Kriva proizvodnih mogućnostiKljučna odlika proizvodnih resursa jeste njihova ograničenost. Ograničenost, odnosno limitiranost resursa nameće neophodnost izbora u proizvodnji dobara. Za analitičku prezentaciju procesa odlučivanja šta, kako i za koga proizvoditi, odnosno traženja adekvatnog odgovora na ključno makroekonomsko pitanje kako ograničene faktore alocirati na gotovo bezbroj potencijalno različitih načina, vrlo često ekonomisti koriste analitički instrumentarij krive proizvodnih mogućnosi. Najkraće, kriva proizvodnih mogućnosti pretpostavlja da privreda u uslovima pune zaposlenosti i optimalne alokacije resursa mora odustati od proizvodnje jednog dobra ukoliko želi da otpočne sa proizvodnjom drugog dobra. Limitiranost faktora nameće imperativ njihove optimalne iskorišćenosti, što svakako podrazumeva mogućnost alternativne upotrebe faktora. Kriva proizvodnih mogućnosti predstavlja efikasan instrument za prikazivanje efekata povećanja upotrebljene količine faktora na rast veličine proizvodnje, a takođe i mogući uticaj tehnoloških promena na rast obima proizvodnje.

U analitičkom smislu, privredni rast podrazumeva pomeranje krive proizvodnih mogućnosti u desno. Ovo pomeranje ilustruje povećanje mogućnosti, odnosno rast proizvodnih kapaciteta privrede. Pomeranje krive proizvodnih mogućnosti u desno moguće je pod uslovom: a) rastuće ponude faktora proizvodnje i/ili b) tehnoloških promena (nova znanja, nova oprema, kompetentniji menadžment). Prvi način uvećanja vrednosti proizvodnje predstavlja ekstenzivni privredni rast, a drugi intenzivni privredni rast.Kriva proizvodnih mogućnosti je pomerena iz položaja QQ u položaj QiQi zahvaljujući dodatnim ulaganjima faktora rada i faktora kapitala. „Naravno ne radi se o nekakvom determinističkom zakonu po kome je povećanje zapošljavanja i kapitala nužno i u nekoj datoj srazmeri povećava ukupni proizvod. S druge strane, do povećanja proizvodnje može se doći i bez ulaganja, i to zahvaljujući delovanju tehničkog progresa, odnosno, boljeg iskorišćavanja već postojećih Ijudskih resursa.

Kriva agregatne ponude pokazuje korelaciju između ukupne proizvodnje i opšteg nivoa cena u privredi. U principu, kriva agregatne ponude je divergentno različita u zavisnosti od posmatranog roka. U kratkom roku, cene su nefleksibilne, odnosno one se ne menjaju. Budući da su cene konstantne u kratkom roku, ravnoteža između agregatne ponude agregatne tražnje se uspostavlja merama koje deluju na oblikovanje agregatne tražnje, odnosno merama fiskalne i monetarne politike.Slika Kriva agregatne ponude kejnsijanaca

Shodno osnovnim postulatima klasične ekonomske škole koja preferira značaj dugog roka u ekspliciranju logike ispoljavanja osnovnih ekonomskih fenomena, ukupna proizvodnja je funkcija ponude rada, kapitala i tehnoloških promena. U ovom modelu, do uravnoteženja agregatne ponude i agregatne tražnje se dolazi promenom cena.Slika 3.4. Kriva agregatne ponude klasičara

Društveni indikatori razvojaUkoliko bi se upoređivao rast bruto domaćeg (nacionalnog) proizvoda i neto ekonomskog blagostanja moglo bi se zaključiti da je rast neto ekonomskog blagostanja sporiji nego rast bruto domaćeg proizvoda, pre svega zbog posledica urbanizacije (zagađenje vazduha, vode,

itd.). Često se kao indikatori kvaliteta života čija se evolucija uzima kao manifestacija privrednog razvoja mogu istaći: „očekivano trajanje života, kombinacija nataliteta i mortaliteta, interne i spoljne migracije, urbanizacija, razni pokazatelji zdravstvene zaštite, pismenosti, obrazovni nivo, kvalitet i sigurnost ishrane, endemična stagnacija nekih područja kao što su ruralna, ostrvska i pogranična, uključenost u međunarodnu trgovinu i finansije i odgovarajuće svetske organizacije koje regulišu globalne tokove i odnose, međunarodna zaduženost (merena veličinom i ročnošću spoljnog duga) eventualno iscrpljivanje prirodnih izvora, osetljivost na udare iz međunarodnog okruženja, ekonomska i druga zavisnost od spoljnih činilaca, strane privatne investicije..."Da bi se izmerio celokupni društveni napredak jedne nacije do 1990. godine, u upotrebi je bio indeks kvaliteta života koji je uzimao u obzir sledeće pokazatelje: procenat obrazovanosti, očekivani vek života, stopa dečijeg mortaliteta. Prednost ovog indeksa je bila što polazi od fizičkih, a ne vrednosnih veličina i što zahteva skromne statističke informacije. Najvažnije je, da je ovaj indeks odražavao efekte raspodele unutar zemlje jer se visoka učešća pismenosti, dužine trajanja života i smanjenog dečijeg mortaliteta ne mogu postići ukoliko široki slojevi stanovništva ne učestvuju u efektima ostvarenim u ovim oblastima.Od 1990. godine Ujedinjene nacije su prihvatile pokazatelj indeks kvaliteta života, koji predstavlja pokušaj da se uskladi kvalitativna i kvantativna strana razvoja. Prema konceptu humanog razvoja, cilj razvoja je povećanje opcija koje se nalaze pred čovekom. Humani razvoj podrazumeva jednakost, jednakih mogućnosti za sve, kontinuitet u smislu odgovornosti prema budućim generacijama koje treba da imaju iste šanse za razvoj kao i današnje generacije, produktivnost u smislu stvaranja uslova koji će Ijudima omogućiti da maksimalno iskoriste svoje potencijale i osnaženost u smislu postojanja slobode izbora između većeg broja mogućnosti.U centru indeksa humanog razvoja nalaze se tri promenljive: očekivani životni vek, znanje (pismenost odraslih i prosečan broj godina školovanja), i realni bruto domaći proizvod po glavi stanovnika korigovan za kupovnu moć. Skala vrednosti indeksa humanog razvoja kreće se od nule do jedinice. Veća vrednost znači i viši nivo privrednog razvoja.Rastući značaj merenja ekonomskog razvoja, indeksom humanog razvoja, može ilustrovati sledeći primer. Kina i Indija su 1991. godine imale približno jednak bruto domaći proizvod po glavi stanovnika, Kina 370 dolara i Indija 330 dolara po glavi stanovnika. Ukoliko bi sudili o nivou razvijenosti na osnovu bruto domaćeg proizvoda per capita. Kina i Indija bi bile na sličnom nivou privrednog razvoja. Da li su zaista na sličnom nivou, videćemo u narednom objašnjenju. Ako se uzme u obzir životni vek koji je u Kini 71 godinu i stopa pismenosti od 80 % i ako GNP uveća osam puta, zbog korekcije u kupovnoj snazi nacionalne valute, dobija se vrednost indeksa humanog razvoja od 0,644, dok u Indiji životni vek iznosi 60 godina, stopa pismenosti 50 % i kada se GNP uveća 3,5 puta dobija se vrednost HDI od 0,382. Na osnovu ovog pokazatelja može se zaključiti da je Kina u to vreme bila razvijenija od Indije.Prednosti ovog načina merenja razvoja su u tome što je lakše definisati strategiju razvoja koja je istovremeno usmerena ka više ekonomskih i društvenih ciljeva. Na bazi toga može mnogo bolje da se sagleda u kojoj su meri razvojni rezultati dostupni stanovništvu u celini i, na kraju, sve to pokazuje da je jaz između bogatih i siromašnih zemalja moguće relativizovati bar kod nekih razvojnih komponenti i ciljeva.Nedostaci ovog pokazatelja privrednog razvoja ogledaju se u tome što on ne pravi razliku u pogledu razvoja između polova. Statistički podaci UN nedvosmisleno govore da je indeks humanog razvoja veći kod muškaraca nego što je kod žena. Takođe ovaj pokazatelj ne ukazuje na nejednakost u raspodeli dohodka. Prepreka izračunavanju indeksa humanog razvoja može biti nepostojanje statističkih podataka što je karakteristično za neke nerazvijene zemlje. Svakako, kritika koja se može uputiti, ne samo indeksu humanog razvoja već i drugim pokazateljima razvoja, je da je teško Ijudski razvoj predstaviti jednim brojem.

Proizvodni koeficijentiPod proizvodnom funkcijom podrazumevamo određenu jednačinu koja uz datu tehnologiju pokazuje zavisnost proizvodnje (količine proizvoda Q) od pojedinih proizvodnih faktora. Pretpostavimo da je proizvodnja rezultanta dve promenljive, tj. dva proizvodna faktora: kapitala - K i faktora rada - L.Q = F(K,L).Između veličine proizvodnje - Q i utrošaka proizvodnih faktora, kapitala - K i rada - L postoje određeni odnosi. Ovi odnosi su u teoriji proizvodnje poznati kao proizvodni koeficijenti:produktivnost kapitala p = Q/K ,produktivnost rada q = Q/L ,kapitalni koeficijent p = K/Q.koeficijent živog rada 1 = L/Q ,U proizvodne koeficijente je moguće uvrstiti i racio između faktora kapitala i faktora rada, poznat u teoriji proizvodnje i privrednog rasta pod nazivom koeficijent kapitalne opremljenosti rada k = K/L.Kob-Daglasova proizvodna funkcija predstavlja daleko najčešće upotrebljavanu proizvodnu funkciju u makroekonomskim istraživanjima. Prvi put je primenjena 1928. godine. Ova funkcija omogućava kvantifikaciju doprinosa faktora stvaranju vrednosti finalne produkcije. Njen najelementarnijioblik oblik je Q = ALaKb, gde A parametar reprezentuje efikasnost, a a(alfa i beta) i B označavaju koeficijente elastičnosti proizvodnje u odnosu na troškove rada i troškove kapitala. Sva tri parametra se empirijski utvrđuju. Suma eksponenata a i /3 predstavlja stepen homogenosti. U zavisnosti da li je(a +b) manje, veće ili jednako 1, funkcija ispoljava opadajuće, rastuće i konstantne prinose.Proizvodna funkcija Q = ALaKb ispunjava sve tri poželjne osobine: a) faktori rada kapitala su potrebni za bilo koji nivo proizvodnje; b) faktori rada i kapitala se odlikuju limitiranošću, što znači da su njihovi granični proizvodi veći od nule i c) odražava zakon opadajućih prinosa, što pretpostavlja da drugi parcijalni izvodi po argumentu rada i po argumentu kapitala imaju negativnu vrednost.Kada je funkcija linearno homogena, odnosno u slučaju a + /3 = 1, konstantni prinosi proizvodnje daju odgovarajući per capita oblik q = Akb, pri čemu je q = Q/L, a k = K/L. Produktivnost rada se izražava u funkciji kapitalne opremljenosti rada.Budući da je Kob-Daglasova proizvodna funkcija, funkcija prvog stepena homogenosti a + b, to znači da suma eksponenata reprezentuje promene u proizvodnji kada se oba faktora menjanju u istoj srazmeri.Privredni ciklus: Pojam i osnovne karakteristikePrivredni ciklusi predstavljaju obrazac ispoljavanja razvojne dinamike u svakoj tržišnoj privredi. Po mnogim teoretičarima privredni ciklusi i brojne kontroverze koje prate ovaj fenomen, predstavljaju oblast makroekonomske teorije i politike u kojoj je razmimoilaženje pojedinih istraživača i najizraženije.U klasičnom kapitalizmu ciklusi su imali nacionalne posebenosti i po pravilu su najizraženiji bili u najrazvijenijim zemljama. Uspostavljanjem svetskog tržišta i prevladavanjem zlatnog standarda od polovine devetnaestog veka, privredni ciklusi dobijaju internacionalne atribute, tj. periodične fluktuacije se prenose iz jedne u drugu zemlju. Razumljivo je, da je fenomen globalizacije uslovio ispoljavanje i globalnog karaktera najnovije ekonomske krize koja je inicijalno počela da se ispoljava u finansijskom sektoru Sjedinjenih američkih država kao vodeće zemlje savremenog sveta.Poznati makroekonomski teoretičari Samuelson i Nordaus pod pri-vrednim ciklusom podrazumevaju fluktuacije u ukupnoj proizvodnji, dohotku i zaposlenosti, dužine trajanja dve do deset godina, čija je osnovna karakteristika široka ekspanzija ili kriza u većini ekonomskih

sektora. I pored okolnosti da je moguće uočiti određene zajedničke karkateristike pojedinih privrednih ciklusa, potpuno je izvesno da u dosadašnjoj privrednoj istoriji nije bilo dva potpuno identična ciklusa, čak ni po bilo kom karakterističnom kriterijumu njihovog ispoljavanja.Privredni ciklus označava periodične fluktuacije u veličini proizvodnje, nivou zaposlenosti i inflacije. Osnovni uzroci ispoljavanja cikličnog kretanja privrede su brojni: periodično smanjenje autonomnih investicija; slabljenje efekata multiplikatora, kolebanje količine novčane mase, obnavljanje osnovnih proizvodnih fondova, tehnološki šokovi, nekontrolisani razvoj finansijskog sektora, itd.Faze privrednih ciklusaCiklus se u najopštijem slučaju određuje kao fluktuacija privredne aktivnosti. Imajući u vidu činjenicu da je sintetički - makroekonomski izraz privredne aktivnosti bruto domaći proizvod, to se i ciklus meri promenama u vrednosti realnog bruto domaćeg proizvoda. Budući da realni bruto domaći proizvod izražava obim zaposlenosti i cene u datoj privredi, fluktuacije ekonomskih aktivnosti mogu se sagledavati i preko intenziteta promena ovih veličina. Savremena teorija zastupa stav po kome privreda ulazi u fazu recesije u situaciji kada fluktuacije u bruto domaćem proizvodu, zaposlenosti dohotku i veličini prodaje predstavljaju „značajno smanjenje privredne aktivnosti.Potencijalni bruto domaći proizvod (ili ekonomski potencijal) označava veličinu proizvodnje pri punoj zaposlenosti resursa. Potencijalni bruto domaći proizvod pokazuje maksimalnu količinu roba i usluga koje privreda može da proizvede uz stabilne cene. Faktori koji determinišu veličinu potencijalnog bruto domaćeg proizvoda su proizvodni kapacitet, raspoloživi resursi i tehnološka efikasnost proizvodnje.Dijagnostika, faza privrednog ciklusa predstavlja jedan od najsloženijih zadataka makroekonomske analize. Ovo iz jednostavnog razloga što sve tržišne privrede su izložene fluktuacijama privredne aktivnosti koje ekonomske cikluse čine ponovljivim (reverzibilnim), ali ne i periodičnim fenomenom budući da se ne događaju u regularnim odnosno predvidljivim periodima. Fluktuacije podrazumevaju određeno vreme ispoljavanja koje je, sa svoje strane, takođe gotovo nemoguće tačno predvideti. Najkraće, može se dogoditi da neka privreda funkcioniše na način koji podrazumeva njenu pozicioniranost u fazi ekspanzije više godina, pre nego što počne faza recesije. Drugim rečima, ne postoje dva potpuno identična privredna ciklusa ni po jednom kriterijumu njihovog razvrstavanja (uzroci nastanka, intenzitet ispoljavanja, dužina trajanja). Svaki privredni ciklus ima dva izražena obeležja, vrh i dno ciklusa. Najkraće, vrh označava najviši nivo privredne aktivnosti, dok dno, suprotno, označava najnižu tačku u cikličnom kretanju proizvodnje tokom jednog proizvodnog talasa. Prema ovom pristupu, vremenski period koji protekne od dna do vrha ciklusa predstavlja ekspanziju, a suprotno, vremenski period koji deli vrh od dna predstavlja fazu recesije (kontrakcije). (slika 7.1.)Slika 7.1. Faze ekspanzije i recesije privrednog ciklusa

Vreme koje deli najnižu tačku privredne aktivnosti (dno ciklusa) i najvišu tačku privredne aktivnosti (vrh ciklusa) u ovom pristupu se naziva faza ekspanzije. Period koji protekne od sredine jedne faze do sredine sledeće faze naziva se segment privrednog ciklusa. Razlika između vrha i dna privrednog ciklusa predstavlja amplitudu privrednog ciklusa. Razumljivo, što je amplituda izraženija ciklus je intenzivniji. Međusobna komparacija privrednih ciklusa podrazumeva merenje amplitude po kvartalima, tj. deljenjem amplitude brojem kvartala ekspanzije, odnosno recesije.Teorije privrednih ciklusaTeorijska eksplikacija privrednih ciklusa je jedno od najkontro-verznijih pitanja u makroekonomskoj literaturi. Primera radi, Samuelson i Nordaus razlikuju seledeće teorijske pristupe u proučavanju privrednih ciklusa dužine trajanja od dve do deset godina:monetarne teorije (Hotri, Fridman), inovacione teorije (Šumpeter, Hansen),investicione cikluse u čijoj se osnovi nalazi model multiplikatora (Samuelson),teorije ciklusa uzrokovanim manipualcijama monetarnom i fiskalnom politikom (Nordaus, Kalecki),teorije ravnotežnog privrednog ciklusa (Lukas, Baro, Sardžent), iteorije realnog poslovnog ciklusa (Preskot, Plozer).Saks i Larien sve teorije kratkoročnih privrednih ciklusa razvrstavaju u sledeće četiri vrste:kejnsijanske teorije prevelike investicione tražnje,teorije privrednih ciklusa nastalih zbog pogrešno vođene makroekonomske politike,neokejnsijanske torije nefleksibilnosti zarada i cena.Primećujući još jednom da ne postoji opšte prihvaćena teorija uzroka, prirode, i posledica privrednih ciklusa, u nastavku se daje najkraća retrospektiva sledećih teorija ciklusa:kejnzijanske teorije privrednih ciklusa,monetaristički pristup objašnjenju ciklusa,privredni ciklusi u modelu novoklasične makroekonomije,novokejnzijanskli pristup teoriji privrednih ciklusa, i teorija realnih privrednih ciklusa.Monetaristički pristup je nastao sedamdesetih godina prethodnog veka. U suštini označava modernu varijantu neoklasične ekonomske misli sa težištem na reafirmaciji teorije novca i značaja monetarne politke. Najpoznatiji predstavnik monetarizma je nesumnjivo Milton Fridman a zatim slede Karl Bruner, Alen Melcer, Ana Švarc svi sa Čikaškog univerziteta.Monetaristi naglašavaju značaj ponude novca u kretanju proizvodnje i cena, odnosno smatraju da veličinu agregatne tražnje dominanto profiliše ponuda novca. Za monetariste, modelu tržišne privrede je inherentna dinamička stabilnost, tako da osnovni problem u funkcionisanju privrede ne predstavlja nezaposlenost već inflacija, koja je, po njihovim rečima, uvek i svuda monetarni fenomen. Drugim rečima, monetaristi brojne nestabilnosti vezuju ne za privatni već za državni sektor. Za montetariste ključni značaj ima količina novca u opticaju, odnosno visina kamatne stope. U kratkom roku, ekspanzivna monetarna politika deluje na rast realnih promenljivih (proizvodnje i zaposlenosti), što vodi privredu u kratkoročni prosperitet. Razumljivo, nakon okončanja procesa tržišne adaptacije dolazi do porasta cena i ekspanzija se završava. I na kraju treba istaći, efekti monetarne politike u kratkom roku se ogledaju u povećanju cena, ali takođe i u rastu proizvodnje, dok u dugom roku jedino dolazi do rasta cena.

Kenzijansko shvatanje privrednih ciklusaKljučna teorijska premisa kejnzijanskog shvatanja privrednih ciklusa je stav po kome je nezaposlenost posledica nedovoljne agregatne tražnje, najčešće nedovoljne investicione potrošnje. Odbacujući Sejov zakon tržišta, Kejns ističe da ne postoji mehanizam koji uravnotežava agregatnu ponudu i agregatnu tražnju. Ovo prvenstveno zbog toga što je iznos štednje determinisan veličinom raspoloživog dohotka, dok na veličinu investicija pored

kamatne stope deluju i profitna očekivanja preduzetnika. Ukratko, imajući u vidu činjenicu da agregatna tražnja određuje veličinu proizvodnje i zaposlenosti u kratkom roku, proizilazi da su privredni ciklusi uzrokovani najčešće nestabilnošću investicija.Veličine proizvodnje i zaposlenosti najintenzivnije reaguju na promenu faza privrednog ciklusa u granama koje produkuju sredstva za proizvodnju i robu trajnog potrošnog karaktera. U oblastima proizvodnje potrošnih dobara, ciklusi zaposlenosti i proizvodnje su manje izraženi. Naime, u ovim oblastima po pravilu se nalazi mali broj firmi. Oligopolistička struktura tržišta omogućava brzo smanjenje veličine zaposlenosti proizvodnje u periodu smanjenja poslovnih aktivnosti, u cilju stabilizovanja cena. U granama koje proizvode dobra potrošnog karaktera, tržište je konkurentnije i zbog toga preduzeća ne mogu da protivureče tendencijama smanjenja cena pomoću smanjenja zaposlenosti i proizvodnje. Analogno, u ovim granama cene će fluktuirati izraženije, u poređenju sa zaposlenošću i proizvodnjom.Kejns akcentira fundamentalne nedostatke tržišnog sistema kao osnove ispoljavanja privrednih ciklusa. Njegov pristup u tumačenju privrednih ciklusa isključivo apostrofira važnost šokova agregatne tražnje. U modelu zatvorene privrede, veličinu agregatne tražnje određuje zbir lične, investicione i javne potrošnje. Veličina potrošnje je relativno stabilnog karaktera i učestvuje sa najvećim procentom u strukturi agregatne tražnje. Suprotno, investicije su najnestabilnija komponenta agregatne tražnje. Ključne determinante visine investicija u nacionalnoj privredi su kamatne stope i očekivanja preduzetnika. Na odluke o investicijama utiče marginalna korisnost kapitala, ali takođe i spremnost preduzetnika da ulaze u najraznovrsnije rizične poduhvate koji su povezani sa predpostavljenim očekivanjima.Za razumevanje kejnsijanske teorije privrednih ciklusa od velike važnosti je objašnjenje mehanizma multiplikatora i akceleratora. Najkraće, multiplikator ilustruje odnos između autonomne promene bilo koje od tri promenljive agregatne tražnje (lična potrošnja, investicije, javna potrošna) i ukupne promene u veličini proizvodnje. Mehanizam akceleracije apostrofira važnost činjenice da investicije pozitivno zavise od promene proizvodnje jednog perioda ranije, budući da rastuća tražnja uslovljava izgradnju dodatnih proizvodnih kapaciteta. Ovim, akcelerator cikličnom kretanju pruža kumulativni efekat i objašnjava tačke zaokreta privrednih ciklusa. Veličina proizvodnje ima ciklični karakter budući da njeni usponi i padovi mogu biti eksplozivni, ali i limitirani. Gornju granicu cikličnog kretanja predstavljaju resursna ograničenja, a donju nulta vrednost neto investicija.

Privredni ciklusi u modelu novoklasičaraNovoklasičari svoja razmišljanja temelje na idejama monetarizma s tim što akcentiraju činjenicu da ekonomski subjekti ne poseduju uvek potpune informacije, zbog čega oni često prave greške u predviđanjima nivoa cena. Greške nastale kao posledica nedovoljne informisanosti ekonomskih subjekata, imaju za posledicu kratkoročna odstupanja veličine proizvodnje i zaposlenosti. Robert Lukas, koga mnogi sa pravom smatraju vodećim imenom ovog pravca, pojavu ciklusa vezuje za fenomen nedovoljne informisanosti i reakcije zaposlenih na greške u očekivanjima usled neanticipirane monetarne politike. U Lukasovom modelu zaposleni nisu u mogućnosti da zaključe po kom osnovu je došlo do rasta cena njihovih proizvoda na tržištu; zbog rasta tražnje za proizvodima koje oni proizvode, ili, pak, zbog opšteg rasta cena. Razumljivo, da je ova druga mogućnost, po monetaristima, isključivo posledica ekspanzivne monetarne politike. Imajući u vidu činjenicu da ekonomski subjekti svoje odluke donose na temelju kretanja cena u stohastičkim uslovima oni se suočavaju sa izraženim problemom nedovoljnosti informacija. U tom kontekstu, osnovni problem sa kojim se oni suočavaju je: na koji način oni mogu na vreme odvojiti relativne od apsolutnih promena cena i trajne od privremenih promena cena. „Škola racionalnih očekivanja prikazuje svet različito od aktivističkog kejnsijanskog modela. Dok kejnsijanci tvrde da promene agregatne tražnje ili agregatne ponude imaju relativno predvidive efekte na proizvodnju i zaposlenost,

teoretičari nove klasične makroekonomije smatraju da samo neanticipirane promene utiču na proizvodnju i zaposlenost. Kejnsijanski model malo pažnje posvećuje tome da li Ijudi pokušavaju da anticipiraju promene politike; model racionalnih očekivanja pretpostavlja da Ijudi čine sve što je moguće da bi anticipirali politiku. Njihov uspeh ili neuspeh u anticipiranju politike određuje dejstvo ekonomske politike na proizvodnju i zaposlenost. Kejnsijanski model podvlači bolan trade off između inflacije i nezaposlenosti; da bi zaustavili inflatorni trend, Ijudi moraju platiti visoku cenu u vidu visoke nezaposlenosti sve dok se očekivanja postepeno ne prilagode nadole. U modelu racionalnih očekivanja ako uopšte postoji trade off on će biti samo privremen i postojaće samo ako Ijudi nisu uspeli da provociraju politiku. Ako Ijudi trenutno promene inflatorna očekivanja trade off nestaje. 2 Ukratko, da bi aktivistička politika imala dugoročne efekte, njeni kreatori i nosioci moraju neprekidno obmanjivati ekonomske subjekte, što je, razumljivo, nemoguće.Novokejnsijanske teorije privrednih ciklusaNovokejnsijanci modifikuju kejnzijansku teoriju privrednih ciklusa na taj način što pored šokova na strani tražnje, kao uzročnika nastanka ciklusa uvode i šokove na strani ponude. U osnovi gotovo svih novokejnsijanskih teorija privrednih ciklusa nalazi se pretpostavka o nepostojanju fleksibilnosti cena i zarada. Ova pretpostavka je osamdesetih godina prethodnog veka bivala sve češće osporavana. „Naime, tržište rada se razlikuje od tržišta roba u tom smislu što se cene rada ne menjaju svakodnevno kao što je to slučaj na tržištu dobara. Nivo najamnina unapred je dogovoren i ne menja se tokom godine. Osim toga, sindikati sklapaju kolektivne ugovore sa vladom kojima se garantuje određeni nivo zarada. U većini industrijskih zemalja rasprostranjen je sistem sklapanja kolektivnih ugovora za period od jedne do tri godine. U njima se po pravilu precizira dinamika isplate nominalnih zarada za vreme trajanja ugovora o radu, način usklađivanja zarada sa inflacijom u prethodnom periodu, uslovi pod kojima je moguće promeniti ugovor o radu i tome slično.Teorije realnih ciklusaKljučno polazište je da šokovi na strani ponude dovode do ispoljavanja ciklusa. Jednom rečju, ova objašnjenja privrednih ciklusa u potpunosti odbacuju monetarne faktore kao uzročnike privrednih ciklusa. Fluktuacije u bruto domaćem proizvodu kao i u oblasti zapošljavanja, rezultat su dejstva faktora poput iznenadnih tehnoloških šokova, šokova produktivnosti rada, naglog rasta zarada, naglog rasta državnih izdataka i tome slično. „Ovakvi realni šokovi deluju na učesnike u proizvodnji, koji nastoje da maksimiraju njihove efekte (na primer, radnici rade više, preduzetnici više investiraju), što dovodi do porasta proizvodnje, odnosno do formiranja nove privredne ravnoteže - privreda se prilagođava na dejstvo šokova (što je u skladu sa pretpostavkama teorije racionalnih očekivanja, da privreda poseduje sposobnost automatskog prilagođavanja i ostaje uvek u ravnoteži). To znači, prema postavkama ove teorije, fluktuacije ekonomske aktivnosti nisu izraz nesposobnosti tržišta da koordinira ekonomske procese, nego su prirodna posledica konkurentske pivrede u kojoj racionalni pojedinci donose optimalne odluke o inter - temporalnoj alokaciji resursa, kao odgovor na nepredvidive posledice promena u proizvodnoj funkciji (uslovljene uglavnom promenama u tehnologiji i podsticajima zaposlenih da rade duže ili kraće, zavisno od očekivanog kretanja nadnica). Afirmacija teorije realnih privrednih ciklusa, pored ostalog, imala je izuzetan značaj za razvoj teorije privrednog rasta. Tvrdnja po kojoj egzogene tehnološke promene predstavljaju ključni impuls u ispoljavanju privrednih ciklusa istovremeno znači stav da fluktuacije stope tehnološkog napretka imaju za rezultat ispoljavanje promene veličine agregatne proizvodnje. Štaviše, jedan od najpoznatijih predstavnika teorije realnih poslovnih ciklusa Preskot primećuje da je verovatno najozbiljnija grešaka u makroekonomskim istraživanjima tokom druge polovine dvadesetog veka bila odvajanje teorije rasta i teorije privrednih ciklusa i njihovo proučavanje kao relativno samostalnih celina. Nije zbog toga neobično što se ovaj autor energično zalagao za teorijsku eksplikaciju realnih privrednih

ciklusa uz veliko korišćenje analitičkog instrumentarijuma neoklasičnih modela privrednog rasta.Dometi makroekonomske politike stabilizacije i razvojaRazličito shvatanje o tome da li i kojim oblicima ekonomske politike država treba da se suprostavlja ispoljavanju privrednih ciklusa u osnovi je povezano sa različitim mišljenjima o tome kako funkcioniše tržišni i privredni sistem. Sve do tridesetih godina prethodnog veka dominirao je stav da se ciklusima ne treba suprostavljati, budući da je nemoguće delovati na smanjenje njihovih posledica, a pogotovu opšte prihvaćenog stava klasičara da tržišni sistem nije u stanju da se njima suprostavi na efikasan način. Razumljivo da su ovakva razmišljanja bila utemeljena na stavu po kome fleksibilnost cena i zarada omogućava punu zaposlenost proizvodnih kapaciteta. Temeljeći svoja gledišta na porukama kvantitativne teorije novca i Sejovom zakonu tržišta, klasičari su odbacivali svaku pomisao da država treba svojim instrumentima da reaguje na ispoljavanje privrednih neravnoteža.Koreniti zaokret na ovom planu predstavlja velika ekonomska kriza koja je zahvatila razvijeni tržišni svet tokom tridesetih godina prethodnog veka. Gomilanje neprodate proizvodnje, pad životnog standarda, a još izraženije smanjenje proizvodnje i zaposlenosti nije odražavalo dominantno razmišljanje klasičara da se radi o kratkoročnom udaljavanju od privredne ravnoteže, koja je sa svoje strane, inherentna tržišnom modelu privređivanja.Vezujući ispoljavanje privrednih ciklusa za nedovoljnost agregatne tražnje, i nedvosmisleno apostrofirajući smanjenje investicione tražnje kao ključni uzrok ispoljavanja poremećaja u privredi, Kejns je promovisao svrsishodnost državne intervencije, odnosno odgovarajuće mere ekonomske politike pomoću kojih je moguće u recesiji privredu približiti stanju pune zaposlenosti uz obezbeđenje odgovarajuće cenovne stabilnosti.Osnovna ideja teorije racionalnih očekivanja je da ekonomski subjekti nisu pasivni posmatrači »ekonomskog pejsaža. »Ljudi su aktivni posmatrači: oni razmišljaju. Donoseći ekonomsku odluku, pojedinac uzima u obzir ne samo objektivne ekonomske podatke, već, takođe, formira racionalna očekivanja o budućem toku ekonomske aktivnosti i vladinoj politici. Na primer, ako Ijudi očekuju da vlada znatno poveća stopu monetarnog rasta, oni će povećati svoja inflatorna očekivanja. Racionalna očekivanja su očekivanja koja Ijudi formiraju o makroekonomskim varijablama kao što su stopa inflacije i stopa nezaposlenosti na osnovu svog poznavanja tekuće i buduće monetarne i fiskalne politike, planova poslovne i lične potrošnje i toga kako privreda funkcioniše.Kriva agregatne tražnjePotrebno je uspostaviti vezu agregatne tražnje i nivoa cena, odnosno preslikati okvir agregatne tražnje, uz mogućnost variranja nivoa cena. Tu inverznu relaciju između nivoa cena i veličine dohotka (outputa) odslikava nam kriva agregatne tražnje. Do sada su bili istraživani efekti promena tražnje na output. Promena nivoa cena nije uzimana u obzir. U stvarnosti, svaka promena tražnje utiče i na cene i na output. Uvođenje cena u analizu zahteva derivaciju novog okvira definisanja agregatne tražnje. Porast nivoa cena pomera AD funkciju na dole, dok pad cena deluje u suprotnom smeru. To drugim rečima znači, da promena nivoa cena menja nivo dohotka u suprotnom pravcu, pri čemu takva nova važna relacija može biti konstruisana preko krive agregatne tražnje (slika 1). U donjem delu grafika prikazan je model koji je do sada razrađen, u okviru agregatne tražnje (izdataka) na vertikalnoj osi i dohotka (outputa) na horizontalnoj osi. Na grafiku koji pokazuje krivu agregatne tražnje, horizontalna osa prikazuje isti podatak, dok vertikalna osa pokazuje nivo cena. S obzirom da horizontalna osa na oba grafika meri istu veličinu, to se isti mogu staviti, jedan iznad drugog i na taj način izvršiti preslikavanje odgovarajućih tačaka. Tako je ostvarena direktna uporedivost podataka za dohodak (output) u različitim okvirima x i y ose.Za dati nivo cena, ravnotežni dohodak je determinisan u tački, gde AD funkcija seče liniju 45°. Sa promenom nivoa cena, pomera se linija AD, pri čemu je nova pozicija ravnotežnog

outputa povezana sa novim nivoom cena. Na taj način su određene pozicije tačaka na krivi AD. Promene nivoa cena vode ka uspostavljanju novih pozicija funkcija AD koje su konzistentne sa balansom injekcija (I + G + Ex) i povlačenja (S + T + Im). Za svaku kombinaciju outputa i cena definisana je posebna tačka na AD krivi. Promene nivoa cena koje pomeraju AD funkciju uzrokuju kretanja duž AD krive. Kretanja duž krive agregatne tražnje prate reakciju promene veličine outputa, usled promene cena, koja je determinisana samo promenom agregatnih izdataka.Kriva agregatne tražnje pokazuje za svaki nivo cena pridruženi nivo outputa, koji je u saglasnosti sa dohotkom koji generiše taj output. Silazni nagib ove krive ukazuje na činjenicu da se više proizvoda i usluga u ekonomiji traži sa padom cena, pri čemu važi i obrnuta relacija. Porast nivoa cena uzrokuje pomeranje AD funkcije na dole, duž vertikalne ose (AD0->AD1->AD2), što vodi ka uzlaznom kretanju ulevo na AD krivi (A0->A1->A2). Takva pomeranja prati pridruženi pad outputa. Pad nivoa cena uzrokovao bi pomeranja AD funkcije na gore, pri čemu bi smer kretanja bio suprotan(AD2->AD1->AD0). Silazno kretanje udesno duž AD krive(A2->A1->A0) pratilo bi uvećanje outputa.Oblik i nagib krive agregatne tražnje je sličan, kao i kod krive tražnje za pojedinačnim dobrima. Ipak, tu postoje značajne razlike. Kriva tražnje za pojedinačnim dobrom opisuje situaciju u kojoj se cena jedne robe, kao i tražene količine menjaju, dok su cene svih ostalih dobara, kao i dohodak potrošača nepromenjeni. Kriva tražnje na određenom segmentu tržišta je negativno nagnuta iz dva razloga. Prvi, se odnosi na sledeću činjenicu: kada cene robe rastu, svaki potrošač će iz datog dohotka kupiti manju ukupnu količinu dobara, tako da će i manja količina svake robe biti kupljena, pod ostalim jednakim uslovima. Drugi razlog, odnosi se na mogućnost supstitucije. Kada cena neke konkretne robe raste, potrošači kupuju manje tu robu, a više supstituta koji su relativno jeftiniji.U slučaju agregatne tražnje, posmatra se ukupna tražnja za svim robama i uslugama u odnosu na nivo cena. Ukupna tražnja se menja posmatrano preko AD krive, sa promenom odnosa cena i outputa. S obzirom, da vrednost outputa determiniše dohodak, to se i dohodak potrošača takođe, menja duž odgovarajuće krive agregatne tražnje. Što se tiče porasta cena, isti se odnosi na svu domaću, proizvedenu robu, tako da ne postoji inicijativa supstitucije između domaćih dobara, čije se cene ne menjaju jedna u odnosu na drugu. Međutim, ipak postoji određena doza supstitucije između domaćih i inostranih dobara i usluga. Sa porastom cena domaćih dobara i usluga, u odnosu na uvezena dobra i usluge, dolazi do izmena u potrošnji, u pravcu sniženja agregatnih izdataka, i sa tim, nižeg ravnotežnog dohotka.

Kriva agregatne tražnjeKonstrukcija krive agregatne tražnje

Nivo outputa kojem odgovara bilo koja tačka na krivi agregatne tražnje je takav, da je veličina agregatnih izdataka jednaka veličini dohotka, pri datom nivou cena, posmatrano preko AD funkcije. AD kriva oslikava tražnjom determinisan output kao funkciju nivoa cena, pa sve ono što menja ovakav ishod, pri datim specificiranim cenama, takođe pomera i AD krivu. Drugim rečima, sve ono što menja komponente agregatne tražnje može uzrokovati pomeranja AD krive. Promene u nivou cena uzrokuju pomeranja duž AD krive, dok pomeranje same AD krive uzrokuju promene agregatne tražnje (slika 2). Ovakav tip promena originalno može proisteći, kroz promene izdataka odgovarajućih sektora, a može biti indukovan i promenama monetarne ili fiskalne politike. Tako na primer, viša kamatna stopa može sniziti agregatne izdatke i tako pomeriti AD krivu ulevo. Niža kamatna stopa ima suprotan efekat. Isto tako povećanje državnih izdataka može dovesti do pomeranja AD krive u desno, dok viši porezi pomeraju AD krivu u levo. Suprotan efekat izazivaju smanjenje poreza ili smanjenje državnih izdataka. Promene agregatne tražnje mogu delovati pozitivno, ali i negativno na kretanja u ekonomiji. Porast potrošnje, investicija, državnih izdataka ili neto izvoza, pri svakom nivou outputa pomera AD krivu u desno. Pad prethodno navedenih komponenti, pri svakom nivou outputa pomera AD krivu u levo.Slika 2: Pomeranja AD krive

Agregatna ponudaDa bi se došlo do objašnjenja simultanog determinisanja nivoa cena i outputa, potrebno je pored agregatne tražnje, razmotriti agregatnu ponudu. Agregatna ponuda (AS) je suma ukupnog outputa, koju poslovni sektor proizvodi uz pretpostavku, da se prodaja vrši po tekućem nivou cena. U jednostavnom makroekonomskom modelu, finalni output produkovan je od strane svih firmi unutar ekonomije, što u stvarnom životu obuhvata na stotine hiljada različitih tipova dobara i usluga. Agregatna ponuda je u stvari, ishod brojnih odluka svih proizvođača u ekonomiji, koji angažuju radnike i upotrebljavaju različite inpute, u cilju produkovanja dobara i usluga, koje će kasnije prodati potrošačima u zemlji i inostranstvu. Kriva agregatne ponude povezuje količinu ponuđene robe u odnosu na nivo cena.Postoje dva osnovna tipa agregatne ponude. Sa aspekta vremenskog horizonta posmatranja razlikujemo kratkoročnu i dugoročnu krivu agregatne ponude. Kratkoročna kriva agregatne ponude (AS) pokazuje količine outputa koju produkuje poslovni sektor i prodaje, pri svakom nivou cena, uz pretpostavku da su cene svih inputa konstantne. Dugoročna kriva agregatne ponude ukazuje na količinu outputa, koja je produkovana, uz sva cenovna prilagođavanja. Takođe, makroekonomska teorija razlikuje kejnzijansku i klasičnu krivu agregatne ponude.Kejnzijanski oblik krive agregatne ponude je horizontalan (slika 3), dok je oblik krive agregatne ponude prema klasičnoj školi ekonomske misli, vertikalan. Ako je kriva agregatne ponude u kratkom roku horizontalna, to ukazuje da će poslovni sektor ponuditi bilo koju traženu količinu, pri postojećem nivou cena. U osnovi takve ideje je činjenica da firme mogu angažovati onoliko radnika, koliko žele pri tekućoj zaradi na tržištu. To znači, da se njihovi prosečni troškovi neće menjati sa promenom veličine ukupnog outputa, pa prema tome postoji spremnost privrede, da se ponudi onoliko roba i usluga, koliko je traženo, pri postojećem nivou cena.U razmatranju kejnzijanskog oblika krive agregatne ponude, nivo cena ne zavisi od kretanja outputa u kratkom roku. Ovakav oblik horizontalnog pozicioniranja odnosi se na kretanja outputa (BDP-a) tokom određenog, početnog domena u sagledavanju agregatne ponude u toku vremena. Polazna postavka horizontalno određene agregatne ponude je tražnjom determinisan output, pri čemu je ostvareni ispod potencijalnog nivoa. To pruža osnov za konstantno određenje cena, jer je nivo iskorišćenosti kapaciteta poslovnog sektora ispod pune zaposlenosti. Drugim rečima, poslovni sektor može uvećati ponudu ne menjajući cene, sve dotle dok je kapacitet iskorišćenosti, ispod ostvarenja potencijalnog outputa.Odnos štednje i investicija zasniva se na dva glavna aspekta: prvi se odnosi na način na koji štednja može biti podsticana, jer samo društva koja su voljna da štede mogu izdvajati resurse za proizvodnju kapitalnih dobara, a drugi se odnosi na neophodnost štednje za zasnivanje investicija. U jednostavnom vidu ekonomije, štednja i investicije teže da budu simultane u smislu da i štednje i investicije moraju biti izvedene od strane istih nosilaca. Štednja teži da bude investirana u sektoru u kojem je i zasnovana. Oni koji žrtvuju vreme i resurse koji bi u drugom slučaju bili upotrebljeni za svrhu potrošnje, to rade da bi razvili proizvodnju. Oni ne drže novac ili bilo kakvu interesnu kamatnu prihodnu aktivu. Ipak, u više sofisticiranoj, monetarno zasnovanoj ekonomiji ne postoji garancija da će štednja biti nužno konvertovana u investicije. Sa postojanjem novca i monetarne aktive, akt štednje postaje podvojen u odnosu na akt investiranja. Oni koji investiraju razlikuju se u odnosu na one koji štede, tako da proces akumulacije kapitala zahteva finansijsko kreditne mehanizme za redistribuiranje resursa od vlasnika štednih uloga ka investitorima. U bankarskom sistemu sa punomoćjem za kreiranje kredita, investicije se mogu odvijati bez prethodne štednje, kroz proces pozajmljivanja, i tada štednja zasniva investicije, ali to ne znači da ih nužno i finansira. Investicije generišu sopstvenu štednju kroz porast outputa i profita.Štednja ipak, ne mora biti glavna barijera za formiranje kapitala, već je to pre nesposobnost investiranja ili greške u alociranju investicionih fondova. Ako se investicioni fondovi ne

alociraju u skladu sa očekivanom stopom prinosa, nego u skladu sa interesima pojedinaca iz stranke na vlasti, onda će resursi biti rasipani na projekte koji ne unapređuju životni standard stanovništva jedne zemlje. Kada politički kriterijumi zamene ekonomske, onda investicioni projekti umanjuju bogatstvo, umesto da ga uvećavaju, jer se fondovi kanališu ka onima koji podržavaju stranku na vlasti. Npr. u bivšim socijalističkim zemljama, iako su bile visoke stope investicija i štednje, vrlo je malo učinjeno da se popravi životni standard stanovništva.Nevoljnost da se investira može proisticati iz kulturoloških stavova ili iz jednostavnog realističnog sagledavanja uključenih rizika. Siromašni Ijudi po pravilu, imaju averziju prema riziku, tako da - nesposobnost investiranja može rezultovati iz nedostatka kooperirajućih faktora proizvodnje ili nedostatka pristupa kreditima zbog nedovoljne razvijenosti samog finansijskog sistema.Važan aspekt finansiranja ekonomskog rasta iz domaćih resursa odnosi se na ulogu bankarskog i finansijskog sistema u promovisanju i finansiranju štednje. U osnovi postoje dva tipa štednje: dobrovoljna i nedobrovoljna tj. prinudna štednja. Dobrovoljna štednja odnosi se na štednju koja se odvija kroz dobrovoljne redukcije potrošnje iz raspoloživog dohotka. Sektor domaćinstva i poslovni sektor mogu biti izvor dobrovoljne štednje. Nedobrovoljna štednja je štednja koja se odvija kroz nedobrovoljnu redukciju u potrošnji. Sve forme oporezivanja države su tradicionalne mere nedobrovoljne redukcije potrošnje. Potrošnja može biti redukovana i kroz podizanje cena, odnosno kroz prinudnu štednju, pri čemu inflacija može redistribuirati dohotke ka onima koji imaju veću sklonost štednji, odnosno vlasnicima profita. Iz različitih razloga, inflacija je verovatno prirodni pratilac razvoja. Inflacija može biti indukovana kroz državno finansiranje budžetskog deficita, pri punoj zaposlenosti. To predstavlja ideju inflacije kao poreza na novac, a ukoliko je ekonomija u stanju manjem od pune zaposlenosti, postoje uvek mogućnosti za veću štednju kroz aktiviranje nezaposlenih ili nedovoljno zaposlenih resursa, i na taj način obezbeđenja da porast u outputu ne rezultira u potrošnji.Kejnzijanski pristup štednjiPristup prethodne štednje naglašava važnost prethodnog formiranja štednje za investicije i potrebu politika kojima se podiže nivo štednje, bilo dobrovoljno ili nedobrovoljno. U koncepciji se naglašava štednja kao preduslov investicija. Ovaj pristup se karakteriše jakom averzijom prema inflaciji i bazira na verovanju da će štednja odmah imati investicionu upotrebu.Kejnzijanski pristup odbacuje ideju da jedino štednja determiniše investicije i argumentuje umesto toga da ohrabrivanje investicija generiše sopstvenu štednju: kroz porast outputa, ako su resursi nezaposleni ili kroz dohodnu distribuciju od grupa sa niskom sklonošću ka štednji, ka grupama sa visokom sklonošću štednji, usled inflacije, ako su resursi pri punoj zaposlenosti. U pristupu prethodne štednje, resursi se oslobađaju za investicije na bazi dobrovoljne i nedobrovoljne štednje i inflacija nije uključena.Po klasičnoj teoriji, štednja i investicije su praktično jedno isto. Celokupna štednja nalazi investicione upotrebe kroz varijacije kamatnih stopa. Investicije i razvojni proces vode ka štednji. Klasičan pristup naglašava mobilizaciju štednje za potrebe rasta, kao i preporuke formiranja visokih kamatnih stopa kojima se ohrabruje dobrovoljna štednja.Apsolutni nivo štednje i racio štednje u odnosu na nacionalni dohodak zavise od brojnih varijabli koje utiču na sposobnost i voljnost da se štedi. Glavne determinante kapaciteta štednje su: prosečni nivo per capita dohotka, stopa rasta dohotka, distribucija dohotka između društvenih grupa i kompozicija stanovništva na bazi starosnog doba, odnosno racio zavisnosti. Dobrovoljnost štednje determinisana je uglavnom monetarnim faktorima kao što su: kamatne stope, rang i raspoloživost finansijskih institucija i finansijske imovine, kao i stopa inflacije. Razlike u tradiciji, veri i kulturi, takođe mogu biti od važnosti, ali ih je vrlo teško izmeriti. U pogledu kapaciteta štednje, dohodak je vodeća determinanta kapaciteta štednje.

Prvi je Kejnz uveo u makroekonomsku analizu ideju, da su funkcija potrošnje i samim tim funkcija štednje, primarno funkcije dohotka, pre nego kamatne stope, kao što je to slučaj u klasičnoj teoriji. Štednja kao funkcija dohotka je poznata kao Kejnzijanska hipoteza apsolutnog dohotka. Racio štednje može se definisati kao funkcija nivoa per capita dohotka, gde je /- dohodak, N - broj stanovnika, S - agregatna štednja. Kejnzijanska hipoteza apsolutnog dohotka ukazuje da je štednja po glavi stanovnika (S/N) linearna, ali neproporcionalna funkcija dohotka po glavi stanovnika i da je racio štednje, hiperbolična funkcija nivoa dohotka per capita, što znači da racio štednje raste sa nivoom per capita dohotka, ali po opadajućoj stopi. Ako Y/N teži beskonačnosti, onda se S/Y približava asimptoti koja označava maksimalnu stopu štednje , što je prikazano na slici 1.Racio ne raste neprekidno linearno, sa porastom per capita dohotka, već raste po opadajućoj stopi i potom se stabilizuje. Postoje čak indikacije da počinje da opada sa visokim nivoom dohotka i za to postoje određena empirijska saznanja. Zašto se racio štednje stabilizuje pri određenom visokom nivou per capita dohotka, nije potpuno jasno. Deo razloga može biti u načinu na koji se štednja definiše kao razlika između investicija i uvoza inostranog kapitala. Kako se investicioni izdaci tačnije registruju, pri porastu per capita dohotka, tako i racio štednje teži da raste, ali ipak i tu postoje brojni ekonomski faktori koji igraju važnu ulogu u ovoj relaciji. Jedan od njih je rast monetizacije ekonomije. Kako novac zamenjuje naturalne transakcije, tako javnost sve više teži da drži sve veće proporcije sopstvenog dohotka u formi novca, što se može postići preko odricanja od poseda nad realnim resursima, sticanjem poverenja u novac kao sredstvo razmene.

Uticaj realne kamatne stope na štednjuKako kamatna stopa utiče na visinu štednje? Na primer, ako je kamatna stopa 5% godišnje, a vlasnik štednog uloga na računu ima 200 evra na početku godine. Na kraju godine njegova štednja će biti 210 evra, što je relativno dobra zarada u slučaju da nema inflacije. Ako je inflacija 5%, onda će u realnom izrazu, veličina štednje biti ista, kao i godinu dana ranije, što znači da se realna vrednost imovine nije promenila. Kako bi se radvojio uticaj promena realne vrednosti imovine u odnosu na promene nominalne vrednosti, u upotrebi je koncept realne kamatne stope, koja je jednaka razlici između nominalne kamatne stope i stope inflacije.Nominalna kamatna stopa je stopa koja se redovno objavljuje u dnevnoj i finansijskoj štampi, kao i u brošurama poslovnih banaka. To je tekuća kamatna stopa izražena kao nominalna vrednost kamatnog toka u odnosu na nominalnu baznu osnovu sume glavnice. Ne obuhvata korekcije za efekte inflacije. Relacija između realne i nominalne kamatne stope može biti ilustrovana preko jednogodišnjeg depozita od npr. 1 dinara, na koji se plaća nominalna kamatna stopa (r). Na kraju godine depozit će nominalno vredeti (1 + r).Ako je inflacija (n) % godišnje, onda će realna vrednost depozita na kraju godine biti (1+ r)/(1+7i). Realna kamatna stopa (rr) je ova vrednost minus originalni depozit od 1 dinara tj. rr

=(1+r)/(1+7i) - 1. Tako na primer, ako je 2000. godine, kamatna stopa na depozite iznosila 34 % , a stopa inflacije bila 45 %, realna kamatna stopa na depozite bila bi rr = (1 + 0.34)/(1 + 0.45)-1 = -0.076 = -7.6 %, što znači da je depozitor na kraju godine izgubio 7.6 % vrednosti njegovih fondova, što je ekvivalentno porezu na depozite u istom procentu. Kada su inflacija i nominalne kamatne stope niske, realna kamatna stopa može biti aproksimirana na jednostavan način:r r= r - p ( p i )Međutim, kada se pozajmljuje ili štedi, nominalna kamatna stopa je specificirana unapred, dok se stopa inflacije tokom godine, ne može odrediti, dok se godina ne završi, što znači da je informacija o realnoj kamatnoj stopi, neizvesna. S obzirom da depozitori, zajmodavci i zajmoprimci ne znaju kolika će biti stvarna realna kamatna stopa, oni preuzimaju rizik i donose odluke na bazi stope prinosa, za koju očekuju da će verovatno biti, po osnovu

očekivane stope inflacije. Zbog toga je očekivana realna kamatna stopa korektniji izraz za većinu ekonomskih odluka u vezi sa štednjom i pozajmicama, iako se kod nje javlja problem u merenju, s obzirom da se ne može tačno znati, kolika će očekivana stopa inflacije biti. U predviđanju očekivane inflacije, nijedna od metoda nije u potpunosti tačna, tako da merenje očekivane realne kamatne stope uvek sadrži mogućnost greške.Kako će štednja reagovati u odnosu na promene realne kamatne stope? U razmatranju promena realne kamatne stope, dva su efekta bitna: efekat supstitucije i efekat dohotka. Supstitucioni efekat, pri porastu realne kamatne stope u odnosu na štednju, reflektuje težnju da se redukuje tekuća, i uveća buduća potrošnja. U odgovoru na porast cene tekuće potrošnje, ekonomski subjekti supstituišu tekuću potrošnju, koja postaje skuplja, za buduću potrošnju koja je jeftinija. Redukcija tekuće potrošnje implicira porast tekuće štednje. Efekat supstitucije ukazuje na porast tekuće štednje u odgovoru na porast realne kamatne stope.Efekat dohotka reflektuje promene koje izaziva realna kamatna stopa u odnosu na štednju, u zavisnosti od toga, da li se ekonomska jedinica javlja kao zajmodavac ili kao zajmoprimac. Na primer, vlasnik štednog uloga prima veću kamatu sa porastom realne kamatne stope i ti dodatni ekstra prihodi su efektivno isti, kao i porast u bogatstvu ekonomskog subjekta, jer pružaju mogućnost za uvećanje, kako buduće, tako i tekuće potrošnje. Za vlasnike štednih uloga, efekti dohotka i supstitucije deluju u suprotnim pravcima, pri čemu efekat dohotka redukuje, a efekat supstitucije uvećava štednju.Efekat dohotka proistekao iz porasta realne kamatne stope, suprotno deluje na zajmoprimce, odnosno na one koji plaćaju kamatu, jer se porast realne kamatne stope ogleda u većim kamatnim plaćanjima, i na taj način redukuje tekuću i buduću potrošnju zajmoprimca. U odgovoru na porast realne kamatne stope, redukuje se tekuća potrošnja, što znači da dohodni efekat na zajmoprimca, deluje kroz porast tekuće štednje. Za zajmoprimca, oba efekta (supstitucije i dohotka) deluju u pravcu porasta štednje. Kakav je u celini efekat porasta realne kamatne stope na ukupnu štednju? Ekonomska teorija ne daje u potpunosti odgovor na ovo pitanje, dok empirijska evidencija kojom se istražuje ova relacija, pruža kontraverzan odgovor, pri čemu je najšire prihvaćen zaključak da porast realne kamatne stope povećava štednju, ali ovaj efekat nije snažan. Štednja predstavlja intertemporalni izbor između potrošnje danas i potrošnje sutra. Zbog toga je za očekivati da cena sadašnje potrošnje, odnosno realna kamatna stopa, utiče na štednju pozitivno.Kao rezultat, ukoliko je kamatna stopa korigovana stopom inflacije negativna, onda je realna dobit na štedne uloge takođe negativna, a samim tim biće negativne i stope ekonomskog rasta. U onim zemljama, gde se na taj način uništava domaće tržište kapitala dolazi do zastoja produktivnih investicija. Samo viša realna kamatna stopa dovodi do toga da se veća suma izdvaja za štednju. Investicije i outputU razmatranju veze investicija i outputa treba istaći pre svega sledeće:zemlje koje imaju visoke stope investicija imaju po pravilu, i visok životni standard;- da bi jedna zemlja imala visok životni standard, u dugom roku mora imati visok nivo štednje i investicija;rezultujući porast kapitalnog stoka je glavni faktor razlika u životnom standardu;akumulacija kapitala je važna, kako za životni standard, tako i za stope ekonomskog rasta.Promene BDP i investicija su u visokom stepenu korelacije, pri čemu je ponašanje investicija prociklično. Kada output raste ubrzano, investicioni izdaci se podižu značajno i oštro, dok se pri padu outputa, investicije značajno smanjuju. Investicije, posmatrane kao frakcija BDP su po pravilu procentualno veće kod brzo rastućih ekonomija, nego kod onih nacionalnih ekonomija kod kojih su niske stope privrednog rasta (npr. investicije u Bangladešu u 1995. god. iznosile su 16,1, dok su u Singapuru iznosile čak 34%).Sama investiciona dobra nisu namenjena za potrošnju, što znači da investicije predstavljaju

akumulaciju materijalnog kapitala upotrebljenog u proizvodnim procesima. Takav vid dobara obuhvata mašine, kompjutere, kancelarijski nameštaj, zgrade, automobile i niz drugih različitih kategorija materijalnog kapitala. Sva ova dobra imaju zajedničku osobinu koja se odnosi na omogućavanje proizvodnje dobara i usluga u budućnosti. Odluka o investicijama je stoga, intertemporalna odluka koja u krajnjoj instanci utiče na dohodak per capita. Dohodak per capita pojedinih visokorazvijenih zemalja je i do 50 puta veći od mnogih zemalja u razvoju, a što je u velikoj meri refleksija razlika u kapitalu po radniku.Marginalni proizvod kapitala i proizvodna funkcijaAko se pretpostavi da je suma outputa koja može biti proizvedena, izražena preko proizvodne funkcije Y=F(K), onda je investiciona odluka izvedena iz analize odnosa marginalne koristi i troškova. Relevantno povezani koncept odnosi se na marginalnu produktivnost kapitala (MPK) koja je krucijalna u determinisanju koliko kapitala firma ili zemlja treba da akumulira. To je odnos ekstra outputa koji se dobija ulaganjem dodatnog kapitala. Marginalna produktivnost kapitala izražava se kao odnos AY/AK i meri se kao nagib odgovarajuće proizvodne funkcije.Investiciona ulaganja podrazumevaju određene troškove i ti troškovi mogu se diferencirati na dva osnovna načina u zavisnosti od izvora finansiranja. U cilju simplifikacije, marginalni troškovi investicija izražavaju se samo izrazom (1+r), pri čemu se pretpostavlja da se finansiranje investicija vrši iz spoljnih izvora putem pozajmica. Šta ako se finansiranje investicija vrši iz sopstvenih sredstava preduzeća? Preduzeće tada produkuje oportunitetne troškove investicija koji su, takođe jednaki (1+r), a odgovaraju alternativnoj upotrebi finansijskih resursa i prihodu koji se na bazi tih ulaganja može ostvariti ako bi se ta sredstva investirala na finansijskom tržištu, umesto da idu direktno u investicije.Optimalni stok kapitalaU analizi optimalnog stoka kapitala polazi se od odluke u pravcu maksimiziranja profita. Osnovno pravilo glasi: ima smisla investirati sve dotle dok, dodatna ulaganja generišu prinose iznad troškova koje stvaraju. Slika 4 jednostavno ilustruje određenje optimalnog stoka kapitala. Na horizontalnoj osi dat je kapitalni stok, dok su na vertikalnoj osi mereni troškovi i stope marginalnog prinosa. Na slici je inicijalni kapital dat na nivou K(0), a optimalni kapital je K(*). U prilagođavanju ka optimalnom nivou, vreme odražava brzinu u kojoj se gep između tekućeg i optimalnog nivoa kapitala sužava i zatvara. Ako je na primer, zemlja izašla iz razarajućih ratova (Srbija na kraju XX veka) optimalni nivo kapitala će znatno odstupati od stvarnog kapitalnog stoka. S obzirom da je instaliranje novog kapitala proces koji zahteva vreme i troškove, to je potrebno mnogo godina da se gep između stvarnog i optimalnog stoka kapitala zatvori, kroz više stope investicija. Troškovi kapitala u osnovi, reflektuju nekoliko činjenica: postojanje oportunitetnih troškova fondova upotrebljenih za nabavku dodajnog kapitala; Ukoliko je nova mašina kupljena novcem iz pozajmice, onda je glavni element troškova kapitala ustvari, kamatna stopa na pozajmljene fondove. drugi element bila bi promena vrednosti troškova, na bazi amortizacije i promene u tržišnim cenama te vrste kapitala. To znači da su dva glavna elementa troškova kapitala, promena vrednosti (npr. nove proizvodne mašine) i troškovi upotrebe fondova, koji su u suštini mnogo komplikovaniji nego, jednostavna kamatna stopa. Ako troškovi kapitala rastu, optimalni stok kapitala će biti niži.

Teorijsku osnovu ovakvom pristupu dao je svojevremeno Dale Jorgenson. U razmatranju optimalnog stoka kapitala, Jorgenson posebnu pažnju obraća na uticaj poreske politike na donošenje odluke o investiranju. Osim kamate i amortizacije tj. pripadajućih stopa u analizi je prisutna i stopa oporezivanja. Firma, tj. ako prizmu posmatranja postavimo šire, poslovni sektor će preduzeti investicije samo ako se očekuje ostvarenje profita. Moguća su dva načina posmatranja. Prvi polazi od činjenice da se dodatni radnici neće unajmljivati, ukoliko je granični proizvod koji bi oni produkovali, manji od njihove sume realnih najamnina. To znači da se povećanje faktora rada u proizvodnoj funkciji ne preduzima ukoliko je marginalni produkt manji od realnih najamnina.Podudarna situacija prisutna je pri pribavljanju dodajne jedinice kapitala. Očekivani marginalni produkt kapitala u poređenju sa troškovima kapitala (cost of capital) treba da bude jednak ili veći od prethodno navedenog. Ako se marginalni produkt kapitala i troškovi istog izraze u procentualnom iznosu, pretpostavimo da je ekstra output 10% Pretpostavimo dalje da je kupljena dodatna mašina koštala 10.000 evra, i da je veličina marginalnog proizvoda kapitala 10%, ako je ekstra output proizveden svake godine korišćenjem ove mašine vredan 1.000 evra.Naravno da je marginalni proizvod jediničnog inputa mera ekstra outputa produkovanog na bazi dodajne jedinice inputa, pri čemu je kvantitet ostalih faktorskih inputa zadržan na konstantom nivou, odnosno neizmenjen. Ako je marginalni tj. granični proizvod kapitala 10%, a upotrebni troškovi 8%, onda će se generisati višak ekstra prihoda u odnosu na troškove, što će rezultovati kroz porast profita. Na drugoj strani moguća je i obrnuta situacija, ako je nivo troškova 12%, a marginalni proizvod kapitala nepromenjen, pri čemu dolazi do situacije gde je ekstra prihod nedovoljan da pokrije troškove mašina.Fiskalna politika i nivo kapitalaKako vlada može uticati na smanjenje troškova kapitaia kroz izmenu poreskih stopa, odnosno pravila? Smanjenje poreske stope na profit korporacija podsticajno deluje na investicije. To smanjenje redukuje upotrebne troškove pomerajući ih sa nivoa u0 na nivo Ui (slika 5).To omogućava ostvarenje ekstra profita i kupovinu dodajnih jedinica kapitala pomerajući tačku optimuma na krivi MPK na nivo V-,. Nivo ekstra profita označen je površinom koja je ograničena tačkama u0, ui, E0, Ei. Naravno da se firma kroz primenu novih poreskih stopa motiviše za usvajanje kapitalno intenzivnih metoda produkcije. Na drugoj strani porast upotrebnih troškova kapitala indukuje upotrebu radno intenzivnih tehnologija, jer su stope najamnina niže u odnosu na visoku cenu korišćenja kapitala.Fiskalna politika kroz promenu upotrebnih troškova može uticati značajno na investicije, i to pre svega preko dve poreske varijable: poreza na dohodak korporacije i investicionih poreskih kredita. Ova vrsta poreskih kredita bila je na primer, zastupljena u investicionoj praksi SAD u periodu od 1962. do 1986. godine. Tako je poslovnim firmama bilo omogućeno da izdvoje do 10% od vrednosti investicija, iz poreskih davanja. Na taj način smanjeno je efektivno izdvajanje državnim poreskim organima kroz odvajanje dela sume poreza na dohodak korporacija. Tako na primer, ako firma u datoj godini potroši 1.000.000$ na investiciona

ulaganja u modernizaciju opreme, tada se 100.000$ izdvaja iz poreske sume i ostaje na raspolaganju firmi ako je poreska frakcija za ove namere 10%. Naravno da ovakva forma investicionog finansiranja redukuje cenu kapitalnih dobara za firmu, odnosno troškove kapitala. Investicioni poreski krediti pogodni su za stimulisanje investicija.Što se tiče poreza na dohodak korporacija, firma po pravilu investira do tačke, gde je marginalni proizvod kapitala jednak upotrebnim troškovima istog. Uključenje poreza predstavlja dodajni element usmeren na povećanje troškova kapitala. To znači da troškovi kapitala rastu sa povećanjem poreske stope na dohodak korporacija. Što je veća poreska stopa, to su veći efektivni troškovi kapitala sa kojima se firma susreće. Poslovni sektor može redukovati poresku sumu dela dohotka kroz izdvajanja za amortizaciju. Izdvajanje za amortizaciju, odnosno pripadajuća stopa direktno ulazi u troškove kapitala. Kroz poreske zakone i računovodstvena pravila koja se odnose na amortizaciona izdvajanja može se uticati na ovu stopu. Kroz liberalizovanje poreskih pravila se preko amortizacije, povećava deo korporativnog profita zaštićen od oporezivanja. Sama fizička upotreba kapitalne opreme snižava njene proizvodne sposobnosti. Sa pojavom nove, tehnički usavršenije opreme može doći do zastarevanja postojeće. Amortizaciona stopa, stoga, pokazuje godišnji procenat pada vrednosti kapitalne opreme u zavisnosti od fizičkog rabaćenja i zastarevanja.Na koji način je kamatna stopa umešana pri kupovini kapitalnih dobara? Ako je ta kupovina finansirana iz pozajmljenih izvora, nominalna kamata mora biti isplaćena na drugoj strani, investitor gubi interes koji bi mogao primati na bazi kupovine finansijske imovine. Troškovi kapitala opadaju, pri padu realne kamatne stope i stope amortizacije i sa porastom investicionog poreskog kreditiranja. Fiskalna politika utiče na poželjni stok kapitala, ne samo preko korporativne poreske stope i investicionog poreskog kreditiranja, već i kroz uticaj na realnu kamatnu stopu i kretanja tražnje kapitala. Monetarna politika angažovanjem realne kamatne stope, preko ekspanzije tražnje kapitala, kroz indukovano ponašanje firme može da zahteva više kapitala, i takođe može uticati na investicione izdatke. Stimulacija investicija vrši se preko uticaja monetarne politike na sniženje realne kamatne stope. Na taj način, državni kreatori monetarne i fiskalne politike direktno utiču na troškove kapitala, ali upotreba bilo kojeg makroekonomskog instrumenta ne može eliminisati sve fluktuacije u investicionim izdacima, jer većina mera makroekonomske politike u aplikativnom dejstvu ima odložene efekte.Investicije i kamatna stopaPreostaje još da se ispita kakav je uticaj finansijskih troškova koje firma, odnosno poslovni sektor mora platiti za pozajmicu novčanog kapitala neophodnog za kupovinu realnog kapitala? Tehnološka poboljšanja ili sniženje kamatne stope mogu investiranje učiniti vrednim truda, i otvoriti mogućnost za realizaciju profitnog motiva. Porast realne kamatne stope negativno utiče na ukupni nivo investicija, jer je za postizanje prinosa na investicije, porastom povišen i prag investiranja, u smislu neophodnog minimuma koji treba dostići da bi se ostvarili prinosi.Ako je npr. očekivana stopa neto profita 11%, a kamatna stopa 8,5%, onda će biti profitabilno preduzeti investicije. Ali, ako je kamatna stopa 9% a očekivana stopa neto profita 6% onda će biti neprofitabilno investirati. Ukoliko firma ne vrši pozajmice, ona će investicije finansirati iz sopstvenih fondova, oformljenih kroz akumuliranje zadržanog profita. Naravno da se uloga kamatne stope kao reprezenta troškova investiranja nije promenila. Realna kamatna stopa se dobija kada se od nominalne kamatne stope oduzme stopa inflacije. U donošenju investicionih odluka ključna je realna, a ne nominalna kamatna stopa.Ukoliko pretpostavimo prisustvo inflacije, neka je realna očekivana stopa neto profita 10%, a nominalna kamatna stopa 20%, u prvom momentu moglo bi se zaključiti da investiciju nije racionalno preduzimati zato što nije profitabilna. Ali prisustvo inflacije od 15%, znači da će investitor vratiti pozajmljenu sumu za toliko umanjenju u kupovnoj moći. Realna kamatna

stopa je svega 5% i u poređenju sa 10%, očekivane stope neto profita može se zaključiti da je investicija profitabilna i da je treba preduzeti. U donošenju investicionih odluka za analizu je relevantan očekivani profit posle oporezivanja i svako kretanje u pravcu povećanja poreza smanjuje profitabilnost i pozitivna očekivanja od investicija. U analizi poslovnih očekivanja, planeri investicija oslanjaju se na predviđanja i buduće poslovne uslove, i u tom smislu za izradu projekcija su posebno bitni, prodaja i profitabilnost u budućnosti na bazi investiranog kapitala.Potrebno je istaći da se dostizanje optimalnog stoka investiranog kapitala u praksi ne vrši odmah, niti se ova prilagođavanja ne sprovode brzo, jer je često potrebno instalirati novu opremu, što stvara dodatne troškove. Sami instalacioni troškovi se po pravilu povećavaju sa veličinom investicija. Veće investicije po jedinici vremena zahtevaju veće troškove instalacije. Tako npr. svako instaliranje nove opreme u fabrici remeti postojeće stanje u proizvodnji, što iziskuje dodatnu obuku. radnika za rukovanje novom opremom. Kada se oprema jednom ugradi ostaju relevantni samo kamatna stopa i amortizacija, kao oportunitetni

troškovi resursa angažovanih u proizvodnji.Investicije i tržište akcijaDa bi jedna firma do[la do finansijskih sredstava kojima će povećati proizvodne kapacitete, ona može da prodaje akcije na odgovarajućem tržištu. Vrednovanje postojećeg kapitala na tržištu akcija i nivoa investicija koje firma preduzima, dato je kroz q - teoriju investicija koja uspostavlja i obrazlaže vezu između investicija i tržišta akcija. Akcija predstavlja udeo nad vlasništvom kompanije koja ju je emitovala i obezbeđuje pravo na udeo u profitu. Prikupljanje dodatnih sredstava za finansiranje novih investicija može se obaviti preko nove emisije akcija i takav postupak naziva se dokapitalizacija. Finansiranje akcionarskim kapitalom je jedan od oblika finansiranja investicija poslovnog sektora. U poređenju sa obveznicama ( kao drugim osnovnim oblikom prikupljanja dodatnih sredstava na finansijskom tržištu), akcije nose veći rizik, ali i prinos za vlasnike istih.Cena akcija koje emituje kompanija je u stvari cena udela nad vlasništvom kapitala kompanije. Cene akcija se često kreću na nepravilan način koji se može okarakterisati vezama i tesnom korelacijom sa agregatnom ekonomskom aktivnošću i makroekonomijom u celini. Agregatna ekonomska aktivnost utiče na cene akcija i cene akcija reverzibilno determinišu agregatnu ekonomsku aktivnost. Trgovanje akcijama vrši se na organizovanim berzama, gde se vrši sučeljavanje ponude i tražnje za akcijama pojedinačnih kompanija. Promena vlasništva nad akcijama, u berzanskim transakcijama ne znači da firma dobija novac. Same cene akcija predstavljaju sublimirani odraz zahteva proisteklih iz vlasništva i tržišno verifikovanu procenu vrednosti sadašnjeg i budućeg očekivanog profita. Pri povećanoj tražnji za akcijama određene kompanije raste i njihova cena, pri čemu važi i obratno, što je u osnovi odraz procene u pogledu očekivanog profita.