KRAKOV

POLJSKA

TURISTIČKO-GEOGRAFSKI POLOŽAJ KRAKOVA I OSNOVNI PODACI

O POLJSKOJ

Republika Poljska (Rzeczpospolita Polska) se danas prostire na 312.685 km² i po veličini je deveta zemlja Evrope (1,4% površine Evrope) i 63. zemlja sveta (0,23% kopnene površine Zemlje).

Tokom vekova, teritorija Poljske se često menjala, ali je uvek uključivala basene reka Varte i Visle i područje između Baltika i Karpata. Od XIV do XVIII veka, površina teritorije je dostizala i milion km². Pre podela u kasnom XVIII veku, Poljska se prostirala na oko 733.000 km². Podeljena 1795. godine između Austrije, Pruske i Rusije, nestala je sa karte Evrope u sledeće 123 godine. Po obnovi nezavisnosti (1918), zemlja je imala površinu od oko 388.000 km².

Današnju teritoriju Poljske su odredile najmoćnije zemlje pobednice posle Drugog svetskog rata, Velika Britanija, SAD i SSSR, tokom mirovnih konferencija na Jalti i u Potsdamu. Njene granice su pomerene na sever, prema obali Baltika, Varmiji i Mazuriji i na zapad, prema rekama Odri i Nisi. Na istoku, nova granica je pratila reku Bug.

Poljska se na severu se graniči sa Baltičkim morem (528 km obale) i Rusijom (Kalinjingradska oblast, dužina granice 210 km), na istoku sa Litvanijom (103 km), Belorusijom (416 km) i Ukrajinom (529 km), na jugu sa Slovačkom (539 km) i Češkom (790 km) i na zapadu sa Nemačkom (467 km). Najveća razdaljina između istočnih i zapadnih granica jeste oko 680 km i najveća razdaljina između severa i juga iznosi oko 790 km

Krakov se nalazi skoro tačno na mestu gde se seku 50-ta paralela severne geografske širine i 20-ti meridijan istočne geografske dužine (50°04' N; 19°58' E). To znači da se grad nalazi skoro u samom središnjem delu Evrope, odnosno, skoro na pola puta između najzapadnije tačke Evrope (oko 3.400 km od Lisabona u Portugalu) i najistočnije tačke (oko 3.100 km od Perma u Rusiji, planina Ural), te podjednako udaljeno od Mediterana (1.450 km od Đenove u Italiji) i severoistočnog dela Baltičkog mora (1.480 km od Sankt Peterburga u Rusiji).

Krakov ima središnji položaj na jugu Poljske, na kontaktu Karpatskih planina i nizijske Poljske. Na turistički i tranzitni položaj pozitivno utiče blizina granica sa Češkom, Slovačkom i Ukrajinom, kao i blizina Nemačke, Austrije, Mađarske i Rusije.

Poljska je sastavljena od 16 administrativnih jedinica, zvanih vojvodstva. Grad Krakov se nalazi u Malopoljskom Vojvodstvu (Województvo Malopolskie), u jugoistočnom delu Poljske, i predstavlja administrativno, ali i ekonomsko, kulturno i obrazovno središte tog Vojvodstva. U odnosu na ostala Vojvodstva, spada u ona koja su površinom srednje veličine15.144 km² i ima 3,3 miliona stanovnika. Blizina poznatih turističkih mesta i lokaliteta kao što su rudnik soli Vjelička (10 km), nacistički koncentracioni logor Aušvic (60 km), pa Vadovice (50 km), mesto rođenja Karola Vojtile i planinsko turističko mesto Zakopane na Tatrama (100 km), čine Krakov još atraktivnijim i pristupačnijim ne samo u poljskim, nego i u evropskim okvirima.

Krakov je, sa oko 750.000 stanovnika, treći grad po veličini u Poljskoj (posle Varšave i Lođa) i najveća je metropola juga Poljske.

Prostire se na obe obale reke Visle, a zahvata i ušće reke Rudave (Rudawa) u Vislu. Površina grada iznosi 326.8 km², što je 0,1% ukupne teritorije Poljske i 2,2% teritorije Malopoljske. Smešten je na 219 m nadmorske visine, na Malopoljskoj visoravni, na obroncima Karpata, oko 300 km južno od Varšave. Poljska i Krakov se nalaze u srednjeevropskoj vremenskoj zoni (Sentral European Time; GMT+1)

GRAĐA TERENA I RELJEF KAO TURISTIČKA VREDNOST

Poljska je ravničarska zemlja (prosečna nadmorska visina je 173 m), sa 91,3% površine teritorije ispod 300 m nadmorske visine. Najviša tačka je vrh Risi (2.499 m) u Visokim Tatrama, a najniža se nalazi na Baltiku, nedaleko od Vislanske lagune, na 1,8 m ispod nivoa mora. Kroz Poljsku prolaze tri planinska lanca: Karpati, Sudeti i Švjentokžisko gorje. U Poljskoj razlikujemo tri prirodno-geografske regije: Severna, Srednja i Južna. Južna Poljska se u osnovi može podeliti na planinski deo i subkarpatske depresije i platoe koji se nalaze severnije od planinske regije i u kojima se nalazi Krakov.

KLIMA KAO TURISTIČKA VREDNOST

2

Krakov se nalazi u zoni umerene kontinentalne klime. Česte su promene vremenskih prilika zbog sudaranja vlažnih vazdušnih masa sa Atlanskog okeana i suvih, kontinentalnih masa sa istoka. Kao rezultat toga, vreme je promenljivo, sa velikim razlikama. Zapadni vetrovi koji donose padavine, pojavljuju se leti, a zimi su dominantni suvi i hladni istočni vetrovi.

Temperatura vazduha. Za period od 1831. do 1960. godine, srednja godišnja temperatura vazduha u Krakovu je iznosila 8,0oC, srednja maksimalna godišnja 10,3oC, a srednja minimalna godišnja 5,3oC. Apsolutni temperaturni minimum od -33,1ºS zabeležen je u februaru, dok je apsolutni temperaturni maksimum od 37,4ºS zabeležen u avgustu, što znači da je godišnja temperaturna amplituda ekstremnih vrednosti 70,5ºS.

VODE KAO TURISTIČKA VREDNOST

Voda je u prošlosti bila, a i sada je jedan od najvažnijih preduslova za stvaranje naselja u celoj Evropi. Svi važniji gradski centri nastali su na obalama većih rečnih tokova, pa je tako i Krakov nastao na obalama reke Visle.

Visla (Wisła, eng. Vistula, nem. Weichsel) je najveća i najznačajnija reka zemlje. Dugačka je 1.047 km, a površina sliva iznosi 194.500 km² (skoro 2/3 teritorije Poljske). Kao i većina reka Poljske, pripada slivu Baltičkog mora. Izvorište reke se nalazi na 1.106 m nadmorske visine na Baranija Gori (Barania Góra), na severnim padinama zapadnog masiva Beskida. Izvorišni kraci su Bela Visla (Biała) i Crna Visla (Czarna). Nastavlja da teče preko ravnica Poljske, protičući kroz više velikih poljskih gradova i industrijskih centara (Krakov, Sandomjež, Varšava, Plock, Vloclavek, Torunj, Gdanjsk).

Što se tiče kvaliteta vode, on zavisi od hidroelektrana, industrijskih postrojenja uz reku i mera koje čovek koristi u poljoprivrednoj prizvodnji i prirodnih uslova (npr. topljenje snega i leda). Voda gornjeg toka reke je uglavnom visokog kvaliteta, ali za vode donjeg toka, kao i kod ostalih većih i značajnijih reka Evrope, karakterističan je visok stepen zagađenja.

Širina korita Visle kod Krakova se kreće od oko 80 m, pa do 120 m. Prosečni godišnji proticaj Visle kod Krakova iznosi 84 m3/sek, kod Vrašave 590 m3/sek. Može se reći da Visla sada nema značajniji uticaj na turizam Krakova i da reku najviše koristi domaće stanovništvo, najviše za šetnje, sport i rekreaciju.

ZAŠTIĆENA PRIRODA

Nacionalni park Ojkov (Ojcow) se nalazi 24 km severozapadno od Krakova, na Krakovsko-česntohovskom pobrđu. Osnovan je 1956. godine na 1.440 ha, a današnja površina Parka je 2.146 ha, što ga čini najmanjim od 20 Nacionalnih parkova Poljske.

Geološku osnovu parka čine jurski krečnjaci, stari 150 do 180 miliona godina. Kraškom erozijom, u dolinama Ojkova nastao je neobičan pejzaž, sa strmim stranama klisura dubokih do 120 m, kao i različite vrste stena i ostenjaka. U parku se nalazi oko 400 pećina i jama i mnogo različitih kraških oblika. Najduže pećine u Parku su: pećina Kratki (Lokietek, 320 m), Tamna (Ciemna, 230 m) i Razbojnikova (Zbojecka, 189 m). Zemljište je formirano od krečnjaka, gline i lesa.

Malo nacionalnih parkova u svetu se može pohvaliti sa toliko slikovitim i vrednim arhitektonskim spomenicima kao Ojkov. Sve to čini da Ojkov spada u najatraktivnija rekraciona područja u Evropi. Svake godine Nacionalni park poseti oko 400.000 posetilaca, a najveći deo dolazi u periodu od sredine aprila do sredine novembra.

Reka Pradnik, koja teče kroz srce nacionalnog parka, stvara rečnu dolinu i put, posebno pogodan za motorizovane posetioce. Ponekad ih ima previše, pogotovo vikendom, čak toliko da su parkirališta pored sela Ojkov i kod dvorca Pjeskova Skala pretrpana.

Botanička bašta Jagjelonskog univerziteta u Krakovu (Ogród botaniczny Uniwersytetu Jagiellońskiego) se nalazi na desetak minuta hoda od samog centra grada i najstarija je botanička bašta u Poljskoj, osnovana 1779. godine kao jedna od prvih evropskih naučnih institucija ove vrste.

Od proleća do jeseni, posetioci ovde mogu videti oko 5.000 biljnih vrsta, egzotičnih i domaćih, na otvorenome i u staklenim baštama (prva je iz 1882. godine). Jagjelonski hrast, star oko 300 godina, jedinstveni je relikt ogromnih prastarih šuma koje su nekada prekrivale ceo region. U obližnjoj Bašti lekovitog bilja rastu razne vrste bilja. U blizini je i renesansna palata ponovo sagrađena 1792. godine, koja služi kao Krakovska univerzitetska astronomska opservatorija (današnji izgled je dobila 1859. godine posle rekonstrukcije).

Krakovski zološki vrt (Krakowski Ogród zoologiczny) se nalazi na jurskom platou na 345 m iznad nivoa mora, u sredini ogromne šume Las Volski (Las Wolski) (422 ha), pretvorene u gradski park 1917. godine, 10 km zapadno od Starog grada, blizu vrha brda Pustelnik (Pustelnik). Zoo je otvoren 6. jula 1929. godine.

3

Zološki vrt se prostire na 17 ha i udomljava preko 1.400 životinja, od toga oko 600 ptica i 400 sisara, predstavljajući 285 vrsta, od toga 32 u izumiranju i 88 ugroženih vrsta. Najznačajniji primerci su pigmejski nilski konji i Pževalski konji (Przewalski), somalijski divlji magarac, kineski jelen (Père David), močvarni jelen (barasingha), južnoamerički tapir, bela kamila, južnoamerički morski lavovi, nekoliko vrsta divljih mačaka, retke vrste antilopa kao što su adaks (addax), istočni bongo (bongo) i vodena antilopa (waterbuck).

U prostorijama namenjenim za reptile se nalaze primerci patuljastih kajmana, guštera, kornjača, zmija, amfibija, beskičmenjaka i egzotičnih riba.

Krakovljani su uspeli da u zatočeništvu uzgoje i andskog kondora, snežnog leoparda, kineskog leoparda, jaguara, afričku lisicu (fennec), karakal risa (caracal lynxes), evropske divlje mačke, severne risove, prizemne kuskuse (cuscuses), velike crne afričke majmune (mangabey), čimpanze, dugoruke majmune (lar gibbons) i običnog marmozeta (malog majmuna). Mogu se pohvaliti i leglima stepskog orla, belog kakadua, plavo-žutog makaoa i sivog papagaja.

U gradu ima oko 40 javnih parkova, uključujući i šumu Las Volski.Park Planti (Planty) je zapravo zeleni pojas od oko 30 manjih vrtova, u kojima raste oko 40 vrsta drveća i

žbunova i nalazi se na mestu nekadašnjih srednjevekovnih zidina, rušenih od 1807. godine. Projekat preobraženja starih utvrđenja u zeleni pojas je razvijao već pomenuti profesor i arhitekta Radvanski.

Planti zauzima prostor od 22 ha zemlje, sa dužinom od oko 4 km, i to je zapravo lanac od oko 30 parkova, održavanih u različitim stilovima.

Krakovljani najviše vole Park Jordana (Park Jordana, dr Henryk Jordan Park) na 22 ha, koji se nalazi u blizini Nacionalnog muzeja. Park ima rekreativnu funkciju, sa raznim sportskim terenima i infrastrukturom (jezerce za veslanje čamaca i kanua, biciklistička staza, odbojkaški, košarkaški i ostali sportski tereni). Kako se park graniči sa studentskim domovima i centralnom Univerzitetskom bibliotekom, nije čudno da park vrvi i od studenata, sem od porodica, dece i majki sa bebama.

Već je u predgovoru pomenuto da je Krakov kulturna prestonica Poljske, da je bio Evropski grad kulture 2000. godine, da u gradu radi Jagjelonski univerzitet osnovan 1364. godine, jedan od najstarijih univerziteta u Evropi...

Navedeni podaci nam svedoče da je to grad bogate kulture i istorije i da njegovi posetioci imaju mnogo toga da vide, dožive i kasnije prepričaju.

KRATKA ISTORIJA KRAKOVA

U istoriji Poljske, a tako i Krakova, razlikujemo više razdoblja. Možemo ih podeliti na pet epoha: Srednji vek, Jagjelonska epoha, XVII vek, XVIII i XIX vek i XX vek.

Prvi tragovi čoveka na prostiru slivova oko porečja Visle i Odre se javljaju oko 100.000 godina pre nove ere. Neandertalski lovci (homo sapiens neandertalis) uglavnom su naseljavali terene na jugu današnje Poljske. Prvi tragovi stalnih čovekovih naseobina u Poljskoj (homo sapiens sapiens) javljaju se u mezolitu (od 8.000 do 5.500 godina pre nove ere). Arheološka iskopavanja i nalazi potvrđuju da je brežuljak Vavel još pre 50.000 godina bio logorište lovaca na mamute i ostalu divljač.

U kasnijim vekovima, od VI veka pre nove ere, u Poljskoj su počele najezde scitijskih i sarmatskih plemena sa istoka, te keltskih i germanskih plemena sa zapada. Ove su najezde često završavale asimilacijom plemena koja su došla, čiji bi se članovi naselili u osvojenim područjima. Ove su najezde, sem uništenja, u Poljsku donele i civilizacijski napredak. Kelti su, na svojim kretanjima kroz celu Evropu, ostavili pogrebne humke sa pogledom na Vislu. Rimski trgovci su prolazili dolinom Visle tzv. Ćilibarskim putem (Baltik – Rim) na svojim putovanjima u potrazi za ćilibarom na Baltičkom primorju.

Područje današnje Poljske prvi put počinje da se spominje u delima rimskih i vizantijskih autora iz I i II veka (Tacit, Ptolomej, Pompej Mela, Jordan, Prokopije iz Cezareje). U VI veku, na području današnje Poljske se pojavljuju slovenska plemena, koja tokom sledećih vekova postaju dominantna grupa.

Slovensko pleme Vislana (Wislanie) je osvojilo nizijski deo Malopoljske oko VII veka nove ere (kao vreme naseljavanja tog slovenskog plemena pojavljuje se i IX vek). Njihov vođa Krak je sagradio sebi zamak na strmoj krečnjačkoj steni Vavel koja se izdiže iz neprijateljskih močvara. Humke Kraka (Krakus, ponegde i Gracchus) i Vande (Wanda) verovatno datiraju iz VII veka.

Jevrejski trgovac robovima Abraham ben Jakob (Abraham ben Jacob), poznatiji pod svojim arapskim imenom Ibrahim ibn Jakub (Ibrahim ibn Yaqub), putovao je od 965. do 971. godine Srednjom i Zapadnom Evropom kao trgovac robljem. U njegovim zapisima iz 965. i 966. godine, nalaze se prve informacije o Poljskoj državi, vladaru Mješku I i Krakovu, koji je tada prvi put pomenut. Jevrejski trgovac je putovao duž starih rimskih

4

trgovačkih puteva sa arapskim karavanom iz španskog grada Kordobe i tada je opisao bogat i užurbani trgovinski centar, grad na raskrsnici trgovačkih puteva, okružen šumama. Prema njegovim zapisima, pleme Vislana, nastanjeno u naselju koji je on nazvao „Krakva”, još nije bilo ujedinjeno sa slovenskim plemenom Polana, sa centrom u mestu Gnježno na severozapadu (www.ces.uj.edu.pl).

U periodu pre dinastije Pjastovića (Piast), poznata su dva datuma iz istorije grada. Između 876. i 879. godine, Svjetopelk (Swietopelk) vojvoda Velikomoravske, osvojio je područje koje je kasnije nazvano Mala Poljska. Posle 955. godine, Boleslav Okrutni (Bolesław I Kruty Premyslovci), vladajući bohemijski vojvoda, brat svetog Vaclava, uspostavio je češku vlast.

Krajem X veka, Krakov je postao sastavni deo tek formiranog poljskog kraljevstva. Ne zna se tačno da li je to bilo 990. godine u vreme vladavine Mješka I Pjastovića1 (Mieszko I) ili 999. godine u vreme njegovog sina Boleslava I Hrabrog (Bolesław I Chrobry) (http://en.wikipedia.org).

Sredinom X veka, dinastija Pjastovića koja vlada Poljanima, vezala se uz hrišćanstvo. Iako su kontakti sa hrišćanskim svetom postojali i ranije (Vislani), tek je poljanski knez Mješko odlučio od ove religije učiniti faktor koji bi podigao prestiž države i vladara ne samo u unutrašnjim odnosima (zajednička religija za sva plemena kojima vlada, pozicija vladara kao pomazanika), nego i međunarodnim odnosima (uključivanje Poljske u krug civilizovanih država i zaustavljanje nemačkog „pokrštavanja Slovena”).

Prvi značajan datum u istoriji Poljske je 966. godina kada je Mješko pokršten, i od te godine se Poljska smatra hrišćanskom i nezavisnom državom, centralizovanom prema evropskom modelu.

Neke preciznije činjenice i datumi iz istorije grada mogu se dati tek za period posle 1000. godine. Biskupija u Krakovu je osnovana 1000. godine, a zamak i neka vrsta opštine, odnosno zajednice, postojali su na brežuljku Vavel, koji je bio utvrđen zidom od zemlje i drveta. U X i XI veku, izgrađene su prve zgrade od cigle (zamak i crkva u romaničkom stilu), katedrala i bazilika. U X veku je izgrađena i okrugla predromanička crkva Svetog Feliksa i Adaukta koja se smatra najstarijim sakralnim objektom u Poljskoj.

Za vladavine kneza Kažimježa I Obnovitelja (Kazimierz I Odnowiciel, vladao od 1038. do 1058. godine), Poljska je uspostavila ravnotežu. Knez Obnovitelj je, zahvaljujući pomoći cara Konrada, te dobrom izboru saveznika (Kijevske Rusije), vratio administrativno jedinstvo zemlje (povratio je Šlesku, Mazoviju i Pomeraniju). Porastao je i značaj Poljske na međunarodnoj sceni. Ovaj knez je ostao upamćen u istoriji Krakova zato što je po njegovoj naredbi 1038. godine prestonica Poljske iz nemirnog Gnježna premeštena u ukroćeni Krakov.

Očevu politiku je nastavio Boleslav II Smeli. Ovaj vladar je zahvaljujući angažmanu na strani pape u sukobu za investituru, te zahvaljujući vojnim sposobnostima vratio kraljevsku krunu (1076). Odlučivao je o prestolu Rusije i Ugarske, te je uspešno sprečavao širenje Nemačkog carstva na istok. Ipak, Boleslav II je izgubio presto zbog unutrašnje opozicije (1079), koja se priklanjala carstvu i Češkoj. Ovde je veliku ulogu odigrao i kraljev sukob sa krakovskim biskupom Stanislavom, usled kojeg je Boleslav II izgubio podršku Katoličke crkve.

U katedrali je 1150. godine osnovana škola, najbolja školska institucija u Poljskoj pre osnovanja Univerziteta, i nalazila se blizu zamka. U riznici katedrale čuvani su kruna i skiptar Boleslava Hrabrog. Biblioteka je sa svojih 28 knjiga bila veoma bogata za tadašnji pojam, a uključivala je i klasike literature (Terensove komedije, Ovidijeve elegije, Salustove istorijske monografije) kao i dela sa religioznom tematikom. Već tada, Krakov je bio jedan od najznačajnijih centara Poljske

Feudalna podela Poljske i stalne borbe između lokalnih velikaša nisu ometali brz razvoj grada. Godine 1138. krakovski zamak ponovo dobija na važnosti, kada postaje zvanična rezidencija glavnog Vojvode, i po mnogim naznakama, prestonica Poljske, prema poslednjoj želji Boleslava Krivoustog (Bolesław III Krzywousty).

Prvi prodor Tatara i napad na Krakov se desio 1241. godine. Tatare je predvodio unuk Džingis kana Batu kan koji je osnovao Zlatnu hordu. Uplašeni stanovnici grada su se zbili na brežuljak Vavel i u utvrđenu kamenu crkvu Svetog Andreja da bi izbegli pokolj. Napadači, kojih je bilo dvostruko više od branilaca, napali su Krakov još i 1259. i poslednji put 1287. godine

Knez Boleslav V Stidljivi (Bolesław V Wstydliwy) 1257. godine daje gradu „Akt o lokaciji” prema Magdeburškom zakonu (pravu), po kojem grad dobija novi razmeštaj sa središnje postavljenim trgom – pijacom i danas poznatim kao Pijačni trg. Rečeno današnjim rečnikom, on je proglasio grad slobodnom trgovinskim zonom, ohrabrujući tako sve moguće investitore da se presele u Krakov. Svi naseljenici su bili oslobođeni poreza prvih 15 godina i tada u Poljsku i Krakov dolaze kolonisti, zanatlije i seljaci iz Nemačke koji daju novi život gradu posle tatarskih razaranja.

1 Јан Матејко (1838-1893) је један од највећих уметника свога времена, специјализован за историјске портрете. Његови портрети свих 40 пољских краљева пружају слику о хиљадугодишњој историји народа. Инспирисане Матејковим портретима издаване су поштанске маркице у периоду од 1986. до 2000. године.

5

„Akt o lokaciji” Krakova je bio skup zakonskih prava i obaveza njegovih građana i isključivao je prinčeve, a posle i kraljeve iz svoje nadležnosti. U sledećim godinama, Krakov je postao jedan od najvećih i najmoćnijih gradova u ovom delu Evrope, multikulturalna sredina naseljena predstavnicima mnogih evropskih naroda, uz podršku poljskih knezova (www . ambasadapoljska . hr ).

Prvo krunisanje u katedrali je bilo 20. januara 1320. godine, kada je krunisan Vladislav I Kratki (Wladysław Łokietek, vladao od 1320. do 1333. godine). Od tada je ova katedrala mesto krunisanja kraljeva u sledećih pet vekova (poslednje je bilo 1733. godine), a Krakov je postao Kraljevski prestoni grad (Królewskie Stołeczne Miasto Kraków). Katedrala je postala i kraljevski mauzolej.

Vladavina Kažimježa III Velikog (Kazimierz III Wielki, vladao od 1333. do 1370. godine), sina Vladislava Kratkog i poslednjeg Pjastovića, te jedinog poljskog kralja sa nadimkom „Veliki”, zaštitnika umetnosti i nauke, zapamćena je kao blistav period u istoriji grada. Kralj je osnovao dva nova grada, Kažimjež (Kazimierz) i Klepaž (Kleparz), koji su bili u neposrednoj blizini i veoma povezani sa Krakovom, a danas su gradske četvrti u okviru Krakova. Grad je u njegovo vreme brzo rastao. Broj stanovnika se tako brzo uvećavao da su stalno morale biti građene nove zgrade da udome sve trgovce i prodavce koji su ovde dolazili iz drugih krajeva Poljske. Zbog toga, Krakovu se dogodio ekonomski razvitak i kulturna revolucija, transformacija od sela farmera i pastira u grad umetnosti i nauke. Tokom ove epohe u istoriji grada, na videlo su izašla velika umetnička dela i mnoga naučna otkrića (http :// travel . roughguides . com ).

U tom periodu su građene Franjevačka i Dominikanska crkva, kao i gotička crkva Svete Marije. Sagrađene su i crkve Tela Hristovog i Svete Katarine u Kažimježu. Nastavljeno je sa ranoviranjem starih građevina, pre svega katedrale i zamka na Vavelu, Gradske kuće, Doma suknarskog ceha i ostalih javnih građevina od značaja za stanovništvo. Za njega se kaže da je zatekao Poljsku od drveta, a ostavio je od kamena (www . krakow - info . com ).

U vreme vladavine dvojice poslednjih Pjastovića, velika većina poljskih zemalja je ponovo ujedinjena. Nastala je jaka država, sa efikasnom vlašću, koja je aktivno učestvovala u političkom, privrednom i kulturnom životu Evrope. Upravo je u ovom razdoblju (1364) Kažimjež Veliki osnovao Krakovsku akademiju, preteču kasnijeg Jagjelonskog univerziteta (drugi Univerzitet u Istočnoj Evropi nakon Karlovog univerziteta u Pragu).

Krakov, glavni grad Poljske, igrao je ulogu jednog od diplomatskih središta Evrope, a posebno se pamti Veliki sabor monarha održan 1364. godine na Vavelu, a na kome su pored Kažimeježa Velikog, učestvovali i Karlo IV sa sinom Vaclavom i bratom Janom, moravskim knezom, mađarski kralj Ludovik Anžujski, danski kralj Valdemar, kiparski kralj Petar, brandenburški markgrofovi Oton i Ludvik, austrijski car Rudolf IV i niz poljskih velikih kneževa. Poljski kralj je iskoristio priliku da im pokaže veličinu, bogatstvo i moć svoje države i prestonice, priređujući viteške turnire, igre, zabave i gozbe. Najčuvenija gozba je održana Kod Vježnjeka, čija palata i danas postoji na Pijačnom trgu (Rajčić, 2006).

Veliki vojvoda Litvanije Vladislav Jagjelo (Władysław Jagiełło, vladao od 1386. do 1434. godine) oženio je Jadvigu (Jadwiga), pranećaku Kažimježa III i kraljicu Poljske i tako stvorio uniju Poljske i Litvanske kneževine (nastala u strahu Poljske od Krstaša – Tevtonskih vitezova). Za kralja Poljske krunisan je 4. marta 1386. godine, čime je postao začetnik najveće poljske dinastije Jagjelona koja je vladala državom preko 200 godina.

Brak je Jadvigu koštao lične radosti. U ranom detinjstvu je bila zaručena za habsburškog princa Viljema (Wilhelm), u kojeg je bila jako zaljubljena, dok je Jagjelo bio mnogo stariji i primitivniji. Iz državnih razloga, pristala je na brak, a iz ličnog zadovoljstva, posvetila se dobrotvornom radu. Tokom njene vlasti (vladala od 1384. do 1399. godine), dala je sav svoj nakit i regalije da bi se Krakovska Akademija spasila finansijskih problema. Umrla je 1399. godine u 24-toj godini. U čast svog dobrotvora, Krakovska Akademija je 1815. godine preimenovana u Jagjelonski univerzitet (www . geocities . com / arekgondek ).

Krakov je 1430. godine postao članom Hanzeatske lige2. Svakodnevno su bili prisutni italijanski, nemački, jevrejski i češki trgovci i sve što je čovek mogao da poželi – u tadašnjem Krakovu se moglo pronaći. U to doba, broj stanovnika Krakova se znatno uvećao i grad je postao jedan od najvećih u Srednjoj Evropi (Encarta Premium DVD 2006).

U XV veku, u vreme Kažimježa Jagjela (Kazimierz Jagiellończyk, vladao od 1447. do 1492. godine), Krakov je bio prestonica monarhije koja se prostirala preko prvobitnih poljskih teritorija, kao i preko ogromnih litvanskih i ruskih područja, od Crnog do Baltičkog mora. To je bilo zlatno doba Poljske i Krakova.

Kraljevski dvor je imao važnu ulogu u podržavanju kulturnog i umetničkog života. Veliki humanisti, naučnici i umetnici tog doba su dolazili ovde iz Italije, Nemačke i ostalih zemalja. Naročite zasluge za razvoj

2 Ханзеатска лига је била трговачко удружење немачких трговаца и градова, активно од средине XII века, па до средине XVII века. Средином XV века, када је ово друштво било највеће, укључивало је преко 100 градова. Ханзеатски трговци су одржавали сталне енклаве зване Контори (kontors) у осталим великим градовима северне и западне Европе. На врхунцу своје моћи, Ханзеатска лига је имала монопол на трговину на северу и на Балтичком мору (Encarta Premium DVD 2006).

6

poljske kulture i nauke su imali kraljevi Kažimjež Jagjelo i Sigismund I Stari (http :// krakow . zaprasza . net / fkz / history . html ).

Poljska gotika je dosegla svoj vrhunac u XV veku, odraženog u arhitekturi, skulpturi i slikarstvu. Vit Štos (Wit Stwosz, nem. Veit Stoss), poznat po svojim radovima u drvetu, došao je iz Nirnberga 1477. godine da bi izrezbario veliki rasklopni oltar u crkvi Svete Marije „po naredbi građana”. Danas se taj oltar smatra najvrednijim gotičkim oltarom u Evropi. Iz tog perioda je i grobnica Kažimježa Jagjela. U slikarstvu, u početku pod uticajem bohemijske škole, pojavila se i Novosončsko-krakovska škola. Najveća književno dostignuće su „Hronike” Jana Dugoša (Jan Dlugosz) pisane na latinskom, krakovskog kanonika i učitelja kraljeve dece.

Najzad, o razini poljske nauke u doba Jagjelovića može svedočiti i za to razdoblje revolucionarno delo Nikole Kopernika „O revolucijama nebeskih sfera”.

Broj parohijskih škola je bio preko nekoliko hiljada i neke od njih su pružale više od čitanja, pisanja i crkvenog pevanja. Krakovska akademija je tokom XV veka imala preko 17.000 studenata, od toga oko 12.000 sa područja kraljeve vlasti. Prva štamparija je bila osnovana 1473. godine u Krakovu (www.poloniatoday.com/history3.htm).

Krakov je tada bio višenacionalni grad; uz Poljake, tu su živeli i Italijani, Nemci, Ukrajinci, Jevreji, čak je bilo i Škota. Krajem XV veka, u Kažimježu se naseljavaju Jevreji proterani iz Krakova. Oni su Kažimjež vremenom pretvorili u jedan od glavnih evropskih centara jevrejske religije, nauke i kulture (Jokanović, Travel Magazine, 2002, broj 27/28).

Za vreme vladavine Zigmunta I Starog (Zygmunt I Stary, Sigismund, vladao od 1506. do 1548. godine), oženjenog Italijankom Bona Sforca (Bona Sforza) iz milanske vladarske kuće Sforca, do Poljske dopire i renesansa.

Na njegov poziv, u Krakov dolazi nekoliko italijanskih majstora da renoviraju stare i sagrade nove građevine. Zamak Vavel je između 1499. i 1536. godine pregrađen i renoviran u stilu renesansne arhitekture, sa slavnom Zigmuntovom kapelom, kako kažu, najlepšom renesansnom kapelom severno od Alpa. Zamak je bio dekorisan sa kolekcijom „Aras” tapiserija (po gradu Arras u Severnoj Francuskoj) naručenih iz Flandrije. Ponosno je predstavljao kraljevsko sedište moćne zemlje koja je imala visoku poziciju u pomodnom svetu svog vremena.

Savremenici (ali i kasnije generacije) su vreme Jagjelona, naročito XVI vek, nazivali „Zlatnim vekom” i to ne bez razloga (www . ambasadapoljska . hr ).

Zigmunt III Vasa (Zygmunt III Waza, šved. Sigismund III Vasa) je izabran za kralja Poljske u avgustu 1587. godine, nasledivši svog ujaka, kralja Stefana Batorija (Stefan Batory). Po ocu Janu III Vasi (Jan III Vasa), bio je pripadnik švedske dinastije Vasa i unuk slavnog Gustava I Vase, a po majci, Katažini Jagjelonki (Katarzyna Jagiellonka), ćerki Zigmunta I Starog, pripadnik poljske dinastije Jagjelona.

Kada je umro njegov otac, švedski kralj, Sejm mu je dopustio da prihvati švedski tron. Za kralja Švedske krunisan je 1594. godine. Ostavio je svog strica Karla IX da kao regent vlada Švedskom. Međutim, 1598. godine, Karlo IX se pobunio protiv Zigmunta III, čime je započelo višedecenijsko neprijateljstvo Švedske i Poljske. Zigmunt III je u građanskom ratu (1606-1608) pobedio svoje unutrašnje neprijatelje i iskoristio nestabilnost u Rusiji izvršivši invaziju na nju. Čak je držao i Moskvu od 1610. do 1612. godine (Britannica 2002 Deluxe Edition).

Sve su to okolnosti koje su dovele do toga da ovaj kralj postane veoma nepopularan u Krakovu, a voljen u Varšavi zbog premeštanja prestonice3 u mesto koje je bilo mnogo bliže kriznim područjima nego dotadašnja prestonica. Od 1596. godine, Krakov nije više prestonica Poljske, a prestonica postaje Varšava, tada malo mesto. Krakov definitivno gubi svoju moć kada se 1609. godine kralj Zigmunt III iselio iz Vavelskog zamka (www . explore - krakow . com ).

Krakov je formalno bio prestonica sve do 1791. godine, ali kraljevi su od 1609. godine posle krunisanja birali Varšavu4 za svoju rezidenciju, tako da se sa njima preselio i politički život. Krakov gubi na značaju, ali je sačuvao formalnu ulogu kao mesto kraljevskih krunisanja i sahrana.

Sredinom XVII veka, Crna smrt, odnosno kuga, desetkuje populaciju grada. Broj umrlih se procenjuje na preko 20.000 ljudi. Švedska armija 1655. godine uništava i pljačka Kažimjež i Klepaž, predgrađa Starog grada. Krakov postaje provincijsko središte sa trgovinom manjih razmera i veštim zanatlijama.

U to vreme, samo je Crkva bila zaštitnik umetnosti. Uništeni manastiri i crkve su bili ponovo izgrađeni, ali u novom, baroknom stilu. Prva izrazito barokna građevina bila je crkva Svetog Petra i Pavla, graditelja Bernardonea (G. M. Bernardone) po uzoru na rimsku crkvu Il Gezu (Il Gesu). Najveće arhitektonsko dostignuće

3 Наводи се да је разлог пресељења краљевске резиденције, односно престонице из Кракова био велики пожар из 1595. године (www.lodging-poland.com).4 Пресељење престонице у малу варош Варшаву изазвало је подсмех код Краковљана. Грађани Кракова су за краља говорили: „Краљ је слабог здравља, лекари му сигурно препоручују живот на селу и то мора да је разлог што престоницу преноси из Кракова у Варшаву” (Давидовић, 1999).

7

tog vremena je bila crkva Svete Ane arhitekte Tilmana (Tylman van Gameren), koju je dovršio Baldasare Fontana (Baldassare Fontana).

Švedska armija je 1702. godine ponovo zauzela Krakov i tada su ga opet razorili i opljačkali. Zamak Vavel je spaljen do temelja. Invazije pruskih i ruskih trupa, koje su usledile posle toga, samo su zaokružile veliko razaranje grada (www . krakow-info.com ).

Sa Prvom podelom Poljske 1772. godine, južni deo Malopoljske je okupirala austrijska vojska i tada dobija staro ime Galicija (Galicja, nem. Galizien, rus. Galytsiya). Posle Druge podele Poljske (1793), 24. marta 1794. godine u Krakovu, pod vođstvom generala Tadeuša Košćuškog5 (Tadeusz Kościuszko) počinje ustanak (Insurekcija Kościuszka). Već 16. juna grad je ponovo u rukama Prusa. Trećom podelom 1795. godine, Krakov je pripao Austriji, a Poljska je, kao zemlja, nestala sa karte Evrope u iduće 123 godine, jer su njenu teritoriju tri države podelile6 između sebe. Nezavisnost je ponovo stekla tek 1918. godine, a i to je trajalo samo 20 godina.

Od 1809. do 1813. godine, Krakov je bio sastavni deo Napoleonovog Varšavskog vojvodstva i u to vreme se javlja kratkotrajna nada Poljaka o nezavisnosti. Odlukom Bečkog kongresa iz 1815. godine, Krakov sa okolinom (1.164 km²) je 3. maja 1815. godine pretvoren u Krakovsku republiku (Krakowska Rzeczpospolita) pod protektoratom Rusije, Austrije i Pruske (koje su među sobom podelile ostatak Poljske).

Bez obzira na ograničene slobode, to je bilo vreme brzog razvoja grada. Zeleni zemljani pojas Planti je stvoren na mestu srušenih gradskih zidova. Građena su nova naselja u širem području grada. Rukavac Visle, koji je razdvajao ostrvo Kažimjež od glavnog dela grada, najvećim delom se ispunio muljem i postao nezdrava močvara. Gradske vlasti su popločale Kažimjež i pripojile ga Krakovu. Grad je bio bescarinska zona i mogao je da trguje sa Rusijom, Pruskom i Austrijom. Jagjelonski univerzitet je mogao da prima studente iz cele podeljene Poljske (www.lodging-poland.com).

Posle neuspešnog Novembarskog ustanka 1831. godine, Krakov je bio jedini deo Poljske koji je uspeo sačuvati delimičnu autonomiju. Bio je simbol postojanja poljske nezavisnosti i živi intelektualni i politički centar poljskih patriota.

Nakon ustanka, takođe neuspešnog, koji je podignut u gradu 1846. godine pod vođstvom Dembovskog (E. Dembowski), Krakovska republika je likvidirana i u martu te godine, Krakov je opet pripojen Galiciji, odnosno Austrijskoj monarhiji. Uprkos tome što je bio pod stranom kontrolom, stanovnici Krakova su ipak uživali izvesne slobode.

Veliki požar 1850. godine je uništio mnogo starih zgrada i crkava koje se posle toga obnavljaju iz pepela (www . cracow - life . com ).

Kada je car Franjo Josif I (Franz Joseph I) 1866. godine dozvolio gradu lokalnu samoupravu, Krakov je postao simbol i centar poljske tradicije i duhovni centar svih delova podeljene Poljske. Naučni i kulturni krugovi su se brzo razvijali i širili se. Naučna asocijacija Krakova (Towarzystwo Naukowe Krakowskie) je bila preteča Akademiji nauka. Akademija lepih umetnosti je osnovana 1818. godine, a Društvo prijatelja lepih umetnosti 1854. godine. Univerzitet je ponovo procvetao. Oko Akademije lepih umetnosti je bilo grupisano mnogo izvanrednih umetnika. Zahvaljujući njima, Krakov je krajem XIX veka postao najjači poljski centar art nuvo motiva (art nouveau – krive linije, asimetrija, biljne i životinjske teme) koji su često korišteni za ukrašavanje već postojećih zgrada.

Period između 1890. i 1914. godine je u umetničkom pogledu bilo vreme napuštanja historicizma i konzervatizma i pojavljivanja trendova kao što su impresionizam, simbolizam, ekspresionizam i art nuvo. U Poljskoj, ovaj period je nazvan „Mlada Poljska” (Młoda Polska). U to vreme, Krakov je važio za umetničku prestonicu zemlje, sa istakunutim umetnicima okupljenim oko Stanislava Pžibiševskog (Stanisław Przybyszewski), prijatelja Edvarda Munka i Augusta Strindberga. Među najuticajnijim su bili Stanislav Vispjanski, Jozef Mehofer i Jacek Malčevski. Ono što je poljsku umetnost učinilo posebnom jeste pokušaj da se kombinuju novi trendovi sa narodnim umetnošću, u cilju stvaranja nacionalnog stila. U to je doba nastao krakovski kult prošlosti i strasti prema kolekcionarstvu (www . what - where - when . pl / cracow ).

5 Популарни и храбри „Народни начелник” генерал Тадеуш Кошћушко (као и генерал Казимjеж Пуласки (Kazimir Pułaski) био је познати јунак рата за независност САД-а. Пољски истраживач Павле Стржелечки (Paul Strzelecki) је по њему назвао (1840) највиши врх Аустралије (2.228 m) (Encarta Premium DVD 2006).6 Пољски краљ Јан III Собјески је, иако је постојала опасност да га Руси нападну са истока, на позив папе Иноћентија XI отишао да брани Беч, који је био под опсадом Турака. Његовом победом у једној од најодлучнијих битака у историји Европе, Пољска је спасила хришћанство у Европи. Тада су са проповедаонице у катедрали Светог Стефана изговорене речи: „Постојао је човек којег је Бог послао и који се звао Јан”. Касније, Пољска је потписала пакт вечног пријатељства са Турском, једином државом која никада није признала поделе Пољске, чувајући празно место на свим дипломатским сусретима за „привремено одсутног” пољског амбасадора (www.republika.pl/unpack/1/dok02b.html).

8

Krakov je tada bio grad socijalnih kontrasta i različitih komšiluka, sa više društvenih i kulturoloških slojeva. Jedan je bio Krakov konzervativne aristokratije i katoličkog klera. Postojao je Krakov prosvećene liberalne inteligencije sa Univerzitetom kao bazom; Krakov umetnika, i akademskih i avangardnih; jevrejski Krakov sa centrom u Kažimježu; ruralna predgrađa Krakova sa svojim narodnim običajima; Krakov radničke klase koja je stalno rasla; tvrđava Krakova sa velikim austrijskim garnizonom i naposletku, Krakov boraca za nezavisnost, tzv. Poljski Pijemont. Postojao je i Krakov ruske emigracije, koja je zajedno sa Lenjinom ovde našla svoje sklonište pre Oktobarske revolucije (www . ftj . agh . edu . pl ).

Nadolazeći rat protiv Rusije pokrenuo je osnivanje više pokreta za nezavisnost. Pod vođstvom Jozefa Pilsudskog (Józef Klemens Piłsudski) počinje da deluje paravojna organizacija „Strelac” ("Strzelec"), osnovana 1910. godine. U Krakovu su mogle slobodno politički delovati skoro sve političke partije. Građanske slobode su bile mnogo veće u delovima gde su vladali Austrijanci nego u delovima gde su na vlasti bili Rusi.

Posle ponovnog zadobijanja nezavisnosti Versajskim sporazumom 1918. godine, Krakov postaje značajan administrativni i kulturni centar. I grad i Univerzitet su pronašli neku novu energiju i postali oaza umetnosti i nauke. Mnoga sela u okolini su pretvorena u predgrađa. Industrija počinje ubrzano da se razvija, pogotovo metalna, mašinska i hemijska. Odmarališta i banje su preplavile obližnje Karpate.

Nemačka je napala Poljsku 1. septembra 1939. godine, a nacisti su Krakov okupirali već 6. septembra 1939. godine. Za vreme nemačke okupacije, grad je bio u sastavu tzv. Generalne gubernije (General-Gouvernement) sa sedištem u Krakovu, a od Nemaca ga je oslobodila Crvena armija 19. januara 1945. godine (The encyclopedia Americana, 1958).

Tokom Drugog svetskog rata, najveći deo kulturno-istorijskih spomenika Krakova su bili pošteđeni ratnog razaranja, ali je grad bio opustošen na drugi način. Preko 183 profesora Jagjelonskog univerziteta i istaknuti predstavnici intelektualne elite su 6. novembra 1939. godine pohapšeni i odvedeni u koncentracioni logor Zahsenhauzen (Sachsenhausen). Skoro svi od oko 65.000 krakovskih Jevreja su bili ubijeni. Umetnička dela su sistematski bila pljačkana. Čuveni oltar Vita Štosa je bio uklonjen iz crkve Svete Marije i odnet prvo u Berlin, a kasnije u Nirnbergu (Nürnberg).

Na sreću, Stari grad je preživeo rat skoro sasvim neoštećen, dok je Varšava bila sasvim razorena. Nacisti su poštedeli Krakov ponajviše zbog viševekovnih veza između grada i ljudi iz nemačkog govornog područja. Ali, samo 70 km istočno od grada nalazio se veliki koncentracioni logor Aušvic – Birkenau u kome je ubijeno između 1,1 i 1,5 miliona ljudi, najviše Jevreja (Grupa autora, Opća enciklopedija, 1977).

Odlazak Nemaca i ulazak Crvene armije 1945. godine, nije doneo dugo željenu slobodu. Posleratne komunističke vlasti su imale oštar odnos prema Krakovu. Uloga Krakova kao izvora intelektualnog vrenja kao simbola nacionalnih aspiracija, stajao je na putu ciljeva komunista. Tehnički univerzitet Krakova je osnovan 1945. godine.

Ironično, komunistički oslobodioci Krakova naneli su više štete gradu i njegovom načinu života. Zbog njihovog nepoverenja u buržujsku inteligenciju, novi režim je 1949. godine stvorio „radnički raj” za 100.000 ljudi od betonskih stambenih blokova i čeličanu, iz koje je kuljao dim, zvanu Nova Čeličana (Nowa Huta, polj. čeličana) smeštenu na ivici grada, blizu prastare Vandine hume. Nova Huta je bila prvi „socijalistički grad” u Poljskoj, ali vremenom je ovo uporište proletarijata postalo pretnja za nove vlasti (http://poland.gov.pl).

Važnu ulogu za atmosferu promena i slobode, te za porast smelosti u radničkim zahtevima imala su događanja u Katoličkoj crkvi. Krakovski kardinal Karol Vojtila je izabran za papu 1978. godine, te se 1979. godine vratio u zemlju kao Jovan Pavle II. Milioni ljudi koji su učestvovali na susretima sa papom bili su svedočanstvo ne samo religijske obnove, nego i jačanja građanskog identiteta.

Krajem 1980-tih godina, „Gvozdena zavesa” definitivno pada, a Poljska i Krakov se otvaraju prema Zapadnoj Evropi. Kako je grad rastao u blagostanju, pokrenuto je više projekata za renoviranje građevina u 90-tim. Zamak Vavel, Pijačni trg, crkva Svete Marije i geto u Kažimježu su renovirani i vraćen im je nekadašnji sjaj. Transport je poboljšan modernizacijom glavne železničke stanice i aerodroma Balice. Uz pomoć Evrope i sveta, eksperti i lokalni lideri pokušavaju da ublaže efekte komunističkog prostornog planiranja u Novoj Huti, sa posebnom pažnjom prema industrijskom zagađenju i neodgovarajućoj infrastrukturi.

Gde komunisti nisu uspeli dovesti sposobnu industriju, kapitalizam je podstakao međunarodne investitore da razviju svoj posao u Krakovu, a kako se ljudi širom sveta ponovo upoznaju sa lepotom Krakova, turistička privreda dobija veliki zamah (www.ces.uj.edu.pl).

Uprkos mnogim preprekama, Krakov je uspeo da zadrži svoju vitalnost i kreativnu varnicu, promovišući takve talente kao što je kompozitor Krištof Penderecki (Krzysztof Penderecki), filmski režiseri Roman Polanski (Roman Polanski) i Andžej Vajda (Andrzej Wajda), pisci Slavomir Mrozek (Slawomir Mrozek) i Stanislav Lem

9

(Stanislaw Lem), pesnikinja Vislava Šimborska (Wislawa Szymborska) i pozorišni scenarista i režiser Tadeuš Kantor (Tadeusz Kantor) (www.ftj.agh.edu.pl).

U 2000. godini, u Krakovu je vladala festivalska atmosfera. Jagjelonski univerzitet je slavio 600 godišnjicu ponovnog osnivanja, a grad je Savet ministara EU za kulturu još 1995. godine izabrao za Evropski grad kulture za 2000. godinu.

STANOVNIŠTVO KRAKOVA

Poljaci su osnovno stanovništvo Poljske, potomci lužičkih plemena (naseljenih na ovom području u prvom hiljadugodištu pre Hrista, koja se smatraju precima Slovena) i Venda, zapadnoslovenskog plemena, na čijoj je osnovi krajem X veka iznikao poljski narod. Do XIX veka se među Poljacima zapažala podela po etničkim grupama, kako po dijalektima, tako i nekima narodnosnim osobenostima (Velikopoljani, Kujavani, Lenčinci, Seradzjani, Malopoljani, Gurali, Krakovljani, Sandomirci, Šlezijci, Opoljani, Češinjaci, Lehi, Šleski Gurali, Mazuri, Kurpi, Varmjaci, Pomorjani, Kašubi), što je odgovaralo razmeštaju istorijskih delova poljskog naroda kroz vekove.

Po broju stanovnika, Poljska je sa 38.218,531 stanovnika (2002) 26. zemlja u svetu i osma u Evropi. U svetu ukupno ima oko 55 miliona Poljaka (Nedeljković, 2001).

Veliki broj Poljaka i osoba koje se izjašnjavaju kao Poljaci, a koje žive van granica zemlje (oko 17 miliona što je oko 40% ukupnog broja Poljaka koji žive u Poljskoj) rezultat je složenih istorijskih procesa koji su počeli u XVIII veku. Poljaci se nisu mirili sa gubitkom države, te su organizovali brojne ustanke, koji su se završavali neuspehom. Poslednji veliki emigracioni talas došao je u razdoblju nakon Drugog svetskog rata, kada je Poljskom vladala socijalistička Vlada Narodne republike Poljske. Iako su se tada kontakti sa „slobodnim” svetom teško uspostavljali (ograničavano je izdavanje pasoša), u razdoblju od 1956. pa do 1980. godine, u SAD i zemlje Zapadne Evrope je otišlo oko 800.000 ljudi. Deo iseljenika su bili politički emigranti – protivnici komunističkog režima, a deo ekonomski emigranti – ljudi koji su tražili bolje uslove života. Osamdesetih godina iz Poljske je emigriralo oko 270.000 ljudi. I oni su iz zemlje odlazili iz političkih i ekonomskih razloga (www . ambasadapoljska . hr ).

Odlični rezultati koje turistička privreda Poljske postiže u poslednjih 15-tak godina se povezuju sa ovim brojkama, jer mnogo Poljaka iz emigracije želi da poseti svoju zemlju, a to ranije nije bilo moguće (www.poland.pl).

Etnički, moderna Poljska je homogena zemlja. Prema podacima popisa iz 2002. godine, manjine čine 3-4% populacije, što čini oko 1,5 miliona stanovnika. Katolici čine 95% stanovnika Poljske, sa 1,5% pravoslavaca i 1% protestanata (najviše evanđelista). Gustina naseljenosti iznosi 122 stanovnika na km².

Početkom XVI veka, u vreme Zigmunta I, kad je Poljska bila najveća u svojoj istoriji i imala oko sedam miliona stanovnika, njena prestonica Krakov je imao oko 18.000 stanovnika (Rajčić, 2006).

Prema procenama, Krakov je 1785. godine imao 10.100 stanovnika (1792. površina grada 5 km²), 1800. godine imao oko 24.000 stanovnika; a 1850. godine oko 50.000 – što nije moglo da se poredi sa gradovima kao što su Beč, Pariz i London, koji su samo pre nešto više od jednog veka delili sudbinu glavnog grada velikog naroda, pa čak ni sa novim prestonicama poput Berlina i Sankt Peterburga.

Krakovska republika iz prve polovine XIX veka, prostirala se na 1.150 km² i imala je ukupno oko 90.000 stanovnika (oko 1815. godine) (www . zum . de ).

Po broju stanovnika, Krakov je 1869. godine bio sedmi grad, a 1910. godine deseti grad u Austro-Ugarskoj carevini i uglavnom ga je naseljavalo seosko stanovništvo.

Krajem XIX i početkom XX veka, dolazi do velikog teritorijalnog širenja grada. Krakov je 1900. godine na površini od 6,9 km2 imao 85.274 stanovnika, a samo deset godina kasnije ima 142.518 stanovnika na površini od 41,5 km2. Ova obnova stanovništva i razvoj grada je rezultat povoljnijih političkih uslova koji su vladali u austrijskom delu Poljske.

Posle Prvog svetskog rata i ponovo ostvarene nezavisnosti, Krakov je 1931. godine na površini od 48,3 km2 imao 221.260 stanovnika (172.866 Poljaka i preko 50.000 Jevreja). U periodu pred Drugi svetski rat (1939), broj stanovnika Krakova se povećao za skoro 40.000, što je povećanje za više od 17% u samo sedam godina. Populacija Jevreja, koja će samo koju godinu kasnije sasvim nestati iz Krakova, 1938. godine je brojala 64.348 stanovnika i činila je 25% ukupne populacije grada (Britannica, 1944).

Posle Drugog svetskog rata, došlo je do pomeranja stanovništva sa istoka, gde je Poljska izgubila teritorije, prema zapadu, gde ih je dobila. Tako je od 1949. godine rastao novi grad, veliki metalurški centar Nova Huta i već do 1958. godine, to naselje je imalo preko 100.000 stanovnika. Ono je 1951. godine pripojeno Krakovu, koji je prema procenama, tada imao oko 347.500 stanovnika (The encyclopedia Americana, 1958).

10

U prve dve decenije posle Drugog svetskog rata, broj stanovnika Krakova i Poljske se ubrzano povećava i oporavlja od posledica rata. U drugoj polovini 1960-tih, Krakov ima preko 500.000 stanovnika (Priručni leksikon, 1968).

Sem velikog prirodnog priraštaja u godinama posle Drugog svetskog rata (posebno u 1950-tim godinama), na broj stanovnika grada je uticalo i veliko teritorijalno širenje grada. Već je pomenuto da se grad 1939. godine prostirao na 48,3 km2, a već 1945. godine na 165,0 km2 i 1960. godine na 230,0 km2. To je vreme kada se razvija industrija i stanovništvo se pomera iz ruralnih u urbana područja.

Broj stanovnika se skoro uduplao za samo dvadesetak godina, pa tako 1974. godine Krakov ima 668.300 stanovnika (Grupa autora, Opća enciklopedija, 1978).

U poslednje tri decenije XX veka, broj stanovnika cele Poljske, pa tako i Krakova, se ne povećava više tako brzo. Grad Krakov je 1995. godine imao 744.987 stanovnika, a na dan 31. decembar 2002. godine, imao 757.547 stanovnika i to ga čini trećim gradom po broju stanovnika u Poljskoj (Varšava je 2002. godine imala 1.688,194; a Lođ 785.134). Gustina naseljenosti iznosi 2.317,93 stanovnika na km² (2004) (http://en.wikipedia.org).

U prečniku od 100 km stanuje skoro 9 miliona ljudi (industrijska regija Šleska je veoma gusto naseljen). U široj gradskoj zoni (Podregion Krakowsko-tarnowski) 2002. godine je živelo 1.391,193 stanovnika (1.377,850 stanovnika 1995. godine) (www.stat.gov.pl).

Broj stanovnika Kažimježa je bio na vrhuncu 1931. godine sa 37.000 stanovnika. Za razliku od ostatka Krakova, broj stanovnika Kažimježa se stalno smanjivao između 1950-tih i 1970-tih godina. Najveća gustina naseljenosti u Krakovu je u Kažimježu, na pojedinim mestima čak 400 osoba na jednom hektaru.

Direktno u vezi sa starosnom strukturom stanovništva jeste broj članova domaćinstva u kojima dominiraju one sa jednim ili dva člana porodice, (prosečno domaćinstvo je imalo 2,5 članova 1988. godine), dok je prosek u celom gradu 3-4 člana domaćinstva. Struktura zaposlenih se promenila u poslednjih desetak godina jer se uslužni sektor brzo razvijao u celom gradu, novo stanovništvo se naselilo u Kažimježu i privatni preduzetnici su uložili novac u sektor usluga

Ima nešto više žena nego muškaraca (na 100 muškaraca ima 106 žena). U gradu stanuje 2% od ukupnog broja stanovnika Poljske. Trenutno, njihov prosek godina iznosi 37,5 godina. Oko 61% populacije je ispod 45 godina, a 15,4% su starije osobe od 65 godina.

Oko 18% Krakovljana se može pohvaliti diplomom visoke škole. Broj stanovnika se za vreme školske godine znatno povećava zbog oko 100.000 studenata koji studiraju na 15 visokoškolskih ustanova i 96 istraživačkih instituta (ukupno 253.400 učenika i studenata). Najveći deo Krakovljana su Poljaci, ali tu je i nekoliko hiljada stranaca koji žive i rade manje više stalno u Krakovu

Malopoljsko vojvodstvo ima 3.252,900 stanovnika (8,9% od ukupnog stanovništva Poljske), od toga je 1.623,000 urbanog stanovništva (49,4% Malopoljske i 6,9% urbanog stanovništva Poljske), a ruralnog 1.629,900 (50,6% Malopoljske i 11,1% ruralnog stanovništva Poljske). Gustina naseljenosti Maloppoljskog vojvodstva jeste 214 stanovnika na km², što je skoro duplo više od poljskog proseka. Prirodni priraštaj Malopoljske iznosi 0,23% godišnje, a prirodni priraštaj grada je trenutno negativan i iznosi -0,13% godišnje (www.stat.gov.pl).

U Poljskoj, građani Krakova imaju reputaciju sitničavog i štedljivog naroda, malo suzdržanog, ali naroda koji uživa u životu (www . krakow . pl ).

Sve do nacističkog holokausta, Poljska je bila dom za veliki broj Jevreja u dijaspori, a zemlja je bila važan centar jevrejske kulture i religijskog života. Od XI veka, Poljska je bila poznata po svojoj gostoljubivosti prema Jevrejima, koji su došli tu naročito za vreme Kontrareformacije i to iz Nemačke, Austrije, Mađarske, Španije, Portugala, Italije i ondašnje Turske, odnosno sa Balkana. Slobodu veroispovesti, zajedno sa pravom da se okupe u svojim zajednicama i sami rešavaju svoje probleme, Jevrejima je omogućio Kažimjež Veliki u XIV veku, a ovo su kasnije potvrdili i drugi kraljevi Poljske.

Neposredno pre Drugog svetskog rata, jevrejska zajednica u Poljskoj je brojala oko tri miliona pripadnika. Najveći broj Jevreja je nastradao u holokaustu, kada su milioni ljudi iz cele Evrope nestali u koncentracionim logorima i logorima smrti ustanovljenima u okupiranoj Poljskoj. Oko 300.000 poljskih Jevreja je preživelo Drugi svetski rat, ali ih danas u Poljskoj živi tek oko dve hiljade. Najveći deo Jevreja je emigrirao u Izrael i SAD i najveći deo jevrejske arhitekture i spomenika je bio uništen tokom rata (http://polishjews.org).

PRIVREDA

Još u X veku, jevrejski trgovac Ibrahim Ibn Jakuba iz Kordobe u Španiji, pominje trgovačko naselje kroz koje su prolazili važni putevi. Može se zaključiti da je zbog povoljnog geografskog položaja to mesto bilo predodređeno za razvijenu trgovinu. Krakov je nastao na raskrsnici puteva između Istoka i Zapada, između

11

slovenskih i germanskih plemena, ali i između skandinavskog severa i juga, sasvim do Balkana i njegovih naroda, i to mu je davalo ekstra povoljnosti za trgovinsku delatnost. Još ako se spomene podatak da se u blizini nalaze značajna rudna bogatstva, koja su eksploatisana od davnina, jasno je zašto se Krakov razvio u takav privredni centar.

Vojvodstvo je bogato naslagama soli, krečnjakom, mermerom, cementom, dolomitom, glinom i lekovitom mineralnom vodom. Međutim, Krakov je tek četvrti najveći industrijsko-proizvodni centar u Poljskoj. Najrazvijenije su metalurška industrija, duvanska industrija, prehrambena industrija, farmacija, elektronska, zatim zdravstvene usluge i istraživanje i tehnologija. U isto vreme, ispred Krakova, po uslužnoj delatnosti je samo Varšava.

Kada opisuju trenutno stanje u ekonomiji Malopoljske, sami Poljaci kažu da uslužne delatnosti bujaju, industrija se drži, a poljoprivreda polako zastaje. Sem što je glavna turistička destinacija u Poljskoj, u Krakovu se nalaze i sedišta šest banaka, 15 velikih institucija visokog obrazovanja, mnoštvo konsultanata, berzanskih brokera, itd. Skoro sva krakovska predužeća se nalaze u rukama privatnika.

U 2001. godini, 18 kompanija iz Krakova se nalazi na listi 500 najvećih i najuspešnijih kompanija u Poljskoj (kompanije sa prodajom većom od 50 miliona dolara godišnje). Banka Pžemisuovo-Handlovi (Przemyslowo-Handlowy), sa sedištem u Krakovu i filijalama širom zemlje, deseta je po veličini zbog svog godišnjeg prometa većeg od 1,3 milijarde dolara. Ipak Sendzimir čeličana (Sendzimir Steelworks), 51. je na listi i ostala je firma sa najvećim brojem zaposlenih sa preko 9.000 radnika bez obzira na skorašnju značajnu uštedu zbog restruktuiranja firme.

Najveći strani ulagači na području Krakova su Filip Moris, koji čini trećinu ukupnih ulaganja u regionu; zatim Koka Kola, Pliva i Francuska elektronika (Electricite de France – EDF). Zemlje koje najviše ulažu u regiju su Nemačka, Turska, Austrija i Holandija.

Cena rada u Poljskoj iznosi jednu trećinu cene rada u Nemačkoj i zemlja se može pohvaliti povelikim unutrašnjim tržištem koje se brzo razvija, a i rastom domaće proizvodnje. Tako je danas Poljska model političke i ekonomske stabilnosti u regionu. Nije čudo da postoji mnoštvo stranih investitora: od multinacionalnih kompanija pa do manjih preduzeća.

U industriji i građevinarstvu je 2003. godine bilo zaposleno 28% radnika u Krakovu i u odnosu na 2000. godinu je došlo do pada od 4,2%. Glavne proizvodne grane predstavljaju metalurška, mašinska, hemijska, duvanska industrija, industrija tekstila i obuće, prehrambena industrija, rudarstvo, energetika, tekstil, nameštaj, farmacija, telekomunikacije i informacione tehnologije, štampa. U sektoru tržišnih usluga je 2003. godine bilo zaposleno 42,2% radnika u Krakovu i u odnosu na 2000. godinu je došlo do povećanja od 3,4%. U sektoru netržišnih usluga je 2003. godine bilo zaposleno 28,9% radnika i u odnosu na 2000. godinu je došlo do povećanja od 1,5%. Glavne grane su finansije, trgovina, turizam, transport, zdravstvena zaštita, javna administracija, obrazovanje. U poljoprivredi, lovu i ribolovu i šumarstvu je 2003. godine je radilo manje od 2% radnika Krakova, a glavne grane su poljoprivreda, šumarstvo i prerada drveta. U privredi Krakova dominiraju usluge, mada u predgrađima ima i industrije. Stopa nezaposlenosti u Krakovu je u blagom porastu, 2000. godine je iznosila 6,5%, a 2003. godine 8,3%, ali je ipak među najnižim u zemlji. U celoj Malopoljskoj stopa nezaposlenosti iznosi 13,5% prema podacima iz 2005. godine (www . a - e - r . org ; www . stat . gov . pl ).

Svakim danom na značaju dobija i visoka tehnologija u Malopoljskoj, koja se već može pohvaliti najvećim proizvođačem računara u Poljskoj, najposećenijem Internet portalom i najvećim proizvođačem fiberglasa, kao i Motorolinim evropskim centrom za istraživanje i distribuciju. Pored lokalnih medija, u Malopoljskoj su sedišta najpopularnijeg nacionalnog radija i najveće regionalne televizijske stanice. U provinciji se nalaze posebna ekonomska zona (Tehnološki park u Krakovu namenjen za velike investicije u visoku tehnologiju) (www . krakow - info . com ).

Preko 857.000 ha plodne zemlje zauzima 56,6% teritorije provincije, podeljene na 222.500 farmi (u proseku 3,2 ha obradive zemlje po farmi).

Turizam je pomogao da se svest o zagađenju poveća, a tranzicioni period kroz koji je Poljska prolazila, učinio je da se mnoga industrijska postrojenja, koja su bila veliki zagađivači Krakov, da propadnu i ugase se ili da se modernizuju tako da manje zagađuju okolinu. Tako ji i Nova Huta smanjila proizvodnju čelika i prebacila se na proizvodnju elektronike, koja neće toliko zagađivati grad. Od kada je izgađena čeličana Nova Huta početkom 1950-tih godina, mnogi kulturno-istorijski spomenici su bili teško oštećeni, tako da su mnogi originali zamenjeni kopijama. Sve do 1990. godine, Stari grad je bio jako zapušten, a u poslednjoj deceniji XX veka, Stari grad je uspešno očišćen i preuređen.

12

Hiljade lokalnih stanovnika su zaposleni direktno ili indirektno u turizmu i plate u ovom sektoru su mnogo veće od mesečnog proseka koji je u Malopoljskoj 2309,97 PLN, odnosno preko oko 700 USD (2005), što je nešto manje od poljskog nivoa. Rast je zabeležen i u finansijskom sektoru i sektoru visoke tehnologije.

FIZIONOMIJA GRADA

Od postanka grada, pa do današnjih dana, zbog mnogih ratova i stranih okupacija, grad je imao periode brzog napretka i velikog procvata, ali i periode tokom kojih je grad stagnirao, pa čak i gubio svoj značaj i propadao. U radu su već pomenute istorijske okolnosti pod kojima se grad razvijao, ali i nazadovao. Krakov počinje svoj samostalan razvoj od trenutka kada je prestonica premeštena u Varšavu, bez političkog uticaja, ali sa neverovatnim kulturnim i istorijskim značajem za Poljake.

Mesto prapočetka grada Krakova, ali i Poljske, bio je brežuljak Vavel na obali Visle. Na njemu je svoj zamak napravio Krak, legendarni vođa Vislana, još u X veku. Od tada je to mesto poljski „akropolj”, žarište kulture, religije i tradicije Poljaka.

Oko Vavela, vremenom je nastajalo i naselje. Ono je imalo neka svoja obeležja, a svako vreme je donosilo nove građevine u raznim arhitektonskim stilovima. Trenutak kada se počela stvarati današnja fizionomija grada je 1257. godina i dobijanje povelje kojom grad dobija određene privilegije. Tada je određena lokacija trga. odnosno pijace, ključnog mesta svakog grada.

Pijačni trg, čije su dimenzije 200 h 200 m (40.000 m²), ključni je element rigoroznog pravolinijskog plana, koji je doveo do postavljanja ulica koje su međusobno većinom bile pod pravim uglom i protezale su se do samih gradskih zidina. Ti zidovi su početkom XIX veka bili zamenjeni zelenim pojasom zvanim Planti. Gradska čvorišta koja su stvorena tokom istorije grada, spojena su u naselju čiji je centar bio Stari grad iz 1257. godine i njegov Pijačni trg.

Današnji izgled grada je u velikoj meri rezultat obnova posle provala Mongola, sa velikim središnjim trgom koji je okružen ulicama postavljenim po rešetkastom obrascu. Građevine koje su tada bile razorene, zamenjene su građevinama izgrađenim u gotičkom stilu. Pod uticajem nemačkih kolonista, glavni građevinski materijal postaju cigla i kamen.

Stari grad je arhitektonski veoma bogat: središnji trg sa poznatim Domom suknarskog ceha, okružen je crkvama i manastirima, zvonikom i gradskim tornjem iz XIII veka (ostatak od stare gradske kuće). U okruženju su i mnoge buržujske rezidencije i aristokratske palate, građene u XVII i XVIII veku. U drugim delovima grada, u kojima dominiraju crkveni tornjevi, nalaze se domovi srednje klase, inspirisani gotikom, renesansom, barokom, rokokom i klasicizmom, a ima ih i iz XX veka. Od kraja XIII veka, grad je obezbeđivan sa novim sistemom utvrđenih zidina, kula i gradskih kapija koje su branile grad, ali i sprečavale njegovo širenje. Ovaj sistem utvrđenja je dograđivan i modernizovan u sledećim vekovima postojanja grada (www . krakow - info . com ).

Krajem XVIII veka, Krakov je bio trgovački, kulturni i administrativni centar, sa veoma slabom industrijskom funkcijom. Grad je prostorno sporo rastao: 1792. godine površina grada je bila 5 km², a 1900. godine 6,9 km². Broj stanovnika je rastao mnogo brže: 1785. godine, grad je imao 10.100 stanovnika, a 1900. godine 85.000. Grad danas ima oko 757.000 stanovnika (2002) na površini od 327 km².

Šarenolika pijaca povrća Stari Klepaž (Stary Kleparz) na trgu Klepažki (Rynek Kleparski), jedna je od najstarijih pijaca u Poljskoj i datira još iz XIV veka. Nalazi se nešto severnije od Starog grada u naselju Klepaž. Još severnije se nalazi trg Novi Klepaž (Nowy Kleparz). Na kraju najduže ulice u Krakovu, Dluga ulice (ulica Dluga) se nalazi još jedna pijaca. Najveća „buvlja” pijaca u Krakovu se nalazi na trgu Novi Kažimjež (www . explore - krakow . com ).

Između dva svetska rata je došlo do ekonomskog i urbanističkog razvoja grada, ali su tek posle Drugog svetskog rata usledile najveće prostorne i funkcionalne promene. U istočnom delu grada je podignuto novo stambeno naselje za radnike Nova Huta sa razvijenom teškom industrijom (čelik), koja je decenijama uništavala Krakov.

Činjenica da su spomenički kompleksi Krakova sačuvani u autentičnom obliku, sa originalnim stilskim varijacijama, doprinose njihovom posebnom istorijskom značaju. Za istorijsku arhitekturu Krakova se procenjuje da se sastoji od skoro 6.000 objekata, od kojih su većina stambene kuće. Malo evropskih gradova je uspelo da sačuva toliko građevina arhitekture Srednjeg veka kao Krakov. Zbog toga su danas mnoge građevine pod zaštitom UNESCO-a, odnosno nalaze se na Listi svetske kulturne baštine (www.reference.com/browse/wiki/Krak%F3w).

U Krakovu je u izgradnji nova gradska četvrt, Novo Mjesto, sa jednim od najinteresantnijih urbanih razvojnih planova u Evropi. Naselje je konstruisano na preko 10 ha, u blizini Starog grada, sa 250.000 m²

13

poslovnog prostora za prodavnice i kancelarije. Predviđeno je da Novi grad bude moderna četvrt arhitektonski prilagođena karakteru Starog grada, i da pruža kompletnu neophodnu infrastrukturu, uključujući hotele, kancelarijski i poslovni prostor, prostor za razonodu, sport i rekreaciju, kao i parkirališta. Centralna ulica novog naselja bi prema projektu trebala biti glavna trgovačka zona, a trebala bi se zvati Njujorška ulica (ulica Nowojorska). Lokalne vlasti predviđaju da će Novo Mjesto doneti oko 3.000 novih radnih mesta (www . krakow - info . com ).

Između Krakova i Kažimježa, u podnožju brežuljka Vavel, stvoreno je veliko srednjevekovno predgrađe, Stradom. Njegov prostorni plan se zasnivao na putevima koji su povezivali dva grada i Vavel. Još južnije od Stradoma se nalazilo mesto Kažimjež koje je vremenom postalo četvrt Jevreja. Na drugoj obali Visle, Austrijanci su u podigli naselje Podgurce.

Administrativne jedinice grada su: Stari grad (Stare Miasto), Gžegužki (Grzegórzki), Pradnik Červonji (Pradnik Czerwony), Pradnik Bjali (Pradnik Bialy), Lobzuv (Lobzów), Bronovice (Bronowice), Bjančice (Bienczyce), Zvježinjec (Zwierzyniec), Dembniki (Debniki), Lagjevniki (Lagiewniki), Svošovice (Swoszowice), Vola Dučacka (Wola Duchacka), Prokocim-Biežanuv (Prokocim-Biezanów), Podgurce (Podgórze), Čizini (Czyzyny), Mistrejovice (Mistrzejowice), Grebaluv (Grebalów), Nova Huta (Nowa Huta).

LOKALNA UPRAVA GRADA KRAKOVA

Prema teritorijalnoj podeli Poljske iz 1999. godine, u zemlji postoje tri nivoa lokalne uprave: provincija, odnosno vojvodstvo - "wojewodztwo" (ukupno 16 vojvodstava), okrug - "powia" (308) i opština - "gmina" (2.489); svaki nivo sa sopstvenim predstavničkim gradskim većem i izvršnim odborom.

Malopoljsko vojvodstvo je sastavljeno od 19 okruga i 3 gradska okruga, te 182 opštine, 2.635 sela, 52 grada, od kojih 25 ima manje od 10.000 stanovnika, i Krakov sa više od 500.000, koji je i prestonica ovog vojvodstva, jednog od najčuvenijih među 16 u Poljskoj. Veći gradovi su Tarnuv (Tarnów) sa oko 120.000 stanovnika, Novi Sonč (Nowy Sącz) oko 85.000 stanovnika, Ošvijenćim (Oświęcim) oko 44.000 i Črzanov (Chrzanów) sa oko 42.000.

Kao i kod ostalih većih poljskih gradova, lokalna uprava Krakova objedinjuje okrug i opštinu u jednu opštinsku upravu. Zakonodavno Gradsko veće se sastoji od 43 člana koji se biraju na izborima, po proporcionalnom sistemu. Izvršnu vlast ima gradonačelnik ("prezydent"), kojeg biraju građani dvotrećinskom većinom. I Gradsko veće i gradonačelnik imaju mandat od četiri godine.

Šest partija koje su prešle prag od 6% na poslednjim lokalnim izborima 27. oktobra 2002. godine, imaju predstavnike u gradskom veću Krakova. Socijalistički Savez demokratske levice (SLD) je osvojio deset mesta, stranka desnog centra Zakon i pravda (PiS) i desničarska Liga poljskih porodica (LPR), svaka po devet mesta, liberalno konzervativna Građanska platforma (PO) i liberalna Slobodarska unija (UW), po sedam, i grupa građana (Krakowska Platforma Samorzadowa) jedno mesto. Naklonost partijama gradskih većnika je promenljiva i politički sastav gradskog veća je podložan promenama od tada.

U drugom krugu lokalnih izbora 2002. godine, građani Krakova su na prvim narodnim izborima izabrali profesora Jačeka Majkrovskog (Jacek Majchrowski) za prvog gradonačelnika.

Opštinska uprava u Krakovu ima sedište u Starom gradu, u renesansnoj Vjelopoljski palati, pored Franjevačke crkve (www . krakow - info . com ).

14

KULTURNO-ISTORIJSKI SPOMENICI KRAKOVA U FUNKCIJI

TURIZMA

STARI GRAD

Srednjevekovni Stari grad (Stare Miasto) Krakova se razvijao postepeno. Plan grada je nastao 1257. godine. Tatarske invazije iz 1241. i 1259-1260. godine su pokazale da nedostatak odbrambenih zidina čini Krakov lakim plenom za neprijatelja. Izgradnju gradskih zidina počeo je Knez Lešek Crni (Leszek Czarny), najranije 1285. godine, a da bi se opasao ceo grad, bila su potrebna dva veka gradnje. Sistem bedema su kasnije razvijali Vaclav II Bohemijski, Vladislav Kratki i Kažimjež Veliki. Krakov je sredinom XIV veka postao teško osvojiva tvrđava. Dugački lanac duplih odbrambenih zidina od cigle i kamena u XVII veku je bio dugačak preko tri kilometra, sa 47 tornjeva iosam glavnih kapija (imena su dobijale po ulici koja vodi do njih). Gradski zidovi su bili visoki 6-7 m i debeli 2,4 m, a devet metara od njih su bili niži zidovi visoki 2,2-2,5 m. Cela ova struktura je bila zaštićena šancom dubokim tri metra i 6-8 m širine (oko Barbakana oko 24 m širine).

Nastarije kapije su: Mesara (1289), Grodzka (1298), jedina sačuvana Florijanska (1307), Visla (1310), Slavkovska (1311), Nikolina (1312), Obućarska (1313) i Nova (1338). Takvih bastiona i kapija je 1473. godine bilo samo 17. Vremenom je dodano još nekoliko ulaza. Bastioni su bili visoki preko 10 m, iznad zidova. Pre rušenja utvrda početkom XIX veka, bilo ih je 47 (www.cracowcity.com).

Kule su se međusobno razlikovale i imale su svoje karakteristike: neke su bile zdepaste, a neke tanke i elegantne. Svaka kula je pripadala nekoj od brojnih gildi koje su radile u gradu, pa su tako postojale kule Obućara, Sedlara, čak i kula Barutara. Odgovornost za čuvanje i stražarenje na zidinama su imali sami trgovci, a ne kraljevi vojnici. Svaka gilda je imala svoju kulu i svoj deo zida na koji bi pazila.

Krajem XVIII veka nekoliko kula se urušilo, dok su ostale bile toliko oronule da su se krošnje drveća probijale kroz njihove krovove. Šanac je zatrpan, a sistem odbrambenih zidina je porušen u vreme Krakovske republike, početkom XIX veka, kao pokazatelj modernizacije grada. Zahvaljujući naporima profesora Feliksa Radvanskog (Feliks Radwanski) sa Jagjelonskog univerziteta, očuvane su tri kule, glavna gradska kapija i Barbakan, odnosno severni deo utvrđenja. Jedan od argumenata za spasenje Florijanske kapije je bio da će vetar dizati suknje damama ispred crkve Svete Marije ukoliko se kapija poruši (Florijanska ulica povezuje kapiju sa crkvom) (www.cracow-life.com).

Krakov je, pre svega, grad crkava kojih ima više od 100, od kojih su mnoge pravi dragulji umetnosti i arhitekture. Često se kaže da je Krakov poljski odgovor na Rim i da se takmiči sa Večnim gradom za svetilišta spokojstva, izmešanih sa jazbinama greha, bar od sredine XIII veka kada je primio gradsku povelju (http :// poland . gov . pl ).

Izvan Starog grada, u neposrednoj blizini Barbakana i Florijanske kapije, nalazi se Trg Matejko (Plac Matejki). Trgom dominira spomenik Grinvald7 (Pomnik Grunwaldzki) podignut 1910. godine, kojeg je otkrio tadašnji predsednik Poljske Ignacij Paderevski (Ignacy Paderewski) da obeleži 500 godina od bitke kod Grinvalda, u kojoj je poljska vojska pobedila Tevtonske vitezove. Na ekvestrijanskoj statui se nalazi Vladislav Jagjelo, oko osnove spomenika su litvanski princ Vitold (Witold), pred čijim nogama leži poraženi Veliki zapovednik Ulrih fon Jungingen (Ulrich von Jungingen) i poljski i litvanski vitezovi. Pored je jednostavni Spomenik neznanom junaku. Prvo šta su nacisti uradili kada su okupirali Krakov 1939. godine je bilo uklanjanje tog spomenika, ali su ga Poljaci ponovo podigli 1976. godine. Delo je vajara Marijana Konječnija (Marian Konieczny). Sa ovog mesta je odličan pogled na Barbakan.

Na broju 13 ovog trga nalazi se Akademija lepih umetnosti Jan Matejko (Akademia Sztuk Pięknych im. Jana Matejki), najstarija obrazovna institucija ove vrste u Poljskoj (1818). U ovoj školi su predavali najpoznatiji poljski umetnici kao što su Matejko (Jan Matejko), Vispjanski (Stanisław Wyspiański), Mehofer (Józef Mehoffer), a takođe i Tadeuš Kantor, Vajda, Novosjelski (Jerzy Nowosielski) i Fauat (Julian Fałat) (www.asp.krakow.pl).

7 Први споменик је урадио вајар Вивулски (Antoni Wiwulski). Иако је задовољавао већину грађана, некима се није допала изражајност лица, фигура и пропорције коња и јахача. Немци су 1939. године порушили споменик, али га је вајар Конјечни (Marian Konieczny) рестаурирао 1976. године. И опет су неки сумњали, сматрајући да првобитни пројект није пренесен са довољном прецизношћу, чак тврдећи да је лице краља слично лицу скулптора. Први споменик је возом пренесен из Француске у Краков, а други хеликоптером (www.what-where-when.pl/cracow/cracow_2930.htm).

15

Sa severne strane, u vrhu trga Matejko, na mestu gde je ranije bio centar Klepaža, nalazi se Univerzitetska crkva Svetog Florijana (Bazylika św. Floriana na Kleparzu), rimskog vojnika i mučenika iz III veka. Crkva je sagrađena 1185. godine i više puta bila obnavljana, da bi današnji barokni izgled dobila u XVII veku, posle ratova sa Šveđanima. Prema legendi, na ovom mestu su mošti svetog Florijana čudesno otežale, toliko da se više nisu mogle nositi. Od XVI veka ovo je bila Univerzitetska crkva i od nje je započinjao Kraljevski put. Ovde bi rektor sa Senatom Univerziteta dočekivao novog kralja. Riznica poseduje vredne relikvije koje su bile ratni plen posle bitke kod Grinvalda, a koje je crkvi poklonio Vladislav Jagjelo. U ovoj crkvi je od 1949. do 1951. godine vikar bio Karol Vojtila (www . krakow - info . com ).

Deo grada severno od Barbakana se zove Klepaž, a nekad je bio zasebno naselje.Glavna gradska kapija Svetog Florijana (Brama Floriańska) sa Krznarskom kulom na vrhu, preživela

je rušenje zajedno sa tri obližnje kule (prema istoku je Kula galanterista, Baszta Pasamoników; a prema zapadu Kula stolara koji pravi nameštaj, Baszta Stolarska; i Kula stolara, Baszta Ciesielska), a sačuvani su i zidovi između njih, Gradski arsenal (1565-66) i veliko spoljno utvrđenje ispred (stražarnica Barbakan).

Ova kapija je oduvek predstavljala grad, bila je Porta Gloriae, s obzirom da je to bio glavni ulaz u grad. Podignuta je oko 1307. godine kao pravougaona gotička kula od neobrađenog kamena, visoka 33,5 m (povišena ciglom krajem XV veka) i označavala je ivicu Starog grada Krakova. Njen današnji barokni krov datira iz 1657. godine. Veliki plitki reljef svetog Florijana iz XVI veka ukrašava južni zid, prema Florijanskoj ulici. Slavni slikar iz XIX veka Jan Matejko projektovao je kamenog orla na drugoj strani tornja kapije. Kapija je bila stalno nadgledana, a noću je pokretni most preko šanca bio podignut tako da niko nije mogao ući u grad.

Od Florijanske kapije je počinjao krakovski Kraljevski put. Na ovom mestu su u Krakov ulazili kraljevi i prinčevi, strani izaslanici i gosti. Procesije krunisanja i ostale parade su se kretale Florijanskom ulicom do centralnog gradskog trga – Pijačnog trga i dalje Grodzkom ulicom prema Kraljevskom zamku na Vavelu (www . krakow . pl ).

Stražarnica Barbakan (Barbakan) se nalazi ispred kapije Svetog Florijana i jedan je od retkih očuvanih objekata te vrste u Evropi (postojao je još jedan ispred nekadašnje Slavkovske kapije). Barbakan je građen od cigle, od 1498. do 1499. godine, u strahu od invazije Turaka posle poraza Jana Olbrahta kod Bukovine (Bukovina). Pre je osmišljen po uzoru na arapsku nego evropsku odbrambenu arhitekturu, sa zadatkom da štiti ulaz u kapiju Svetog Florijana, odnosno severni deo gradskih utvrđenja.

Barbakan ima cilindričan oblik i okružen je rovom koji je bio širok 24 m (sada najvećim delom zatrpan), sa bedemom preko tri metra debljine, te 130 puškarnica i sedam kula (osmatračnica), sa unutrašnjim dvorištem, prečnika 24,4 m. Barbakan se mogao štititi i vatrenim oružjem sa zidina pored kapije Svetog Florijana, sa kojim je bio povezan preko dvostrukog prekrivenog prolaza, odnosno uskog grla zvanog „guščja šija” (Gęsia Szyja). Danas se Barbakan koristi kao prostor za koncerte i pozorišne predstave.

Na istočnom zidu ove gotičke građevine se nalazi spomen ploča koja podseća na podvig građanina Krakova Martina Oraceviča (Marcin Oracewicz), kada je (tokom Barske konfederacije – (Konfederacja barska), 1768–1776) braneći grad od Rusa, upucao neprijateljskog pukovnika Panina (www.krakow.pl).

Ova građevina je bila neosvojiva sve dok razvoj oružja i načina ratovanja u XIX veku nije učinio odbrambene zidine zastarelim. Danas su Barbakan i kapija Svetog Florijana i ostaci gradskih zidina najbolji primer nekadašnje evropske odbrambene arhitekture.

Većina ulica u Starom gradu su dobile svoj položaj još u XIII i XIV veku. Nazivane su po objektu koji dominira ulicom, što po važnosti, što po veličini. Tako je većina ulica dobila ime po crkvi koja se u njoj nalazi (Svetog Marka, Jana, Krsta, Ane, Tome, Dominikanska, Bernardinska, Franjevačka, Reformatorska...), po kapiji (Florijanska), po zanatskim radnjama (Stolarska i Obućarska). Postoje i Bolnička ulica, Jagjelonska u Univerzitetskoj četvrti, a s obzirom da je Pijačni trg prepun golubova, jedna ulica nosi ime Golubova. Ova okolnost znatno olakšava snalaženje po Starom gradu. Većina ulica je svoje ime dobila veoma davno. Mnoge zgrade su dobile ime po rezbarijama koje se nalaze na zidu kuće ili iznad kapije, odnosno vrata.

Florijanska ulica (Floriańska ulica) počinje od Florijanske kapije po kojoj je i dobila ime i spaja taj ulaz u stari Krakov sa Pijačnim trgom. Ova ulica je danas pretvorena u trgovačku i pešačku ulicu, sa mnogo prodavnica, barova i restorana. Ako bi neku ulicu Starog grada mogli izdvojiti kao „dnevnu sobu”, to bi svakako bila baš ova. Ulični prodavci u Florijanskoj i Grodzkoj ulici i na Pijačnom trgu, kao i ostalim najposećenijim lokalitetima, prodaju obvarzanki (obwarzanki). To su kolutovi hleba posuti makom, jedinstveni krakovski delikates (http :// travel . roughguides . com ).

U ovoj ulici se smestio najstariji hotel u Poljskoj – „Pod ružom” ("Pod Różą"). Tu su odsedale mnoge znamenite ličnosti, a među njima i Franc List i car Aleksandar I. Ulica je poznata i po većem broju muzeja koji se u njoj nalaze. Sem Muzeja farmacije na broju 25, na broju 41 je i rodna kuća Jana Matejka (Dom Jana Matejki),

16

koja mu je svojevremeno bila i radionica. U njoj se nalaze predmeti koji su pripadali tom čuvenom poljskom slikaru. Na broju 45 se nalazi kafe Jama Mihalika (Jama Michalika café), osnovan 1895. godine. Kafe je postao omiljeno mesto okupljanja boema, a posebno pripadnika grupe „Mlada Poljska”.

Jan Kjesilevski je 1905. godine započeo legendarni kabare „Zeleni balon” (Zielony Balonik) sa Tadeušom Zelinskim (Tadeusz Boy Zelenski). Njena unutrašnjost u art nuvo stilu, nameštaj i vitraži Uzjembla (Henryk Uziemblo) se nisu menjali još od vremena Austro-Ugarske. Sa spoljne strane kuće, na broju 17, nalaze se lanci pomoću kojih je kontrolisana masa ljudi u slučaju nereda i sličnih opasnosti. To je redak sačuvan primer starog načina kontrole masa u gradu. Na samom uglu Pijačnog trga i Florijanske ulice, na broju 1, nalazi se Kuća Mavara (Kamienica Pod Murzynkiem) poznata je po obojenim gipsanim reljefima dva Afrikanca iz XVII veka (www . kasprzyk . demon . co . uk ).

Od Florijanske kapije u Starom gradu prema zapadu Pijarskom ulicom (ulica Pijarska) se dolazi do Pijarske8 crkve Preobraženja Gospodnjeg (Kościół Przemienieria Pańskiego) građene za Pijarce (koji su u Krakov došli u drugoj polovini XVII veka). Građena je od 1718. do 1728. godine, po planovima Bažanka (Kasper Bazanka) i Frančeska Placidija, koji je od 1759. do 1761. godine fasadi dao današnji izgled. Oltar su radili Čehović (Szymon Czechowicz) i Radvanski (Andrzej Radwanski), poljski slikari iz XVII veka. Ekstajn (Franz Eckstein) iz Brna je svojim freskama neba oživio svodove (prva polovina XVIII veka). Na balustradama, kod ulaza u kriptu, nalazi se bista Stanislava Konarskog (Stanislaw Konarski) (1893).

Pijarska ulica je najsevernija granica Starog grada i deo ulice od Florijanske kapije do Arsenala je omiljeni deo uličnih umetnika, odnosno njihova galerija na otvorenome, u kojoj prodaju svoja platna. Uz deo već pomenutih zidina, sačuvan je i Gradski arsenal (povezan je sa natkrivenim prolazom preko Pijarske ulice sa palatom Čartoriski), koji danas, uz susedni manastir iz XVIII veka i neogotičku palatu Čartoriski, udomljava Muzej Čartoriski. Ulica završava kod zidova crkve i manastira Svetog Kažimježa, a dalje se nastavlja Reformatorska ulica.

Čartoriski muzej (Muzeum Czartoryskich) je najpoznatiji muzej Krakova i nalazi se u ulici Svetog Jana, odnosno Jovana (ulica św. Jana) na broju 19. Ovo je jedno od odelenja Narodnog muzeja koji poseduje različite izložbene predmete, uključujući grčke, rimske i egipatske antikvitete, turske ćilime i staro oružje iz cele Evrope.

Muzej je poznat po svojoj vrednoj umetničkoj kolekciji, a najčuvenija je slika Leonarda da Vinčija (Leonardo Da Vinci) „Dama sa hermelinom”9 ("Lady with an Ermine"). Slika je široka 40,3 cm i dugačka 54,8 cm i slikana je uljem na orahovom drvetu. Nažalost, pozadina slike je prefarbana, verovatno u XVII veku.

Ovde se nalazi i „Pejzaž sa dobrim Samarićaninom” ("Landscape with the Good Samaritan") (1638), slika čuvenog nizozemskog baroknog slikara Rembranta (Rembrandt Harmenszoon van Rijn), i pejzaž flamanskog slikara Pitera Brojgela (Pieter Bruegel).

Muzej Čartoriski je 1796. godine osnovala princeza Izabela Čartoriska (Izabela Czartoryska) radi očuvanja poljskog nasleđa sa motom „prošlost za budućnost”. Prvi predmeti koji su bili izloženi su trofeji koji slave pobedu protiv Turaka iz vremena opsade Beča. U riznici se nalaze i predmeti iz katedrale i zamka na Vavelu, kao i pokloni poljskih porodica. Izabela je kupila blago vojvoda Brabanta koje je uključivalo i njegove knjige koje su bile važan deo kolekcije.

Pod uticajem romantičarskog pokreta u umetnosti, ona je kupovala i predmete sentimentalne vrednosti koji su predstavljali slavu i patnju ljudskog života. Među njima je bila Šekspirova stolica, komadi kamena sa navodnog groba Romea i Julije, pepeo legendarnog iberijskog junaka El Kida (El Cid) i Himene (Ximena) iz katedrale u Burgosu i relikvije, od Abelarda (Abelard) i Heloisa (Heloise), do Petrarke (Petrach) i Laure (Laura).

Izabelin sin, princ Adam Jerži Čartoriski (Adam Jerzy Czartoryski) je 1798. godine putovao po Italiji gde je nabavio Leonardovu divnu „Damu sa hermelinom”, Rafelov „Portret mladog čoveka” (Raphael, "Portrait of A Young Man") i mnoge druge rimske antikvitete. Njegova deca, princ Vladislav i princeza Izabela Đalinska (Isabella Dzalynska) su proširili kolekciju sa grčkim i etrurskim vazama, poloneza (Polonaise) tepisima, rimskim i egipatskim antikvitetima, oružjem, oklopima i emajlom iz Lomoža.

8 Пијаристи „очеви побожних школа” (лат. patres scholarum piarum), католички духовни ред основан у Риму 1591. године, чији се чланови заветују да ће омладину бесплатно подучавати; у Пољској су се звали пијарци (Вујаклија, 1996/97).9 „Дама са хермелином” је портрет Цецилије Галерани (Cecilia Gallerani). Леонардо је упознао Цецилију у Милану 1494. године у време када су обоје живели у замку Сфорца (Castello Sforzesco), палати Лудовика „Црног” Сфорце (Ludovico "Il Moro" Sforza). Она је била кнежева љубавница, млада и лепа, имала је само 15 година. Када је добио посао да наслика њен портрет (1496), представио ју је како држи хермелина, или због њеног имена Galle што на грчком значи хермелин, или зато што је симбол Лудовика Сфорце био хермелин ("L'Ermellino"). Када је Лудовико оженио Изабелу Д'Есте (Isabella D'Este), Цецилија је морала да напусти замак, а и портрет је понела са собом. Лудовико јој је дао мираз и замак изван Милана где је она проживела остатак свог живота са својим супругом грофом Пергамином (Pergamino) (www.czartoryski.org).

17

Grad Krakov je 1874. godine za zgradu muzeja princu Vladislavu ponudio stari Gradski arsenal, u očuvanom delu starog odbrambenog zida. Novi Muzej je otvoren 1878. godine, 100 godina nakon što je princeza Izabela osnovala svoj Muzej u Pulavi (Pulawy), i na kratko prekinuo izmeštanje vredne kolekcije usled čestih buna i ratova. Pred početak Prvog svetskog rata, kolekcija je premeštena u Drezden, ali ipak 1920. godine, uz mnogo muke, vraćena u muzej u Krakovu.

Kolekcija od 85 najvrednijih dela je, u januaru 1940. godine, ponovo iz Muzeja preneta u Drezden gde je Hitlerov opunomoćenik dr Pose (Posse) odlučio da sva umetnička dela pripadnu Hitlerovoj privatnoj kolekciji u Lincu. Od tog trenutka, muzej je zatvoren za javnost, a kustos je stradao u koncentracionom logoru. Nemački guvener Poljske i lični Hitlerov prijatelj, dr Hans Frank, je 1945. godine vratio slike iz Berlina u zamak na Vavelu koji je on koristio, ali kad su Nemci napustili Krakov u januaru, on je slike poneo sa sobom u svoju vilu u Nojhausu (Neuhaus). Amerikanci su uhapsili Franka 4. maja, a Poljaci su uspeli da slike vrate u Muzej. Ipak, Rafael i još 843 predmeta još uvek nisu nađeni i vraćeni u kolekciju. Posle rata, Muzejom su upravljale komunističke vlasti, a 1991. godine Vrhovni sud je odlučio da se Muzej vrati svom pravom vlasniku, princu Adamu Karolu Čartoriskom (Adam Karol Czartoryski), zajedno sa bibliotekom koja se nalazi u obližnjoj zgradi (www.czartoryski.org).

Ulica Svetog Jana je ulica skupih butika, umetničkih galerija i kafea boemskog tipa, sa rezidencijama plemića i veličanstvenim kućama bogatih građana. Njihovi gotički, renesansni, barokni i neoklasicistički portali privlače pogled onih koji vole arhitektonske detalje (www . krakow - info . com ).

U nastavku ulice Svetog Jana prema Pijačnom trgu, nalazi se mala crkva Svetog Jana (Kościół św. Jana) iz XII veka, obnovljena u XVIII veku kada dobija današnji barokni izgled. Crkva spolja ima lep mural, a unutrašnjost je skromna i intimna. Vernici veruju da molitva pred oltarom i slikom „Bogorodica spasava robove” iz XVI veka može pomoći u oslobađanju ratnih zarobljenika i talaca. Skromna fasada sa trouglim zabatom je lep primer barokne arhitekture (www . krakow 4 u . pl ).

Palata Lubomirski (Lubomirski Pałac) je na broju 15, pored Čartoriski palate, i ima neogotičku fasadu (1873-1874), a ulazni prostor ima lepu dekorativnu plastiku. Vodzicki palata (Wodzicki Pałac), na broju 11, ima potkrovlje sa balustradama i alegorijskim figurama. Ovde je živeo austrijski grof Dejm (Maurycy Deym), koga su princ Adam Potocki i krakovski deputati 1848. godine prisilili da oslobodi poljske zatvorenike koji su bili zatočeni zbog liberalnih i demokratskih razmišljanja. Preko puta, na broju 20, nalazi se palata Popjel (Pałac Popiel) ili Kolataj kuća (Dom Kołłątajowski), nastala spajanjem dve građanske kuće 1774. godine. U drugoj polovini XVIII veka, vlasnik kuće je bio sveštenik Hugo Kolataj. Košćuškov prijatelj Konstantin Popjel (Konstanty Popiel) je preuzeo kuću 1817. godine, a kasnije je nasledio njegov sin Pavle, koji je učestvovao u pobuni iz 1830. godine. U to vreme, kuća je postala centar društvenog života Krakova.

Muzej istorije Krakova se nalazi u Krauzovskoj kući (Kamienica Krauzowska) iz XVII veka na broju 12. Prvobitno je to bila gotička građevina, ali su je Đovani Trevano i Petrini 1611. godine renovirali. Kuću je 1913. godine kupio Klemens Bakovski (Klemens Bakowski), student istorije Krakova, i on ju je poklonio Društvi ljubitelja istorije i spomenika Krakova. Najveći deo kolekcije je u palati Krištofori, ali ovdašnji eksponati su vezani za mnoge krakovske gilde i udruženja, a ponajviše za Bratstvo petlića čiju je nagradu „srebrni petlić” poklanjao kralj od 1565. godine.

U severozapadnom delu Starog grada se nalazi dosta crkava. Ulica Svetog Tome (ulica św. Tomasza) je dobila svoj položaj u XIV veku. Paralelna je sa severnom ivicom Pijačnog trga, a na pola je deli već pomenuta ulica Svetog Jana. Ulica Svetog Tome je dobila ime tek pre nešto više od 100 godina što je neobično jer su ostale ulice u Starom gradu svoja imena dobile mnogo ranije. Na uglu ove i Bolničke ulice (ulica Szpitalna) se nalazi crkva Svetog apostola Tome (Kościół św. Tomasza Apostoła) iz 1618. godine. U ovoj ulici se nalaze brojni pomodni kafići, a hotel iz XIX veka je nedavno detaljno renoviran i otvoren kao mali minipleks, odnosno četiri komforna mala bioskopa (www.krakow-info.com).

Sčepanska ulica (ulica Szczepańska) je paralelna sa ulicom Svetog Tome. Na broju 1 je kuća Pod kruškom (Dom "Pod Gruszka") koja je u XV veku pripadala porodici Morstin (Morsztyn). Austrijski nadvojvoda Viljem je dolazio ovde 1386. godine da se vidi sa svojom ljubavi Jadvigom, koja ga je krila u ovoj kući. Niži delovi zidova su prekriveni holandskim pločicama iz XVII veka. Tavanice ove predivne kuće je ukrasio Fontana stuko dekoracijoma. U prostorijama na prvom spratu danas je smešteno Poljsko udruženje novinara.

Na Sćepanskom trgu (plac Szczepański) se nalaze neke od najlepših građevina u art nuvo stilu u Krakovu. Na samom početku Jagjelonske ulice (koja počinje od ovog trga) na broju 1, nalazi se Staro pozorište (Teatr Stary) koje je osnovao 1799. godine Jacek Kluševski (Jacek Kluszewski), režiser Krakovskog teatra, za predstave koje su prethodno bile održavane u palatama Spiski i Krištofori. U vreme uprave Stanislava Kozmiana (Stanislaw Kozmian), ovde nastupale su dve sjajne glumice – Helena Modjeska (Helena Modjeska - Modrzejewska) i

18

Antonina Hofman (Antonina Hoffman). Pozorište je 1893. godine dobilo novu zgradu na trgu Svetog Duha. Ponovo je sagrađeno 1907. godine po planovima Tadeuša Strijenskog (Tadeusz Stryjenski) i Franćišeka Mačinskog (Franciszek Maczynski), a fasadu je dekorisao Jozef Gardecki (Józef Gardecki) u stilu bečke secesije.

Palata umetnosti (Pałac Sztuki) se nalazi na broju 4 i podignuta je 1901. godine u art nuvo stilu, takođe prema planovima Mačinskog. Friz oko zgrade je urađen na osnovu nacrta Jaceka Malčevskog (Jacek Malczewski). U nišama se nalaze biste velikih krakovskih umetnika: Jana Matejka, Stanislava Vispjanskog, Kosaka (Kossack), Ksjezarskog (Ksiezarski) i Szujskog (Szujski). Sama zgrada je sagrađena da bi bila sedište Društva prijatelja lepih umetnosti (1854) i korištena je za povremene umetničke izložbe. Ostale izložbe, uključujući Grafičko trijenale, nalaze se u Izložbenom paviljonu (BWA) – građanskoj kući iz ranog XVIII veka, koja je zatvorena svirepom betonskom fasadom, danas poznatoj kao „Bunker”, a podignutoj kao izložbeni paviljon u 1960-tim. Zgrada pokazuje tadašnje stanje svesti graditelja i ideologije koja je vladala. Tokom godina, unutrašnjost i spoljašnjost građevine je svedočila o promeni ideologije koja je zadesila zemlju, a sama je postala simbolom prošle „betonske” ideologije.

Šolajski muzej (Szolayski Museum) se nalazi na broju 9, u palati iz XVII veka. Muzej sadrži važnu postavku religiozne i gotičke umetničke kolekcije, sakupljene iz crkava u regiji. Najvažniji eksponat je drvena skulptura Bogorodice (Kruzlowa Madonna, oko 1410. godine) koju je Vispjanski pronašao.

Nešto severnije od Sćepanskog trga se nalazi Reformatorska ulica (Reformacka ulica) koja je dobila ime po Reformatskom franjevačkom manastiru (Sanktuarium i Klasztor Franciszkanów – D. Reformatów) i crkvi Svetog Kažimježa, građenima od 1666. do 1672. godine. Posebno se ističe slika „Stradanje Hristovo” (Droga Krzyzowa) Stahovića (M. Stachowicz) iz XVIII veka, kao i barokna unutrašnjost.

U ovoj crkvi je najzanimljivija kripta u kojoj vlada posebna mikroklima koja je prirodnim putem mumificirala leševe koji su ovde sahranjivani od 1667. do 1841. godine. Ovde je sahranjeno oko 300 monaha i 730 laika svih društvenih grupa. Oni nisu bili sahranjivani u kovčegu, već samo polagani na go pod; peskom bi pokrili noge i stavili drveni blok ispod glave. Mnoge mumije su jako malo izmenjene tokom vekova. Kripta je otvorena na Zadušnice i 1. i 2. novembra.

Slavkovska ulica (ulica Sławkowska) je prvobitno bila deo trgovački važnog puta prema Šleziji i dalje prema Zapadnoj Evropi, a još u XIII veku je postala jednom od najvažnijih ulica.

Na uglu Ulice Svetog Marka (ulica św. Marka) i Slavkovske ulice, nalazi se crkva Svetog Marka (Kościół św. Marka). To je gotička crkva koju je osnovao krakovski knez Boleslav Stidljivi 1263. godine. Središnji brod i toranj su iz XV veka. Na vanjskom zidu u Slavkovskoj ulici, nalazi se gotičko drveno raspeće sa svetim Jovanom i svetom Marijom. Pored oltara (1653) se nalazi kasno renesansni grob avgustinskog monaha Blaženog Mihala Gjedroica (Michal Giedroyc), koji je živeo ovde u XV veku. Statue koje se nalaze vani su moderne replike originala sa početka XVI veka. Raspeće koje se nalazi u crkvi navodno ima čudotvornu moć. Rokoko propovedaonica je u obliku srca.

Poljska akademija nauka (Polska Akademia Nauk) se nalazi u nastavku Slavkovske ulice, na broju 17. Tarnovska palata (Pałac Tarnowski) iz XVII veka je na broju 13. Šuplje stene sa obe strane glavnog ulaza su služile za ugašene baklje. Na broju 4 je Gotička kuća (Dom Gotyka) iz XV veka. Rustični ulaz sa figurom Bogorodice i stuko dekoracije na svodu ulaza su dodane kada je kuća bila restauirana u baroknom stilu u XVII veku. U unutrašnjosti su očuvane tavanice od drveta (www.kasprzyk.demon.co.uk).

Obućarska ulica (Szewska ulica) je poznata pod tim imenom barem od 1309. godine, s obzirom da se ovde proizvodila obuća i da se njome trgovalo u Srednjem veku. Ulica je bila veoma važna za srednjevekovnu ekonomiju Krakova jer se tu koncentrisala proizvodnja odlične obuće. I danas je Obućarska ulica jedna od najaktivnijih ulica, samo što su nekadašnja skladišta i radnje zamenile marke kao što su Kasio, Soni i Levis, a obućari su prepustili svoje radnje kafeima, umetničkim galerijama i juvelirima.

Karmelicka ulica (Karmelicka ulica) je nekada bila deo starog puta prema zapadu koji je počinjao od srednjevekovne Obućarske kapije (Brama Szewska) na izlasku iz Starog grada. Početkom XX veka, ulica je pretvorena u pomodni bulevar, drvene kolibe i vrtovi su ustupili svoje mesto zgradama od čvrstog materijala u eklektičnom stilu. Karmelićanska crkva Blagoveštenja sa manastirom na broju 19 iz 1087. godine, ostala je glavno obeležje Karmelicke ulice. Barokni hram (italijanski barok) iz 1675. godine je čuven kao svetilište Blažene Device iz Pjaseka (Piasek), čudotvorne i svete zidne slike sa kraja XV veka. Tradicija kaže da je pobožni monah, koji je samo započeo fresku, pronašao fresku završenu preko noći, u živim bojama i blešteći nezemaljskom svetlošću, koja je okupila masu zbunjenih posmatrača.

Pozorište Juliuš Slovacki (Teatr im. Juliusza Slowackiego) se nalazi u severoistočnom delu Starog grada, na samom početku Bolničke ulice i mestu gde se poklapa sa trgom Svetog Duha (Plac Świetego Ducha). Građeno je na mestu srušene bolnice iz XIV veka po kojoj je nazvana ulica. Gradnja je trajala od 1891. do 1893. godine, po

19

planovima Jana Zaviejskog (Jan Zawiejski), gradskog arhitekte od 1900. do 1922. godine. Arhitektura ovog pozorišta je nekada smatrana modelom i kopirana je u čitavoj Istočnoj Evropi, a sama je građena po uzoru na Šarl Garnije Operu u Parizu.

Prednje pročelje je ukrašeno alegorijskim figurama Poezije, Drame i Komedije. Zgrada pozorišta je velika, žuta građevina, natkrivena velikom zelenom kupolom okruženom mnogim gargojlama. Ispred se nalazi spomenik Aleksandru Fredru (Aleksander Fredro), „ocu poljske komedije”, delo Godebskog (Cyprian Godebski). U foajeu vise mnogi portreti poznatih pozorišnih ličnosti, a posebno je zanimljiva zavesa na pozornici, koju je antičkim alegorijama Komedije, Tragedije, Lepote, Inspiracije i Istine oslikao Sjemiražki (1894). Na ovom mestu je 1896. godine održana prva bioskopska projekcija u Poljskoj.

Početak XX veka je bio posebno plodan u kulturnom životu Krakova, a to se odrazilo i na pozorište, kada su izvedene mnoge premijere poljskih pisaca. Posebno je značajna predstava Stanislava Vispjanskog Svadba ("Wesele") iz 1901. godine. U pitanju je čudesni upad u nacionalni mit (crnih vitezova, dvorskih budala i mašte u izobilju) koji je i danas omiljeni pozorišni klasik.

Niz ulicu, na broju 21 je Kuća pod krstom (Dom pod Krzyżem), sagrađena 1474. godine kao školska bolnica Svetog Roha, čija zgrada sada udomljava Muzej krakovskog pozorišta, osnovanog 1899. godine, sa izložbenom postavkom istorije pozorišta u Krakovu od Srednjeg veka, pa do današnjih dana. Zgrada na broju 15 je podignuta 1883. godine za banku i predstavlja najbolji primer neorenesanse severa (www . krakow - info . com ).

Na broju 24 je pravoslavna crkva, zapravo kuća čiji je prvi sprat pretvoren u crkvu. Deo dekoracije je uradio Jerži Novosjelski, čije su moderne slike bile pod snažnim uticajem tradicionalnih ikona (slikao je i murale u Lurdu). Pre Drugog svetskog rata, ova kuća je bila sinagoga.

Crkva Svetog Krsta (Kościół św. Krzyża) se nalazi iza pozorišta i građena je između 1186. i 1207. godine, sa oltarskim prostorom (svetilištem crkve) iz XIV veka. Spoljašnjost crkve je jednostavna, za razliku od unutrašnjosti, koja je bogato ukrašena i zanimljiva. Unutrašnjost karakteriše potporni stub (1528), koji je napravljen tako da sa lukovima koje podupire liči na drvo palme. Unutrašnjost je uglavnom barokna, ali ima i gotičkih skulptura i zidnih slika iz 1420. godine („Agonija u bašti” u kapeli). Tu je i bronzana krstionica Jana Frojdentala (Jan Freudenthal) iz 1423. godine, dekorisana sa Adamom i Evom i freske iz XVI veka, obnovljene krajem XIX veka, sa nekoliko autentičnih delova. Ovde je i spomenik svetski poznatoj poljskoj glumici Heleni Modrzejevskoj.

Ulica Svetog Nikole (Mikołajska ulica) je nekada činila početni deo važnog trgovačkog puta prema Kijevu u Ukrajini. U Srednjem veku, ulica je vodila sa Pijačnog trga prema istočnoj ivici grada, odnosno kapiji Svetog Nikole (Brama Mikołajska) čiji se gotički kameni luk još uvek može videti od Plantija na spoljašnjem zidu baroknog ženskog manastira. Manastir i njegova crkva Svete Device Snežne su bili sagrađeni u XVII veku na mestu starije gradske kapije.

Stolarska ulica (ulica Stolarska) je u jugoistočnom delu Starog grada, u nastavku Bolničke ulice. Nazvana je po stolarskim radionicama koje su se ovde nalazile od pamtiveka, pa sve do 1960-tih godina. Sada su tu, umesto stolara, diplomatska predstavništva stranih zemalja (konzulati SAD, Francuske i Nemačke).

Pijačni (glavni) trg (Rynek Główny) veličine od oko 200 h 200 m (40.000 m²), najveći je srednjevekovni trg u Poljskoj i među najvećima u celoj Evropi. Okružen je sa 47 kuća iz XVII i XVIII veka koje imaju istorijski značaj i arhitektonsku vrednost, i u njegovoj blizini se nalazi najveći broj istorijskih spomenika Krakova. Ovaj trg je svedok mnogih značajnih istorijskih događanja Krakova i Poljske, a posetile su ga i mnoge poznate ličnosti. U renoviranje ovog trga je 2005. godine uloženo 500.000 USD, što će trg pešacima učiniti još pristupačnijim.

Vekovima je bio u fokusu života grada; to je kulturna, trgovačka i turistička vitrina. Velike aristokratske kuće oko trga danas su kafići, restorani, pabovi, galerije, prodavnice i muzeji, ali i rezidencijalni stanovi za srećnike. Tu su tezge sa cvećem, ulični zabavljači i slikari, prodavci pereca, suvenira, mnoštvo studenata i turista, a najviše golubova.

Smatra se da trg ima jedno od najboljih urbanih rešenja. Njegova osnova je izvedena 1257. godine, kada je grad dobio povelju Boleslava Stidljivog, i ostala netaknuta sve do današnjih dana. Okolne zgrade su se menjale tokom vekova i većina objekata je neoklasicistička, ali je osnovna struktura starija i može se videti na njihovim ulazima, arhitektonskim detaljima i unutrašnjosti. Podrumi tih građevina datiraju još iz Srednjeg veka.

Trg je nekada bio gusto izgrađen, sa Gradskom kućom, žitnicom, stubom srama i gradskom vagom, stražarnicom i nekoliko izvora.

Dom suknarskog ceha su okruživale brojne tezge, 1556. godine najmanje 342. To je bilo mesto okupljanja trgovaca iz cele Evrope. Pijaca živine se pružala od Florijanske ulice do ulice Svetog Jovana; pijaca soli je bila smeštena na kraju Slavkovske ulice; trgovina brašnom i uljem se vršila između Ščepanske i Obućarske ulice; ugalj se prodavao na izlazu iz ulice Visle; olovom se trgovalo na izlazu iz Bracke ulice. Postojale su i pijace hleba, ribe

20

i rakova, kao i posebna tržišta za pekare, obućare, keramičare, stolare i užare. Jevreji su imali pravo da trguju na mestu današnjeg spomenika Adamu Mickijeviču.

Sem što je bio komercijalno središte Krakova, Pijačni trg je bio i mesto važnih državnih ceremonija. Građani Krakova su ovde 1320. godine odali poštu kralju Vladislavu Kratkom posle njegovog krunisanja, prvog u istoriji Krakova. Kralj je bio posednut na posebnom veličanstvenom prestolu na izlazu iz Bracke ulice. Od tada, svaki monarh bi dan posle krunisanja dolazio na Pijačni trg na konju, preobukao bi se u zvaničnu odeću u Gradskoj kući i zatim bi primio zakletvu vernosti od gradskih Većnika. Vladar bi tada dobio ključeve grada i hiljadu dukata u čast početka njegove vladavine. Posle toga bi gozba trajala do jutra, praćena muzikom i vatrometom. Kralj Zigmunt I Stari je 1525. godine, takođe na veličanstvenom prestolu primio zakletvu vernosti Republici od pruskog kneza Albrehta (Albrecht Hohenzollern). Trg je bio i mesto gde su se izvršavale javne egzekucije koje su uterivale strah Krakovljanima, ali ih i zabavljale. Košćuško se na ovom mestu 1794. godine zakleo da će braniti otadžbinu od okupatora (www.cracowcity.com).

Veliki Dom suknarskog ceha (Sukiennice, Rynek Główny 1-3) dominira Trgom, a kako Poljaci vole da kažu, to je najstariji tržni centar na svetu koji posluje već više od 700 godina i, uz Vavelski zamak i crkvu Svete Marije, najpoznatija je arhitektonska znamenitost Krakova.

To je još jedan značajan objekt koji je sagrađen u vreme vladavine Kažimježa Velikog, sa ciljem da uspostavi red u trgovini na Pijačnom trgu.

Prvobitno se u njemu odvijala trgovina suknom (odatle i ime), čija je proizvodnja i trgovina imala veliki značaj u privredi svakog grada i zemlje u Srednjem veku. Trgovci bi se ovde susretali i razgovarali o poslu, dok bu se unutra obavljala razmena dobara. Pre oko 500 godina, tokom vrhunca slave i moći, ovde se trgovalo sa dobrima sa Istoka – začini, svila, koža, vosak; Krakov bi izvozio svoje proizvode – tekstil, olovo i so iz Vjeličke, vrednost koja je stvarala ogromno bogatstvo.

Dva reda kamenih tezgi koje su stvarale usku ulicu usred Pijačnog trga, naručio je knez Boleslav Pobožni i to je pomenuto u „Aktu o lokaciji” iz 1257. godine. Pošto su bočni prolazi bili zatvoreni iz sigurnosnih razloga, trgovci bi u nju ulazili noću, sa konjskim zapregama napunjenim raznom robom. Flamansko i englesko sukno je dominiralo u trgovini tog vremena. Kasnije, dobra iz cele Evrope su ovde našla svoje tržište (www.krakow-info . com ).

Oko 1300. godine, preko dva reda tezgi stavljen je gotički krov, da bi se oformio prvi Dom suknarskog ceha. Tokom vladavine Kažimježa Velikog u drugoj polovini XIV veka, Dom je proširen u markantnu gotsku strukturu dugačku 108 m i široku 18 m.

Posle velikog požara iz 1555. godine, gotičku građevinu su u renesansnom stilu obnovili majstor Pankraci i arhitekta Đovani il Mošća (Giovanni il Mosca) iz Padove.

U drugoj polovini XVI veka je dvorski arhitekta kralja Zigmunta Avgusta Santa Guči iz Firence je ukrasio renesansni tavan, odnosno poljski parapet10 gargojlama11 izrezbarenim u peščaru. Veruje se da su to portreti istaknutih trgovaca i građana tog vremena, tako da je to zapravo prva galerija karikature u Poljskoj. Visoki deo glavne hale je tada uređen u gornju galeriju.

Današnji izgled dobija posle rastauracije od 1875. do 1879. godine, kada su donjem delu dodane arkade i centralni transept, po dizajnu Prilinskog (Tomasz Prylinski). Na gornjem spratu je otvoren prvi narodni muzej u Poljskoj. Matejko je dizajnirao niz drvenih tezgi u prizemlju, kao i najviše potporne stubove (www.krakow.pl).

Na gornjem spratu se nalazi Galerija poljske umetnosti XIX veka (departman Narodnog muzeja12) sa radovima Malčevskog, Mihauovskog (Piotr Michalowski), Helmonjskog (Józef Chełmoński), Matejka, Fauata i porodice Kosak. Tu su izložene čuvene slike „Pruska zakletva” ("Hołd pruski"), „Košćuško kod Racuavicama” ("Kościuszko pod Racławicami") i „Bitka kod Grinvalda” ("Bitwa pod Grunwaldem"). Na izložbi su postavljeni radovi umetnika vezanih za umetničke krugove Varšave i Krakova. Postavka predstavlja hronološku prezentaciju najvažnijih umetničkih trendova u poljskoj modernoj umetnosti: historicizam, romantizam, simbolizam i impresionizam. Postavka ukazuje na direktan uticaj evropske umetnosti na poljsku i istovremeno utiče na karakteristike kasnije poljske umetnosti.

10 Парапет (итал. Parapetto), низак зид, заклон, грудобран (Вујаклија, 1996/97).11 Гаргојле, одводне цеви за кишницу у облику гротескне животињске или људске фигуре на олуку зграде (Encarta Premium DVD 2006).12 Краковски Народни музеј (Muzeum Narodowe) је основан 1879. године и најстарији је и други највећи народни музеј у Пољској. Састоји се од осам департмана: Главна зграда (Gmach Główny - Al. 3 maja 1), Галерија у Дому сукнарског цеха, Музеј Чарториски и Библиотека Чарториски, Кућа Јана Матејка, Музеј Станислава Виспјанског, Кућа Јозефа Мехофера, Манга центар јапанске уметности и технологије (Centrum Sztuki i Techniki Japońskiej "Manggha"), Кућа породице Солајски (Kamienica Szołayskich) (www . newpoland . com ).

21

Prizemlje je ispunjeno raznim zanatlijama i suvenirima i ukrašeno je grbovima poljskih gradova. Tu visi i nož kojim je, kako legenda kaže, brat ubio brata, ali o tome više u delu sa legendama (www.cracowcity.com).

Danas je to velika prodavnica suvenira i nakita, pre svega od srebra i ćilibara sa Baltika, ručno vezenih tkanina i čipki, predmeta od kristala, tapiserija, umetničkih dela i muzičkih medija, kožne galanterije i ostalih zanatskih proizvoda, koji se prodaju po povoljnim cenama.

Uz spoljne zidove ove građevine nalaze se terase prostranih kafea u art nuvo stilu. Sa istočne strane se nalazi najpoznatiji kafe Novorolski (Noworolski) koji radi od 1910. godine. On je bio centar društvenog života u predratnom Krakovu, sa Lenjinom kao redovnim gostom. Kafe je sada povratio reputaciju mesta sa najboljim kolačima i kafom u gradu (www.travel-travel-travel.com).

Statua pesnika Adama Mickijeviča (Pomnik Adama Mickiewicza) se nalazi ispred ove građevine, spomenik koji je izazvao mnogo emocija kada je bio otkriven. To je spomenik romantičaru i poljskom nacionalnom bardu iz XIX veka koji nikada nije živ kročio u Krakov, ali je ceremonijalno sahranjen u kripti Nacionalnih bardova katedrale na Vavelu, pa je bilo očigledno da mu se mora podići spomenik u centru Starog grada.

Statua je delo Teodora Rigiera (Teodor Rygier), tada malo poznatog vajara, koji je na takmičenju za projekat pobedio čak i slavnog Matejka. Kada je spomenik bio otkriven 1898. godine na Pijačnom trgu, izazvao je veliku kritiku tako da je nesrećni vajar morao da napravi velike promene na svom delu. Konačni rezultat nije ispunio očekivanja mnogih Krakovljana, mnogi su smatrali da to nije najbolji spomenik za nacionalnog barda. Mickijevič stoji na visokom postolju i okružen je alegorijskim figurama: žena oličava Otadžbinu, starac – Znanje, žena sa lutnjom – Poeziju i ratnik – Hrabrost. Statua ima monumentalni izgled, ali je prilično statična (www.cracowcity.com).

Nacistički okupatori su 1939. godine uklonili spomenik, ali je najveći deo figura pronađen u Hamburgu posle Drugog svetskog rata na otpadu starog gvožđa, tako da se statua mogla ponovo otkriti 1955. godine u svom originalnom izgledu. Deo trga oko spomenika, odnosno kod „Adama”, je omiljeno sastajalište Krakovljana, kao i turista.

Mala crkva Svetog Vojteha13 (polj. Kościół św. Wojciecha) nalazi se u jugoistočnom uglu trga. To je najstarija građevina na trgu i prva crkva podignuta u Krakovu, navodno na mestu paganskog hrama. Legenda kaže da je ovaj svetac, slovenski biskup Vojteh (999. godine proglašen za sveca zaštitnika Bohemije, Poljske, Mađarske i Pruske), na ovom mestu propovedao 995. godine, pre nego što se zaputio na sever da preobraćuje Pruse (http://en.wikipedia.org).

Crkva je romanička jednobrodna građevina sa pravougaonim prezviterom. Asimetričan položaj crkve na Pijačnom trgu nagoveštava da je crkva nastala na Pijačnom trgu pre 1257. godine i tadašnjeg novog plana grada. Veruje se da je crkva opstala na ovom veoma važnom mestu do današnjih dana jer je kult svetog Vojteha bio izuzetno jak.

Na ovom mestu su Krakovljani našli skrovište za vreme tatarske invazije 1241. godine. S obzirom da je današnji nivo trga viši skoro za dva metra nego u Srednjem veku, posetilac silazi u crkvu preko nekoliko stepenica. U unutrašnjosti crkve je umetnički vredno raspeće Hristovo

Temelji prvobitne romaničke crkve iz XI veka se mogu primetiti u podrumu, ali i tragovi još starije drvene građevine. Današnja barokna crkva je delo rekonstrukcije iz XVII veka, a tada je izmenjena i unutrašnjost hrama. Sakristija i kapela su dodane u XVIII veku, dajući crkvi izgled kao da je izgrađena od geometrijskih blokova različite veličine. Srećom, zahvaljujući modi iz XIX veka kada je u pitanju restauriranje srednjevekovnih građevina, ponovo su otkriveni delovi kamenih zidova. U podrumu se nalazi Muzej istorije trga, gde se mogu videti drvene cevi za vodu iz XV i XVI veka

Toranj Gradske kuće (Wieża Ratuszowa, Ratusz) je visok oko 68 m i nagnut za oko 55 cm (navodno su udari vetra 1703. godine prouzrokovali nagnutost tornja). Nalazi se sa spoljne zapadne strane trga i predstavlja

13 Пољска је земља светаца, у својој хришћанској историји дугој преко 1.030 година, дала је 73 свеца. Први је био Војтех (чеш. Vojtěch, нем. Adalbert), прашки бискуп рођен 956. године, а страдао 23. априла 997. године проповедајући хришћанство пруским паганима који су живели на подручју Балтичког мора. Њега је тамо послао краљ Болеслав који је када је чуо за Адалбертову смрт, послао своје изасланике да врате тело да би се могао сахранити по хришћанским обичајима. Пруси су затражили откуп у сребру једнак тежини Адалбертовог тела. Постављена је импровизована вага са телом на једној страни и гомилом сребрних комада на другој. Један по један, комади сребра су уклањани да би се успоставила равнотежа. На запрепаштење свеприсутних, мера се није померала све док на ваги није преостао само један комад сребра, тежине једне унце. Ово „чудо” је уплашило Прусе и толико импресионирало Пољаке да су га прогласили за свеца. И дан данас, многи Пољаци се моле светом Адалберту за помоћ када имају проблема са новцем. Адалберт је био Бохемијац, а његово пољско име је Војтех и слави се 23. априла (www . cracowcity . com ).

22

jedini ostatak Gradske kuće iz XIV veka koja je srušena oko 1820. godine kao posledica lošeg plana obnove objekta. Sa vrha tornja se pruža fantastičan pogled na okolinu, a za posete je dostupan od aprila do oktobra.

U unutrašnjosti se nalazi maketa stare Gradske kuće i stare fotografije Krakova. Masivni gotički toranj je sagrađen od kamena i cigle krajem XIII veka, a prvi sat je dobio 1524. godine. Toranj je oslabilo nekoliko požara tokom sledećih 150 godina. Prvobitni je uništen u vatri 1680. godine, a sadašnji barokni je sagrađen 1685. godine, kada je povišen za 6,5 m (krov je iz 1686. godine). U podrumu, koji je u Srednjem veku bio zatvor i mesto za mučenje, sada se nalazi popularni satirični kabare Teatar „Satira” (Teatr Satyry) i kafe. Ispred tornja (u pravcu Obućarske ulice) se nalazi ploča koja označava mesto gde je Košćuško 24. marta 1794. godine podigao ustanak i mesto gde su 1918. godine sakupljeni austrijski orlovi kao simbol nezavisnosti.

Velika crkva Svete Marije (Kościół Mariacki, Rynek Główny 4) se nalazi u severoistočnom uglu trga. Na tom mestu se nalazila crkva sagrađena 20-tih godina XIII veka, delimično uništena za vreme invazije Tatara 1241. godine. Gradnja današnje crkve je počela krajem XIII veka od crvene cigle, na ostacima nekadašnje crkve. Oltarski deo je dodan 1365. godine, a posle toga i veliki vitraži, od kojih postoje još tri. Krajem XIV veka, crkva je dobila izgled bazilike. Uočljivo je da zidovi crkve počinju metar ispod sadašnjeg nivoa trga, pokazujući koliko je nivo trga povišen tokom vekova.

Fasadom dominiraju dva tornja nejednake visine. Niži toranj (visok 69 m) je zvonik sa pet zvona i renesansnom kupolom. Drugi toranj (visok 81 m) koji je nazvan „Viši toranj”, pripada(o) je gradu i služio kao osmatračnica. Poslednja dva sprata su dodana 1408. godine, a gotički vrh tornja sa osam malih kula 1478. godine. Kruna na vrhu tornja je prvi put pomenuta 1628. godine i simbolički predstavlja krunisanje svete Marije na nebu. Današnja pozlaćena osmougaona kruna sa 2,4 m u prečniku i 1,3 m širine je dodana 1666. godine i teži 350 kg. Na pozlaćenoj lopti na vrhu navodno je napisana (dotadašnja) istorija grada. Zanimljivost je da su u zemljotresu iz 1443. godine bili oštećeni mnogi tornjevi krakovskih crkava, a ova dva su ostala neoštećena.

Na svaki pun sat, pripadnik posebne sekcije lokalne vatrogasne brigade svira pesmu Hejnau14 Marijački sa Višeg tornja, a na Poljskom radiju ova pesma se čuje svaki dan u podne. Hejnau se svira na sve četiri strane sveta i može se čuti u većem delu Starog grada.

Legenda kaže da je 1241. godine jedan trubač, odnosno vatrogasac koji je bio na dužnosti u tornju u svitanje, primetio Tatare kako se približavaju. Da bi upozorio Krakovljane, zasvirao je Hejnau. Zbog toga je pogođen tatarskom strelom u vrat, ali Krakovljani su se probudili i grad je bio odbranjen. U spomen na tog heroja Krakova, Hejnau se pri izvođenju naglo prekida na sredini

Istočni zid unutrašnjosti crkve zauzima veliki rasklopivi oltar „Vaznesenja Bogorodičinog” Vita Štosa iz Nirnberga u Nemačkoj. Oltar je otvoren svaki dan u podne i preporučuje se da se crkva poseti u to vreme jer je oltar samo tada otvoren. Na desnom krilu crkve nalazi se barokni oltar sa kamenim raspećem, takođe delo Štosa (1491). U prostoru ispred oltara namenjenom za sveštenstvo se nalaze već pomenuti vitraži iz XIV veka i kitnjaste drvene klupe, vrhunsko delo ranog baroka. Iznad dela u kojem se nalaze orgulje, nalaze se vitraži Vispjanskog i Mehofera u art nuvo stilu. Polihromije su delo Matejka i datiraju iz vremena renoviranja (1888–1891). U bočnim kapelama su sahranjeni brojni poznati građani Krakova. Riznica bazilike je bogata neprocenjivim umetničkim predmetima, uključujući oko 300 majstorski vezenih starih odeždi.

Krakov je srećan što ima remek-delo jednog od najvećih skulptora gotike, Vita Štosa (1440-1533). U Krakovu je živeo i radio 19 godina, a od toga mu je 12 trebalo (od 1477. do 1489. godine) da u drvetu izrezbari svoj najbolji rad: veliki poliptih (oltar u tri nivoa), oko 13 m visine i 11 m širine u crkvi Svete Marije. To je najveća gotička skulptura u svetu i najznačajnije delo Vita Štosa.

Konstrukcija oltara posvećenog svetoj Mariji je napravljena od hrasta, a sam oltar je sastavljen od 200 skulptura, velikih od 3 cm do 285 cm, od lipovog drveta obrađenog bojom i zlatnim listićima. Samo 500 godina stara stabla bi mogla biti tako široka, tako da bi sada drvo oltara moglo biti staro 1000 godina. Centralni deo, sa velikim statuama svetaca, prikazuje dramatično umiranje Device Marije među apostolima (www . krakow - info . com ).

Figura svete Marije je bila izrezbarena u skladu sa srednjevekovnim standardima poimanja ženske lepote. Prikazana je kao mlada žena anđeoskog izgleda koja mirno odlazi u smrt, bez boli i straha, isčekujući Isusa uz prisustvo apostola. Prateći apostoli su imali karakteristike savremenih Krakovljana.

Skulptor je sa velikom strašću uradio sve detalje, bilo da je kovrdžava brada, ćelave glave, ispupčene vene na stopalima, ruke deformisane artritisom ili bradavica na nosu, čak i obolele od sifilisa. Likovi su veoma stvarni, sa individualnim crtama lica, njihova odeća je naborana, a zlatna, crvena i zelena boja daju živost.

14 Хејнау (Hejnał) је кратка композиција за трубу из Средњег века којом се најављивало затварање и отварање градских капија, такође и мелодија за узбуњивање грађана приликом пожара или напада. Реч hejnał долази из мађарског језика и значи зора (www.reference.com/browse/wiki/Hejnal_mariacki).

23

Religijske teme reljefa na oltarskim dverima nisu sprečile da umetnik opiše materijalnu kulturu Poljske na kraju XV veka. Šeširi, obuća, mantije, oružje, brodovi i pribor za domaćinstvo su tačno onakvi kakvi su se tada mogli pronaći na krakovskim ulicama i domovima. Čak je i lokalna vegetacija urađena sa neverovatnom tačnošću; mogu se videti listovi ljubičica i suvi maslačak u jednom delu oltara. O Vitu Štosu se ne zna mnogo, pretpostavlja se da je jedan od likova sa desne strane njegov lik (www.cracowcity.com).

U osnovi oltara se nalazi porodično stablo Hrista i Marije. Ukrasni zaklon pozadi oltara je ukrašen sa četiri krila, od kojih su spoljašnja dva nepokretna. Kada su otvorena, dveri oltara opisuju misteriju Marijine radosti od Blagovesti do Silaska Svetog Duha (na krilima), pa do fantastične umetničke scene „sveta Marija pada u san”, okružena apostolima (u sredini), Vaznesenja Bogorodičinog i na vrhu Krunisanja u prisustvu svetog Adalberta i Stanislava (iznad). Kada su dveri oltara zatvorena, pojavljuje se 12 scena patnje Marijine.

Umetnikov honorar za ovo životno delo je bio ukupno 2.808 florina. Ova suma je bila jednaka godišnjem budžetu grada i bila dovoljna da se kupi više lepih građanskih kuća. Veliku svotu novca je pozajmio bankaru koji je bankrotirao, pa je za vršio u zatvoru zbog falsifikovanja menice. S obzirom da je bio umetnik, bio je pošteđen kazne (www.cracowcity.com).

Od 1536. godine, propovedi u ovoj crkvi su vršene na poljskom jeziku, a do tada na nemačkom Na zidu južnog portala crkve se nalaze lanci u koje bi grešnici bili okovani na svete dane: žene zbog

zanovetanja, muškarci zbog pijanstva i rada u svete dane, ali je većina mladih zbog kršenja česte zapovesti (ne ubij) (Michalska, A City of Kings, 2004).

Crkva Svete Barbare (Kościół św. Barbary) se nalazi u senci crkve Svete Marije, na malom trgu Marijački (Plac Mariacki) koji je nekada bio groblje, zatvoreno od strane Austrijanaca. To je dvobrodna građevina koju je 1338. godine osnovao Mikolaj Vježinjek (Mikolaj Wierzynek), građena od 1394. do 1402. godine i nekada je služila kao pogrebna kapela. Predana je jezuitima 1583. godine kada je i preuređena u baroknom stilu. Tada se u njoj nalazio poznati Jezuitski fakultet koji se takmičio sa Krakovskom akademijom.

U vreme austrijske vlasti, služba u crkvi Svete Marije je vršena na nemačkom jeziku, pa je crkva Svete Barbare postala glavna poljska crkva u Krakovu. Pored oltara se nalazu pijeta15 iz XV veka. Tavanicu je oslikao Petar Franc Molitor (Peter Franz Molitor) (1765), a kamena figura Hrista na Maslinovoj gori u maloj kapeli kod ulaza je kopija originalnog dela Vita Štosa.

Pored crkve Svete Barbare se smestio mirni Mali trg (Mały Rynek), nekada druga pijaca po veličini u gradu na kojoj se uglavnom trgovalo mesom i par starih mesara se još uvek ovde mogu pronaći (www.kasprzyk.demon.co.uk).

Mnoge buržoaske kuće koje okružuju trg su povezane sa umetnicima, piscima i bogatim porodicama Krakova. Na istočnoj strani Pijačnog trga (na strani crkve Svete Marije) se nalaze neke od najstarijih kuća u gradu. Siva kuća (Kamienica Szara) na broju 6 je najstarija građanska kuća u gradu, građena u XIII i XIV veku. Prepoznatljiva je po gotičkim svodovima i lukovima i renesansnim tavanicama. Zapadna fasada je dobila novi izgled u XVII veku. Masivni barokni ulaz su napravili skulptori iz porodice Kasteli (Castelli). Legenda kaže da je kralj Kažimjež Veliki tu kuću poklonio svojoj ljubavnici Sari. Ovde su stanovali prvi poljski izborni kralj Henri Valoa (1574) i Tadeuš Košćuško koji je ovde imao svoje odaje. Takođe je bila i sedište kratkotrajne Vlade tokom Krakovskog ustanka 1846. godine.

Montelupi kuća (Kamienica Montelupich) na broju 7 je prvobitno bila gotička zgrada ponovo sagrađena 1556. godine u renesansnom stilu. Pripadala je firentinskoj porodici Montelupi koja je organizovala prvu poštansku uslugu u XVI veku na liniji Krakov - Venecija.

Kuća guštera (Kamienica Pod Jaszczurami) je tako nazvana po grbu koji se nalazio na fasadi, a sad se čuva u Narodnom muzeju. Kuća je sagrađena u XV veku, a do danas su u prizemlju sačuvani devetostruki gotički svodovi. U njoj se danas nalazi najbolji studentski klub u Krakovu. Boner kuća (Kamienica Bonerowska), poznata i kao Firlejovska kuća (Kamienica Firlejowska) se nalazi na broju 9. To je još jedna gotička kuća prepravljena u XVI veku kada joj je dodan renesansni tavan sa figurama. Na broju 11 je bila kuća venecijanskog izaslanika.

Na južnoj strani Pijačnog trga (između Vislanske i Grodzke ulice), u kući na broju 15 se nalazi restoran Vježnjek16 (Wierzynek Restaurant), najstariji restoran u Krakovu. Prostorije za ručavanje imaju lepe renesansne

15 Пијета (итал. Pietà) побожност; смерност, милосрђе; у ликовној уметности после XIV века: уметничке композиције које приказују Богородицу, час саму час окружену апостолом Јованом и трима Маријама, како на рукама или коленима држи и оплакује тело свог сина скинутог са крста (Вујаклија, 1996/97).16 Историја ресторана Вјежнјек досеже до XIV века. Легенда каже да је пољски краљ Кажимјеж Велики 1364. године позвао монархе из целе Европе са намером да се размирице које су тада потресале континент реше у миру. Краљ је морао наћи оправдање да би окупио све монархе и венчање његове унуке за цара Шарла од Луксембурга је било одличан повод. Краљ је позвао имућног трговца Миколаја Вјежнјека да надгледа свечаности које су се требале догодити тим поводом. Нажалост, монарси нису успели да постигну компромис; то се догодило тек кад је Вјежнјек позвао краља и његове госте у своју кућу на

24

tavanice. Hetmanska kuća (Kamienica Hetmańska), poznata i kao Stara kovnica novca (Stara Mennica) je građevina iz XIV veka i bila je gradska palata Jana iz Melština (Melsztyn), kastelana (upravnik zamka) Kažimježa Velikog. Gotički ukršteni svodovi su sačuvani u prizemlju, a na ispupčenim ukrasima na svodu se nalaze grbovi regiona Poljskog kraljevstva. Dva ključna kamena (ili noseća kamena) na kojima su urezane glave verovatno predstavljaju Kažimježa Velikog i Jadvigu. Gotička vrata sa portalom su otkrivena 1979. godine. Gradonačelnik Krakova Jozef Dietl je živeo ovde. Palata Potocki (Potocki) se nalazi na broju 20, ima neogotičku fasadu sa alegorijskim figurama i sagrađena je 1773. godine. Ovo je dobar primer klasicističke građanske kuće Krakova.

Na zapadnoj strani Pijačnog trga (između Ulice Svete Ane i Ščepanske ulice), na njegovom južnom uglu, nalazi se palata Kod ovna (Pałac Pod Baranami) na broju 27. Sastavljena je u XVI veku od četiri gotičke građanske kuće. Svojevremeno je pripadala veoma bogatim porodicama: Ostrovski (Ostrowski), Radzivili (Radziwill), Vijelokopolski (Wielkopolski) i na kraju porodici Potocki (Potocki). Gotički rebrasti svodovi u obliku krsta su sačuvani u podrumu. Krajem XIX veka, palata je bila centar kulturnog života i danas pripada Krakovskoj kući kulture. U podrumu se nalazi kabaret Pivnica kod ovna ("Piwnica Pod Baranami"). Palata Spiski (Pałac Spiski) je na broju 34 i prva građevina je sagrađena u XV veku i ponovo sagrađena u XVIII veku, kada su tu po prvi put u Krakovu održane pozorišne predstave. U prostorijama na prvom spratu se nalazi dekorativni friz koji opisuje legendu o Panu Tvardovskom (Pan Twardowski), koju je naslikao Tetmajer (Tetmajer) početkom XX veka.

Na severnom uglu, na broju 35, nalazi se palata Krištofori (Pałac Pod Kryzysztofory). Sagrađena je u Srednjem veku i ponovno u XVII veku kao rezidencija za dvorskog maršala Kazanovskog (Adam Kazanowski). Smatrali su je najveličenstvenijom palatom u Krakovu, posle Vavela. Zgrada ima unutrašnje dvorište sa arkadama i baroknom fontanom ukrašenom grbom Leliva ("Leliwa") porodice Vodzicki (Wodzicki) koji su bili kasniji vlasnici palate. Na prvom spratu se nalaze stuko dekoracije Fontane. Palata je postala sedište revolucionarne Vlade 1848. godine. U gotičkom podrumu se nalazi eksperimentalno pozorište Tadeuša Kantora Krikot 2 (Cricot 2). Na prvom spratu se nalazi Istorijski muzej grada Krakova (Museum Historyczne Miasta Krakowa) sa izložbenom postavkom platna i maketa starog Krakova, kao i istorijske dokumente i predmete i šopki i lajkonik kostime

Na severnoj strani Pijačnog trga (između Slavkovske i Florijanske ulice), u palati Kod jelena na broju 36 je 1790. godine kratko boravio Gete, a Košćuško je živeo na broju 45. Obe ove zgrade su obeležene spomen pločama. Turistički informativni centar se nalazi sa severne strane Pijačnog trga.

Grodzka ulica (Grodzka ulica) je jedna od najstarijih krakovskih ulica i vodi sa Pijačnog trga prema južnom delu grada, pored restorana Vježnjek, stvarajući deo Kraljevskog puta prema Vavelu. Malo niz ulicu se nalazi trg Svih Svetih (Plac Wszystkich Świętych) i u tom delu Starog grada sa istoka dominira Dominikanska crkva na uglu Stolarske ulice (Stolarska ulica 12) i Dominikanskog trga (Plac Dominikański), a sa zapada Franjevačka crkva u Franjevačkoj ulici (Franciszkańska ulica)

Palata Vjelopoljski (Pałac Wielopolskich) iz 1560. godine se nalazi na broju ¾, koja je od 1865. godine Gradska kuća (Magistrat). Kuća je bila rezidencija aristokratske porodice Vjelopoljski. Oštećena je u požaru 1850. godine i tada je kupuju gradske vlasti za svoje sedište. Na južnoj strani fasade, nalazi se parapet sa grudobranom. U vreme gradonačelnika Jozefa Dietla (Józef Dietl, 1804-1878) unutrašnji zidovi su ukrašeni sa velikim portretima prethodnih gradonačelnika. Dietlova statua (1937-1939) Ksaverija Dunikovskog (Xawery Dunikowski) stoji ispred palate. Palata Lariš (Pałac Larisch) na broju 6 udomljava Društvo lepih umetnosti još od 1854. godine.

Crkvu i manastir Svetog Franje Asiškog (Bazylika św. Franciszka z Asyżu i zespół klasztorny oo. Franciszkanów) je osnovao knez Boleslav Pobožni17 (Bolesław Pobożny, vladao od 1241. do 1247. godine) za franjevačke monahe koji su u Krakov dolazili iz Praga od 1237. godine i tada je osnovan manastir. Jednobrodna crkva od cigle u obliku grčkog krsta je građena od 1237. do 1269. godine, a sakristija, kapele i hodnici oko dvorišta su dodavani u XV veku, kada dobija svoj konačni gotički izgled.

Vladislav Kratki je četrdesetak godina kasnije pobegao iz manastira u korpi koja je bila spuštena preko gradskih zidina jer je bohemijski kralj Venceslas bombardovao grad, želeći da pripoji Krakov svom kraljevstvu18.

раскошну гозбу која је трајала 21 дан и ноћ. Сем што је био веома богат, Вјежнјек је био и веома дарежљив (платио је израду олтарског простора у цркви Свете Марије); поклањао је гостима веома вредне поклоне. Краљ је био одушевљен Вјежнјековом гозбом и учинком који је имао на госте, па му је дозволио да угошћава знамените особе кад год дођу у Краков. Ресторан је намештен антикним намештајем, са старим лустерима, оклопима и сатовима (www . wierzynek . com . pl ).17 Понегде се јавља податак да је манастри основао кнез Хенрик Побожни (Henryk II Pobożny, владао од 1238. до 1241. године) који је погинуо у битки код Лигница (Lignica) 1241. године, када је заустављен продор Татара у Западну Европу. У овој битци Татари су користили пару која је имала исти ефекат гушења као и отровни гас.

25

Vladislav Jagjelo da bi bio krunisan kraljem Poljske, morao je biti kršten (bio je pagan). On je odabrao ovu crkvu da tu bude kršten, pa krunisan 1386. godine.

Više požara je prouzrokovalo rušenje tornja i uništenje srednjevekovne unutrašnjosti. Požar iz 1850. godine je skoro sasvim uništio crkvu, koja je posle toga obnovljena u neogotičkom stilu. Cela unutrašnjost je ukrašena muralima; ruže i makovi se kovitlaju u plavim, zelenim i žutim bojama, pa ipak u savršenoj harmoniji. Cveće odražava ljubav franjevaca prema prirodi, ali tu se nalaze i nacionalni motivi, kao što su mnogi orlovi u bitki. U vreme kada je Poljska bila podeljena među velikim silama, Vispjanski je bio tipični umetnik patriota, verovao je u umetnost u službi nacije, što se odrazilo i u njegovim dramama (www.cracowcity.com).

Unutrašnjost sadrži četiri art nuvoa vitraža Stanislava Vispjanskog, koji je taj posao radio od 1897. godine do 1905. godine. Oni su najupadljiviji ukras crkve. Smeli i vizionarski, oni su veoma daleko od srednjevekovnih staloženih tradicija, bliski stilu Bečke secesije. Neobično je što su franjevci dali Vispjanskom slobodu kada je ukrašavao unutrašnjost crkve (zapravo su odbacili neke njegove motive anđela koje je on želeo da naslika kao moderne ulične nestaške). Tri od njih predstavljaju elemente: vodu, vatru i vazduh, a četvrti i najpoznatiji je veliki vitraž „Otac Bog – Neka bude svetlost”, koji se nalazi iznad zapadnog ulaza u crkvu. Vitraž prikazuje Boga kako se pojavljuje iz svemira u činu stvaranja.

Jednako su impresivne i serije vitraža iza oltara, posebno onaj Blažene Salome (umrla 1268. godine), supruge osnivača manastira, kneza Boleslava Pobožnog. Kao i njen nećak Vladislav Kratki, i ona je imala veze sa dolinom Ojkov. Ona je svoje poslednje dane provela u Grodziskom (Grodzisko), u manastiru koji je i osnovala, stoga je Vispjanski i oslikao kao majku igumaniju. Kanonizovana je 1673. godine. Desno od oltara se nalazi vitraž posvećen svetom Franji, svecu zaštitniku crkve. U crkvi se održavaju i koncerti (www.krakow-info.com).

U središnjem delu broda crkve se nalazi više upadljivih skulptura koje su preživele požar. One su bile uključene u nove temelje, zajedno sa mnogim grobnicama. Svoje mesto je tu našla i bista jednog od najvećeg renesansnog poljskog pesnika Jana Kočanovskog. Značajne su i bočne kapele čije se relikvije čuvaju sa velikim poštovanjem. Sa južne strane hodnika oko dvorišta se nalaze izbledele srednjevekovne freske kao i više ulja na platnu galerija portreta krakovskih biskupa, uključujući i još jednu značajnu ličnost renesanse, biskupa Pjotra Tomickog (Piotr Tomicki), jednog od najvećeg zaštitnika umetnosti u Poljskoj. U severnoj kapeli se nalazi Mehoferova slika „Stradanje Hristovo”, koji je bio pod snažnim uticajem Van Goga.

Ostaci Boleslava Stidljivog (koji je izdao gradsku povelju 1257. godine), njegova sestra Saloma (Salome) i Pjotr Kočanovski (Piotr Kochanowski) otac Jana Kočanovskog, sahranjeni su u ovoj crkvi

Manastir je bio dom svetog Maksimilijana Kolbe19 (Maximilian Kolbe) pre deportacije u Aušvic gde je i ubijen (www.kasprzyk.demon.co.uk).

Vekovima su franjevci imali posebno pravo da ispovedaju osuđene na smrtnu kaznu. U suprotnosti sa korenitim novinama u uređenju unutrašnjosti, crkva je danas poznata kao konzervativna. Za razliku od ove crkve, Dominikanska crkva koja se nalazi odmah preko puta, ima liberalnu reputaciju i popularna je među studentima.

Na mestu gde se danas nalazi Dominikanska crkva i manastir Svetog Trojstva (Bazylika Św. Trójcy i zespół klasztorny oo. Dominikanów) ranije se nalazila drvena crkva koju su podigli građani Krakova, posvećena Svetom Trojstvu. Opet, ta drvena crkva je bila na mestu ranijeg paganskog hrama. Krakovski biskup Ivo Odrovaz (Iwo Odrowaz) je 1222. godine, na poticaj svog rođaka svetog Hijacinta (Jacek Odrowaz, św. Hyacinth), pozvao dominikance da dođu iz Bolonje u Krakov, njihovu prvu bazu u Poljskoj. Bazilika sa centralnim brodom i dva bočna, verovatno je podignuta posle tatarske invazije 1241. godine. Prvobitno je imala plan dvorane, a u drugoj polovini XIV i početkom XV veka je bila proširena i rekonstruisana kao trobrodna bazilika. Za izgradnju ove crkve, po prvi put je korištena cigla u Krakovu i više puta je bila u celosti rekonstruisana. Impozantni stepenasti zabat na istočnoj strani je dodan 1462. godine.

18 После много чарки, пољски монарх се склонио у долини Ојков, где се сакрио у пећину. Чеси су све претражили не би ли га нашли, али према легенди, велика паукова мрежа је затворила улаз у пећину тако да га нису нашли. После шест година, Владислав је регруписао своје снаге и поново освојио Краков и ојачао своје краљевство и отворио пут свом сину Кажимјежу да (www . cracow - life . com ).19 Право име Rajmund Kolbe, рођен 8. јануара 1894. године у месту Здунска Вола (Zdunska Wola), близу Лођа, умро 14. августа 1941. годне у Аушвицу. Фрањевачки свештеник којег су убили нацисти зато што је помагао Јеврејима током Другог светског рата. Колбе се 1907. године придружио фрањевцима, а 1912. године одлази у Рим где студира теологију и филозофију. Заређен је за свештеника 1918. године. Када се вратио у Пољску, основао је Католички часопис „Витез Марије безгрешне” (Rycerz Niepokalanej), а 1927. године је основао Град Марије безгрешне (Niepokalanów), религиозни центар који је привукао око 700 монаха и радника. Због свог антинацизма, Гестапо га је ухапсио 1941. године по оптужби да помаже Јеврејима и пољском подземљу. Прво је био затворен у Варшави, а затим одведен у Аушвиц. У почетку изглађиван, да би на крају добио инјекцију фенола и био кремиран. Папа Павле VI га је 17. октобра 1971. године прогласио блаженим (прва жтртва нациста проглашена блаженом у РКЦ). Папа Јован Павле II га је канонизовао 10. октобра 1982. године и прогласио да га треба поштовати као мученика, слави се 14. августа (Encarta Premium DVD 2006).

26

Veliki ugled koji je imao red svetog Dominika, učinio je crkvu Svetog Trojstva jednom od najvećih u Krakovu. I crkva i manastir su bili ispunjeni mnogobrojnim grobnicama i nizom pogrebnih kapela iz XVI i XVII veka i po tome je druga nekropola po veličini posle Vavelske katedrale u Krakovu.

Veliki požar iz 1850. godine je uništio originalni sjaj Dominikanske crkve, oštetio je arhitekturu i skoro sasvim uništio unutrašnjost crkve i njen nameštaj. Današnji središnji brod i prezviter su pokriveni istim krovom, ukljanjajući zapadni i istočni stepenasti zabat. Vitki stepenasti zabat koji se vidi sa Dominikanskog trga je najkarakterističniji pogled na crkvu. U današnjem objektu, telo gotičke građevine od cigle je u kontrastu sa kapelama, posebno od strane Dominikanskog trga. U unutrašnjem neogotičkom predvorju se nalazi kameni portal iz kasnog XIV veka, bogato izrezbaren sa biljnim motivima. Unutrašnjost crkve ostavlja utisak praznine i hladnoće. Imućnost i raznovrsnost originalnih oltara je nstala u požaru 1850. godine i bila je zamenjena jednolikom neogotičkom dekoracijom.

U ograđenom prostoru pred oltarom se nalazi bronzana stela humaniste i naučnika Kalimaha koju je dizajnirao Vit Štos i kopija nadgrobnog spomenika krakovskog kneza Lešeka Crnog.

Barokna kapela Svetog Hijacinta (1614-1618) se nalazi na vrhu stepeništa koje su sa leve strane zida središnjeg broda. Ima stuko dekoraciju i u njoj je grobnica svetog Hijacinta (on je bio prvi dominikanski monah u Poljskoj i ova kapela je bila njegova ćelija) koju je napravio Fontana. Kapela Mišković (Kaplica Myszkowskich, 1603-1614) je peta kapela u južnom bočnom brodu, u kojoj je na upečatljiv način iskorišten crni i beli mermer. U renesansnoj Bogorodičinoj kapeli se nalazi čudotvorna slika Bogorodice od Rozarija; kripta je grob Teofilije Sobjeske (Teofilia Sobieska) – majke Jana Sobjeskog (www.kasprzyk.demon.co.uk/www/KrakowIndex.html).

Nastavljajući dalje Grodzkom ulicom, prolazi se pored kuća sa urezanim kućnim znakovima, među njima i egzotičnih životinja (broj 32, Podlewe; broj 38, Pod Elefanty).

U Poselskoj ulici (Poselska ulica) u blizini Gradske kuće, na broju 12, spomen ploča koja obeležava kuću Jozefa Konrada (Józef Conrad). Njegov otac je bio pesnik Apolo Korzjenovski (Apollo Korzeniowski) koji se doselio u Krakov posle puštanja iz egzila u Rusiji. Na broju 7 je kuća Hebda (Kamienica Hebdowska) iz XIV veka. Nazvana je po svom prvom vlasniku, arhiđakonu Gnježna i krakovskom kanoniku. Posle 1612. godine, postala je rezidencija benediktinskih monaha iz Tinieca (Tyniec).

U Arheološki muzej (Muzeum Archeologicznego, Senacka 3) su 1954. godine pretvorene zgrade bivšeg zatvora Svetog Mihajla (Więzienie św. Michała). One se nalaze između Senacke (Senacka ulica) i Poselske ulice i Plantija. Do XVII veka je bio rezidencija porodice Tečinski (Tęczyńskich) i konačište benediktinskih monaha iz Tinjeca. Bosi Karmelićani (prosjački red) su ga posle 1610. godine pretvorili u manastir, a njih su odatle Austrijanci izbacili 1797. godine da bi zgradu pretvorili u zatvor. Tokom Drugog svetskog rata, zatvor je bio mučilište Poljaka.

Arheološki muzej u Krakovu je najstarija institucija te vrste u Poljskoj i osnovan je kao Muzej antikviteta 1850. godine. Predmeti koje su poklonili istraživači i kolekcionari čine važan deo postavke, ali osnov postavke su predmeti sakupljeni kroz arheološkoa istraživanja. Muzej ima kolekciju praistorijskih predmeta od slonovače i mamutovih zuba, figure od gline i staroslovenskih predmeta, uključujući kamenog idola – božanstva Svjatovida20, kolekcija artefakata iz groba danskog ratnika, mnogo novčića i ukrasa iz Plešova, egipatskih sarkofaga sa mumijama, kolekciju radova peruanskih Močika (Mochica) i Čipu (Chipu) kultura (www.ma.krakow.pl).

Geološki muzej (Muzeum Geologiczne, Senacka 1-3) se nalazi u blizini Arheološkog muzeja. Postavku čine kolekcije nekoliko disciplina geologije: paleobotanika, paleontologija, minerologija i litologija, kao i kolekcija meteorita. Kolekcija je bila sakupljana još od 1865. godine, u početku od strane Fiziografske komisije Krakovskog naučnog društva. Stalna postavka Muzeja se odnosi na geološku strukturu krakovskog područja (www.ing.pan.pl).

Palata Stadnicki (Pałac Stadnicki) na broju 40 ima atraktivnu rokoko plastiku (arhitektonske ukrase). Na broju 53 se nalazi Kolegijum Juridikum (Collegium Juridicum) sagrađen krajem XIV veka za kneza od Kališa

20 У Археолошком музеју у Кракову се налази статуа јединог до сада пронађеног словенског божанства (идола) Свјатовида (Światowid). Статуа од кречњака је висока 257 cm и пронађена је 1848. године код реке Збруц (Zbruc) – некада источна Пољска, данас западна Украјина. У Краков је донесен 1851. године и сматра се једним од најважнијих предмета које поседује Музеј. Стручњаци сматрају да идол датира из IX века или касније и да приказује паганску космологонију неког заборављеног словенског племена. Све четири стране имају урезане различите скулптуре. Четири стране, четири божанства, четири нивоа свемира. За нека словенска племена Свјатовид је био главни бог њиховог пантеона, одговорног за ратове и жетве. Неки га идентификују са богом громовником Перуном источних Словена. С обзиром да је словенска митологија прекривена мистеријом, идол Свјатовид представља и јединствен пример и непроцењив, али и загонетан извор веровања народа који су некада владали источном половином Европе. Реплика овог идола се налази на обронцима Вавела, источно од Краљевског замка (www.krakow-info.com).

27

(Kalisz). Krakovska akademija je 1403. godine kupila ovu zgradu za Pravni fakultet. Ima lepa ulazna vrata i renesansno dvorište sa arkadama.

Crkva Svetog Petra i Pavla (Kościół św. św. Piotra i Pawła) je najstarija barokna građevina (1596) u Krakovu i bila je namenjena jezuitima (isusovcima) dovedenim u grad da bi se borili protiv reformacije. Sagrađena je na mestu ranije gotičke crkve, a graditelji su bili Jozef Britius (Józef Britius) i Bernardone (G. M. Bernardone), Poljacima poznatiji kao Jan Marija Bernardoni. Fasadu, kupolu i projekat za unutrašnjost je uradio (1619) Đovaniji Batista Trevano (Giovanni Battista Trevano) iz Lombardije ili Jan Trevan kako su ga Poljaci zvali, kraljevski arhitekta Zigmunta III Vase. Sagrađena je u obliku krsta, a kamena fasada je urađena po uzoru na jezuitsku crkvu Il Gezu u Rimu. Unutrašnjost je asketska, sa ravnim belim zidovima i baroknom dekoracijom, a u kripti se nalazi grobnica poznatog propovednika Pjotra Skarge (Piotr Skarga, umro 1612. godine) koji je i inspirisao građenje crkve. Falkoni (oko 1633. godine) je uradio stuko dekoraciju.

Statue 12 apostola koji se nalazi ispred crkve su kopije originala iz 1715-1722. godine Davida Hela (Dawis Heel) oštećenih zbog zagađenja. U crkvi se nalazi demonstracija Fukoovog klatna (Foucault Pendulum) (www.krakow4u.pl).

Odmah pored se nalazi crkva Svetog Andreja i ženski manastir Device Klare (Kościół św. Andrzeja i Klasztor Panien Klarysek), redak spomenik romaničke arhitekture u Malopoljskoj. To je od najstarijih crkava u Krakovu koju je osnovao 1086. godine Sjecjeh (Sieciecha), dvorski dostojanstvenik kneza Vladislava I Hermana (Wladysław I Herman) da bi obeležio rođenje njegovog sina, Boleslava III Krivoustog. Zapadnim pročeljem koje je od belog krečnjaka, dominiraju dva romanička tornja sa kvadratnom osnovom (zidovi su debeli 1,6 m) i osmouglim gornjim spratovima i baroknim „šlemovima” (1639). Arhitektura crkve kao malog utvrđenja podseća na spasenje onih Krakovljana koji su se ovde sakrili tokom invazije Tatara 1241. godine. Utvrđeni karakter crkve je posebno vidljiv u donjem delu crkve gde su zidovi veoma debeli i nema uopšte prozora. Ženski manastir reda svete Klare je dodan 1316. godine. Barokna unutrašnjost ima stuko dekoraciju, rad Fontane (1701), Dankvartove (Karl Dankwart) freske (1702) i propovedaonicu u obliku čamca. Glavni oltar je delo Frančeska Placidija sa sredine XVIII veka. Riznica ima bogatu kolekciju najstarijih hrišćanskih božićnih kućica u Evropi (XIV vek). Ništa od originalnog enterijera nije dočekalo današnje vreme i sve što se danas može videti je rezultat barokne restauracije u XVIII veku.

Crkva Svetog Martina (Kościół św. Marcina) je barokna crkva građena između 1638. i 1644. godine po projektu Trevana. Sagrađena je na mestu ranije romaničke crkve iz XII veka. Od 1816. godine je koriste evangelisti (ewangelicko – augsburski), a pre toga je je pripadala redu Bosih Karmelićana. Glavni oltar ima sliku „Hrist smiruje oluju” (1882) slikara Siemiražka (Henryk Siemiradzki) i jedno od najstarijih gotičkih raspeća (oko 1380. godine) u Krakovu (www.kasprzyk.demon.co.uk).

Na kraju Grodzke ulice, u podnožju Vavela, nalazi se mala jednobrodna gotička crkva Svetog Idzija (Kościół św. Idziego) iz prve polovine XIV veka (na temeljima crkve iz XI veka). Sedišta u crkvi i okviri vrata su napravljena od fragmenata starog svetilišta svetog Jaceka (1581-1583) uklonjenog iz Dominikanske crkve u XVII veku. Preko puta crkve se nalazi poznati Kraljevski arsenal, podignut početkom XVI veka, danas Geografski institut Univerziteta. Vani se nalazi Katinski krst (Krzyż Katyński) (1990) u spomen masakra u Katinskoj šumi (Katyn) proleća 1940. godine, kada je Staljin naredio pokolj oko 22.000 poljskih vojnika.

Ako se iz Grodzke ulice nastavi Stradomskom (Stradomska ulica) ulicom prema jugoistoku, dolazi se u Kazimjež; može se popeti na Vavel koji se nalazi u blizini ili ulicom Svetog Idzija prema Kanonjiča ulici i opet prema Pijačnom trgu (www.krakow-info.com).

Većina posetitelja na Vavel dolazi kratkom i poprilično uskom Kanonjiča ulicom (Kanonicza ulica). To je jedna od najvažnijih i najstarijih ulica Krakova, čiji se izgled nije menjao od XV i XVI veka i koja je predstavljala poslednji i najslavniji deo Kraljevskog puta. Sve do XIV veka, u ovoj ulici su se nalazile velike aristokratske kuće koje su pripadale plemstvu, a posle toga su bile rezidencije krakovskih prelata i kanonika. Nekoliko zgrada još uvek pripada crkvi. Većina zgrada su u renesansnom stilu. Poslednjih godina, građevine u toj ulici su temeljno restaurirane i na taj je način ponovo otkrivena sva ljupkost stare ulice.

Iznad većine kućnih ulaza u ovoj ulici, nalaze se grbovi koji su zamenjivali kućne brojeve. Kuća na broju 5 je bila sedište pozorišta Tadeuša Kantora Krikot 221, a od 1981. godine, kuća udomljava galeriju Krikoteka (Cricoteka) sa postavkom vezanom za pozorište. Posle Kantorove smrti 1993. godine, kuća je postala nacionalna kulturna institucija posvećena sećanju na njegov život i delo. Na broju 7 se nalazi Dom Kod tžema koronami (Dom Pod Trzema Koronami, 1369). Ima renesansnu fasadu i na zidovima sačuvane fragmente gotske arhitekture

21 Jedan od najoriginalnijih poljskih stvaratelja XX veka bio je Tadeuš Kantor – slikar, tvorac „pozorišta smrti” – njegova najpoznatija predstava je „Mrtvi razred” ("Umarła klasa").

28

Muzej Vispjanski (Muzeum Stanisława Wyspiańskiego) je na broju 9. To je građanska kuća iz XIV veka, koja je u XVIII veku pripadala reformatoru i patrioti Hugu Kolataju (Hugon Kołłątaj) važnoj ličnosti pokreta „Mlada Poljska” kojem je Muzej danas posvećen. Vispjanski je bio slikar, pesnik, dramaturg, kao i dizajner vitraža. Pred kraj svog života, napravio je vitraže za Vavelsku katedralu koji predstavljaju leševe kraljeva (koji ipak nisu realizovani). Njegovo poslednje delo je vitraž „Apolo: Kopernikov sunčev sistem” iz 1904. godine, za Medicinsko društvo u Radzivilovskoj ulici (Radziwillowska ulica) na broju 4 (www . krakow - info . com ).

Dom Šrenjava (Dom Szreniawa) je na broju 15 i nosi grb "Szreniawa" iz XVI veka. Ima gotički ulaz iz XVIII veka i rokoko kartuš22. Dom Zigmuntovski (Dom Zygmuntowski) je na broju 17 i na ulazu ima grb Jagjelona. Na desnoj strani od ulaza se nalazi gotički okrugli prozor iz XV veka. Na broju 18 je gotička kuća obnovljena u renesansnom stilu. Ulaz je izrezbario 1570. godine Jan Mihauovič (Jan Michalowicz) iz Uženduva (Urzedow). Iznad ulaza se nalazi kartuš sa istorijskim grbovima Krakova, a u unutrašnjosti dvorište sa arkadama i galerijama.

Nadbisupski muzej (Muzeum Archidiecezjalne) je osnovan 1994. godine. Nalazi se na brojevima 19 i 21 (spojeni dvorištem sa arkadama) i sadrži kolekciju religiozne i svetovne umetnosti, kao i kolekciju predmeta koji su pripadali papi Jovanu Pavlu II (uglavnom pokloni koje je dobio kao papa) koji je živeo u ovoj zgradi od 1958. do 1967. godine kao biskup Karol Vojtila. Njegove nekadašnje sobe su pretvorene u papsko odelenje Muzeja. Povremeno organizuje izložbe koje promovišu religioznu umetnost.

U renesansnoj palati na broju 21 iz XVI veka nalazio se Dekanat (Dom Dziekanski) sa sgrafito23

dekoracijom na fasadi. Na prvom spratu, iznad stubova, nalaze se kartuši sa grbovima krakovskih biskupa. U dvorištu stoji barokni stub svetog Stanislava. Kuća Dugoša (Dom Dlugosza) na broju 25 je sagrađena u XV veku na mestu ranijih kupatila. Pripadala je velikom poljskom istoričaru Janu Dugošu, učitelju sinova kralja Kažimježa IV Jagjela. Otac Stanislava Vispjanskog Frančišek (Franciszek) je tu imao vajarsku radionicu i ona je danas obeležena pločom. Na Vavelskoj strani kuće nalazi se slika Madone sa detetom iz XVII veka, na kojoj se nalaze tragovi metaka iz vremena invazija Šveđana. Sada je tu Papska teološka akademija (www.kasprzyk.demon.co.uk).

Zapadno od Pijačnog trga se nalazi glavna Univerzitetska četvrt Krakova. Vekovima je Krakov bio i još uvek jeste naučni i obrazovni centar zemlje Poljske, ali je bio čuven i među ostalim slovenskim narodima, čiji su najbolji dolazili ovde da budu učeni.

Jagjelonska ulica (Jagiellońska ulica) je paralelna sa zapadnom stranom Pijačnog trga i povezuje dve istaknute poljske institucije kulture. Na jednom kraju se nalazi Glavni fakultet, danas Muzej Jagjelonskog univerziteta; a na drugom kraju ulice je Staro pozorište, najstarije u Poljskoj, u kojem se izvode najbolje pozorišne predstave i igraju najpoznatiji glumci. I naravno, u Jagjelonskoj ulici se nalazi i mnoštvo kafića.

Jagjelonski univerzitet (Uniwersytet Jagielloński) je najstariji u Poljskoj, ali i među najstarijim u Evropi. Aktom kralja Kažimježa Velikog, osnovan je 12. maja 1364. godine kao Krakovska akademija (Alma Mater Cracoviensis), uz bulu pape Urbana V iz Avinjona kojom se potvrđuje osnivanje. Jagjelonski univerzitet je, uz Karlov univerzitet u Pragu (1348), najstariji u slovenskim zemljama i samim tim je imao veliki uticaj u obrazovanju svih slovenskih naroda. Početkom XX veka je u ovoj ustanovi promovisana ideja panslovenstva, misao o opštem ujedinjenju Slovena, koju su podržavali mnogi slovenski pisci, pesnici, slikari, političari i mislioci tog vremena (www.uj.edu.pl).

Jedan od najpoznatijih studenata Jagjelonskog univerziteta (slovenska književnost) sa našeg prostora jeste bio Ivo Andrić, jedini srpski nobelovac. Živeo je nedaleko od Starog grada u Bonerovskoj ulici 12 (Bonerowska ulica) i studirao 1914. godine. Nije ni pomišljao da će pola veka kasnije, nekoliko godina posle primanja Nobelove nagrade, biti proglašen i za počasnog doktora Jagjelonskog univerziteta, svog nekadašnjeg fakulteta (Večernje novosti, 8. januar, 2006).

Jedan je od 15 gradskih Univerziteta i među najboljim u Poljskoj. Mnogi veliki i poznati Poljaci su provodili svoje studentske dane ovde, uključujući Nikolu Kopernika (1491-1495) i Karola Vojtilu (1938-1939, 1942-1946). Na ovom Univerzitetu predaju i mnogi eminentni profesori, počevši sa Pavelom Vlodkovičem, prvim čovekom u Evropi koji je napravio razliku između opravdanih i neopravdanih ratova u pravnom kontekstu, kao i mnogi drugi koji su dali neprocenjivi doprinos istoriji Poljske i svetskoj nauci. Poljska Akademija nauka i umetnosti, najstariji poljski istraživački centar, koji radi od 1816. godine, bila je mesto rada i istraživanja za brojne akademike.

22 Kartuš (fr. Cartouche) – ukrasi oko naslova u obliku izvijenog lista hartije, na planovima, grbovima, i slično; arhitektonski ukras (Vujaklija, 1996/97).23 Sgrafito (lat. Sgraffito) – dekoraciona tehnika, korištena za ukrašavanje keramike ili gipsanih zidova, u kojima gornji sloj ima urezane obrasce koji otkrivaju drugačije obojeni sloj koji se nalazi ispod (Encarta Premium DVD 2006).

29

Crkva Svete Ane (Kościół św. Anny) se nalazi u ulici Svete Ane (ulica św. Anny), pored Plantija i preko puta grupe zgrada Jagjelonskog univerziteta. Smatra se da je jedna od najlepših baroknih crkava u Poljskoj. Ovo je Univerzitetska crkva sa kraja XVII veka u kojoj se održavaju službe za Univerzitet. Prva crkva Svete Ane je sagrađena još u XIV veku; ta crkva je spaljena tokom antijevrejskih nemira, a ponovno je sagrađena 1407. godine, zahvaljujući sponzorstvu Vladislava Jagjela. Ta gotička crkva je izdržala sve do kraja XVII veka, kada je postala pretesna za poštovaoce kulta svetog Jovana Kantija24 i kada ju je zamenila današnja Univerzitetska crkva.

Crkvu je sagradio kraljevski arhitekta Tilman od Gamerena (1689-1703) po uzoru na crkvu San Andrea dela Valje (S. Andrea della Valle) u Rimu, u obliku latinskog krsta i sa kupolom iznad mesta ukrštanja transepta i središnjeg broda i kapelama sa strane. Crkva je svetla i bogato ukrašena. Fantastična dekorativna plastika sa figurama i oltari su najvažnija dela Baltasara Fontane. Freske i slike su napravili Karlo i Inoćenco Monti (Carlo i Innocenzo Monti) i Karl Dankvart. Nekoliko starih profesora je ovde sahranjeno, a tu se nalazi i svetilište svetog Jana Kantija, blizu turskih barjaka koje je poklonio Jan Sobjeski. Bista svetog Jovana je rad Frančieška Vispjanskog.

Najveći deo crkve je sastavljen od širokog glavnog broda sa tri para bočnih kapela. Spoljašnjost crkve je dekorisana kasno baroknim tornjevima iz 1778. godine, po dizajnu oca Sjerakovskog (Sebastian Sierakowski). Glavna ikonografska tema, opisana na zidovima i svodovima broda i oltarskog prostora jeste „Otelovljenje Hrsta”.

Crkva je vekovima bila građevina Univerziteta, kao i fakulteti i studentski domovi. Zvanične inauguracije akademske godine su se ovde održavale, centralno mesto parade profesora u odorama koji objavljuju početak predavanja (www . krakow 4 u . pl ).

Muzej Jagjelonskog univerziteta (Muzeum Uniwersytetu Jagiellońskiego) se nalazi u Jagjelonskoj ulici na broju 15 u Glavnom (velikom) fakultetu (Collegium Maius), od 1867. godine. To je najstarija univerzitetska građevina u Poljskoj.

Istorija građevine ide unazad do 1400. godine kada je kralj Vladislav Jagjelo kupio od porodice Penčerc (Pęcherz) kuću na uglu i poklonio je Univerzitetu. Zidovi tog objekta su sačuvani samo u temeljima i u delu koji gleda na Jagjelonsku ulicu. To se lako može uočiti zbog neobrađenog kamena, tipično za XIV vek. Kuća nije bila velika i nije mogla da zadovolji potrebe Univerziteta. Tokom XV veka, Glavni fakultet je proširen. Univerzitet je bio u mogućnosti da kupi kuće koje su se nalazile u susedstvu i da od njih napravi jedinstvenu celinu sa dvorištem, sa profesorskim stepenicama koje vode do balkona na prvom spratu.

Građevina ima predivno dvorište sa hodnikom i svodovima i izrezbarenim stubovima. Na sredini dvorišta se nalazi barokni bunar (1517) ukrašen sa grbovima Poljske, Krakova, Jagjelona i Jadvige. U prizemlju se nalazila prostorija za alhemiju. Aula iz XVI veka je obložena drvetom i ima portal i vrata iz stare Gradske kuće (1600).

U prizemlju su bile predavaonice (lectoria) sa niskim svodom, tamne i često vlažne prostorije. Na prvom spratu su bili biblioteka (dodana između 1515. i 1519. godine), trpezarija za profesore (Stuba Communis, oko 1700. godine), riznice i sala za sastanke. Profesorski kabineti su bili po celoj zgradi.

Sve do druge polovine XIX veka, izgled i raspored Glavnog fakulteta se nije značajno menjao. Neogotička rekonstrukcija između 1840. i 1870. godine je promenila originalni izgled Fakulteta i pretvorila ga u Univerzitetsku biblioteku, koja je koristila ovu zgradu sve do 1940. godine. Između 1949. i 1964. godine, na ličnu inicijativu profesora Estrajhera (Prof. Karol Estreicher Jr.), cela građevina je ponovo podvrgnuta velikom sređivanju i konzervaciji. Tada su odbačeni svi suvišni neogotski dodaci koji su efikasno zatamnili jednostavnu eleganciju svoje originalne strukture. Bivši profesorski stanovi i ceremonijalne prostorije se i danas koriste za najvažnija događanja u životu Univerziteta, kao što su izbor rektora, sastanci senata, promocije u asistente profesora, dodele počasnih doktorata i tada su otvorene za javnost (www3.uj.edu.pl/Muzeum/history.en.html).

U to vreme, Glavni fakultet je bio određen za sedište Muzeja Jagjelonskog univerziteta u kom se čuvaju univerzitetske kolekcije, sa kolekcijom starih naučnih instrumenata, a među njima i Kopernikovih.

U Kopernikovoj sobi se nalaze teleskopi i sekstanti, kao i neprocenjivi arapski astrolab iz 1054. godine (Kordoba), a u Riznici se nalazi Jagjelonski ("Jagielloński") zlatni globus iz vremena kada je otkrivena Amerika, na kojem po prvi put u istoriji kartografije piše „Amerika, novookrivena” (America noviter reperta) (Encarta Premium DVD 2006).

U muzejskoj postavci se nalaze i satovi iz XV i XVI veka, laboratorijska oprema i mnogi globusi, gotički skiptari rektora iz XV veka, uz mnoge druge naučne instrumente tog vremena

24 Sveti Kanti (św. Jan Kanty/Cantius) (1390-1473) je poljski sveštenik i profesor filozofije. Studirao je na Jagjelonskom univerzitetu 1420-tih. Kanonizovan 1676. godine, zaštitnik je studenata, profesora, hodočasnika i sveštenika. Univerzitetski profesor poznat po darivanju i saosećanju prema siromašnima, čija se štedljiva kelija i danas može videti u Glavnom fakultetu. Slavi se 20. oktobra (http://acweb.colum.edu/users/agunkel/homepage/stjkanty.htm).

30

Kada je Univerzitet bio osnovan, imao je tri fakulteta — pravni, filozofiju i medicinski, kao i slobodne studije (liberal arts)25. Posle smrti Kažimježa Velikog 1370. godine, u vreme njegovog naslednika kralja Luja I Anžu, Univerzitet prestaje da radi. Obnovljen je i modernizovan 1400. godine, a tada je ustanovljen i teološki fakultet (1397), zahvaljujući kraljici Jadvigi i njenom mužu Vladislavu Jagjelu, uz dozvoli pape Bonifacija IX. Kada je kraljica umrla, kralj se potrudio da Univerzitet ostane otvoren i 1815. godine je nazvan po njemu. Sredinom XV veka, mnogo novih fakulteta se otvara, a Univerzitet je veoma poznat i van granica Poljske po svojoj školi alhemije, astrologije i međunarodnog prava i u propagiranju novih ideja u nauci i filozofiji. Zatim je izrasla u vodeću evropsku školu astronomije, matematike i geografije. U XVIII veku su otvorene nove institucije – astronomska opservatorije, botanička bašta, klinička bolnica i laboratorije. Tokom nemačke okupacije Poljske, Univerzitet je radio u tajnosti, sa oko 800 diplomiranih studenata.

Univerzitet je podeljen u 11 fakulteta na kojima se obavlja istraživački rad, vrši nastavu i akademsku obuku: pravo i administracija, filozofija, istorija, filologija, matematika i fizika, biologija i geografske nauke, hemija, menadžment i društvena komunikacija, medicina sa stomatologijom, farmacija sa medicinskom analitikom i zdravstvenom zaštitom. Poslednja tri fakulteta sa Državnom kliničkom bolnicom se nazivaju Kolegijum medikum (Collegium Medicum), sa značajnom finansijskom autonomijom (uz podršku Ministarstva zdravlja i Ministarstva obrazovanja). Fakulteti su generalno podeljeni u institute, katedre i departmane. Danas, Univerzitet ima oko 3.100 akademskog osoblja, od kojih je preko 400 profesora, oko 300 vanrednih profesora i oko 2.400 asistenata profesora i pomoćnika u učenju. Jagjelonski univerzitet je jedna od najvećih poljskih institucija visokog obrazovanja sa preko 27.000 studenata (www 3. uj . edu . pl / foreign / intro . html ).

U ulici Svete Ane na broju 11 se nalazi Novodvorski fakultet (Collegium Nowodworskiego), najstarija srednja škola u Poljskoj, koju je sagradio (1588) Novodvorski (Bartlomiej Nowodworski) kao gimnaziju Svete Ane. Dvorište sa arkadama i stepenište su iz tog perioda. Među ličnosti koje su ovde završile školu spadaju Jan Sobjeski, Jozef Bem, Matejko i Vispjanski. Danas je ova zgrada Rektorat medicinskog fakulteta.

Ulica Golubova (ulica Gołębia) je paralelna sa ulicom Svete Ane i u delu bližem Plantiju se nalazi više fakulteta (Collegium) Jagjelonskog univerziteta. Sve do sredine XV veka, ove dve ulice su bile mala Jevrejska četvrt koja se graničila sa naseljem u kojem su poljski grnčari stanovali i teško radili. Neoklasicistički Fakultet fizikum (Collegium Phisicum ili Kołłątaj Collegium – nazvan po velikom reformatoru Univerziteta iz XVIII veka koji je uveo poljski jezik umesto latinskog kao jezik na kojem se predavalo), koji je dizajnirao Radvanski 1790. godine. Na njenoj fasadi se nalazi spomen ploča koja obeležava prvo pretvaranje kiseonika, vodonika i azota u tečnost, profesora Karola Olševskog i Valerija Vroblevskog 1882. godine.

Novi fakultet (Collegium Novum) se nalazi na broju 24 i sedište je Univerziteta. To je građevina od cigle koju je gradio od 1883. do 1887. godine Ksjezarski (Feliks Ksiezarski) u neogotičkom stilu na mestu starih studentskih domova. U auli se nalaze slike koje ilustriju istoriju Univerziteta i portreti profesora. Spomen pločom je obeležen događaj kada su 183 profesora i naučna radnika ovde uhapšena 1939. godine (od kojih su mnogi nestali u logorima; sa Hitlerovom namerom da uništi poljsku inteligenciju). Nedaleko odatle se nalazi spomenik Nikoli Koperniku iz 1900. godine, delo Godebskog (Cyprian Godebski).

Fakultet minusu (Collegium Minus) na broju 11 je izgrađen 1449. godine za Fakultet slobodnih umetnosti. U XIX veku je postao Fakultet lepih umetnosti gde je studirao Matejko kod profesora Kornela Statlera (Kornel Stattler), a sada se tu nalazi Arheološki institut. Prvobitna gotička zgrada je u celosti bila ponovno sagrađena u XVII i XVIII veku.

VAVEL

Vavel (Wzgórze Wawelskie) je mali brežuljak na 228 m nadmorske visine, iznad reke Visle, južnije od Starog grada. Na njemu su se nastanjivali njegovi prvi stanovnici još pre oko 50.000 godina, s obzirom na pogodan položaj na brežuljku, pored tekuće vode. Pronađeno kameno kremeno oruđe navodi da je ovo mesto bilo naseljeno još u praistorijska vremena. S obzirom da samo 30 cm zemlje prekriva brežuljak, vekovna izgradnja novih objekata je uništila sve što se prethodno tu nalazilo.

Na prostoru Vavela su vršena brojna iskopavanja i rekonstrukcije. Posebno su isticani radovi ekipe arhitekte Šiško-Bohuša, da bi u poslednje vreme bili osporavani. U svim slučajevima je problem starine koja je

25 Srednjevekovne studije poznate kao trivijum (trivium) i kvadrijum (quadrivium). Kvadrivijum je viši kurs studija koji se sastojao od četiri studija (od ukupno sedam slobodnih studija) izučavanih na srednjevekovnim univerzitetima (aritmetika, geometrija, muzika i astronomija). Trivijum je niži tečaj studija koji obuhvata preostala tri studija (gramatiku, logiku, retoriku) (Encarta Premium DVD 2006).

31

gotovo uvek pomerana u prošlost. Problem su i brojni katastrofalni požari (1025, 1262, 1306, 1536, 1549, 1582, 1595, 1649, 1702) posle kojih je teško razlikovati istorijske slojeve.

U vreme naseljavanja Slovena od VI i VIII veka, Krakov je bio bez zidina koje bi ga štitile od neprijatelja. Prvi drvno-zemljani nasip, pronađen tokom arheoloških iskopavanja, potiče tek sa kraja IX i početka X veka, u delu prema Visli, odnosno na prostoru Sandomježške kule i Zmajeve jazbine. Visla koja protiče u podnožju Vavela tada se granala i njeni kraci su prirodno odvajali ostale naseobine. Tek njihovim nasipanjem u XIX veku prestaće da budu posebni gradovi i priključiće se Krakovu.

U istorijskim dokumentima, Vavel se kao zvanična kraljevska rezidencija, tačnije castellum prvi put pominje 1241. godine u vezi sa bitkom kod Legnice, u kojoj je u okršaju sa Tatarima poginuo kralj Henrik Pobožni, a sam naziv Vavel u Velikopoljskoj hronici u drugoj polovini XIII veka (Rajčić, 2006).

Šveđani (invazije 1655, 1702, 1705), Rusi i Austrijanci su više puta uništavali i pljačkali objekte na Vavelu, a od 1798. godine, Austrijanci su koristili zamak kao kasarnu, a katedralu kao garnizonsku crkvu. Adaptacija Vavela za potrebe Austrijske vojske je trajala od 1802. do 1807. godine i tada su iz čistog hira na platou ispred katedrale srušene dve stare crkve, Svetog Mihala (19. a) i Svetog Ježija (Đorđa) (19. b). Poljsko patriotsko društvo od 1905. godine, kada Austrijanci napuštaju Vavel, kao i danas, obnavlja objekte na Vavelu (Rajčić, 2006).

Dok je Stari grad bio građanski, evropski zidani grad koji se borio sa močvarama i uz Vislu, Vavel je bio kraljevski, na ugodnom brežuljku. Danas je Vavel religiozno, duhovno i patriotsko srce Poljske i prestonica njenih kraljeva od XIII do početka XVII veka. Kraljevski zamak i Kraljevska katedrala, odbrambene zidine sa kulama, kao i Zmajeva pećina, spadaju u najznačajnije i najposećenije objekte na Vavelu i gradu Krakovu (www.kasprzyk.demon.co.uk).

Dva puta vode na Vavel. Jedan je iz Kanonjiča ulice i kraja Kraljevskog puta, a drugi od strane Stradoma. Put iz Kanonjiča ulice vodi uz krečnjačko brežuljak, kroz kapiju Grbova (poljskih, litvanskih i ruskih) (broj 11 na skici 3.). Zatim pored ekvestrijanske (jahačke, na konju) statue Tadeuša Košćuška (10), otkrivene 1921. godine, rad vajara Markonija (Leonard Marconi) iz Lavova. Spomenik je bio uništen 1940. godine, a grad Drezden je 1960. godine finansirao njegovu rekonstrukciju.

Neposredno uz kapiju Grbova, nalazi se „Zid od malih cigala”, tako nazvan zbog malih ploča na kojima se nalaze imena darodavaca. Vlada je (1921-1929) na ovaj način prikupljala sredstva za obnovu građevina na Vavelu.

Posle prolaska kroz kapiju Vasa (9) iz 1591. godine, dolazi se na već pomenuti trg koji su Austrijanci očistili da bi imali mesta za parade. Pešačkim prolazom, pored katedrale, dolazi se do dvorišta zamka. Na tom mestu se od VI do X veka nalazio drveni burg. Krajem X veka, tu se nalazilo više građevina od kamena.

Kraljevski zamak (broj 1 na skici 3.) je renesansna građevina koju je naručio Zigmunt I Stari posle požara iz 1499. godine, kada je uništen objekat koji su ranije gradili Vladislav Kratki i Kažimjež Veliki. Gradnju su započeli majstor Rosemberger (Eberhard Rosemberger), koji je zaslužan za izgled današnje građevine i Florentčik (Florentczyk, Firentinac), koji je izveo dekorativne elemente u kamenu i galerije sa arkadama. Njihov rad su nastavili majstor Benedikt (Benedykt) i Bereči (Bartolomeo Berrecci), još jedan Firentinac.

Ovi umetnici su zajedno stvorili jedan od najveličanstvenijih spomenika renesansne arhitekture Evrope. Ovi majstori, kada su završili svoj posao, iznad ulaza su postavili natpis: „Ako je Bog sa nama, ko će biti protiv nas?” (Deus nobiscum quis contra nos) (www.krakow.pl).

Kažimjež Veliki je sagradio gotski zamak, novu katedralu i odbrambene zidine i tornjeve. Renesansna rezidencija je građena od 1504. do 1535. godine, u vreme kraljeva Aleksandra (1501-1506) i Zigmunta I Starog (1506-1548) iz dinastije Jagjelona. Renesansni stil danas preovladava u arhitekturi zamka. Posle velikog požara iz 1595. godine, severni deo zamka je ponovo sagrađen u stilu baroka. Dvorište zamka sa arkadama je primer arhitekture „zlatnog doba poljske kulture”.

Očigledan je uticaj Italijanke Bona Sforce, Zigmuntove žene. Četverougaona zgrada ima prelepe arkade u tri nivoa koje okružuju unutrašnje dvorište. Italijanski model je bio usvojen iz funkcionalnih razloga, posebno krovni pokrivač. U prizemlju su bile prostorije domaćinstva i upravne prostorije kao što su državna administracija, sudovi, zatim oružarnica, riznica, magacin, posluga, kuhinje, itd. Na prvom spratu su se nalazile privatne odaje kraljeva, stambene prostorije kraljevske svite, dvorana, vitezova. Na drugom spratu su bile odaje namenjene za prezentaciju i primanje važnih gostiju26. Dvorane zamka su korištene da bi se u njima zabavili mnogobrojni izaslanici i gosti „plave krvi” iz cele Evrope.

26 Razlika između italijanskih dvorova i ovog je što su Italijani primali goste na prvom spratu, a privatne odaje su bile na najvišem spratu.

32

Državne prostorije čine glavni deo izložbe u Vavelskom zamku. To je pokušaj ponovnog stvaranja kraljevske rezidencije kakva je bila u XVI i ranom XVII veku. Danas se u izložbu uključene tri prostorije u prizemlju (bivše mesto stanovanja upravnika zamka); četiri prostorije kraljevskih odaja na prvom spratu i prostorije na drugom spratu, tzv. piano nobile.

Odaje renesansnog Vavela su imale istinsku kraljevsku dekoraciju, predstavljajući jednoliki simbolički program čija je glavna misao bila slava i pravednost suverena Poljske – izazivajući strah kod njegovih neprijatelja, ali i blagonaklona prema njegovim podanicima, mudra i pobožna.

Tri prostorije na drugom spratu (Sala poslanika, Sala senatora i Sala pod orlom) imaju sačuvane rensansne frizove koje su uradili Hans Direr (Albrehtov brat koji je radio u Krakovu od 1529. do 1534. godine) i Antoni od Vroclava.

U Sali poslanika (Sala Poselska) nalaze se čuvene, preko 460 godina stare drvene polihromne groteskne glave koje je oko 1540. godine izradio Tauerbah (Sebastian Tauerbach). Glave predstavljaju likove iz različitih slojeva društva, kako gledaju dole sa tavanice i ostalo ih je samo 30-tak od originalnih 194. Često je nazivaju i Sala pod glavama (Sala Pod Glowami). Još se raspravlja koja je zapravo simbolika ovih jedinstvenih glava. Friz koji predstavlja staru grčku priču „Život čovekov” antičkog filozofa Kebesa (Tabula Cebetis) delo je Hansa Direra.

U Sali senatora nalazi se kolekcija tapiserija koje prikazuju priču o Noji i njegovoj barci, kao i galerija putujućih pevača iz XVI veka. Vavelska kolekcija slika je 1994. godine značajno uvećana zahvaljujući poklonu od preko 80 radova italijanskog slikarstva iz porodice gorfova Lanckoronski (Lanckoroński). Sala senatora je i najveća (240 m2) i u njoj su održavani sastanci Senata, dvorske ceremonije i balovi.

U svečanim dvoranama nalazile su se blistave tapiserije (zidni tepisi) iz Flandrije (posle vekova pljačke, od 356 ih je ostalo 136). To je najznačajnija kolekcija te vrste na svetu. Na njima su prikazani pejzaži, životinje i bića „kao iz bajki”, biblijske priče, alegorijske scene i grbovi. Vezeni su šarenim vunenim koncem i svilom, koji je prošaran srebrom i zlatom. Radili su ih poznati flamanski umetnici iz Brisela.

Pred kraj XVIII veka, tokom Treće podele Poljske, Katarina Velika ih je prisvojila za sebe i tada su tapiserije transportovane u Rusiju. Posle Prvog svetskog rata su vraćene u Krakov, da bi sa početkom Drugog svetskog rata bile skolonjene u Rumuniju, zatim Francusku i Englesku i na kraju za Kanadu. Vraćene su na Vavel 1961. godine, gde se i danas nalaze u kraljevskim odajama. Stvaranje kolekcije tapiserija je počeo Zigmunt I, a nastavio njegov sin Zigmunt Avgust. Tapiserije su naručivane za tačno određena mesta u zamku, tako da su krojači dolazili da tačno premere zid gde će se tapiserija nalaziti (http :// travel . roughguides . com ).

Kraljeve privatne apartmane mogu posetiti samo male grupe turista sa vodičem. Ovaj deo zamka sačinjavaju prostorije koje su nekada bile privatne odaje kraljeva, sobe kraljeve posluge i za kraljeve goste. Ulaz u ovaj deo zamka se nalazi na prvom spratu, južno od stepeništa. Zidovi prostorija su ukrašeni sa tapiserijama i slikama italijanskih autora, kao i nameštajem iz Italije. Uprkos požaru iz 1702. godine, u prostorijama su očuvane prvobitne drvene tavanice, delovi freski i gotičko-renesansni arhitravi.

Severno od stepeništa se nalaze odaje koje su u XVI veku bile lični apartmani poslednjih Jagjelonovića i koje su kasnije više puta bile preuređivane u skladu sa modom, među ostalima i po naredbi Sigismunda III Vase (Kokošja stopa, Kabinet u tornju i tzv. Alhemija).

U dve prostorije, koje su uređene po modi iz XVIII veka, izloženi su primerci majsen porcelana (Meissen), uključujući „Hristovo raspeće” koju je dizajnirao Kendler (Kändler); francuski, italijanski i holandski nameštaj, kao i satovi, tekstil i slike, uz poljske ćilime i zlatarske radove kao što je npr. veliki svećnjak kojeg je napravio majstor Šlaubic (J.G. Schlaubitz) iz Gdanjska. Može se posetiti i predratni apartman predsednika Mošcickog (Ignacy Mościcki), uređenog 1929. godine u Danskoj kuli.

Poslednje dve prostorije severnog krila su svečana Sala sa kolonadama koja klasicistički karakter duguje arhitekti Sjerakovskom (Sebastian Sierakowski), koji ih je preuredio zbog posete kralja Stanislava Avgusta Poniatovskog Krakovu 1787. godine, kao i obližnje zasvođeno predvorije sa izlazom na Senatorske stepenice. U ovim prostorijama su naročito zanimljivi portreti, a među njima i portret već pomenutog kralja Poniatovskog u krunidbenoj odeći, poslednjeg kralja Zajednice dva naroda, zatim krakovskog biskupa Soutika (Kajetan Sołtyk), istog umetnika; i izbornika Saksonije Frederika Avgusta Vetina (Frederick Augustus Wettin), unuk kralja Avgusta III (Varšavskog vojvode od 1807. do 1815. godine), rad potpisao Anton Graf (Anton Graff).

Tu su i dve tapiserije sa antičkim božanstvima (iz serije satkane u Suonimu (Słonim) za Oginjskog (Michał Kazimierz Ogiński) između 1784. i 1788. godine). Zatim garnitura klasicističkog nameštaja, rezbarenog i pozlaćenog, pokrivenog sa somotom, kao i grupa francuskih pozlaćenih svećnjaka od bronze. Velika slika Bakijarelija u predvorju (oko 1782. godine), predstavlja apoteozu Jana III Sobjeskog. Važan patriotski akcent je na nekim predmetima koji su pripadali Košćušku, smeštenim u plakaru u uglu predvorja – drvene burmutice (u

33

jednoj je uvojak njegove kose) i minijatura mladog Košćuška koju je naslikao Rustem (Jan Rustem) (www.cracowcity.com).

Istorijska izložba „Izgubljeni Vavel” se nalazi u prizemlju zgrade nekadašnje Kraljevske kuhinje (2) i pruža najbolji uvid u istoriju brežuljka Vavel. Njena postavka se sa stoji od arheološko-arhitektonskih ostataka i objekata preonađenih tokom iskopavanja i popravki. Rotonda Device Marije (Svetog Feliksa i Adaukta) je najstarija crkva na Vavelu i datira iz X ili ranog XI veka i delimično je rekonstruisana i čini sastavni deo izložbe. Izložba je dopunjena obnovljenim temeljima crkava Svetog Mihajla i Svetog Đorđa na delu koji su Austrijanci proširili.

U prostoriji pored ulaza se nalazi kompjuterska prezentacija „Virtuelna rekonstrukcija brežuljka Vavel u romaničkom periodu od X do XII veka. Osnova za izradu programa su bila arheološka, arhitektonska i konzervacijska dokumentacija.

Izložba umetnosti Bliskog i Dalekog istoka se nalazi u zapadnom krilu zamka. Postavku čine persijski ćilimi, kineska i japanska keramika kao i tursko i persijsko oružje i oklopi i drugi metalni predmeti. Najvredniji izložbeni predmeti su šest turskih šatora iz XVII veka koji su u veoma lošem stanju. Među veoma retkim izložbenim predmetima ove vrste su pet velikih turskih barjaka, smeštenih u posebnim ramovima pod plafonom (www.wawel.krakow.pl).

U gotičkim prostorijama Kraljevske riznice i oružarnice koje su od XV veka korištene kao mesto čuvanja kraljevskih insignija i krunskih dragulja, čuva se nekoliko predmeta koji su preživeli ratove i pljačkanja, među njima i mač zvani Ščerbjec (Szczerbiec), zupčasti mač Boleslava Hrabrog, korišten kao krunidbeni mač kraljeva Poljske još od 1320. godine. Osvešteni šešir i mač koje je Inoćentije XI poklonio kralju Janu III Sobjeskom 1684. godine su velika dragocenost ove izložbe. Pored toga se nalazi izložba grbova od XV do XVIII veka.

Prostorije u blizini Riznice čuvaju oružje i oklope koje su bili korišteni za parade i borbu, poljske i strane izrade od XIV do XVIII veka. Posebno se ističe oružje poljske konjice iz XVII i ranog XVIII veka. U postavci su i razne vrste hladnog oružja, mačevi, rapiri (dugi i šiljati mač), mali mačevi, bodeži. Kao i sablje. Poljska i turska sedla i konjska oprema su veličanstveni zbog svog umetničkog kvaliteta i istorijske vrednosti. Barjaci i zastave podsećaju na ratne pobede.

Formalno otvaranje Muzeja na Vavelu je bio 1930. godine, kao odelenje Državne umetničke kolekcije. U isto vreme, zamak je funkcionisao kao zvanična rezidencija predsednika Poljske. Zamak je poslednji put bio korišten za vreme Drugog svetskog rata kao sedište zloglasne tzv. Generalne gubernije dr Hansa Franka (Hans Frank) i njegovog zamenika Sejs Inkvarta (Seyss-Inquart). Uskoro nakon oslobođenja Poljske, Muzej je ponovno otvoren, a današnji model je dobio 1960-tih godina. Početak velikih radova na obnovi Kraljevskog zamka i katedrale je obeležen 1992. godine, u cilju pripreme Vavela za proslavu hiljadugodišnjice osnivanja biskupije u Krakovu.

Kraljevska katedrala (često se naziva samo Vavelska katedrala) Svetog Vaclava i Stanislava (3) je jedinstveno mesto u celoj Poljskoj, koje svi posetioci Krakova obavezno pohode, a Poljaci sa posebnim emocijama, kao mesto od izuzetne važnosti u istorijskom pamćenju tog naroda.

Sa osnivanjem biskupije u Krakovu oko 1000. godine u vreme kralja Boleslava Hrabrog, počinje i gradnja prve prestone crkve za biskupa, odnosno katedrale, u stilu romanike. Ova katedrala je uništena tokom češke invazije 1038. godine, pod vođstvom kneza Bretislava I (Bretyslav I). Bila je obnovljena kao mala crkva Svetog Gereona (św. Gereon) čiji su ostaci delimično sačuvani do današnjih dana u prizemlju Zapadnog krila zamka na Vavelu. Druga, mnogo veća katedrala je bila posvećena svetom Vaclavu i građena je od 1090. do 1142. godine, kada je i osveštena. Njena gradnja je započeta u vreme vlasti kneza Vladislava Hermana, a završena u vreme Boleslava III Krivoustog. Crkva je uništena u požaru 1306. godine. Neki delovi te romaničke katedrale su sačuvani u današnjoj katedrali: kripta Svetog Leonarda, donji delovi Tornja srebrnih zvona i temelji Tornja sa satom.

Kralj Vladislav Kratki je bio prvi poljski kralj krunisan (1320) na ovom mestu i tada katedrala dobija i zvanično privilegiju krunisanja kraljeva, obavezujući se da će u svojoj riznici čuvati krunu i ostale kraljevske insignije. Od tog vremena, čak 37 poljskih kraljeva je krunisano u ovoj katedrali, sem Stanistava Leščinskog (Stanistaw Leszczynski) i Stanislava Poniatovskog (Stanislaw August Poniatowski) (www . krakow . pl ).

Gradnja današnje katedrale je započeta 1320. godine na ostacima prethodne dve romaničke, u vreme kralja Vladislava Kratkoga. Građena je kao mesto u kome bi se čuvale mošti svetog Stanislava, kojeg Poljaci duboko poštuju. S obzirom da je svetac zaštitnik izgorele katedrale bio sveti Vaclav, novoizgrađena katedrala je 1359. godine bila posvećena i svetom Stanislavu i svetom Vaclavu.

Brežuljak Vavel prostorno nije velik, pa je tako i prostor namenjen za izgradnju katedrale bio ograničen. Lokacija katedrale na samoj ivici brežuljka, kao i delimično korištenje zidina prethodnih objekata, doveli su do

34

toga da plan katedrale nije pravilan. Međutim, to nije uticalo na veličanstvenost ove crkve, dragulja poljskog kulturno-istorijskog nasleđa (www . krakow - info . com ).

U XVII veku, katedrala je bila ograđena zidom sa tri kapije. Vrh Tornja sa satom je završen u XIII veku i u to vreme su podignuti svodovi dela oko hora. Preuređivanje katedrale je nastavljeno u XIX i XX veku. Kao rezultat, originalna gotička katedrala je bila zasenjena. Fasada crkve je zadržala svoj originalni izgled samo u gornjem delu, trougli zabat od kamena, ukrašen sa gotičkim prozorima, reljefom orla i figurom svetog Stanislava. Donji deo fasade je sakriven iza kasnogotičke pogrebne kapele. Toranj srebrnih zvona, zabat južnog krila transepta i renesansne kapele (Zigmuntova, Vasa, Padnjevski, Zadzik i Zaluski) dominiraju sa južne strane katedrale.

Masivna vrata katedrale su poklon Kažimježa Velikog i ukrašena su njegovim monogramom, slovom K sa krunom, jer je za vreme njegove vladavine 1364. godine, završena gradnja ovog svetilišta. Sadašnja katedrala je od cigle i belog krečnjaka, trobrodna bazilika sa transeptom, prezbiterijumom i deambulatorijumom. Glavni deo bazilike je tada završen, ali su kasnije, tokom vekova, oko gotskog korpusa katedrale bile dodavane kapele u različitim stilovima. U katedralu se ulazi sa zapadne strane.

Masivne praistorijske kosti okovane lancima, smeštene levo od ulaza, za koje se veruje da su kosti Krakovog „zmaja”, zapravo su mamutova potkolenica, lobanja nosoroga i rebro kita. Legenda kaže da „kada one padnu, kraj sveta će biti veoma blizu”.

Unutrašnjost katedrale je uređivana tokom vekova i dodavani su mnogi detalji, od oltara, sarkofaga, epitafa, spomenika i portala, uklapajući se u jedinstvenu arhitektonsku celinu, punu sjaja i dostojanstva. Na unutrašnjosti katedrale su radili mnogi izvanredni umetnici toga doba: Vit Štos, Bartolomeo Bereči, Đovani Maria Padovano, Santi Guči, Jan Mihauovič iz Uženduva, Đovani Trevano, Frančesko Placidi (Francesco Placidi, na polj. Franciszka Placidiego) i Bertel Torvaldsen (Bertel Thorvaldsen). Unutrašnjost katedrale je bila značajno izmenjena u XVII veku, kada je više trijumfalnih lukova sagrađeno duž glavne osovine objekta.

Ono što ovo mesto čini jedinstvenim i posebnim je to što je katedrala bila mesto sahranjivanja poljskih monarha, jedan od najvećih kraljevskih mauzoleja u svetu. Sem što je prvi bio krunisan ovde, Vladislav Kratki je i prvi vladar koji je ovde sahranjen (1333). Skoro svi poljski monarsi su ovde sahranjeni. U katedrali se nalaze grobnice kraljeva i kraljica, povremeno njihove dece, nacionalnih heroja, dva velika pesnika, četiri sveca i više krakovskih biskupa. Većina kripti, odnosno grobnica su iz XVI i XVII veka (www . krakow - info . com ).

U centru katedrale, na mestu gde se ukrštaju središnji brod i transept, a ispod kupole, nalazi se grobnica svetog Stanislava, rad Trevana (1620-1629). Ima oblik baldahina sa četiri potporna stuba, ispod kojeg je oltar i srebrni kovčeg.

Sveti Stanislav je svetac zaštitnik Poljske, a u XI veku je bio biskup u Krakovu. Ubio ga je kralj Boleslav II Smeli (vladao od 1058. do 1079. godine). Mučenikov srebrni kovčeg (oko 1670. godine) je ukrašen sa 12 reljefnih scena iz njegovog života i čuda koja su se dešavala posle njegove smrti, a drže ga četiri srebrna anđela.

Celokupan izgled grobnice ima cilj da inspiriše hodočasnike koji ovde dolaze u velikom broju. Svetilište se nalazi na tom mestu od XIII veka i dominira celom katedralom i to namerno. Krunisanja kraljeva su se odvijala pored ovog oltara.

Mermerne grobnice četiri krakovska biskupa iz XVII veka se nalaze pored kapele-mauzoleja sveca koji im je prethodio. Sa desne strane broda, između stubova, nalazi se veličanstveni gotski sarkofag kralja Vladislava II Jagjela (1386–1434) iz XV veka, od crvenog mađarskog mermera. Sa leve strane se nalazi dobra imitacija gotskog sarkofaga kralja Vladislava Varnenjčika (Władysław III Warneńczyk, vladao od 1434. do 1444. godine) iz 1906. godine. Tu je simbolički, jer njegovo telo nikad nije nađeno posle bitke sa Turcima na Varni.

Katedralu okružuje 19 kapela27 punih umetničkog blaga, koje su osnivali članovi vladajuće klase, biskupi i bogate porodice. Svaka od njih je zasebna crkva, sa originalnim dekorom, u gotičkom, baroknom i renesansnom stilu.

Prva kapela sa leve strane je kapela kraljice Sofije sa prelepim vitražima i muralima na tavanici. Sledeća kapela pripada porodici Čartoriski, istinski proslavljenom klanu koji je bio uticajan tokom XVIII i XIX veka. Kapelu je osvojila porodica Čartoriski poprilično kasno, tokom XIX veka. Ističe se elegantna bista princa

27 Kapela Vasa, kapela biskupa Samuela Maciejovskog (Samuel Maciejowski), kripta Nacionalnih bardova, kapela kardinala Jana Lipskog (Jan Lipski), kapela biskupa Andžeja Zbžidovskog (Andrzej Zebrzydowski), kapela biskupa Pjotra Gamrata (Piotr Gamrata), Sigismundova kapela, kapela Svete Marije, kapela biskupa Pjotra Tomnickog (Piotr Tomnicki), kapela biskupa Andžeja Stanislav Kostka Zaluski (Andrzej Stanisław Kostka Załuski), kapela kralja Jana Olbrahta, kapela biskupa Jakuba Zadžika (Jakub Zadzik), kapela biskupa Jana Konarskog (Jan Konarski), kapela Šafranec (Szafraniec), kapela Potocki (Potocki), kapela Svetog Krsta, kapela kraljice Sofije , kapela Čartoriski (http://www.splammer.com/pl:Katedra).

35

Vladislava (1828-1894), koji je doneo Čartoriski muzej u Krakov (1876). Kroz vrata sa desne strane se ulazi u kripte (prva je Svetog Leonarda).

U nastavku su kapela biskupa Maciejovskog (Maciejowski) i tipična barokna Lipski (Lipski) kapela. Sa desne strane se ulazi u pomalo odvojenu kriptu Nacionalnih bardova. U njoj se nalaze grobnice dvojice poznatih poljskih pesnika – Adam Mickijevič je sahranjen 1890. godine, a Juliuš Slovacki (Juliusz Slowacki) 1927. godine. Njima se 2001. godine pridružio pesnik Norvid (Cyprian Kamil Norwid), čija je urna nakon 118 godina prenesena iz Pariza u Vavelsku katedralu.

Sledeća kapela pripada porodici Skotnicki (Skotnicki) i poznata je po neobičnoj skulpturi grofice Skotnicki koja se naginje napred i oplakuje. Sledeća je kapela biskupa Zebžidovskog (Zebrzydowski). Iz niše iznad oltara se pojavljuje veličanstvena skulptura Hrista. U susednoj prostoriji se nalazi sakristija iz koje se ulazi u Zigmuntov toranj.

U istočnom uglu katedrale se nalazi kapela biskupa Gamrata (Gamrat), sa lepom tavanicom koji izgleda kao da je izrezbarena od korala. Sa desne strane se nalazi kapela Bogorodice, puna crnog mermera i tamnog drvenog nameštaja. Ovde je grobnica kralja Stefana Batorija koja važi za jednu od najlepših u katedrali, dizajn Santa Gučija. Svodovi imaju lepe freske koje su sada poprilično izbledele.

Iza glavnog oltara katedrale se nalaze dva mermerna spomenika, prvi pripada kralju Mihalu Visniovjeckom (Michal Wisniowiecki, 1669-1673), a drugi kralju Janu Sobjeskom (1674-1696), sa dva podla Turčina sa vezanim rukama, koji simbolizuju kraljevo istorijsko oslobađanje Beča. Pored Bogorodičine kapele se nalazi renesansna kapela biskupa Pjotra Tomickog, zaštitnika umetnosti.

Sa leve strane se prolazi pored kapela biskupa Zaluskog sa tipičnim baroknim dizajnom; Jana Olbrahta koja je više uzdržana; barokna biskupa Zadzika; i biskupa Konarskog. Poslednja je prepoznatljiva po velikom poljskom orlu koji ukrašava prozor slezove boje. Sledeća je čuvena Zigmuntova kapela.

Zigmuntova kapela (Kaplica Zygmuntowska) je najbolji primer toskanske renesansne umetnosti i arhitekture kojoj nema premca. Smatra se najlepšom renesansnom kapelom izvan Italije, za čiju je pozlaćenu kupolu kraljica Ana Jagjelonka (najmlađa ćerka Zigmunta I Starog i Bona Sforce, 1523-1596) dala zlato (1591-1592).

Bartolomeo Bereči iz Firence je između 1519. i 1533. godine gradio kapelu kao mauzolej za kralja Zigmunta I Starog i njegovu porodicu. Svaki centimetar njenih zidova i svodova je prekriven sa veličanstveno urađenim cvetnim arabeskama (venci biljaka i voća), grotesknim stvorenjima i scenama iz mitologije (rečni bogovi, sirene, tritoni). Belina zidova dodatno ističe tamno crvenu boju mermernih statua svetaca Petra, Pavla, Vaclava, Florijana, Jovana Krstitelja i Zigmunta kao biblijskog kralja Davida. Ova poslednja statua može se porediti sa najboljim italijanskim skulpturama iz tog perioda. Statue su napravili najbolji majstori Evrope tog vremena, između 1531. i 1538. godine u Nirnbergu.

Zigmunt Stari nije slučajno izabrao arhitektu iz Italije. U XVI veku, humanizam preovlađuje nad pobožnošću Srednjeg veka, a taj uticaj se najjače osećao u italijanskoj renesansnoj umentosti. U fokusu više nije Bog, već čovek, promena koja je imala presudni uticaj na renesansnu umetnost.

Novi stil se ispoljio u arhitekturi kapele (pravougaoni plan, arkade sa lukovima i svodovima), likovi nadgrobnih figura nisu prikazani kao da spavaju na sarkofagu, kao što je u gotičkoj umetnosti, već kao da su se opružili ili naslonili, kao da sanjaju (www.cracow-life.com).

Nasuprot ulaza se nalazi zid sa kraljevim prestolom i nadgrobnom kamenom pločom kraljice Ane Jagjelonke iz 1574. godine, koji je napravio Santi Guči (Ana je još za svog života pripremila grobnicu). Sa leve strane se može videti izvanredan srebrni oltar sa scenama iz života Device Marije. Pokretne dveri oltara su sa spoljašnje strane pokrivena prelepo naslikanim scenama iz „Isusovih muka”. Preko puta oltara nalazi se pogrebni spomenik kralja Zigmunta I Starog (iznad) od crvenog mermera predstavljenog kao biblijskog Solomona i njegovog sina kralja Zigmunta II Avgusta (ispod).

Bronzana rešetka na ulazu napravljena je u poznatoj radionici Hansa Višera (Hans Vischer) u Nirnbergu između 1530. i 1532. godine i sama po sebi je značajno umetničko delo. Izgradnjom ove kraljevske kapele je započela moda podizanja renesansnih građevina od strane velikih zemljoposednika i bogatog plemstva ondašnjeg vremena.

Na kraju severnog krila nasuprot sakristije se nalazi kameni sarkofag iz sredine XIV veka Vladislava I Kratkog (1320–1333). Grobnica njegovog sina Kažimježa III Velikog (1333–1370) se nalazi sa druge strane visokog oltara, nasuprot broda, na kraju južnog krila. Za njegov sarkofag od crvenog mermera iz kasnog XIV veka, smatra se da je jedna od najboljih evropskih skulptura tog vremena. U srednjem delu južnog krila, nalazi se sarkofag svete kraljice Jadvige iz 1902. godine, izrezbaren u belom karara (Carrara) mermeru sa ugraviranim simbolima statusa, drvenim žezlom i prstenom koji su u blizini izloženi.

36

Dok su srednjevekovni monarsi sahranjivani u sarkofazima u katedrali, monarsi iz XVI, XVII i XVIII veka su sahranjivani u kriptama katedrale. Ovu inovaciju je uveo kralj Zigmunt I Stari. On je 1533. godine prebacio telo svoje prve žene namenski sagrađenu podzemnu grobnicu ispod sasvim nove izvanredne kapele, kasnije nazvane po njemu. Pridružio joj se 1548. godine. Ako bi pitali Poljaka da nabroji pet najznamenitijih ličnosti iz poljske istorije, velika je šansa da su oni sahranjeni u katedrali na Vavelu. To je najveća čast koju zemlja može da dodeli nekoj ličnosti.

U kripti svetog Leonarda se nalazi 27 sarkofaga poljskih kraljeva i njihovih porodica i znamenitih vojskovođa. U kriptu se ulazi iz kapele Čartoriski koja je druga levo od glavnog ulaza, od 1873. godine otvorene za javnost. Svi poljski monarsi od Zigmunta Avgusta, osim poslednja tri kralja (Stanislav Leščinjski, Avgusta III Sas i Stanislav Avgust Poniatovski) počivaju ovde. Kripta svetog Leonarda je ostatak stare romaničke katedrale Svetog Vaclava, verovatno podignute između 1058. i 1118. godine. Zatvorena polukružna apsida, okružena sa zapada, sa osam stubova je podeljena na tri broda. Uz stubove su sačuvani i zidovi i svod i stepenica današnjeg oltara iz XIX veka, delo Violet l Duka (Viollet-le-Duc), dekorisanog sa keramičkim pločicama sa bogatim biljnim ukrasima. Biskup Maur za kojeg se predpostavlja da je osnivač ovog svetilišta, sahranjen je ispod kamenog poda.

Prva prostorija u koju se uđe je jedini ostatak već pomenute stare romaničke katedrale. Ovde su sahranjeni poljski heroji Tadeuš Košćuško (1746-1817) i njegov savremenik maršal Jozef Ponijatovski (Józef Poniatowski), nećak poslednjeg kralja i heroj napoleonskih ratova. „Bog, čast... Poljska”“ su navodno njegove poslednje reči dok se davio u reci Labi kod Lajpciga 1813. godine. Tek posle pada komunizma, ostaci ratnog vođe Poljske, generala Vladislava Sikorskog (Władysław Sikorski, 1881-1943) su prebačeni ovde 1993. godine. Ovde je sahranjen i kralj Jan Sobjeski, jedan od najslavnijih kraljeva Poljske (www.cracowcity.com).

U nastavku se nalazi više kripti sa grobnicama kraljeva iz dinastija Jagjelona, Vaza i Saksona. Na kraju se nalazi prostorija posvećena maršalu Jozefu Pilsudskom (1867-1935), heroju ponovne poljske nezavisnosti.

Nasuprot Zigmuntovoj kapeli se nalazi jedan od najlepših grobova u katedrali, grob kraljce Jadvige Jagjelo (1374-1399). Ovaj grob je poručila bogata aristokratska porodica Lanckoronski (Lanckoronskis) početkom XX veka. Kraljica je izvajana od belog mermera, sa rukama sklopljenim u molitvu. Ukrašeno je sa mnogo detalja, kao što je pas koji spokojno leži pored njenih nogu. Tehnički, kraljica je postavljena u pogrešnom pravcu i ni jedan srednjevekovni biskup ne bi propustio da naglasi da stopala moraju biti okrenuta prema oltaru (www. cracow- life.com).

Sveta kraljica Jadviga, tada 14-to godišnja ćerka mađarskog monarha, donela je crno Hristovo raspeće 1384. godine u prestonicu svog novog kraljevstva. Sveta kraljica je svakodnevno provodila sate ispred ove izvanredne gotičke skulpture moleći se Spasitelju. I On je, navodno, nekoliko puta govorio sa njom. Od tada je raspeće katedrali privlačilo one koji su u nekoj životnoj nedoumici. U isto vreme je Sveta stolica objavila da prisustvovanje ovdašnjoj misi može da svaki put oslobodi jednu dušu iz Čistilišta. Od 1745. godine, crni Hrist visok četiri metra čini centralni deo baroknog oltara pored sakristijskog ulaza istočnog dela katedrale, pored hora.

Kraljica Jadviga je 1987. godine proglašena blaženom i tada su njene mošti prebačene iz sarkofaga od belog mermera koji se nalazio nasuprot Zigmuntove kapele u oltar Hristovog raspeća. Pokojni papa Jovan Pavle II je 1997. godine kanonizovao krakovsku kraljicu.

Kapela Svetog Krsta, Švjentokžiska (Świętokrzyska) je prva sa desne strane od ulaza i interesantna je zbog svojih polihromnih murala koje su načinili rusinskih umetnici sa područja Novgoroda 1470. godine i izvanrednog sarkofaga koji se nalazi sa leve strane, kralja Kažimježa IV Jagjela od salcburškog mermera iz 1492. godine (1447–1492), rad Vita Štosa. Kapela se može pohvaliti sa dva kasno gotička triptiha krakovskih slikara iz XV veka, tu je i markantna kasno barokna grobnica biskupa Zoltika (Soltyk) iz 1789. godine i vitraži Jozefa Mehofera sa početka XX veka. Njene zidove i svodove je oslikao rusinski umetnik iz Pskova u Rusiji (očigledan primer ogromne teritorije Poljske za vreme Jagjelonske dinastije) (www.kasprzyk.demon.co.uk).

Katedrala na Vavelu je sedište krakovskog biskupa, a tu titulu je od 1964. do 1978. godine nosio jedini slovenski papa, pokojni Jovan Pavle II.

Zigmuntova zvona (Dzwon Zygmunta) su izlivena i postavljena 1520. godine i dobila su ime po kralju Zigmuntu I Starom. Nalaze se u Zigmuntovom tornju Vavelske katedrale. Zvona je izlio Hans Beham, koristeći otopljeni metal od zarobljenog oružja vojski koje su porazili Poljaci.

Spadaju među najveća zvona na svetu i dekorisana su reljefima svetog Stanislava i svetog Zigmunta, kao i grbovima Poljske i Litvanije. Njih je vavelskoj katedrali poklonio Zigmunt I Stari, kralj Poljske i veliki vojvoda Litvanije. Zvona, popularno nazvana Veliki Sigismund (Big Sig kao i Big Ben u Londonu) nalaze se na vrhu tornja iz XIV veka, koji je pretvoren u zvonik katedrale u blizini Kraljevskog zamka. Njegova predivna duboka zvonjava se čuje (čak na 12 km) u važnim nacionalnim i religijskim prilikama. U prečniku su velika 2,5 m i teška su preko

37

12,7 t, tako da je potrebno najmanje deset snažnih muškaraca da bi se zvonilo zvonima na Božić, Novu godinu i Uskršnji ponedeljak (www.poland.gov.pl).

Zvona zvone jako retko izvan svečanih datuma, samo za veoma značajne događaje kao što je izbor pape, izbijanje rata ili objava mira. Poslednji put je zvonilo u aprilu 2005. godine da objavi smrt pape Jovana Pavla II. Na Badnjak 2000. godine, klatno je puklo, što su mnogi shvatili kao loš predznak. Novo klatno teško 300 kg, postavljeno je nekoliko meseci kasnije. Od skora, ovo zvono više nije najveće u Poljskoj, već ono u Kujavi regionu (Kujawy, Cuiavia) u Lihenj bazilici (Licheń Basilica)

Mnoštvo posetilaca koji kupuju ulaznice, čekaju u redu na ulazu u zvonik da vide poznata zvona i dodirnu klatno. Legenda kaže da će se želja koja se tada šapne ubrzo ostvariti. Pogled na Stari grad Krakova sa tog mesta je izvanredan. Ostala četiri zvona tog zvonika su manja i starija. Vavelska katedrala ima i drugi zvonik koji se zove Toranj srebrnih zvona i takođe ima pet zvona

Lopovska kula28 (13) je tako nazvana jer su tu „slani lopovi” i nalazi se preko otvorenog prostora kojeg su Austrijanci uredili kao prostor za parade. To je jedan od tri gotička tornja na Vavelu koja je sagradio Kažimjež Veliki u XIV veku (druge dve Danska kula (1. b) i Zigmuntova kula (1. d) su sasvim uklopljene u zamak). Pored kule je nizbrdica koja vodi prema Zmajevoj jazbini (18)

Po već opisanoj legendi koju zna svako dete u Poljskoj, nastanak Krakova je vezan za kralja Kraka, koji je oslobodio svoj narod od zmaja, koji je „proždirao” njihovu stoku i device. Pećinski hodnici su ukupno dugački oko 270 m, a za posetioce je uređena staza od 81 m. Nalazi se na zapadnoj stenovitoj padini brežuljka Vavel, iznad obale reke Visle, vekovima je bila poznata kao „Zmajeva jazbina”, još uvek privlači mnoštvo posetitelja.

Zapravo, Zmajeva pećina je najstarija naseobina u ovom području, koju je čovek naselio još u Kamenom dobu. Posetioci se u pećinu spuštaju preko 135 stepenica koje se nalaze u zapadnom bedemu. Odavde je jako lep pogled na Vislu i Košćuškovu humku daleko na horizontu. Tu se nalazi i spomen ploča iz XVIII veka sa natpisom:

Prvi put je pećinu u nekom zapisu pomenuo Vincenti Kadubek (Wincenty Kadłubek) u svojim „Hronikama” sa kraja XII i početka XIII veka. On je povezao ovu pećinu sa legendom o zmaju i kralju Kraku. Od XVI do XVIII veka, pećinu su koristili alasi i splavari kao sklonište, ali je bila i javna kuća tokom XVII veka, a postoje i priče o tome da su i članovi aristokratije, pa i kraljevi, bili redovni posetioci ove „institucije”.

Građani Krakova su podigli spomenik svom zmaju u znak sećanja na legendu. Iako izgleda strašno, zver je omiljena među decom. Od 1972. godine, zmaj se nalazi pred izlazom iz pećine, na obali Visle, a povremeno čak i bljuje vatru. Bronislav Hromi, poznati krakovski vajar je sem ove skulpture, napravio još jednu originalnu skuplturu koja se nalazi u blizini Vavela, na kraju Koletek ulice (Koletek ulica). Skulptura prikazuje tužnog malog psa mešanca sakrivenog u otvorenim dlanovima, sa natpisom na postolju Łżok – Pas. Najodaniji od svih stvorenja, simbol pseće vernosti. On je čekao godinu dana (1990-1991) svoga gazdu koji je umro na ovom mestu (www.what-where-when.pl/cracow).

Interesantno je da postoji jedna tema o kojoj je turističkim vodičima u dvorcu zabranjeno da raspravljaju – čakre. Čakra je, po verovanju hindu mislilaca, prirodno energetsko polje ili centar svesti koji postoji u svakom živom biću. Na telu postoji sedam čakra tačaka, odgovarajućih za sedam takvih tačaka na Zemlji; u Jerusalimu, Rimu, Velehradu, Delfima, Meki, Delhiju i u Krakovu.

Sasvim slučajno, jedna od sedam čakri Zemlje se nalazi na severozapadnom uglu dvorišta zamka na Vavelu. Navodno, čakre proizvode negativne jone koji popravljaju raspoloženje ljudi i čini ih opuštenim. Da bi upili blagotvornu energiju čakre, „vernici” se pripijaju uz zid, ostavljajući mrlje svojih tela po zidu. Navodno mesto gde se nalaze čakre je ograđeno da bi se sprečilo naslanjanje na vekovima stari zid i njegovo oštećivanje.

28 У Лоповској кули се данас купују улазнице за пет одвојених изложби на Вавелу и за сваку треба посебна улазница. Да би сачували објекте на Вавелу од најезде туриста, број посетиоца је ограничен. Код Лоповске куле се налази екран који показује колико је још улазница преостало за тај дан за сваку изложбу. Могу се купити и комбиноване улазнице, са којима се може ући на више изложби, али да би спречили стварање гужви, на свакој улазници пише најраније време када се може ући на ту изложбу или тај део Вавела (www.geocities.com/stevestravelguides/krakow3.htm).

38

Krak, poljski princ

Vladao od 730. do 750. godine nove ere

Ovde je pećina

U kojoj je ubijen divlji zmaj

On se naselio na Vavelu i osnovao grad Krakov

Ovaj natpis je napravio Stanislas Jablonovski

Princ Pruske i kapetan poljske artiljerije

Nedavno su se odgovorni na Vavelu zasitili čakri i na mestu navodne tačke postavili znak koji poriče njeno postojanje. Međutim, ovo nije obeshrabrilo one koji veruju u čakra energiju i koji dolaze ovde da se „napune energijom” (Jokanović, Travel Magazine, 2002, broj 27/28; http :// poland . gov . pl ).

Sa južne strane brežuljka se nalaze još dve odbrambene kule. Sandomježka kula (14) je prema narodnoj tradiciji, služila kao zatvor za gospodu iz Sandomježa. Sagrađena je 1467. godine na kvadratnoj osnovi, sa sedam spratova i otvorima za vatreno oružje. Uz Bernardinsku ulicu (Bernardyńska ulica), uz južnu pristupnicu Vavelu, nalazi se najviši od svih kula zamka (visok preko 20m) Senatorska kula (17). Veliku građevinu od cigle sagradio je 1462. godine Kažimjež Jagjelo.

Preko puta kule, nalazi se crkva Svetog Bernarda i Bernardinski manastir (Kościół św. Bernarda ze Sienz i zespół klasztorny oo. Bernardyńow). Prvobitno, na ovom mestu se nalazila drvena crkva koju je osnovao kardinal Olesnicki. Zatim je sagrađena gotička crkva koja je bila uništena 1655. godine tokom švedske invazije. Baroknu crkvu sa osnovom latinskog krsta je gradio od 1659. do 1676. godine Krištof Mjeroševski (Krzysztof Mieroszewski). U unutrašnjosti se nalazi jedinstveni oltar i vredne barokne slike Leksickog (Franciszek Lekszycki) iz XVIII veka, koje aludiraju na Rubensov stil. U kapeli Svete Ane se nalazi figura svete Ane sa devicom i detetom, iz radionice Vita Štosa. Ispred crkve stoji statua Bogorodice (Matki Bozej Niepokalanie Poczetej) iz XVIII veka

U Stradomskoj ulici, koja povezuje Vavel i Kažimjež, nalazi se nezavršena Misionarska crkva (Kościół Misjonarzy) koja je jedan od najboljih primera kasnog baroka u Krakovu. Crkvu je gradio Kasper Bazanka (Kasper Bazanka) od 1719. do 1728. godine. Središnji deo fasade je rađen na osnovi Berninijeve crkve Santa Kvirale (St. Quirale) u Rimu. Tadeuš Kunc (Tadeusz Kuntz) je oltar oslikao u XVIII veku (www . krakow . pl ).

HUMKE

Humke su još jedna specifična karakteristika Krakova. Nijedan grad nema konstrukcije ovog tipa smeštene nedaleko od centra grada (u naselju Podgorce), a koje imaju svoju sopstvenu istoriju, koja seže iza zvanične istorije poljske države. To su kupasti brežuljci od zemlje koje su napravile ljudske ruke, od kojih su najstarije humka kralja Kraka i humka njegove ćerke Vande (Kopiec Wandy, Nowa Huta), koja je visoka 14 m i ima prečnik osnove od 45 m. Obe humke su verovatno podignute u VII veku.

Krakova humka (Kopiec Krakusa) je najstarija struktura sagrađena u naselju Podgorce, u jugoistočnom delu grada. Njena prvobitna namena nije poznata, ali se nekoliko objašnjenja pojavilo tokom godina, a jedno je da su je sagradili Kelti. Prema legendi, to je grobno mesto kralja Kraka, osnivača Krakova. Najverovatnije je bilo sveto mesto pagana. Tokom iskopavanja, utvrđeno je da se u dubini humke nalazi veliki hrast, a pronađeno je i ognjište. Krakova humka je visoka 16,7 m i ima prečnik osnove od skoro 50 m. Sa njenog vrha je odličan pogled na okolinu.

Košćuškova humka (Kopiec Kościuszki) se nalazi u u severozapadnom delu grada Krakova, u naselju Krovodrža (Krowodrza) i sagrađena je po uzoru na Krakovu i Vandinu humku; ona je nastavak tradicije i treća je sagrađena humka. Za razliku od prve dve humke, vreme njene gradnje je poznato, od 1820. do 1823. godine, a poznata je i njena namena – da se oda počast nacionalnom heroju Tadeušu Košćušku. Humka je podignuta radom hiljada dobrovoljaca iz sva tri dela okupirane Poljske punih entuzijazma, koji su je napravili visokom 34 m i sa prečnikom osnove od 80 m. Zemlja sa bojnih polja gde je ratovao Košćuško je ugrađena u humku. Simbolični uzorci zemlje su 1926. godine donešeni iz SAD sa mesta gde se borio u Američkom ratu za nezavisnost (www.cracowcity.com).

Sa humke je odličan pogled na grad i spada u glavne turističke atrakcije Krakova. U podnožju humke se nalazi stara austrijska tvrđava.

Nešto više od 100 godina kasnije (1934-1937), sagrađena je humka Nezavisnosti, a preimenovana je u Pilsudskijevu humku (Kopiec Piłsudski) posle smrti maršala Poljske Jozefa Pilsudskog (1935). Humka se nalazi u zapadnom delu grada Sovinjec (Sowiniec), u šumi Las Volski. Ova humka je najmlađa i najveća (36 m), ali i najnesrećnija. Posle Drugog svetskog rata su komunističke vlasti, u nameri da je unište, zasadili drveće oko nje i sasvim je zapustili (Poland Travel Manual 2005. Polish Tourist Organization).

KAŽIMJEŽ

Krakov je bio okružen zidinama koje su ga štitile, ali su i sprečavale njegovo širenje. Jedan od glavnih trgovačkih puteva, tako važnih za grad, išao je iz Mađarske i Rusije i povezani su sa putem iz Bohnijskih rudnika

39

soli i Vjeličke. Svi ovi putevi su prelazili preko ostrva koje je bilo odmah pored zidina Krakova, koje je bilo naseljeno trgovcima konkurentnim Krakovu. Ubrzo se razvilo naselje na ostrvu i ono je bilo tako važno da je kralj Kažimjež Veliki naselju dao gradska prava i dao mu svoje ime (http :// krakow . zaprasza . net / fkz / history . html ).

Početkom XIV veka, stanovnici Krakova su podigli ustanak protiv kralja Vladislava Kratkog. Sa ciljem da izbegne takve događaje u budućnosti, sledeći kralj Poljske, Kažimjež Veliki je osnovao 1335. godine odvojeni grad na velikom rečnom ostrvu na Visli (nešto južnije od Vavela i Starog grada) koji je trebao da postane prestonica Poljske i po njemu nazvan Kažimjež.

Vremenom, kraljeve nesuglasice sa stanovnicima Krakova su nestale, a kako se ispostavilo, Kažimjež nije bio pogodno mesto za izgradnju naselja zbog čestih poplava, investicije su zaustavljene. Iako je u Hartmanovim „Hronikama sveta” (slika 19.) Kažimjež prikazan impresivnim, kao i Krakov, u stvarnosti je bio mnogo skormniji. Gradnja Kažimježa zapravo nikada nije završena i četvrt nije bila naročito privlačna. Kada je Jan Olbraht 1495. godine zabranio Jevrejima da se naseljavaju i žive unutar zidina Starog grada, oni su počeli da se sele u Kažimjež. To je bila odlučujuća odluka koja je uticala na izgled Kažimježa do dana danas. Oni su zauzeli petinu površine grada i tako stvorili jedini grad u Evropi kojim su upravljali Jevreji. Grad je bio okružen odbrambenim zidinama i imao je svoju vlast i svoje zakone i vekovima su bili odgovorni samo kralju. Kažimjež je postao jedan od najvećih centara jevrejske religije, kulture i učenja kako Poljske, tako i cele Evrope.

Zahvaljujući specijalnim privilegijama koje je imao, grad se brzo razvijao i uvećavao i uskoro je imao Gradsku kuću i Pijačni trg velik skoro kao onaj u Krakovu. Grad je bio podeljen na jevrejski deo na istoku i na hrišćanski deo na zapadu, koji su međusobno bili razdeljeni. Vekovima je Kažimjež bio nezavisan grad, a Krakovu je priključen tek 1802. godine. Kasnije su Austrijanci naredili rušenje zidina Jevrejskog grada i dozvolili Jevrejima da se naseljavaju u svim delovima Kažimieža, a onda i Krakova (1867). Uskoro su se bogatiji Jevreji preselili u centar grada, a samo su siromašni ostali u Kažimježu (www . diapozytyw . pl / en / site / slownik _ terminow / krakow ).

Prema nemačkim podacima, u novembru 1939. godine je u Krakovu živelo 68.482 Jevreja, odnosno skoro četvrtina ukupnog broja stanovnika Krakova. Najviše ih je živelo u Kažimježu (danas oko 600), ali su od 1867. godine mogli da žive i rade u Krakovu. Ogromna većina ih je stradala u logorima u Plašovu i Ošvjenćimu i tek svaki deseti je doživeo da vidi 1945. godinu. Posle rata, četvrt je izgubila svoj jevrejski karakter, iako su bile sačuvane mnoge građevine koje su pripadale jevrejskoj kulturi, da bi vremenom dobilo izgled sumornog predgrađa (www . deathcamps . org ).

Oskarom nagrađeni film „Šindlerova lista” (1993) čuvenog Stivena Spilberga, opisuje stradanje krakovskih Jevreja (sniman uglavnom u Kažimježu) i privukao je dosta pažnje i zanimanja, tako da je bio prekretnica u sudbini ove četvrti. Jevrejsko nasleđe se ponovo polako otkrivalo i dosta novca je bilo uloženo u obnavljanje građevina. Danas je jevrejsko nasleđe dobro obeleženo; svaki lokalitet ima ploču sa kratkim opisom i objašnjenjima i kartu do sledećeg lokaliteta. Gradska užurbanost i energičnost nisu zavladali uskim ulicama i niskim građevinama sa atmosferom starog sveta. Četvrt nije izgubila ništa od svoje jedinstvene atmosfere, unatoč mnogim pomodnim košer restoranima, barovima i klubovima, koji su otvoreni u poslednjih desetak godina.

Centar za Jevrejsku kulturu Kažimjež (Centrum Kultury Zydowskiey, ulica Rabina Meiselsa 17) je osnovan kao odgovor na ponovni interes od sredine 1980-tih za jevrejsku kulturu i istoriju. Očuvanje nasleđa jevrejske kulture za buduće generacije i njena bliska povezanost sa poljskom kulturom je glavni cilj centra.

Posle Dietla ulice (ulica Dietla) koja je postavljena 1873. godine na mestu zatrpanog rukavca Visle (to je prava granica između Stradoma, predgrađa starog Krakova i Kažimježa), Stradomska ulica postaje Krakovska ulica.

U susednoj ulici Miodova (ulica Miodowa) na broju 26, nalazi se najmlađa (1862) krakovska sinagoga Tempel (Tempel Synagoga), poznata i kao Napredna sinagoga. Spoljašnjost je neoromanička, sa dva sprata, svečanog izgleda. Široka unutrašnjost ima bojene dekoracije u ženskoj galeriji. Vitraži su ukrašeni geometrijskim i biljnim i životinjskim motivima. Sinagoga je pripadala naprednim Haskala (Haskalah) Jevrejima, koji su u duhu Prosvetljenja, odbacili neke prastare obrede i uveli propovedi na nemačkom i poljskom. Odmah iza ugla u ulici Varšauera (ulica Warszauera) mogu se videti spoljni zidovi skromne Kupa sinagoge (Synagoga Kupa) iz 1640. godine, sagrađene prilozima zajednice. U blizini sinagoge se nalaze sačuvani ostaci starog zida.

Ulica svetog Lavrentija (ulica św. Wawrzyńca) je nazvana po srednjevekovnoj crkvi koja se tu nekada nalazila. To je jedna od najoriginalnijih ulica Kažimježa. Krajem XIX veka su ovde podignuti razni fabrički pogoni u raznim istorijskim stilovima. Bivši tramvajski depo na broju 15, danas je pretvoren u Gradski muzej tehnike. U njemu su izloženi stari modeli tramvaja i autobusa, a takođe i oprema iz stare fabrike sveća i stare krakovske liftove.

40

Ako se nastavi niz Jakuba ulicu (ulica Jakuba) prema jugu i onda prema istoku Jozefovom ulicom (ulica Józefa), dolazi se do napuštene i prazne Visoke sinagoge (Synagoga Wysoka) na broju 38. Ova sinagoga je građena između 1556. i 1563. godine, a ime dobija zbog činjenice da se molitvena prostorija nalazi na prvom spratu.

Unutrašnja dekoracija sinagoge je sasvim uništena: prvi put za vreme švedske invazije i opet u Drugom svetskom ratu. Posle rata je bila dom konzervatorskih umetničkih radionica.

Jozefova ulica je nekada bila poznata kao Jevrejska ulica. Svoje današnje ime je dobila po austrijskim caru Jozefu II, koji je boravio na početku ulice u palati Vojevodzinjski (pałac Wojewodziński) kada je Kažimjež odvojen od Krakova, nakon Prve podele Poljske (1772). Danas je Jozefova ulica poznata po svojoj umetničkoj atmosferi koju su stvorile brojne savremene i tradicionalne umetničke galerije, antikvarnice i štandovi sa suvenirima (www.krakow.pl).

Ako se odavde krene na sever Bartoša ulicom (ulica Bartosza), dolazi se do Široke ulice (Szeroka ulica) koja je nekada bila jevrejska buvlja pijaca, a sada je centar jevrejskog Kažimježa

U Širokoj ulici se nalazi najviše spomenika starije jevrejske kulture. Stara sinagoga (Synagoga Stara) je u južnom delu ulice, na broju 24, jedan od najinteresantnijih i najvrednijih istorijskih objekata jevrejske sakralne arhitekture, čiji su počeci još iz 1407. godine, sagrađene sredinom XV veka kao dvobrodna gotička struktura. Kao što joj ime sugeriše, to je najstarija sinagoga u Krakovu i Poljskoj, a druga u Evropi (posle Staronove sinagoge u Pragu).

Posle požara 1557. godine, Guči (Mateo Gucci) je ponovo gradi i tada sinagoga dobija renesansnu unutrašnjost. Masivni zidovi, delimično potonuli i rebrasti svodovi na dva stuba, više ostavljaju utisak gotičkog utvrđenja nego renesansne zgrade. Sinagoga je verovatno dobila takav oblik jer je bila uz odbrambeni zid i imala je funkciju bastiona. Hendel (Zygmunt Hendel) je obnavlja 1904. i 1913. godine. Nivo zemljišta je 1923. godine snižen na nivo iz XV veka. Sinagoga je uništena tokom Drugog svetskog rata i ponovno građena od 1956. do 1959. godine u svom originalnom gotičko-renesansnom obliku. Unutrašnjost ima dva broda i dva tanka stuba koji drže svodove iz šest delova. Tora svetilište u zidu je originalno.

Košćuško je 1794. godine od Jevreja zatražio pomoć i oni su tada podržali pobunu, kao što su ponovo i 1830. i 1863. godine. Od 1964. godine, sinagoga udomljava Jevrejski muzej – departman Narodnog muzeja (Museum Judaistyczne – Oddzial Muzeum Narodowego w Krakowie). U muzejskoj postavci se nalaze mnogi predmeti (između ostalih i nož za obrezivanje), a prikazane su mnoge informacije o judaizmu, verovanjima i kulturi, kao i fotografije i informacije o jevrejskoj populaciji u Krakovu.

Mala Poper sinagoga (Synagoga Poppera) je sagrađena 1620. godine, nalazi se skrivena iz dvorišta na broju 16, na istočnoj strani Široke ulice. Poznata je i kao Roda (Stork) sinagoga. Tvrdi se da je njen osnivač, poznati bankar i trgovac Poper (Wolf Popper), imao naviku da stoji na jednoj nozi kad bi bio u dubokim mislima i odatle potiče ime Roda. Sinagoga se sada koristi kao Kulturni centar Stari grad i mesto je brojnih umetničkih izložbi (www.kasprzyk.demon.co.uk).

U kući pored sinagoge na broju 14, stanovala je Helena Rubinštajn (Helena Chaje Rubinstein) koja je početkom XX veka bila pionir u proizvodnji kozmetike. Preduzeće i ime koje je ona stvorila je i danas veliki proizvođač luksuzne kozmetike. U ovoj ulici je zanimljivo i nekadašnje veliko ritualno kupatilo; danas je to restoran sa galerijom u podrumu.

Sinagoga Remuh (Synagoga i Cmentarz Zydowski Remuh) se nalazi na broju 40 i nju i danas preživeli krakovski Jevreji koriste za verske obrede. To je najmanja sinagoga u Kažimježu i osnovao ju je 1553. godine Izrael Iserles (Israel Isserles), bankar kralja Zigmunta Avgusta i otac poznatog rabina Mojsija Iserlesa (Moses Isserles, 1520-1570) poznatijeg kao Remu – filozofa, učenjaka i rektora lokalne Talmudske škole. Njegov najpoznatiji rad je Stolnjak (''Mappa''), u kojem je kodifikovao zakone Aškenaza.

Groblje je bilo korišteno od 1551. do 1799. godine i prvi sahranjeni su bile žrtve kuge iz 1551. godine i u godinama koje su sledile, ovo je postalo glavno groblje za celu populaciju Jevreja. Iako je više puta proširivano, nikada nije bilo dosta mesta, a zidine grada su onemogućile dalje proširivanje groblja. Kada više nije bilo mesta, dosetili su se da nanesu novi sloj zemlje i novi grobovi su formirani iznad starih. Ovaj običaj je omogućio da se pronađu nadgrobni spomenici iz renesanse kada je groblje bilo obnavljano posle Drugog svetskog rata. Navodno su neki spomenici bili promišljeno zakopani da bi se sprečilo skrnavljenje tokom švedskih ratova. Među pronađenima je i Remuov nadgorbni spomenik (1572), lako prepoznatljiv po kamenju koje se tu nalazi u znak poštovanja. Ostali nadgrobni spomenici koje su nacisti polomili, sakupljeni su i od njih je napravljen „zid plača” (www.krakow.pl).

Kada se Remuh groblje prestalo koristiti, sahrane su vršene na novom groblju, maštovito nazvanom Jevrejsko groblje (Cmentarz Zydowski). Ono se nalazi u istočnom kraju Miodova ulice, posle malog železničkog

41

mosta. Ovo veliko groblje je još uvek u upotrebi i tu se nalaze spomenici posvećeni celim porodicama koje su nestale u koncentracionim logorima

Od Široke ulice kroz Tamnu ulicu (ulica Ciemna) u kojoj su lampe instalirane tek 1990-tih godina, dolazi se do Novog trga (Plac Nowy). Na putu do trga se nalazi barokna Isak sinagoga (Synagoga Izaaka, Kupa 18), najveća krakovska sinagoga. Osnovao ju je 1638. godine rabin Isak Jakubović (reb Ajzyk Jekeles), bankar kralja Vladislava Vase. U unutrašnjosti su sačuvane vredne stuko dekoracije Falkonija (Jan Falconi) otkrivene i konzervisane 1983. godine, kao i originalne slike iz XVII veka na zidovima. Još uvek se vide rupe u podu gde se nalazio nameštaj koji je imao religioznu funkciju (platforma sa koje se čitaju religiozne knjige – bimah i stepenice prema kovčegu), a koji su nacisti uklonili. Sinagoga je osveštena 1644. godine. Od 1950. godine se koristila kao sedište Udruženje umetnika (Zwiazek Artystow Plastykow), a danas udomljava izložbu koja se zove „Sećanje na poljske Jevreje”. Ovde se puštaju filmovi koji prikazuju život Jevreja u Krakovu i Poljskoj pre Drugog svetskog rata.

Danas u Poljsku dolazi Veliki broj Jevreja iz Izraela i dijaspore da bi posetili mesta gde su živeli njihovi ne tako daleki preci. Postoje posebne turističke rute namenjene tim posetocima (Destination Poland,Polish Tourist Organisation, 1999).

Skalka (Skałka) je drugo po značaju sveto mesto u Poljskoj, posle manastira Jasna Gora (Jasna Gora) u Čenstohovi (Czestochowa). Nalazi se u spokoju, na samo pet minuta šetnje od turistima prepunog Kraljevskog zamka na Vavelu, nizvodno od Visle. Crkva je, zajedno sa Paulitskim manastirom, okružena baštama i odvojena od Visle nasipom i zidom od nekada zasebnog dela Kažimježa (www . krakow - info . com ).

Crkva stoji na maloj krečnjačkoj steni i zbog toga je dobila ime „Na steni”, odnosno na poljskom ''Na Skałce''. Mala romanička crkva posvećena Svetom Arhanđelu Mihajlu je bila podignuta na mestu na kojem se ranije nalazio paganski hram. Crkva je bila okruglog oblika i na tom mestu je kralj Boleslav II Smeli 1079. godine ubio krakovskog biskupa Stanislava. Kralj je bio prognan, a pokojni biskup obožavan kao mučenik koji je „razotkrio razuzdanost monarha tiranina”.

Biskup Stanislav je 1253. godine proglašen glavnim svecem zaštitnikom Poljske. Za vreme celog Srednjeg veka, kult svetog Stanislava bio je od velike važnosti u zasnivanju poljske nacije i političke kulture države sa tradicijom odgovornosti ljudi na vlasti. Poljski izborni kraljevi su morali da dođu u Skalku posle krunisanja da bi okajali grehe svojih prethodnika.

Sledeća crkva je sagrađena krajem XI veka, u čast svetog Stanislava. U XIV veku je sagrađena gotička crkva, koja je srušena 1733. godine, kada je počela izgradnja današnje (četvrte) barokne crkve Svetog Mihajla (Kościół św. Michała, ulica Skałeczna 12, Kazimierz) sa dva karakteristična tornja. Gradnju je započeo Muntzer (Anton Gerhardt Muntzer) (1734), a dovršio je poznati varšavski arhitekta Solari (Antoni Solari) (1740-1742).

Najveća vrednost arhitekture crkve je njena spoljašnjost, sa dva vitka tornja vidljiva iz velikog dela grada. Unutrašnjost crkve je skučena, u poređenju sa monumentalnom spoljašnjosti. Njene meke linije i asimetričnost su karakteristične za period kasnog baroka. Fasada ima dva tornja, dok je glavni ulaz otvoren stepeništem sa odmorištima na kojima su urezana imena sponzora restauracije iz XIX veka.

Lenert (Johann Georg Lehnert) je sredinom XVIII veka ukrasio stuko dekoracijom okvire prozora crkve, portale i zidove, i unutrašnjost i spoljašnjost crkve. Središnja tačka unutrašnjosti trobrodne crkve jeste mermerni oltar sa figurama četiri anđela i predstavom Arhanđela Mihajla koje je izrezbario Rojovski (Wojciech Rojowski). U jednoj od kapela se čuva relikvija, drveni panj na kojem je, po tradiciji, ubijen sveti Stanislav. Relikvija na kojoj se nalazi krv ubijenog sveca se takođe čuva u crkvi (www.kasprzyk.demon.co.uk).

Od 1880-tih neki najčuveniji poljski prosvetitelji su posthumno ceremonijalno sahranjeni u kripti koja je otvorena za javnost. Ulaz u kriptu je na sredini prvog odmorišta na stepeništu. Tu su sahranjeni: istoričar Jan Dugoš (umro 1480), astronom Banahjevič (Tadeusz Banachiewicz), pisci Kraševski (Józef Ignacy Kraszewski), Pol (Wincenty Pol), Lenartovič (Teofil Lenartowicz), Asnik (Adam Asnyk), Sjeminski (Lucjan Siemieński), Miloš (Czesław Miłosz), kompozitor Simanovski (Karol Szymanowski, umro 1937), Vispjanski (umro 1907), slikari Sjemidražški (Henryk Siemiradzki, umro 1902) i Malčevski (Jacek Malczewski) i glumac Solski (Ludwik Solski) (www . what - where - when . pl ).

Pored crkve se nalazi manastir posvećen svetom Pavlu iz XVII veka, napravljen po uzoru na renesansni zamak. Svake godine, na dan svetog Stanislava 8. maja, velika religijska povorka, koju predvode krakovski biskupi, okuplja ugledne Poljake i ogromnu masu verujućih ljudi, jer se tada relikvije sveca nose od katedrale do Skalke na Vavelu.

Ova crkva sa paulitskim manastirom je ograđena i odvojena od grada. Odbrambena pozicija Skalke iznad Visle i obližnjih močvara koje su nekada bile naseljene još u IX veku. Za jezerce koje se nalazi u vrtu se tradicionalno veruje da je služilo za paganska ritualna žrtvovanja, a prema hrišćanskoj tradiciji, isto jezerce je

42

navodno mesto gde je pao prst svetog Stanislava kada je bio isečen (ili bačeno njegovo telo). Veruje se da voda ima isceljiteljske moći (www . krakow 4 u . pl ).

U blizini Skalke se nalazi crkva Svete Katarine (Kościół św. Katarzyny, Augustiańska 7) jedna od najvećih krakovskih crkava. Crkvu je u Kažimježu osnovao kralj Kažimjež Veliki 1363. godine za Avgustinski red i monahe koji su dolazili iz Praga. Prema legendi, to je zavetna crkva iskupljenja koju je podigao Kažimjež Veliki zbog ubistva kanonika Baricka (Baryczka). U nastupu besa, Kažimjež Veliki je naredio da se kanonik stavi u vreću i udavi u Visli (www.krakow.pl).

Originalni planovi su promenjeni iz nepoznatih razloga i crkva je kraća za 13 m nego što je bilo planirano. Takođe, fasada nikada nije bila završena kao ni dva tornja podignuta. Teško su je oštetile poplave (1534); požari (1556) kada je tavanica propala; i zemljotresi iz 1443. i 1789. godine. Zbog ovog poslednjeg zemljotresa, austrijske vlasti su 1796. godine naredile da se crkva zatvori. Avgustinci su povratili crkvu 18 godina kasnije, ali su gradske vlasti odlučile da je poruše zbog lošeg stanja u kojem se crkva nalazila. Na sreću, to se nikad nije izvršilo i crkva je bila podvrgnuta restauraciji do sredine XIX veka, pa sve do Prvog svetskog rata. Unutrašnjost crkve je jedan od najboljih primera krakovske gotičke arhitekture, a izuzetak su barokni oltar je iz 1634. godine i velika grobnica (1603) kastelana Jordana (Castellan Spytek Jordan, umro 1568. godine), kojeg je Vazari pohvalio zbog pomaganja umetnosti, kao i neogotičke klupe i barokne slike koje opisuju legende vezane za svetog Avgusta. Gotički svodovi si sačuvani u bočnim brodovima i kapelama. Krajem XVIII veka, crkva je bila u potpunosti konzervisana. Vrtovi su okruženi sa visokim zidom iz XIV veka, ostatkom od zidina starog Kažimježa. Papa Jovan Pavle II je ovde svakodnevno propovedao od 1951. do 1952. godine (http :// cracow . zaprasza . net / kr / default . htm ).

Crkvu Tela Hristovog (Kościół Bożego Ciała, ulica Bożego Ciała 25) je oko 1340. godine osnovao Kažimjež Veliki. Prema legendi, crkva je građena blizu mesta gde su lopovi ostavili ukradenu iz crkve Svih Svetih monstrancu29 kada su shvatili da nije napravljena od zlata, a tako je dobila i ime. Građena je sve do 1405. godine kao velika trobrodna gotička bazilika od cigle. To je bila prva crkva u Kažimježu i dugo glavna parohijska crkva, odatle današnja pozicija na uglu trga Volnica (plac Wolnica), glavnog trga u Kažimježu (www.krakow.pl).

Prednja fasada ima gotički zabat, dok je unutrašnjost barokna sa veličanstvenim oltarom koji je Dolabela (Tomasz Dolabela) oslikao (1634-1637); masivnim izrezbarenim klupama (1624-1632) i propovedaonicom u obliku broda (sve sa pomorskom opremom i sirenama) iz XVIII veka. U ranom XVII veku, kanonici reda svetog Avgustina su dodali toranj visok 70 m sa manirističkom kupolom, tri verande na severnoj, južnoj i zapadnoj strani, pokrivene kupolama sa lanternama. Vrh zapadne fasade završene 1477. godine je pokriven šiljatim kulama i ukrašen reljefima Hrista, svete Marije, svetog Jovana i sa dva amblema Poljske i Litvanije. U kapeli Svete Ane se nalazi renesansna grobnica poznatog graditelja Bartolomea Berečija. Pored crkve se nalazi manastir sa renesansnim galerijama. Crkvu je koristio Karlo X Avgust kao svoj štab tokom švedske opsade Krakova. Zanimljivi su i ostaci otvora kroz koje su služeni obroci obolelima od lepre (www.kasprzyk.demon.co.uk).

Na trgu Volnica, u nekadašnjoj Gradskoj kući Kažimježa iz kasnog XIV veka, preuređenoj u renesansnom stilu u XVI veku, sada se nalazi Etnografski muzej (Muzeum Etnograficzne). Od 1947. godine u njemu je etnološka kolekcija (osnovana 1911. godine) i unatoč uništavanju tokom Drugog svetskog rata, jedna je od najboljih u Poljskoj. U postavku je uključen prikaz unutrašnjosti tradicionalne seljačke kuće, narodne nošnje i nakit, religiozna narodna umetnost i tradicionalni dizajni za uskršnja jaja iz raznih delova Poljske.

Spomen ploča koja se nalazi na jednoj od zgrada na trgu, podseća da se prvobitno na ovom mestu nalazila Krakovska akademija, prethodnica današnjem Jagjelonskom univerzitetu. Hronike kažu da je kralj Kažimjež ovde podigao Akademiju da bi povećao prestiž grada i učinio ga konkurentnim Krakovu. Tek je kasnije, zahvaljujući kraljici Jadvigi, Univerzitet preseljen u ulicu Svete Ane, gde se i danas nalazi (www.krakow.pl).

NOVA HUTA

Poljska je iz Drugog svetskog rata izašla sasvim uništena i obnova zemlje je tražila milione tona čelika da bi se ponovo podigle pruge, obnovili mostovi, fabrike i kuće. Posleratne komunističke vlasti su teškoj industriji dale prednost. Za radničku klasu, ova industrija je bila simbolička sila u socijalističkoj revoluciji, pa je stoga i stvorena u Narodnoj Poljskoj. Predsedništvo je 17. maja 1947. godine odlučilo da se grade velike nove čeličane sa stambenim zgradama za radnike.

Na svetu postoje samo dva izgrađena socrealistička grada. Jedan je Magnitigorsk u Rusiji, a drugi je Nova Čeličana (Nowa Huta), Krakov. Predgrađe Krakova, selo Mogila (Mogiła) je bilo odabrano kao mesto na kojem

29 Монстранца (лат. monstrare – показивати); у Католичкој цркви, богато златом и сребром украшена посуда у којој се држи освећена хостија (Вујаклија, 1996/97).

43

će čeličana biti sagrađena. S obzirom da ime Mogila (u prevodu Grob) nije odgovaralo ambicijama vlasti, novo naselje je jednostavno nazvano Nova Čeličana. To mesto nije bilo slučajno odabrano, komunističke vlasti su ga namerno odabrale kao faktor neutralizacije Krakova koji je bio poznat kao religijski i intelektualni centar.

Dobrovoljci iz cele Poljske su pohrlili na mesto podizanja novog grada. Većina njih je bila slabo obrazovana, uglavnom iz ruralnih i siromašnih predela i ovo im je bila šansa za popravljanje društvenog položaja. Bacili su se na posao i temelji prvih blokova stanova su položeni 23. juna 1949. godine. Entuzijazam je bio veliki na početku, radnici su verovali da grade novu Poljsku. Međusobno su se takmičili za titulu najboljeg radnika. Postalo je normalno da se prijavi povećanje odrađene kvote od 300%. Novi grad je rastao neverovatnom brzinom (www.cracowcity.com).

Glavna atrakcija je bila Sandzimirska čeličana (Huta im. Sendzimira), bivša Lenjinova čeličana, koju je sagradila SSSR 1950-tih. Tada je to bila najveća čeličana u Poljskoj. Kombinacija čeličane i stambenih blokova su imali cilj da naprave radnički raj. Kasnije, taj „raj” je postao žarište antikomunističkih protesta kako su stanovnici 20 godina vodili bitku za izgradnju crkve. Radnici čeličane su se pridružili tokom 1980-tih Solidarnosti u borbi za poljsku slobodu. Čeličana se gasi, a zaposleni se otpuštaju stalno. Uz prethodnu najavu, čeličane se mogu turistički posetiti i videti velike valjaonice i visoke peći.

Komunističke vlasti nisu uspele da postave radnike Nove Hute protiv intelektualnog miljea Krakova, iako su Novu Hutu stanovnici Krakova godinama posmatrali sa prezirom. Čeličane su zagađivale vazduh i uveliko su bile odgovorne za degradaciju spomenika u Krakovu, a izgrađene su bile na plodnom zemljištu. Monumentalna arhitektura i način urbanog planiranja novog naselja je mnogima predstavljala ruglo. Vremenom su se stanovnici navikli, pa im je umetnički šarm socrealizma postepeno postao blizak. Prva imanja u kojima se stanovalo (Vandi – Wandy; Vilove – Wilowe; Stalove – Stalowe) su skormna i funkcionalna, dok su se ružne zgrade počele graditi tek u kasnim 1960-tim.

Danas je Nova Huta depresivno predrgađe Krakova. Tu nema kafića, klubova i restorana uz glavne ulice. Uglavnom starije osobe žive ovde, među njima mnogi bivši graditelji ovog naselja. Treba reći i to da se ovo naselje bez sumnje zeleno susedstvo, njegova ružnoća je sakrivena iza drveća i cvetnih grmova.

PODGURCE

Četvrt Podgurce se nalazi na desnoj obali Visle, južno od Vavela i poznata je po Krakovoj humki i starim građevinama, kao i lepim parkovima. Arheološki nalazi pokazuju da je ovo područje bilo naseljeno još ore 10.000 godina. Austrijanci su 1784. godine osnovali Slobodni Kraljevski grad Podgurce. Ono se razvilo u napredan industrijski grad koji je 1915. godine postao deo Krakova. Podgurce je za vreme Drugog svetskog rata bilo geto u kojem su bili smeštani Jevreji.

Crkva Svetog Benedikta (Kościół św. Benedykta) je jedna od najmanjih i najstarijih crkava. Sagrađena je vrhu brda Lasoto u X ili XI veku, na mestu ranijeg paganskog hrama. Ova mala crkva je otvorena samo jednom godišnje, u utorak nakon Uskrsa kada Renkavka vašar zauzima svoje mesto. Utvrđenja svetog Benedikta (Fort św. Benedykta) su sagradili Austrijanci između 1853. i 1856. godine kao prve delove odbrane grada. Maksimilijanov toranj je jedan od retkih delova koji je sačuvan do današnjih dana.

Muzej Apoteka Kod orla (''Pod Orłem'') se nalazi u nekadašnjem getu i nju je vodio Pankjevič (Tadeusz Pankiewicz), jedini Poljak kojem je bilo dozvoljeno da živi u getu od trenutka njegovog osnivanja aprila 1940. godine, pa do gašenja aprila 1943. godine. U Muzeju su izložene fotografije hapšenja i deportacija Jevreja iz Krakova i nekoliko religioznih artefakata. Trg je bio centar geta i odavde su Jevreji bili odabirani i zatim transportovani u koncentracione logore. Dva preostala dela originalnih zidova geta su sačuvani u Lvovskoj ulici (ulica Lwowska) i Limanovskoj ulici (ulica Limanowskiego), iza škole. Teritorija geta je bila velika oko 20 ha i uključivao je 15 ulica i 320 kuća sa 3.167 soba i kroz njega je prošla većina krakovskih Jevreja.

Filmom proslavljena Šindlerova fabrika je u Lipovoj ulici 4 (ulica Lipowa). Ova obična siva trospratna zgrada sa mnogo prozora se još uvek koristi kao fabrika elektronike. Tokom Drugog svetskog rata su se ovde proizvodili emajlirani lonci i sudovi. Industrijalac iz Čehoslovačke Nemac Oskar Šindler je spašavao Jevreje iz logora tako što ih je zapošljavao ovde kao radnu snagu.

Memorijalni kamp Plašov (Plaszów, ulica Kamieńskiego) je posvećen svim žrtvama koje su ovde stradale. Kamp je bio osnovan 1942. godine u blizini starog kamenoloma i bio je najveći koncentracioni logor na području Krakova. Pijačni trg Podgurce (Rynek Podgórski) je veliki trg sa pomodnim kućama. Na uglu, na broju 1 je bivša Gradska kuća Slobodnog kraljevskog grada Podgurce sagrađena početkom XIX veka.

NAJZNAČAJNIJE LIČNOSTI KRAKOVA

44

Krakov je iznedrio mnoge poznate ličnosti, a neki su već više puta pomenuti u radu. Sem monarha, svetaca i ratnika, dubok trag su ostavili mnogi poljski umetnici i naučnici. U ovom delu rada su izdvojene tri ličnosti koje su obeležile sasvim različite epohe u istoriji Krakova i Poljske i o njima će biti napisati nešto više.

Sveti Stanislav je svetac zaštitnik Poljske (1030-1079). Stanislav je rođen u aristokratskoj porodici u mestu Ščepanov (Szczepanów) blizu Krakova. Prema legendi, on se još od mladosti posvetio službi Božijoj i pomaganju sirotinje. Stanislava je rukopoložio rimokatolički krakovski biskup, kojeg je i nasledio 1072. godine kao deveti biskup Krakova (Encarta Premium DVD 2006).

Stanislavovo mučeništvo je koštalo vlasti kralja Boleslava II, kojeg je Stanislav ekskomunicirao. Prema legendi, ekskomunikacija je usledila nakon što je Boleslav oteo ženu jednog plemića i nije promenio svoje ponašanje. Boleslav je dao ubiti Stanislava 11. aprila 1079. godine, a prema nekim izvorima, on je lično ubio Stanislava kada su vojnici odbili. Kralj je Stanislava navodno osudio na kaznu poznatu kao "truncatio membrorum" koja podrazumeva odsecanje nogu, ruku, nosa, ušiju i kopanje očiju, ali ne i otkidanje glave, što znači da to nije uvek značilo i smrtnu kaznu!

Stanislav je prvo bio sahranjen u crkvi na Skalki, a Vladislav Herman je kada se 1089. godine dočepao vlasti, iste godine rehabilitovao Stanislava i 27. septembra ostatke biskupa mučenika prebacio u Vavelsku katedralu.

Tokom narednih 150 godina, mnoga čuda su zabeležena oko Stanislavovog groba, uključujući ozdravljenje bolesnih i oporavak obogaljenih. Stotine hodočasnika, ne samo iz Poljske, već iz cele Evrope, dolazili su da dotaknu njegov grob i mole se za izlečenje. Papa Inoćentije IV je Stanislava proglasio svetim 8. maja 1253. godine kao drugog sveca zaštitnika Poljske (prvi je sveti Vojteh koji je stradao 997. godine) i to je dan kada se ovaj svetac slavi u Krakovu (7. maj u rimskoj martirologiji), iako ga katolici u Poljskoj slave 11. aprila, na dan njegove smrti.

Kako su godine i vekovi prolazili, tako je i raslo poštovanje i slavljenje svetog Stanislava. Srebrni kovčeg sa ostacima sveca je još uvek u Vavelskoj katedrali, iznad njegovog oltara, ali je najveći deo njegovih kostiju iskorišten kao relikvije i podeljene su tokom vekova po crkvama, posebno onima koje nose ime svetog Stanislava.

Nikola Kopernik (lat. Nicolaus Copernicus, polj. Mikołaj Kopernik; rođen 19. februara 1473. – umro 24. maja 1543.) je bio poljski astronom, matematičar i ekonomista koji je razvio heliocentričnu teoriju Sunčevog sistema u obliku dovoljno detaljnom da ima naučni značaj. On je bio pre svega crkveni kanonik, guverner, administrator i sudija, te astrolog i doktor. Astronomija mu je zapravo bila hobi. Njegova teorija o Suncu kao centru Sunčevog sistema, nasuprot tradicionalnom geocentričnom sistemu se smatra jednim od najznačajnijih otkrića ikada i temeljno polazište moderne astronomije i cele nauke. Njegova teorija je uticala na mnoge aspekte ljudskog života, otvarajući vrata mnogim mladim astronomima da se uhvate u koštac sa izazovima i ništa ne uzimaju zdravo za gotovo.

Kopernik je rođen 1473. godine u gradu Torunj (Toruń) u Poljskoj, gde se njegov otac Nikola, građanin Krakova, doselio 1460. godine i postao cenjeni građanin nakon što je završio rat protiv Tevtonskih vitezova.

Kopernik se 1491. godine upisuje na Jagjelonski univerzitet gde studira matematiku i astronomiju sa kojom se po prvi put susreće, zahvaljujući učitelju Brudzevskom (Albert Brudzewski). Astronomija ga je fascinirala, što pokazuju njegove knjige koje su iz Poljske oteli Šveđani, a sada se nalaze u knjižari u Upsali. Nakon četverogodišnjeg boravka u Krakovu, Kopernik odlazi u Italiju gde studira pravo i medicinu na univerzitetima u Bolonji i Padovi. Njegov ujak je finansirao njegovo školovanje nadajući se da će jednog dana postati biskup. Dok je studirao u Ferari, susreo se sa tada poznatim astronomom Novarom (Domenico Maria Novara da Ferrara) i ubrzo postao njegov učenik i asistent.

Prvo osmatranje Kopernik izvodi 1497. godine sa Novarom. Njegov ujak 1497. godine postaje biskup Varmije i Kopernik je imenovan za kanonika Fromborške katedrale, ali je tek 1501. godine iz Rima otišao u Frombork.

Tokom svog života je napravio brojna astronomska merenja i posmatranja, ali uvek u slobodno vreme, a nikada kao deo profesije. Godinama se bavio ekonomskom naukom i publikovao je mnoge publikacije vezane za ekonomiju. Kao guverner Varmije bio je nadležan za porez i „deljenje pravde”.

Tokom 1514. godine napisao je Commentariolus – kratki, pisani tekst koji opisuje ideje heliocentrične hipoteze. Od onda je nastavio sakupljati dokaze za još detaljniji rad. Tokom rata između Tevtonskih vitezova i Kraljevine Poljske (1519–1524), Kopernik uspešno brani Olštin na čeli kraljevske garde u okruženju vojske Alberta Branderburškog (www . croeos . net ).

Njegov rad je do 1536. godine dobio konačnu formu i ponešto o teoriji je čuo gotovo svaki evropski naučnik. Kopernik prima pozive iz mnogih delova kontinenta da održava predavanja, ali ga je uznemirio progon

45

njegovog revolucionarnog dela od strane tadašnje administracije. Pod jakim pritiskom svog učenika Retikusa (Rheticus), Kopernik pristaje dati knjigu „O revolucijama nebeskih sfera” (De revolutionibus orbium coelestium) svome prijatelju Giseu (Tiedemann Giese) koji je štampa u Nirnbergu.

Legenda kaže da je prva štampana kopija knjige stavljena u Kopernikove ruke na dan njegove smrti, tako da se on mogao oprostiti od svog životnog dela. Navodno se probudio iz kome prouzrokovane moždanim udarom, pogledao knjigu i smireno umro. Kopernik je pokopan u fromburškoj katedrale. Grupa arheologa je tokom 2004. i 2005. godine vršila iskopavanja u toj katedrali u potrazi za Kopernikovim grobom. Veruju da je pronađena lobanja Kopernika, a veštaci su čak i rekonstruisali izgled njegovog lica, koji donekle podseća na Kopernika iz mlađih dana (www . iskon . hr / znanost ).

Karol Jozef Vojtila (Karol Józef Wojtyła – izgovara se Karol Vojćiua), poznatiji kao papa Jovan Pavle II (Jan Pawel II), rođen je 18. maja 1920. godine u mestu Vadovice (Wadovice), 50 km jugozapadno od Krakova. Bio je drugi sin u porodici; majku Emiliju Kačorovski je izgubio sa devet godina (1929); njegov stariji brat Edmund je umro kada je imao 12 godina, otac takođe Karol je umro 1941. godine. Vojtila nije imao bliskih rođaka, samo dalju rodbinu (www . iskon . hr / vijesti ).

Nakon školovanja u rodnim Vadovicama, 1938. godine kreće na Jagjelonski univerzitet, gde upisuje poljsku književnost, a pohađa i glumačku školu. Samo godinu dana kasnije, nacisti tokom okupacije Poljske zatvaraju Univerzitet. Kako bi se spasio od deportacije u nemački logor, zapošljava se fabrici hemikalija, a 1942. godine, svestan svog svešteničkog poziva, započinje svoje svešteničko obrazovanje kod krakovskog nadbiskupa kardinala Sapjeha (Adam Stefan Sapieh). Po završetku rata, nastavlja obrazovanje u Krakovu, a 1946. godine se zaređuje. Biskupom Krakova postaje 1958. godine, nadbiskupom 1964. godine, a za kardinala je proglašen 1967. godine. Papa postaje 16. oktobra 1978. godine, uzimajući si ime Jovan Pavle II postavši 264. papa. Vojtila je bio prvi papa u poslednjih 456 godina, a da nije Italijan i najmlađi u XX veku. Važno je naglasiti da je bio i prvi papa iz nekog slovenskog naroda.

Pontifikat pape Jovana Pavla II je bio treći po dužini ikada, čak 27 godina. Tokom njegove vladavine, desile su se mnoge političke promene u kojima je i sam papa učestvovao i uticao, a ističe se rušenje komunizma u Poljskoj i celoj Evropi. Vojtila je umro 2. aprila 2005. godine u Vatikanu. Postojala je mogućnost da bude sahranjen u Vavelskoj katedrali, ali pošto sam papa nije rekao gde želi biti sahranjen, prema pravilima je sahranjen u bazilici Svetog Petra. Poljaci su se nadali da će makar njegovo srce naći svoje mesto u kripti, ali je odlučeno da se „čovek sahranjuje čitav, bez hirurških intervencija” (www . gsacrd . ab . ca / catholic _ resources /2005/ pope / bio . pdf ).

MANIFESTACIJE, TRADICIJA I LEGENDE

Krakov je grad tradicije, mesto gde je prošlost isprepletena sa sadašnjosti i imaginarno sa stvarnim. Krakov je grad mitova, legendi i snova, a dve legende će biti ispričane u drugom delu ovog poglavlja. Tradicije grada potiču još od običaja iz XIII i XIV veka, mnoštvo priča i pripovedaka stvorilo je i dalo današnji oblik ovom mestu.

Proslava Lajkonik ("Lajkonik") se održava u junu, prvog četvrtka 10 dana nakon Duhova, na dan Tela Hristovog (klizni datum). Tog dana se okuplja mnoštvo ljudi u Premonstratensijskom manastiru Svetog Norberta u Zvježinjecu, odakle se upućuju prema Pijačnom trgu, a prati ih glasna muzika. Lajkonik je njihov bradati vođa prerušen u tatarsku odoru. On jaše drvenog konja i sav se šepuri i propinje važno.

Tog dana je atmosfera u Krakovu karnevalska i paradna. Neki ljudi su obučeni u tradicionalne krakovske nošnje, dok su ostali odeveni u ukrašenu orijentalnu odeću i vode konje. U blizini je muzička trupa zvana Mlaskoti ("Mlaskoty") i oni sviraju bubnjeve, klarinet, flautu, violinu i kontrabas. Lajkonik ulazi u manastirski posed dok muzičari glasno sviraju. Centralna figura proslave je konjanik Lajkonik je obučen kao Tatar i krakovskim ulicama jaše Hobija (Hobby), konja sa paunovim perom zakačenim na glavu. Veličanstveni kostimi su veoma tačne kopije odora koje je dizajnirao 1904. godine Stanislav Vispjanski. Posle formalne posete Premonstratensijskom manastiru i župniku, Lajkonik predvodi paradu kroz krakovske ulice: Košćuški, Zvježinjecka, Frančiskanska i Grodzka do Pijačnog trga. Ova procesija traje dva do tri sata. U 18.00 časova, ispred Tornja gradske kuće na Pijačnom trgu, Lajkonik praćen raznobojnim zastavama i muzikom igra „uništavajući” ples i okolo se šepuri veselo. Uobičajeno je da večera u restoranu Havelka (Hawełka) označi kraj slavlja.

46

Renkavka (Rękawka) je vrsta vašara na otvorenom i dešava se u utorak posle Uskrsa u blizini Benediktinske crkve na vrhu brda Lasoti (Wzgórze Lasoty) u naselju Podgurce. Danas je ova proslava ograničena na prodaju jeftinih suvenira i igrački, slatkiša i medenjaka začinjenih đumbirom na štandovima i streljanama i zabavnim parkom. U prošlosti je bilo drugačije. Prema Hetmanovim analima iz 1475. godine, Stanislav Sarnicki (Stanisław Sarnicki) opisuje prastaru tradiciju sađenja drveća oko groba Renkavka, sa vatrenom lomačom i mačevanjem.

Ime „Renkavka” najverovatnije potiče od reči „renkav” koje znači rukav, ljudi koji su nosili zemlju u rukavu na Krakov grob. Austrijanci su premestili proslavu sa podnožja Krakove humke posle aneksije Krakova. U prošlosti, siromašnima je davana hrana, a Austrijanci su zabranili ovu tradiciju 1897. godine. Do danas je preostao samo vašar.

Emaus (Emaus); na Uskršnji ponedeljak u crkvi Svetog Salvatora u Zvjerzinjeku čita se iz jevanđelja po svetom Luki o učenicima iz Emausa: „I gle dvojica od njih iđahu u onaj dan u selo koje bijaše udaljeno od Jerusalima 60 stadija i zvaše se Emaus. I oni govorahu među sobom o svim ovim događajima. I dok oni razgovarahu i raspravljahu, približi se i sam Isus i iđaše s njima. Ali oči njihove bjehu zadržane da ga ne poznaju. [...]. Ova crkva je davno nazvana Emaus ili još intimnije Hemaus” ("Hemaus"). Proslava je prilika za mnoštvo Krakovljana i posetioce Krakova da dođu na narodnu proslavu i vašar. Vašarski štandovi su postavljeni celom dužinom Košćuškove ulice i zahvataju most preko reke Rudave. Tradicija je u Poljskoj da se na taj dan prskaju vodom međusobno, što mladi rade sa naročitim uživanjem, pa Uskršnji ponedeljak nazivaju i „Mokri ponedeljak”. Od 1976. godine, proslava Emausa je pod pokroviteljstvom Istorijskog muzeja u Krakovu.

Svake godine održava se proslava Vjanki, odnosno Venac ("Wianki"), krakovska varijanta tradicionalnog slavlja u Poljskoj na dan svetog Jovana i na imendan legendarne Vande (23. i 24. jun). Tradicija pletenih venčića se proslavlja na obali Visle u podnožju Vavela i u Krakovu je uvek počinjala tako što bi devojke puštale vence bilja sa upaljenom svećim niz Vislu. Od XIX veka, ova stara proslava se promenila u popularnu feštu i veliki šou sa muzičkim i folklornim nastupima i vatrometom.

Svake godine, ovaj događaj privlači veliki broj Krakovljana i ostalih gostiju između Vavela i Dembnjickog (Dębnicki) mosta. Geneza ove tradicije je prastara i zbir je tri običaja: vatrometa Sobutka (Sobótka), koji tradicionalno osvetljava izvođače narodne muzike na dan letnje ravnodnevnice, potragu za magičnom paprati i sećanje na Vandu, legendarnu Krakovu ćerku.

Kako se približava proleće, Streljački klub „Bratstvo” počinje pripreme za kraljevsko takmičenje u gađanju. Kraljevski Savet imenuje kandidate (obično nekoliko muškaraca) koji se pozivaju da učestvuju u takmičenju. Strelište se nalazi u Vroclavskoj ulici (Wrocławska ulica) na vojnom poligonu. U drugoj polovini maja, takmičari dolaze na takmičenje odeveni u istorijske odore župana (żupan – nacionalna odora poljskog plemića) i kontuša (kontusz – stari ogrtač poljskog plemstva). Opasani su sa širokim i ukrašenim pojasom, nose šešir sa ždralovim perom i crvene čizme. U finalnom gađanju učestvuju tri najbolja takmičara. Njihova meta je drveni petao. Strelac koji prvi pogodi petla postaje šampion. Ustoličavanje šampiona se odvija poslednjih dana krakovskog festivala. Ceremoniju prati kićena parada, koja krivuda između prolaznika i prolazi preko Pijačnog trga i upućuje se ka Tornju stare gradske kuće, gde se tačno u podne, ustoličuje novi šampion u streljaštvu.

Procesija svetog Stanislava se dešava prve nedelje nakon 8. maja i tada se kupljaju poljski kardinali i biskupi, mnoštvo poznatih osoba i masa vernika. Oni prate relikvije sveca zaštitnika Poljske od Vavelske katedrale do Skalke.

Izložba kućica Šopki (jasle) se dešava tokom prvih deset dana decembra, kada krakovski graditelji kućica okružuju statuu Adama Mickijeviča na Pijačnom trgu i izlažu desetak maketa kućica. To su prenosna pozorišta za tradicionalnu lutkarsku predstavu Hristovog rođenja. Kitnjaste kućice mogu biti dva metra visoke i 3 metra široka, a mogu biti i sasvim male. Tradicionalno, najveći deo kućica su imitacije znamenitih krakovskih zgrada. Slikoviti prizor privlači prolaznike i mnoštvo ljudi oko njih.

Prvo takmičenje ove vrste je bilo 1937. godine. Tačno u podne truba sa tornja crkve Svete Marije oglašava kraj izložbe. Sakupivši svoja dela, autori odlaze do Istorijskog muzeja Krakova gde najbolje kućice kupuje muzej. Graditelji kućica nekada su bili krakovski zidari sa periferije grada, posebno Krovodža, Zviežinjeck i Gžegužki (Krowodrza, Zwierzyniec i Grzegórzki). Oni su pravili te kućice za novac u svoje slobodno vreme dok nemaju posla, tokom jeseni. Najpoznatiji je bio zidar Mihal Ecinkjer (Michał Ezenkier) iz Krovodrža, koji je stvorio sopstveni stil koji danas kopiraju mnogi njegovi sledbenici (www . krakow - info . com ).

Jedna od osobenosti Krakova jeste hejnal, zvuk trube koji se svira sa tornja crkve Svete Marije. On se od 16. aprila 1927. godine emituje na Poljskom radiju 1, svakog dana tačno u podne i od tada služi Poljacima za nameštanje satova. To je jedna od najpoznatijih i najdražih melodija u Poljskoj.

47

U prošlosti, trubač je najavljivao otvaranje i zatvaranje gradskih kapija. Činjenica da se truba svirala sa višeg tornja crkve Svete Marije je potvrđena gradskim svedočanstvima koja datiraju najranije iz 1392. godine. Ne zna se kada je doneta odluka da se svira četiri puta na sat u četiri različita pravca: prema Vavelu (prema jugu, za kralja), prema Gradskoj kući (prema zapadu, za gradonačelnika), prema Barbakanu (prema severu, za goste) i prema Malom trgu (prema istoku, za sedište vatrogasaca).

Muzička forma poziva vojničke trube (melodija se prekida u sredini na vrhuncu) je uvek pobuđivala emocije i maštu slušatelja, pa nije ni čudo da je zbog nje nastala nova legenda o poreklu hejnala. Legenda kaže da je tokom invazije Tatara 1241. godine, strela pogodila stražara koji je trubom pokušao da upozori Krakovljane na opasnost. Ova verzija se može naći u knjizi američkog pisca Kelija (Eric P. Kelly). Njegova priča o krakovskim studentima i alhemičarima je objavljena 1928. godine u Njujorku i doživela je veliki uspeh. Knjiga je imala efektan naslov – „Trubač iz Krakova” ("The Trumpeter from Cracow"), dovoljno da legenda postane stvarnost. Danas je to rašireno objašnjenje zašto se melodija prekida naglo (www.cracowcity.com).

Bilo je nekoliko perioda kada trubač nije svirao sa crkve Svete Marije, ali nikada jako dugo. Najduže je bio nekoliko decenija krajem XVIII veka do 1810. godine i to zato što nije bilo novca za plate trubačima. Takođe, između 3. septembra i 24. decembra 1939. godine, na samom početku nemačke okupacije Krakova.

Trubači rade u tri osmočasovne smene. Trenutno, najmanje četiri trubača sviraju na tornju. Pošto trubač više puta dnevno treba da savlada 239 stepenica, oni se često menjaju. Izuzetak od ovog pravila jeste poznata porodica Kolton (Kołton) u kojoj su već tri generacije trubača. U oktobru 2004. godine Jan Kolton je penzionisan posle 33 godine službe na tornju. Njegov otac je pre njega bio trubač 35 godina, a tradiciju je nastavio njegov sin. Zanimljivo je napomenuti da potpuna verzija melodije nije poznata

Tradicionalna melodija će biti zamenjena na godinu dana sa „pesmom žalosti” u čast sećanja na papu Jovana Pavla II. Ta melodija će biti svirana svake prve subote u mesecu u 21.37 sati (trenutak njegove smrti). U godinama koje slede, biće svirana melodija (Barca) koju je Vojtila veoma voleo i koja ga je ispratila kada je otišao u Vatikan. To bi mogao biti početak jedne nove tradicije u Krakovu.

Tokom letnje turističke sezone, turistima je dostupna autentična atrakcija –Omnibus. To je prvo javno prevozno sredstvo u gradu, odnosno veća kočija koju su vukli konji. Omnibusevi su prolazili putanjom od Barbikana do zamka na Vavelu.

Kočija sa jednim konjem, kao sredstvo prevoza u gradu, zvanično se pojavila na ulicama Krakova u martu 1855. godine. Poznati poljski pesnik Konstanti Ildefons Gaučinski (Konstanty Ildefons Gałczyński) tokom svojih brojnih poseta Krakovu često je koristio kočiju broj 13, vlasništvo Jana Kačara (Jan Kaczara). Poema „Opčinjena kočija” je Galčinskog učinila veoma popularnim. Danas je tradicija krakovskih kočija (ovekovečenih u mnogim filmovima i slikama) nastavljena zahvaljujući Kačarevim sinovima koji voze svoju kočiju sa brojem šest.

Tradicije i običaji nemaju samo religiozni ili istorijski karakter; na početku proleća u maju mesecu, poznat je festival zvan Juvenalija (Juvenalia) vezan za krakovske studente. Na jedan vikend, gradonačelnik daje studentima slobodu grada. Tri dana je centar grada jedan veliki festival zabave, smeha i uživanja za sve one koji uzmu učešće u događaju (www 3. uj . edu . pl / foreign / intro . html ).

U XIII veku su građani Krakova odlučili da sagrade crkvu posvećenu svetoj Mariji i to u samom centru grada, na Pijačnom trgu. Sredstva za izgradnju crkve su bila brzo prikupljena, svaki građanin Krakova je rado dao prilog za tako važnu građevinu. Uskoro je počela i potraga za odgovarajućim arhitektom, koji bi i svoje ime ugradio u slavu novog zdanja.

Srećnom slučajnošću, dvojica braća koji su bili arhitekte, došli su u grad. Oni su bili poznati po svojim crkvama i palatama podignutim u raznim zemljama. Bez oklevanja, građani Krakova su njima poverili izgradnju velelepne crkve. Crkva koja se imala sagraditi trebala je nadmašiti sve postojeće krakovske crkve i biti sagrađena u gotičkom stilu, sa dva vitka i visoka tornja i građani Krakova nisu pomišljali da bi se uskoro mogla desiti tragedija koje će ući u legendu. Navodno, sve je počelo nevinim rivalstvom između dojice braća. Oni su podelili svoj posao tako da svaki od njih gradi po jedan toranj i kladili se ko će pre da završi posao. Tornjevi su rasli iz dana u dan i izgledali su veličanstveno, a Krakovljani su bili veoma zadovoljni.

Međutim, uskoro je rivalitet prerastao u neprijateljstvo između dvojice braća arhitekata, tako da su i zaboravili da grade hram Božiji. Kada bi jedan dodao novi sprat tornja, drugi bi se jako potrudio ne bi li ga sustigao. Konačno, stariji brat je završio svoj zadatak i nakitio toranj sa zlatnom krunom. Da bi proslavio završetak radova, pozvao je svog mlađeg brata na čašu vina. Nisu mogli da razgovaraju mirno i uskoro su reči koje su izgovarali postajale glasnije i glasnije da bi se pretvorile u žučnu svađu. Jedan drugome su ukazivali na greške i promašaje. Stariji brat se rugao mlađem zbog njegovog sporog rada. Mlađi je, da bi mu vratio uvredu, ustvrdio da njegov toranj ima slabiju konstrukciju. Najednom, usred svađe, stariji brat je uzeo nož sa stola i ubo mlađeg brata u srce. Brat ubica nije pobegao dalje od praga jer su ga sustigli ostali gosti u krčmi.

48

S obzirom da je bilo kasno, nije bilo moguće izvesti ga pred sud, pa su se dogovorili da ubica provede noć zaključan u jednoj od kapela u novoizgrađenoj crkvi Svete Marije. Sledećeg dana je osuđen na smrt i pogubljen. Nijedan arhitekta nije želeo da završi okrvavljeni toranj, pa je Gradsko veće odlučilo da se toranj pokrije sa jednostavnom metalnom kupolom. Tako je crkva Svete Marije sa dva nejednaka tornja postala arhitektonska znamenitost Krakova.

Sećanje na svađu dvojice braća je preživelo samo u legendama, kako su njihova osramoćena imena bila izbrisana iz svih hronika i anala. U vezi sa ovim događajem, uspostavljen je običaj da osuđenici na smrt provedu svoju poslednju noć u istoj kapeli crkve Svete Marije u kojoj je arhitekta čekao svoju kaznu, zato je ta kapela nazvana „kapela zatvorenika” (capella captivorum). Još jedan trag koji podseća na ovu traediju se može pronaći u Krakovu. Nož kojim je izvršen zločin je odlukom Gradskog veća obešen na lancu u Domu suknarskog ceha i upozorenje je potomstvu na katastrofalne psoledice zavisti i neslaganja, čak i među braćom. Nož još uvek visi u Domu suknarskog ceha i iako je dosta zarđao, navodno se na njemu još uvek mogu videti tragovi krvi.

U vreme vladavine kralja Kraka, legendarnog osnivača grada Krakova, smešta se popularna legenda o Zmaju sa Vavela (Smok Wawelski), ispričana u mnogo sličnih verzija.

Prema predanju, svaki dan bi zli zmaj obilazio kraj i ubijao stanovnike, pustošeći njihove domove i proždirući njihovu stoku. U mnogim verzijama ove priče, zmaj je posebno uživao proždirući mlade devojke. Jedini način na koji su ga mogli umiriti je bio da svaki mesec ispred njegove pećine ostave jednu devojku za njega. Kralj je jako želeo da zaustavi neman, ali su njegovi najhrabriji vitezovi pali od zmajeve vatre.

U verzijama koje su govorile o žrtvovanju devojaka kaže se da su vremenom bile žrtvovane sve osim jedne – kraljeve ćerke Vande. U očaju, kralj je obećao ruku njegove lepe ćerke bilo kome ko bi pobedio zmaja. Veliki ratnici izbliza i iz daleka su se borili za nagradu i gubili.

Jednog dana, siromašni, ali pametni obućarski šegrt, po imenu Ševčik Dratevka (Szewczyk Dratewka), odlučio je da prihvati izazov. Znao je da mora da koristi svoju pamet umesto mišića. Napunio je jagnje sumporom i ostavio ga ispred zmajeve pećine. Kada se probudio, zmaj je ugledao debelo jagnje i šta bi drugo radio nego ga odmah prožderao! Legao je potom da se malo odmori, ali je uskoro osetio strašnu žeđ i vatru u svom stomaku. Ništa nije moglo ublažiti bol i, nakon što je nabrekao od ispijanja pola reke Visle, on je eksplodirao! I tako je siromašni obućar oslobodio narod od zlog zmaja. Dratevka se oženio kraljevom ćerkom, kako mu je bilo i obećano, i oni su zajedno živeli srećno do kraja života (www . reference . com / browse / wiki / Wawel ).

Legenda o kralju Kraku i nastanku Krakova je imala srećan kraj. Ali legenda o kraljici Vandi ga nema. Kralj Krak je uspešno vladao 20 godina i kada je umro, njegovi podanici su žalili za njim jer je bio hrabar, pravedan i mudar. Na mesto gde je bio sahranjen, narod je donosio zemlju i tu je nastala već opisana Krakova humka.

Posle smrti svoga oca Kraka, njegov sin Krak je nastavio da vlada Krakovom. Ali ga je njegov brat, u naletu ljubomore, ubio, misleći da će on nastaviti da vlada umesto ubijenog brata. Ipak, njegov zločin je bio otkriven i on je pobegao u šumu. Savet se sastao na Vavelu, pitajući se ko bi mogao da vlada? Tada su se setili da je Krak imao i ćerku Vandu. Ona je bila mudra i hrabra, pa su odlučili da Vandi ponude da vlada svojim narodom. Vanda u početku nije želela da prihvati vlast, ali njen narod nije odustajao i velika podrška koju je Vanda imala u narodu je naterala da prihvati vlast. Vanda je bila mudra i lepa i narod je bio srećan što ona vlada. Vanda je vladala, a mir i napredak su preovlađivao u Krakovu. Ali, sa zapada su Germani počeli da napadaju poljska sela i gradove sve češće i češće.

Vanda je čula vapaje svoga naroda, pa je pozvala vitezove iz cele zemlje da dođu da zajedno pobede neprijatelja. Utvrđeni su zamak i okolni teren. Samo 100 ljudi je ostalo da brani zamak, a kraljica Vanda je otišla u bitku sa Germanima. Podigli su logor u šumi, vatre su gorele i svi su bili zaspali, kada je Vanda čula konje i brzo probudila svoje vitezove i pripremila ih za bitku. Faktor iznenađenja je bio na njenoj strani i Vandini vitezovi su pobedili. Ali germanski zapovednik Ritiger (Rytygier), nije želeo da prizna poraz. Želeo je poljsku zemlju i pošto je Vanda bila mlada i lepa, smislio je plan kako da Vanda postane njegova žena. Poslao je svoje kurire na Vavel i Vanda je bila jako uzrujana vestima koje su oni doneli: ako odbije njegovu prosidbu, Ritiger će opet dovesti svoju vojsku i popaliti i opljačkati poljske zemlje.

Kraljica Vanda je bila strašno tužna; nije želela da se uda za Germana, tog starog neprijatelja njenog naroda. Na pomisao da ih Ritiger nikada neće ostaviti na miru dok je ona živa, ona se uspela na vrh klifa iznad Visle i sa njega se bacila u reku. Alasi su sledeće jutro našli kraljičini telo u svojim mrežama. Opet je poljski narod priredio dostojanstveni oproštaj voljenoj kraljici, sagradivši humku iznad njenog groba. U Krakovu i dan danas pevaju: „Vanda, koja nije želela da se uda za Germana, leži sahranjena u našoj zemlji” (http :// cracowcity . com ).

49

KULTURNO-ISTORIJSKI SPOMENICI U OKOLINI KRAKOVA

KONCENTRACIONI LOGOR AUŠVIC

Aušvic (Oświęcim, nem. Auschwitz) je kompleks nacističkih logora koji se nalazi 61 km zapadno od Krakova. Logor je počeo sa svojim zločinačkim radom 1940. godine i sastojao se iz tri logora: Aušvic I, Aušvic II Birkenau (Birkenau) i Aušvic III Monovice-Dvori (Monowice-Dwory), zajedno sa 39 manjih logora na različitim lokalitetima. Bio je mesto ropstva i pogubljenja zatvorenika, dovođenih ovde iz čitave Poljske i cele Evrope sa ciničnim natpisom „Rad oslobađa” na ulazu (slika 17.).

Odmah posle rata, Vrhovni narodni sud je procenio da je oko 2,8 miliona ljudi iz 30 zemalja stradalo u logoru, uglavnom iz Poljske, Mađarske, Slovačke i Grčke. Kasnijim istraživanjima je taj broj smanjen na 1,1 do 1,5 milion ljudi, od kojih su 90% bili Jevreji dovedeni ovde iz cele okupirane Evrope. Među žrtvama su bili i Poljaci (oko 70.000 stradalih), Roma (oko 20.000 stradalih) i ratnih zarobljenika iz SSSR (oko 10.000 stradalih). Nemoguće je dati tačan broj žrtava, pre svega jer su Nemci prilikom povlačenja uništili veliki deo dokumentacije. Veći deo grupa je direktno sa voza sprovođen u gasne komore, pa često nisu ni bili registrovani. Zgrade i oprema koji su preostali posle oslobođenja logora od strane Crvene armije 1945. godine, ostali su kao svedočanstvo pod zaštitom Poljske i Međunarodnog komiteta Aušvic.

Muzej Aušvic – Birkenau osnovan je 1947. godine na mestu gde se nalazio logor. Muzej je podeljen u dva dela: logor Aušvic i logor Aušvic II – Birkenau. Posetiocima su dostupni oba logora, sve preostale građevine i ruševine kao i ulaz u određene objekte u kojima su izloženi eksponati. U sačuvanim građevinama prvog kampa su izložene fotografije i lične stvari (od kose do cipela, kofera, do šerpa i lonaca), koji podsećaju na tragediju pojedinaca. Ulaz za oba lokaliteta je besplatan.

Organizovane grupe mogu voditi kroz lokalitet samo vodiči koji imaju licencu muzeja. Svaki dan u 11.30 časova organizovana je grupna tura na engleskom jeziku, a moguće je imati ličnog vodiča koji govori engleski ili neki drugi jezik. Tura traje otprilike 3 časa. U bioskopu muzeja, moguće je pogledati dokumentarni film ''Oświęcim – Auschwitz'', koji traje 20 minuta. Film je moguće odgledati na engleskom, francuskom, nemačkom, hebrejskom, italijanskom, poljskom i ruskom jeziku. Aušvic godišnje poseti oko 500.000 turista (www . auschwitz - muzeum . oswiecim . pl ).

RUDNIK SOLI VJELIČKA

Rudnik soli Vjelička (Kopalnia Soli Wieliczka) se nalazi 10 km jugoistočno od Krakova i spada među najpoznatije turističke atrakcije u Poljskoj. To je zapravo podzemni svet lavirinata, ogromnih pećina, podzemnih jezera i kapela sa skulpturama u kristalizovanoj soli i bogatim ukrasima izrezbarenim u stenama od soli.

Najstariji dokument koji rasvetljava istoriju rudnika jeste privilegija Kažimježa Obnovitelja iz 1044. godine, gde Vjeličku naziva Velika so (Magnum Sal). Još od pamtiveka, so je bila ekonomska osnova države. U poljskim zemljama se koristila kao sredstvo plaćanja, zamenjujući kovanice. Već su u XIV veku rudnici soli donosili 30% prihoda države, a rudnik su u zakupu držali i Mediči iz Firence. U XVI veku, Rudnik soli Vjelička je bila jedna od najvećih preduzeća moderne Evrope. Rudnik radi u kontinuitetu preko 700 godina i to ga čini jednim od najstarijih „preduzeća” u Evropi koje još uvek zarađuje.

Danas doseže dubinu od 327 m u devet nivoa, sa preko 200 km hodnika i 2.040 galerija, dvorana i podzemnih jezeraca. Rudnik danas ima tri jasne funkcije: aktivan rudnik, prvi svetski podzemni terapeutski sanatorijum (1826) u kojem se leče bronhijalna i alergijska astma (na dubini od 210 m) i važna turistička atrakcija za sve koji posećuju Krakov, ali i Poljsku.

Posetioci koji obilaze rudnik mogu videti samo prva tri nivoa, duž vijugave putanje od oko 3 km. Dok prate podzemne staze, oni prolaze pored umetničkih rezbarija u soli i pored kapele Svetog Antona iz XVII veka, napravljenoj u soli, koja predstavlja najstarije originalno delo u rudniku i u njoj su od 1698. godine radnici imali misu pre nego što bi započeli sa poslom.

Najveća i najslikovitija od tri podzemne kapele je ona koja nosi ime Blažene Kinge (Kaplica św. Kingi) iz 1896. godine, zaštitnice poljskih rudara soli, žene Boleslava Stidljivog. Pećinska odaja, njen oltar i religiozne skulpture, čak i svetlucavi lusteri, svi su napravljeni od soli. Kingini ostaci su 1994. godine smešteni u oltar, a prilikom posete pape Jovana Pavla II, Kinga je kanonizovana.

50

Jedan od najstarijih delova rudnika je otvoren za posete, gde se posetioci mogu diviti starim galerijama, tunelima, i podzemnim jezercima, svetim figurama izrezbarenim u kapelama od soli, dvorani za balove i staroj rudarskoj opremi. Turistička ruta počinje na 64 m dubine i završava na 135 m ispod površine zemlje gde se nalazi i najveći Muzej rudarstva (Muzeum Zup Krakowskich) sa jedinstvenom opremom starom vekovima. Temperatura vazduha je tokom godine konstantno 15°C i potrebno je poneti topliju odeću prilikom posete.

Jedinstvena akustičnost čini da slušanje muzike na tom mestu bude izvanredno iskustvo, pa se povremeno u najvećim dvoranama održavaju koncerti i ostala događanja. Rudnik soli Vjelička se od 1978. godine nalazi na Listi svetske baštine UNESCO-a, a od 1994. godine je Istorijski spomenik. Rudnik soli godišnje poseti oko 900.000 turista godišnje (www . kopalnia . pl ).

Muzej rudnika soli Vjelička (ulica Zamkowa 8) ima dve stalne izložbe: na trećem nivou u podzemlju i na površini u Zamku rudnika soli iz XIII veka. Muzej poseduje veliku kolekciju rudarske opreme, posebno konjskih mlinova (suvača) koji su jedinstveni u svetu (www.cyf-kr.edu.pl).

DVORAC PJESKOVA SKALA

Dvorac Pjeskova Skala (Pieskowa Skala) koji često zovu i biser poljske renesanse, nalazi se u severozapadnom delu nacionalnog parka Ojkov, između šume sa pogledom na dolinu reke Pradnik, 30 km severozapadno od Krakova.

Zamak je sagrađen u prvoj polovini XIV veka po naredbi kralja Kažimježa Velikog, kao deo sistema odbrane poljsko-šljonske granice i važnog trgovačkog puta između Krakova i Vroclava. Prvi vlasnici zamka su bili članovi porodice Šafranjec (Szafraniec), koji su proširili zamak. Od XVIII veka, u vreme kada je zamak bio vlasništvo porodice Vijelopoljski, Pjeskova Skala je bila poznato lovište. Zamak od 1970. godine udomljava Muzej evropske umetnosti, ogranak Kraljevskog zamka na Vavelu.

Selo Ojkov u srcu NP ponosi se ostacima dvorca iz XIV veka: gotička kapija, osmougaona kula i ruševine kapele. Još od XVIII veka, Ojkov je bio popularna turistička destinacija, posebno tokom druge polovine XIX veka kada je bio pomodno zdravstveno odredište. Nekoliko građevina iz tog perioda tzv. „Ojkov stila” još postoji: dva bivša hotela od kojih je danas jedan Prirodnjački muzej, a drugi pošta.

Isposnica Blagoslovene Salmone (Pustelnia Bl. Salomei) kod sela Grodiško (Grodzisko), povrh visoke stene na pola puta između Ojkova i Pjaskove Skale, datira iz XVII veka. Sagrađen je na mestu ženskog manastira iz XIII veka. Barokna crkva je okružena statuama iz XVII veka pobožnih poljskih srednjevekovnih prinčeva i princeza.

51