Legenda o Velikom inkvizitoru, Braća Karamazovi; Ivan Karamazov

Kazuje je Ivan Karamazov koji istovremeno ističe i svođe viđenje suštine životai sveta u poemi koju je sročio Aljoši. U njoj dominira stav da je Hrstos napravio grešku kada je verovao da čovek može, delujući po slobodi koju mu je dao, da se izdigne do vrhunskih vrlina i da patnju sagledava kao vid iskupljenja za grehe koji je počinio. Ivan smatra da dete koje su rastrgli konjima nije krivo, nije nosilac greha jer je najčistije od svih pa samim tim teorija o patnji kao putu pročišćenja nema ni smisla. On postavlja Aljoši pitanje da li bi on prihvatio da bude gospodar zemlje koja postaje raj gradivši se na suzama nevinog deteta pri čemu mu Aljoša odgovara da ne bi i samim tim i prihvata na neki način drukčije viđenje, rušenje religioznih stavova. Iako je Ivanova polemika usmerena protiv jevanđeljske etike, ona ima dublji značaj. U Legendi su postavljena pitanja koje čovek na svom istorijskom putu trajno rešava, ali ne može se reći da ih je uspeo rešiti. Problem slobode najviše govori o pretivurečenosti ljudske prirode. Čoveku je sloboda data da bi žrtvovao hleb nasušni za ideal, ali on kada se nađe u takvoj situaciji najviše želi da postupa po pravilima, da mu neko drugi kaže kako da postupi. Na taj način trajni problem svake ideologije i jeste u postavljanju granica slobodi čovekovoj.

U osnovi razmimoilaženja Inkvizitorovog stava sa Hristom su dve koncepcije prirode čovekove. Hristos je postavio čoveku previsoke zahteve odricanja, gotovo nemoguće- da voli druge kao sebe samoga. Inkvizitorov humanizam je odmeren prema moćima ljudi kao slabih stvorenja. Po njegovom shvatanju čovek je „slab i podao“, zato se nikakva duhovna vrednost u njegovim očima ne može meriti sa hlebom. Inkvizitorova misao nosi u sebi skrivenu poruku da čovek takav kakav je ne može se ni voleti ni poštovati, dok se u Hristovom stavu da čoveku dodeli ulogu odricanja radi viših zahteva, dosezanja duhovnih visina krije misao da Hristos voli čoveka. Ivanova misao o čovekovoj žeđi za jedinstvom sveta u stvari krije težnju svake ideje ka univerzalnosti.

Hleb simbolizuje nužnost života kojom je čovek uglavnom određen. Tako je trajni nedostatak svake ideje u tome što je određena prema idealu kome se teži, a ne prema realnim, stvarnim mogućnostima koje čovek ima. Zbog toga svaka stvarnost vuče ka sebi ideal koji postoji da bi čoveka gurao napred, da bi dao smisao inače banalnoj stvarnosti. Zato i cela ljudska istorija i protiče između stvarnosti i ideala.

Ova Ivanova Poema o Velikom Inkvizitoru je u suštini obračun Ivanov iznutra, sa samim sobom. Inkvizitor otkriva greške Hristove etike. Savetovao mu je da pretvori kamenje u lebove i samim tim bi ljudi pohrlili za njim i poverovali, savetovao mu je da siđe sa krsta i postane novi vladar, ali Hrist to nije hteo verujući u uzvišenost ljudske prirode i podižući njen smisao van materijalnog u duhovno. Tu je težište mimoilaženja Inkvizitora sa Hristom u Ivanovoj priči. Crkva je prihvatila Hrsitovo učenje o slobodi ali ga je ograničila hlebom, tajnom, čudom i vlašću. Inkvizitor stalno insistira da su kanoni crkveni podešeni prema slabom čoveku, prema njegovim realnim mogućnostima, a ne prema izvornom Hristovom davanju slobode i uzvišavanju čoveka, pa donekle i veri u čoveka. Crkva povlađuje time čoveku, prilagođava se.