеља, а 44,4% угрупи насеља до 10 кућа.118 Удео патуљастих насеља уструктури насеља на хасу санџакбега у нахији Кукањ1469. године приказан је на следећем графикону:

Патуљаста насеља су доминантан тип насеља имеђу селима пљеваљског краја која су ушла у саставспахијских тимара. Таквих насеља било је 13 1469. године(35% од укупног броја насеља), да би опао на 7 једнудеценију касније (12,2 % од укупног броја насеља).119

Сточарско становништво нахије Кукањ није упи -сано по селима, као што је то у истом периоду био случају смедеревском санџаку на пример, већ по џематима, јерсу у пљеваљском крају, сточари живели на зимским илетњим стаништима. Власи-сточари нахије Кукањ билису подељени у шест џемата, у којима је било 178 дома -


117 Прорачуни су вршени на основу табела објављених у раду: Е. Миљковић, Пљевља и нахија Кукањ у другој половини XV века, ГласникЗавичајног музеја Пљевља, књ. 1 (1999), 159; 166-167.

118 Исто.119 Исто.

ћинстава (просечна величина џемата била је 29,6 домаћин -става) и чак 26 самаца, што је за сточарска домаћинстваизузетно велики број. Можда се овај велики број самаца(пунолетних, неожењених мушкараца) може објаснититаласом сеоба који је шездесетих и седамдесетих годинаXV века из читавог херцеговачког ишао у правцу смеде -ревског санџака. Наиме, могло би се претпоставити да јебило случајева када нису одлазиле читаве задруге, тј.проширене породице, већ да су неки чланови остајали настарим стаништима.

Анализом пописа влаха-сточара пљеваљског крајауочава се да, за разлику од истовременог пописа влахадругих српских области, нема убележеног ниједногтабије120, тј. придодатог члана домаћинства, што је биочест случај код пописа влаха смедеревског санџака, например. Tако је кнежину Радована Бакића у нахијиБрвеник (западна Србија), 1476. године чинило 811влашких кућа са 482 придодата члана, док је тај број укнежини његовог наследника Херака Бакића тридесетихгодина XVI века износио чак 1557 лица, док је бројдомаћинстава смањен на 730.121 Свакако се мора истаћи ичињеница да се у поменутом попису сточара пљеваљскогкраја из седамдесетих година XV века релативно често каостарешине засебних домаћинстава бележе два сина истогоца, по правилу један за другим. Све то упућује на закључакда је тада још увек био у формирању процес екстензивнепородице задружног типа, али се мора водити и рачуна очињеници да ова друштвена група није била пописана поселима, већ по џематима, да су се сели ли са летње на зимскеиспаше, те да су сасвим сигурно у таквим условима животабили упућени на задружни живот. Чињеница да суповремено домаћинства двојице браће пописана одвојеноне мора да значи да су они водили потпуно засебан живот,већ да је османски пописивач тако бележио из економскихразлога, да би се наплатио виши износ филурије.

Још увек је отворено и питање колико је задружнапородица код Срба бројала чланова. Вук СтефановићКараџић је забележио у Рјечнику да је задруга бројалаоко 30 чланова, мада наводи и примере када је она била

многољуднија.122 У опису Полимља и Потарја, Т.Пејатовић такође наводи да „на једном огњишту иманајвише 20-30 чељади“. Међутим, он наводи да су у овомкрају задруге некада бројале много већи број чланова, ада је затим дошло до дељења, када су издељени задру -гари градили куће око старе, јер „се у раду лакшепомажу, заједнички сређену летину деле, заједно чувајустоку и ливаде косе, али су им огњишта подвојена“.123

У домаћој историографији прихваћена је проценада је просечно српско сеоско домаћинство у првом векуосманске владавине бројало 7-8 чланова124, што је најве -роватније била доња граница.125 То би значило да је упљеваљском крају, тачније у нахији Кукањ седамдесетихгодина XV века живело око 10.000 житеља који су себавили земљорадњом и 2.000 сточара.

Према ауторима до сада најопсежније студије одемографској ситуацији на Балкану у XV и XVI веку,бугарским историчарима Николају Тодорову и АспарухуВелкову, најслабије насељене области Балкана у другојполовини XV века били су они делови полуострва који сусе простирали од југоисточне Бугарске до санџака:Смедерево, Босна и Скадар. Тако је према њиховимпрорачунима у херцеговачком санџаку, коме је припадаои пљеваљски крај, густина насељености износила свега1,18 кућа на км2. Међутим, њихове процене се не могу употпуности прихватити јер су вршене искључиво наоснову дефтера џизје, пореза које је плаћало само земљо -радничко становништво, док сточарска домаћинстванису узета у обзир. Ипак, с обзиром на чињеницу да јеброј сточарских домаћинстава био знатно мањи у односуна земљорадничка, како је указано на примеру пљеваљ -ског краја, може се прихватити као тачна констатацијада је читав херцеговачки санџак у првом веку османскевладавине био релативно слабо насељен.126

Подаци о унутрашњем уређењу породице у пље -ваљском крају у првом веку османске власти веома суоскудни. Захваљујући боље сачуваним законским споме -ницима, нешто је лакше, бар донекле, реконструисатиунутрашњи живот сточарских породица. Код влаха,


120 По објашњењу М. Васића израз „tabi“ стоји непосредно иза имена старешине и под тим изразом уписани су поименично остали мушкичланови који припадају том домаћинству. То су најближи сродници, синови и браћа старешине куће, што је очигледно из ознаке њиховесродничке везе. Дакле, под тим изразом подразумевају се одрасли мушки чланови домаћинства, који поред старешине куће, живе у истој кући,а који су исто тако могли имати и своју ужу породицу. Детаљније видети: Vasić, O knežinama Bakića, 233.

121 Vasić, O knežinama Bakića, 229-232.122 Вук Стефановић Караџић, Рјечник српског језика, под: Задруга, Београд 1898, 181.123 Пејатовић, Средње Полимље и Потарје, 271.124 M. Stojaković, Braničevski tefter, Beograd 1987, 12.125 У страној историографији процене броја чланова домаћинства су знатно ниже од поменутих. Тако Брус Мек Гован број чланова

домаћинства за област Смедерева процењује на 3,57, за област Сегедина 4,59, а за област Ђуле 5,26 чланова. Грчки историчар Евангелиа Балта,израчунавајући број становника острва Еубеја крајем XV века, преузима процену Спиридона Асдрахаса, по коме је тај број износио 4,14 чланова.(E. Balta, L`Eubee a la fin du XV siecle, Athenes 1989, 138-139) Међутим, с обзиром да сви подаци упућују на то да је код српског сељачкогстановништва преовладавала породица екстензивног типа, мишљења смо да је овакве процене немогуће прихватити. Много тачнијим иуверљивијим се чине процене Е.А. Хамела, по коме је број чланова једног домаћинства код Срба у XVI веку, а и касније, износио 9-11 чланова.(Hammel, The zadruga, as a process /У:/ Household and family in the past time, Cambridge Universiyu Press 1972., 361-362)

126 N. Todorov, A. Velkov, Situation demographique de la Peninsule balkanique (fin du XVes. debut du XVIe s.), Sofia 1988, 28-29.

породична хијерархија се строго поштовала. Породицаје била основна друштвена јединица, која се заснивалана подређености чланова домаћинства старешини, наузајамној солидарности и свести о заједничким интере -сима. Синови, пасторци, млађа браћа, а некад и преста -рели очеви били су у том смислу подређени старешинамапородице, који је одговарао не само за своје, већ и запоступке чланова свог домаћинства. Старешине поро -дица биле су наследне, оца је наслеђивао најстарији син,уколико је био способан да обавља старешинство. Млађисинови могли су да се издвоје из заједнице и да заснујупосебне породице. Свака одрасла мушка глава била једужна и спремна да штити породицу и њену имовину.127

На основу расположивих извора османске прови -нијенције није могуће прецизно установити са коликогодина се мушки потомак сматрао пунолетним, јер тонигде није прецизирано. Стога није могуће ни адекватноодговорити на питање кога османски пописивачиубрајају у категорију самаца (mücerred).128 Нема сумњеда је као самац у пописима убележен одрасли син, који сеодвојио од оца или браће, а који није засновао своју поро -дицу, али остаје недоумица око разлога таквог одвајања,јер такво издвајање, услед одредби већ описаног осман -ског пореског система, нема своје економско оправдање.Најлогичнија би била претпоставка да се то дешавало услучајевима када одрасли мушкарац нема живог оца,нити браћу, мада за то конкретних доказа у располо -живој грађи нема. Анализом личних имена пописанихсточара нахије Кукањ седамдесетих година XV века, штопредставља једини расположиви путоказ за такваразмишљања, ову претпоставку није могуће апсолутнодоказати, али ни оповргнути. Наиме, ретки су случајевикада се може претпоставити да је са убележеним самцему истом џемату живео његов отац или брат, али се моранагласити да је на пример у џемату Цветка, Новаковогсина убележен као старешина домаћинства Вукоје синВукмира, а као самац Вукмио син Вукмира, или да је у

џемату Иваниша, Цветковог сина, уписан самац Влатко,Цветков син. С обзиром да се све ради о врло честимличним именима, нарочито онима на основу Вук, неможе се са сигурношћу тврдити да је поменути самацВукмио, брат Вукоја или Влатко брат Иваниша.129

Још једно питање где је веома изражен недостатакрелевантних извора је питање положаја жене у српскојсеоској породици за време османске власти.130 У првомвеку османске владавине у српским земљама нема великеразлике у односу на положај жене у средњовековнојсрпској држави, иако се у позном српском средњем векуи раном османском периоду разликовало право на сво -јину над земљом, које је било у оба случаја основауређења друштвених односа.131 Поседовање земље зна -чило је истовремено и право на људе који су је обрађи -вали. Заједничко у положају жена било је то што су преудаје биле под покровитељством родитеља, удате биле суподређене својим мужевима и без њихове сагласностинису могле да предузму готово ништа.132

У османским пописима, на основу којих је могућеделимично реконструисати слику аграрних односа усрпским земљама под османском влашћу, детаљно сенаводе обавезе зависног становништва, те се на основутога може претпоставити шта су све жене могле да раде.Поред послова у кући и обавеза одгајивања деце, оне сузаједно са мужевима учествовале у обради породичнебаштине, као и тимариотске резерве (тур. hassa земља).Вероватно је да су жене обављале и низ послова везанихза потребе тимарникове куће – прерада вуне, лана, мешењехлеба. Жене су и после мужевљеве смрти заједно са децомостајале да раде на поседу који је њихов муж држао.

На подређени положај жене у османском правномсистему указује чињеница да жена и када је уписана упопису као старешина домаћинства, што је био случајсамо ако није било одраслог сина или другог мушкогрођака способног да преузме ту дужност, уз њено имеувек уписивано и име њеног покојног мужа.


127 Bojanić, Turski zakoni; Kanuni i kanun-name; Бојанић, Јадар, 80-81.128 Колико је било разлике у одређивању животне доби када се особа сматрала пунолетном показује следећи примери: по хроничару Јунију

Растићу, у најстаријем делимичном попису Дубровника из 1323. године, пописани су сви мушки становници од 15 до 70 година, што значи да семушкарац са 15 година сматрао пунолетним (S. Krivošić, Stanovništvo Dubrovnika i demografske promjene u prošlosti, Dubrovnik 1990, 19); натериторији читаве Угарске до почетка XVI века пунолетним се сматрао дечак од 14, а девојчица од 12 година, да би се од тог периода та границаза оба пола померила на 12 година (Holub Jozsef, Az eletkor szerepe kozepkori jogunkbanes az “idolatottlevelek”, Szaazadok 1921, 32-76; 212-235); поодредбама Српског грађанског законика из 1887. године у брак су могли да ступе малолетници са 17, а малолетнице са 15 година; са 15 година суимали право на завештање, а на захтев малолетника суд му је са 17 година могао одобрити право на стицање пуне пословне способности, јер сеса пуном пословном способношћу сматрало лице које је навршило 21 годину (Закон о старатељству, 25. октобар 1887. године).

129 Aličić, Poimenični popis; превод пописа влаха нахије Кукањ налази се на странама 31-35.130 Посебно питање представља положај жена у харему, као и робиња, које није предмет интересовања у овом раду. Такође је у српском

средњем веку, као и првим деценијама османске власти очигледан процес еманципације жене у оквиру елитног слоја, када се жене у кључним моментимастављају на чело државе или су значајан фактор у политичком животу, али таквих примера у пљеваљском крају у разматраном периоду није било.

131 Да је положај жене био сличан и у каснијим периодима, када је пљеваљски крај у питању, најбоље се види из података које је на теренубрижљиво прикупио Видоје Деспотовић. Опширније о томе: В. Деспотовић, Вруља и Вруљани, Пљевља 1995, 114.

132 О положају жене у српској средњовековној држави, као и у Дубровнику опширније види: Д. Динић-Кнежевић, Положај жена уДубровнику у XIII и XIV веку, Београд 1974.

Очигледно је, дакле, да су опстанак и развитакзадруге у неодвојивој вези с финансијским државнимсистемом, који јој може погодовати или не, као и саопштим, моралним и правним појавама у народу. Међу -тим, задруга се не сме тумачити као нужан прелазнистепен у развоју облика земљишне својине од заједничкека приватној, већ се мора нагласити да је она облик поро -дице, који није везан ни за једну економску категорију.Код Јужних Словена, она постоји од давнина, упоредо саинокосном породицом.

Привредна делатност Пљеваља и пљеваљског краја (1465-1699)

Привредна делатност Пљеваља од пада подосманску власт па до краја XVIII века мењала се у складуса променама статуса овог градског насеља од трга докасабе. Поменуте друштвене групе које су чиниле соци -јалну структуру насеља су и један од показатеља привре -дних кретања у њему. О овом периоду економскеакти вно сти која се одвијала из или у правцу Пљеваљасведоче и сачуване појединачне пословне књиге, којесвојом садржином осветљавају делатност значајнијихдубровачких предузетника који су деловали на тромеђиданашње Србије, Босне и Црне Горе.133

Тако су Пљевља, као уосталом и други градовибила не само административни и судски центар, већ ицентар живе трговачке, занатске, и у нешто мањој меричак и пољопривредне делатности. Иако су била градсконасеље, у Пљевљима се, нарочито у првом веку османскевласти у овом граду, обављала и аграрна делатност. Такосе у атару града, током читавог периода османске управеу њему, јављају њиве, ливаде, баште, виногради, млиновии друга добра. У атару касабе Пљевља постојао је чак иједан тимар, а сви хришћани који су у овом насељупописани 1570. и 1585. године имали су ту своје баштине.У самим Пљевљима земљу су имали и муслимани, а чак јеи додељивана онима који су насељавани из других крајева.134

Анализом пореских обавеза становника Пљеваља,може се закључити да су они гајили у првом реду жита -рице, и то пшеницу, јечам, раж, зоб, просо, затим пиро -вину, лан, као и поврће. Такође су се бавили и узгојемсвиња и ситне стоке, као и пчеларством. Поред ових пољо -привредних дажбина, становништво Пљеваља било једужно да плаћа и поједине новчане дажбине, којима је

било опорезовано и сеоско становништво, као што супорез на сено, траву, мукате, испенџу, ресми чифт,бадухаву и свадбарину.135

На основу сачуваних османских пописних књига заову област, уочава се да је већину грађана Пљеваља чи -нило пољопривредно становништво, за које се изричитонаводи да се „баве земљорадњом“. Посебно се спомињемуслиманско становништво које станује „у касабиТашлиџи“, и који „сију и обрађују“ земљу, те плаћајуушур, димнину и шест акчи таксе по огњишту.136

Већина тргова и градова који су постојали усрпским земљама током вишевековне османске влада -вине представљала је тржишта локалног значаја, где сусе продавали вишкови пољопривредних и занатскихпроизвода произведених у самом градском насељу илињеговој непосредној околини, као и тржишта за трго -вину артиклима који се нису производили на српскомселу, а који су били неопходни за свакодневни животљуди, као што је со, на пример. У градским насељимаодржаване су недељне пијаце, пазари, као и панађури,велики годишњи сајмови, који су по датуму одржавањанајчешће били везани за датум славе неког свеца.

Пљевља у наведеном периоду, међутим, највишезбог свог географског положаја, превазилазе значајлокалног трга. Добро је позната чињеница да су Пљевљабила једно од места на дубровачком путу, који је водиоод Дубровника до Софије, и даље за Константинопољ. Наовом путном правцу су се дубровачки и млетачкитрговци сретали већ од тридесетих година XV века.Поред овог свакако најзначајнијег пута, Пљевља су биластаница и на путевима нешто мањег, али ипак важног


133 Храбак, Прошлост Пљеваља, 22.134 Васић, Градови, 559.135 Васић, Градови, 560. 136 Исто.

трговачког значаја, као што су via Drine (ређе се јавља уизворима као via Bosne), који је од Требиња, прекоБилеће, Гацка, Чемерног, Тјентишта и Фоче, ишао узЋехотину поред Пљеваља или Дрином до Лима, док седруги путни правац (via Jezera или via Anagasti) одвајаокод Требиња, те је преко Никшића водио до извориштаПиве, онда у Језера, и преко Таре избијао на Лим. СаПриморја је до Пљеваља допирао и пут који је водиопреко Рисна, Риђана, Грахова, Оногошта и Дробњака.Веома значајан био је и путни правац који је од Сарајевапреко Праче, Горажда, Чајнича и Пљеваља, ишао даљека Пријепољу, Сјеници и Новој Вароши.137

Шеснаести век, је век доминације копненог саобра -ћаја.138 На дубровачком путу, као и на путевима крозБосну, коњи, како јахаћи, тако и теглећи, су готово јединопревозно средство. Путну мрежу Османског царства, којауглавном није заостајала за путевима у Европи 16. и 17.века чине „калдрмисане стазе широке три стопе, за коња -ника, а са сваке стране трагови стада и пешака удесето -стручују ширину ове стазе“. Разумљиво је да су на таквимпутевима кола и кочије веома ретки.139 Оно у чему се свипутописци слажу, описујући пут између Пљеваља и Фоче,то је да је прелаз преко планине Ковач веома тежак. Наоснову белешки које су ови путници оставили очигледноје да су готово сви ипак користили управо тај пут који јеишао преко планине Ковач, а не пут долином Ћехотине,како се то обично сматра. Од бројних путописаца који супрошли овим путем (К. Шепер, Б. Рамберти, П. Лескалопије,Ф. Дифрен-Кане, К. Зен, П. Контарини) само КатаринЗен и Филип Дифрен-Кане спомињу да су путовалипреко Чајнича. Пут од Пљеваља ка Пријепољу није биопредмет веће пажње путописаца.140 Да би осигуралисигурно и безбедно путовање, сами османски султаниградили су дуж путева посебну врсту прихватилишта,сличну систему имарета на коме су подизани градовиоријенталног типа, с тим што су у њима главни објекти билигостионица, каравансарај, и када је то било потребно, мост.141

Геостратешки положај Пљеваља, као и његовполитичко-административни значај за време османскевласти, резултира чињеницом да су Пљевља, већ одполо вине XV века, почела да бележе успон као при -вредни центар херцеговачког санџака. Колики су значајОсманлије придавале Пљевљима као тржном месту,показује податак убележен у попису из 1477. године, гдеје од 9.160 акчи прихода, колико су укупно износиледажбине које је био дужан да плаћа овај трг, чак једнатрећина, односно 3.100 акчи био је износ који је плаћанна име тржне таксе.142 Током времена та врсте прихода сеувећавала и усложњавала, па се у пописима с краја XVIвека јављају три врсте дажбина везаних за царину итрговину на пазару.143

Као и у свим већим пазарним местима, и уПљевљима се гради значајна муслиманска трговачкаинфра структура: чаршија са дућанима, пазар, магацини засмештај робе, ханови, каравансараји, хамам. Изузетно јеуочљив развој пљеваљске чаршије, у оквиру које су одсредине XVI до краја XVII века изграђена два караванса -раја, ханови и бројни дућани.144 Наиме, крстарећиОсманским царством, трговци, као и други путницинамерници су коначиште могли добити у каравансара јима,хановима или завијама и манастирима, смештеним у већими мањим насељима дуж значајнијих путних праваца. Оваконачишта су некад грађена у формираним насељима, а унеким случајевима се насеље развијало око тих грађевина.

Најраспрострањенији тип коначишта у читавомОсманском царству, па стога и у српским земљама билису каравансараји и ханови. У историографији још увекније у потпуности разрешено питање да ли постоји илине разлика између ова два типа коначишта. И кара -вансараји и ханови представљају објекте за смештајпутника, неку врсту „угоститељских објеката“ на друмо -вима и у градовима. У нашим крајевима у XVI векууглавном се сва коначишта називају каравансарајима,док је у каснијим периодима у употреби само термин хан.145


137 Историја Црне Горе, књ. III, том 1, Титоград 1975, 9-10. Храбак, Прошлост Пљеваља, 5.138 F. Brodel, Mediteran i meditaranski svet, 275. 139 Исто, 274-275.140 С. Рудић, Пљеваљски крај у путописима, 134.141 Х. Иналџик, Османско царство. Класично доба 1300-1600, Београд 1974, 208.142 Aličić, Poimenični popis, 166.143 Укупна копнена царина (bac-i siyah), тржна такса (bac-i bazar) и царина названа bac-i hamr. Васић, Градови, 568.144 Исто, 567-568.145 Покушавајући да тачно дефинише хан и каравансарај и разлику међу њима, Х. Шабановић истиче да су каравансараји подизани

првенствено на главним друмовима, и то „искључиво за привремено склониште и преноћиште путника без икаквог комфора, док су ханови уз тослужили и за дужи боравак“ (Х. Шабановић, Урбани развитак Београда од 1521. до 1688. године, Годишњак града Београда, XVII, 1970, 32). А.Бејтић и Х. Крешевљаковић своде ову на разлику да питање плаћеног или бесплатног смештаја, те се тако сматра да су каравансараји само обичнабесплатна коначишта која су градили поједини добротвори, док су ханови нешто налик на гостионице које су држала приватна лица, и у којима сеплаћало за смештај и храну. Детаљније видети: A. Bejtić, Spomenici osmanlijske arhitekture u Bosni i Hercegovini, POF III-IV, 1953, 269-273; H.Kreševljaković, Hanovi i karavansaraji u Bosni i Hercegovini, Naučno društvo NR Bosne i Hercegovine, Djela VIII, Odjeljenje istorisko-filoloških nauka, 7,Sarajevo, 1957, 29-30, Иако је у основи прихвата, О. Зиројевић заступа мишљења да и од ове поделе постоје бројна одступања, те да се не можеапсолутно прихватити, те истиче да је реч о једном типу коначишта, које пролази кроз одређене етапе развоја. (О. Зиројевић, Цариградски друм одБеограда до Софије (1459-1683), Зборник Историјског музеја Србије 7, Београд 1970, 52). Слично мишљење износи и Д. Ђурић Замоло (Beograd kao

На 158 км пута од Сарајева до Пљеваља око 1900. године,не рачунајући ова два града, било је 43 хана.146

Странци који су одседали у Пљевљима углавномсе не жале на услове смештаја, али је на основу њиховихбележака готово немогуће установити да ли су постојалии хан и каравансарај, или различити путописци разли -чито називају један исти објекат. Пишући КатариниМедичи из Пљеваља, Филип Дифрен-Кане наводи: „Овописмо добио сам данас у овдашњем каравансарају“147, неуочивши разлику између ова два типа коначишта. Дели -мичну сумњу у његове наводе баца саопштени податакда је поменути хан задужбина сина Мехмед-пашеСоколовића. Наиме, Мехмед-паша је имао два сина, ГазиХасан-пашу и Ибрахим-пашу, који су имали високазвања у османској хијерархији, али се нигде у њиховимбиографијама не помињу задужбине у Пљевљима. Најве -роватнијом се чини претпоставка да је Дифрен-Канепогрешио, и да је пљеваљски хан, кад и остале своје заду -жбине у овом месту саградио Хусеин-паша Бољанић.148

Жан Палерн Форезјен пролази кроз Пљевља 1582.године, и описује их као лепу варошицу где има базара икаравансарај.149 Каравансарај у Пљевљима помиње иЛефевр у извештају са свог путовања кроз ове крајеве1611. године.150 Пун лепих речи за Пљевља, гласовитипутописац Евлија Челебија сматра као веома битно данаведе да су у граду 1664. године, поред две медресе, тримектеба, две текије, Хасан-пашиног имарета (јавне кухиње)и хамама, постојала и „три преноћишта (хан), велика каобезистан у облику тврђаве“.151

У складу са трговачком активношћу која се одви јала,у Пљевљима су повремено или стално боравили иосмански тржишни функционери. У изворима се помињунајпре турски склав, који је у почетку ту боравио повре -мено, пре доласка кадије, затим од средине XVI векабазарбаша и ћехаја, а Евлија Челебија помиње још итржног надзорника и баждарагу.152 О делатности склава153 у

Пљевљима 1470. године остао је запис у дубровачкомархиву, јер се дубровачки трговац Виктор Радованов жалио13. септембра 1470. године дуброва чком кнезу и суду,тражећи правду за оно што му се догодило у Пљевљима.154

Шта се заправо догодило? Једне вечери, почетком августа1470. године Виктор је стигао у Пљевља и одмах се упутионајвећем дубровачком трговцу у овом месту ЏивануПрипчиновићу.155 Колики је био значај самог Џивана, икако је био уважаван од стране османске администрације уПљевљима, показује даљи след догађаја. Наиме, како јеВиктор стигао, Џиван је наредио да га вежу и ишибају,оптужујући га да купује црвац, на чији промет је у суштиниЏиван држао моно пол. У тамници га је држао чак тринедеље, да би га тек тада предао турском склаву, чија јенамера била не да га ослободи, већ да га стави на тешкемуке, од чега га је спасила само велика сума новца. За својуслободу, Виктор је платио 300 акчи, чувару тамнице јеморао да поклони једног вола у вредности од пет дуката,као и 200 акчи Пљевљацима који су се за њега залагаликод склава. Након тога, склав га је пустио из тамнице, алига је држао још три недеље на јемству. То су, дакле, билиразлози због којих се Виктор, како је на почетку изнето,жалио дубровачком суду. Као сведоци јављају се ониДубров чани који су у том тренутку боравили у Пљевљимаи могли непосредно да сведоче о догађају: Никола и ИванМилановић, Ратко, фамул Радивоја Баљковића, Вукашин,који је био ђетић Радохне Радовчића, Џиван Радељић иГрубешин Вучета. 156

Oно што се догодило Виктору Радованову све дочии о значају црвца у извозној трговини Пљеваља. Наиме,црвац и олово су се извозили из Пљеваља у Дубровникјош за време херцега Стефана.157 Један од првих активнихдубровачких трговацa у Пљевљима под османскомвлашћу био је већ поменути Џиван Припчиновић, којије у овим крајевима деловао шезде сетих и седамдесетихгодина XV века, извозећи олово, црвац и сирову свилу.158


orijentalna varoš od Turcima 1521-1867, Beograd 1977, 80-81). Белешке путописаца које се односе на Пљевља и околину готово без икаквог двоумљењанаводе на став да су се термини каравансарај и хан користили паралелно, те да између ова два типа коначишта није било суштинске разлике.

146 H. Kreševljaković, Hanovi i kravansaraji, 101.147 Исто, 627.148 Уп. H. Kreševljaković, Hanovi i karavansaraji, 57; Самарџић, Београд и Србија, 627-28.149 Самарџић, Београд и Србија, 139.150 Исто, 157.151 Čelebi, Putopis, 398.152 Васић, Градови, 568.153 У дубровачким изворима, овај османски службеник називан је склавом за црвац, како се наводи у пословној књизи Џивана

Припчиновића. Дубровачки извори региструју склава и у неким другим рудницима у Босни под османском влашћу, где он регулише трговинуоловом и глетом. Детаљније видети: Храбак, Прошлост Пљеваља, 23.

154 Исто, 22-23.155 Детаљније о трговачкој активности Џибана Прибчиновића у Фочи, видети: Б. Храбак, Фоча до краја XVIII века, Београд 1999, 62-64.156 Исто. 157 Исто, 24.158 Већ тридесетих година XV века неки Пљевљаци ишли су у Дубровник, где су се задуживали на мање своте. Такво задуживање произилази

из чињенице да су они, иако су успевали да продају нешто своје робе на дубровачком тржишту, ипак више куповали и доносили назад у Пљевља напродају. Слична ситуација у погледу задуживања пљеваљских трговаца у Дубровнику може се пратити готово кроз читав XV век. Своте на које се они

Главни предмет његове трговине из Пљеваља био јецрвац.159 Наиме, из овог града Припчиновићу испору -чено је 1270 литара црвца, што представља 6,4% укупногизноса трговине овим артиклом у делатности поменутогтрговца. Пљевља су била изузетно значајно место уизвозу црвца, на шта указује податак и да је сам ЏиванПрипчиновић често боравио у Пљевљима.160

И поред присуства Дубровчана у пљеваљскојтрговини, ипак се може рећи да су главни носиоци трго -вине у Пљевљима били домаћи људи.161 У трговиниучествују и функционери са санџакбеговог дивана,углавном ћехаја, а од српског становништва истакнутуулогу имали су варошки кнезови.

Носиоци трговине између Пљеваља и Дубровника,били су и младићи из Пљеваља, и шире из читавеХерцеговине и суседних области, који су неко време, каошто је то био обичај у истраживаном периоду, служиликод дубровачких занатлија и трговаца. У дубровачкомархиву сачуван је један документ који сведочи да су 6.маја 1477. године Вукеља Вукчић и Радосав из Пљеваља,који су служили код познатог дубровачког трговцаМаркa Цветкова Турчиновића, изјавили у Нотаријату даје рок за њихову службу код поменутог газде истекао, теда су у потпуности од њега измирени. Одмах након тогазабележено је и да поменута двојица момака и њиховгазда оснивају трговачко друштво, у које младићи уносе90, а газда 66 дуката. Поменутим новцем, Вукеља иРадосав обавезали су се да ће водити послове у „Турскоји другде и то до год то буде желео газда Марин“.162 Уконачном свођењу биланса пословања, како је договорено,половину добити и штете сносиће Вукеља и Радосав, аполовину газда Марин. Ово трговачко друштво живелоје две године.163 Највише контаката Дубровчани су одржа -вали са пљеваљским војводама, као и санџак-бегом.Пљеваљске војводе су често одлазиле у Дубровник, где

би носили поклоне дубровачкој влади, попут ћилима иликоња, на шта је обично узвраћано даровима у новцу.Пребогати дубровачки архив сачувао је помен и једногСрбина, пљеваљског војводе Ивана, који је у августу,пред празник Госпе, дотерао у Дубровник влади напоклон стоку и гуњеве.164 Богумил Храбак с правом, чинисе, сматра да се под овим видом даривања у суштиникрио један облик трговине, јер су размене сличне врстестално постојале између људи залеђа и дубровачкогприморја, мада су архивски помени о томе релативноретки.165 О добрим односима Дубровчана са људима сасанџакбеговог двора, у првом реду ћехајама, речитосведочи податак да је један санџакбегов ћехаја почетком1568. године упутио неког Пљевљака да преко Дубровника,са његовом робом, отпутује за Венецију, где ће њометрговати. Такође, остао је забележен и податак из 1594.године да су санџакбеговом ћехаји, дубрoвачки поклисаридоносили уље на поклон.166

Како се може установити на основу сачуванихкануннама за херцеговачки санџак, предмет трговине уовим крајевима, па и на пљеваљском пазару, били су:житарице, сочиво, боб, црни и бели лук, воће, кукољ, вино,ораси, шафран, лан, као и стока и сточарски производи(коњи, говеда, овце, кожа, сир, масло, вуна, сукно заодећу, ланене тканине и чоха), затим гвожђе, дрва, луч,жир.167 Пљевља су имала своје место и у спољној трго -вини Османског царства, па су трговци из Пљеваља уДубровник извозили углавном жито, сточарске и рударскепроизводе, восак, и у ранијем периоду црвац.168 Од крајаXV века, Пљевља су веома значајна пијаца за коже. Такоје 22. августа 1491. године основано трговачко друштвоизмеђу Наталина Велића и госпара Ђорђа Гучетића, укоје је Гучетић унео 104 дуката, а Велић се обавезао да ћеићи у Фочу, Горажде, Пљевља и суседна места, те да ћеза примљени новац куповати коже, које ће затим отпре -


задужују не прелазе 25 дуката, а често се дешава да се обраћају одређеним људима. Ипак, те мале своте не морају неизоставно да указују да је искључивореч о ситним трговцима, већ се мора узети у обзир и могућност да су се ослањали на сопствени капитал. Храбак, Прошлост Пљеваља, 22, 27.

159 У домаћој историографији још увек није дефинитивно разрешено питање коју је врсту артикла представљао црвац. Наиме, Б. Храбак,у већ цитираној студији Прошлост Пљеваља упорно брани Јиречеково мишљење да је црвац руда – цинабарит. Његовом мишљењу приклањасе и М. Васић. Супротно мишљење изнео је С. Ћирковић, у делу Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, који сматра да је тешко прихватититеорију о рудном пореклу црвца, јер се он навелико куповао и набављао у херцеговој земљи, за коју нема података о рударској активности. С.Ћирковић, Херцег Стефан Вукчић Косача и његово доба, Београд 1964, 137, нап. 90.

160 Храбак, Прошлост Пљеваља, 22.161 Верска структура домаћих трговаца одговарала је у потпности верској структури самих Пљеваља, па се тако међу трговцима јављају и

православни Срби и муслимани. Сразмерно верском саставу насеља у целини, Срби су готово све до краја XVI века били доминантни међутрговачком популацијом Пљеваља. Иста ситуација забележена је и у неким другим градовима данашње Црне Горе, као што су Подгорица, Новии Рисан. Тек у XVIII веку муслимани постају већина међу пљеваљским трговцима. Међутим, у то време обим трговине у овом насељу се смањујеу односу на претходни период, а привредну живост Пљеваља преузима Бијело Поље. Опада и обим трговине са Дубровником, мада се у то времеу Пљевљима јављају трговци из неких других места, као што је Требиње на пример.

162 Исто, 27-28.163 Исто, 28.164 Исто, 35.165 Исто.166 Исто, 36.167 Васић, Градови, 572.168 Исто, 573.

мати у Дубровник.169 На основу дубровачке грађе, очи -гледно је да су поред коже, Пљевља била и значајнотрговачко место за восак. Наиме, бројни муслимани изПљеваља одлазили су преко Дубровника у великепрекоморске тржне центре, у Венецију и Анкону. ОсманДаутовић из Пљеваља имао је неки спор у Дубровнику, увези са извозом воска. Ради решења тог спора уДубровник је дошао и турски склав, док су дубровачкесудије, задужене да пресуде у реченом спору, морале даприкупе сва обавештења о извозу воска. Сасвим јеизвесно да се радило о већој количини воска, чим је томспору придат велики значај.170

У Дубровнику су сачувани подаци и да су Пљевљау XVI веку била и локални житарски центар. У бла -гајничкој књизи Општине остало је забележено да јеДубровчанин Стјепан Сулковић 1565. године купио 230уборака жита, од тога 153 уборка из Пљеваља и 77 изЧајнича. Поред тога, купљено је и 395 ¼ уборка изПљеваља, све по цени од 944 акче за уборак.171 У другомправцу, из Дубровника у Пљевља, трговци су углавномносили со и уље, али и нешто од скупоценије робе, каошто су свилене тканине, на пример.172 Оно што је угро -жавало развој трговине, не само у пљеваљском крају јепојава хајдучије и унутрашњих немира. Тако, у једномосманском документу из 1766. године наводи се да суПипери и Бјелопавлићи пресекли све путеве и створиливелику несигурност код путника. Управо у том периодубио је угрожен пут од Босне за Солун и Истанбул, када сеопасност од хајдучије појавила на територијама кадилукаЧајниче, Пријепоље, Нови Пазар и Сјеница.173

Развој занатства у Пљевљима је истоветан саразвојем и организацијом занатске делатности у другимградовима за време османске власти. Занатлије су билеорганизовани у еснафе, чија су правила била врлорестриктивна и обавезујућа. По султановом наређењу,занатлијама и дућанџијама било је забрањено да сеоблаче у скупоцену одећу горњих класа. Чланови еснафарасправљали су и одлучивали о сваком новом правилу,

које је потом кадија уносио у своје списе, чиме су одредбестицале законску важност. Такође су постојали и про -писи ихтисаба174, којима су утврђиване цене и квалитетизраде. Еснафски мајстори и представници власти сузаједнички одређивали прописе ихтисаба, а потврђиваоих је султан. Држава се мешала у еснафску организацијупрвенствено да би за себе обезбедила приходе од дажбинакоје је ова друштвена група била дужна да плаћа, као и даби био примењен закон ихтисаба.175

Још од друге половине XVI века у Пљевљима јепостојао табачки еснаф, да би се у документима изкаснијег периода помињала посебна табачка махала. Дасу у каснијем периоду (XVII век) ту формирани и некидруги еснафи доказује казивање Евлије Челебије, којимеђу угледним људима у том месту спомиње и старе -шину еснафа (тур. шехер ћехаја).176 Наиме, Евлија наводида је то „угледан кадилук у рангу кадулука од сто педесетакчи...Има свог муфтију, представника шерифа, прваке,угледне људе, представника Портиних спахија, јањичарскогсердара, тржног надзорника, старјешину еснафа, харачкогповјереника и баждарагу.“177 Занатлије су у Пљевљимабиле економски најпродуктивнија друштвена група.Иако су били мешовитог верског састава, занатлијемуслимани су, као уосталом што је то био случај и удругим градовима, били бројнији у односу на занатлијехришћане. Исто тако, верска припадност занатлија је унајвећој мери одређивала и врсте заната којима су се онибавили, јер су османске занатлије – досељеници у новекрајеве донели са собом и занате који раније, најчешће,нису били познати у српским земљама. О занатлијама уПљевљима, па и пљеваљском крају у целини распола -жемо са веома мало података. У попису из 1476/77.године у самом тргу Пљевља од занатлија помиње сесамо Радич, тесар, док су у селима нахије Кукањ непомиње чак ни један занатлија, па ни ковач, што је билонајчешће занатско занимање међу српским сељаштвом.178

Ковачи, мали број њих, помињу се у каснијим османскимпописима Пљеваља. Поред њих у Пљевљима је било


169 Храбак, Прошлост Пљеваља, 27.170 Исто, 36. Детаљније о трговини воском: Т. Поповић, Извоз балканског воска у XVI и XVII веку, Историјски часопис XLII-XLIII (1995-1996), 63-74.171 Б. Храбак у својој студији објашњава да поменути уборци нису дубровачки, јер се они посебно бележе по прорачуну, већ да се ради о

пљеваљском уборку који је већи од дубровачког. Храбак, Прошлост Пљеваља, 37.172 Васић, Градови, 572-573.173 Васић, Градови, 586. Чини се важним нагласити да појава хајдучије није везана искључиво за османски период националне историје

српског народа. Ова појава постојала је на Балкану и у ранијем периоду, за време постојања независне српске државе. Тако је на пример, царДушан сматрао сигурност једним од приоритетних задатака своје владавине. Ипак, ова појава је у османском периоду историје српског народапо много чему специфична. Наиме, уколико се она до тада углавном сводила на бежање од закона и на облике друмског насиља, у време османскевласти на српском етничком простору, хајдучија ипак мења своју суштину, те представља оправдани бунт покореног народа. О хајдучији иразбојништву опширније видети: Zirojević, Srbija pod turskom vlašću, 59-63.

174 Закон о јавном моралу, нарочито о трговинском пословању.175 Х. Иналџик, Османско царство, 217-218.176 Васић, Градови, 565.177 Čelebi, Putopis, 397.178 Aličić, Poimenični popis, 166.

занатлија који су се бавили грађевинским радовима.Највише дунђера бележи попис из 1570. године, што јесасвим разумљиво ако се има у виду да је управо то временајживље грађевинске активности у овом месту.179

Поред коже, одређени број пљеваљских занатлијабавио се и прерадом вуне, те су се тако 1570. године овимзанатом бавили по један халач (пуцар) и мутапџија, каои три кројача.180 Од заната из области прехране уПљевљима је било развијено млинарство, јер су на рециБрезници постојали бројни млинови, било да су били усаставу нечијег вакуфа или у поседу појединца.181 УПљевљима је било и златара. Кујунџија Михаило уписанје у попису из 1570. године као поседник баштине, а 1582.године, у попису је убележен златар Петар.

VI

Рударство није имало велики значај у историјиПљеваља. У историографији још увек није разрешенопитање периода у коме је рудник гвожђа код села Кржавабио најактивнији, мада се основаном чини претпоставкада је рудник био активан у време власти Косача у овојобласти, с обзиром да се, како је изложено, помиње упрвом попису херцеговачког санџака из 1477. године.182

Други рудник у пљеваљском крају, много мањи одКржаве, о коме су подаци такође забележени у пописухерцеговачког санџака из 1477. године је село Бучје уПоблаћу, северозападно од Пљеваља. У овом селу са 47кућа и 10 самаца, постојала су само два самокова. Порезна жељезо износио је 120 акчи, док је укупан приход одовог насеља, који се такође сливао у царску ризницуизно сио 2.786 акчи.183 Кржава у Буковици и Бучје уПоблаћу били су, како се види на основу расположивеграђе, једини живи рудници у пљеваљском крају у другојполовини XV века.184 Дакле, у XVI и XVII веку, Пљевљаза разлику од већине српских градова и тргова подосманском влашћу, превазилазе значај локалног трга ипредстављају како значајан трговачки центар, тако итранзитну трговачку станицу према Дубровнику и гра -довима у Боки.

Хришћански и муслимански сакралниспоменици у пљеваљском крају

За српски народ под османском влашћу верскиодноси су имали и изузетно значење јер су цркве иманастири били не само фактор духовног отпора укојима се гајила и чувала мисао вере, већ су истовременопредстављали и важне ослободилачке центре из којих јеусмеравана и давана морална снага националној мисли.Вера је била услов опстанка српског народа, којом је, семтога, одржавано јединство простора који је он, издељендржавним границама различитих царстава и њиховомунутрашњом административном структуром, насељавао.Цркве и манастири су чували српски народ од ислами -зације, штитили његову националну свест, и подстицалиборбу за слободу. Учећи каквој-таквој писмености каоносиоци народног просвећивања, цркве и манастири субили и прве просветно-културне институције и, узусмено народно стваралаштво, фактор очувања његовогкултурног идентитета.

Сам карактер османске власти и ислама каорелигије, уз друге околности општег политичког илилокалног значаја, условљавали су и неке специфичностиу њиховом односу према другим религијама, на поједи -ним просторима, у одређеним временским периодима.Разлика у односу на опште принципе испољавањапосебно је била карактеристична за средине које су билетрговачка средишта или се налазиле на раскрсницаматрговачких путева из чега је произилазила и њиховавелика важност за даље ширење ислама. Да су такавзначај имала Пљевља говори већ истакнути податак даје у XVI веку Хусеин-паша Бољанић у Ташлиџи, осимчувене џамије која носи његово име, подигао и мектеб,медресу, имарет, каравансарај, хамам, свој сарај „садвадесет соба“. Пљевља су тиме добила обележје важногградског средишта које је временом постало и значајанадминистративни центар чији се значај није губио никаснијим унутрашњим реформама османске управе.185

Свакако да су у таквим областима у којима су већпостојала, или била на путу стварања, османска верска иадминистративна средишта, зависно од њихове разви -јености и значаја који им је придаван, по природи стваригушена и отежавана активност других верских установа.


179 Васић, Градови, 562-563.180 Исто.181 Исто, 564-565.182 Детаљније видети: С. Мишић, Топономастика као извор за историјску географију (пример пљеваљског краја), Гласник Завичајног

музеја, књ. 2, Пљевља 2001, 34.183 Aličić, Poimenični popis, 5.184 О овим рудницима детаљније видети: Г. Томовић, Трагови старог рударења у топонимији пљеваљског краја, Гласник Завичајног

музеја, књ. 3, Пљевља 2002, 59-60.185 Васић, Градови, 517-519.

Такав случај је био са црквама и манастирима у пље -ваљском крају. Да би се разумеле специфичности верскиходноса у таквим срединама, неопходно је подсетити нанеке опште принципе на којима су почивали верскиодноси у Османском царству у почетном периодуосманске власти.

Верски односи у пљеваљском крају (1465-1699)

Верски односи у херцеговачком санџаку, и уже, упљеваљском крају у првом веку османске владавине билису, без икакве сумње, одраз општих верских прилика уОсманском царству у поменутом периоду. Односцентралне власти према свим конфесијама у Царству, паи према Српској православној цркви, мора се посматратиу ширем контексту политичких прилика и државнихинтереса, јер успостављање устројства цркава у Осман -ском царству било је пре свега политичко, а не правнопитање. Тако и настојања Грка да успоставе и учврстесвоју власт над свим православним црквама у Османскомцарству најјасније се испољавају за време владавиневеликог везира грчког порекла Ибрахим-паше, који је натој функцији био дуже од једне деценије од 1523-1536.године. Српска црква је настојала да се супростави успо -стављању апсолутне превласти Охридске архиепископијеи преко ње Цариградске патријаршије. Наиме у другојполовини XV и у првој половини XVI века, када је грчкадоминација превасходно фискална, а у много мањој меридуховна, Српска православна црква показала је великуснагу и виталност.186

У пљеваљском крају у првом веку османскевладавине живели су припаднице две вероисповести:православне и исламске. Током читаве друге половинеXV века, православно становништво у пљеваљском крајубило је изразито бројчано доминантно у односу на мусли -манско становништво. Наиме, како је већ истакнуто уодељку посвећеном становништву, по подацима поиме -ничног пописа херцеговачког санџака, којем је, поосманској административној подели припадала нахијаКукањ, са средиштем у Пљевљима, у овој области јеседамдесетих година XV века живело 987 потпуних и 278самачких домаћинстава хришћанског, тј. српског право -славног становништва и свега 12 домаћинстава Мусли -мана. Дакле, учешће муслиманског становништва у

укупном броју становника ове области у назначеномпериоду био је чак нешто мањи од 1%.187 Међутим, врло јеиндикативан податак да су поменута муслиманскадомаћинства плаћала различите износе на име личногпореза. Наиме, неки су били потпуно ослобођени овогнамета, неки су плаћали 6, а неки 9 акчи, и то без икаквогпојашњења о узроцима ових знатних разлика. Мало јевероватно да се оне могу образложити величином земљи -шног поседа који је уживала свака муслиманска породицапојединачно, јер је доста њих било у потпуности осло -бођено пореза. Вероватнијом се чини претпоставка да јеи ово била једна у низу мера које су Османлије увеле какоби навеле хришћанско становништво да „добровољно“прими ислам. Свакако да се теоријска утемељеностусловно речено благонаклоног става према хришћанимаможе тражити у Курану, који учи да зимије – једнобо -жачке народе, не треба насилно преверавати. Ипак,вероватнијом се чини претпоставка да је такав ставпроизишао из практичних разлога, лакшег успоста -вљања и одржања власти.188

Има историчара, као што је познати францускиосманиста Никоара Белдичану на пример, који сматрајуда порески систем који је био на снази у Османскомцарству189, заснован на разлици између муслимана и не-муслимана разлог томе што у првим вековима османскевласти у српским земљама није било масовног преве -равања. Наиме, по неким прихватљивим проценама, око1500. године у Османском царству било је 894.432хришћанских домаћинстава, те да су сви они прешли наислам, Порта би имала губитак од око 2.800 кг златагодишње.190 У поменутим оквирима, изузетан значајимало је деловање Српске православне цркве, јер је она,иако уклопљена у систем османске власти, била главниносилац очувања вере, народне традиције и осећањаетничке припадности српском народу.

Цркве и манастири пљеваљског краја

На основу досад расположиве и доступне грађе,стиче се утисак да је у првим деценијама након успоставеосманске власти на територији читавог херцеговачкогсанџака, Српска православна црква била дезоргани -зована, да би неколико деценија касније, потпомогнутаод стране кнезова у првом реду, али и других истакнутиххришћана, започела процес своје обнове и снажења.


186 Самарџић, Српска православна црква, 21-22.187 Опширније о становништву нахије Кукањ разматрано је у претходном одељку.188 Encyclopediе de l`Islam, Tome II, Paris 1965, под dimmi.189 Принцип плаћања харача, царске главнице и испенџе, спахијске главнице разрађен је у делу посвећеном друштву у Смедеревском

санџаку у другој половини XV и првој половини XVI века.190 N. Beldiceanu, Peuplement, turquisation et islamisation, /У:/ Histoire de l`Empire Ottoman, Paris 1989, 136.

Изразиту ренесансу Српска православна црква у пље -ваљском крају, и шире у читавој области Потарја, дожи -вела је након обнове Пећке патријаршије 1557. године.191

Инсистирајући на очувању култа Немањића,православна црква у Османском царству и пре обновеПећке патријаршије, а још изразитије након тога, оку -пљала је око себе целину српског народа, пружајући муосећање припадности. У таквим околностима, тридесе -тих година XVI века уз велику подршку ондашњег херце -говачког митрополита Никанора, братство св. Тројицепљеваљске оснажило је своју делатност, а шире гледанообнова св. Тројице има велики утицај на политичке идруштвене околности у којима се одвијао живот српскогстановништва у пљеваљском крају од средине XVI векапа до избијања Првог српског устанка.

Смештен на уској заравни између брежуљакаЧардачића и Растовића, изнад реке Брезнице, крај самихПљеваља, манастир св. Тројице више од пет векова делисудбину својих верника.

Иако манастир св. Тројице представља једно одретких монашких средишта Српске православне цркве очијој се прошлости сразмерно доста зна, није сачуванниједан историјски извор помоћу којег би било могућепрецизирати датум његовог оснивања.192 Први писанипомен о манастиру сеже у четврту деценију XVI века, алито не мора бити и сасвим извесно и није датум када јеоснован. Имајући у виду чињеницу да османска власт,која се до поменутог периода у Херцеговини потпуноучврстила, није дозвољавала изградњу нових хришћан -ских богомоља, већ само обнову постојећих193, могло би


191 Ж. Шћепановић, Средње Полимље и Потарје, Београд 1979, 82-83.192 Петковић, Манастир Света Тројица, 14.193 Детаљније о османској политици према хришћанима: Зиројевић, Цркве и манастири, 17-33; Е. Миљковић, Верски односи у пљеваљском

крају у првом веку османске власти, Гласник Завичајног музеја Пљевља бр. 3 (2002), 63-73; Б. Ђурђев, Улога српске цркве у старијој историјисрпског народа, Сарајево 1964, 90-104.

Сл. 6 - Оквир јеванђеља са силаском у ад и јеванђелистима,крај XVI века (Ризница манастира Свете Тројице)

Сл. 7 - Гаврило Тројанчанин, застава из псалтира бр. 62,1646. (Ризница манастира Свете Тројице)

се претпоставити да је манастир Св. Тројице изграђен натемељима мирске цркве или монашког средишта осно -ваног пре 1465. године. Историјске истине ради, ипак семора напоменути да је поменута забрана османскихвласти у појединим случајевима бивала пренебрегнута,али су такви поступци најстрожије санкционисани, чаки смртном казном, како сведоче поједине кануннаме изпрве половине XVI века. У кануннами за санџак Босну из1542. године изричито се захтева да се цркве у местима укојима нису постојале „од неверничког времена“, поруше,те да се „они невјерници и попови, који у њима боравећи,уходе стање и дојављују у невјерничке земље нека секазне строго и нека се казне тешким тјелесним казнама“.Одредбама ове кануннаме даље је предвиђено да сепоруше „крстови који су постављени на путевима и некасе не допушта да их убудуће постављају“. Ако се неко,пак, буде оглушио о ову одредбу такође ће бити кажњентешким телесним казнама, а казне су предвиђене и закадије на територији чијег кадилука се тако нешто догоди,а он то не забрани и не спречи.194

Дозволе за изградњу православних, и уопште хри -шћанских цркава у Царству су ретке, и више предста -вљају изузетак него правило. Чак и кад су издаване,веома се водило рачуна да то буде у областима где готовои нема муслиманског живља, поново водећи на тај начинрачуна о верским осећањима муслимана, који би близинуправославног верског центра сматрали као угрожавањасвог права на исповедање вере.195 Иако тридесетихгодина XVI века Пљевља још увек нису административницентар херцеговачког санџака, верска структура овогтрга насељеног 1476. године искључиво српским пра -вославним становништвом, двадесетих година XVI векапочиње да се мења, досељавањем муслиманског становни -штва, привучено повољним изгледима за бављењетрговином. Стога се вероватнијим и прихватљивијимчини датовање заснивања манастира у године којепретходе османском освајању Херцеговине, дакле пре1465. године.196

Уосталом, у збирци турских докумената који сечувају у св. Тројици, а које је приредио и објавио пионирнаше оријенталистике Ф. Барјактаревић, први документкоји се односи на св. Тројицу датован је 1473. годином.Реч је о ферману упућеном херцеговачком санџак-бегу ипријепољском кадији, којим се забрањује сељацима изсела Црљеница, Горње и Доње Руднице да напасају стокуи секу шуме на манастирском имању.197 Иако је, опреза

ради, због нејасноће у оригиналу документа, Барјактаревићкод ове године ставио упитник, у предговору збирци, онне изражава никакву сумњу у датирање поменутог доку -мента. Напротив, он њиме илуструје значај ове збирке заисториографска истраживања и померање границаистраживачких сазнања, и наглашава како објављивањеовог документа представља важну допуну излагањима Ђ.Бошковића, који је, објављући белешке са свог путовањапо пљеваљском крају, забележио да архитектонскарешења нартекса свакако припадају градитељству XVIвека, али да су ти елементи могли бити и накнаднодозидани, те би закључује он, „храм морао бити многостарији; припадао би свакако још 13-ом веку.“198 И премамишљењу Сретена Петковића архитектонско решењецркве св. Тројице, где је главни брод шири од бочних


194 Kanuni i kanun-name, 66.195 Зиројевић, Цркве и манастири, 30-32.196 Петковић, Манастир Света Тројица, 14.197 Барјактаревић, Турски документи, 33.198 Ђ. Бошковић, Манастир св. Тројице, Старинар књ. VII, 1932, 123. Ф. Барјактревић је поменуту збирку објавио 1933. године. До данашњег

дана нико није проверио, али ни оспорио његове наводе и датирање поменутог документа. Барјактаревић, Турски документи, 5.

Сл. 8 - Андрија Раичевић, „Зидање Вавилонске куле“ - минијатура XVII век (Ризница манастира Свете Тројице)

безмало четири пута, што је потпуно неуобичајено заградитељски поступак оног времена, када је тај односизносио највише два и по према један, неумитно сведочида је била реч о обнављању храма, те прилагођавању новеграђевине старим темељима, а никако не о зидањупотпуно новог верског објекта.199 Одсуство писаних исто -ријских извора о овом манастиру из првог века османскевладавине у Потарју, са изузетком поменуте исправе из1473. године, може се објаснити двојако. Како су право -славни и уопште хришћански верски центри за османскевласти представљали само пореске обвезнике, прихва -тљивом се чини претпоставка да су османске властизатекле Св. Тројицу као цркву без имања, те стоганезанимљиву за нову власт, или се пак непосредно наконосманских освајања братство разбежало, манастирзапустео, а имање остало необрађено, тако да опет нијемогао да подлегне опорезивању. Имајући то у виду постајејасније одсуство помена овог манастира у детаљномпопису Херцеговине, завршеном 1476/77. године.200

Помен о манастиру изостао је и из бележакаевропских путописаца, пре свих Француза, који су токомXVI века путовали на Порту караванским путем одДубровника, преко Пљеваља. Узрок томе, сасвим извесно,је сам положај манастира, који као да је вештом рукомсакривен од радозналих погледа путника намерника.Чини се, уосталом, да већина европских путника и нијебила заинтересована за живот хришћана у Османскомцарству, па тиме ни правосланих Срба. Своју су пажњууглавном поклањали обичајима Османлија, који су зањих представљали потпуну непознаницу, нову цивилиза -цију, неистражену културу. Такође, страни путописци,трговци, дипломате, авантуристи, познавали су или суимали тумача за османски, док им је српски језик биопотпуно стран, те све и да су желели нису имали могу -ћности за разговор са православним становништвом, уконкретном случаја Пљеваља и Потарја, које би имоткрило постојање манастира.201 С друге стране, Св.Тројица је међу Србима била надалеко познато духовно

и културно средиште, чији је значај превазилазио регио -налне границе и домете. Само површан увид у социјалнуструктуру, као и углед познатих ктитора овог манастираиз XVI века недвосмислено истичу верски, друштвени,па и политички значај св. Тројице за Потарје, као иРашку област у целини. Први познати ктитор манастираи, сасвим извесно најзаслужнији човек за његово ожи -вљавање био је игуман Василије, потоњи Висарион.202 Унауци познатом натпису из 1537. године, наводи се да јеВисарион са својим братом Савом „основао“ манастирСвете Тројице. Овај навод из натписа потврђује и кти -торски портрет, на коме је Висарион нацртан како самоделом цркве приступа Христу на престолу.203

И не само ктитор, игуман Василије био је и првиименом познати старешина Свете Тројице, који се начелу његовог братства налазио четрдесетих година XVIвека. Василије је био родоначелник угледне породице, изчијих редова је највероватније потекао и херцеговачкиепископ Никанор, који је на челу те епархије био управоу време када је обновљен манастир Света Тројица.204 Удеоу обнови пљеваљског манастира имао је и монах Сава,Василијев брат.

Мало је података на основу којих би било могућебацити више светла на личност игумана Висариона.Сачувана сведочанства о његовом енергичном деловањуи залагању за свој манастир и братство на самој Порти,указују да је био снажна личност, која је не само зрачиладуховном снагом, већ се хватао у коштац и са световнимпроблемима, у првом реду оним везаним за манастирскоимање, чије је решавање значило обезбеђивање егзи -стенције за манастир и његове калуђере.205

Пет деценија касније, 1592. године, залагањемчланова још једне угледне и имућне српске породице изПоблаћа, коју су чинили монах Георгије, његов синјеромонах Ананије и синовац спахија Војин, изграђена јеманастирска припрата. Ипак, чини се да ова породица,без обзира на свој велики углед, није могла самосталнода финансира неопходне радове, те се као ктитор јавља и


199 Петковић, Манастир Света Тројица 33. На научном скупу одржаном 27-30. августа 2005. године у св. Тројици и Милешеви, др ГорданаТомовић изнела је потпуно ново мишљење да је црква св. Тројице на месту на коме се налази данас подигнута крајем XVI века, а да је ранија црквапостојала на месту подземне црквице у порти данашњег манастира. У периоду 1592-1595. године, сматра Г. Томовић, због нарушене статике ивлажног терена извршено је измештање и изградња веће цркве са припратом. Иако неоспорно занимљива и у многим тврдњама уверљива, оватеза још увек мора да прође дугачак пут научног доказивања и провере, да би добила своје место у релевантној историографији.

200 Aličić, Poimenični popis, 165-167.201 Нешто другачији случај био је са обижњом Милешевом, која је, с обзиром да се налазио на путу, био познат европским путницима, који

су у њему повремено и коначили.202 Оваква промена имена код калуђера није неуобичајена и до ње је вероватно дошло након примања схимне, када се монаси дајући

завет, симболично одричу не само дотадашњег начина живота, већ и имена.203 Ктиторски портрет настао је 1595. године, а Висарион је насликан због својих заслуга за обнову манастира, давно након своје смрти. Иако

с краја XVI века, овај портрет је сигуран доказ да је Висарион био ктитор Свете Тројице, јер је мало вероватно да монаси овог манастира непуних шестдеценија након његове обнове нису поуздано знали ко је за ту обнову заслужан. Детаљније видети: Петковић, Манастир Света Тројица, 17-18.

204 Никанор је највероватније био Василијев син, што значи да се он замонашио у познијим годинама, вероватно након што је постао удовац.205 Сачуван је ферман из 1541. године којим султан Сулејман Величанствени, на молбу игумана Василија, који је лично дошао на Порту,

забрањује незаконито увећавање дажбина за манастирски читлук Горња Врхобрезница. Детаљније видети: Петковић, Манастир Света Тројица, 15.

златар Јован из Фоче.206 Овај податак не сведочи само оотежаним економским условима у којима се нашаосрпски живаљ у пљеваљском крају, већ и о чињеници дазанатлије ступају у оне друштвене групе српског стано -вништва, посебно у градским срединама, које у овомпериоду корачају узлазном путањом.

Подизање и осликавање припрате 1592. годинеубрзало је намеру братства Свете Тројице да довршеВисарионово дело, те да се живопишу наос и олтарскипростор цркве. Манастирским новцем, вероватно уз помоћпљеваљских Срба, овај наум је извршен 1595. године.207

Важност Св. Тројице за српски народ истичу и народнепесме, у којима се овај манастир сврстава у ред великихзадужбина Немањића, уз Хиландар, Ђурђеве ступове,Дечане, Студеницу и Милешеву.208

Особеност Свете Тројице огледа се и у композицијизидних слика, која нема само изузетну уметничку вредност,већ представља сведочанство о духовној клими у Св. Тројици,као и схватањима и образовању тројичких монаха. Нашпознати историчар уметности и познавалац сликарстваСв. Тројице, Сретен Петковић истиче да се поворкаНемањића, насликана у северозападном делу тројичкогнаоса, ретко сусреће као иконографски мотив у српскомзидном сликарству у доба османске власти. Иако је култове владарске породице веома негован у оквирима Српскеправославне цркве, нарочито после 1557. године, углавномсу приказивани ликови Стефана Немање (Симеона Српског),св. Саве и Стефана Дечанског. Приликом осликавања св.Тројице, по први пут након пропасти српске државе, упрвој зони насликани су сви значајнији члановидинастије, од Стефана Немање до цара Уроша V.209

Творац ових живописа се, по јединствености свогстила, тј. карактеристичној рустичности сликарског израза,без двоумљења може утврдити. Реч је о сликару-живописцупопу Страхињи из Будимља, који је био врло угледан иплодан мајстор. Стварао је крајем XVI и почетком XVIIвека. 210Историчари уметности су у великој мери расве -тлили рад овог познатог мајстора. Поп Страхиња је радиона читавој територији која је била под јурисдикцијомПећке патријаршије. Иако је највећи број његових делаизрађен у манастирима на данашњој територији ЦрнеГоре, потпис овог уметника среће се и у удаљенијимкрајевима, као што је манастир Озрен у источној Босни.211

Карактеристично је да је поп Страхиња биоуспешнији у својим најстаријим радовима, него у ониммлађег датума настанка, што се објашњава његовомкаснијом презапосленошћу, услед које је мање водиорачуна о прецизности свог сликарског израза. Стога сеживопис у Светој Тројици сматра најуспелијим деломпопа Страхиње. Иако ни овај живопис по својим уметни -чким карактеристикама није беспрекоран, на њему сеипак може уочити један завидан занатски ниво, чији јепад очигледан у касније насталим радовима овог уметника.И управо чињеница да је сликарско умеће попа Страхињесвој најснажнији израз добило у поменутом живописуСвете Тројице, даје овим зидним сликама посебан значај.212

И ризница и библиотека манастира Св. Тројицепочињу да се обогаћују разнородним предметима почевод друге половина XVI века. Управо у ризници овог мана -стира, која је недавно обновљена, остали су сачуванипоједини предмети велике уметничке, али и историјскевредности. Свакако да је један од најлепших примера теизузетности дарохранилица, довршена 16. марта 1576.године, која у стилском погледу представља спој готикеи исламског уметничког израза, али и очигледан спојисторијско-географских услова који су нашли свој одразу уметности. Баш на овом месту, у Св. Тројици пљеваљ -ској среле су се и укрстили две цивилизације и двакултурна израза: турско-персијски, тј. оријентални, иприморско-медитерански, тј. западноевропски образац.213

Највећи број вредних предмета и икона израђеноје или донето у Св. Тројицу до половине седамнаестогвека. После тога, манастирско братство суочило се сафинансијским потешкоћама, које су одраз опадања моћицентралне власти и недостатка новца у читавом Осман -ском царству. Услед отежалог обезбеђивања основнихпотреба за живот и одржавање манастира, престаје се сапреписивачком делатношћу, а малобројни предмет стижуу манастир издалека.214

Током Великог бечког рата (1683-1699), када сеодиграла и Велика сеоба српског народа под патријархомАрсенијем III Црнојевићем 1690. године, манастир нијенапуштен, али је његов материјални положај постаоизузетно тежак. У тим тренуцима остварено је јединствои солидарност читавог православног света, који улажематеријалне и духовне напоре да се ово значајно верско


206 Исто, 46-47.207 Исто, 47.208 Вук Ст. Караџић, Српске народне пјесме, књига друга, бр. 24, Опет Свети Саво, Београд 1969, 82.209 Петковић, Манастир Света Тројица, 55.210 Исто, 76.211 Исто, 77.212 Исто, 78.213 Исто, 39-43.214 Исто, 45.

средиште херцеговачког санџака одржи активним, јер јето био предуслов опстанка српског православног становништвау овој покрајини Османског царства. Тако, у првим деце -нијама XVIII века помоћ стиже од српске православнеопштине у Сарајеву, као и из Русије. До данашњих данау Св. Тројици сачуван је знатан број икона, златарскихрадова, штампарских књига и црквених утвари рускогпорекла. Наведимо само примера ради да драгоценоДимитријево јеванђеље, које су монаси св. Тројице били

принуђени да заложе за 150 гроша, отку пљују и враћају уманастирску ризницу 1707. године сарајевске ћурчијскекалфе. Готово истоветна ситуација била је и са кивотомиз 1576. године, као и тројичким јеванђељем из XVIIвека, који је откупила и вратила братству „раба Јефимија“из Сарајева. У манастирску ризницу 1727. године доспевајуи три кандила, рад златара Јована из Сарајева.215

Помоћ у Русији за манастир св. Тројицу први језатражио печујски епископ Јефрем Јанковић 1704. године,


215 Исто, 112-113.

Сл. 9 - Ђакомо Кантели да Вињола, „Краљевина Србија звана Рашка“, Рим 1689. (детаљ)

али нема података да ли је удовољено његовом захтеву.Двадесетак година касније, Сава Владиславић, Херцего -вац пореклом, који је у Русији остварио блиставу војну идипломатску каријеру, почиње да обдарује манастире усвом родном крају, између којих и св. Тројицу пље -ваљску. Пример Саве Владиславића следи тридесетихгодина XVIII века и његов рођак Филотеј ВујовићВладиславић. Тако је успостављена веза овог манастираи руских приложника, која се није прекидала ни токомчитавог XIX века.216

Осамнаести век за братство манастира Св. Тројцепредставља век борбе за очување манастирског имања, учему су, поред поменуте православне солидарности,успели, захваљујући у првом реду завештањима верника(Јован Храбреновић, нпр, 1763. године завештава мана -стиру читаву своју баштину „душе ради“), као и путова -њима у удаљене крајеве, тзв. „писанију“217, где супри ку пљали прилоге намењене одржању манастира.218

Манастир Свете Тројице остао је забележен и каоједан од центара преписивачке делатности у српскимземљама током османске владавине. Упркос бројнимтешкоћама, опасностима и злослутним временима, оваделатност у манастиру може се пратити кроз читав периодод обнове манастира до краја XVII века. Већина књигапреписаних и илуминираних у овом манастиру још увексе налази у поменутој богатој манастирској ризници, алисе ипак многе драгоцене књиге налазе у библиоте камаи музејима у иностранству: Прагу, Бечу и СанктПетерсбургу.219 Иако би се на основу потписаних руко -писа могло закључити да њихов број није био велики,контуниран рад, дао је, у коначном исходишту, крупнерезултате. Број књига за које се поуздано зна да су насталеу преписивачком центру манастира Свете Тројице бројивише десетина рукописа. Карактеристика књига из овогманастира је да су биле занимљивог састава и скла дноисписаног текста, а неке од њих биле су и илуминиране.220

На основу језика и стила, очигледно је да сутројички дијаци поседовали завидно образовање за оновреме, као и књижевну културу. На жалост, имена већинењих остала су непозната. Од заборава су сачувани јеромо -нах Сава из XVI века, његов настављач Јован, дијак

Влатко, расодер Висарион и „чрнац“ Венијамин из XVIIвека, као и чувени Гаврило Тројичанин, чије је деловање,упркос штурим подацима, ипак могуће, бар донеклерасветлити.221 Поуздано је утврђено да је Гаврило живеоу Светој Тројици у периоду између 1633. и 1651. године.Његова преписивачка делатност, која није била везанаискључиво за овај, већ и за неке друге манастире,одвијала се под израженим утицајем руске редакције,што указује да је овај угледни монах и преписивачборавио у Русији, највероватније у периоду између 1633.и 1642. године.222 У дела која је преписивао, ГаврилоТројичанин уносио је и своја знања и размишљања из


216 Исто, 112.217 Детаљније о писанији видети: А. Фотић, Света Гора и Хиландар у Османском царству XV-XVII век, Београд 2000, 221-231.218 Петковић, Манастир Света Тројица, 118.219 Детаљније о преписивачкој делатности у Светој Тројици видети: В. Мошин, Ћирилски рукописи манастира св. Тројице код Пљеваља,

Историјски записи књ. XIV, 1-2 (Цетиње 1958), 240. S. Radojčić, Stare srpske minijature, Beograd 1950, 57-59. Петковић, Манастир Св. Тројице, 85-86.220 Петковић, Манастир Св. Тројице, 86.221 Исто, 86. 222 Проучавајући преписивачку делатност Гаврила Тројичанина, С. Петковић је одредио наведене године као године његовог боравка у

Русији, руководећи се чињеницом да из тог периода нема ниједне преписане књиге са Гавриловим потписом. Међутим, како се на основурасположиве историјске грађе закључује да тројички монаси нису путовали у Русију све до почетка XVIII века, Петковић основано претпоставља да сеГаврило користио руским предлошцима, који су у виду поклона стизали у оближње Милешево током XVI и XVII века. Петковић, Манастир СветеТројице, 87.

Сл. 10 - Андрија Раичевић, „Крст с Голготе“ - минијатураXVII век (Ризница манастира Свете Тројице)

области историје, митологије и ботанике, као и записе онародним обичајима. Захваљујући његовој интелектуалнојрадозналости и љубави за књигом и писањем, иза монахаГаврила остао је чувени Врхобрезнички хронограф, којаса високим степеном оригиналности описује догађаје одстварања света до његовог времена, и који је веома ви -соко оцењен у историјској науци.223 Како је био изузетанкалиграф, дела која је преписао Гаврило Тројичанинодишу вештом и сигурном руком овог монаха. Стога нечуди чињеница да су управо најбогатије украшена дварукописа преписана његовом руком, и то Псалтир, настаоизмеђу 1. септембра 1642. и 31. августа 1643. године, иШестоднев Јована Егзарха заједно са Хришћан скомтопографијом Козме Индикоплова из 1649. године.224

Ова два текста украсио је познати српски сликарXVII века, Андрија Раичевић. Минијатуре Андрије

Раичевића, иако првенствено настале под утицајем рускогрукописа који није сачуван, одишу и западним утицајем.Такође, неке од сцена, настале у традицији византијскеиконографије, појављују се на критским иконама.Међутим, оно што представља примарни значај овихминијатура није њихова иконографска, већ уметничкавредност. Андрија Раичевић у првом реду служи седобрим моделом као предлошком, док су ретки, мадавеома интересантни његови покушаји да покаже ориги -налност сликарског израза.225 Без обзира на чињеницу даАндрија Раичевић као минијатурист није успео, уцртачком погледу, да надмаши своје узоре, може секонстатовати да посматране као целина илустрацијеВрхобрезничког Шестоднева и Хришћанске топогра -фије, уз копију Минхенског псалтира остају забележенекао највећи илуминаторски подухват у дуготрајнојисторији српског народа под османском владавином.226

Овај кратки преглед, свакако, не може да дочарастварно богатство библиотеке манастира Свете Тројице,јер су многе књиге настале у овом преписивачкомсредишту сада растурене не само по културним центримана територији бивше СФРЈ (Нови Сад, Загреб, СремскиКарловци), већ и по многим иностраним збиркама. Упркостоме, они рукописи који се и даље чувају у овом мана -стиру представљају изузетно драгоцену колекцију,готово непревазиђену на читавом српском простору.227

Висока вредност манастирске библиотеке одвно јешироко позната у научној јавности. О њој су писали несамо домаћи већ и страни научници. Познати рускислависта Александар Гиљфердинг обилазећи ове крајеве1857. посјетио је и манастир Свету Тројицу У својој књизипотом је записао да се у манастиру чува велики бројрукописа и да је то „једини манастир који сам обишао узападној Турској у коме се старе књиге брижљиво чувајуи држе у реду и на сигурном месту“.228

Али, осим ћирилских рукописа и књига у мана стируСвете Тројице се чувају и вредне збирке османске грађе. Упрвом реду то су царске, беговске и судске заповести, којесе односе на манастире у широј области Полимља иПотарја. Пажњу научној јавности на ову збирку скренуо jeТанасије Пејатовић, први директор Српске гимназије уПљевљима. Он је први, почетком XX века (1903), објавиосписак фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума итезкера за манастире Свету Тројицу, Бању, Маржиће,Довољу и Дубочицу који се налазе у архиви манастира св.


223 Овај рукопис се данас чува у Народном музеју у Прагу. 224 Петковић, Манастир Свете Тројице, 88.225 Исто, 90-91. 226 Исто, 93.227 Исто, 100.228 А. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Сарајево 1972, 280.

Сл. 11 - Андрија Раичевић, „Персонификација Лета“ - минијатура XVII век (Ризница манастира Свете Тројице)

Тројице код Пљеваља.229 Трагом рада овог изузетно вредног,али прерано преминулог научника, кренуо је наш чувениоријенталиста проф. др Фехим Барјактаревић, који је 1936.године објавио већ поменути рад посвећен Турскимдокументима манастира Св. Тројице код Пљеваља.230 Нажалост, ни до данашњих дана ова збирка османскихизвора из манастира Свете Тројице није потпуно научнообрађена, односно, свакако не на начин који она својомвредношћу заслужује. Стога се чини да би један од првихзадатака истраживача прошлости српског народа упљеваљском крају требао да буде рад на критичкомприређивању и објављивању ових извора. На тај начин бисе, у значајни јој мери, отвориле нове перспективе упроучавању историје српског народа под османскомвлашћу и посебно учинио крупан корак у правцу бољеизучености верских односа у пљеваљском крају токомчитавог вишевековног периода османске владавине.

Манастир св. Арханђела Михаила у османскимдокументима спомиње се тек 1591. и 1593. године, када јеобновљена његова запустела црква, по заповести игуманаТеодора, трудом попа Страхиње из Будимља, који јеживописао цркву. О манастиру има неколико вести укаснијем периоду.231

Манастир Довоља, са црквом посвећеном Богоро -дици сазидан је, највероватније, у XV веку.232 У османскимдокументима први помен му је из 1513. године. Оправкацркве вршена је 1545, 1623. и 1632/33. године.233

Манастир Блишкова са црквом посвећеном ВаведењуБогородице потиче из периода XIII-XIV век. У османскимдокументима спомиње се нешто пре 1615. године, док мује последњи помен с краја XVII века.234

Није познато време изградње манастира Добриловина,са црквом посвећеном св. Ђорђу. Године 1593. издата једозвола за оправку цркве, што значи да је она постојалау ранијем времену. Данашња црква саграђена је 1609.

године, која је, чини се, живописана четири године касније.Приложници су били војвода Радич Милошевић и групалокалних кнезова. Манастир се често помиње у XVII иXVIII веку.235

Што се тиче изградње нових хришћанских култнихграђевина на широком простору читавог Османскогцарства, већ је наглашено да је постојао начелни стависламских правника да треба забранити изградњу цркавауколико нису у том месту постојале у време освајања.236

Међутим, пример пљеваљског краја показује да тазабрана није дословно ни доследно спровођена у свимделовима Царства.

Споменици исламске сакралне архитектуре у пљеваљском крају

Свакако да овај преглед најзначајнијих верскихграђевина у пљеваљској области не би био потпун кадаби се изоставили споменици који се убрајају у примереисламске како сакралне, тако и световне архитектуре иуметности у нашим крајевима, међу којима, без икакве су -мње, надалеко чувена Хусеин-пашина џамија у Пљевљимазаслужује најистакнутије место. Иако су међу историча -рима и историчарима уметности постојала нека спорењаоко датума настанка највеће џамије у Пљевљима, Хусеин-пашине џамије, која је очувана до данашњих дана,највероватнијим се чини закључак који преовла дава усавременој историографији да Хусеин-паша Бољанићсвоју џамију подигао 1569. године.237 Ова џамија, помишљењу А. Андрејевића не само да заузима истакнутоместо међу споменицима исламске уметности натериторији бивше Југославије, већ по свом архитектон -ском типу и карактеристикама представља јединственуграђевину овакве врсте на нашим просторима. Колико је


229 А. Пејатовић, Списак фермана, бурунтија, хуџета, мурасела, хућума и тезкера за манастире Света Тројица, Бања, Маржиће,Довоља и Дубочица који се налазе у архиви манастира Свете Тројице, Споменик СКА XXXIX, други разред 35, Београд 1903, 89-106.

230 Барјактаревић, Турски документи, 7-83.231 Зиројевић, Цркве и манастири, 45.232 Говорећи о историјату манастира приликом славе манастира 28. августа 2005. године, Славенко Терзић истиче да се у историји овог

манастира могу разликовати најмање четири историјска периода: први период било би недовољно познато време настанка манастира и његовживот до пада под турску власт у другој половини 15. века; други, период 16-18. века, које се може означити и као време обнове и успона манастира;трећи период представља време 19. века када је манастир најмање три пута тешко страдао, запустео и бивао поново обновљен да би коначно биоразрушен и спаљен 1875. године на почетку Херцеговачког устанка; и четврти период, који Терзић назива временом његове чамотиње и потпунезапустелости, са повременим покушајима његове обнове крајем 19. и почетком 20. века, нешто јаче између два светска рада када је манастир поноводобио старешину у лику јеромонаха Дионисија (Рабреновића). Обнова манастира почела је 1999. године археолошким истраживањима остатакацркве посвећене Успенију Пресвете Богородице.

233 Зиројевић, Цркве и манастири, 94.234 Исто, 55.235 Исто, 93-94.236 У збирци докумената из манастира Свете Тројици сачуване су бројне потврде о томе како је османска власт у пљеваљском крају у

периоду од XVI до XVIII века дозвољавала обнову православних храмова (овакве дозволе сачуване су за Свету Тројицу, Довољу, Добриловину,Дубочицу).

237 А. Андрејевић, Пљеваљска џамија и њено место у исламској уметности на нашем тлу, Сеоски дани Сретена Вукосављевића V,Пријепоље 1978, 180. (=Андрејевић, Пљеваљска џамија)

ова грађевина одударала од других исламских сакралнихобјеката подизаних широм српских земаља, сведочи иподатак да је гласовити путописац Евлија Челебија, којије пропутовао читавим Царством, пореди са „каквомцарском џамијом“.238 Она је такође, и добар примербрзине којом се уметнички утицај из престонице шириоу удаљеним деловима Царства.239

Није остао забележен податак коме се неимаруможе приписати ова грађевина, чија стилска решењаупућују на решења престоничке уметности раноцариградскеи престоничке школе.240 Уосталом, веома је мали бројградитеља објеката исламске архитектуре на нашем тлучија је личност расветљена у историографији. На основуписаних извора позната су имена градитеља Алаџаџамије у Фочи (1570), старог моста у Мостару (1566) итврђаве у Макарској (1568), као и пројектанта мостаМехмед-паше Соколовића у Вишеграду (1571-1577)241 Поду-дарности у хронологији, уочљиве ктиторске активности,као и стилске одлике саме грађевине наводе А. Андрејевићана претпоставку да је неимар Хајрудин, градитељ поме -нуте тврђаве у Макарској, кога је управо Хусеин-пашаБољанић одабрао за тај посао, био и градитељ његовеџамије-задужбине у Пљевљима. Свакако, мимар Хајрудинније могао сам да обави тај велики грађевински поду -хват, те су му у томе највероватније помагали дубровачкимајстори – извођачи, са чијом се вештином Хусеин-пашасусрео још педесетих година XVI века, док је био наположају субаше нахије Попово.242

Узрока за градњу овако уметнички вредне џамијеу Пљевљима има више. Најпре се морају поменутиполитички разлози, односно чињеница да су управо увреме изградње џамије вршене најобимније припреме запремештање седишта санџака из Фоче у Пљевља. Друго,то је раздобље дугог везировања Мехмед-паше Соколовића(1546-1579), као и деловања његових сродника и суна -родника на високим положајима у румелијском ејалету,који су настојали да на нашем тлу оставе што већи бројзначајних задужбина. Нимало није занемарљива ничињеница да је ово период деловања чувеног османскогуметника, архитекте, мимара Синана, који се између

1540. и 1588. године старао о градитељству у Царству,када османска архитектура и занати достижу свој врху -нац. Такви утицаји морали су се осетити и у провинцији,те се у XVI веку, нарочито у другој половини, напуштапракса претварања цркава у џамије, већ се тежи чистотистила. Неимари и други мајстори, формирани подутицајем престонице, преносили су своје умеће и стилскеновине на широком простору Царства од Бања Луке иБудима до персијске границе.

Хусеин-пашина џамија, иако свакако најзна -чајнија, није једина мошеја изграђена у Пљевљиматоком вишевековне османске владавине. Сасвим извесноје да је прва џамија у овом граду постојала још почеткомXVI века, јер је 1516. године пописана муслиманскамахала која је бројала двадесет кућа.243 По наводимаЕвлије Челебије, средином XVII века у Пљевљима јепостојало десет џамија, од којих он помиње пет: Хаџи-Хасанову, Хаџи-Ризванову, Хаџи-Алијину, Одабашину иАхмед-бегову џамију.244

У муслиманске сакралне споменике у градовимаспадали су и месџиди (махалска џамија, без минбере, ачесто и без минарета) и текије.245 За разлику од џамија,које су биле обавезно обележје османског града, месџидии текије се не срећу у свим градским насељима у Царству.Тако, у Пљевљима месџида није било, док је сачуванпомен о постојању две текије.246

У османским градовима, уз џамије су подизани имектеби, муслиманске верске школе. Први сачуванипомен о мектебу у Пљевљима сеже у 1582. годину, када јетакав објекат убележен у османском попису овогнасеља247, док Евлија Челебија у Ташлиџи помиње чактри мектеба.248 У Пљевљима је постојала и медреса,средња конфесионална муслиманска школа, у којој суподучавани будући верски службеници. Као и у мекте -бима, и у медресама је настава извођена на ори јенталнимјезицима.249

Узимајући у обзир значај свих наведених ислам -ских верско-образовних објеката, намеће се закључак дасу Пљевља од краја XVI века постала значајан мусли -мански верски центар, међу чијим грађанима је било


238 Čelebi, Putopis, 397.239 Андрејевић, Пљеваљска џамија, 188.240 Исто, 187.241 А. Андрејевић, Исламска монументална уметност XVI века у Југославији, Београд 1984, 99.242 Детаљније о везама Хусеин-паше Бољанића са Дубровником, видети: Андрејевић, Пљеваљска џамија, 187-188.243 Васић, Градови, 593.244 Čelebi, Putopis, 393-394. 245 Текије су биле специфично муслимански верски објекти, који су припадали неком од дервишких редова. Имале су просторије за

окупљање и вршење верских обреда дервиша, као и стан за шејха реда коме је текија припадала, турбе, гробље за истакнутије чланове реда, апоједине текије имале су и простор у коме су угошћавани путници намерници (мусафирхана).

246 Васић, Градови, 595.247 Исто, 596.248 Čelebi, Putopis, 394.249 Васић, Градови, 596.

доста верски образованих људи. Неки од њих оставилису значајан допринос оријенталној култури на нашимпросторима, као што је на пример чувени турски песникТашлиџали Јахја, преминуо 1582. године.250

Пљевља, као седиште санџака, нису била самополитички и административни, већ и културни центар уПотарју. Већина градова у српским земљама доживљава,како је већ наглашено, за време османске власти, крупнепромене, које се не огледају само у промени сликеградског насеља и његове етничке и верске структуре, већи у промени како материјалне, тако и духовне основекултурног развоја неког градског насеља. У највећемброју случајева, као последица османских освајања иуспостављања власти у српским земљама, уништено јенаслеђе домаће словенске културе, која се у периоду којије претходио османским освајањима развијала подснажним утицајима медитеранско-европске хришћанскецивилизације, на латинској и византијској основи, адоминантни постају облици оријентално-муслиманскекултуре. Како наводи Милан Васић, „упоредо са учвршћи -вањем турске власти, јачањем муслиманских насеобинаи мијењањем вјерске структуре градског становништва укорист муслимана, проширивана је основа за даљиразвој, јачање и стални успон те културе.“251

Пљевља би се свакако могла уклопити у такавобразац, с обзиром на њихов геостратешки и политичкизначај за османску власт. Међутим, упркос чињеници даје у граду развијена значајна оријентална инфрастру -ктура, те да је измењен и верски састав овог насеља, уПљевљима и пљеваљском крају се поред веома значајнихспоменика поменуте оријентално-муслиманске културе,очувао па чак и изградио током XVI и XVII века значајанброј споменика који припадају српско-православномцивилизацијском кругу. Њихова улога у очувању српскенародне баштине превазилазила је границе пљеваљскогкраја, ширећи свој културни утицај готово до крајњихграница српског етничког простора.

Српски трг, који до седамдесетих година XVI векапрераста у османску касабу, Пљевља су била главниполитички и административни центар херцеговачкогсанџака, који од 1580. године улази у састав новоосно -ваног босанског пашалука. Смештена у унутрашњостОсманског царства, заклоњена од главних праваца ратнихдејстава, а захваљујући важним трговачким путевимакоји су се управо ту укрштали, Пљевља су се током читавеосманске власти развијала као напредан привредни, упрвом реду трговачки центар. Иако се развој Пљеваља ињегове околине уклапао у све опште политичке и дру -

штвене процесе у Царству, становништво Пљеваља ипљеваљског краја, у првом реду захваљујући снажном иорганизованом деловању Српске православне цркве,сачувало је свој национални идентитет и приврженостсрпској традицији.


250 Исто, 599.251 Васић, Градови, 590.

konacna 00 nulte:pljevlja 01 - blog dragana paldrmića · pdf file8 evlija Čelebi, putopis,...

Documents