1

Univerzitet u Niu

Filozofski fakultet

Departman za psiholigiju

ZAVRNI-MASTER RAD

Tema:

Empatija, lokus kontrole i motiv postignua kod uenika

likovne, muzike kole i gimnazijalaca

Komisija Student

Prof. dr Vesna Anelkovi -mentor Ivana Sekuli

Prof. dr Sneana Vidanovi lan komisije

Prof. dr Neboja Todorovi lan komisije

2

SADRAJ

UVOD..............................................................................................................................................5

EMPATIJA.....................................................................................................................................7

TEORIJSKO ODREENJE POJMA EMPATIJE....................................................................7

HOFFMANOVA TEORIJA EMPATIJE..................................................................................12

PSIHOANALITIKA OBJANJENJA EMPATIJE..............................................................14

ULOGA IDENTIFIKACIONIH PROCESA.................................................................................15

Projektivna identifikacija...............................................................................................................17

RAZVOJ EMPATIJE.........................................................................................................20

EMPATIJA U STVARALAKOM PROCESU..................................................................22

ISTRAIVANJA EMPATIJE............................................................................................24

MOTIV POSTIGNUA....................................................................................................27

McCLILLAND ADAPTACIONI NIVO, POSTIGNUE............................................... 30

MOTIV POOSTIGNUA I DAROVITOST........30

ZNAAJ PORODICE ZA RAZVOJ

MOTIVA POSTIGNUA I DAROVITOSTI ...................................................................33

LOKUS KONTROLE.......................................................................................................35

RAZVOJ LOKUSA KONTROLE.....................................................................................36

De CHARMS PERSONALNA UZRONOST ...............................................................38

POTENCIJAL PONAANJ=

= OEKIVANJE + VREDNOST POTKREPLJENJA.....................................................39

ISTRAIVANJA LOKUSA KONTROLE.........................................................................41

METODOLOKI PRISTUP PROBLEMU..............................................................................44

3

PROBLEM ISTRAIVANJA....................................................................................................44

ZNAAJ ISTRAIVANJA.......................................................................................................44

Teorijski znaaj istraivanja............................................................................................44

Praktini znaaj istraivanja.....................................................................................................44

CILJEVI ISTRAIVANJA.......................................................................................................45

Osnovni cilj...................................................................................................................................45

Specifini ciljevi...45

VARIJABLE................................................................................................................................46

Kontrolne varijable......................................................................................................................46

INSTRUMENTI................................................................................................................47

Empatija; Indeks interpersonalne reaktivnosti IRI (Davis).............................................47

Motiv postignua; MOP 2002 ( Franesko i sar.)...............................................................50

Lokus kontrole; . Eksternalnost (Bezinovi, 1988).............................................................51

HIPOTEZE ISTRAIVANJA...........................................................................................52

Opta hipoteza.................................................................................................................52

Specifine hipoteze............................................................................................................52

UZORAK......................................................................................................................................53

PLAN OBRADE PODATAKA...................................................................................................60

IZRAENOST EMPATINOSTI, MOTIVA POSTIGNUA

I LOKUSA KONTROLE I TEST NORMALNOSTI DISTRIBUCIJE...............................60

RAZLIKE U IZRAENOSTI EMPATIJE, MOTIVU POSTIGNUA

I LOKUSU KONTROLE KOD POREENIH GRUPA........................................................66

POVEZANOST EMPATIJE, MOTIVA POSTIGNUA I LOKUSA KONTROLE................................................................................................................................68

KORELACIJE NA PODUZORKU UENIKA GIMNAZIJE...............................................70

KORELACIJE NA PODUZORKU UENIKA MUZIKE KOLE....................................72

KORELACIJE NA PODUZORKU UENIKA LIKOVNE KOLE.....................................74

4

RAZLIKE U IZRAENOSTI EMPATIJE, MOTIVA POSTIGNUA I LOKUSA KONTROLE U ODNOSU NA POL..........................................................................................76

RAZLIKE U IZRAENOSTI EMPATIJE, MOTIVA POSTIGNUA I LOKUSA KONTROLE U ODNOSU NA SMER/ODSEK......................................................................76

RAZLIKE U IZRAENOSTI EMPATIJE, MOTIVA POSTIGNUA I LOKUSA

KONTROLE U ODNOSU NA UZRAST.................................................................................83

RAZLIKE U IZRAENOSTI EMPATIJE, MOTIVA POSTIGNUA I LOKUSA

KONTROLE U ODNOSU NA USPEH....................................................................................85

DISKUSIJA.................................................................................................................................87

ZAKLJUAK..............................................................................................................................98

LITERATURA...........................................................................................................................104

PRILOZI.....................................................................................................................................112

5

UVOD

Slikar slika svoje slike na platnu, a muziar na tiini

Leopold Stokoski

Zar mislite da me zanima to ova slika predstavlja dve prilike? Te dve prilike su postojale, one

vie ne postoje. Njihov izgled mi je dao poetnu emociju, malo-pomalo njihovo prisustvo je

postalo nejasno, postale su za mene fikcije, onda su isezla ili, jo bolje, pretvorile su se u

raznovrsne probleme. One za mene nisu vie dve prilike, nego oblici i boje, ali nemojte da me

pogreno razumete, oblici i boje koji obuhvataju ideju dveju prilika i zadravaju vibraciju

njihovog postojanja''.

Pablo Pikaso (Razgovor sa Zavosom, prema Ognjenov, 1997, 142.str)

Muzika izraava ono to se ne moe rei, a o emu je nemogue utati

Victor Hugo

Ovo istraivanje inspirisano je adolescenatima i uopte ljudima koji poseduju neki

umetniki talenat. Postoje brojni pristupi u pokuaju da se razume darovitost i talenat dece

mladih i odraslih srvaraoca. U fokusu ovog istraivanja je poreenje uenika likovne i muzike

kole po empatinosti, lokusu kontrole i motivu postignua, dok su gimnazijalci kontrolna grupa.

Prisustvo empatije kod slikara prema Greenacre (1957) ukazuje na specifinu osetljivost

umetnika na procese unutar svog tela i na spoljanjim objektima, to omoguava animaciju

6

neivih i antropomorfizam ivih objekta. Animizam kao karakteristika miljenja se u principu

gubi u ranom detinjstvu, ali kod izuzetno darovitih osoba ostaje i u odraslom dobu kao deo

procesa simbolizacije. Moemo oekivati izraeniju empatiju kod umetniki talentovanih

adolescenata u odnosu na njihove vrnjake, naruito njene kognitivne komponente, budui da je

prirodno oekiati da su kod njih fantazija i imaginacija, kao i sklonost ka sanjerenju izraenije

nego kod prosene populacije. Uzevi u obzir razliite umetnike talente, u ovom sluaju likovni

i muziki, veu empatinost, prvenstveno na osnovu njenih kognitivnih komponenti, moe se

oekivati kod osoba sa likovnim talentom jer njih inae karakterie prisustvo kreativne

imaginacije i vizuelizacija. Razliku moemo oekivati i iz razloga to se od njih oekuje

produktivnost, dok se muziki in, izuzev kod kompozitora, u poreenju sa likovnim ona nije u

prvom planu. Takoe, oekujemo da e kod muziki talentovanih ispitanika biti izraenije

kognitivne komponente empatije, u odnosu na vrnjake koji ne poseduju umetniki

talenat.Izmeu ostalog jer su istraivanja (Radovanovi, 1993) pokazala da je vee prisustvo

kognitivnih komponenti empatinosti prati nii nivo anksioznosti, nesigurnosti, kao i jak Ego i

specifine odbrane.

Pored sposobnosti i talenta za razumevanje darovitih pojedinaca bitna je i motivacija za

postignuem. Darovite pojedince karakterie ostvarivanje cilje kao izvor zadovoljstva, intrizika

motivacija i istrajnost pri ostvarivanju cilja, zbog jakog ega i tolerancije na frustraciju

(Anelkovi, 2002: Vidanovi, 2005). Istraivanja kljunih karakteristika darovitih pojedinca po

kojima se oni razlikuju od prosenih, ukazuju na specifinu kombinaciju tri bazina klastera

osobina, a to su: iznadprosene, odnosno izuzetne opte ili posebne sposobnosti, motivacija

koja se ispoljava u vidu izraenog angaovanja u odreena zadacima i aktivnostima i

znaajno ispoljavanje kreativnosti (Renzzulli, 1986; Sternberg, 1997). Kada se uzme u obzir

specifian talenat, oekuje se da se uenici muzike i likovne kole razlikuju po izraenosti

strukturnih komponenti motiva postignua, najpre, imajui u vidu da su stalni nastupi i

takmienja, deo obrazovnog procesa scenskih izvoaa. Temple (1997) naglaava ulogu

takmienja kao sastavnog dela ivota muziara ubrajajui je u tri glavna izvora stresa kod

muziara.

Na vanost ispitivanja motiva postignua kod darovitih adolescenata ukazuju istraivanja

koja se bave faktorima uspenosti darovitih pojedinaca (Renzzulli, 1986, Sternberg, 1997).

7

Ovakva istraivanja pokazuju da prilikom predikcije uspenosti pored sposobnosti, koje se uvek

prilagoavaju konkretnom domenu, odreena svojstva linosti su se pokazala univerzalnim

prediktorima uspeha. Meu tim prediktorima motivacija se uzima kao faktor koji najvie

doprinosi uspenosti. Istraivanja ovog tipa stavljaju motivaciju, odmah nakaon sposobnosti, kao

vodei kriterijum predikcije uspenosti darovitih. Naravno, uspenost daovitih zavisi, osim od

motivacionih, od mnogo drugi faktora kao to su nezavisnost, kako u intelektualnom, tako, u

emocionalnom smislu, radikalizam u miljenju, preferencija individualnosti u radu,

nekonvencionalnost, raziita domenocentrina interesovanja (Li i Adamson, 1992, prema Udvari

i Schneider, 2000; McCoach, 2002). Na primer, istraivanja su pokazala da, konkretno za

uspenost u muzikom izvoenju, vaan je doivljaj samoefikasnosti (McCormick, 2003).

Shvatanje o nekim obelejima darovitih umetnika, kao to su istrajnost pri velikom energetskom

naponu, tolerancija na frustraciju i spremnost na dugotrajan naporan rad kome su spremni da

posveti puno vremena, moemo dovesti u vezu sa lokusom kontrole, u smislu vee internalnosti.

Osobe koje su tolerantnije na anksioznost pre e razviti unutranji lokus kontrole, a obzirom da

su muziari scenski izvoai, od njih se oekuje da podnesu visok stepen anksioznosti. U tom

smislu, Kits (prema Anelkovi, 2005), govori o visokom stepenu neizvesnosti profesije,

odnosno kapacitetu podnoenja negativnog.

.

EMPATIJA

Primum auscultare disce, dein docere.

Najpre naui da slua, a posle da ui drugog

Bona opinio hominum tutior pecunia est.

Dobro miljenje ljudi (o nama) je sigurnije nego novac

Johann Sebastian Bach ,,Cilj muzike je dirnuti srca

TEORIJSKO ODREENJE POJMA EMPATIJA

Pojam empatije prenesen je u psihologiju iz estetike 19. veka i najpre je pod terminom

einfhlung (uoseavanje) u oblasti estetskog opaanja oznaavao proces projekcije ljudskih

oseanja i stavova u neive predmete i oblike. Termin je prvi uveo Fischer (1873) elei da

8

objasni mehanizam procesa kojim ljudi odreene predmete prihvataju kao lepe. Isti termin je

potom preuzeo i razvio nemaki psiholog Lipps (1897, 1903, 1913), koji je tim terminom

oznaavao sklonost posmatraa da se stopi sa predmetom koji estetski procenjuje, ali ga je

kasnije primenio i na opaanje afektivnog stanja druge osobe. Ameriki psiholog Titchener

(1909) je preveo ovaj izraz sa grkog (emphatheria u i pathos patnja, strast) na englesk

jiezik kao empathy, odnosno empatija, pri emu se sadraj ovog pojma vremenom korenito

menjao ( prema Radovanovi, 1993; Stojiljkovi, 1998).

Na empatiju se moe gledati kao trajnu dispoziciju tj. kao kapacitet za emocionalnu

prijemivost, zatim kao trenutno stanje u odreenoj situaciji u kojoj se osoba nalazi koja moe da

izazove empatijsku reakciju. ili kao na proces koji prolazi kroz odreene faze. Nas prvenstveno

zanima empatija kao trajna dispozicija tj. kao crta linsti.

Empatija se najee dovodi u vezu sa prosocijalnim, pomagakim ponaanjem i

altruizmom, na empatiju se gleda kao na bazinu komponentu socijalne interakcije meu

ljudima. Zbog toga, empatija nije samo intrapersonalni fenomen koji ukljuuje kogniciju,

emocije i motivaciju, ve se moe posmatrati i kao interpersonalni fenomen, pri emu osoba

ispoljava svoju brinost za drugu osobu.

Meutim, imajui u vidu da ovde govorimo prvenstveno o empatiji u umetnikom tj.

kreativnom procesu moemo je posmatrati kao kapacitet za osetljivost za procese unutar svog

tela i za spoljanje objekte. Ta sposobnost omoguava animaciju neivih i antropomorfizam

ivih objekta. Animizam kao nain miljenja se u principu gubi u ranom detinjstvu, ali kod

izuzetno darovitih osoba ostaje i u odraslom dobu kao deo procesa simbolizacije prema

Greenacre (1957).

Empatija nije jednostavan pojam ve se sastoji iz vie komponenti koje u razliitoj meri

utiu jedna na dugu. Razliiti autori govore o komponentama empatije:

Prema Radovanoviu (1993) empatija se moe posmatrati sa tri aspekta: telesnog (miine

reakcije; npr. motorna mimikrija moe biti mehanizam pobuivanja empatijskog procesa),

subjektivnog (afektivni i kognitivni psihiki procesi) i socijalnog (interpersonalna komunikacija).

9

Kaliopuska (1995) navodi afektivne, motivacione, kognitivne i kinestetike komponente

empatije:

Afektivne komponente:

1. osjeajnost, emotivna prijemivost,

2. uestvovanje u emocijama i doivljajima,

3. irenje skale izraavanja vlastitih emocija (samoizraavanje),

4. privremeno poistoveenje sa drugom osobom,

5. fleksibilna samokontrola; ovo deluje tako da se ponaamo fleksibilno u raznim situacijama.

Motivacione komponente:

1. potovanje ivota druge osobe (potovanje ivota kao osnovna vrednost)

2. prepoznavanje jada druge osobe,

3. motiv za pomaganje drugoj osobi u psihikom i fizikom smislu.

Kognitivne komponente:

1. prepoznavanje emocija,

2. tana procena emocija i doivljaja,

3. imenovanje emocija i doivljaja,

4. preuzimanje uloge druge osobe (preuzimanje uloge)

5. zauzimanje stanovita druge osobe (preuzimanje perspektive),

6. iskustvo u razumevanju,

7. zauzimanje distance u odnosu na dogaaje, osobe ili emocije (pomeranje od simpatije do

empatije),

8. saoptavanje drugoj osobi utisaka o njenim doivljajima.

Kinestetike komponente

1. isticanje mimike i izraajnosti,

2. koritenje gestova pri izraavanju emocija,

3. dodir preko koe (haptiki modalitet),

4. fleksibilna kontrola nad telesnim pokretima,

5. razvijanje kontrole nad glasom.

10

Meutim najvei broj teorijskih objanjenja i definicija empatije sadri osnovni problem da

objasni da li je empatija preteno kognitivni ili emocionalni fenomen. Definicije empatije se

uglavnom mogu podeliti u dve grupe u zavisnosti od toga da li naglaavaju afektivnu ili

kognitivnu stranu empatije.

Definicije koje kao sutinu empatije vide u deljenje afekata sa drugom osobom nalazimo

u uenju veine psihoanalitiara i u socijalnoj psihologiji. Dok se premetanje naglaska sa

emotivnih na kognitivne komponente vezuje za procese socijalne komunikacije Mead (1934) ,

gde je za komunikaciju neophodno preuzimanje uloge drugog.

Poetkom dvadesetog veka veina psihoanalitiara posmatra empatiju prvenstveno kao

potencijal za emocionalnu prijemivost. Fenihel (prema Stojiljkovi, 1998) je, recimo, smatrao

da empatija ukljuuje kako poistoveivanje sa drugom osobom tako i svest o oseanjima druge

osobe nakon poistoveivanja s njom

U socijalnoj psihologiji empatija se odreuje kao naa osetljivost za potrebe i stanja drugih

osoba, a u kontekstu pomaganja drugima, odnosno prosocijalnog ponaanja. Batson (1981)

definie empatinost kao oseanje brige za druge, saoseanja i nenosti prema drugima

doivljeno kao rezultat svedoenja patnje neke druge osobe. Eisenberg i Srayer (1987) navode

da je empatija afektivna reakcija koja potie iz emocionalnog stanja ili uslova neke druge osobe

i koja je u skladu sa emocionalnim stanjem i uslovima te druge osobe (prema Stojiljkovi,

1998).

Druga grupa definicija koja u empatiji preteno vidi kognitivne reakcije. U ovim

definicijama na empatiju se gleda kao na sposobnost stavljanja na tue mesto i razumevanja

stanovita druge osobe (njenih misli, namera, procena, a ne samo emocionalnog stanja).

Kao to smo ve napomenuli, do stavljanja kognitivnih komponenti empatije u prvi plan u

odnosu na afektivne dolazi pod uticajem Meada (1934). Empatija se, u tom smislu, shvata kao

sposobnost da se razumeju i protumae emocionalne reakcije drugih u skladu sa kontekstom

(odreenim socijalnim okolnostima), pri emu postoji jasna razlika izmeu Ja i druge osobe

(Stojiljkovi, 1998).

11

Kognitivna distanca se posebno naglaava u psihoterapiji. Rogers (1957) pod empatijom

podrazumeva osetljivost na klijentov unutranji svet intimnih, linih znaenja, kao da je na

sopstveni, a da nikad ne izgubimo kao da kvalitet. Ova definicija podrazumeva da je

poistoveenje sa objektom u cilju njegove bolje afektivne i intelektualne spoznaje nuni

preduslov, s tim to je takva identifikacija samo privremena (poto sledi udaljavanje od objekta

da bi se rezultati stapanja bolje sagledali), a komponenta kognitivne distance stalno prisutna i

pored premoi afektivnog procesa (Radovanovi, 1993). Drugim reima, da bi dolo do

empatikog razumevanja potrebno je uestvovati delimino i privremeno u emocionalnom

iskustvu druge osobe, a zatim napraviti neophodnu distancu koja omoguava dalju obradu onoga

to se doivelo (Vukosavljevi-Gvozden, 2002).

Upravo takva distanca prilikom poistoveivanja sa drugom osobom razlikuje empatiju od

simpatije. Empatija se takoe moe odnositi na paralelna oseanja kada posmatramo tuu

situaciju ili preivljavanja povodom nje (kao i simpatija), ali kod empatije ne gubimo oseaj

jasne odeljenosti sopstvenog Ja od objekta posmatranja (Radovanovi, 1993). Empatija i

simpatija su dva razliita procesa od kojih je prvi neutralniji, dok drugi sadri afektima nabijenu

reakciju na tue emocionalno stanje koje je opaeno (Vukosavljevi-Gvozden, 2002).

Danas su najprihvaenije definicije koje pridaju podjednaku vanost i kognitivnim i

afektivnim komponentama empatije. Pritom, u ovim definicijama postoji saglasnost da je

empatijski proces prevashodno kognitivne prirode, dok su empatijski sadraji preteno afektivni.

Multidimenzionalni pristup empatiji zastupaju Davis (1980, 1983), Feshbach (1978), Hoffman

(1987) i drugi.

Feshbach (1968, 1978) smatra da javljanje empatije neophodno iziskuje postojanje

odreene emocionalne responzivnosti, tj. afektivne sposobnosti da se doive oseanja,

kognitivne sposobnosti da se diskriminiu afektivni znaci drugih ljudi i zrelije kognitivne

sposobnosti zaslune za preuzimanje perspektive i uloge druge osobe (prema Vukosavljevi-

Gvozden, 2002).

Davisov multidimenzionalni pristup empatiji zasniva se na Hoffmanovoj teoriji empatije.

Davis (prema Radovanovi, 1993) odeuje empatiju dosta iroko - kao reagibilnost na tua

doivljavanja. Pod time podrazumeva sloeno empatijsko reagovanje koje ukljuuje i

12

kognitivne (zauzimanje tueg stanovita, fantazija) i afektivne komponente (empatijska brinost,

lina nelagodnost). Po njemu empatijska reakcija moe da zavisi od karakteristika empatizera

(dispozicija za empatiju, prethodno lino iskustvo, specifina afektivna osetljivost, specifina

percepcija situacije), zatim od karakteristika osobe sa kojom se empatie (lake je empatisati sa

ljudima koji su nama slini) i od situacionih karakteristika (okruenje, odnos izmeu subjekta i

objekta empatisanja). Ovi inioci dovode do pokretanja empatijskih procesa (mehanizama

empatije, kao to su emocionalna zaraza ili kognitivno preuzimanje uloga) koji utiu na druge

intrapersonalne procese (odgovarajue afektivne ili kognitivne reakcije) ili interpersonalne

procese (ponaanje pomaganja). Intrapersonalni i interpersonalni procesi mogu biti u interakciji i

posledino delovati na oba uesnika u empatisanju (Larson i Yao, 2005).

HOFFMANOVA TEORIJA EMPATIJE

Hoffman definie empatiju kao izazivanje afekta u posmatrau koji nije reakcija na

sopstvenu situaciju, ve je pre posredna reakcija na situaciju u kojoj se nalazi druga osoba.

Drugim reima, empatija je sposobnost osobe da osea ono to je odgovarajue za situaciju

druge osobe, a ne za sopstvenu. Vidimo da Hoffman empatiju odreuje preteno kao afektivnu

reakciju na drugu osobu pri emu empatizer doivljava isti afekat kao i ta druga osoba, mada to

ne mora da bude sluaj.

Hoffman (2003) smatra da ljudi imaju uroenu sposobnost da doive emocionalno stanje

druge osobe, te je samim tim dispozicija da se reaguje empatijski na tuu nevolju univerzalna,

mada posebni oblici koje empatija tokom razvoja moe da poprimi mogu biti naueni putem

socijalizacije, gde znaajnu ulogu umaju roditelji, odnosno vaspitanje (Stojiljkovi, 1998).

Empatijska uznemirenost (kao doivljaj neprijatnosti prilikom posmatranja nekoga ko, u

stvarnosti, pati ili doivljva bol) javlja se u primitivnom obliku ve kod beba, a kapacitet za

empatiko iskustvo razvija se sa razvojem kognitivnog oseaja za druge.

Postoji pet mehanizama izazianja empatijske reakcije, od kojih od kojih zavisi da li e

empatizer doiveti ista oseanja kao osoba sa kojom se empatie : empatija nastala putem

motorne mimikrije (koja se zasniva na imitaciji i feedback-u), klasinog uslovljavanja i

13

direktnog asociranja (tj. asociranja signala rtve ili njene situacije sa sopstvenim bolnim

iskustvom) najee izaziva iste emocije (emocionalna zaraza) kod empatizera. Razlog tome je

to pomenuta tri mehanizma zahtevaju najplii nivo kognitivne obrade i zato to nagone osobu

da u odreenim situacijama reaguje automatski, bez svesnosti. Ovi mehanizmi su od sutinske

vanosti za pojavu empatije u detinjstvu, posebno u direktnim situacijama, licem u lice, i kao

takvi nastavljaju da funkcioniu tokom celog ivota.

Postoje i dva naina izazivanja empatije koji zahtevaju vei stepen kognitivne obrade. Prvi

predstavlja posredovanu asocijaciju (izraajni signali osobe sa kojom empatiemo posredovani

su semantikom obradom informacija, tj. jezikom). Drugi nain je preuzimanje uloge rtve

(osoba zamilja kako se rtva osea ili kako bi se ona mogla oseati u rtvinoj situaciji). Kada

empatizer zamilja kako bi se on mogao oseati u rtvinoj situaciji, moe doiveti intenzivniju

empatijsku uznemirenost, nego kada zamilja kako se rtva osea. Hoffman smatra da se tada

aktivira sopstveni sistem potreba, odnosno da dolazi do asociranja rtvinog emotivnog stanja sa

sopstvenim bolnim iskustvima iz prolosti.

Zrela empatijska reakcija mora da ukljui svest o injenici da je izvor linog afekta neto

to se dogaa drugoj osobi, kao i svest o tome ta ta druga osoba osea. Ovde dolaze do izraaja

kognitivni inioci, pa e tako, empatijsko doivljavanje zavisiti od kognitivnog nivoa osobe,

odnosno razvoja svesti o drugima kao entitetima izdvojenim i nezavisnim od nje same, kao i od

sposobnosti jedinke da zauzme tue stanovite i da prepozna i razume oseanja drugih. Empatija,

prema tome, podrazumeva sintezu kognitivnog poimanja drugih i empatijskog afekta.

Hoffman (2003) razmatrajui ulogu empatije u prosocijalnom ponaanju posveuje

oseanju empatijske uznemirenosti i njenoj motivacionoj ulozi. Opaanje da je neko u nevolji, da

pati ili doivljava bol - budi empatijsko oseanje nelagodnosti u posmatrau, a to ga onda

motivie da prui pomo unesreenom. Hoffman smatra da u takvim situacijama empatijska

uznemirenost dovodi do pruanja pomoi osobi u nevolji (iako je sasvim prirodno da se javi elja

da se pobegne od izvora neprijatnosti i vodi rauna najpre o sebi), zato to e se osoba najlake

osloboditi te empatijske neprijatnosti ako se oslobodi neprijatnosti i bola druge osobe, a to se

najbolje postie ako joj se prui pomo. Ovim Hoffman ukazuje da pruanjem pomoi dolazi do

slabljenja u intenzitetu empatijske uznemirenosti i do toga da se osoba koja pomae osea bolje.

14

Da li je onda empatijom pokrenuto delo zaista altruistiko? Da li je uinjeno radi pruanja

pomoi osobi u nevolji ili radi ublaavnja line nelagodnosti? Hoffman smatra da se ovde

previa razlika izmeu posledice nekog dela i njegovog cilja: to to neko ima oseanje

zadovoljstva (ili olakanja) nakon pruanja pomoi osobi u nevolji ne znai da je on delao zato

da bi posle toga osetio zadovoljstvo (olakanje). Iako ljudi iz svog iskustva ue da pomaganje

drugima dovodi do toga da se dobro oseaju time to su osobi u nevolji pruili pomo, njihov

dobar oseaj potie i od toga to se i ta druga osoba osea dobro. Logino je zakljuiti da, iako

pomagako ponaanje, pokrenuto empatijom, dovodi do toga da se ljudi bolje oseaju tako to

smanjuju empatijsku uznemirenost i oseaju empatijsko olakanje, glavni cilj tog ponaanja je

smanjivanje uznemirenosti osobe u nevolji (Hoffman, 2003).

PSIHOANALITIKA OBJANJENJA EMPATIJE

Freud (1921) je verovao da je empatija (Einfhlung) znaajno sredstvo razumevanja

drugih ljudi, a samim tim preduslov za odvijanje tretmana. Ipak za razliku od Rogers-a nije je

smatrao centralnim metodom sakupljanja analitkih podataka niti direktnim terapijskim iniocem

ve faktorom koji deluje iz pozadine. Na osnovu studija sluajeva koje je radio, kao i terapijskih

tehnike, vidimo da je razumevanje pacijenta iz perspektive spoljanjeg posmatraa veoma vano

prilikom interpretacije znaenja lanca verbalnih asocijacija.

Rani psihoanalitiki teoretiari (Ferenczi,1928; Fenichel, 1941) smatrali su, kao i Freud da

se empatija, slino taktu naprosto podrazumeva i da nema potrebe podrobno je razmatrati.

Ferenczi opsuje dvostruki proces sticanja i testiranja ideja u psihoanalzi: Moe se rei da

(analitiarev) um kontinuirano oscilira izmeu empatije, samo-posmatranja i prosuivanja. Ovo

prvo se spontano pojavluje s vremena na vreme, u vidu mentalnih signala koje najpre, naravno,

treba videti samo kao takve, tek nakon akumuliranja daljih nalaza imamo pravo da napravimo

interpretaciju (Ferenczi, 1928, str.145). Analitiar, dakle, prikuplja podatke empatijom, a zatim

ponovo uspostavlja kritiko razmiljanje radi interpretacije. On koristi vlastite empatike

reakcije da bi razumeo pacijenta, ali uz promiljanje i testiranje.

15

Schaefer definie empatiju kao: unutranji doivjaj deljenja i razumevanja trenutnog

psiholokog stanja druge osobe (Schafer,1959, str 346). Ovaj autor je definie i mnogo ire

opisujui je kao deljenje i razumevanje hijerarhijske organzacije: elja, oseanja, misli, odbrana

kontrola superego prtisaka, sposobnosti reprezentacija selfa i reprezentacija stvarnih i

fantaziranih odnosa linosti (ibid. str 347). Uzimajui u obzir ta podrazumeva pominjanje

odbrambenih operacija, superego pritisaka, reprezentacija selfa itd., vidimo da empatija ide izvan

razumevanja tueg svesnog iskustva. Spencer i Balter, kao i Schaefer, smatraju da empatiki

odgovori analitiara mogu ukljuiti aspekte iskustva koji nisu vidljivi iz pacijentovog

manfestnog opisa: aspekte kojih pacijent moe biti samo maglovito svestan, ili potpuno

nesvestan, i u ovom vanom pogledu razlikuju se od empatikih odgovora u konvencionalnoj

komunikaciji (Spencer i Balter, 1984, str. 293).

ULOGA IDENTIFIKACIONIH PROCESA

Pojam identufikacije je jedan od najee korienih prilikom objanjenja procesa i

mhanizama koji lee u osnovi empatike reakcije. Freud (1921) je bio prvi koji je ponudio

gledite da je empatija bazirana na identifikaciji, ali nije nastavio da opisuje prirodu ili

objanjava poreklo ovog procesa.

Za razliku od njega, drugi psihoanalitiki orijentisani autori, posvetili su dosta panje

ovom pojmu. Meutim, pretpostavke o identifikacionom iskustvu se znaajno razlikuje kod

razliith psihoanalitikih kola. Tako, na primer, Ego psiholoki autori smatraju da je empatija

pojam specifina forma idenitfikacije, a klajnijanski se oslanjaju na pojam projektivne

identifikacije to raa dodatne sukobe i nedoumice. Kasnije, ove nedoumice Ego psiholoke i

klajanske perspektive pokuavaju da izmire Tansey i Burke (1985, 1989) putem kreativne

sinteze vrednih saznanja o empatikom procesu. Projektivnu identifikaciju pri tome definiu kao

interakcioni fenomen u kome jedna osoba projektuje aspekte selfa ili unutranjih objekata u

drugu osobu i preko interakcionog pritiska. Interakcija se odvija tako to nesvesno izaziva misli,

oseanja i doivljaje unutar druge osobe koja su na izvestan nain slina njenim vlastitim. Osoba

koja projektuje, na taj nain, izaziva unutar terapeuta doivljajno stanje koje u izvesnom stepenu

odgovara ili dopunjuje trenutan doivljaj selfa (Tansey i Burke) U skladu sa sugestijama koje je

dao Racker (1968), stanje u kome se terapeut identifikuje sa aspektima pacijentovog selfa naziva

16

se saglasna identifikacija, a stanje u kome se terapeut identifikuje sa pacijentovim unutranjim

objektom naziva se komplementarna identifikacija. Ali najpre da se detaljnije upoznamo sa tim

ta podrazumevaju autori pod pojmovima: specifina vrsta identifikacije i projektivna

identifikacija.

Specifina identifikacija

Deutsch (1926) je pretpostavila da afektivni psihiki sadraj analizanta koji izranja iz

nesvesnog postaje, takoe, unutranji doivljaj analitiara koji tokom naknadnog intelektualnog

rada prepoznaje da ovaj doivljaj zapravo pripada analizantu. Deutsch objanjava da se ova

nesvesna komunikacija izmeu analitiara i analizanta odvija putem identifikacije prvog sa

drugim i da je omoguava injenica da je psihika struktura analitiara rezultat razvojnog

procesa slinog onom koji je i sam analizant doiveo kao da nesvesno i analitiara i analizanta

sadri iste infantilne elje i impulse. Problem ovog gledita je u tome to je identifikacija

nesvestan i trajan fenomen dok je empatija predsvesna i privremena (Greenson, 1960). Cilj

identifikacije je da se prevazie odgovornost, krivica i gubitak objekta, dok se empatija koristi za

razumevanje (Olden, 1958).

Reenje ovog problema, razliiti autori su ponudili u kompromisu da se forma

identifikacije koja je ukljuena u empatiju mora razlikovati od drugih. Empatija se stoga shvata

kao tzv. probna (Fliess, 1942), parcijalna (Greenson, 1960) ili prolazna (Beres i Arlow, 1974)

identifikacija.

Fliess (1942) je veoma sistematino prikazuje nain na koji analitiar putem probne

identifikacije razume analizanta. On smatra da osoba koja empatie privremeno introjektuje

objekt sa kojim empatie, vri introspekciju i zatim projektuje ovaj introjekt na objeka.

Empatiki proces se po njemu sastoji od etiri koraka: (1) analitiar je objekat jedne nesvesne

tenje analizanta; (2) privremeno se identifikuje sa analizantom; (3) uz pomo kratkotrajne

identifikacije ova tenja postaje analitiareva tenja; (4) nakon to ju je okusio, on je

projektuje natrag na analizanta. Ova identifikacija kratkotrajna i pod analitiarevom kontrolom i

terapeut bi trebalo da je izvodi brzo i neometano, to je mogue uz relativno stabilnu autonomiju

funkcije samoanaliziranja, tj. tzv. radni Ego koji kontinuirano procenjuje i razjanjava procese

koji signaliziraju primitivno meanje analizantovog sadraja se njegovim vlastitim.

17

Nepristrasnost prema vlastitim psihikim sadrajima analitiaru omoguava radni Ego, a ona je

nezamenljiva u psihoanalitikom radu.

Schafer (1959) proirujui ova razmatranja istiui da se identifikacija sa analizantom

deava postepeno. Analitiar stvara predstavu analizanta koja se tokom vremena sve vie

obogauje, hijerarhijski organizuje i stabilizuje i postaje substruktura unutar analitiarevog Ega.

Predstava analizanta ostaje stalno dostupna te se ne mora ponovo stvarati u svakoj prilici. Izuzev

to poveava obim Ega i to mu daje bogatije zalee za odnose i rad u budunosti, ona ne

modifikuje permanentno njegovu strukturu na nain i u stepenu u kome su to rane identifikacije

uinile.

Beres i Arlow (1974) smatraju da prolazna identifikacija na kojoj je zasnovana empatija

implicira samo privremen oseaj jedinstva sa objektom koji je praen oseanjem odvojenosti.

Kao to smo ve pominjali, analitiar osea i misli sa analizantom (jedinstvo), a zatim o

analizantu (odvojenost). On tako oscilira od opservera do uesnika i natrag do opservera.

Iako je empatija u empatikom procesu po navedenim autorima razlikuje od drugih formi

identifikacije, ostaje i dalje problem terminoloke preciznosti. U definiciji identifikacije vidimo

da je taj proces u potpunosti sprovodi Ego i on rezultira formiranjem novih struktura (Meissner,

1970, 1971, 1972). Samim tim privremena ili probna identifikacija sadri znaajnu

kontradikciju. Autori koji vide empatiju kao formu identifikacije implicitno ili eksplicitno

smatraju da ona zavisi od korienja struktura koje ve postoje i da nova strukturalizacija nije

ukljuena. Stoga moemo zakljuiti da pominju neki drugi fenomen koji je teorijski

nespecifikovan i koji bi se mogao etiketirati kao identifikacija prema nekoj novoj definiciji, ili

jednostavno koriste termin identifikacija u deskriptivnom smislu.

Projektivna identifikacija

Klein (prema Kondi 1996) uvodi pojam o projektivnoj identifikadji, dok je opisivala

depresivnu poziciju. Depresivna pozicija je inae, od velikog znaaja za kreativnost, tako to

osoba kreativnim procesom pokuava da vaspostavi razoreni objekat. Projektivna identifikacija

kao novi mehanizmu odbrane, poiva na njenim shvatanjima o fantazmima, projekciji,

pounutrenju, cepanju i zavisti. Dete u odnosu sa objektima izbacuje napolje, iz svog tela, za

18

njega tetne sadraje kao to su loa hrana i feces i predaje, prvenstveno majci. Istovremeno, i na

vioj ravni razvoja, dete ospoljuje svoje opasne unutranje sadraje, i kroz fantazme o svemoi

svojih elja i pramisli, smeta u unutranjost majke. Zahvaljujui cepanju u Ja veliki deo mrnje

prema delovima vlastite linosti upravljen i projektovan u druge. Ovaj proces poinje sa

prvobitnom projekcijom nagona smrti, kome Klein pridaje veliki znaaj u stvaranju prvobitnih

unutranjih sukoba u nesvesnom, strepnje i oseanja krivice i odbrana od strepnje i krivice. Ja

deteta je zaplaeno, jer bi objekt, na primer, majka koju ono doivljava isto tako svemonom kao

i sebe, mogla biti opasna, preplavljena nasiljem i mrnjom koje joj je ono projektovalo. Majka bi

mogla svoju mrnju, zbog elje za odmazdom (zakon taliona) ubaciti, projektovati natrag u dete.

Ovaj deo majke dete u fantazmima doivljava kao progoniteljski. Poto je ovaj progoniteljski

deo majke ponovo pounutren (reintrojektovan) on deluje iznutra, u Ja deteta. Ovo ponovno

pounutrenje objekata koji su prethodno bili projektovani napolje, u druge osobe, na primer

majku, osnov je uspostavljanja narcistikog odnosa sa objektom.

Osim loih, dete projektuje u druge i svoje dobre delove, kao ideal Ja, i tada tei ili da

izbegne odvajanje od objekta ili da ga idealizuje. Zahvaljujui ovim uzajamnim projekcijama i

pounutrenjima koji se odvijaju u fantazmima i zahvaljujui fantazmu o svojoj svemoi, dete ima

doivljaj da poseduje spoljni objekt i da je na taj nain njegova vlastita linost proirena. Objekt

postaje predstavnik Ja. U tesnoj vezi izmedu deteta i majke i fuziji koja vlada u njihovom ranom

odnosu, u kome se dete ne razlikuje od majke, obavljaju se uzajamne projekcije, pounutrenja,

poistoveivanja, odnosno projektivna i introjektivna identifikacija.

Po analitiarima klajnijanske kole u osnovi empatije je mehanizam projektivne

identifikacije (Klein, 1946; Segal, 1937; Grinberg, 1983). Projektivna identifikacija, iako je

projekcija, razlikuje se od projekcije kako je shvataju tradicionalni frojdovci. Razlika je u tome

to je njen sadraj nesvesna fantazija ija je priroda obavezno povezana sa objektnim odnosima.

Klein je shvatila kao omnipotentnu fantaziju u kojoj se dobri ili loi delovi selfa ili unutranjih

objekata sa razliitim motivima cepaju i projektuju u spoljanji objekat pri emu on postaje

identifikovan sa ovim delovima.

Na osnovu svega navedenog, oekivali bi da se izmeu empatije i projektivne

identifikacije postave jasne razlike, jer empatija kao reagibilnost na tue emocije, zahteva

19

razdvojenost od objekta sa kojim se empatie, dok projektivna identifikacija rezultira stapanjem

sa objektom.

Klajnijanski analitiari ipak smatraju da razdvajanje empatije i projektivne identifikacije

nije neophodno jer postoje razliiti modaliteti projektivne identifikacije koji dejstvuju u skladu sa

razliitim vrstama kontakta sa spoljanjom i unutranjom psihikom realnou, dominantnom

dinamikom objektnih odnosa, veim ili manjim stepenom tolerancije ili netolerancije frustracije

itd. Empatija se smatra nepsihotinim oblikom projektivne identifikacije u kome je ouvana

diferencijacija selfa i objekta i testiranje realnosti. To znai da ispravna, realistina svesnost o

tome ko smo ostaje netaknuta za vreme projektovanja.

Klein (prema Kondi i sar. 1998.) je smatrala da se projektivna identifikacija analizanta

odvija na nivou nesvesne fantazije i da analitiar nije pod njegovim uticajem, to znai da u

empatikom stavljenja na tue mesto stavljanje dela sebe u tuu poziciju ide uz ouvan

kapacitet za samoopservaciju. Ipak kasniji doprinosi su pomerili panju sa intrapsihikih i na

fantazmatskih aspekata na kompleksne kontekste ljudske interakcije u kojima su reciprono

aktivirani procesi internalizacije i eksternalizacije (Bion, 1962, 1963; Grinberg, 1962; Racker,

1968). Ovde je pre re o bivanju na tue mesto umesto stavljanje na tuje mesto, kao to je

mislila Klein. Dakle, smatra se da doivljaj empatije od strane terapeuta, usled dejstva tuih

projekcija i interakcionog pritiska, ukljuuje prijem i obradu projektivne identifikacije koju

emituje pacijent.

Analitiar koji je u kontaktu sa analizantom u najveem broju sluajeva je prijemiv i

otvoren za projekcije analizantovog vlastitog iskustva i tada u sebi doivljava analizantova

projektovana oseanja ili rezultate svojih vlastitih odbrana od njih. Da bi dolo do pozitivnog

ishoda, tj. do boljeg razumevanja analizanta, neophodno je da analitiar poseduje kapacitet da

kontejnira (to contain) pacijentove projektivne identifikacije, tj. da ih tolerie, obrauje i

razmilja o njima (Bion, 1962). Tek nakon toga sledi interpretacija koja, ako je taktina i

uvremenjena, moe smanjiti analizantovu anksioznost ublaavanjem onoga to je projektovano;

interpretacija pokazuje da je sadraj obraen do vieg nivoa i da nije vie opustoujue

uzbuujui, bolan ili destruktivan. Tako, analizant ima mogunost da introjektuje svoja oseanja

u modifikovanom obliku ali i analitiara kao objekat koji moe da razume i koji na taj nain

moe da razume i koji na taj nain postaje izvor unutranje stabilnosti.

20

Ono to je potrebno da bi analitiar bio uspean i da bi dobro razumeo analizanta, je da

analitiar poseduje kapacitet da kontejnira (to contain) pacijentove projektivne identifikacije, tj.

da ih tolerie, obrauje i razmilja o njima (Bion, 1962). Nakon ega tek moe da sledi taktina i

uvremenjena interpretacija toga sledi interpretacija. Interpretacija treba da pokazuje da je sadraj

obraen do vieg nivoa i da nije vie opustoujue uzbuujui, bolan ili destruktivan, te tako

umanjuje anksioznost analizanta. Analizant onda ima mogunost da introjektuje svoja oseanja u

modifikovanom obliku ali i analitiara kao objekat koji moe da razume i koji na taj nain moe

da razume i koji na taj nain postaje izvor unutranje stabilnosti.

Nakon toga sledi unutranje obrade koja sledi bavi se korak po korak rukovanjem ovom

internalizovanom interakcionom komunikacijom. Da bi terapeut postigao empatiki ishod

potrebno je da slui kao kontejner analizantovih projektivnih identifikacija i da tolerie svoje

misli i oseanja umesto da ih odbaci ili blokira (Bion, 1962). Istovremeno koristei konceptualni

okvir, terapeut pokuava da stekne oseaj odvojenosti od pritisaka iz interakcije i od snage

indukovane identifikacije i sa njome povezanih afekata i impulsa. Da bi bio uspean u tome

potrebno je da bude stabilna linost, da poseduje dobre analitike sposobnosti i razumevanje

terapijskog odnosa.

RAZVOJ EMPATIJE

Razvoj empatije je povezan sa kognitivnim razvojem, odnosno sa razvojem doivljaja sebe

i drugih kao odvojenih entiteta, koji prolazi kroz odreene faze. Hoffman razlikuje etiri faze u

razvoju empatije. To su reaktivni pla novoroenadi, egocentrina empatijska uznemirenost,

kvaziegocentrina empatijska uznemirenost i istinska empatijska uznemirenost. Ili, kako ih je

definisala Vukosavljevi-Gvozden (2002): globalna empatija - u toku prve godine, egocentrina

empatija - do kraja druge godine, empatija za tua oseanja - do kraja tree godine i empatija sa

tuim ivotnim uslovima - u kasnom detinjstvu i adolescenciji.

Hoffman (prema Radovanovi, 1993). objanjava empatijski razvoj polazii od osnovne

pijaeovske postavke o decentriranju, kojem prethodi period egocentrizma kada dete ne pravi

otru razliku izmeu sebe i drugih. Stoga je lako podlono i jednostavnim oblicima empatijskog

saobraanja kao to je emocionalna zaraza pozitivnim i negativnim oseanjima drugih osoba

koje doivljava kao sopstvene. Sa razvojem kognitivnih i drugih vetina, dete ui kako da bolje

21

opazi tua razpoloenja i razgranii ih od svojih, te da tako egocentrino (na sebe usmereno)

usmerena empatijska oseanja, preobrazi u alocentrino (na druge usmereno) preuzimanje tue

uloge i posledino iskazivanje empatijske brinosti, tj. elje da se drugom pomogne, pa i

altruizma, umesto da se bavi smanjenjem sopstvene anksioznosti uzrokovane tuim oseanjem

nelagodnosti.

Odrasle osobe, koje su u svom razvoju ostvarile kognitivni doivljaj sebe i drugih kao

razliitih fizikih entiteta s nezavisnim unutranjim stanjima, linim identitetima i ivotima van

situacije, mogu, zahvaljujui tome, da razlikuju ono to se deava drugima od onog to se deava

njima. Iako nastavljaju da oseaju empatiju kao reakciju na tuu neposrednu patnju, takoe

mogu empatisati i na ono to zamiljaju da bi moglo biti tue, hronino tuno ili nepovoljno

ivotno stanje. Drugim reima, ovde postoji mogunost uivljavanja na veoma apstraktnom

nivou, a to je uivljavanje u simbolike, a ne i konkretno prisutne okolnosti i linosti.

Sinteza mentalnog predstavljanja opteg nepovoljnog poloaja (ivotnih uslova) u kojem

se nalaze drugi (grupa, klasa) i empatijske uznemirenosti koja se javlja tim povodom predstavlja

razvojno najvii stupanj empatije. Na taj nain, odrasli ljudi mogu empatisati sa osobama za koje

zamiljaju da ive ivote ispunjene patnjom ili liavanjem (hronino bolesne osobe, emocionalno

uskraene osobe, ekonomski ugroeni) i ovo se moe desiti ak i u situaciji odsustva te druge

osobe. Zrela empatijska reakcija, dakle, podrazumeva da ljudi stiu razumevanje i emotivno

reaguju na okolnosti, oseanja i elje drugih ljudi, dok u isto vreme zadravaju svest o tome da je

u pitanju neka druga osoba. Ako je druga osoba tuna, empatija posmatraa se moe intenzivirati

saznanjem da ta tuga nije prolazna ve predstavlja hronino stanje.

Na znaaj kognitivnih inilaca u empatijskom procesu, osim Hoffmana, ukazuju i drugi

autori. Davis (1983) je smatrao fantaziju nezaobilaznim iniocem saznajne moi empatijskog

procesa. Stotlland (1978) smatra da je imaginacija jedan od kljunih inilaca koji olakavaju

empatiju i doprinose ivljem doivljaju posmatraa odnosno onoga ko preuzima ulogu (prema

Radovanovi, 1993).

Iako svi imamo uroeni kapacitet za razvoj empatije, ona je razvijena u razliito stepenu

kod razliitih pojedinaca, gde svakako i sredina ima utiaja. Ovak primar moemo videti na

22

primeru razvoja empatinosti u odnosu na pol. Istraivanja empatije u odnosu na pol idu u prilog

veeg prisustva empatinosti kod ena (Hoffman 1977)

Ove razlike se mogu pripisati razlikama u procesima socijalizacije i polne identifikacije

kod mukaraca i kod ena (Jordan i sar., 1991). Dok drutvo kod ena podstie one osobine

koje su bitne za majinsku ulogu, kao to su reflektiranje osjeanja drugih, emocionalna

bliskost s drugima, usklaenost s tuim oseanjima i posveivanje potrebama drugih, kod

mukaraca je prisutno selektivno i aktivno obeshrabrivanje upravo tih karakteristika. Kod

njih se potsiu borbenost, takmiarski duh i autonomija, odnosno osobine koje su adaptivne u

danas vrlo kompetitivnom i otuenom svetu, pogotovo u svetu rada. U tom kontekstu,

odnosno tipino mukom miljeu, osobine poput empatije nisu poeljne.

Kod adolescenata, koji su tema istraivakog dela rada se moe oekivati razvijenost

kognitivnih komponenti empatije, a samim tim i zrela empatijska reakcija. Za razumevanje

empatije u adolescentnm periodu bitno je uzeti u obzir specifinosti adolescentnog uzrasta kao

to su formiranje ja-identiteta i potreba za pripadnou. Da bi adolescent razvio ja-identitet

neophodno je da odrasta u ljudskoj zajednici, tako "da se svest o sebi stie kroz drugog" (Mead,

1934). Da bi se razvila empatija, altruizam i druga humana ponaanja potrebna je identifikacija.

Ovde identifikaciju ne treba shvatiti kao to ju je opisao Freud, po kome ego putem identifikacije

pribavlja energiju od id-a, ili to isto ini superego putem ega, preko roditelja, kulture i tako dalje.

Identifikaciju ovde treba shvatiti ire, u Eriksonovom smislu. U toku razvoja, a specijalno u

toku adolescencije ovek idealizuje drutvo. To je rezultat irenja adolescentove percepcije

stvarnosti, razvoj njegovih sposobnosti anticipiranja stvarnosti.

Tenja za stvarnou boljom od opaene vodi adolescenta da se identifikuje sa

popularnim herojima, sa razliitim uvaenim linostima (glumci, sportisti, voe i slino). Oni

tragaju za svojom filozofijom, religijom, naukom, umetnou ili ideologijom (Erikson, 1968).

Identifikacija vodi pojedinca, konano, do oseanja pripadnosti odreenoj grupi, kulturi,

zajednici, naciji, rasi, te se razvija osetljivost i za potrebe drugih, a ne samo sopstvene kao i veu

kooperativnost.

23

EMPATIJA U STVARALAKOM PROCESU

Empatija u stvaralakom proesu moe se sagledati u okviru Kohutovog shvatanja o ulozi

empatije u terapijskom procesu. Naime, kako je empatija glavno sredstvo prikupljanja podataka

o pacijentu, neophodno je da terapeut ue u empatijski odnos sa pacijentom

Zanimljivo je da na slian naina Kohut (1971) govori o potrebi kreativnih osoba za

takvima odnosom (odnos umetnik-supervizor) u periodu intenzivne kreativnosti. Kohut ima na

umu veze koje su postojale izemeu Freud-a i Fliss-a, Joyse-a i Stivens-a, ili Picasso-a i Braque-

a... Kohut empatiju vidi kao sredstvo prikupljanja podataka i razumevanja. Empatija je

neophodan uslov za sluanje muzike - kae Ginter Klain. Emocionalni aspekt muzike aktivnosti

podstie razvoj jedne veoma vane socijalne vetine-empatije. Kroz muziku dete na laki nain

izraava svoje unutranje emocije i uz pomo muzike lake razvija samopouzdanje.

Znaaj kapaciteta za empatiju kod muziara sagledavamo i kroz odnos sa delom, odnosno

autorom, kroz period priprema i proba. Kako navodi Anelkovi (2006) ovaj odnos se smatra

jednim od centralnih problema koji se postavlja pred svakog muziara u periodu priprema. Kada

ustanovi operacionalni cilj koji je u skladu sa autorovim namerama, muziar mora da ga osmisli,

odnosno osnai sopstvenu uverenost u njega. On mora da ga "opravda", da ga "personalizuje" i

tako udje u empatijski odnos sa njim. Ukratko, od muziara se oekuje da "udahne ivot" u

delo.Pitanje "personalizacije" otvara vie kontraverzi od bilo kog drugog, jer se ono moe uraditi

na bezbroj razliitih naina. Ali, bez obzira na svu razliitost, muziar mora da je odradi sam,

koristei se pri tom, svim podacima koje je sakupio i koji mu u tome mogu pomoi

Personalizacija podrazumeva i aktiviranje iskustva iz prolosti i doi u dodi sa mnotvom

ranih, i esto, nesvesnih sadraja. Taj proces je, na neki nain, take, empatijski. Ovaj proces

nalazimo i u drugim vidovima umetnikog izraza, kod slikara, pesnika ili pisaca.

Winnicott govori o tome da kreativan, u punom znaenju te rei moe da bude samo istinit

ili pravi self. U tom kontekstu, kada je re o muziarima, posebno u adolescenciji, znaajna je i

uloga supervizora. U sutini, "personalizovati" znai aktivirati iskustva iz prolosti i doi u dodir

sa mnotvom ranih, i esto, nesvesnih sadraja. A ta snana, ali i privremena, fuzija sa dubljim

slojevima svesti, i to je vanije, nesvesnim, takodje je empatijska. Naravno, ona je zajednika

24

svim uspenim umetnicima, bilo to slikari, pesnici ili knjievnici. Podsetimo se da je i Winnicott

govorio da kreativan, u punom znaenju te rei, moe da bude samo istinit ili pravi self.

Za razliku od muziara, slikari, nisu ogranieni unapred postavljenom partiturom nekog

dela, ve su pod stalnim unutranjim pritiskom pronalaenja originalnog (Getzels i

Chizentmihalzi, 1976, prema Vidanovi 2005). Originalnost se prema miljenju McMallan

(prema Radovanoviu) crpe iz paradoksalne strukture linosti koja je spoj protivrenih osobina

odakle se produkuje i investira u stvaralaka reenja. Navode se specifina obeleja linosti

likovno talentovanih pojedinaca kao to su, distancirani emocionalni angaman, konstruktivno

nezadovoljstvo i sebinost u ime optih ciljeva.

Empatija je u procesu umetnikog stvaranja, kao i u terapiji, sredstvo prikuplanja podataka

tj. sredsto percepcije. Kao to smo videli, ovaj stav osim Kohuta zauzima i Ferenczi. Prilikom

stvaralakog procesa ovakva empatijska veza se stvara izmeu umetnika i supevizora, ali i u

odnosu na umetnika i procesa kako unutar sopstvenog tela tako i spolja. Nakon sto se podaci

prikupe, potrebno ih je srediti ispitati kauzalne veze posmatranih pojmova i pojmova koji ne

pripadaju samim opservacijama (Hartmann, 1927). Empatija je dakle sredstvo prikupljanja

podataka, nakon ega sledi druga faza mentalne aktivnosti u kojoj su procesi zakljuivanja

bitniji.

Ornstajn (1979) parafrazira dva sloja, koje je Kohut opisao. Prvi sloj, psihologija

razumevanja, dosee se putem introspekcije i empatije ime se obuhvataju znaenja, motivi i

odnosi koji vode razumevanju. Drugi sloj odnosi na psihologiju objanjenja, gde dolazi do

zakljuivanja, stvaranja pojmova i teoretisanjem on trai kauzelne veze i stvara objanjenja

Empatija kao to je gore opisano, nije karakteristina samo za terapijski, ve i za

stvaralaki proces. Umetnik najpre radi u jednom regresivnom kontekstu gde empatijom dolaze u

kontak sa mnotvom sadraja koji esto nisu svesni. Upravo zato stvaraocu se ini kao da mu je

ideja sinula sama od sebe, to se u stvaralakom procesu deava u fazi inspiracije. Nakon to

su sadraji prikupljeni i preobraeni u ideju, dolazi da faze opisane kao drugi sloj zakljuivanja i

testiranja, to je karakteristino za fazu verifikacije.

25

ISTRAIVANJA EMPATIJE

Najvei broj istraivanja empatije odnosi se na ispitivanje odnosa izmeu empatije i

prosocijalnog, odnosno altruistikog ponaanja. Prema Hoffmanu (2003) ima mnogo istraivanja

koja dokazuju da je pojava empatije povezana sa pomagakim ponaanjem. Kada ljudi vide

nekoga u nevolji tipino reaguju empatijski ili nekim ponaanjem pomaganja. Eisenberg i Miller

(1987) i Batson (1991, 1998) su potvrdili da je empatija izvor prosocijalne motivacije,

altruistikog ponaanja i saoseanja prema drugima u uslovima fizikog ili psihikog stresa.

Tome u prilog ide i istraivanje Mehrabiana i Epsteina (1972), koji su utvrdili da afektivna

empatinost dobro predvia dobrovoljno pruanje pomoi emocionalno uznemirenim osobama.

Empatini studenti su u veoj meri volontirali i vei broj volonterskih sati posveivali

beskunicima i njihovim porodicama u sklonitima za beskunike (Penner i saradnici; prema

Hoffman, 2003).

Gaertner i Dovidio (1977) su dokazali da empatija prethodi pomagakom ponaanju i

motivie ga. Naime, fizioloka uznemirenost posmatraa (puls, krvni pritisak) se znatno

poveava u situacijama kad je drugom biu potrebna pomo. Osim toga, to je vea fizioloka

uznemirenost to je vreme koje je potrebno da se emituje pomagako ponaanje krae.

Takoe je dokazano da empatijska uznemirenost gubi na intenzitetu (pomaga se osea

bolje) nakon pomaganja rtvi. To moemo videti u istraivanju Darleya i Latanea (1968), u kome

su subjekti uli zvuke koji su ukazivali da odreena osoba proivljava epileptini napad. Subjekti

koji nisu pruili pomo, nastavili su da budu uznemireni i nervozni, to se videlo po tremoru

ruku i znojenju dlanova; subjekti koji su pruili pomo pokazivali su manji broj signala

uznemirenosti. Batson i Weeks (1996) i Batson i Shaw (1991) su dokazali da osoba ne pomae

da bi se sama oseala bolje (ili smanjila sopstvenu uznemirenost) ve je glavni cilj tog ponaanja

smanjivanje uznemirenosti osobe kojoj se pomae. I ovde su pomagai nastavljali da budu

uznemireni, kada nisu uspevali da umanje rtvinu uznemirenost i patnju (Hoffman, 2003).

Znaajnija istraivanja emaptije u okviru prosocijalne orijntacije mladih kod nas sproveli

su Joksimovi (1990, 1995, 1997) i Stojiljkovi (1992b, 1993, 1997a). Stojiljkovi (1997) je kod

adolescenata potvrdila da postoji veza izmeu osetljivosti (brige) za druge i altruistikog

ponaanja. Ona je, meutim, zakljuila da postoje velike individualne razlike u spremnosti da se

26

pomogne drugima i da te razlike mogu da zavise od veeg broja personalnih varijabli, a ne samo

empatije. Iza specifinih akata ponaanja usmerenih na dobrobit drugih trebalo bi da stoji optija

prosocijalno orijentisana struktura linosti (Stojiljkovi, 2002).

Postoje istraivanja koja su pokazala da je empatija u stanju da smanji agresivno ponaanje

(Feshbach i Feshbach, 1969; Gibbs, 1987, prema Homman, 2003), kao i da razvijajui empatiju,

altruizam i druga humana ponaanja kod dece mogu da se smanje agresivnost i destruktivne

tendencije (Eisenberg 2002; prema Bekkers, Wilhelm, 2006).

Kako navodi Nei (1998), empatija moe biti, na neki nain, izvestan izvor frustracija

profesionalnih muziara. Naime kod profesionalnih muziara poseban oblik tekoe predstavlja

prinudno uivljavanje, koje zahteva od muziara uivljavanje u odreenu atmosferu dela i

koncepciju dirigenta to je neophodno za ubedljivu interpretaciju odreenih kompozitorovih

zamisli. Istraivai su procenili da ovaj zahtev predstavlja najvee psihiko optereenje u

profesiji orkestarskih muziara. Ova tekoa je naroito prisutna kod emocionalno stabilnih

linosti, pre svega zbog toga to se oekuje oseajno izvoenje muzikih zahvata na instrumentu

esto suprotnih momentalnom linom raspoloenju, pa se tako naruava tzv. "izo-princip ", za

koji se smatra da najvie odreuje aktuelne muzike preferencije, a predstavlja podudarnost ili

slaganje muzikog i psihikog tempa, egzogenih i endogenih ritmova.

Eisenberg (Eisenberg i sar., 1989) objanjava da se previsok nivo empatije moe doiveti

kao averzivan, to dovodi do personalnog distresa (usmerenosti na sebe), koji dalje inhibira

ponaanje koje bismo okarakterisali kao socijalno kompetentno. Meutim, ako dete ima razvijene

emocionalno regulatorne strategije, bie u stanju da prevazie personalni distres, i time pobolja

kvalitet socijalne interakcije.

Na osnovu empirijskih istraivanja, empatija je pozitivno povezana sa emocionalnalnom

stabilnou, visokim stepenom kognitivnih i jezikih sposobnosti, a sa druge strane negativno je

povezana sa stereotipima, netrpeljivou i predrasudama. Magnetnom rezonancom se takoe

dolo do podataka o tome koji delovi mozga se aktiviraju prilikom javljanja empatije. Tako je

naeno da ogromnu ulogu pri javljanju empatije igra limbiki sistem, ali se pored njega

aktiviraju oblasti koje su vane u planiranju akcija-prefrontalne kortikalne oblasti. Za razliku od

27

muziara, kod likovnih umetnika, ak i veoma visok nivo empatije je poeljan jer nema

prinudnog uivljavanja, to pokazuje vie puta pominjana studija Greenacre (1957)

MOTIV POSTIGNUA

Quanto maior eris, tanto moderatior esto! Ukoliko bude vei, utoliko budi skromniji!

Labor omnia vincit improbus. Istrajan rad sve pobeuje.

Johan Sebastijan Bah; ,,Mnogo sam radio, ko bude radio jednako vredno postiie isto to i ja

U okviru kognitivne teorije motivacije i paralelno sa njom, nastala je teorija motivacije

postignua. Iz kognitivistikog vrednosnog principa oekivanja Atkinson (1966) razvija

teoriju motivacije koja se zasniva na motivu postizanja. Linost je motivisana na aktivnost

postizanjem uspeha, a determinante te aktivnosti su: usmerenost, veliina i trajnost. Uz

tendenciju za postizanjem uspeha ide tendencija za izbegavanjem neuspeha

Po McClellandu (McClelland i sar., 1953), autoru koji je ukazao na znaaj motiva

postignua, ova sloena motivaciona dispozicija sadri dve komponente: tendenciju osobe ka

postavljanju ciljeva i takmienje sa drugim osobama. U novijim istraivanjima strukture motiva

postignua (Franceko i sar., 2002) izdvojene su etiri komponente ove sloene motivacione

dispozicije. To su: takmienje sa drugim ljudima, istrajnost u ostvarivanju cilja, ostvarivanje

cilja kao izvor zadovoljstva i orijentacija ka planiranju. Autori zakljuuju da ovi rezultati

uglavnom potvruju stanovite McClillanda o postojanju dve osnovne komponente motiva

postignua (ulaganje napora da se postigne ono to se smatra vrednim i ime e se istai

pred drugima). Druge dve izdvojene komponente su instrumentalne osobine ili oblici

ponaanja koje osoba razvija kako bi bila uspena u takmienju sa drugim ljudima i/ili u

ostvarivanju ciljeva. Dakle, rezultati najnovijih istraivanja ukazuju da u ispitivanju motiva

postignua nije dovoljno utvrditi samo stepen razvijenosti ove motivacione dispozicije,

28

nego i njegovu strukturu ili profil na izdvojenim komponentama. Razlike u strukturi motiva

postignua velikim delom ukazuju da li je kod osobe samo razvijena elja ka postignuu ili

osoba ima i sposobnost da bude uspena. Naime, za osobe koje imaju tendecije ka takmienju

i/ili postizanju cilja, ali nisu razvile osobine da budu uporne, istrajne i orijentisane ka

planiranju, vrlo verovatno nee biti uspene. Ova kontradiktornost u strukturi motiva

postignua praena je estim frustracijama, gubitkom samopouzdanja, neefikasnou, ali i

destruktivnim reakcijama u interakciji sa drugim ljudima, kao to su zavist, pakost, mrnja i

slino.

Prihvatanje stava o znaaju poznavanja ne samo stepena izraenosti, nego i strukture

motiva postignua, vano je pri utvrivanju individualnih razlika i objanjenju ponaanja

ljudi, ali i u prouavanju korelacija ove motivacione dispozicije sa drugim psiholokim

fenomenima. Po svojoj prirodi motiv postignua spada u kategoriju socijalnih motiva. To

znai da je on u najveoj meri rezultat procesa socijalizacije. U teoriji McClillanda (1953)

objanjena je interakcija izmeu socijalnih faktora ove motivacione dispozicije. Po ovoj

teoriji socijalni faktori (kultura, drutvene vrednosti, porodica, kola itd.) utiu na stepen razvoja

motiva postignua, ali i ova karakterna osobina ljudi dalje utie na prosperitet drutva u

celini.

Od postavki McClillanda vrena su brojna istraivanja korelata motiva postignua.

Meutim, meu brojnim istraivanjima gotovo da ne postoje ona u kojima se ovaj socijalni

motiv stavlja u relaciju sa drugim efektima socijalizacije za koje je karateristino da imaju

snano dinamiko dejstvo na ponaanje i koja su, kao i motiv postignua, velikim delom

rezultat socijalnih faktora, kulture, drutvene ideologije, porodice, kole i slino, a to su

vrednosne orijentacije.

ta je zapravo motiv postignua? Najjednostavnije ga moemo objasniti na primeru

modernih digitalnih ili raunarskih igara. Dete satima ostaje ili istrajava na igranju video-igrica.

Za ovu aktivnost nee dobiti ni pohvalu od roditelja, niti okoladu ili drugu nagradu, pre e biti

prekoreno. Nastavnik mu za to nee dati peticu. ta ga, onda privlai ili motivie u ovoj igri?

elja da osvoji vii rezultat ili skor od prethodnog, odnosno poboljanje u postizanju cilja

postignue i injenica da za neuspeh nee biti kanjeno. Iako je socijalne prirode ovaj motiv ima

sva obeleja tzv. "unutranje motivacije", ali i dimenzije spoljnje motivacije. Naime, postignue

29

se u irem znaenju danas koristi i kao pojam za kolski uspeh uopte. Ovo ire znaenje pojma

ima osnovu u Murrayevom definisanju potreba: potreba za postignuem (nAch), potreba za

pripadanjem i ljubavlju (nAff) i potreba za moi (nPower) (Murray, 1938).

Zajedno sa McClillandom i saradnicima, Atkinson je 1953. godine adaptirao Test

tematske apercepcije i dobio uspean instrument za merenje motiva postignua ( Kre i sar.,

1972). McClilland je razradio poseban program kojim je eksperimentalno uticao na razvijanje

motivacije postignua kod odraslih. Program je imao sledea podruja: a) razvijanje

samopouzdanja u radu, b) stvaranje uslova da linost postigne uspeh u radu, c) linosti su bile

prihvaene i pruana im je pomo od drugih subjekata. Pokazalo se da je ovaj program bio

efikasan u razvijanju motivacije postignua (Kvaev, 1980). Na osnovu ovih nalaza moemo

pretpostaviti da bi analogni program, primeren uzrastu uenika, dao pozitivne rezultate u

razvijanju motivacije postignua u nastavi.

Znaajna istraivanja motivacije postignua obavili su Hekhauzen i sar. Tideman (1977)

je naao vezu izmeu motivacije postignua i kolskog uspeha sa korelacijom izmeu 0,30 i 0,40

- to statistiki nije visoko (Tiedemann, 1977). Skovronek definie motivaciju postignua kao

iskustvo linosti na osnovu vlastite istorije uspeha neuspeha. "Motivacija postignua je jedan

trajni sistem koji individua gradi u toku svog razvoja na osnovu odreenih iskustava koja

stie" (Skovnronek, 1970, str. 107). Hekhauzen je naao 1963. godine da oekivanje uspeha

korelira sa nekim varijablama motivacije postignua sa 0,56, a da strah od neuspeha negativno

korelira sa motivacijom postignua, 0,04 (Heckhausen, 1963, str. 235).

Lewin-ov sistem pozitivne i negativne valencije i nivoa aspiracija poboljava Atkinson, a

Atkinsonov model razrauje Hekhauzen i izlae pet stadija sistema motivacije postignua: 1)

podsticaj, 2) motivisanje, 3) izvoenje, 4) samovrednovanje i 5) dalje sagledavanje (posledica)

(Heckhausen, 1974)

Pokuaji da se odrede nekognitivni faktori koji odreuju stvarlaku linost, dolaze do

zakljuka da je re o idiosinkratinim osobinama linosti i da je svaka o ovih osoba jedinstvena

individua. Meutim, ono to im je zajeniko je jaka motivacija da se stvori neto vredno

(Stenberg, 1999.). Visok nivo posveenosti zadatku (Renyulli, 1986. Haensly i sar., 1997.

Ericsson i sar., 1990) odnosno motiv za potignuem (Feldhusen, 1997) podrazumeva veliku

30

zainteresovanost ak zanos i fascinaciju, i ukljuenost u bavljenju nekim problemom, istrajnost,

izdrljivost, posveenost i orijentaciju na zadatak, uz neuobiajnu spremnost da se mnogo radi i

ulae vreme i napor.

McCLILLAND ADAPTACIONI NIVO, POSTIGNUE

McClillanda smo svrstali u teoretiare unutranje motivacije iako ga kao

predstavnika teorije motivacije postignua neki autori ne svrstavaju u taj krug teoretiara utranje

motivacije. Osnovni razlog za to je to on u svojim radovima poseban znaaj pridaje emocijama,

to je znaajan unutranji aspekt motivacije uenika. Uspeh na zadacima koje ovek reava

rezultira ponosom i zadovoljstvom, a neuspeh proizvodi stid i nezadovoljstvo. Ova afektivna

stanja slue kao pokreta ljudskih aktivnosti tako to linost predvia efekte svojih akcija i

nastoji izbei neugodnost a ostvariti zadovoljstvo. Ova afektivna stanja moraju biti na

optimalnom nivou. Ako su iznad optimuma, linost tei da ih smanji, a ako su ispod optimuma,

linost e nastojati da ih povea. Stoga McClillandovu teoriju neki autori nazivaju "modelom

afektivnog podsticanja" ( Paleki, 1985, str. 34).

Svaki motiv je anticipacija budueg zadovoljstva, odnosno uspeha. Linost se orijentie

na cilj i situacije u kojima se takmii sa odreenim nivoom ili standardom postignua da bi

ostvarila uspeh (McClelland, 1953). Motiv postignua postaje osobina linosti koja se razvija

pozitivnim afektivnima asocijacijama. Ovom motivu doprinosi i motiv izbegavanja neuspeha. U

osnovi motiva postignua je tenja linosti da realizuje vlastite potencijale kao postignue.

Ponos koji pri tome linost osea je unutranji motiv. McClillanda zbog toga opravdano

moemo svrstati u teoretiare unutranje motivacije.

MOTIV POOSTIGNUA I DAROVITOST

Pitanje koje se esto postavlja jeste koje su to kljune karakteristike darovitih osoba po

kojima se oni razlikuju od nedarovitih. Dajui odgovor novo pitanje, mnogi teoretiari

darovitosti, ali i oni koji su neposredno ukljueni u razvoj i obrazovanje darovite dece i

mladih, ukazuju na specifinu kombinaciju tri bazina klastera osobina, a to su:

iznadprosene, odnosno izuzetne opte ili posebne sposobnosti, motivacija koja se ispoljava

u vidu izraenog angaovanja u odreena zadacima i aktivnostima i znaajno ispoljavanje

kreativnosti (Renzzulli, 1986, Sternberg, 1997).

31

Entony Kemp (prema: Bogunovi, 2008) je prvi sproveo sistematska istraivanja linosti

muziara zasnovana na Katelovoj teoriji linosti. Kemp smatra da osnovne razlike u osobinama

linosti do kojih je doao prouavajui muziare i nemuziare, potiu iz ogromnih napora koje

muziari ulau kako bi razvili svoje sposobnosti. To zapravo znai da poveani zahtevi za

angamanom u muzikom delu njihovog ivota postaju neodvojivi deo njihovog self koncepta.

Oni ne odvajaju svoju profesiju od privatnog ivota ve ta dva aspekta ine jedinstvo

U nastojanjima da se pomogne roditeljima i nastavnicima da prepoznaju darovitost

kod dece i prue odgovarajuu podrku njenom razvoju strunjaci, navode listu tipinih

osobina i ponaanja darovite dece, polazei upravo od karakteristika njihove motivacije. Na

osnovu pregleda rezultata istraivanja, moe se rei da darovite osobe pokazuju intenzivniju

motivaciju da ovladaju nekom vetinom ili da steknu odreeno znanje (Altaras, 2006).

Longitudinalno istraivanje koje su sproveli Csikszentmihalyi i sar. ( prema Altaras, 2006)

ukazuje da darovite tinejdere odlikuje izraenija intelektualna radoznalost, jai motiv

postignua i vea istrajnost u ostvarivanju ciljeva. Postoji miljenje da izuzetan potencijal ne

mora uvek da se razvije i ispolji u vidu izuzetne kompetentnosti ili stvaralatva u nekoj oblasti

(Altaras, 2006) i to zbog odsustva nekog od kritikih faktora razvoja darovitosti. Meu te faktore

spadaju, pre svega, motivacija i karakteristike sredine (kako porodine, tako i kolske) u kojoj

odrasta i razvija se potencijalno darovito i talentovano dete. Istraivanja su pokazala da deca

koja su prepoznata kao darovita su ona koja su imala puno prilika da koriste i bogate svoje

sposobnosti i talente jo od ranih uzrasta, daleko pre nego to su identifikovana kao darovita

(McDevit i Ormrod 2002).

Kada saoptavaju o motivaciji darovitih, autori esto ukazuju upravo na znaaj

motivacije postignua, kako za razvoj, tako i za kvalietet ispoljavanja darovitosti (Dai i sar.,

1998). Da podsetimo, motiv postignua se u literaturi odreuje kao relativno trajna dispozicija

iju sutinu ini manje ili vie izraena potreba za kompetencijom, odnosno za uspenou u

situacijama kada je potrebno dostii ili prevazii neki standard uspenosti (Rheinberg, 2004).

Od samih poetaka istraivanja motiv postignua je shvaen, s jedne strane kao dinamika

osnova kako individualnog, tako i drutvenog napretka i obezbeivanja kvaliteta u obavljanju

razliitih delatnosti, a s druge kao dispozicija koja utie na kognitivne procese poput opaanja,

naina razmiljanja i, time, na ponaanje (Trebjeanin i Lazarevi, 2008). Dakle, motiv

32

postignua je jedan od intrinzikih motiva koji podstie na kvalitetno izvravanje razliitih

aktivnosti i na stalno unapreivanje aktivnosti i time dovodi do individualnog, a posredno i

do drutvenog razvoja (Lazarevi i Trebjeanin, 2007). Meutim, pre svega smo zainteresovani

za motiv postignua koji je identifikovan kao motiv koji doprinosi razvoju linosti i njenih

potencijala (Murrey, 1938, prema Schunk, 2004).

McClillend, jedan od zaetnika istraivanja ovog motiva, smatra da je ponaanje odreeno

motivom postignua onda kada se tei proveri ili dokazivanju sopstvene kompetentnosti i to u

odnosu na neki standard uspenosti ili izuzetnosti (McClelland i sar., 1953; McClelland, 1989).

Drugim reima, motiv postignua se izraava u tenji da se neto uradi dobro, bolje od drugih ili

bolje nego pre. Istraivanja su pokazala da deca sa visokim motivom postignua trae

izazovne zadatke za koje znaju da ih mogu ostvariti sa ulaganjem napora i istrajnou ( McDevit

i Ormrod 2002; Schunk, 2004), ide u prilog isticanja vanosti podravanja razvoja ovog motiva

kod darovite dece. U relevantnoj literaturi se iznosi shvatanje da nije sporan nalaz da daroviti,

izraenije od svojih vrnjaka koji ne poseduju talenat, tee tome da saznaju vie ili urade bolje

(Altaras, 2006). Ovo se moe prihvatiti kao prilog isticanju vanosti motiva postignua u

sklopu ukupnih motivacionih karakteristika darovitih osoba. U razmatranju uloge i znaaja

visoke motivacije za fenomen darovitosti postoji saglasnost o njenoj vanosti, ali se razlikuju

teze o prirodi povezanosti visoke motivacije i visokih sposobnosti. Po jednoj o njih, visoka

motivacija predstavlja sastavni deo visoke sposobnosti, a po drugoj su visoka motivacija i

visoka sposobnost, svaka za sebe, sastavni deo darovitosti (Altaras, 2006). Ipak, blisko nam je

miljenje da elja da se naporno radi na neemu, da se satima veba i istrauje, dolazi iznutra a

ne spolja. Takva intrinzika motivacija se po pravilu javlja kada postoji visoka uroena

sposobnost, dok god roditelji pruaju dovoljno ohrabrenja i podrke. udnja da se neim

ovlada predstavlja neminovan deo talenta (Winner, 1996, prema Altaras, 2006, str. 51). Bez

obzira za koju tezu o odnosu visoke motivacije i visokih sposobnosti u kontekstu darovitosti se

opredelili, ostaje konstatacija o izuzetnoj vanosti motivacije uopte, a posebno motiva

postignua, za objanjenje razvoja i i ispoljavanja fenomena darovitosti.

33

ZNAAJ PORODICE ZA RAZVOJ MOTIVA POSTIGNUA I DAROVITOSTI

Istraivanja, kako motivacije postignua, tako i darovitosti, ukazala su na znaaj kvaliteta

prodine sredine i podsticaja koji dolaze od strane roditelja.Ve u samim nastojanjima da se

razjasni pojam motiv postignua autori, poev od McClillanda i Atkinsona, polaze, kako istie

Rheinberg (2004), od Lewin-ovog (1936) shvatanja ponaanja kao rezultata meusobnog

delovanja osobe, tj. njenih potreba i situacije. Personalnu komponentu motiva postignua ini

potreba za kompetencijom, a situacije u kojima se ta komponenta ispoljava su one u kojima se

osoba suoava sa nekim standardom uspenosti ili izuzetnosti (standard of exelence)

(McClelland i sar., 1953, McClelland, 1989). Postoji miljenje (Schunk, 2004) da motivacija

postignua veoma zavisi od pojedinih faktora u detetovom domu. Istraivanja su, na primer,

pokazala da osobe sa izraenom potrebom za postignuem potiu iz porodica u kojima se

nagraivalo zalaganje u aktivnostima (Beck, 2000). Takoe, rezulatati nekih istraivanja su

pokazali da karakteristike i uestalosti interakcija izmeu roditelja i dece u porodici ima efekata

na razvoj karakteristika motiva postignua dece (Schunk, 2004). U jednom od istraivanja

deacima su bili dati odreeni zadaci, a roditelji su sa njima mogli na razliite naine da stupaju

u interakciju. Roditelji deaka koji su ispoljavali visok motiv postignua bili su vie u

interakciji sa svojom decom, davali su vie nagrada i kazni i imali su vea oekivanja od

svoje dece, nego roditelji deaka sa niskim motivom postignua.

Kada se, s druge strane, govori o uticaju i znaaju porodice za razvoj darovitosti ukazuje

se, takoe, na ponaanja roditelja. Na primer, roditelji darovite dece imaju tendenciju da budu

usmereni na dete i da posvete mnogo vremena podravajui njegov razvoj (Woolfolk i sar.,

2008). Darovitoj deci se, u prodici, obino ostavlja dovoljno prostora da samostalno donose

odluke i preuzmu odreene rizike, a da pri tome nisu liena roditeljske brige i panje. Znaajan je

Csikzentmihayiev nalaz (Csikszentmihalyi, 1993, prema Alataras, 2006) da darovita deca, ee

nego prosena, svoje porodice opaaju kao istovremeno kohezivne i adaptabilne.

Rezimirajui nalaze brojnih istraivanja o karakteristikama porodica darovite dece i

Winner (Winner, 1996; 2000, prema Altaras, 2006) je, govorei o nekim zajednikim

34

karakteristikama ovih porodica, ukazala na to da ,,darovita deca odrastaju u obogaenoj sredini

koja obezbeuje visok nivo intelektualne i umetnike stimulacije, a njihovi roditelji su, uopte

uzev, usmereni na dete (child-centered) to znai da ulau mnogo vremena i energije u njegov

napredak, upravljajui, izmeu ostalog, svoja interesovanja u pravcu detetovih i menjajui

sopstveni ritam i navike da bi se detetu omoguila aktualizacija potencijala. Naravno da ovo

negovanje talenta podrazumeva i postavljanje visokih kriterijuma i podsticanje deteta na

usavravanje (Winner, 1996; 2000, prema Altaras, 2006, str. 45-46), to se moe smatrati i

adekvatnim podsticajima razvoja motivacije postignua koja moe dalje da pokree, energizira i

usmerava potencijale i ponaanja dece u domenu iskazane darovitosti. Ipak, treba rei da se, i

pored toga to se uoavaju mnoge slinosti porodica darovite dece, ispoljavaju i odree razlike

meu njima u zavisnosti od toga o kojoj darovitosti se radi. Tako, na primer, Bloom (prema

Altaras, 2006) sugerie da porodice muziki darovite dece imaju mnogo direktivniju ulogu u

razvoju talenta od porodica sa likovno darovitom decom.

Veina autora koji se bave istraivanjem darovitisti eksplicitno ili implicitno dozvoljava

mogunost da darovitost bude tu, ali da zbog odsustva nekog kritikog faktora (motivacije,

sredinskog faktora...) ostaje zaputena i neaktualizovana (Altaras, 2006, str. 66). Naime,

govori se o darovitima koji podbacju (gifted underachievers). iniocima podbacivanja se

poklanja znaajna panja, a meu njima se navode: porodina klima i odnosi u porodici, vaspitni

stil i porodina struktura/organizacija, kao i stavovi i ponaanja roditelja prema uenju i

postignuu dece (Altaras, 2006). Kada se razmatra udeo porodice u razvoju motivacije

postignua darovite dece, posmatrano u vezi sa podrkom razvoja njihove darovitosti, moe se

rei da stavovi i ponaanja roditelja prema uenju i postignuu dece imaju veoma istaknutu

ulogu u razumevanju ove problematike. Preambiciozno postavljena oekivanja roditelja i

insistiranje da dete svoje napore usmerava ka sve veim postignuima, uz ignorisanje drugih

potrebe deteta dovodi do guenja ove motivacije, ili perfekcionizma koji moe da ima negativne

posledice na ukupno funkcionisanje deteta. Navode se i primeri kada su roditelji skloni da

postavljaju pred decu niska oekivanja i pokazuju negativne stavove prema uenju i akademskim

uspesima (Altaras, 2006), ime direktno nepovoljno utiu na razvoj njihove motivacije, a time i

na razvoj i ispoljavanje njihovih izuzetnih potencijala. ,,ini se da iza uspenog darovitog deteta

po pravilu stoji roditelj koji postavlja visoka oekivanja (ne odobrava da se dangubi i ne

ispunjavaju ili otaljavaju obaveze), ali koji nepokolebljivo veruju u detetov uspeh, doputa

35

znaajan stepen autonomije i sosptvenim primerom usauje radne navike i ljubav prema radu.

(Winner, 1996, prema Altaras, str. 163).

LOKUS KONTROLE

Nihil potest evenire nisi causa antecedente Nita se ne moe dogoditi ako ne prethodi uzrok.

Bitan faktor ljudske linosti, njene motivacije i mentalnog zdravlja je self koncept (Oljaa,

1996). U mnogim definicijama svest o sebi se opisuje kao: ukupnost opaanja, misli, oseanja,

ocena i predvianja osobe o sebi kao iskustvenom objektu i uesniku u interakciji sa fizikim i

socijalnim okruenjem (Havelka, 1992, str.175). Rozenberg i Kaplan (1982, prema Havelka,

1992), analizirajui razliita istraivanja u razliitim oblastima koja su se bavila pojmom self

koncepta, navode zajednike karakteristike. To je subjektivna pojava, produkt socijalne

interakcije, u direktnoj sprezi sa socijalnim iskustvom osobe i bitno utie na miljenje, oseanja i

ponaanje osobe. Jedan od sastavnih komponenti i znaajan aspekt self koncepta je lokus

kontrole (Bezinovi, 1988).

Koncept lokusa kontole potie iz teorije socijalnog uenja (Rotter, 1954; Rotter i sar.,

1972, prema Rotter, 1975). U ovoj teoriji je istaknuta vanost interakcije pojedinca i njegovog

okruenja, kao i shvatanje da se veina uenja odvija u socijalnom kontekstu, te da prethodno

steena iskustva imaju veliki uticaj. Koncept lokusa kontrole ima svoje zanajno mesto u ovoj

teoriji. Jedan od osnivaa teorije socijalnog uenja, Rotter, bio je zainteresovan za uticaj

opaanja pojedinaca o sopstvenoj kontroli nad dogaajima, na njegovo ponaanje. U cilju

tumaenja i rasvetljavanja ovog problema, on je konstruisao upitnik koji meri lokus kontrole

(Rotter, 1966, prema Goldsmith i sar., 1996). Ponaanje osobe je usmereno ka odreenom cilju, a

pojava ponaanja je uslovljena kako prirodom i karakteristikama samog cilja tako i oekivanjima

onoga to e se tim ciljem dobiti. Uzroci koje osoba doivljava kao razlog nekog svog ponaanja

ili dogaaja koji joj se deavaju, mogu biti pripisani spoljanjim ili unutranjim faktorima. Kada

osoba uzroke svog ponaanja i dogaaja nalazi u sopstvenom ponaanju i postupcima i ima linu

odgovornost za svoje uspehe i neuspehe, kada veruje da je gospodar svoje sudbine i kada izvor

36

kontrole nad svojim ivotom pronalazi unutar sebe, govori se o internalnom ili unutranjem

lokusu kontrole. S druge strane, kada osoba veruje da je pod uticajem sila na koje ona lino ne

moe vriti uticaj i kada uzroke svog ponaanja ili dogaaja pripisuje nekim nepredvidljivim

spoljanjim silama, srei ili sudbini, kada veruje da ima malu ili nikakvu odgovornost za ono to

joj se deava, radi se o spoljanjem ili eksternalnom lokusu kontrole. Lokus kontrole oznaava

stepen u kome osoba veruje da se uzroci onoga to joj se dogaa lee u spoljanim faktorima

koje ona ne moe da kontrolie, odnosno stepen verovanja da je sama odgovorna za ono to joj

se deava. Tako koncipiran lokus kontrole, predstavlja jedan kontinuum na ijem se jednom

kraju nalaze one osobe koje veruju da imaju uticaj na dogaaje i na ishode svog ponaanja, a na

drugom kraju se nalaze osobe koje veruju da spoljanji faktori odreuju dogaaje u njihovom

ivotu. Na ovom kontinuumu lokusa kontrole je mogue pronai mesto svakoj osobi u skladu sa

njenim verovanjima.

Robert White (1959), (prema Goldsmith i sar., 1996) navodi da je jedan od glavnih motiva

ljudskih bia, kontrola svog okruenja. Kelly (1967) ( prema Goldsmith i sar., 1996) slino tome,

smatra da je latentni cilj ljudskog ponaanja upravo efikasno upravljanje i kontrola sebe i

sopstvenog okruenja.

Brojne studije (Duke i Lancaster, 1976; Johnson i Kilmann, 1975; Hetherington, 1972;

Da