Licem u lice sa sobom

Noć je. Lampioni su pustili svoje tajanstvene zrake do mog lica i ušli u deo mojih snova. Ponekad ih posmatram kroz okna prozora kako trepere. Nose neke nove misli i nove želje koje se usađuju u moj svet. Posmatram svoj odraz koji je naličje novih ideja u nekom ogledalu tih snova. I teče moj svet..

Kao klinka igrala sam se lepim sjajnim lutkama koje su imale lepe krupne oči. Danas sam sa osmehom na licu zagledana u iste lutke koje stoje na mojoj polici i gledaju me sada već pomalo izlizanim, od vremena i igre, tim istim očima. Ogledala duše u koje se prelivaju i odražavaju i moji snovi. Želela sam pregršt ostvarenih snova kao pregršt ptica na dlanu. Učinilo mi se da je svet sličan onom snoviđenju koje sam nalazila u likovima knjiga koje su ostajale iza mene. Pročitane i uvek nove. Ana Karenjina sa svojim neshvaćenim naporom da se ostvari kao ličnost kao da me je negde u tom strahu dodirnula njena haljina puna čemera i bola. Branka Katić koja mi je ostavila trzaje nad nekim novim svetovima koji će se napuniti mojim suzama i nanovo oprati lice puno nade i želja. Ostala je nova i mala sklupčana devojčica koja strahuje da je neko ne otme iz sveta u kome se našla.. Čudno je posmatrati sve što je odmaklo i što će odmicati putem kojim će hoditi moje stope..

Dotakle su me misli nekih velikih ljudi koji su živeli u nekoj svojoj sadašnjosti i otvarali mi neka nova vrata:

„Pobrinite se da dobijete ono sto zaista zelite jer ce vas prisliliti da volite ono sto vam se daje.“ Dzordz Bernard Co

„Svaki covek je dete svojih postupaka.“ Miguel de Cervantes.

" Mladost je cista vec zato sto je - mladost." Dostojevski.

"U ovoj zemlji moraš neprestano trčati iz sve snage, da bi ostao u mestu." Luis Kerol (Alisa u zemlji čuda)

" Ljudi su dorasli da se obracunaju sa drugim ljudima, ali ne s problemima..." Tin Ujević

Ne ve putes alium sapiente bonoque beatum.-Ne smatraj srećnim drugog osim mudraca i dobrog čoveka.

Nisu teske suze koje padnu, teze su one koje ostaju u ocima.. (izreka koju sam pokupila usput)

Ljubav je poezija razuma. ( Onore de Balzak )

Kao bubanj koji udara u orkestru bez stila, tako su te noći obasjane lampinonima, udarale moje misli.. pulsirale želje da se ostvarim kao idiličan odjek svojih želja. U uglu sobe te noći stajala je korpa puna šnalica i privezaka.. gledala sam nemo u nju.. svetlost od vani prodirala je i tražila da se oslobodi potpuno nekog unutrašnjeg ropstva.. Setila sam se svih onih filozofa koji su nas podsticali da razmišljamo kako ćemo jednog dana postati robovi sopstvenih principa.. i nasuprot njima sociologa koji su veličali princip nad slobodom.. Ja sam ostala samo jedna malena figura u uglu sobe koja je sakupljala neke kockice mozaika iz svega što je bilo pred mojim očima i licem u lampione koji

su pružali svetlost.. zagledana u neku beskonačnost i opet osećaj praznine koji me je sablazno pratio na tom putu da spoznam svoje pravo, ničim ukaljano ono unutrašnje lice.

Kroz one svakodnevne reči i rečenice shvatala sam da je veoma malo istine koju govorimo jedni drugima kao i da često umemo da ćutimo ono što bismo rekli veoma glasno onima koje volimo. Isto tako, šta možemo onda očekivati od onih koji svakodnevno dele to parče vazduha i prostora sa nama.. jesu li iskreni ili nas više puta slažu? Postoji li uopšte razlika između apsolutne istine i apsolutne laži? Ako postavimo stvar tako da posmatramo istinu kao apsolutnu ličnu laž sopstvenih egositičnih potreba, hjesmo li uopšte ikada bili iskreni prema sebi u onoj meri u kojoj bismo to isto očekivali od drugih? Gordost nad sopstvenim razmišljanjem mi nije dozvolila da uživam tračak lepote snopa svetlosti koji se igrao u mojoj sobi.. Vodio me je sve dublje u neke misli koje su me kasnije inspirisale da ih zapišem i zaplovim negde potpuna sama pred sobom u neke svoje svetove, svoje tragove, svoje istine.. Grabila sam taj čarobni zvuk nekih lepih tajanstvenih bubnjeva koji su dobovali u ritmu „Ne spavaj mala moja, muzika dok svira..“ i sa osmehom na licu posmatrala sam ono što mi se nudilo kao parče kolača koji zovemo život. Preda mnom je bila godina odluke, godina kada ću negde pokušati da pronađem delić svojih snova u nekom novom poslu, da se ostvarim kao ličnost potpuno nevezano za svedruge. Iza mene je ostajao pregršt uspomena.. smešno mi se učinlo to što su me one podsećale na tu korpu sa šnalicama u uglu sobe na kojoj se prelamao zrak svetla.. To sam ja.. igra svetla i tame, igra u kojoj se nazire želja za apsolutnom slobodom odlučivanja i sudelovanja u sopstvenom životu.. bez robovanja sopstvenim principima.. Mada ja još uvek nisam osećala izgrađenost istih, ali sam predosećala da me ta opaka boljka principijelnosti mogla uzeti i zarobiti jače i čvršće no bilo ko...

Plovila sam svojim odajama, posmatrala strunu koja se kidala u uglu sobe.. oči su polako postajale teške. Osetila sam težinu kapaka jače nego da sam u rukama držala 10 kilograma tešku torbu moje bake koja se vratila sa pijace.. i u tim mislima sa blagim osmehom na licu, utonula sam u san:

Bio je lep dan, jutro je okupano mojim plavetnilom dodirnulo nečije sanjive oči.. Ja sam stajala ispred vrata koja sam otvorila svojom rukom i zapahnuo me je miris pomada sa polica.. veliki hirurški sto i paravan koji se pružao u donjem levom uglu i moj radni sto.. ulazila sam u svoj kabinet.. i osećaj ispunjenosti pratio je otkucaje moga srca.

Ujutru, oči su htele još da sanjaju, ali je srce budno, pogledalo u novi dan. Tako je divno danas otvoriti oči i shvatiti da je nov dan u stvari doneo jednu novu, potpuno novu osobu. Spremnu na neki ozbiljniji život, spremnu na haos izazova koji su se pružili.

Pogled u ogledalo pred kojim se uvek presvlačim bio je neminovno ritual svečanosti u mom danu. Videti svoj lik, svoj fizički odjek.. svoj odraz.. Odraz svojih unutrašnjih otkucaja, svog ličnog ritma iz koga želim i uspevam da izvučem ono najsvetlije. Osmeh upućen tom liku u ogledalu bio je završna scena malog rituala, posle koga bi moje noge ugrabile asfalt i poletele u avanturu života.

Svaki dan doživljavala sam kao novi pečat ideja, novi smisao, novu celinu. I vedra i nasmejana pokušavala da ga proživim više u onoj svetlosti lampiona nego u onim mračnijim senkama koje su ostajale po stvarima.. i gde su stvari bile metafora ljudskih reči, pogleda, dodira, pokreta.. Posmatrala sam sve koji su sudolevali u mom ličnom stasanju.. i danas bih im zahvalila, jer su negde

u meni kako god da su odjekivali-pozitivno ili negativno, oni u stvari bili temelji moje ličnosti i mene kakva jesam. Svi slučajni ili namerni događaji na koje ja ipak nisam imala uticaja, takođe su me izgradili... i izgradili su beskraj lepote i podstakli i beskraj neke blage samoće koju volim i kojoj se vraćam svako veče u toj maloj igri koju posmatram, koja dolazi spolja i koja odjekuje iznutra.

Susret sa očima onih koji su u mom životu zauzimali mnogo više mesta nego što su toga i sami bili svesni.. Moj lik u njima i njihov lik u mojim očima nekako lepršavo blješti i ljubi moje snove i ja ih čuvam. Kao neke male bebe, ljuškam ih u naručju svojih stavova, želja, pogleda, reči... I ne dam ih nikom. I tako će ostati još dugo, dugo. Dok god budem verovala da se pregršt mojih snova izgradio zahvaljujući pregrštu poklanjanja njihovih reči, pogleda, pokreta.. Jer to sam neizbrisivo „ja“. To je moj pečat i moj potpis.