lov i strvinarenje u donjem paleolitu

Lov i strvinarenje u donjem paleolitu

Uticaj i značaj hrane za društvo

Seminarski rad iz kursa “Umetnost, religija i društvo u paleolitu”

Mentor dr Dušan Mihailović

Student Vidan Dimić Ar/06-16

Beogradski univerzitet

Filozofski fakultet - odelenje za arheologiju

Beograd 2010.

3

Ključne reči: Paleolit, donji paleolit, pribavljanje hrane, lov, strvinarenje, analiza kostiju, analiza modifikacija na kostima, društvena organizacija.

Uvod

Lov i strvinarenje kod ranih hominida i dalje je jedno od neispitanih polja svetske praistorije i čovekovog razvoja. Rana istraživanja nisu mogla doprineti rasvetljavanju određenih elemenata kada je u pitanju ovaj problem, i to, kako zbog nepostojanja odgovarajuće metodologije koja bi zadovoljila ovu problematiku tako i zbog neistraženosti i nepostojanja većeg broja fosilnih ostataka. U svetlu današnje arheologije, koja sa pravom teži kombinaciji sa ostalim prirodnim naukama, moguće je ponovo izneti na svetlost dana i predati reviziji fosile, koji su već davno prošli kroz ruke naučnika, kroz razne anlaize i interpretacije, koje su bile u duhu tadašnje arheologije i metodologije. To ni u jednom trenutku ne implicira da je arheologija ranog 20 veka bila “lošija” od današnje, naprotiv, ona je davala sve od sebe koliko je mogla u svom domenu, međutim razlikovala se od današnje upravo iz razloga odsustva današnje tehnologije i metodologija baziranih na njihovom poznavanju i na poznavanju dometa drugih prirodnih nauka. Uglavnom, kroz ovaj rad, baviću se pitanjima lova i strvinarenja ranih hominidnih vrsta kroz prizmu današnjih arheoloških dostignuća. Naš jedini izvor informacija su kosti i fosili, tako da će analize kostiju i podaci koje nam one mogu pružiti biti i polazna tačka ovog rada. Naravno da osteološi ostaci ne mogu da budu i jedini dokazi o dijeti ranih hominida, ali svakako predstavljaju elemente na kojima se mogu izgraditi određene ideje. Prvi deo zasnivaće se na analizi koštanog profila sa donjepaleolitskih lokaliteta, dok će se drugi odnositi na proučavanje modifikacija na kostima, nastalih usled delovanja ranih hominida i ostalih životinja. Zaključni deo biće diskusija u okviru koje ću dati neke od pretpostavki o uticaju i značaju hrane na društvo i socijalno organizovanje. Većina ovih analiza sprovedena je na materijalu sa lokaliteta FLK Zinj. Izneću neka pitanja i zaključke i pokušati da približim metodologiju rada koja se danas koristi.

Hominidi i ishrana – DiskusijaIshrana ranih hominida je vrlo delikatno pitanje, koje i danas predstavlja jedan od i dalje u potpunosti nerasvetljenih problema praistorije i početnih stupnjeva čovekove evolucije. Afričke savane toga doba, svakako su predstavljale svojevrsan izvor hrane za svoje stanovnike. Lanac ishrane iako ponekad na prvi pogled surov, i tada je stavljao na test sva bića koja su koračala tim područjem, a prirodno okruženje stalno ih je vraćalo na isti podeok na niveleti ekosistema, u težnji očuvanja stalne ravnoteže. Sav život koji je u savani zaključan, u konstantnoj je potrazi za hranom u borbi da se sačuva dragocena energija.Znajući takvu situaciju, više pitanja nam može pasti na pamet. Kakva je vrsta stvorenja bio naš davni predak koji je naseljavao afričke savane? Koji su ti elementi koji odvajaju našeg pretka od ostalih životinja? Na koji način se on uklapao u tadašnji ekosistem? Kao odgovor na prvo pitanje Darvin (Descent of Man and Selection in Relation to Sex 1871) iznosi svoja razmatranja da je hominizacija ili proces očovečavanja počeo u trenutku kada je naš predak napustio drveće, kada

4

je ustalio bipedalni hod, što je pomoglo u oslobođavanju ruku, putem kojih je mogao da koristi i pravi alatke potrebne za lov i obradu mesa ulovljenih životinja. Razmišljanje ove vrste implicira da je jedan od osnovnih elemenata u razvoju ljudske vrste, odnosno procesa očovečavanja, bio lov, odnosno meso koje dobijamo od ulovljene životinje. On iznosi i činjenicu da meso utiče na povećanje moždane mase, a samim tim i na povećanje inteligencije. Lov na taj način postaje jedna od osnovnih karakteristika koja je razdvajala naše pretke od ostalih primata. Kao primer, koji bi se mogao vezati za ovako iznete činjenice, moglo bi poslužiti otkriće „Deteta iz Taunga“ od strane Rejmonda Darta 1925 godine. Fasciniran otkrićem Dart je ubeđen da taj fosil predstavlja kariku u razvoju čoveka. Iz razloga, što nije mogao da iznesenu tvrdnju dokaže putem anatomije, Dart se okreće drugim faktorima. On zaključuje da ono što čini „čoveka čovekom“ nije toliko anatomija koliko faktor ponašanja, što bi značilo: korišćenje vatre, izrada alatki, konzumacija mesa. Osim upotrebe vatre, upravo takve podatke i jeste pronašao nadomak fosila, odnosno u neposrednoj blizini, on pronalazi kosti drugih životinja, kosti slomljenih udova, vilice i rogove. Pojedine od nih on identifikuje kao alatke koje je Australopitecus koristio za lov i obradu mesa i odbranu od drugih predatora. Na taj način njegov najači argument postaje to da je otkrio stvorenje koje je lovilo i eksploatisalo meso (Dominguez-Rodrigo, M., 2002). Robert Andrey u svojim delima African Genesis (1961) i The Hunting Hipotesis (1976) identifikuje ranog čoveka kao „majmuna ubicu“, i zaključuje da naši agresivni instikti potiču iz tog vremena. Nakon toga dešava se plejada radova koji podržavaju takvo mišljenje, međutim i onih koji iste dovode u preispitivanje. Tako se ranih 80-ih ponovo poteže u ozbiljnije pitanje teorija o čoveku lovcu i to objavljivanjem radova Brain-a (The Hunters or the Hunted 1981) i Binhord-a (Bones: Ancient Man and Modern Myths 1981). Brain dovodi u pitanje verodostojnost interpretacije grupa životinjskih kostiju pronađenih u pećinama pored fosila Australopitecusa u južnoj Africi. On to ne posmatra kao posledicu delovanja naših predaka već kao posledicu delovanja životinja predatora i prirodnih i tafonomskih procesa. U svom radu pokušava da potvrdi i pokaže, da kosti, koje je Dart interpretirao kao „koštane alatke“ ne predstavljaju ništa više od ostataka konzumacije plena od strane životinja i da je vrlo moguće da su i sami hominidi bili deo tog plena. Binford već u svojim radovima predstavlja hominide kao marginalne strvinare gde posebnu pažnju posvećuje kontekstu očuvanih delova kostiju i vrši uporedna poređenja sa koštanim materijalom iz jazbina predatora kao i poređenja sa etnoarheološkim podacima o odlagalištima kostiju savremenih lovaca sakupljača. Vršeći ispitivanja na ostacima kostiju sa nalazišta u Olduvaju i poredeći ih sa već navedenim elementima dolazi do zaključka da su za deponovane kosti u ranim slojevima nalazišta, zaslužne prevashodno životinje (Dominguez-Rodrigo, M., 2002). Međutim, nedostatak prave metodologije koja bi dovela do rasvetljavanja ovih istraživanja, doveo je do toga da se na kraju sve svodilo na samu ideju, dok su naučni dokazi u određenoj meri nedostajali. Zasluge, za stvaranje novijih metodoloških okvira i modela na osnovu kojih se mogu testirati teorije o lovu i strvinarenju, početkom 90-tih godina pripadaju delima Blumenschine-a, Bunn-a, Dominguez-Rodrigo-a i Tappen-a. Na osnovu različitih analiza koje se bave obradom površine koštanog tkiva, detekcijom određenih fizičkih i biofičkih modifikacija na kostima iznete su određene ideje i modeli o načinu ishrane hominida. Odnosno,

5

smatra se da se danas može govoriti o 5 osnovnih modela pribavljana hrane kod ranih hominida (Dominguez-Rodrigo, M., 2002: 8):

Model hominida kao lovaca. Model hominida koji se bave konfrontacionim strvinarenjem da bi se došlo do leševa što

bogatijim mesom. (Konfrontaciono strvinarenje podrazumeva sukobljavanje sa predatorima oko ostatka životinje).

Model hominida kao stvinara onih lešina koje predhodno nisu bile u kontaktu sa drugim predatorima, odnosno, potrebno je da su umrle prirodnom smrću ili usled neke prirodne katastrofe (npr. požar), te da su ih hominidi pronašli pre ostalih životinja.

Model hominida kao pasivnog strvinara, odnosno hominidi koji se hrane preteklim mesom sa lešina nakon što su obrađeni od strane predatora.

Model hominida koji se koristio svim ovim metodama da bi došao do mesa.

Nakon više decenija proučavanja, donje paleolitska nalazišta i njihova interpretacija još su uvek predmet rasprava. Međutim većina arheologa se slaže oko ideje da su najraniji horizonti nalazišta nastajali na taj način, što su rani hominidi dovlačili svoj plen zajedno sa svojim kamenim materijalom, na te prostore tokom dužeg vremenskog perioda. Predmet rasprave predstavlja funkcija tih mesta i način na koji je do njih dolaženo. (Blumenschine, 1988., Domingues-Rodrigo, 1994., Capaldo 1995.). Načelno gledano, situacija se svodi na otkrivanje koliko je meso u suštini, bilo važno tim ranim hominidima i koliki je izvor hrane njima predstavljalo. Ako se kao merodavna uzme premisa da je meso bilo važno u njihovoj ishrani, onda bi to potvrdilo modele hominida lovaca i konfrontacionih strvinara, a shodno tome uticalo bi i na podelu hrane i obaveza između pripadnika grupe. Tada bi se već moglo i razmišljati o hijerarhiji između pripadnika grupe, ali i o grupi, kao veoma dobro uređenom organu delovanja, u kome je svaka karika podjednako važna. U tom slučaju moglo bi se govoriti o “Home base” modelu za koji se zalaže Isaac (Isaac, 1984; Lewin, R. 2005: 179 ).

Tabla 1. Shema “home base” modela prema Lewin-u

6

Tabla 2. Shema “home base” modela i fokusnog mesta prema Marshall i Rose.

“Home base” model, bi podrazumevao određeno mesto na kome je nastanjena ili pak konstantno deluje jedna grupa hominida. Odnosno, podrazumeva da to mesto odražava centar njihovih aktivnosti kada je u pitanju obrada i podela hrane. Nakon dužeg perioda na tom prostoru dolazi do nagomilavanja meterijala, putem akumulacije kostiju, kamena i ostalih artefakata koji su korišćeni od strane hominida. Takođe može biti i njihovo primarno stanište sa kog oni deluju na okolinu, odnosno, da je blizu vode, izvora hrane,

izvora određenih sirovina koje su grupi potrebni tako da će ga oni braniti i štititi od drugih predatora ili eventualno od drugih grupa hominida (Marshall, F., Rose, L. 1996: 317). Cela ideja sastoji se u tome, da se svaka aktivnost odražava u vidu akumulacije materijala na tom određenom mestu i da je ona delimično uočljiva i arheološki čitljiva. Međutim, postaviću direktno pitanje: šta biva sa tefonomskim procesima, sa erozijom i spiranjem tla i sa aktivnostima drugih životinja na istom prostoru na kom deluju ili su delovali hominidi. Erozija i spiranje mogu nagomilati materijal, životinje nagomilati kosti, a tafonomski procesi pak, učiniti to da se razlike u “donešenom” i “originalnom” materijalu izgube ili pak, postanu neznatne. To ne znači da se lično ne slažem sa “home base” modelom, baš naprotiv, međutim mislim da bi bilo veoma korisno pokušati napraviti svrsishodne metodologije proučavanja baš takvih procesa koji nas mogu smetnuti s puta a naše ideje odvesti na stranputicu. Još jedno od pitanja je veoma aktuelno u naučnom krugu koji se bavi ovom tematikom. Da li su hominidi bili lovci ili strvinari. Mislim da je ovo veoma delikatno pitanje i da mi, sa ove tačke gledišta, o njemu ne možemo zaključiti mnogo. Istim pitanjem bavili su se Potts i Bunn, s tim što su pokušali da taj process i bilo kakve indikatore pronađu na kostima odnosno artikulaciji ili disartikulaciji istih na lokalitetima u Olduvaju. Bunn je mišljenja da su hominidi prevashodno bili lovci, dok se Potts protivi takvom mišljenju. On ističe da u prirodi postoji veoma malo “čistih” lovaca i “čistih” strvinara, dok svi ostali mesožderi kombinuju oba načina dolaska do hrane. Pod tim misli da je u prirodi samo mali broj životinja mesoždera koje da bi došle do hrene samo love, odnosno samo strvinare (Lewin, R. 2005: 172). Mislim da je Potts u pravu kada izlaže takvu tvrdnju jer se ona može veoma lako uočiti i kod današnjih životinja mesoždera kao i

7

kod životinja koje kombinuju mesnu ishranu sa biljnom. Kada to kažem prevashodno mislim na neke vrste šimpanzi, čiji je digestivni trakt veoma sličan našem (Milton, K. 2006: 27). Šimpanze, današnji najbliži naši rođaci, 96 procenata svoje ishrane baziraju na biljnoj hrani, odnosno listovima, voću i plodovima raznih biljaka u potrazi za biljnim vlaknima. Međutim to ne osporava činjenicu da iste šimpanze ostalih 4 procenata ishrane dopunjuju mesom i to na taj način, što su vrlo vešte pri hvatanju plena, ali su shodne i strvinarenju. U tom slučaju još jedno pitanje mi upada u oči: da li je kod hominida ishrana mesom bila primarna, pa je dopunjavana biljnom hranom, ili su pak glavni izvor hrane činile biljke i biljni plodovi dok je meso služilo upotpunjavanju? U svakom slučaju mislim da je meso predstavljalo veoma važan element ishrane, ako ne i glavnicu, ali da su i biljke činile neizostavan deo ishrane ranih hominida. Ovo mišljenje iznosim iz razloga što biljke u sebi kriju biljna vlakna, vitamine, minerale, belančevine, a posebno vitamin C koji je neophodan sastojak u ishrani današnjeg čoveka. Upravo iz navedenog tvrdim da je biljna ishrana bila nezaobilazan element u ishrani ranih hominida. Kada je pak ishrana mesom u pitanju, sklon sam reći da je prelazak sa isključivo biljne ishrane na mesnu ili mešovitu ishranu jedan od važnijih elemenata u evoluciji hominida. Biljke su energetski siromažnije od mesa, tako da je potrebno mnogo više vremena da bi se organizam namirio i zadovoljio dnevni unos kalorija i hranljivih sastojaka. Međutim, sigurno je i to, da je mnogo lakše doći do jestivih plodova biljaka nego uloviti ili pronaći životinju. Sa druge pak strane, pronaći ili uloviti životinju dosta je težak posao, u potrazi se izgubi dosta kalorija, ali pri pronalasku, mala količina mesa dovoljna je da to nadomesti. Energetski učinak je neuporedivo bolji uz manji utrošak vremena u samoj konzumaciji, što dalje implicira dužem slobodnom vremenu, koje su pripadnici određene grupe hominida mogle iskoristiti na svakojake načine (npr. socijalizaciji u ojačavanju odnosa i veza unutar grupe). Pored slobodnog vremena, hominidi, u potrazi za mesom, prelazili su ponekad velike udaljenosti što je doprinelo upoznavanju prostora i boljeg snalaženja u njemu. Na tom putu, moguće je da su dolazili u dodir i sa drugim grupama hominida i sigurno su sebe dovodili i u opasnost da postanu i lovina drugih predatora, ali sklon sam zaključku da su svi ti faktori vremenom uticali na percepciju, inteligenciju i samu anatomiju tih hominidnih vrsta.

Analize kostijuOsnova za proučavanje hominida i ishrane istih, predstavljaju analize koštanog asambla. Osnovni cilj ovih analiza je utvrđivanje samih kostiju, odnosno njihova identifikacija, zatim utvrđivanje njihove distribucije i frekvencije, i taksonomske analize koje podrazumevaju utvrđivanje životinjske vrste kojoj kost pripada. Identifikacija i analiza oštećenja usled različitih procesa bila je jedna od glavnih ali ne i glavna tačka u istraživanju i služila je da bi ojačala dokaze dobijenih iz primarnih analiza (Domingues-Rodrigo, 2002: 10). Tako je ovim analizama dobijen rezultat na osnovu koga bi mogle da se iznesu ideje o načinu delovanja hominida prema svom izvoru mesa. Tako Bunn i Ezzo tvrde da su hominidi prenosili sa tela mrtve životinje, samo one kosti koje su obilovale mesom, Blumenschine pak iznosi tvrdnju da su na svoj prostor hominidi donosili kosti koje su već imale dodira sa predatorima, i da je na njima ostalo neznatna

8

količina mesa ili ga nije bilo, ali da je primarni cilj njihovog donošenja bio ekstrakcija koštane srži (Blumenschine, J.R. 1991; Lupo, K. 1998:). Jedna od osnovnih predpostavki na kojoj se zasniva proučavanje asambla kostiju, je uzorak, odnosno način na koji moderni ljudi i drugi elementi uzimaju, prenose i odlažu kosti. Da bi se dorezultata došlo, urađena su brojna etnoarheološka istraživanja da bi se stvorile određene analogije koje bi mogle biti primenjene na arheološka nalazišta. Ta istraživanja se u velikoj meri basiraju na “Schlep effect” modelu, odnosno na pretpostavci da će ljudi najpre uzeti i eksploatisati one delove tela na kojima ima najviše mesa (npr. udovi) od ostalih koji istim manjkaju. To u osnovi implicira sledeću pretpostavku: kosti udova se uzimaju i prenose do određenog mesta konzumacije dok aksijalne kosti ukazuju na mesto na kom je plen pronađen ili ulovljen (Domingues-Rodrigo, 2002: 11). Međutim ovaj pojednostavljeni model pokazao je da ima više nedostataka. Pre svega na deo plena koji će biti transportovan utiče udaljenost od baze, veličina plena, broj individua koje učestvuju u lovu, doba dana i ostalih faktaora (O’Connell, J. F., Hawkes, K., and Blurton Jones, N. 1990). U obzir treba uzeti i način na koji se plen prenosi, jer određena društva plen obrađuju na licu mesta, dok druge to ne rade, već plen transportuju, a treba obratiti pažnju i na određene faktore kako prirodne tako i ljudske koje utiču na akomulaciju ili disperziju ostataka plena (primer: čišćenje mesta posle obeda). Međutim, pitanje je koliko etnoarheologija može biti merodavna kada je u pitanju preispitivanje ove vrsta podataka? Glavni adut tome je jednostavno činjenica da ne postoji određeni specifičan tačno utvrđeni način na koji ljudi akumuliraju kosti ili pak, vrše njihovu disperziju. Način na koji se postupa sa plenom i kostima se razlikuje između plemena, čak se razlikuje i unutar plemena, zavisno od navika i običaja pojedinaca. O’Connell daje dobar primer za to, upređujući različita plemena, ali i različite vrste plena. Pored toga, unutar jednog istog plemena drugačije se postupa sa različitim plenom, pa tako ako je kao plen u pitanju zebra, lovci plenema Hadza preneće veliki deo aksijalnih kostiju, dok ako je u pitanju bizon primarno će biti prenete kosti udova, odnosno butove i leđa (O’Connell, J. F., Hawkes, K., Blurton Jones, N. 1990:). Takođe kao jedna od zamerki, koja se ističe pri proučavanju koštanog profila, jeste i činjenica da je on u velikoj meri zasnovan na analizi tipa kostiju koje su transportovane, a ne i na analizi kostiju koje su ostale posle konzumacije. Uzorak kostiju sa jednog arheološkog nalazišta je rezultat jednog dinamičkog procesa odabira i uništenja, koji rezultira činjenicom da je inicijalni uzorak koji je ostao delovanjem hominida poremećen (Domingues-Rodrigo, 2002: 13). Ove akumulacije kostiju, su produkt odluka donesenih na mestu ulova. To podrazumeva kosti koje su transportovane, modifikovanje i uništavanje dela ovih kostiju usled konzumacije i odbacivanja, kao i uticaj drugih fizičkih i bioloških faktora. Stoga se postavlja pitanje: u kojoj meri je dozvoljeno, da se podaci dobijeni iz inicijalne faze ovog procesa (transporta kostiju), uzimaju kao referentni za krajnji produkt. Uzevši u obzir da su i hominidi i predatori (posebno hijene) učestvovali u stvaranju koštanog asambla na donje paleolitskim lokalitetima, na šta upućuju tragovi zuba i tragovi rezanja na kostima, napravljen je eksperiment da bi se utvrdio njihov uticaj (Capaldo, S.D. 1997:). Došlo se do dva zaključka:

9

Aksijalne kosti (rebra, pršljenovi, karlica) i epifize nekih dugih kostiju, će najverovatnije biti eliminisane iz koštanog asambla, a potom manje kosti udova, što dovodi do stvaranja drugog uzorka sačinjenog od kostiju lobanje i dugih kostiju udova.

Veća je verovatnoća, da će prvo biti uklonjeni epifizalni delovi dugih kostiju udova, nego delovi pri sredini.

Još jedan rezultat istraživanja je važan. Naime, prilikom istraživanja gustine koštanog tkiva i same kosti, pokazalo se da su delovi kosti izgrađeni od spongioznog tkiva (npr. epifize) podložnije destrukciji od ostalih delova kosti. Osim toga ti delovi mogu biti uništeni i uklonjeni delovanjem više faktora: vode, klime, strvinara. Posledica toga je to što ova tkiva imaju manju gustinu od ostalog dela kosti, bogatija su mastima i hranljivim sastojcima, što ih čini primamljivijim za strvinare. Ovaj podatak može dodatno umanjiti vrednost rezultata dobijenih iz proučavanja, posebno kada je u pitanju vidljivo prisustvo strvinara, iz razloga što njihov uticaj može dosta da poremeti uzorak.

Analize modifikacija kostijuAnalize modifikacija na kostima, obuhvataju proučavanje svih markera na kostima bilo da su nastali biohemijskim bilo fizičkim putem. Odnosno, kosti koje su obrađene od strane hominida i životinja-mesoždera, na svojoj površini pokazuju modifikacije u obliku tragova zuba, tragova udaranja, rezanja, kasapljenja i drugih. Takvi tragovi svrstavaju se u fizičke markere modifikacija na kostima. Međutim pored tako modifikovane koštane površine, promene mogu i da izazovu neki biohemijski agensi, poput mikroorganizama. Takve modifikacije svrstavamo u biohemijske. Proces stvaranja biohemijskih tragova može se podeliti u 4 osnovne faze (Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R 2006: 177)

Najranija faza delovanja mikroorganizama ogleda se u nepravilnim linijama, čija se boja razlikuje od ostatka kosti. Linije mogu biti isprepletane ili izolovane, odnosno mogu se pojaviti usamljene na određenom delu kosti, a može ih biti i više u međusobnoj korelaciji. Boja ovih tragova je u kontrastu u odnosu na boju kosti. U ovoj fazi je nemoguće pomešati ove tragove sa tragovima zuba jer je kortikalni sloj još uvek vidljivo ne oštećen.

U drugoj fazi, delovanje mikroorganizama počinje da razgrađuje i modifikuje kortikalni sloj i dolazi do promene u teksturi površine kosti i pojave mikroguljenja. Mikroorganizmi stvaraju kolonije koje se šire i longitudalno i radijalno, tako da kada razjedaju površinu kosti to čine u belezima ili jamicama koje su u ovom stadijumu plitki, sa ivicama koje se razlikuju od površine kosti.

U fazi tri, tragovi su u predposlednjem stupnju formiranja. U nekim delovima zavisno od brzine delovanja i širenja mikroorganizama još se sačuvala originalna površina kosti, dok su u drugom delu mikroorganizmi probili više kortikalnih slojeva. Promene su uočljive kako u boji tako i u reljefu kosti.

Četvrta biohemijska faza modifikovanja kosti putem delovanja mikroorganizama odlikuje se uočljivim tragovima na površini kosti, nekoliko slojeva je probijeno i stvoreni su vidljivi tragovi koji mogu biti pomešani sa tragovima zuba hominida ili strvinara ukoliko ne postoji različitost u boji ivica.

10

Tabla 3. Faze u formiranju biohemijskih tragova, jamice i kanali (vidljiva promena boje). Eperimentalno izlaganje površine kosti mikroorganizmima

Tabla 4. Formiranje biohemijskih tragova, jamica i kanala, vidljivih na uzorcima kostiju sa lokalitea FLK Zinj. Na slici su prikazani različiti stadijumi delovanja mikroorganizama.

Izneću (iznad) dve table na kojima se jasno uočavaju biohemijske modifikacije. Treba obratiti pažnju na različite stadijume i promene koje se dešavaju na površini kosti, oblik, veličinu i varijaciju oblika kanala i jamica, jer su oni jedini indikatori koji vrše razliku između fizičkih i biohemijskih tragova. Kada se identifikuju tragovi zuba posebu pažnju treba obratiti na tragove

11

biohemijskih procesa koji vrlo lako mogu da se pomešaju sa tragovima zuba. Pomenuću ponovo da oni nastaju putem delovanja različitih mikroorganizama, gljivica i bakterija. Proces počinje menjanjem u boji kosti, nastavlje se probijanjem kortikalnih delova od strane agensa koji ostavljaju tragove u vidu jamica i kanala. Tragovi mogu biti duboki ili plitki u zavisnosti od stpena negriženosti kortikalnih slojeva. Za ovakvu kost, kada se nađe pod sedimentom, lepi se karbonat koji je tu prisutan i on pospešuje ove procese i pomaže u njihovom identifikovanju (Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R 2006: 174).

Tabla 5. Vrste mikroorganizama koje su identifikovane na kostima. Preuzeto iz Blumen-schine, R. J. 1995.

Tragovi zuba

Tragovi zuba od strane Blumenschine-a opisani su kao modifikacije na kostima čija je unutrašnjost u obliku kupe i obično pod lupom pokazuju jasne tragove drobljenja i razliku u patina u odnosu na okolno koštano tkivo (Blumenschine, R. J. 1995). Oni su, kako on navodi, posledica konzumiranja mesa, koštane srži, spongioznog tkiva od strane mesoždera, tako da je pojava tragova zuba na svakom anatomskom delu direktno povezana sa tim koji su delovi lešine ili plena bili dostupni predatou ili hominidima. Ispitivao je i na kojim je delovima procenat tragova zuba najveći, i to je posmatrao sa aspekta primarnog ili sekundarnog pristupa lešu.

Odnosno, ukoliko su prvo leš obradile životinje, one će najpre napasti delove najobilatije mesom kao što su stomak i gornji distalni delovi dugih kostiju, bilo zbog konzumiranja samo mesa, koštane srži ili spongioznog tkiva. Na tim delovima procenat tragova zuba je 75 procenata. U slučaju sekundarnog pristupa lešu, tragovi zuba na srednjem delu dugh kostiju zastupljeni su od 9-15 procenata usled činjenice da su hominidi skinuli svo meso sa tih delova kostiju. Procenat na epifizalnim delovima kostiju identičan je u oba slučaja jer spongiozno tkivo nije služilo kao hranljiva materija hominidima (Blumenschine, R. J. 1995. Dominguez-Rodrigo, M., 2002: 10). Ovo je veoma dobar metod usled koga se lako može zaključiti ko je imao primaran pristup lešu.

12

Tabla 6. Slika prikazuje primer biohemijskog traga (A) i tragova zuba (B). Glavna karakteristika su oblici tragova, odnosno treba obratiti pažnju na širinu, varijaciju i pravilnost traga i na ivice. Preuzeto: Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006

Tabla 7. Tragovi udaranja na primeru kosti sa lokaliteta FLK Zinj. Važno je uočiti šiljato završene tragove koji upućuju na tragove udaranja. Preuzeto: Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006

Tragovi udaranjaOsnovni pokazatelji tragova udaranja su jame, žljebovi i belezi mikrostrija. Jame i belezi su često povezani sa grupisanim i isprepletanim belezima mikrostrija koji se pružaju transverzalno u odnosu na dugu osnovu kosti. Mikrostrije se često javljaju i u izolovanim belezima. One su posledica eksploatacije koštane srži od strane hominida. Razlikuju se od tragova zuba, međutim ponekad mogu biti pomešani sa njima, posebno ako je slučaj da mikrostrije nisu uočljive ili nedostaju (Blumenschine, R. J. 1995: 29). To može biti posledica korišćenja nemodifikovanog čekića. Usled

korišćenja modifikovanog čekića može doći do drobljenja kosti i prodora u unutrašnjost, što opet može izazvati sličnosti sa tragovima zuba (Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006: 173).Tragovi rezanja

13

Tragovi rezanja ili “cut marks” predstavljaju najuočljivije tragove na kostima. Odlikuju ih duge paralelne linije, sa unutrašnjim strijama i Herzovom kupom sile. One nastaju kao produkt snage delovanja određene oštre alatke na površinu kosti. Na osnovu rasprostranjenosti ovih markera na različitim ili istim vrstama kostiju možemo izvući zaključak o delovanju hominida na njih. U slučaju, da se tragovi javljaju na srednjem delu dugih kostiju ili pak kod epifizalnih delova, možemo zaključiti da su hominidi sa njih alatkama skidali meso. Međutim ako se javljaju na epifizama ili pri samim zglobnim površinama, možemo govoriti o o sečenju i separaciji udova od tela. Kada je isti primer u pitanju, nekad se sreću i veoma duboki urezi i tragovi, što nas može uputiti na moguću upotrebu sekire. Uklanjanjenje ostatka mesa i periosteuma vrši se češće struganjem nego rezanjem, što opet drugačije modifikuje kost, odnosno ostavlja duge plitke rezove sa mnogo linija. Pažljivo zapažanje i praćenje ovih tragova na kostima, praćenje njihove distribucije i rasprostranjenosti, može nam dati podatke o eksploataciji leša ili lovine od strane hominida, a samim tim i da li su imali primarni pristup mesu (Dominguez-Rodrigo, M., 2002: 15).

Tabla 8. Tragovi uočljivi na površini koštanog tkiva usled delovanja određenim alatkama (sekira, strugač, nož). Preuzeto iz Dominguez-Rodrigo, M., Pickering, R.T., Semaw, S., Rogers, J.M. 2005

Lov i strvinarenje kroz prizmu tragova na kostima

14

Blumenschine i Dominguez-Rodrigo-va istraživanja najviše se baziraju na ovoj tematici tako da će on i poslužiti kao tačka od koje ću krenuti ovo poglavlje. Ono što je još bitno da napomenem das u se obojica bavila israživanjem tragova na kostima sa lokaliteta FLK Zinj tako da rezultati koje budem dobio kroz ovaj pregled mogu biti merodavniji nego u slučaju poređenja kostiju sa drugih lokaliteta. Uglavnom Blumenschine je oformio model mesožderi-hominidi-mesožderi. Model se bazira na predpostavci da su prvo plen ulovile i obradile životinje, zatim on dolazi u kontakt sa hominidima koji eksploatišu svo ostalo meso i hranljive sastojke, nakon kojih leš ponovo dolazi u dodir sa mesožderima (npr hijene) koji konzumiraju delove kosti koji su građeni od spongioznog tkiva koje je bogato mastima i u kojima su se zadržali ostaci koštane srži. Za razliku od njega Dominguez-Rodrigo zastupa ideju koju bazira na primarnom pristupu mesu od strane hominida i to putem lova. Pri istraživanju, obojica su svoje radove bazirali na idejama i modelima u koje su uključili i radove Capaldo-a i Salvaggio-a. Modeli su uglavnom baziraju na redosledu pristupa lešu od strane onih koji ga konzumiraju i modifikuju kosti. Pa tako razlikujemo: samo mesoždere, samo hominide, hominide-mesoždere i mesoždere-hominide-mesoždere. Koristeći se u osnovi istom metodologijom pri ispitivanju modifikacija na kostima uglavnom sa lokaliteta u Olduvaju i lokaliteta FLK Zinj, došli su do drugačijih rezultata. Rezultati se najviše razlikuju upravo zbog različitog “čitanja” tragova na kostima. Naime, Blumenschine (70,1%) ističe mnogo veći broj tragova zuba nego Dominguez-Rodrigo (16,8%). Dominguez-Rodrigo se ne slaže sa Blumenschine-om, ističući da su za veliki broj tragova identifikovanih kao tragovai zuba, krivi biohemijski procesi i delovanje mikroorganizama. Blumenschine, iako nedaje egzaktne naučne dokaze, ostaje pri svojoj teoriji (Blumenschine, R.J., Prassack, K.A., Kreger, C.D., Pante, M.C., 2007). Sledeća slika to lepo objašnjava:

Tabla 9. Tragovi na kostima koje je Blumenschine identifikovao kao tragove zuba, na primeru D i E jasno se vidi da greši, noseći se već iznetim definicijama u predhodnom delu rada.

Na osnovu toga Dominguez-Rodrigo iznosi zaključak da je procent zuba na kostima, u mnogo manjem broju nego što se očekivalo, i da se stoga može zaključiti da su hominidi bili ti koji su

15

imali rani pristup mesu. Tu svoju hipotezu on osnažuje i eksperimentalnim proučavanjima sprovedenih na lešinama koje se obradili mesožderi, u ovom slučaju lavovi. Posebna pažnja obraćena je na delove tela, koji su primarno konzumirani od strane velikih mačaka. Utvrdio je da lavovi prilično temeljno obrade plen i da su lobanja i metapodijalni delovi, jedini, na kojima, posle njihove konzumacije, ostaje određena količina mesa. Ostali delovi, stomak, vrat i posebno srednji delovi gornjih kostiju udova gotovo u celosti pojedeni.

Tabla 10. Ostaci leša posle obrade od strane lavova (Dominguez-Rodrigo, M., 2002)

Nakon ovg eksperimentalnog istraživanja, Dominguez-Rodrigo komparira tako obrađen plen sa kostima pronađenim na lokalitetu FLK Zinj na kojima su jasno uočljivi i determinisani, bar sa njegove strane, tragovi zuba, rezanja, kasapljenja i udaranja. Moram spomenuti da je inače, broj tragova udaranja u oba slučaja interpretacije (i Dominguez-Rodrigovvog i Blumenschine-ovog) bio jednak, i da on samo potvrđuje da je ekstrakcija koštane srži bila praksa hominida, bilo da je u pitanju primarni ili sekundarni pristup lešu (Blumenschine, R. J. 1995., Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006: 183). Proučavajući tragove rezanja, na ostacima kostiju sa lokaliteta FLK Zinj i komparirajući ih sa podacima dobijenim posmatranjem ostataka posle obrade leša od strane lavova, Dominguez-Rodrigo iznosi sledeća zapažanja koja se međusobno razlikuju u zavisnosti od primarnog ili sekundarnog pristupa lešu od strane hominida.Primarni pristup od strane hominida rezultirao bi sledeće:

Značajan procenat kostiju sa tragovima rezanja Pojava tragova rezanja razlikovala bi se u zavisnosti od kosti do kosti. Odnosno, gornje

kosti udova imaju najveći broj tragova, zatim se procentualno najviše pojavljuju srednje kosti i na kraju donje kosti.

16

Različita distribucija tragova rezanja u zavisnosti od dela kosti. Najveći procenat tragova rezanja, javio bi se u srednjem delu kosti, jer on predstavlja deo koji najviše obiluje mesom.

Sa druge pak strane, sekundaran pristup lešu od strane hominida, pruža sledeće rezultate:

Niži ukupan procenat kostiju sa tragovima rezanja Situacija je obrnuta u odnosu na primarni pristup, sada humerusi i femuri imaju

najmanji broj tragova rezanja,na srednjim kostima se već javljaju dokdonje kosti u ovom slučaju obiluju tragovima.

Opet je uočljiva različita distribucija tragova rezanja u zavisnosti od dela kosti. Tragovi su najzastupljeniji na proksimalnim i distalnim delovima kostiju, dok u srednjim delovima kostiju dokumentovana skoro potpuna odsutnost tragova rezanja, izuzev donjih kostiju udova (Dominguez-Rodrigo, M., 2002: 25)

Tabla 11. Prikazuje rasprostranjenost tragova rezanja (Dominguez-Rodrigo, M., 2002)

Slika prikazuje podatke prenete na shemu, koje je na kostima sa lokaliteta FLK Zinj, pronašao i proučavao Domenguez-Rodrigo. Uzevši ovo proučavanje kao merodavno, sudeći prema dobijenim rezultatima, možemo doći do zaključka da su hominidi ti koji su imali primarni pristup mesu. Da li se do njega dolazilo lovom kao što Dominguez-Rodrigo tvrdi ili strvinarenjem ostaje i dalje otvoreno pitanje?

17

Ishrana i društvo - diskusija i zaključak

Proučavanje društva i socijalne organizacije ranih hominida, sa našeg aspekta, predstavlja veoma težak zadatak, čak mislim i sizifofski posao. Pitanje je koliko i na osnovu čega mi možemo objasniti jednu skupinu hominida, koja formira društvo, procese koji se odvijaju unutar njega, socijalnu organizaciju, zatim hijerarhiju odnosno stratifikaciju između individua, način odabira pravog partnera. Iz razloga što se ovaj rad bavi načinom ishrane, pokušaću da izvučem pretpostavke upravo sa tog aspekta. Ideje će se bazirati upravo na uticaju i značaju hrane za uspostavljenje međusobnih odnosa između jedinki. Želeo bih još da napomenem da sve iznesene pretpostavke će biti bazirane na osnovu observacije današnjih majmuna, njihovog međusobnog odnosa, kao i gore navedenih karakteristika jednog društvenog procesa. Kao jedno od polaznih pitanja je da li su rani hominidi živeli u grupi ili su živeli odvojeno. To pitanje dirktno implicira način dolaska do hrane kao i odbranu plena od predatora. Ako jedinku vidimo ,bilo kao lovca bilo kao strvinara, malo je verovatno, da u slučaju kontakta sa drugim predatorima usamljena jedinka odbrani svoj obrok. Razlog tome je kako sama anatomija tako i nemogućnost odbrane plena od jedne ili više životinja mesoždera. Znači kao prvi zaključak bi proizašla pretpostavka da su hominidi živeli u grupama koje bi im na prvom mestu pružale osećaj sigurnosti. Vezano sa tim, život u grupi omogućava i organizovanu potragu za resursima, masivnije eksploatisanje kao i odbranu istih od drugih grupa hominida ili predatora. To se može videti na „home base“ modelu koji sam izložio na početku rada (pogledati Marshall, F., Rose, L. 1996: 317). Shodno tome mislim i da će, veličina grupe proporcionalno zavisiti od količina izvora hrane, odnosno što je prostor, u kome se grupa nalazi, obilniji hranom, grupa će brojati više jedinki, obrnuto tome, što je prostor siromašniji i oskudniji, grupa će brojati manje jedinki. Iz toga proističe da grupa u stvari predstavlja jedan živi mehanizam koji je tačno utvrđen ekosistemom i prema njemu se i

oformljava. Sledeći problem koji iz takve pretpostavke proističe je podela posla i organizacija. Odnosno svugde gde postoji grupa, posoji i red, tačno utvrđene aktivnosti koje svaka od jedinki mora da ispunjava da bi grupa ostala kompaktna i da bi uopšte funkcionisala kao mehanizam. Kada je proučavanje takvih procesa u pitanju nalazimo se u ćorsokaku. Posmatrajući odnose drugih vrsta životinja, prevashodno majmuna, vidimo da tu ne postoji jasno određen jedinstveni model za sve, već se razlikuju, pa i drastično, od vrste do vrste čak i unutar istih vrsta koje obitavaju u različitim ekosistemima. Zato se o ovom problemu može polemisati isključivo kroz hipoteze i prići iz ugla pretpostavki. Richard Wrangham posmatrajući majmune i njihovo ponašanje, iznosi hipotezu a kasnije i model, gde su ženke (u našem pak slučaju ženske jedinke) te koje imaju glavnu i nezamenljivu ulogu u društvu (Lewin, R. 2005: 82). Naime od njihovog angažovanja zavisi koliko će mladunaca doći na svet i ono što je još bitnije koliko će od njih imati uslova da odraste. Na taj način, Wrangham težu

Tabla 12. Wrangham-ov model različitih reproduktivnih strategija i primarnim ciljevima

18

direktno prebacuje na žensku aktivnost, dajući im pri tom i najviši značaj odnosno svrstavajući ih na najviše stupnjeve hijerarhijske piramide. Naravno da mužjaci igraju važnu ulogu, ali su ženke te od kojih zavisi grupa, tako da je na taj način sve podčinjeno njima. Pa tako glavna okupacija ženskih jedinki jeste pronalazak i eksploatacija izvora hrane (što je moguće obilatijeg) dok se u drugi plan stavlja potraga za odraslim mužjakom. To sada uzrokuje da mužijaci moraju ići za ženkama u potrazi za hranom i braniti njih i izvor od ostalih faktora iz čega će kasnije proisteći i parenje. U tabli 12 ogleda se ovaj model. Međutim organizacija i načini dolaska do hrane, razlikuju se međusobno a te razlike će usloviti i organizaciju između samih ženki, samih mužijaka i između mužjaka i ženki, što kasnije ponovo uslovljava i način parenja i oformljavanja socijalne ćelije. U tablama 13 i 14 prikazani su modeli strategija nabavljanja hrane, kao i odbrane iste od drugih predatora ili grupa. Prema Wranghamu, oni bitno uslovljavaju nekoliko socijalnih aspekata kada je u pitanju parenje i formiranje socijalnih ćelija.

Tabla 13. Prikazuje model socijalnog organizovanja ženki i mužijaka kada su u pitanju manje količine pronađene hrane.

Kada je izvor hrane toliki da zadovoljava potrebe za hranom samo jedne individue, ženka će delovati i hraniti se sama, sa svojim mladuncima. U slučaju da joj je potrebna odbrana od predatora, može se odbraniti sama ili uz pomoć jedog mužijak. To dovodi kasnije do monogamije. Ako se radi o više ženki koje su u međusobnoj vezi da bi došle do hrane, za odbranu je, zavisno od slučaja, potreban jedan, a ponekad i više mužijaka. Ako je za odbranu te grupe ženki potreban jedan mužijak, to će kasnije dovesti do poligamije, odnosno taj mužijak će

19

imati šanse da se pari sa više od njih. U drugom slučaju pak, kada je za odbranu ženki potrebno više mužijaka, dolazi takođe do poligamije gde će svaki od mužijaka imati priliku da se pari sa više ženki (multimale polygyny). Kada je u pitanju veći izvor hrane, organizacija i strategija kod ženki se menja, odnosno one se mogu udržiti u grupe koje će efikasnije odbraniti izvor. Strategija se menja i kod muških jedinki tako da će sa ženkama u zavisnosti od potrebe ići ili jedan ili više mužijaka organizovanih u grupu.Pitanja o hijerarhiji između jedinki u grupi ranih hominida dosta su nestabilna i jedini izvor informacija na kojima možemo izgraditi ideje i teorije je posmatranje određenih vrsta majmuna. Razlike između dominantnijih i sposobnijih individua, od onih manje sposobnih, sigurno su postojale. Dominatne jedinke su bile cenjene i imale su epitat predvodnika grupe, kakav je slučaj i sa životinjama. One su verovatno imale primarni pristup hrani, ženskim jedinkama i donosile su sve važne odluke unutar grupe. Međutim veliko pitanje ostaje: da li se takav model može projektovati in a rane hominide, i ako može do koje mere je to moguće?

I posle mnogih istraživanja na temu lova, strvinarenja i samog načina ishrane hominida, možemo zaključiti, da o tome posedujemo veoma malo znanja. Otkrivamo samo element u kompleksnoj slagalici koja je stara više miliona godina. Jedno od pitanja koje me tišti je koliko smo mi u trenutnoj mogućnosti da merodavno proučimo jedan dinamički proces, proces koji se menjao kroz vreme i koji se i dalje menja? Proces koji nije specifičan i jedinstven u svim zajednicma i društvima. Iako je na prvi pogled stanje pesimistično, razvoj, kako arheologije i drugih prirodnih nauka, tako i razvijanje metodologija i stvaranje određenih sistema proučavanja i teorijskih mišljenja, danas nam omogućava da sve više ulazimo u suštinu različitih problema. Lov i strvinarenje doista predstavlja jedan promenljiv proces pogotovo ako je u pitanju vreme prvih hominida i njihovih kasnijih evolutivnih stupnjeva. Proučavanja poput Dominguez-Rodrigovog, Blumenschine-ovog i istraživanja drugih naučnika, svakako su dala dobre rezultate na ovom polju. Međutim i kao takva, mislim da nam još ne mogu dati tačne odgovore o tome da li su hominidi bili prevashodno lovci ili samo strvinari ili pak kombinacija i jednog i drugog načina prehranjivanja. Tragovi na kostima zaista nam mogu dati dobre rezultate, međutim mislim da je potrebno vršenje revizije istih, kao i formiranje novih modela preko kojih bi se ovi testirali i na osnovu kojih bi se utvrdila njihova tačnost. Potrebno je napraviti i novije analize koji bi tačno determinisale sve postojeće tragove ne dopuštajući subjektivnu interpretaciju, već objektivan egzaktan pristup. Teorijsko mišljenje takođe predstavlja jednu od nezaobilaznih tačaka na kojoj se mora raditi. Na već više puta postavljeno pitanje, da li su hominidi bili lovci ili strvinari, naravno da ne mogu sa sigurnošću da odgovorim, kao ni na pitanje njihove socijalne structure i organizacije. Međutim sklon sam pretpostavci da se taj status menjao kroz vreme i da nije bio jedinstven. Mislim da već u početku treba napraviti jasnu granicu između ponašanja i delovanja ranijih i kasnijih evolutivnih faza, odnosno između Australopiteka i reda Homo. Sposobnost pravljenja kamenog orudja u suštini menja način života hominida. Kao takav, habilis, je imao mnogo više mogućnosti i opcija kako u polju nabavke hrane tako i na drugim životnim poljima. To dirktno utiče na njegovo društvo i način socijalnog organizovanja. Kasnije, sposobnost održavanja i kontrole vatre u mnogome menja percepciju sveta od strane Homo erektusa i sigurno čini još jednu inovaciju koja bitno utiče na dalji evolutivni tok.Ono što želim istaći je to, da adaptibilnost kako na prirodnu sredinu tako i na način života predstavlja jednu od najvažnijih osobina hominida. Naravno, da to neizostavno uključuje i neprestanu borbu koja bi razultirala boljim i lakšim životom. Bilo da je u pitanju hominid kao lovac ili hominid kao strvinar, svakako će u nedostatku mesa potražiti hranu na strani biljaka.

20

Plodovi, voće, i ostala biljna hrana sigurno će poslužiti kao dnevni meni u nedostatku energetski jačih namernica. Iz toga proizilazi sledeće: da je grubi odnos “strvinar” ili “lovac” toga vremena, ustvari projekcija, od strane nas u sadašnjem vremenu. Da je takav odnos veoma krut i da ne pravi mesta alternativnim načinima dolaska do hrane i da u buduće ne bi trebalo praviti oštru granicu između ta dva načina delovanja.

21

Literatura

1. Bunn, H. T., Ezzo, J. A. 1993. Hunting and scavenging by Plio-Pleistocene hominids: Nutritional constraints, archaeological patterns, and behavioural implications. Journal of Archaeological Science 20: 365–398.

2. Blumenschine, R. J. 1988. An experimental model of the timing of hominid and carnivore influence on archaeological bone assemblages. Journal of Archaeological Science 15: 483–502

3. Blumenschine, R. J. 1995. Percussion marks, tooth marks and the experimental determinations of the timing of hominid and carnivore access to long bones at FLK Zinjanthropus, Olduvai Gorge, Tanzania. Journal of Human Evolution 29: 21–51.

4. Blumenschine, R. J., Marean, C. W., and Capaldo, S. D. 1996. Blind tests of inter-analyst correspondence and accuracy in the identification of cut marks, percussion marks, and carnivore tooth marks on bone surfaces. Journal of Archaeological Science 23: 493–507.

5. Blumenschine, R.J., Prassack, K.A., Kreger, C.D., Pante, M.C., 2007. Carnivore tooth-marks, microbial bioerosion, and the invalidation of Dominguez-Rodrigo and Barba’s (2006) test of Oldowan hominin scavenging behavior. J. Hum. Evol. 53, 420-426.

6. Capaldo, S.D. 1997. Experimental determinations of carcass processing by Plio-Pleistocene hominids and carnivores at FLK 22 (Zinjanthropus), Olduvai Gorge, Tanzania. J. Hum. Evol. 33, 555-597.

7. Dominguez-Rodrigo, M., 2002. Hunting and scavenging by early humans: the state of the debate. J. World Prehist. 16, 1-54.

8. Dominguez-Rodrigo, M., Pickering, R.T., Semaw, S., Rogers, J.M. 2005; Cutmarked bones from Pliocene archaeological sites at Gona, Afar, Ethiopia: implications for the function of the world’s oldest stone tools: Journal of Human Evolution 48; 112-121

9. Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006. New estimates of tooth marks and percussion marks from FLK Zinj, Olduvai Gorge (Tanzania): the carnivore-hominid-carnivore hypothesis falsified. J. Hum. Evol. 50, 170-194.

10. Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R 2007. Five more arguments to invalidate the passive scavenging version of the carnivore-hominid-carnivore model: a reply to Blumenschine et al. (2007). Journal of Human Evolution 53 (2007) 427-433

11. Isaac, G. L. (1984). The archaeology of human origins: Studies of Lower Pleistocene in EastAfrica, 1971–1981. Advances in World Archaeology 3: 1–87.

12. Lupo, K. 1998. Experimentally derived extraction rates for marrow: Implications for body part exploitation strategies of Plio-Pleistocene hominid scavengers. Journal of Archaeological Science 25: 657–675.

13. Lewin, R. 2005; Human Evolutin: An Illustrated Introduction; Blackwell Publishing Ltd: 79-86, 171-176.

22

14. Marshall, F., Rose, L. 1996: Meat Eating, Hominid Sociality and Home Bases Revisited. Curent Anthropology Volume 37, Number 2 316-318

15. Milton, K. 2006 Becoming a human-evolution and the rise of inteligense. Scientific American Special Edition 13 pp:27

16. O’Connell, J. F., Hawkes, K., and Blurton Jones, N. 1990. Reanalysis of large mammal body part transport among the Hadza. Journal of Archaeological Science 17: 301–16.

17. Salvatore D. Capaldo 1997. Simulating the Formation of Dual-Patterned Archaeofaunal Assemblages with Experimental Control Samples . Anthropology, Rutgers, The State University of New Jersey

18. Shipman, P. 1986. Scavenging or Hunting in Early Hominids: Theoretical Framework and Tests: American Anthropologist, New Series, Vol. 88, No. 1, Blackwell Publishing on behalf of the American Anthropological Association: pp. 27-43

Spisak tabli

1. TABLA 1: Lewin, R. 2005; Human Evolutin: An Illustrated Introduction; Blackwell Publishing Ltd: 179

2. TABLA 2: Marshall, F., Rose, L. 1996: Meat Eating, Hominid Sociality and Home Bases Revisited. Curent Anthropology Volume 37, Number 2: 317

3. TABLA 3: Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006. New estimates of tooth marks and percussion marks from FLK Zinj, Olduvai Gorge (Tanzania): the carnivore-hominid-carnivore hypothesis falsified. J. Hum. Evol. 50, 174.

4. TABLA 4: Dominguez-Rodrigo, M., Barba, R., 2006. New estimates of tooth marks and percussion marks from FLK Zinj, Olduvai Gorge (Tanzania): the carnivore-hominid-carnivore hypothesis falsified. J. Hum. Evol. 50, 175

5. TABLA 5: Blumenschine, R. J. 1995. Percussion marks, tooth marks and the experimental determinations of the timing of hominid and carnivore access to long bones at FLK Zinjanthropus, Olduvai Gorge, Tanzania. Journal of Human Evolution 29:.



8. TABLA 8: Dominguez-Rodrigo, M., Pickering, R.T., Semaw, S., Rogers, J.M. 2005; Cutmarked bones from Pliocene archaeological sites at Gona, Afar, Ethiopia: implications for the function of the world’s oldest stone tools: Journal of Human Evolution 48; 115

9. TABLA 9: Blumenschine, R.J., Prassack, K.A., Kreger, C.D., Pante, M.C., 2007 Carnivore tooth-marks, microbial bioerosion, and the invalidation of Dominguez-Rodrigo

23

and Barba’s (2006) test of Oldowan hominin scavenging behavior. J. Hum. Evol. 53, 420-426.

10. TABLA 10: Dominguez-Rodrigo, M., 2002. Hunting and scavenging by early humans: the state of the debate. J. World Prehist. 16: 21.

11. TABLA 11: Dominguez-Rodrigo, M., 2002. Hunting and scavenging by early humans: the state of the debate. J. World Prehist. 16: 20.

12. TABLA 12: Lewin, R. 2005; Human Evolutin: An Illustrated Introduction; Blackwell Publishing Ltd: 83

13. TABLA 13: Lewin, R. 2005; Human Evolutin: An Illustrated Introduction; Blackwell Publishing Ltd: 91.

lov i strvinarenje u donjem paleolitu

Documents