Ljuba Miljkovi ć

POHARANE DUŠE Lica: KSENIJA PUŠKARIĆ, nekada lepotica, sada žena sa izraženim majčinskim instinktom ZLATA, nekada nastavnica srpskog jezika i književnosti, sada umišljena lepotica i kurojurka DAJANA, nesuñena medicinska sestra, uvek spremna da pomogne ZORAN, bivši novinar, sada misionar pravoslavlja i srpske tradicije u dobrovoljnom azilu LAZA, bivši bokser, ovde na prezimljavanju VLADIMIR, bivši seljak, sada i bivši čovek DEČAK, bivše dete, sada u odrastanju, sa izrazitim prekodrinskim akcentom i pojačanim seksualnim nagonom LUKA, bivši rezervni oficir, sada kafe kuvar, misli da je pesnik DULE, bivši trezven čovek, ne zna zašto je ovde BOLNIČAR, nekada humani medicinski tehničar, sada dušomrzac DOKTOR, neuropsihijatar 1. Dnevni boravak duševne bolnice. Improvizovani šank za kuvanje kafe. Desno rešetke. U dubini spavaonica. Sedi se, pije, puši, priča. Neki, omamljeni lekovima, dremaju. Neki jedu. Veče. KSENIJA (iza rešetaka): Eeej! Doñi da razgovaramo! Doñi, molim te... Ja sam Ksenija! ZORAN (stoji sa strane i gleda tužno Kseniju) KSENIJA: Hoćeš li da kažeš mom ocu da me vodi kući? Sutra će da doñe u posetu. Molim te! Tebe će da posluša... Potukla sam se sa.... Čekaj, nemoj da ideš! Dobro, neću da se tučem. Sama sam se grebla po licu. Da! Ne, nisam se ni svañala. Pa, dobra sam ja. I lepa... Samo ove ogrebotine... Oštri mi nokti. To će da zaraste, da umine. Hoće, boga mi. Biću još lepša... Čekaj, nemoj da me ostavljaš! Pa, gde ćeš? Nemoj... ZORAN (pobegne) KSENIJA (uzima bebu-lutku u naručje): Ne mogu da shvatim da sam postala majka. Još uvek mislim da se to dogaña nekom drugom. Sve izgleda tako lepo da bi bilo stvarno. Sinoć ga mama prvi put okupala. Danas čekam babicu da doñe da mu vidi pupčić. Prvi put smo sami. Tata je otišao na posao. Kako ti lepo stoje zekice, Zlatkiću moj. Samo što se nije probudio... Ljubi ga majka u njegovu crnu kosu i golu guzu... 2. LAZA: Jebi ga, ovde je dobro. Nekad nema da se jede, ali... Noćio sam jednom na starom “K" na Guberevcu. Jedan skine gaće i sedne mi na nos, pička mu materina. Bacio sam ga nogama do plafona. Srali tamo, pišali... (Vladimiru) Kad ćeš kući, matori? VLADIMIR: Odavde idem sigurno uskoro, za dan-dva... A di ću da odem... LAZA: I ja idem! Pravo u Opatiju, u najbolji hotel. VLADIMIR: E, baš ćeš da odeš tamo sad kad je ova jebanija!

LAZA: Oću, oću, matori. Braća su se, tamo, napolju, izmirila, a ja ću da jebem Švabice dok mi kurac mogne... VLADIMIR: O ćeš, oćeš. Samo tebe i tvoju puždru tamo čekaju. LAZA: I on se, jebi ga, olenjio. Ko da mi u šesetoj rastu ruke. Kad treba da pišam, zavučem ruku u gaće i jedva ga nañem. I sve manje vadim. Još malo pa ću morati čučeći... VLADIMIR: Ajde, batali te trabunjarije... DEČAK: Ćale, imam temperaturu. LAZA: To je dobro. Zamisli kako bi ti bilo da si ladan? (peva) Čaše, flaše, to su sestre naše, a birtije - naše gimnazije. DEČAK: Ćale, šta misliš, kakav sam vojnik bio? LAZA (pogleda ga): Bio si žgolja. DEČAK: A regrutovan sam iz generalske zgrade. Stanovala tamo i dva narodna heroja. LAZA: Jebeš generale, ja sam bio kaplar ko svi veliki ljudi: Napoleon, Hitler, Tito... ZORAN: Tito je bio vodnik! LAZA: Ma bio je on i doktor vojnih nauka... Kako je samo strugao na Ceru pred Stepom? Ne znam, možda je i pred Žućom napunio gaće? DEČAK: Pred kojim Žućom? LAZA: Pred vojvodom Živojinom Mišićem, žgoljo! Kako te tvoji generali i heroji tome ne naučiše? Njegova Kolubarska bitka ušla je u vojne knjige celog sveta, da i drugi uče kako se mlati sila u švapskom mundiru... LUKA (donosi večeru) LAZA: Acu, Žućinog sina, ubiše Nemci u drugom ratu, a posle smisliše da je bio izdajnik. Mišića treba da proglase za sveca a ne tamo neke vladike i kaluñere. (jede) Uh, ala je večera, jebo ih konj. A u novinama piše da direktor ludare poklanja mercedese... ZORAN: Pa, nije baš tačno to za srpske svece. Evo, najsvetija srpska loza, Nemanjići... DEČAK (kad je shvatio da Laza ne obraća pažnju na njega, odlazi i leže u krevet) LAZA (završava s jelom): E, sit sam ko pas kad oliže muda. (Zoranu) Ej, sinko, doñi ovamo. Pazi da ti ova manguparija iz drugih soba ne priredi upis u klub pametnih. Znaš šta rade? Metnu jabuku u kapu, vežu čoveku oči, i ruke na leña, pa ga teraju da zagrize jabuku i da je izvadi iz kape. Onda jedan skine gaće i podmetne golu guzicu... ZORAN: Hvala na upozorenju. LAZA: Tebi neće, jer ne deluješ ni dovoljno ludo, ni blesavo, ali dešavalo se. Zato, što pre u krevet, stvari pod jastuk, papuče pod dušek i dobro se pokrivaj... (Vladimiru) Šta je, matori, spava ti se? VLADIMIR: Pa, šta ću nego da spavam. (polazi) LAZA: Pazi, nemoj da zaboraviš da se probudiš, pa da ti ujutru čitamo očenaš. (peva) Moja žena šila na mašini... E, kad bi me čula šta baljezgam, oterala bi me u pičku materinu. BOLNIČAR (ulazi kod kreveta i otkriva Dečaka): Što, bre, ne drkaš u klozetu, nego upropasti i posteljinu i pidžamu? DEČAK: Samo sam jednom, majke mi. Taman pomislih da će čorba, a ono... Upiša se. 3. KSENIJA (sa lutkom): Moj najdraži Zlatkiću, dolazio tvoj tata, sine majkin, ljubi te tata i

mama po hiljadu puta. Jer, majka je samo jedna. Ko živi neka živi, a tvoji najdraži su mama i tata. On će odvesti mamu kući.(peva). Jasmina, Jasmina, zlatna jabuko, crno oko moje, dilber devojko. Mama samo što nije stigla da te vidi. Tata je obećao da će doći, a i deda. Da te vidi majka tvoja jedina na svetu. Mamino jedino, mama i tata te najviše vole. Mama voli svoga sina Zlatka, a drugima biće patka. 4. Dnevni boravak. Jutro. BOLNIČAR (donosi jutarnju terapiju) LAZA: Ljudi, stigao Neron na odeljenje. DULE: Lazo, nemoj tako kumu. Nije on dugme na šlicu da češeš budalinu o njega. LAZA: Ja sam mu kum... Ih, što sad nemam sekiru! BOLNIČAR: Šta je, Lazo, ti već treći dan dežurni. Nisi, valjda, izabran doživotno na tu svetu dužnost? LAZA: Doživotno, pa šta? BOLNIČAR: Vi Srbi preteraste sa tim doživotnim dužnostima... ZORAN: U vreme Stefana Nemanje, docnije, u monaštvu, prepodobnog Simeona Mirotočivog, Srbija postade značajna sila na Balkanu. Dušanu Silnom beše malo što mu sveta loza dade u nasledstvo, preote kraljevski presto od oca, proglasi se za cara i za prestonicu uze Skoplje. Kaže narod da je oca oslepio, svetog Stefana Dečanskog, a ovome je sveti Nikola vratio vid. Zbog toga Dušan jedini ne postade svetopočivši. BOLNIČAR: Koliko ja znam, vas Srba nije bilo pre četrdeset prve... LAZA: Jeste, naši kraljevi su jeli zlatnim viljuškama, dok su oni tvoji silazili sa Prokletija... BOLNIČAR: Ja tebe ništa nisam pitao! LAZA: Ja tebi ništa i ne kažem. BOLNIČAR: Pa, koji su to moji sa Prokletija? LAZA: Ma ja to kažem Zoranu. Njegovi su preci sinovi orlova i sada dele svojim zaslužnim ljudima ordene s orlovim mudima... ZORAN: U braku sa bugarskom princezom Jelenom, Dušanu se rodi sin Uroš Nejaki, a on, mlañan, u Nerodimlju umre bez poroda i to kada je Srbiji bila najpotrebnija čvrsta ruka, jer su se vlastelini već bili toliko osilili da na komade razdrobiše carstvo. Samozvani kralj Vukašin, njegov brat, serski despot Uglješa, i sva njihova vojska, bi pobijena na spavanju od Turaka kraj reke Marice. Osetivši snagu turske nemani... BOLNIČAR: Kakva neman? I Turci su narod. LAZA: Jeste, to je narod koji nauči neke da odsecaju onaj deo uda izmeñu muda, koji mi Srbi još od tada gulimo, a nikako da ga zagulimo i da shvatimo da je taj deo odsečen. ZORAN: Nisam, Lazo, na to mislio! LAZA: Pa, na koji si moj, mislio? ZORAN: Mislio sam da kažem kako sve što je večno, ne traje večito. BOLNIČAR: Ti, Lazo, opet tražiš...? LAZA (Zoranu): Ajd, onda, pričaj. (Bolničaru) A, tebi, Avdija, ništa nisam rekao. ZORAN: Car Lazar, pravilnije rečeno, knez Lazar, osetivši snagu turskog naroda

(namigne Lazi zbog Avdije), pripremao se sa svojim vitezovima da se odupre ismailćanskoj sili... BOLNIČAR: Čijoj sili? LAZA (Zoranu): Pričaj, bre. ZORAN: I pogibe na Kosovu, a Milica, koja je po drugom Nemanjinom sinu bila potomak svete loze, morade da dâ svoju kćer Oliveru Bajazitu Munjevitom... LAZA: Čiji je ćaća zagulio na Kosovu, jer se zajebo Turčin da će Obilić nešto izdajničko da mu šapne. Valjda, da će alakanje sa minareta najbolje da se čuje s ove strane Prokletija... BOLNIČAR: Ne vreñaj, pijanduro, mi smo tada bili hrišćani, katolici! LAZA: Bili ste vi ovaj moj pravoslavni. A otkad ono Murat poverova Obiliću, nastade naša lepa narodna: O, Murate, Murate, baš si sreće kurate... BOLNIČAR: E, sad oblači pidžamu! BOLESNICI (negoduju) LAZA: Ma, idem u pizdu materinu, samo tebe, zaguljenka da ne gledam. Zaguljen si, bre, ko da su te na temenu sunetili! (izlazi) 5. Ksenija sa Zlatom. KSENIJA: Došlo vreme od sitnog da teramo krupno i doñosmo do suda, radi sitnog inventara?! Muž me dotero do ludnice, a ja ću iz nje izaći sa Zoranom. Dosadile su mi svañe, brate mili. ZLATA: Jebali me njih deset, a možda i više, nisam brojala. KSENIJA: Dragi moj mužiću, šta bi od obećanja da doñeš? Dete je neko opekao, jebaću mu majku... Tražim razvod braka, naravno i sina Zlatka i tu je tačka! ZLATA: Pliz, liz, meni liz. Možeš samo to da mi uradiš, ñubre jedno! Dolazi Zoran. KSENIJA: Zorane, nisam od tebe očekivala da plešeš u naručju druge žene neverne. Isti si kao i ona. Čak ste i par... I ko vas jebe obadvoje. ZORAN (tiho): Ne viči. KSENIJA: Ko viče? ZORAN: Oprosti... KSENIJA: Rasturena banda ko krnji šef države! ZLATA: Sprat, prizemlje, gore, dole, to je osećaj moći i ritam u noći, o la la. Igranka do zore, sutra je spas, medikament, šećerna vodica, za sve nas. Teramo dalje za iste pare. 6. Drugo veče, dnevni boravak, pije se kafa i puši. DULE: Ma bolje je da nemaš dece. Šta će moja ćerka da bude? U najboljem slučaju - kafanska pevačica. LAZA: A ti si bolji? Šta ćeš ovde ako si bio fini otac? DULE: Otkud znam šta ću ovde. A šta ćeš ti ovde? LAZA: Ko i uvek: da prezimim... DULE: E, baš si našo kad ćeš da prezimljavaš. Pa, oni nemaju ludake čime da operu, usrani idu, pocepani. LAZA: Pa, što doñe u ovakav pansion?

DULE: Rekoh da ne znam... Sve je imala, pa joj ni to nije bilo dosta! LAZA: Ko, bre? DULE: Pa, pričao sam ti - moja žena. Platu sam joj celu davao, i plekane dinare. Njoj i to malo, pa poče da mi istresa džepove i da mi uzima i ono što privatno zaradim. Razvedem se i počnem da pecam iz dosade. Tražio sam neki mir pored reke, ali nosio sam pokilče rakije. Kad nestade para, počnem stvari da prodajem. Tako sam prodao jednu kožnu jaknu onima što tovare šljunak. LAZA: Jebi se s takvom mukom. I ne seri kad su deca u pitanju. Bolje je da mi ćerka bude i kurva, nego da je nemam... Ti si tvoje korene pustio u flaši, ko ona ženska lozica, a otac te takvog sigurno nije napravio. ZORAN (za sebe): Ovaj drugi sin mi ima kestenaste oči. Na majku. LAZA: Pa, ne radi bog u pivari da puni pivo u istu ambalažu. Duša ne može da se spakuje ni u flašu, ni u karton, ni u konzervu... Za dušu treba meso, lepo i razno, krtinjavo i meko, a treba i poneka kost, jebeš je... I, prestani, bre, s tim: prvi sin, drugi sin! Misliš da si jedini? Ja nisam mogao ni da ostanem bez sina. Nisam ga imao! ZORAN (kao da nije čuo Lazu): A voleo bih da imam ćerku sa plavim očima... ZLATA (ulazeći, prilazi Lazi i pruža dlan): Koliko dugo ću da živim? LAZA (da bi se spasao od prethodne teme, uze joj ruku i ne pogledavši reče): Osamdeset pet godina. ZLATA: Ako se potrudim, mogu i duže, je l da? A ljubav? LAZA: Čekaj da vidim... Prevrtljiva si i nestalna, a to ti sreću neće doneti. ZLATA (Duletu): Gospodine, plati mi kafu, a ja ću tebi dati bonbonu. DULE: Važi kafa, bonbonu neću. Luko, jednu duplu za mene i jednu običnu za damu. ZLATA: Doktorica mi kaže da ne idem često na druga odeljenja, jer kako sam lepa, može neko da me ukrade. LAZA (podsmešljivo): U pravu je. ZLATA (Lazi): Kolko je sati? LAZA: Petnaest do devetnaest. ZLATA: Moram da idem na večeru, iako pazim na liniju. LAZA: Da se umiješ, da središ ta ispucala usta, pa doñi posle večere. ZLATA (radosno): Važi! (odlazi) LAZA: Uh, što sam jednom trtio brku... DULE: Koga? LAZA: Onog na flaši jagodinskog piva! Ha, ha, ha! VLADIMIR: Mnogo se pije kad se vadi zemlja za ciglu. Jednom ja i moj šurak, onda ovaj stariji sin i njegov pašenog, kopamo furunu. Zimsko vreme, poso naporan, daj mal da se zagrejemo, kažem ja. A vadili smo zemlju za ciglu za novu kuću tog mog starijeg sina. Donese snaja meni i šuraku kilo meke, a deci pola kila ljute. Isterali smo do mraka pet tavana, mi popili četiri kila, a deca nisu ni onih pola. Pio sam ja, dete mu jebem, al na Petrovdan prošle godine sam zagulio i od tad ni da liznem. Ne idem ni da je izvadim iz bureta kad neko doñe. DEČAK (ulazeći): Ej, ljudi, Nidža sa “A" odeljena lizao jednoj. LAZA: Je l sipao konjak u nju, il lizao na suvo? DEČAK: Otkud njemu konjak? LAZA: E, jebeš takav liz. DEČAK: Ozbiljno...

LAZA (Dečaku): Je l si drkao? DEČAK: Malo pre, al nema onog. Nema čorbe, razumeš? DULE: Dok smo igrali fudbal, idu dvoje iz šume. Pitam: Je l bilo nešto? A ona: Pogledaj mu novčanik, pa ćeš znati. LAZA (Dajani koja ulazi): Zamisli da te zovu Rada. DAJANA: Zamislila sam. LAZA (peva): Rado, moja Rado, utero bih ti rado. DAJANA: On misli da može svaku ženu, al ona nije na kolenu. DULE: Neki klinci danas upalili vatru kod žice. Pitam ih zašto, a oni: Čekamo neku lujku da se omrsimo, a doñe ti. Mater vam jebem, kažem im, pa nisam ja peder! ZLATA (dolazeći): Nisam večerala, ali, evo, sredila sam se. (Lazi) Sad sam ko puška, je l da? LAZA: Da. ZLATA: A hoćeš li da me okineš? LAZA: Ma kakvo okidanje... ZLATA: Idi, bre, u pizdu materinu, pa je l sam se zato umivala? 7. KSENIJA (iza rešetaka): Venčanje neće biti. Mladoženja se izgubio u nepoznatom pravcu. Gore, dole, tamo, amo, ne znam gde, jer ga još uvek nema pod mojim prozorom. Meñu rešetkama sam kao majmun. Svako svome, ja nemam nikome. Ali, doći će i taj dan i mojih pet minuta, kada mi niko ništa neće moći ove noći... Šta bi, čoveče? Razvod braka bez prestanka... Jedan mudar čovek je rekao: Zaboravljajući druge i sebe stavljamo u zaborav... Hoću tatu da mi zovu, boli me briga za sve. Ma kakav telefon? Što nije došo? Ja ne lažem... Ne navaljuj na vrata, bez sestre il brata! Rad je stvorio čoveka, a čovek je stvorio nerad... Viče: pusti me, a niko je ne drži! Bogojavljenje: Ko sebe čuva i Bog ga čuva! 8. Noć. Zoran, za stolom u dnevnom boravku. Kraj stola doktor. ZORAN: Pijan sam od lekova. Opet će me odvesti u krevet i spavaću obučen. Pa, majku mu, ja sam se sam ovde izolovao da ne počnem da ubijam. Ko ima pravo da mi misao usporava lekovima? Treba da odem u kupatilo, a tvrda stolica mi cepa šuljeve... Suze radosnice i žalosnice, znoj i sve suvišne tečnosti koje izlaze iz tela... DOKTOR: Mi moramo, najpre da te oslobodimo tegoba sa kojima si došao ovde, mislim na strah i ostalo... ZORAN: Koliko će to da traje? DOKTOR: Ne možemo da se pogañamo! Znaš kako je, čovek je mašina kao i svaka druga. Ti si trčao, jurio, mašina je podmazivala nekad i pogrešno - konjačić, špricer - i jurila, naročito kad se preterivalo s poslom. I, eto, motor otkaže. Ja bih ti drage volje rekao koji zupčanik je otkazao, ali kada je glava u pitanju, tu ima mnogo nepoznatog. Mi pokušavamo lekovima neke stvari da zaustavimo, da ih usporimo, ali dok ne pronañemo taj zupčanik, ili bar njegov pogrešno podmazan zub, treba nam dosta vremena. ZORAN: Kad ću moći na vikend? Uželeo sam se deteta. DOKTOR: Možda u četvrtak da ti doñe supruga, pa sa njom da izañeš. ZORAN: Kasno mi je to...

DOKTOR: Nismo na pijaci. Pratiću te, pogotovo kad sam dežuran, kao večeras. ZORAN: Hvala, doktore. DOKTOR: Hajde sad na spavanje. Kad zaspiš, ponovo ću da te obiñem. ZORAN: Hvala... (odlazi u krevet) 9. Za stolom Laza i Dečak. DEČAK: Jebo sam jednu sad. Ona se uprla u jelu, a ja onako, s guza. Samo ne mogu da svršim. Ne mogu, boga mi. Da l je tu ñavo, ili su mañije? (Lazi) Jesi l jebo ženu kad si bio na vikendu? LAZA: Daj cigaru! Plati kafu! Daj, daj, daj... Kad ću ovde da čujem: Dobar dan, kako si? DEČAK: Jesi l jebo ženu kad si bio na vikendu? LAZA: Nisam, to je greh na krsnu slavu. Na krsnu slavu ne sme da se greši. Tada su i gosti u kući, i sveća i kandilo... DEČAK: Pusti kandilo! Pitao sam da l si jebo ženu? LAZA: Nisam i - tačka! Nemam ženu! 10. Književno veče i igranka. LUKA: Slušajte! Nemac Simon je, početkom veka, uveo i radnu terapiju, u kojoj, osim pacijenata, učestvuju i njegove moždane ćelije... LAZA: Daj, sinko, ne lupaj gluposti, nego preñi na stvar. LUKA: Ozbiljno vam kažem, ali dobro, kad ćale kaže, onda idemo na stvar. Ovo je književno veče našeg odeljenja, posvećeno ðuri Jakšiću... DULE: Pa, što ne uze neku drugu knjigu iz ormara. Već četvrti put uzimaš ðurine pesme. LUKA: Prva će svoje pesme da čita Ksenija. KSENIJA: Ovu pesmu sam posvetila svojoj prijateljici Zlati. (čita) Zlato, Ti koja si roñena ðorñević I rodila Danijelu sa Vladom Pantićem Zlato, Ti koja si pobegla od mene Ako te moje telo zanima Nemoj da lutaš Ja te očekujem. LUKA: Dule Savićević! DULE: Oči ti uzburkano more Na obrazu rascvetala ruža Osmeh ti priziva zvezde Telo tvoje vajar ne izvaja Blistaš ozarena uz titraj violine Nedodirnuta lepoto sveta. LUKA: Anita! LAZA: Upala joj mami kita!

LUKA: Hteo sam da kažem: Zlata! LAZA: Pa i ja sam to hteo da kažem... ZLATA: Anita, Da li te neko pita: Imaš li mamu i tatu? Tvoje nežne ruke, Anita, koja li žena miluje? DAJANA (upada i viče na Zlatu): Zašto si mi pretresala krevet? ZLATA: Maaarš! DAJANA: Kradeš, mamu ti jebem! (opali joj šamar) ZLATA: I ći ćeš ti na Guberavac zbog ovoga! DAJANA: Oću, kurac da idem, jebem ti mater lopovsku! ZLATA (odlazeći): Oćeš, oćeš... DAJANA: Ma, nemoj da ti bubrege odvalim... (izlazi) DULE: Tako ti je to kad od ozbiljne žene postane ovako nešto žalosno. LAZA (peva): Aj, sve bih jebo, samo ne bih lizo, Jer je dupe pored pizde blizu... (Duletu) Nju sam prvu ovde opalio. Došla i kaže: Ajde da mi padne mrak sa očiju... Daje svima. Od milošte je zovem Dajka. DAJANA (vraća se s kesom vode): Ovo je ako neko padne u kolaps... Šta je, loša sam riba, a? A ne znaš da sam njufer? Gde? U mozak sam njufer, tu me još niko nije jebo! Hoće, ali ne može. I da znate, nikad se nije, niti će moći da se jebe u mozak. Mozak nema pičku, a pička je za tucanje, roñeni moji! (Duletu) Šta, je hoćeš da plešeš? LAZA: Ne, on bi da te podoji. DAJANA: E, bato, moraš prvo da napumpaš dole, da bi nadošlo gore, pa onda da sisaš! LAZA (Duletu): Je li, a što Zoran nije došao? DULE: Nije mu opet dobro... LAZA: Ma, znam, jebi ga... DEČAK (kod prozora): Ej, ljudi, eno tucaju se! (svi prilaze prozoru) Vidi, sve mu guzica mokra od kiše! SVI: Zez, dva, tri... Ne žuri, idiote! Četiri, pet, šest... Gotovo... LAZA: E, jebi ga! Ni popalio je nije... DAJANA: Šta sam vam rekla? DEČAK: Dajka, da l je svršio? LAZA: Jeste, al bez čorbe. (Dečaku) Da l je ñavo, oli su mañije, a? 11. Posle nekoliko meseci. Luka donosi i sipa sebi i Zoranu kafu. LUKA: Veruješ li u reinkarnaciju? ZORAN: I ne i da! Postoji, sigurno postoji nešto, da li je to bog u kojeg svi verujemo, ne znam. Znam samo da ovima za pedeset godina nije uspelo da dokažu da ga nema. Nareñivali su da ga nema, a sad ni u crkvu ne umeju da uñu. Ušunjaju se, stanu oko celiovaonice ikone, ne možeš da priñeš da celivaš ikonu. LUKA: A da li veruješ da postoji duša? Čitao si, možda? ZORAN: Pa, čitao sam...

LUKA: Ja sam doživeo to, mada nisam bio pijan. Bio sam trezan baš one večeri kad mi je umrla majka. Video sam njen lik u mraku. Ujutru sam je našao mrtvu. Siguran sam da je u trenutku kada sam video njen lik, izašla njena duša iz tela. I to nije bio nikakav delirijum tremens i kojekakvi bakrači, nego je bilo baš kao što sa tobom sad pričam. ZORAN: Jesi li imao delirijum? LUKA: E, to je momenat kad dobiješ neku snagu da izletiš kroz prozor. Nešto mi je sevnulo ispred očiju kao kad pregori sijalica, izgubio sam svest i pao. Majka mi je bila živa i viknula je: Trči do kupatila i umij se. Umio sam se i bilo mi je lakše tek posle pola sata. ZORAN: Da li je i to odvajanje duše od tela? LUKA: Da, da. Inače, duša živi petnaest dana posle smrti. Prva tri dana je najteže u grobu... 12. (Laza i Zlata, šetnja na bolničkom krugu) LAZA: Otac me je poslao u ring kada sam imao četrnaest godina. Imao sam pedeset mečeva. Završio sam s boksom u osamnaestoj. Prestao sam da boksujem zato što nije bilo hrane. Tada nije bilo hranarine, jedino pred važan meč dobijao sam ručak. ZLATA: Kako je to boks plemenita veština? LAZA: I jeste. Nadmetanje u ringu nema za cilj da unakazi protivnika, već da budeš brži od njega, da mu dokažeš da imaš bolje reflekse. ZLATA: Po tebi je plemenito razbiti nekome nos? LAZA: U ringu da, zato što hoćeš da dokažeš da si bolji. ZLATA: Zašto se dokazivati tučom? LAZA: Boks nije tuča. Boks je veština... ZLATA: Koliko živi bokser? LAZA: Zavisi koliko je batina popio u toku karijere. Žive kao i ostali ljudi, samo pre podilkane. Medicinski je dokazano da ni jedan bokser nije sasvim čist. ZLATA: Ti mnogo piješ... LAZA: Jebi ga, svaki alkoholičar nañe razlog za pijenje. Po meni, pije se zato što se voli piće, znači iz ljubavi prema alkoholu. Ima ona narodna: Prvo čovek pije piće, onda piće pije čoveka, a u trećem krugu piće ispija piće, jer čovek prestaje da bude čovek. Ja sam četiri puta lečen. I da se razumemo: od alkohola nema leka... ZLATA: Jesi li imao delirijum? LAZA: Delirijum je užasna stvar. Ne daj Bože nikom... Ugasiš svetlo, misliš da ćeš da spavaš, a ono neka ljudska bela glava bez ušiju, usta velika ko rečni čamac, samo dva zuba ima, a nasred čela jedno oko crveno. Takva spodoba ide prema tebi... ZLATA (uplašena, privija se uz njega) LAZA: To je početak delirijuma. Brzo ustaješ, pališ svetlo, za flašu... To je grozno, taj san. U stvari, to je polusan... Odmah za flašu... Sedneš, a pacov ispred tebe! Liči na pacova, a tri puta veće od pacova. Odeš, uzmeš metlu da ga izjuriš. Svestan si da ga nema, a tu je. Opet za flašu, jer što više piješ, sve manje vidiš. Na kraju vidiš samo flašu i piće u njoj. Drugo ništa... ZLATA: Eh, što ti nisi moj otac... LAZA (za sebe): Ne seri, mala! ZLATA: Šta kažeš?

LAZA: Ništa, ništa. A šta radi tvoj otac? ZLATA: Ništa, mrtav je. Ubio ga moj brat. LAZA: Ubio? ZLATA: Kupali smo se u istom koritu, sestra i ja. On je, kobajagi, pomagao majci, i turao je prste u naše polne organe... LAZA: Otac? ZLATA: On. To nas je bolelo. Rasporeñivao bi nas da spavamo tako da on legne sa mnom, ili sa sestrom, a brat sa majkom, kao, lakše bi se odmorili tako. Kada se odao piću i prestao da odlazi na posao, uzimao je sestru kod sebe u krevet. Ona se majci žalila da krvari, bilo joj je četiri godine. Možda joj je tada uzeo nevinost, ili je, bar, načeo. Probao je i sa mnom, ali je, tek kada sam imala deset godina, uspeo sa pravim odnosom. LAZA: Jebo tebe, ćerku? ZLATA: Da, a kada nije uspevao, terao je brata da stupa u odnose s nama. Uživao je u tome, ali brat, bio je dete, nije uspevao. Tukao je i njega i nas dve... LAZA: Uh, majku mu zlotvorsku! A majka? ZLATA: Kada mi je bila četrnaesta godina, rekla je: Ako vam se ne sviña da živimo u istoj kući, vi idite na ulicu. LAZA: I, šta bi s njim? ZLATA: Otišli na pecanje, brat poneo čekić i tamo ga ubio. Na suñenju je sve priznao. LAZA: Koliko je dobio? ZLATA: Prvo osam godina, pa mu skinuli dve. Dobio je pomilovanje godinu, i pola godine uslov. Terala sam majku da ide kod advokata, kaže da nema pare za bacanje. Otišla sam ja kod jedne žene, nije htela ništa da naplati i brat je izašao iz zatvora posle četiri i po godine. Skoro se vratio kući iz armije. LAZA: Au, jebo te bog, tako lepa cura... 13. Ksenija i Zoran, u dnevnom boravku. ZORAN: Danima sebi postavljam pitanje: Zašto se toliko duša ovde hara i uništava medikamentima? A takvih umova tu ima da bi brzo izvukli iz bede ma koji kraj i ma koju oblast življenja, pa makar to bilo u govnima do guše. KSENIJA: Molim te, ne budi prost! ZORAN: Oprosti! Ali, pitam se i ovo: Treba li da promenimo mesta? Meñutim, u ovoj pišljivoj zemlji nema toliko duhovnih kazamata da bi u njih stali svi oni bez mozga koji su sada napolju. I, naravno, poslednje pitanje je: Ko je sada tu zdrav i normalan? KSENIJA: Opet si čitao novine? Još jednom dokazuješ da nisi čovek od reči? ZORAN: Kako nisam od reči? KSENIJA: Obećao si i sebi i meni da ćeš da se okaneš politike! Obećao si da nećeš da čitaš novine, da nećeš da gledaš na televiziji ništa osim filmova, da nećeš da razgovaraš ni sa kim ni o jagnjetu, a kamoli o Vuku... A, evo, po ko zna koji put si se razgoropadio kao da si za nekom govornicom! Eto, kako nisi od reči! ZORAN: Oprosti, još jednom. Malo pre sam prelistao čiča Vladimirovu “Dugu"... Ej, mala, pa tebi je stvarno bolje? KSENIJA: Jeste, bolje mi je. Izgleda da ću za vikend da dobijem otpust! ZORAN: Kako - otpust? KSENIJA: Lepo, dečko moj, otpust! Odlazim kući! Nije ti, valjda, žao zbog toga? ZORAN: Kako bi mi bilo žao što izlaziš odavde! Nego... To, nekako, iznenada?

KSENIJA: Nije, dečkiću, iznenada, nije! Sve je redom išlo, samo ti nisi obraćao pažnju... Hoćeš li, molim te, da mi pomogneš da završim ovu temu? Doktorka traži da joj predam danas. ZORAN: Koju temu? KSENIJA: Slušaj! (čita) “Spojile se dve čestice. Nastala je treća. Rodilo se dete. Prvi susret sa životom: plač. Suze zbog sudara sa stvarnošću. Majčina strepnja nadjačava sve bolove. Žena postaje majka. Majčinstvo je čini lepom. Umesto umora - blaženi osmeh na licu..." Šta misliš? ZORAN (rasejano): Sve je dobro... Mislim da se majčina ljubav razlikuje od nagonske ljubavi za opstankom, koju dete iskazuje prema njoj. KSENIJA: Tako sam i napisala: “Dete, bespomoćni ptić, privija se na grudi majci, tražeći hranu." ZORAN: Da, napisala si, ali da li shvataš koliko to grubo zvuči u odnosu na rečenice koje govore o ženi koja je postala majka? KSENIJA: Shvatam. Slušaj dalje. (čita): “Ponovni susret raña obostranu ljubav..." ZORAN: Ja bih tu umetnuo jednu rečenicu. KSENIJA: Koju? ZORAN: Ovako, piši: “Ljubav deteta za nežnošću, nagonska potreba za opstankom, koju ta ljubav za nežnošću sadrži..." KSENIJA: Nemoj da bude predugačka rečenica. ZORAN: “... i majčina ljubav prema oživljenom delu sopstvene utrobe." KSENIJA (pišući, ponavlja): Zašto “prema oživljenom delu"? ZORAN: Pa, kako nije “oživljen"? KSENIJA: Dobro, neka bude. Čekaj da pročitam ovo što sam napisala. (čita) “Ljubav deteta za nežnošću, nagonska potreba za opstankom, koju ta ljubav za nežnošću sadrži, i majčinska ljubav prema oživljenom delu njene utrobe."... “je" majčina ljubav, prema... ZORAN: Kako: “je"? KSENIJA: Tako što ovo nema smisla. Evo, pročitaj. ZORAN (čita): “Ljubav deteta za nežnošću i nagonska potreba za opstankom, koju ta ljubav za nežnošću sadrži, i majčinska ljubav prema oživljenom delu njene utrobe..." KSENIJA: Ali, ta rečenica ništa ne govori. Ona ima dobre elemente, ali nema smisao. Ili, da kažem, na primer, “vidi se ljubav deteta za nežnošću", ili “oseća se ljubav deteta za nežnošću i nagonskom potrebom za opstankom"... ZORAN: Dobro, stavi: Vidi se... KSENIJA (čita): “Vidi se ljubav deteta za nežnošću i nagonskom potrebom ... i nagonska potreba (ispravlja) za opstankom...” Tako je u redu. ZORAN: Sada ima smisao? KSENIJA: Naravno. Dalje (čita): “Prvi i još puno susreta rañaju ljubav u koju se utapa ljubav trećeg. Njegova strepnja za voljenom raña ljubav za tek stvorenim bićem. Majčinska ljubav je posebna, mnogo veseli, puno traži, ali i daje. U početku još nesvesna, nagonska, ali ljubav. Kasnije, malo sebična, ali uvek ljubav." ZORAN: Rañanje je ništa drugo nego nagonski opstanak vrste. To je najobičnije parenje Homo sapiensa. KSENIJA: Ja to vidim malo drugačije. ZORAN: Kako drugačije? KSENIJA: Nije rañanje samo opstanak, nego se iz ljubavi raña novi život.

ZORAN: Nije tačno. To, onda, liči na priču sa rodom. KSENIJA: Ne, ti grešiš. Isuviše svodiš na nagon. ZORAN: Nagonski i jeste... KSENIJA: Jeste i nagonski, ali ima tu mnogo duše, mnogo duha. Iako je površina čisto nagonska, suština je duhovna. ZORAN: Kakav duh, do ñavola, kad rañanje ne postoji bez seksualnog čina, bez koitusa, a sve to je najobičnije parenje mužjaka i ženke! I ko je tebi rekao da nije dobro to što si napisala? KSENIJA: Zlata. Ona je nastavnik srpskog. ZORAN: Ma, koja Zlata. Ona je bivši nastavnik srpskog, daleko od škole, od dece. Toliko je daleko od svog posla da joj ne verujem ni jednoj izgovorenoj reči. Polujkanila gore od... KSENIJA: Ja ne bih sad o tome. Ja sam za to da završimo ovu verziju, pa da posle procenimo koja je bolja i da se za nju opredelimo. ZORAN: Jesmo li završili sa tekstom? KSENIJA: Jesmo. Može li naslov da bude “Žena". ZORAN: Zašto da ne može. Ali o tome treba odlučiti na kraju. Ne treba se iscrpljivati u toku rada. KSENIJA: Dobro. (čita:) “Ljubav hrani pupoljak, on se razvija, ali raste i ljubav. Dete postaje devojčica. Majka ponavlja priče što ih je čula od svoje majke..." 14. Dule i Luka u spavaonici. LUKA: Čuješ, Arafat, Liban, Sadam, Tuñman, zenge, Alija, zelene beretke! To su šifre! Pohvatao sam sve. DULE: Šta ti bi odjednom? LUKA: Srediću ih ja. Centrala im je dole. Sada svi idemo u akciju hvatanja. DULE: Kakvu, bre, akciju! Daj, nemoj da me zajebavaš! LUKA: Je li, ti si kapetan? Razumem, druže kapetane! (salutira, šapatom) Znaš, ovo što rade u Sarajevu i Sandžaku, pronašao sam ih. Gotovi su! DULE: Slušaj, ajde ti na spavanje! LUKA: Razumem! Odmah! U nula-nula ustajem da uzbunim bolnicu. DULE: Dobro, samo nemoj mene da budiš, slabo sam noćas spavao. LUKA: Razumem! Tebe neću, ostale moram. Provera! (legne u krevet i pokrije se ćebetom preko glave) DULE (odahne): Uh, šta me snañe? DEČAK (upada zadihano): Ej, gotovo, završio sam poso! DULE: Šta si, bre, završio? DEČAK: Uza zid! Bilo, boga mi. Šta, ne veruješ? DULE: Ama, šta je bilo? DEČAK: Dajana, Dajka... Prvo smo legli na sneg. Ja skinem kožnjak i metnem dole. Zakrkam joj ga, ona svrši pet puta, a ja jednom. Posle smo, kod nje na odeljenju, popili kafu, ja platio. Pa sam je opet priveo uza zid i zakrkao joj s guza. Treći put za četiri meseca ovde. DULE: Dobro, ajde sada na spavanje. Koji vam je ñavo večeras? LAZA (ulazeći): Rekla jedna kuma: Nema više ni ñoka ni momaka od mog pokojnog

kuma Jovana... DULE: E, evo ga i ovaj. LAZA: Po kurcu su mogla da mu se mimoiñu dva pacova, a da se ne dodirnu. (Dečaku) Je l bilo šta? DEČAK: Treći put, danas, za četiri meseca. LAZA: Ako, sine, ako. Treba i njemu slinci da izlete. 15. Sutradan, dnevni boravak. DAJANA (ulazeći, zakašlja se) LAZA: Nemoj da kašlješ tu, jebo te onaj mali što te jebo. Opet ćeš da se upišaš, ko malo pre na krugu. DAJANA: Nisam ja kriva, boga mi. Svaki čas idem u toalet i ništa, a čim se nakašljem, ono izañe samo. VLADIMIR: To ko kod plovke, jebo te otac. Što joj ne udare neku injekciju za jačanje onih mišića dole? DEČAK (ulazeći, Dajani): Je li, šta ti radiš ovde? Obiñoh sva odeljenja da te nañem. DAJANA (zakašlja se) LAZA: Ma, izlazi napolje, jebem ti tvoj kašalj! (izgura je) DULE (Dečaku): Slušaj, mali, ajde odlazi zajedno sa njom napolje. Neću da ovde piška kad god se nakašlje. (Dečak izañe) VLADIMIR: E, kako sam ja pio. Krili od mene i žena i otac. Namaknu rezu, ja napravim kalauz, pa na bure. Metnem crevo, povučem, a ono se prućne ko zmijče. Tako triput, a ono pola kila i više ode u gušu. Posle udarim čep čvrsto ko da bure nije ni otvarano... Kad otac otvori bure za slavu, a ono ni kapi. Di je rakija, pita. Šta ja znam, popile duge. Popićeš ti pamet, kaže meni otac. I, ete, tako i bi. LAZA: Vidi ti matorog. Je li, da nisi pipnuo Dajku, pa ti udarilo u glavu? VLADIMIR: Pipneš ti mene tamo di se ne pipa... 16. Luku unose na nosilima, vezanog. LUKA: Neću da me više lečite ovakoooo! Hoću da to bude naučno. Naučnike hoću! Ja sam rezervni poručnik, jebem vam mater lopovsku. Sve ću da vas pohapsim! Koja žena? Niko mi ne treba! Neću te praškove... Neću injekcije... Upooomoć! BOLNIČAR: Što se nisi na vreme lečio? I ne deri se ovde! Jasno! (odlazi) LUKA (smirio se čim je bolničar podviknuo) LAZA: Slušaj, sinko. Ovde moraš da budeš dobar. I ovde ti je kao u vojsci... I ribanje sleduje kad si neposlušan, razumeš? LUKA: Razumem! VLADIMIR (vezan na krevetu): Bem ti bogovu familiju, ko me veza! Bem mu sve! Koj će mi ñavo ovo? Nisam ja lud, bem mu ñavola! LAZA: Kune sinove. Ni jednom ga ne obiñoše. I oni će njegovu muku da dočekaju. VLADIMIR (mumla nerazgovetno) LUKA: Kune celu familiju. Boga mi, to neće na dobro da izañe. LAZA: More, nije to, nego može kletva decu da stigne. Bolestan čovek kad kune to je opasno, opasnije od ne znam kakve bolesti... A ti si se malo opasuljio?

LUKA: Jebi ga, šta ću... DULE (ulazeći): Kažem ja ćerki one matore sa “C" odeljenja da vodi majku kući, a ona kaže da će da preživi. Eno, umrla. LAZA: Šta ćeš, sudbina danas odredila... Kad sam bio na institutu za alkoholizam i narkomaniju kaže mi doktor da mi jetra skroz istrulila. Pitam ga ja: Doktore, je l jetra crna džigerica? Jeste, kaže. E, jebeš je u dupe, to ni kod svinje nikakvo meso nije. Nek je zdrava meni krtina... 17. Luka i Vladimir u spavaonici. LUKA: Kako je, čika Vladimire? VLADIMIR: Nije dobro. Je si l ti završio neku školu? LUKA: Apsolvirao sam na pravima. VLADIMIR: Ruke me izdale. Oćeš da mi napišeš jedno pismo? LUKA: Zašto da ne. (uzima notes i seda na Vladimirov krevet) VLADIMIR: Piši ćirilicom. On slabo razume latinicu. Piši ovako: Zdravo Milutine, evo reših da ti se javim iz bolnice. Pošalji mi 200 dinara novih... Piši sad ovako: To ću da ti vratim što pre. Nisam nikoga slagao, pa neću ni tebe. Pričekaj me neki mesec. Lečio sam se u Beogradu, pa me poslali ovde. Sve vas pozdravljam i želim vam dobro zdravlje... Atresiraj na ime Savić Boriša, to mu je sin, moj prvi komšija. Sad mi daj da potpišem... Moram sa obe ruke... Muka... Ne može olovka... (pada na krevet) LUKA (zbunjen, gleda zabezeknuto) LAZA (ulazi, priñe krevetu i opipa puls Vladimiru): Ode i ovaj Bogu na istinu. LUKA: A šta ću s ovim pismom? LAZA: S kakvim pismom? LUKA (daje mu) LAZA (čita): Vidi što je čiča bio pismen, bog te tvoj... Ala je bio žilav, u dupe ga jebem matoro. LUKA (plačno): Nemoj tako, mrtav je... LAZA (ljutito odlazi): Ma, jebite se obojica! 18. Laza i Zlata, sede na skrovitom mestu kruga. ZLATA (mazno, pokušava da ga zagrli): Hoću da se volimo! Bolje mi je, za dve nedelje ću kući. Ti si toliko dobrog učinio za mene! Volim te, budalico matora! LAZA (brani se): Ama, dete... ZLATA: Nisam dete! Vidiš valjda. Pogledaj mi grudi! Šta je, zar do sada nisi video ženske grudi? Zar nisi video? Reci! LAZA: Ma, video sam, jebo te bog, video sam, ali sve su to bile polovnjače, kojima su sise visile ko prazni džepovi. ZLATA: A, jesi li video ovakve, jedre... Pogledaj, slobodno! Dodirni ih! LAZA: Budalo mala, pusti to, mogu otac da ti budem... ZLATA (drekne): A zašto njega pominješ? Zašto, idiote? Zašto, kada sam htela da mi bude lepo s tobom? LAZA (smiruje je): Čekaj, nisam hteo! Nisam, zdravlja mi... ZLATA (plače): Govorila sam ti šta mi je radio... Kao detetu... Sada sam žena... Sve

imam, ali samo da se vidi. Unutra je trulo i smrdljivo... LAZA (zagrli je, ona mu se obisne oko vrata): Nisam hteo da ti pokvarim vreme sa mnom. Pa meni je lepo, mnogo mi je lepo... Tako mi nikada nije bilo... 19. Zoran i Ksenija u dnevnom boravku. ZORAN: Sutra je Sretenje Gospodnje. Četrdesetog dana po Roñenju, donela je Presveta Deva svog božanskog Sina u jerusalimski hram, da Ga prema zakonu posveti Bogu i sebe očisti (Levit. 12,2-7; Ishod. 12,2). Iako ni jedno ni drugo nije bilo potrebno, Zakonodavac nije hteo nikako da se ogreši o Svoj Zakon, koji je dao kroz Svoga slugu i proroka Mojsija. Prvosveštenik Zaharija, otac Jovana Preteče, stavio je Devu Mariju, ne na mesto za žene, nego na mesto za devojke u hramu. Tom prilikom pojavili su se u hramu starac Simeon i Ana, kći Fanuilova. Pravedni starac uzeo je na ruke Mesiju i rekao: Sad otpusti slugu Tvojega, Gospode, jer videše oči moje spasenije Tvoje. KSENIJA: Ne zameri, ali pitaću te: Ti si se iz istorijskih tema prebacio na duhovne? ZORAN: Sve su teme moje... Ana, koja je od mladosti služila Bogu u hramu postom i molitvama, takoñe je poznala Mesiju i objavila Jerusalimljanima dolazak Dugočekanoga. Fariseji, prisutni u hramu, koji su sve videli i čuli, srdili su se na Zahariju što je stavio Devu Mariju na mesto za devojke i dostaviše to caru Irodu. Uveren da je to Novi Car, o kome su mu zvezdari s Istoka govorili, Irod je naredio da ubiju Isusa, no, u meñuvremenu, božanska porodica je već izmakla iz grada i uputila se u Misir, po upustvu anñela Božjeg. KSENIJA: Starac kojeg si pomenuo je... ZORAN: Sveti Simeon Bogoprimac... Zašto se i ti ne posvetiš Dugočekanom, kao sveta Ana. KSENIJA: Ako misliš na onoga koga ja čekam, posvetila sam mu svaki delić sebe... ZORAN: Ti si neozbiljna! Odoh ja! KSENIJA: Nisam htela da te uvredim! Nisam, svega mi. Bojim se da te nisam razumela. Sedi, molim te! ZORAN: Dabome da nisi! Nije Dugočekani neki tvoj dilber, nego Gospod Isus Hrist, satano u prelepom ženskom mesu! KSENIJA: Čekaj, nisam te razumela, boga mi! ZORAN: Ništa ti i ne razumeš. Samo na ono misliš, prokleta bila da nisi tako lepa, a lepotu ti je Gospod dao... KSENIJA: Zašto ideš, kada smo tako lepo počeli da pričamo? DULE (dolazeći): Šta mu bi? KSENIJA: Htela sam da se malo našalim... DULE: Sada on nije za šalu. Odlutao je u božanske vode. Ko zna šta može da ga strefi već sutra, kada krene kući? KSENIJA: Pitanje je da li je odlutao... DULE: I ti ideš sutra? KSENIJA: Idem... Imaš moj broj, daj mu. Neka me nazove... Ponekad... DUKE: Nazvaće te... 20. Zlata i Luka.

LUKA: Kažeš, bez starca nema udarca? ZLATA: Nisam tako rekla, već da mi ni sa kim nije bilo tako lepo kao sa njim! LUKA: Gadne ste vi žene. Uvek vam je poslednji najbolji. I onoj mojoj sigurno nije bilo tako lepo kao sa poslednjim švalerom! ZLATA: Žena te vara? LUKA: Garantovano. Ja pobegao ovde, a ona se tamo... ZLATA: Od koga si pobegao? LUKA: Ma ni od koga... ZLATA: Dobro de, ne moraš da mi kažeš... LUKA: A što ti i ne bih rekao. Možeš i da pričaš ovde svima, isto vam se uhvati! ZLATA: Čekaj, bre! Ti misliš da sam ja neka abronoša? LUKA: Ma ne, ne mislim... ZLATA: Znači, ti misliš... LUKA: Ne mislim, časti mi. (Ulazi Zoran i seda za susedni sto. Ćuti.) ZLATA: Pazi! Nisam ti ja... LUKA: Stani, da ti kažem. (polušapatom) Svi moji misle da sam došao da se lečim od alkohola, a ja sam, ustvari, izbegao da odem na ratište. Znaš, ja sam rezervni poručnik i sigurno bi me bacili na prvu liniju. Ovako... ZLATA: Pa ti si, bre, dezerter? LUKA (šapatom): Ne viči! Slušaj... ZLATA: Ma, jebi se ti sa tvojim ratom, znaš! Šta se to mene tiče... LUKA: Dobro, ne tiče te se... (vikne) I šta ja tu tebi pričam! Ko si mi pa ti, da psuješ meni rat, i moje činove! ZLATA: A ko si ti? Poručnik? Popišam ti se na zvezdice! Dezerteru jedan! Ti nekome da sudiš? (dolaze Laza, Dule i Dečak) LAZA: Šta bi vama, izgiboste? ZLATA: Pusti ovu budalu! LUKA: Znao sam ja da ćeš svima da kažeš da sam ovde došao da bih izbegao poziv za mobilizaciju. Znao sam! Sve ste vi iste! ZLATA: To si ti rekao, ja držim svoju reč! LAZA: Ej, ti, ne viči na to dete! LUKA: Pazi, majku mu, dete!? A što to dete tucaš, to ništa? LAZA: Slušaj ti, dezerteru! Nemoj da ti ja presudim umesto svih vojnih sudova, ako još jednom izustiš bilo šta u vezi mene i ove male! LUKA: Vidi, vidi, boga ti! LAZA: Ono što je bilo izmeñu mene i nje - to je svetinja, razumeš? DULE: Ajde, ljudi, ne dižite paru za badava. LUKA: Dobro de, ali da mi više niko nije prišao, inače... (odlazi) ZLATA (Lazi): Hvala ti što si me zaštitio od ove budale. LAZA: Ko ga jebe... ZLATA (polazeći): Nemoj da si prost! LAZA: Ej, gde ćeš ti, mala? ZLATA: Vraćam se odmah, ne brini, lujanko matori! (ode) LAZA: E, baš se brinem...

DULE: Brineš se, brineš, Romeo! LAZA: Ej, daj zajebi to... DEČAK: Je li, ćale, jesi li ti Zlatu... LAZA: Jok, ona je mene, sukurilo jedan mali! DULE (Zoranu): Šta si se ti rastužio? ZORAN: Ništa, more... LAZA: E, moj Miki, ja na treningu, za dva dana i po nekoliko kila mesa skinem, a ono što se udene ovde (pokazuje na srce) ne skida se nikad. Ne meri se to na kantaru. 21. Bolničar i Zoran, u dnevnom boravku BOLNIČAR: Sad, brate, kad odeš kući, batali sve. Šta će ti knjige, na ñavola, kad mogu da ti pomute svest? ZORAN: Ako li ko hoće da ide za mnom, neka se odrekne sebe i uzme krst svoj, pa za mnom neka ide (Jev. Lk, 9,23). BOLNIČAR: Šta kažeš? ZORAN: Ti reče da su tvoji preci bili katolici? BOLNIČAR: Pa šta? Pusti sad to... Hoću da ti kažem... ZORAN: Novum Testamentum in Veteri latet, Vetus in Novo patet. BOLNIČAR: Šta pričaš to, bre? ZORAN: “Novi zavet je u Starom skriven, a Stari zavet u Novome otkriven." BOLNIČAR: Ništa ja tebe ne razumem... E, moj, bato, ništa od tebe ne može da bude! Džaba ti kući ideš... ZORAN: Vidiš, verski preci tvojih predaka katolika su najpre osmom članu Simvola vere, po kojem Duh Sveti od Oca ishodi, samovoljno dodali: ne samo od Oca, nego od Oca i Sina. Nastao je pre nešto više od devet vekova raskol, moji su ostali verni ortodoksnoj crkvi... BOLNIČAR: Da, vi ste ortodoksni... ZORAN: Čekaj! Ortodoksna crkva, znači pravoverna, što će reći: pravoslavna. BOLNIČAR: Ma, šta ja tu slušam tvoje glupe teorije...(polazi) ZORAN: Nisu glupe, i nisu teorije. Ako u to ne veruješ, to je jedino tvoj problem. BOLNIČAR (pomirljivo): To sam i hteo da ti kažem: ja sam ateista! ZORAN (Kseniji, koja je došla): Sedi... (Bolničaru) Samo još ovo: Šiptara je bilo... BOLNIČAR: Ja sam Albanac! ZORAN: Ti si Šiptar, tako se na svom maternjem jeziku zoveš! A Šiptara je bilo i katolika, i pravoslavnih. BOLNIČAR: Rekoh ti: ja sam ateista! ZORAN: Neka si. Svojevremeno su se moji i tvoji preci puno poštovali. Mi, pravoslavni, čak imamo i jednu svetu ženu vaše krvi. To je prepodobna mati Angelina, ćerka vašeg kneza ðorña Skenderbega, a žena srpskog despota Stefana, sina ðurña Brankovića. Po muževljevoj smrti zamonašila se. Verna supruga, izvrsna majka i savršena hrišćanka, istinski je zaslužila ime majka Angelina, kako je narod i sada naziva. Upokojila se početkom 16. veka. Njene mošti, zajedno sa moštima njenog muža Stefana i posvećenih sinova Maksima i Jovana, počivaju u manastiru Krušedolu. Ukoliko nisu od Turaka uništene, kao i tvoja duša! BOLNIČAR: Mali, ne vreñaj!

ZORAN: Zašto bih vreñao? Pa ti si ateista! LAZA (ušao je i čuo kraj razgovora): Da, on je ateista koji ima muda, ali mu je odsečena kožica sa uda! I sa ćele... BOLNIČAR: Ti, pijanduro, pazi šta govoriš! LAZA: Ma nemoj! Da me ne uplašiš!? BOLNIČAR: Dobro, videćemo! (odlazi) LAZA: Jebem ti budalu... Luko, skuvaj mi jednu duplu... KSENIJA (Zoranu): Zašto sebi dopuštaš da se nerviraš zbog njega? ZORAN: Vidi, ja se uopšte ne nerviram. Mogu samo nekad da se naljutim, mada je i gnev smrtni greh... KSENIJA: Da li si i na mene još ljut? ZORAN: Na tebe se nisam ni naljutio, samo sam hteo da ti stavim do znanja da ne možeš sa svetim predanjem da se šališ... KSENIJA: Oprosti... Ja sam zaista samo htela da se našalim! ZORAN: Znaš, razvrat nije samo bludničenje, kako se to obično misli. Čovek je razvratnik i sa poganom mišlju u glavi... A i to odvodi u večnu smrt... Šta radiš? KSENIJA: Spremam se, sutra ću kući. I ti ideš? ZORAN: Idem. KSENIJA: Daće Bog da je ovo izmeñu mene i tebe prolazno... Zavolela sam te... ZORAN: Daće Bog! KSENIJA: A, htela sam da te imam... I ti si hteo... ZORAN: Bog je hteo... Da ne sagrešimo! 22. Dnevni boravak, jutro. DULE: Luka, stavi mi jednu duplu, onako, srednju... (Zoranu) Hoćeš ti kafu? ZORAN (stoji i gleda kroz prozor): Popio sam... DULE: Je li otišla? ZORAN (sleže ramenima) DULE: Što ne odeš da je ispratiš? ZORAN: Oprostili smo se sinoć... LAZA (ulazi sa Zlatom i Dečakom): Ljudi, Zoran treba da časti sve... Video sam da je spakovao stvari. Ej, da je jedna flaša konjaka, da se ko ozbiljni ljudi oprostimo od našeg sapatnika. Blago tebi! Ti ode iz ove tamnice ljudskog razuma, kako ti ono kažeš... ZORAN: Luka, skuvaj svima po kafu... Nisam rekao: tamnica ljudskog razuma, već ljudskih duša. Daće Bog da i vi što pre odete odavde... ZLATA: Je li, šta ćeš da radiš kad odeš. ZORAN: Nemojmo o tome. ZLATA: Dobro, znam, najpre bolovanje, pa opet bolovanje i tako... LAZA: ...Do penzije. Ali on je mlad čovek. ZORAN (smireno): Siromašan jesam, samo još da postanem poslušan... Nadam se da ću naći snage da, nedostojan, krenem stopama svetog Pahomija Velikog... LAZA: Je l ti to slava? ZORAN: Nije. Moje krsno ime je sveti apostol Vartolomej. A prepodobni Pahomije Veliki se smatra osnivačem manastirskog opštežića... ZLATA: Nećeš, valjda, u manastir?

ZORAN (kao da je ne čuje): Bio je rodom Misirac, a u mladosti neznabožac. Kao vojnik, učestvovao je u borbi cara Konstantina protiv Maksencija. Potom se krstio i oišao u Tivaidsku pustinju, znamenitom podvižniku Palamonu... LAZA: Čekaj, bre, pa ti ćeš da se... ZORAN (ne čuje ni njega): Na mestu zvanom Tavenisiot, u manastirima koje je osnovao, imao je oko 7000 učenika... LAZA (Duletu): Šta mu je... DULE: Pusti ga neka govori. ZORAN: Mnogi od učenika svetog Pahomija Velikog uvrstili su se u red svetitelja: Teodor, Jov, Pafnutije, Pekuzije, Atinodor, Eponih, Sur, Psoj, Dionisije, Psentaisije i drugi... Luko, da ti platim... Braćo i sestre, zbogom i neka da dragi Bog da što pre krenete iz ove satanske kuće... DULE: Oprosti, samo da te pitam nešto! ZORAN: Pitaj, brate! DULE: Šta je sa Nemanjićima? ZORAN: Stefan, prvovenčani kralj srpski, krunisan za kralja u svojoj zadužbini Žiči, od svoga brata i duhovnog oca sv. Save, bio je pobožan hrišćanin, mudar i miroljubiv vladalac. Po njegovoj želji sv. Sava zamonašio ga je pred smrt i dao mu ime Simon, mada je zapisano da je bio tri sata mrtav i da ga je sv. Sava oživeo, pa zamonašio. Mošti mu počivaju u Studenici... To je, dragi moj, prva krunisana srpska glava, ovenčana i nebeskim vencem... BOLNIČAR (ušao je u meñuvremenu): Daj, bre, idi kući! Nije ovo manastir! ZORAN: I ne dao Bog dragi da bude... Braćo, zbogom... LAZA: E, pa, sa srećom! I čuvaj zdravlje! ZORAN: Čuvaj i ti, brate. Zbogom! SVI (osim Bolničara, pozdravljaju se i izlaze za njim, Laza ostaje) LAZA (hvata Bolničara za grudi): Tebi, ñubre jedno, ništa nije sveto! BOLNIČAR: Šta ti je, pijanduro? Pusti me, jebem ti... LAZA: Šta mi ti jebeš, ovnino obrezana! (vraća se Zlata, potom i ostali, on pusti Bolničara, seda za sto i pravi se kao da ništa nije bilo) BOLNIČAR (popravlja odeću, besno): Sad oblači pidžamu! Pokazaću ti ja, pijanduro... LAZA (čini se nevešt): Šta ti je, bre? Zašto da oblačim pidžamu? ZLATA: Pusti čoveka na miru. DULE: Ti si poludeo, Avdija? ZLATA: Podilkanio načisto! LAZA: Reč mu nisam rekao, mladosti mi! BOLNIČAR: Nisi, a! Ma nećeš da izañeš odavde dok sam ja... DEČAK (vi če na vratima): Doktore, doktore! BOLNIČAR: Šta se ti dereš? DEČAK: Ne derem se, čoveče, već zovem doktora zbog tebe. Vidiš da ti nije dobro... BOLNIČAR: Balavče jedan, ti ćeš da mi kažeš da li mi je dobro! (izlazi besan) DEČAK (za njim trgne laktom, ostali se smeju) 23. Crkva, ulazi Ksenija. Za desnom pevnicom Zoran u monaškoj rizi. Ksenija pali tri sveće, jednu dole, za mrtve.

ZORAN: Imaš dva deteta? KSENIJA: Ni jedno... Tri sveće palim za sebe. ZORAN: Za koga pališ dole? KSENIJA: Za sebe bivšu. Jednu gore za sebe sadašnju, a drugu za zdravlje ove sadašnje... Čekaj, pa ti si... ZORAN: Otac Simon. Nije ovo mesto za vradžbine, sotono! (oseni je krsnim znakom i odlazi žurno) KSENIJA (zbunjena): Kako? Pa zar nisi ti... Ne, nisi... 24. Skroviti deo kruga. Dečak i Dajana u zagrljaju. DAJANA (histerično plače): Ne, nisi... Nisi! Nisi ti... DEČAK (na njoj, stiska joj grudi): Nisam, ne brini! Nikada nisam... DAJANA (podaje mu se potpuno): To, to, to sine, to! Oh, šta mi radiš! Oh, sine moj... (vrišti) Toooooo! Aaaaaa! Siinnnee! DEČAK (hvata je za usta): Šta ti je, jebo te vrag? Kakav sin? DAJANA (smiruje se): Lepo mi je, budalice mala! Eto, šta mi je. DEČAK: Lepo je tebi, al treba, valjda, ja da svršim? DAJANA (mazno): Ajde... DEČAK: Ajde... Imam dugme, pritisnem ga, on se digne, pa ajde... K r a j