Mala čuda velikog Boga

Stojan Gajicki

S a d r ž a j :

Uvod

1. Život je čudo

2. Čuda prirode

3. Bog i čovek

4. Otkupljenje je temelj

5. Veliki značaj malog

6. Novi početak

7. Zajednički život

8. Naš prvi dom

9. Imena naše dece

10. Dečija kolica i automobili

11. Dilema i rešenje

12. Putovanje kroz pustinju

13. Putovati zajedno

14. Prva crkva

15. Izazov

Uvod

Mogućnosti da se danas napiše knjiga neuporedivo su veće nego ikada ranije. Kompjuteri to znatno olakšavaju. Mnogi se odlučuju da ga koriste, bilo da pišu i štampaju knjigu ili bloguju, i na taj način podele svoje misli s većom grupom ljudi. Svet je pun knjiga i mudri Solomon kaže: "Nema kraja sastavljanju mnogih knjiga, i mnogo čitanje umara telo." Isti stih u jednom drugom prevodu glasi: "... Znaj da je neizmerno mnogo truda potrebno da se napiše knjiga, i da mnogo učenje umara telo". (Prop. 12:12)

Pisanje je postalo trend više nego ikada ranije i, ako si iole neko i nešto, bar svoj blog imaš. Smatra se da važne osobe imaju nešto da kažu, a i ljudi su ponekad zainteresovani da to čuju. Povodi za pisanje mogu da budu različiti.

Kao prvo, zvanično istupanje bi moglo da se protumači da pisac želi da utiče na druge. Svaka osoba je posebna, te temi koju i drugi obrađuju može dodati svoj specifičan pogled na to.

Drugo, knjiga može da učini osobu poznatom i da njenom imidžu doda dimenziju respekta i potražnje. Takođe, kad neko napiše knjigu o nečemu, na neki način ljudi mogu da tu osobu smatraju i autoritetom u toj oblasti. Ugled može time da im poraste.

Treće, ako knjiga naiđe na dobre reakcije i dobro se prodaje, ili čak postane bestseler, onda može i finansijski da ojača kasu njenog autora.

A protiv toga retko ko danas ima išta da kaže. Unovčiti svoje talente, rekli bismo, nije ništa nedolično.Zbog čega onda ja pišem ovu knjigu? Šta me motiviše, šta je pokretačka snaga u tome? Krenuću od treće

tačke. Od knjiga do sada napisanih, nisam se obogatio. Pošto i ovu pišem za publiku u zemlji čija trenutna ekonomska situacija tera ljude da troše novac na važnije stvari, ne verujem da će ova knjižica to promeniti.

U pogledu druge tačke, bilo bi neskromno reći da sam potpuno oslobođen tašte slave ali, iskreno govoreći, nije mi to motivacija. Mogu odmah da priznam da nisam ekspert u ovoj oblasti, niti želim takav utisak da ostavim. Svestan svojih nedostataka i pogreški koje sam u životu pravio i još uvek ih pravim, ne želim da padnem u iskušenje da se knjigama izdižem na nivo koji mi ne pripada. Znajući ono što i apostol Pavle kaže: "Da me neko ne bi smatrao za više od onog što od mene vidi ili čuje" (2. Kor. 12:6), svestan sam lakoće upadanja u to iskušenje, pa mi je molitva da tako ne bude.

I na kraju, imam li ja nešto da kažem u ovoj oblasti, što je toliko specifično i do sada neobrađivano, te je ovakva knjiga stvarno neophodna? Odgovor bi i na to pitanje mogao da bude "ne" - i to bi ujedno značilo staviti ovde tačku i gotov posao. A ja, ipak, želim da nastavim da pišem. Verujem i nadam se da ne grešim.

Evo nekoliko razloga. Za skoro trideset i pet godina života s Bogom i rada u različitim hrišćanskim miljeima, zapazio sam da mi hrišćani uglavnom živimo kao i ostali svet. Volimo velike zvezde i divimo se takozvanim velikim ljudima, ponekad čak više nego i samom Bogu. Dolazimo u iskušenja, na koje nas Biblija upozorava, da ljude podignemo na pijadestal koji im ne pripada. Znamo i da se posvađamo i raziđemo zbog ljudskih imena i različitih stavova prema njima, iako je najveće ime Isus Hristos, Božiji sin, srž našeg verovanja i jedini temelj našeg jedinstva. Veliko je uvek privlačnije, uvek vrednije pažnje, iako kažemo da sitnice čine život.

Zbog tog mentaliteta, i u našim crkvama, često pravimo grešku da previdimo i da prezremo malo, te ponekad na nezdrav način uzdižemo veliko. Prevodimo knjige, većinom pisaca zapadnog sveta, čija se kultura i način razmišljanja umnogome temelje baš na ovakvim vrednovanjima. Oni postaju idoli i time se stvara nakaradno shvatanje da samo "velike propovednike" vredi slušati i čitati. Bez ikakve pomisli da sve sa Zapada, ili pak sve veliko, treba odbaciti, ja verujem da u svetu, naročito u Božijem carstvu, postoji potreba za manjim stvarima od big-meka i extra velike koka-kole. Pravi kulinari znaju da dobrom jelu nekad treba samo zrno pravog začina da bi mu dalo onaj posebni ukus! Isto tako većina nas zna i veruje da nije zlato sve što sija!

Tako je i sa ljudima. Svako od nas je zrno posebnog začina, koji je neophodan svetu. Nisu samo velike titule i velike zemlje od značaja za ukus čovečanstva. Svetu su potrebni i oni koje smatramo malenima, a u Božijim očima i te kako mogu biti veliki!

Odatle i želja da pišem o "malim čudima". Događaji u svakidašnjici, a ne na velikim konferencijama i tv-stanicama, s "velikim" imenima. Govorimo o čudima Božije brige, za nekog među mnogim običnim ljudima, ne samo na nedeljnom bogosluženju, već ono koje se dogodilo u utorak, pre podne, daleko od drugih očiju, ali pred očima onog kome je baš to malo čudo bilo potrebno da bi još jednom bio presvedočen

2

o istinitosti Božijeg obećanja - da ako se On brine za vrapce i travu, da se onda brine za svako ljudsko biće, za svako svoje dete, i za mene.

I na kraju, pored toga što mi je iskrena molitva da knjiga bude nekome na ohrabrenje, želim reći da se nadam da će ona biti inspiracija drugima, da svoje svedočanstvo o Božijem "malom čudu" u njihovom životu napišu. Svedočanstvo da je Bog živ i aktivan u našoj zemlji, u našem narodu, u našim crkvama, u našim životima. Da, jednostavno svedočanstvo o tome da je Bog ono što On kaže da jeste - Otac svega stvorenog, pre svega onih koji se u Njega pouzdaju, bilo gde da živimo.

1. Život je čudo

Posmatrajući prirodu i kosmos, bio ateista ili vernik, čovek ne može a da kroz uzdah čuđenja ne izgovori jednu reč, da bi se sav njegov osećaj opisao - fantastično!

Ako, pored svega, posmatramo i ljudsko biće, divljenju se doda dimenzija koja nas natera da se u čuđenju pitamo - odakle sve ovo i kako je moguće da sve funkcioniše tako besprekorno?! Kako je to sve moglo iz ničega postati, jeste i zauvek će ostati pitanje bez odgovora za ateiste. Logično i naučno je tvrditi da iz ničega ne može nastati nešto. Ako je to nešto još i toliko lepo i odiše redom i harmonijom, očiglednom brigom uzročnika svemu što postoji, kao i međusobnom zavisnošću da bi sve moglo živeti, onda je, uz svo čuđenje, veoma teško ne dati bar sekundu mogućnosti da možda iza svega toga ipak postoji mozak - Stvoritelj. A naš je svet upravo takav - fantastično lep. Naši životi, kao i cela priroda - toliko su međusobno zavisni jedni od drugih, kao i od momenata oko nas koji su često izvan naših mogućnosti da ih kontrolišemo.

Život je čudo i pun čuda! Film švedskog fotografa i snimatelja Lenarta Nilsona o nastajanju života ljudskog bića je fascinirajući. Čitav proces od susreta muškarca i žene, poljupca, preko začeća i formiranja embriona ljudskog bića pa do rađanja, priča je koju niko nije mogao izmisliti, a slučajnost je još manje mogla do toga da dovede. Na momente, komentator objašnjava da tome što se događa u tom procesu nema objašnjenja. Čudo!

Današnja nauka sve više otkriva nove stvari. Iza svakog novog otkrića, pojavi se bar jedna nova enigma. Beskrajno otkrivanje. Nauka će u godinama koje dolaze, zahvaljujući napretku tehnike, otkrivati sve više. Da, otkrivati! I da objasni - moći će sve više. Nekima će to davati sve više povoda da slave, hvale i da se klanjaju "big bengu". Da bi "veliki prasak" bio dovoljno velik da bi mogao biti "obožavan", upotrebljavaće se terminologija puna cifri i pojmova koje niko od ljudi ne razume. Oni koji ih upotrebljavaju pokušavaju u te pojmove da stave svoja nagadanja i silnu želju da dobiju odgovor za kojim celo čovečanstvo teži - šta je uzrok ovom fantastičnom svetu?

Ali "svemoć" nauke i tehnike tu i staje - kod otkrivanja i eventualnog objašnjavanja. Ni danas, niti ikada u budućnosti, nauka i tehnika iz ničega neće moći da stvori nešto. Za ovu tvrdnju nisu potrebni izrazi višeg nivoa, cifre s beskonačnim brojem nula, koje, kao i u vremenima inflacije, samo potvrđuju da je trenutni sistem i njegova valuta na putu da bankrotiraju. Dovoljna je logika!

Ili, možda će vremenom neko da se usudi da postavi isto pitanje, samo malo modifikovano - koje uzrok svemu ovom što je oko nas i u nama? Ako tom pitanju damo mesta, stvari će postati jasnije, iako, verovatno, još uvek u mnogim aspektima neobjašnjive. Vera ne traži objašnjenje za sve. Vera vodi u kontakt s Bogom u koga veruje i time dobija odgovor na mnoga pitanja, iako ne razume svaki detalj, što je slučaj i s naučnim pogledom na svet. Nauka takođe mora da veruje u neke stvari da bi mogla razviti bilo kakvu teoriju o nastanku sveta. "Verom shvatamo da su svetovi sazdani Božijom rečju, i to tako da ono što se vidi nije nastalo od nečeg vidljivog". (Jev. 11:3)

To ne znači da razumemo svaki detalj, već da shvatamo da ovakav fantastičan svet ne može da nastane iz ničega i da "big beng" nije u stanju da stvori ili da razvije ovakav svet, bez obzira koji vremenski period mu je na raspolaganju. Život je posledica živog, a ne produkt mrtve materije.

2. Čuda prirode

Prilikom nedavne posete Londonu, moja supruga i ja smo s nekoliko prijatelja otišli u prodavnicu u kojoj su se prodavale ribice za akvarijume. Na stotine akvarijuma, sa još više vrsta ribica. Već sama raznolikost oblika i boja je oduševljavala. Zastali smo kod jednog akvarijuma s mnogo ribica i primetili njihovo različito

3

ponašanje. Jedna je "usisivala" kamenčiće i nakon nekoliko sekundi ih ispljunula. Druga je sve vreme usnama "prala prozor" akvarijuma. Treća je "sklanjala" otpatke od rastinja u akvarijumu.

Naš prijatelj, koji je malo više znao o tome, počeo je da objašnjava čitavu aparaturu koja je u tom akvarijumu funkcionisala. Uzajamna briga ribica za svoje mesto života je bila fascinirajuća! Odakle im svesnost o tome i odakle tolika međusobna briga i saradnja. Nisam mogao da se otmem utisku da su sledile musketarsko pravilo: "Jedan za sve, svi za jednog!" Ili, možda su musketari sledili njihova pravila?

Očigledno je da cela priroda sledi pravila. "Pa, to je prirodno", kažu ljudi kada se nešto odvija na način koji nam se čini normalnim.

Posmatranje svega oko nas ne može da nas ostavi ravnodušnima. Fantastičan svet, u kojem stvari funkcionišu na način koji nas često zadivljuje. Kako je moguće da ptica svake godine leti po deset hiljada kilometara s jednog mesta i vraća se na isto mesto posle nekoliko meseci.

Odakle joj sposobnost orijentacije? Odakle ritam u njenom životu koji se svake godine ponavlja, po zacrtanim pravilima. Ko ili šta je u nju postavio te zakone?

Delovi prirode brinu jedni za druge. U prirodi postoji sve što je ljudskom rodu potrebno. Da se ljudi, u izvesnoj meri, brinu za prirodu vidljivo je. Da se ljudi brinu jedni za druge takođe je primetno, iako je daleko od potrebnog nivoa, naročito u nekim oblastima. Posmatrajući sve to, čoveku se svakako nameće zaključak da iza svega stoji neko ko se za sve to brine, i ko je u sve stvoreno ugradio osećaj međusobne brige. U Psalmu 104, opisana je Božija briga za svoje stvorenje. Psalmista opisuje stvorenje, prirodu, kao Božiji dar čoveku i svemu živom na Zemlji. Potoci i reke, u kojima životinje gase svoju žeđ, trava za ishranu životinja i bilje koje je na korist čoveku. Nebeska tela koja svoju ulogu imaju u određivanju vremenskih ciklusa, kojima se i životinje i čovek prilagođavaju. Oduševljeno nastavlja psalmista i kaže: "Kako je mnogo dela tvojih, Gospode! Sve si premudro stvorio; puna je zemlja blaga tvojega" , te u jednom od sledećih stihova kaže: "I sva bića željno čekaju da ih nahraniš na vreme."

Car David, posmatrajući zvezde i raskoš nebeskog svoda, uzbuđen veličinom Božijih dela, odjednom doživljava svoju malenkost, upoređujući sebe s ogromnošću celokupnog Božijeg stvorenja. U tom momentu, iz njegovog srca i usta izlaze reči koje su pune divljenja i čuđenja. U Psalmu 8:4 David kaže: "Pa šta je čovek da ga se spominješ, sin čovečiji te ga pohodiš?"

David je toliko zadivljen veličanstvom koje vidi u prirodi da shvata da se radi o Tvorcu čija veličina prevazilazi svaku ljudsku sposobnost da to razume. Doživljavajući veličinu svega stvorenog, a time i samog Tvorca, David izražava čuđenje da nedokučivo veliki Bog, ima vremena da misli na njega, na čoveka uopšte.

U ovoj misli postoji i jedna uobičajena dilema osobe koja veruje u odnosu prema Bogu. Zar on, koji nam se mnogo puta čini nezamislivo velik i dalek, nedohvatljiv, ne tako retko, i našoj veri, ima vremena i interesa za moj život? Nisu li naše potrebe sitnice, koje mu lako prođu nezapažene? Možda je ipak bolje po onoj narodnoj: "U se i u svoje kljuse", ili onoj drugoj: "Ko sebi pomaže i Bog mu pomaže". Za svaki slučaj, naglasimo da je akcenat u svemu tome na nama i onome što mi uradimo za sebe, a ne u pouzdanju u Boga. On ima preča posla nego da se bakće s nama, rekli bismo mi, obični ljudi.

Drugo pitanje se onda nameće. Ako u celoj prirodi postoji tolika saradnja i međusobna briga za stvari koje nam se mogu učiniti i nevažne, ako je empatija vidljivo manifestovana u životinjskom svetu, zar bi ljudsko biće, kruna svega stvorenog, bilo isključeno iz tog božanskog programa brige za celo stvorenje? Zar bi Tvorac svega, koji je ljudsko biće stvorio sebi sličnim, po svojoj slici, najveće u svemu velikom, najdraže među svim dragocenim, najlepše među svim zadivljujuće lepim, prepustio brigu za čoveka nekom ili nečemu drugom?

Ne, to bi bilo pobijanje svega što Bog jeste, o čemu i cela priroda svedoči. Ljudsko biće je bilo, jeste i ostaje Božiji ljubimac! Zato je i Njegova briga za čoveka izražena na toliko načina i izrečena od samog Tvorca na toliko mesta u Njegovom pismu ljubavi čoveku - u Bibliji.

3. Bog i čovek

Naša slika o Bogu utiče na naše razumevanje Njegovog odnosa prema nama. Naše verovanje Bogu, u Njegovu prisutnost i angažovanost u našim životima svakako su i posledica našeg shvatanja Boga. Osobama koje ga smatraju samo teoretskim pojmom, svakidašnjica nema puno veze sa Božijom konkretnom

4

prisutnošću u svetu, a još manje u njihovim životima. Čak i ako verujemo da je Bog stvaran, ali je u našem shvatanju prvenstveno velik i dalek, verovatno nećemo u našoj svakidašnjici računati često na Njega.

Verovanje u Božije postojanje, kao osobe i Stvoritelja, trebalo bi da promeni takav način razmišljanja i da doda dublju dimenziju razumevanja Božije prisutnosti u našim životima.

Odlučujući momenat za ovakvo verovanje je zajedništvo Boga i čoveka. Bog je nakon stvaranja sveta bio fizički prisutan u stvorenju u nekim situacijama. Adam i Eva su čuli Njegov glas i znali da je On išao po vrtu Edenskom. (1. Moj. 3:8) U poslednjoj knjizi Biblije, stoji napisano: "i sam Bog biće s njima, njihov Bog". (Otk. 21:3)

Ova prvobitna zajednica Boga i čoveka bila je sasvim normalna. Jer, kakav je to Stvoritelj koji bi se uklonio od svog stvorenja i nema nikakav kontakt i zajedništvo sa njim, naročito sa čovekom, koga je na svoju sliku stvorio? Uzrok prekida kontakta i zajedništva je u čovekovoj neposlušnosti Bogu i njegovom okretanju od Njega. Prorok Isaija napominje da Božija ruka nije ni kratka ni nemoćna da pomogne, nego da je greh razlog što čovek ne doživljava Boga kao bliskog pomagača u svom životu. (Isa. 59:1-2)

Zbog toga je izmirujuća žrtva Isusa Hrista ključ za čovekovo ponovno ulaženje u zajednicu s Bogom, na isti blizak način koji je čoveku bio dostupan pre pada u greh. Isusova smrt na krstu bila je cena potrebna da se plati za prekršaj čoveka, i time ukloni prepreka svakoj osobi i celom čovečanstvu da iznova živi u zajedništvu sa svojim Tvorcem.

Doživljaj duhovnog preporoda rezultat je vraćanja Bogu i pokajanja koje nam daje oproštenje greha. Uklanjanje greha, prepreke između Boga i nas, verovanjem u Hristovu žrtvu i uskrsnuće, izraz su Božije ljubavi prema čoveku i Božije čežnje za obnovu prekinutog zajedništva sa čovekom. Taj nam doživljaj otvara vrata u Božije carstvo i novi način života koji se ne temelji na ljudskoj sposobnosti da razume Boga. Kroz nanovo rođen duh i obnovljen um, čoveku se otvara mogućnost za život u svakodnevnoj komunikaciji sa živim Bogom.

Apostol Pavle piše u 1. Korinćanima 1:9 da nas je Bog i pozvao u zajedništvo sa Njegovim sinom Isusom Hristom, a time i sa Njim samim. O ovom zajedništvu piše i apostol Jovan na početku svoje Prve poslanice kada kaže vernicima prve Crkve ovako: "Objavljujemo vam ono što smo videli i čuli, da i vi imate zajednicu s nama. A naša zajednica je sa Ocem i s njegovim Sinom, Isusom Hristom". (1. Jn. 1:3) Ovo zajedništvo je ključni momenat za verovanje u Božiju bliskost u našoj svakodnevnici. Kada je odlazio od svojih učenika, Isus im je ostavio obećanje vredno našeg verovanja i pouzdanja: "I evo, ja sam s vama svakog dana, sve do kraja sveta". (Mt. 28:20)

Božija briga za čovekaInteresantno je da se ljudsko biće, iako najsavršenije, najvrednije pažnje i brige, najviše bori s brigama za

svoj život. Zbog svoje sposobnosti da razmišlja, planira i doživljava stvari, ne samo fizički već i mentalno, čovekovo doživljavanje brige je time mnogo kompleksnije. Gotovo je nedolično i spominjati da mi nikada nijednoj životinji ne treba da kažemo da se ne brine, ili da baci svoje brige na nas ili na Boga. Međutim, kada smo mi, ljudska bića, u pitanju, Bog nas u svojoj reči stalno podstiče i ohrabruje, da sve svoje brige bacimo na Njega, jer se On brine za nas. (1. Pet. 5:7) Znajući nesavršenost naše vere i pouzdanja u Njega, učestalost naših sumnji da smo vredni Njegove pažnje i brige, Bog u svojoj reči, na mnogo mesta, naglašava našu izuzetnu vrednost. Čovekova verovatno najveća potreba jeste da mu bude priznata vrednost, bez da je mora zaraditi. Svet u kojem živimo stalno zahteva da nešto postignemo da bi bili vrednovani i voljeni. Božiji stav je drugačiji. On nas vrednuje i voli zato što smo Njegova stvorenja, a ne zbog naših dostignuća. O toj temi više u knjizi Razotkrivanje Božijeg lika u nama.

Mnogi biblijski tekstovi su napisani s takvom porukom upravo iz ovog razloga. Naš Otac nebeski zna da nam je potreban stalni podsticaj i ohrabrenje da se u Njega pouzdamo i da verujemo u Njegovu ljubav prema nama. To nam je naročito potrebno u situacijama kada nas obuzima beznadežnost, kada sami nismo u stanju da vidimo razlog Božijoj naklonosti i brizi za nas, ili da verujemo da je On uopšte zainteresovan za naše stanje i situaciju.

Poučavajući narod o životu, Isus kaže da nije moguće služiti dva gospodara - Boga i bogatstvo. Znajući da je veliki deo čovekove životne sigurnosti u posedovanju novca, Isus im kaže da otvore oči, pogledaju i razmisle o onome što vide u prirodi. Ptice koje ne seju, ne žanju a vaš Otac nebeski hrani ih! Ljiljani na polju, u kakvoj raskošnoj lepoti! Rastinje koje danas jeste, a sutra ga već nema, a Tvorac mu je takvu lepotu dao. (Mt. 6:25-30) Kao zaključak Isus im kaže: "Ne brinite se dakle... Zna vaš nebeski Otac da vam je sve to

5

potrebno". (Mt. 6:31-32) Jedan od najlepših cvetova, edelvajz(?), raste na mestima do kojih običan čovek jedva i dolazi. Rekli bismo - kakvo nepotrebno razbacivanje lepotom. Tamo, daleko od ljudskih očiju, a takva lepota i raskoš! Pa, ako Bog nečemu takvom dodeli toliko lepote i brige, zar će zaboraviti nas, koji smo Njegova deca? Da, tu je problem. Naš Otac nebeski brine se za vrapce, jedva vidljive insekte, za travu i jednodnevno rastinje, a nas da zaboravi? Isus naglašava baš tu činjenicu - to je vaš Otac.

Svakako bi čudno bilo u očima ljudi ako bi videli da moja deca odlaze komšiji svaki dan da dobiju hranu, odeću, pažnju i ljubav. Verovatno bi to prokomentarisali rečima: "Pa kakav je to otac kad se ne brine za svoju decu?" Razlog tome bi mogao biti da je taj otac siromašan i zato nije u stanju da se brine za decu. Ali, naš nebeski Otac nije siromašan. Drugi logičan razlog mogao bi biti da takvog oca jednostavno nije briga za svoju decu. Žalosno, ali moguće. Takvih očeva danas ima na milione. Ali, takav nije naš nebeski Otac. On nije siromašan i rekao je da nas nikada neće napustiti, ni ostaviti. (Jev. 13:5) Koliko jaku garanciju nam Bog, naš nebeski Otac, ostavlja u pogledu Njegove brige za nas, možemo videti u Isaiji 49:15, gde je sam Bog izgovorio ovo obećanje: "Može li žena zaboraviti porod svoj da se ne smiluje na čedo utrobe svoje? A da biga i zaboravila, ja neću zaboraviti tebe."

Današnja izvitoperenost termina, koji su oduvek predstavljali klasične životne vrednosti, ne može nikada da uništi svesnost ljudskog bića o istima, jer ih je u njega usadio njegov Tvorac. Reč kao što je otac danas može izazvati više negativnog nego pozitivnog kod mnogih ljudi. Otac je danas za mnoge osoba koja je mnogo puta zatajila, izneverila svoju ulogu, danas možda više nego ikada, iz mnogih razloga. Zato je mnogima upoređivanje Boga s likom brinućeg oca veoma teško. Ipak, Bog je Otac čovečanstva i Njegove očinske osobine se nisu promenile. Nikakva izopačenost ponašanja očeva kroz celu istoriju čovečanstva ne može baciti ni senku ni ljagu na Božije očinstvo prema svetu.

Nakon što je izlečio teško obolelu ženu u subotu, Isus se našao u diskusiji s religioznim vođama svog vremena oko držanja subote, kao dana odmora. U jevanđelju po Luki 13:10-15 ove ga vođe napadaju da krši zakon o suboti i da je mogao istu stvar da uradi neki drugi dan. Taj stav Isus naziva licemerstvom i podseća ih da bi svi oni svog magarca ili vola subotom spašavali iz bunara ako bi bilo potrebno. I onda dodaje ono najvažnije, a to je da se ovde radi o nečem daleko vrednijem od vola i magarca - radi se o ljudskom biću. Kaže da je time Njegovo delo opravdanije nego držanje njihovog religioznog pravila.

Mnogi primeri koje Isus koristi upravo su iz prirode, u kojoj se očituje Božija briga za najmanji detalj. Isus time želi da nas učvrsti u pouzdanju u Božiju brigu za nas. Na jednom drugom mestu, govori da ne treba da se plašimo za naš život, jer Bog ni vrapca nije zaboravio. On zna čak kada jedan vrabac padne na zemlju, a kamoli neće naše potrebe poznavati i pobrinuti se za njih. Da bi pojasnio Očevu brigu za nas, Isus kaže da ta briga obuhvata sve aspekte našeg života, čak i takve detalje, da nam je sva kosa na glavi izbrojana. (Mt. 10:28-31)

Mogli bismo da nastavimo s mnogim drugim primerima i tekstovima koji o ovome govore. Njihova svrha je da nas učvrste u našoj veri i pouzdanju u našeg Oca nebeskog. Isus kaže da ne postoji nijedan otac koji bi svom detetu dao kamen ako ga ono zamoli za hleb. I onda tu dodaje važan komentar: "Pa ako vi, iako ste zli, znate kako da dajete dobre darove svojoj deci, koliko će više vaš Otac, koji je na nebesima, dati dobre darove onima koji ga zamole". (Mt. 7:11)

4. Otkupljenje je temelj

Razumevanje Božije želje da se brine za nas i za naše potrebe počinje razumevanjem dela otkupljenja koje je Isus učinio za čovečanstvo. Naša vrednost i dragocenost u Božijim očima leži u našem poreklu - Njegovo smo stvorenje i Njegov večni životni duh u nama je! Otisak Njegove ličnosti, Njegovo potomstvo, Njegova deca. Koliko nas On vrednuje i voli, možda apostol Pavle najbolje opisuje kada kaže da je Hristos umro za nas dok smo još bili nevernici i bespomoćni da bilo šta uradimo da bi promenili našu situaciju. Znači, u tom smo stanju bili Božiji neprijatelji. Ljubio nas je još onda kada nije imao nikakve koristi od nas. Time što je Hristos dao svoj život kao žrtvu otkupnicu za nas, da bi nas time izmirio s Bogom, pokazuje koliko mu značimo! "Ali, Bog svoju ljubav prema nam pokazuje ovako: dok smo još bili grešnici, Hristos je umro za nas". (Rim. 5:8)

Otkupljeni smo! Veličina otkupne cene najbolje govori o vrednosti onog što je otkupljeno! U Isaiji 43:4 Bog kaže da smo dragoceni u Njegovim očima, da smo vredni i da nas ljubi i da je zato spreman da plati takvu cenu radi našeg otkupljenja. Apostol Petar ovako opisuje Božiji čin otkupljenja: "Jer vi znate da od

6

svog ispraznog načina života, koji su vam predali vaši oci, niste otkupljeni nečim raspadljivim, srebrom ili zlatom, nego dragocenom krvlju Hrista, Jagnjeta bez mane i ljage". (1. Pet. 1:18-19)

Stvoritelj sveta imao je plan sa svojim stvorenjem i ništa ga nije moglo iznenaditi ili sprečiti da ga ostvari. Koliko god sve izgledalo haotično u našim danima, koliko god nam se činilo da svet juri ka katastrofi, ništa nije izvan Božije kontrole!

Tako je i s našim životima. Detalji, čak i naše teške životne situacije, iako su za nas veoma važne, sve nam se može činiti beznačajno za velikog Boga. On se bavi tako velikim poslom kao što je svet i njegova budućnost, da nam ne pada ni na pamet da sa našim malim potrebama i problemima idemo Bogu. Zašto bi Njega zamarali takvim stvarima, koje i pored važnosti za naš život, izgledaju kao sitnice za Njega? Da se razumemo - svaka istina ima svoju zloupotrebu. Kada govorimo o pouzdanju u Boga, Njegovoj brizi za naš život, to svakako ne znači sedeti skrštenih ruku i čekati da Bog sve radi za nas. Ako smo zdravi i možemo da radimo, onda ne možemo sedeti i čekati "hleb s neba". Ali, ako smo, kao izraelski narod, u pustinji gde hleba nema, onda možemo da se pouzdamo u Boga da će na neki način, iako se nama čini nerešivo, ipak rešiti situaciju, jer je obećao da nas nikada neće izneveriti i ostaviti.

Apostol Pavle nastavlja razmišljanje o Božijoj spremnosti da plati ovako visoku cenu za naše otkupljenje i onda logično zaključuje: "On, koji ni svog Sina nije poštedeo, nego ga je za sve nas predao, zar nam s njim neće podariti i sve drugo"? (Rim. 8:32)

Da napravimo malo upoređenje iz svakodnevnog života. Recimo da jedan otac ima dete koje je počinilo gluposti i zbog toga je u zatvoru. Za dosta veliku sumu novca, otac može da ga izvede na slobodu. Otac je spreman na to, plaća za svoje dete, i ono je na slobodi. Nakon nekoliko dana, otac vidi da je dete bosonogo i ide u dronjcima. Zar bi srce oca, koji je bio spreman da plati toliku cenu za oslobođenje svog deteta, sada odjednom postalo nezainteresovano za tu malenu potrebu svog deteta?

Isus upotrebljava sličnu sliku, da bi nas uverio u stvarnost brige koju naš nebeski Otac ima za nas. Svrha svih tih primera je da nam otvore oči da shvatimo veličinu žrtve koju je nebeski Otac učinio za čovečanstvo da bi nam pokazao koliko nas ljubi i vrednuje. Razumevajući taj Božiji čin, naša vera i pouzdanje u Njega trebalo bi da raste i u pogledu manjih detalja u životu.

Osobi koja je doživela njegovo spasenje i primila dar večnog života verom u Hristovu otkupljujuću žrtvu, detalji nisu uvek ni važni, te ne sumnja u Božiju vernost ako se sve baš i ne događa po nekom savršeno zamišljenom scenariju. Božija je vernost za one koji ga poznaju veća od Njegovog ispunjavanja svakog detalja. I pored toga, Bog često baš intervencijom u detaljima iz našeg života želi da pokaže da je sve u Njegovim rukama i pod Njegovom kontrolom, u životima onih koji su Njegovi.

5. Veliki značaj malog

Jedna strana naše ljudske prirode je oduševljavanje velikim. Postići nešto veliko, videti nešto veliko, biti deo nečeg velikog, faktori su koji utiču na naš život i često doprinose našem pozitivnom samoosećaju. Stvaralački kapacitet pojedinca i čovečanstva kao celine je ogroman. Čovekova, padom u greh, izgubljena sposobnost da date mu resurse koristi samo u pozitivne svrhe, čini da svet nije ono što je Bog hteo da bude - raj! Ali, obnovljenim zajedništvom sa svojim Tvorcem, čovečanstvo može da doživi zaokret o kojem sanjamo i želju za tim u srcima nosimo.

Međutim, kao što put od hiljadu milja počinje jednim korakom, tako i veliko ne može da se ostvari bez detalja, koji na kraju učine celu stvar velikom. Ja lično volim opis učinka jedne osobe u životu, koju je jedna osoba ovako definisala: "Možda si detaljima vratio njihovu vrednost, možda je to sve što si u životu postigao". (Elijas Kaneti)

Zvuči beznačajno kada se uporedi s velikim, a od neprocenjive je vrednosti. Veliko ne može da se dogodi bez učešća malog. Problem je da se najčešće samo gotov produkt prikazuje, dok se put do toga, preko svih detalja, retko opisuje. Fantastičnost ljudskog bića nije samo u onom što mi vidimo, već i u detaljima, koji su često toliko kompleksni i fascinirajući da nismo u stanju da shvatimo ili objasnimo njihovo poreklo i njihov značaj.

Zato je važno ne omalovažavati detalje, jer često su baš oni početak rešenja velikih problema, početak stvaranja velikog. Priča o siromahu Lazaru, koji je ležao pred vratima bogataša i čeznuo da se nasiti makar mrvicama koje su padale sa njegovog stola, govori dovoljno o važnosti malih stvari. Bogataš neće morati

7

odgovarati Bogu zato što mu nije svaki dan davao biftek s jajetom, ali će sigurno odgovarati što mu nije dozvolio da jede mrvice koje su padale sa njegove bogate trpeze. (Lk. 16:19-31)

Davati značaj velikom, a da se ujedno ne spomene važnost detalja, pogrešna je životna filozofija. Biblija na jednom mestu upozorava da ne preziremo male početke. (Zah. 6:10)

Sećam se priče prijatelja koji je došao u jednu crkvu da propoveda. Zamolio je jednu mladu osobu za pomoć oko nekih detalja u programu. Međutim, ova mlada osoba je rekla da nema vremena za takve male stvari, jer se priprema za veliki poziv, koji joj je, kako je ona mislila, Bog dao u životu. Godine su prolazile i ta mlada osoba nikada nije stigla tamo gde je verovala da je bila pozvana. Vernost u malom otvara put u velika dostignuća.

Kao što je važno ne pasti u krajnost "cepidlačenja", koja nas može sprečiti da nastavimo put prema ispunjenju celine, tako je i sanjati o velikom, a ne videti važnost malog, opasan stav u životu. Ko ne vidi vrednost detalja, neće najčešće doprineti ni razvoju velikog. Isus kaže da ko nije veran u malom neće biti veran ni u velikom. (Lk. 16:10)

Bog je Bog čuda! Biblija je puna izveštaja o Njegovim silnim čudesima. Celo stvorenje je od početka do kraja čudo. Stvoriti sve iz ničega je nemoguće bez Boga. U Njegovoj ličnosti postoji beskonačni stvaralački kapacitet kojim je stvorio svet. Svaka Božija izgovorena reč u sebi ima materijalnu stvarnost. On je stvarao svet svojim rečima - Bog reče i tako bi.

Bog nije daleka mistična ličnost, koja se distancirala od svog stvorenja. On je blizu svom stvorenju, želi da učestvuje u događajima i životima ljudi. Na stranicama ove knjige, želim da opišem neka od malih Božijih čuda koja su nam bila i ostala veliko ohrabrenje i potsticaj da verujemo da je naš Bog zainteresovan za svaku oblast naših života. Čak i za detalje koji nama izgledaju nevažni da bi se On sa njima bavio.

6. Novi početak

Davne 1975. godine, život je došao do tačke kada za mene više nije imao smisla. Činilo se kao da je sve bilo gotovo pre nego je i počelo na pravi način. Životni snovi su već doživeli svoj krah. Uz sve to me je progonila svest i vera u Božije postojanje. Pre odlaska u vojsku, svestan potrebe za Božijom pomoći, dao sam Bogu obećanje da ću posle vojske živeti sa Njim i za Njega. Iskreno, tada nisam ni znao kako ću u tome uspeti, jer ono što sam do tada znao o životu s Bogom bila je za mene "nemoguća misija". Bog je tada za mene bio zahtevajući Bog čije standarde nikada ne bih mogao da ispunim.

Posle vojske, počela je intenzivna borba za novi način života, ali bez većeg napretka. I onda je sve došlo do tačke kada se dalje nije moglo na isti način. Duboko u srcu sam mislio - ako Bog postoji, mora postojati i način da se doživi kontakt sa njim. Ostavio sam jednog dana svoj posao, familiju, prijatelje i otišao u Švedsku, ne znajući šta me tamo čeka. Jedino čega sam bio svestan je bila želja da doživim stvarnost Božijeg postojanja. Novac mi ni u mislima nije bio, niti ikakav plan da tamo ostanem. Glad za Bogom je bila tolika da bi me mogla odvesti i do kraja sveta. U mom Novom Sadu, za dvadeset i tri godine života, nikada nisam sreo nijednu osobu koja mi je rekla nešto o Isusovom delu na krstu i šta je to značilo za mene. Mnogo puta sam čuo šta ja moram uraditi da bi bio ispravan i Bogu ugodan, i isto toliko puta doživeo neuspeh da do tog stanja dođem svojim naporima. Ali, nikada nisam čuo da je jevanđelje radosna vest o mogućnosti da budem oslobođen od sile greha i njegovih posledica, kroz žrtvu Isusa Hrista, a time i mogućnosti povratka Bogu, Stvoritelju i Ocu.

Posle svega mesec dana boravka u Švedskoj, reč iz jevanđelja: "Nije zdravima potreban lekar, već bolesnima. Nisam došao da na pokajanje pozovem pravedne, nego grešne", otvorila mi je oči. (Lk. 5:31-32) Video sam da je Isus Hristos Božije rešenje za sve što je meni i ljudskom rodu potrebno, da bi život postao ono što sam verovao da može i treba da bude. Sve se tog dana iz temelja promenilo. Sve je postalo drugačije, onakvo kako sam u dubini duše naslućivao da može da bude, i još više od toga.

Životni stilSvaka ideologija ima svoj životni stil. Jevanđelje ima svoj i o njemu je Isus govorio svima koji su ga hteli

slediti. Jednostavnim rečima bi mogli to ovako da opišemo. Bog želi da ima zajedništvo sa ljudskim bićem. Pošto je Stvoritelj i posednik svega, nelogično bi bilo da On od čoveka pre svega zahteva materijalne žrtve, da bi On čoveku uzvraćao dobrim. Biblija kaže da niko nikada nije Bogu dao nešto, da bi Bog bio dužan da mu uzvrati. (Rim. 11:35)

8

Ne, Bog je davalac i to velikodušni. Cela Njegova zamisao bila je i ostala, da se brine za svoje stvorenje i čoveka pre svega. Od čoveka očekuje da živi u zajedništvu sa Njim. Izvan tog zajedništva čovek ne samo da nema budućnost, već nema ni pravi život. Inicijativa je kod Boga, što je i logično ako je Stvoritelj svega. Čovekov deo je da na ljubav, koja je temelj svemu što Bog radi, odgovori verom i prihvatanjem Božijeg dara spasenja. Time počinje da živi u zajedništvu s Bogom, što i jeste smisao sa stvaranjem čoveka.

Od ovog novog početka, neka pravila postala su životne "zvezde vodilje". Prvo je bilo i ostalo: "A pobožnost i jeste velika dobit ako je čovek zadovoljan onim što ima. Jer, mi na svet ništa nismo doneli pa tako ništa ne možemo ni odneti. Pa ako imamo hranu i odeću, budimo time zadovoljni". (1. Tim. 6:6-8)

Skoro celu prvu godinu nakon mog obraćenja proveo sam putujući i svedočeći ljudima o Isusu Hristu. Nikakve brige nisam imao oko bilo čega materijalnog u životu. Nisam živeo u izobilju, niti sam znao šta me čeka sledeći dan. Bio sam zadovoljan onim što sam imao. Krevet u toploj sobi, odeću i hranu, i to mi je bilo dovoljno.

Drugo pravilo je bilo iz Mateja 6:33 gde je zapisano Isusovo obećanje: "Prvo tražite njegovo Carstvo i njegovu pravednost, i sve ovo će vam se dodati." Ovo što će se dodati jeste sve što je čoveku potrebno za život. Bog se brine za svoju decu i za svakog koji stavlja Njegovo Carstvo na prvo mesto u životu. Ovo obećanje je dato zato što Bog zna da su nam često potrebne garancije za naše fizičke potrebe u životu. Zato nam i kaže da se ne brinemo za sutrašnji dan.

Mnogi doživljaji govore o istinitosti ovog obećanja. Mnogo puta Gospod je pokazao da je veran i da ne zaboravlja svoja obećanja. Spomenuću jedan davni doživljaj. Bio sam na bogosluženju i došao je momenat za dobrovoljni prilog. Sećam se, imao sam u džepu poslednjih dvadeset kruna, što su današnja dva evra. Bio je kraj meseca i dva dana do primanja plate. Napravio sam brzu računicu u glavi - ako dam pet kruna kao dobrovoljni prilog, ostaće mi petnaest za hleb i mleko. Dok sam tako razmišljao tihi glas u meni je rekao: "Znači, meni pet a tebi petnaest! Jesam li te ja ikada izneverio?" Pomislio sam - "Bože, pa stvarno je tako, nisi me nikada izneverio". Sa radošću sam dao sve što sam imao za dobrovoljni prilog. Na putu kući, obuzela me je velika radost što verujem u Boga koji se brine za mene. Otključavajući vrata stana, primetio sam kovertu na podu. Podigao sam je i video da stoji samo moje ime na njoj. Otvorio sam i našao u njoj dve stotine kruna! Suze radosnice su potekle niz moje obraze. Moj nebeski Otac me nije ni ovoga puta izneverio, Njegovo obećanje se opet pokazalo verodostojno.

Iz godine u godinu, dok sam još bio neoženjen, doživljavao sam mala čuda Božije velike brige. Jedno od njih dogodilo se 1980. godine. U to vreme sam pohađao biblijsku školu, što je i bila moja želja, koju mi je Bog opet ispunio. Samo sam u sebi spomenuo Ocu nebeskom svoju želju. Nekoliko dana posle toga, jedna me je osoba pitala da li bih hteo da idem u biblijsku školu i da će mi sve biti plaćeno. Psalam 37:4 kaže da "sva naša radost neka bude u Gospodu i On će onda ispuniti želje našeg srca." Ovo je bila želja, u skladu sa traženjem Njegovog Carstva prvo i Bog je dodao sve što je bilo potrebno.

Tokom te iste godine, moji dobri prijatelji su me nazvali i ponudili da sa njima idem u Južnu Koreju u posetu najvećoj protestantskoj crkvi na svetu. Znajući da nemam novca za takav put, rekli su da bi mogli da mi pomognu. Moj odgovor bio je kratak, jer dileme nije bilo. U to vreme sa starim jugoslovenskim pasošem u Južnu Koreju se nije moglo ući. Uporno su govorili da ipak probam da objasnim zašto bih želeo da idem, da je u pitanju poseta toj crkvi. Rekli su mi da će oni platiti sve, put i sve troškove tokom desetodnevne posete.

Džabe sve to, pomislio sam, Južna Koreja ne prima ljude iz komunističke Jugoslavije. Na njihovo insistiranje, pisao sam Ambasadi Južne Koreje u Stokholmu. Posle nekoliko dana, na moje ogromno iznenađenje, dobio sam obaveštenje da mogu da dobijem vizu. Kada sam došao po vizu, prokomentarisao sam da je ovo što se događa jedno neverovatno čudo. Tada nisam znao ono što sam posle toga saznao, a to je da je sam ambasador bio deo tog čuda. Iako nikada nisam to saznao, pretpostavljam da mi je vizu izdao na ličnu odgovornost. Potvrdu za to sam kasnije delimično dobio božićnom čestitkom koju mi je on poslao. Dan kada smo sleteli u Seul neću nikada zaboraviti. Oko tri stotine pastora iz cele Skandinavije prošli su kroz pasošku kontrolu bez probleme. Kada sam ja pružio crveni pasoš, na aerodromu je nastao mali haos. Sve je zastalo, i u vazduhu je lebdelo pitanje kako sam s tim pasošem mogao stići u ovu zemlju. Odakle mi viza i zašto sam ovde?

Svi su čekali na mene. Sve je potrajalo nekih pola sata - sat, i na kraju sam i ja prošao. Da dramatičnost bude još veća, tri dana nakon našeg dolaska u zemlju, bio je ubijen predsednik Južne Koreje. Mnogo godina posle te posete, čuo sam od mojih švedskih prijatelja da sam tokom tih deset dana boravka u Seulu

9

najverovatnije bio najsigurnija osoba u tom gradu. Svuda, na svakom koraku, pratila su me dva - tri civilna agenta.

Bog otvara vrata koja niko drugi ne može da otvori. Bog, Otac naš nebeski čudotvorac je, kako velikih tako i malih čuda, koja su ipak velika ako se malo više o njima razmisli.

7. Zajednički život

Dobiti pravog životnog saputnika za takvu vrstu zajedništva kao što je bračna zajednica, nije nevažan detalj u životu. Biblija kaže da je to dar od Boga, te da je time On zainteresovan za dobro rešenje ovog dela našeg života. Ako su nam u nekoj oblasti života potrebni mudrost i Božije vođstvo, ovo je verovatno prva među njima. Soila, ima svoju istoriju, svoj put do Boga i u sledećih nekoliko redova sledi njena kratka životna priča.

Soila"Rođena sam i odrasla u jednoj klasičnoj finskoj familiji. Kao i svi drugi Finci, i moji su luterani. U

većini slučajeva, to znači da se u crkvu ide jedanput godišnje, za Božić ili Uskrs. Možda! Reč spasenje od greha i pakla, nikada nisam u našem domu čula. Mama nas je učila da postoji Bog i da se pre spavanja molimo. Rekla nam je i to da je Isus umro na krstu za nas i da ću doći u Nebo, zato što sam bila krštena kao beba i bila član luteranske crkve.

Sve to nije ni na koji način uticalo na moj način života. Naprotiv, život mi se godinama odvijao u pogrešnom pravcu, te sam postajala zavisnija od upotrebe alkohola. To je sve više stvaralo prezir u meni, prema samoj sebi i životu koji sam vodila. Duševni nemir me je gonio iz stana, te sam bežala od stvarnosti u pabove.

Zbog studija sam se preselila u Helsinki 1979. godine i pokušala da promenim način života, ali bez uspeha. Jednog jutra, bio je ponedeljak, dvanaesti mart, iste godine, probudila sam se u užasnom fizičkom i psihičkom stanju. Osećala sam kao da sam došla do samog dna života, poželela da me Bog uzme s ovog sveta. Htela sam sama to da učinim, ali nisam imala snage.

Kada je došlo veče, petnaest do sedam, kao da sam čula nečiji glas koji mi je rekao da odem u crkvu. Složila sam se s tim unutrašnjim glasom, jer sam pomislila da mi je sama crkvena atmosfera mogla dati malo mira, koji mi je toliko bio potreban. Stavila sam u džep dvanaest finskih maraka, da bih kupila sladoled kada se budem vraćala kući. Pošto sam se tek doselila u Helsinki i nisam odlazila u crkvu, nisam ni znala gde se ona nalazi.

Izašla sam iz stana i jednostavno krenula bez ikakvog plana. Posle samo nekoliko stotina metara, naišla sam na crkvu, sagrađenu u jednoj steni. Mnoštvo naroda je ulazilo i videla sam na oglasnoj tabli da u sedam sati počinje koncert. Cena ulaznice za koncert bila je dvanaest maraka. To mi je jako zasmetalo. Da platim da bih ušla u crkvu, bila je poslednja stvar koju bih uradila. Osim toga, htela sam da budem sama. Okrenula sam se i krenula kući. Posle nekoliko koraka, moja su se stopala "zalepila" za trotoar i nisam ih mogla "odlepiti." Kao ukopana sam stajala tamo i u srcu znala da moram da se vratim i uđem u crkvu. To sam i učinila i pomislila: "Neka bude kako bude."

Crkva je bila puna lepo obučenih mladih ljudi. Dok sam sedela u svom kaputu, osećala sam se užasno nakon celog dana plakanja. Muzika je bila vesela i moderna, što nikada do tada nisam čula u jednoj crkvi. Na kraju koncerta, jedan od pevača je govorio o jevanđelju i rekao: "Isus je umro za tvoje grehe i uskrsnuo za tebe, i baš tamo gde sediš možeš ga u molitvi pozvati u tvoje srce i doživeti novo rođenje za večni život." Na momenat sam pomislila: "Jutros sam htela da umrem i nisam htela da nastavim život na isti način, ali nisam imala snage da išta promenim. Šta mogu onda da izgubim?"

Zatvorila sam oči i molila se tiho u sebi: Bože, više ne mogu sama, dođi u moj život. Nisam ni završila molitvu, kada se neopisivi mir Svetoga Duha spustio na moju glavu i prožeo celo moje biće. To je bio najlepši doživljaj u mom životu. Istog momenta, kao da sam u sebi opet čula reči: "Sada si pravi vernik! Ogromna radost me je ispunila! Bila sam ponovo rođena"!

Nedugo posle ovoga, Soila se preselila u Švedsku. Nastanila se desetak minuta od mesta gde sam ja stanovao, u predgrađu Štokholma.

10

Naš prvi susretNovembra 1980. godine sam bio pozvan da govorim u jednoj crkvi. Kada sam ulazio u zgradu u kojoj je

trebalo da bude bogosluženje, susreo sam osobu koja je baš bila na putu da izađe iz lokala. Malo mi je to bilo čudno, a povod mom interesovanju nije bio čisto duhovni, jer u pitanju je bila zgodna i elegantna devojka. Moram da dodam da nije samo njena fizička pojava bila ta koja je ostavila utisak na mene kad sam je ugledao. U mom se srcu oteo spontan uzdah: "Kakva divna devojka!"

Posle pozdrava, neka vrsta dubokog interesovanja je učinila da sam je pitao zašto odlazi, pre nego što je bogosluženje i počelo. Razlog je bio taj da nije znala da je crkva organizovala ručak i da je trebalo da svako nešto donese, te da oseća da nije u redu da ostane. U ovoj situaciji bilo je još lakše "podvrgnuti se naredbi hrišćanske etike" koji nam nalaže da podelimo s onima koji nemaju, tako da sam odmah ubedljivim glasom obećao i rekao da to nije nikakav problem i da ako je potrebno da ja mogu moju porciju da podelim sa njom, te da to nikako ne treba da bude razlog njenom odlasku. Pristala je i ostala.

Za vreme ručka smo sedeli zajedno, jer ona nije poznavala nikoga u crkvi, pošto nije ovde nikada do sada dolazila. Neko je iz, nama do sada neobjašnjenog razloga, fotoaparatom ovekovečio naš prvi susret.

Da sam zakasnio desetak sekundi, ne bih je sreo, te ni ostatak ove knjige ne bi imao istu sadržinu.Da bi slika bila još potpunija, vredno je spomenuti da je ta devojka, danas moja supruga, pre nego smo se

sreli, bila je na odmoru u Budvi. Oduševljena mestom napisala je roditeljima razglednicu: "Mama i tata, ovo mesto je kao raj na zemlji. Uživam, ali mogu reći da se za muškarca iz ovih krajeva nikada neću udati." Stara mudra izreka kaže: "Nikad ne reci - nikad."

Prilikom jednog od naših prvih razgovora, Soila je rekla nekoliko naših jednostavnih reči. Pošto je naš odnos u početku, zbog izvesnih okolnosti, bio čisto prijateljski, ja sam u šali savetovao da nauči više reči tog jezika, jer će joj možda biti od koristi u budućnosti! Promenom nekih okolnosti, došlo je i do promene u našem odnosu i prijateljstvo je dobilo novu dimenziju. A ta je nova dimenzija naš odnos polako usmeravala ka onome za čega smo se i ona i ja molili.

Bračno putovanjeSoila i ja smo u to vreme, svako na svoj način, živeli neku vrstu spartanskog života. Dramatična promena

u našim životima nastala je doživljajem u susretu sa živim Isusom Hristom. Vera u Njega, da je ono što Biblija kaže da jeste - Božiji Sin i Spasitelj sveta - uticala je i na naš životni stil. I meni i Soili su Isusove reči o jednostavnom načinu života značile puno. Imati hranu, odeću i mesto za spavanje - bilo nam je dovoljno. Zadovoljstvo u kojem smo oboje živeli zbog toga što nam je isprazan život odjednom bio ispunjen smislom, mirom i radošću, bacilo je u zasenak svaku potrebu da jurimo za materijalnim stvarima.

Kada je došao dan venčanja, sve su organizovali naši prijatelji u crkvi koju smo posećivali. Nezaboravan dan sa oko 400 prijatelja. Sve je praktično bio dar naših prijatelja.

Sledeći dan smo otputovali u Portugal. Algarve, more, sunce, divna plaža i moj životni saputnik. Prvi dani našeg novog, zajedničkog života.

Lepše se nije moglo poželeti. Talasi, u kojima sam se svakodnevno brčkao kao malo dete, jednog su dana bili dosta veliki. Podvodne struje su bile jače nego obično. Ležeći na suncu, odjednom sam čuo glasno vikanje za pomoć. Pogledom sam potražio pravac iz kojeg je zapomaganje dolazilo i shvatio da se radi o mojoj ženi. Struja i talasi su je odneli od plaže i nezaustavljivo bacali prema visokim stenama koje su se podizale iz vode i izgledale kao ogroman zid. Nisam stigao ni zaplivati kada sam i ja postao igračka talasa i podvodne struje. Snaga svega je bila daleko veća od naše sposobnosti da se iz svega izvučemo. Jedino što je bilo pred nama su bile ogromne stene koje su preteći čekale.

Moram priznati da, dok ovo pišem, sve mi se čini nestvarno, kao ružan san. Da je sve bila stvarnost, podseća me mali ožiljak koji i danas imam na desnom kuku.

Ništa ljudsko nije pomagalo. Ispod nogu kao da nije bilo dna, a oko nas samo talasi koji su nas bacali sve bliže stenama. Trebalo je još najviše dva - tri talasa i mi bismo završili na stenama. U tom momentu, čoveku ne radi ni mozak, a i da radi, nema ono što je potrebno da se izvuče iz toga. Soila je u tom momentu uradila jedino što joj je preostalo u ovakvoj situaciji. Viknula je iz nemoći jednu reč - "Isuse!"

Ostatak mi se i dan-danas čini kao film. Odjednom se more oko nas stišalo i talasa više nije bilo! Nijedan više nije došao! Nekako smo se vratili na plažu. I tamo, u plićaku, zbog uzbuđenosti od doživljaja koji nam je pre samo minut - dva mogao biti možda i poslednji u životu, noge me od slabosti nisu mogle dalje nositi,

11

te sam posrnuo, pao i udario kukom o stenu koja je bila pod vodom. Rana nije bila velika ni ozbiljna, već taman tolika da me ožiljak od nje i danas podseća na to da nas je oko našeg nebeskog Oca pratilo.

Dogodilo se "malo čudo", dokaz brige našeg nebeskog Oca.

8. Naš prvi dom

Na bračno putovanje otišli smo ne znajući gde ćemo nastaviti zajednički život, jer nismo znali gde ćemo stanovati kad se vratimo. Bračni par kod kojih sam privremeno stanovao, živeo je u lepoj kući. Mesec - dva pre našeg venčanja, oni su odlučili da odu u drugu zemlju na šest meseci. Pomislio sam da je ovo bilo bar početno rešenje za nas, dok se pitanje stanovanja trajnije ne reši. A i njima bi odgovaralo, pomislio sam, da neko za to vreme brine o njihovoj kući. Na naše veliko iznenađenje, oni su rekli da su se molili za to, ali da misle da to nije ispravno rešenje. Iako je zvučalo nelogično, malo čudan odgovor na molitvu, poznavajući ove ljude, njihovu velikodušnost i odnos sa Bogom, poštovao sam njihovu odluku.

Sve smo pre bračnog putovanja stavili u ruke našeg nebeskog Oca, jer drugog izlaza i nismo imali nego da se pouzdamo u Njegovu brigu za nas. Negde pri kraju bračnog putovanja, nazvali smo našu crkvu u kojoj smo se venčali i u kojoj sam ja počeo da radim, samo da im kažemo da smo dobro. Jedan od mojih kolega mi je tada spomenuo da je problem našeg budućeg stanovanja rešen i da ćemo odmah po povratku iz Portugala moći da se uselimo u jedan stan. Naime, domar crkve, koji je do tada stanovao u tom stanu, dobio je ponudu za drugi posao i trebalo je hitno sa familijom da se preseli u drugi grad.

Shvatili smo tada da je odluka naših prijatelja da nam ne ustupe svoju kuću na šest meseci bila ispravna i deo Božije providnosti i brige za nas. Poštedelo nas je sve to nove selidbe posle šest meseci, što ne bi bilo tako dobro za nas, s obzirom na dolazeće događaje u našem novom, zajedničkom životu. A stan je bio svega sto metara udaljen od crkve u kojoj sam radio.

Krevet, tepih i prekrivačPošto smo oboje živeli jednostavnim životom, posle venčanja i bračnog putovanja, uselili smo se u naš

novi stan, s dva kofera. Jedan njen i jedan moj. Toliki je bio naš zajednički imetak pre venčanja. Prijatelji iz crkve su rekli da napišemo šta nam treba, a mi nismo hteli da kupujemo velike stvari, niti primamo svadbene poklone, jer smo verovali da ćemo uskoro da se selimo u tada još postojeću Jugoslaviju. Od prijatelja smo dobili uglavnom sve što nam je bilo potrebno za normalan život. No, neke stvari su ipak nedostajale. Ocu nebeskom ništa od toga nije bilo nepoznato. On je već imao planove, a rešenje za svaku stvar je već bilo tu, negde oko nas, na putu ka nama.

Između ostalog, potreban nam je bio još jedan krevet. Imali smo jedan, malo širi, i u početku braka nije bio tesan! S obzirom da je Soila već bila trudna, ipak nam je za budućnost bio potreban bar još jedan krevet, a još bolje - bračni kreveti.

Neki naši prijatelji su se selili i ja sam jednog dana rekao Soili da ću otići da im pomognem. Kada sam ušao u kuću i pitao šta mogu da uradim, odmah su rekli da imaju jedan krevet koji im nije više potreban. Onako, sa malo švedskog ustručavanja, pitali su da li bi mi imali kakve koristi od kreveta. Pošto je naš bio nestandardan, nisam odmah rekao da nam treba, ali da mogu da pogledam. Popeli smo se na sprat i kad tamo, a ono potpuno isti krevet kao onaj koji smo već dobili. Blizanci! Tačno ono šta nam je trebalo! "Nebeski Otac zna da vam sve to treba", kaže Isus.

U spavaćoj sobi bio je standardni plastični pod, ali znajući da će zbog trudnoće i nakon porođaja biti mnogo noćnog ustajanja i hodanja po toj sobi, moja supruga je poželela nešto toplije ispod nogu. Znala je šta hoće - debeo tepih boje crvenog vina. Plate nam u to vreme nisu bile velike, te smo u molitvi spominjali Ocu nebeskom naše potrebe i želje i molili za Njegovo vođstvo u ovim detaljima. Čekali bi na dobru priliku da kupimo tepih jeftino.

Na redu je opet bila selidba drugih prijatelja, sa kojima smo bili i komšije, i istovremeno dobili našu prvu decu. Oni su se selili u zgradu preko puta one u kojoj smo do tada i oni i mi stanovali. U pauzi, pijući kafu, jedan njihov prijatelj, koji je pomagao oko selidbe, počeo je priču o tepihu koji su kupili, ali su posle samo nekoliko dana primetili da je njegova žena alergična, i da moraju da ga se oslobode. Pitao sam kakav je tepih i on je odmah upitao da li sam zainteresovan za njega. Ne znajući cenu, a znajući šta je Soila želela, nisam odmah potvrdno odgovorio. Pitao sam za detalje i on je rekao da je tepih boje crvenog vina i da je debeo. "Možeš doći i pogledati", rekao je, "mi tu stanujemo" i pokazao ulaz blizu našeg!

12

Kada smo ušli u njihov stan, tepih je bio u sobi koja je bila kao i naša spavaća soba. Spomenuo je cenu, koja me je iznenadila. Misleći da je prejeftino, hteo sam na neki način da "povisim cenu", a on je onda rekao da ako hoću da mu pomognem da izlepi tapete u jednoj sobi, mogu da ga dobijem besplatno. Iako je cena bila neznatna, hteo sam da mu se bolje odužim, te sam rekao da ću mu pomoći. Moram reći da sam u sebi pomislio da ću mu tako moći i svedočiti o našem dobrom nebeskom Ocu i Njegovoj ljubavi.

U toku zajedničkog rada i razgovora, ispostavilo se je da je i on nekada radio u crkvi, kao omladinski vođa. Dupla korist od cele situacije. A tepih je uvek bio mali podsetnik "da možemo da stojimo na istinitosti Božijih obećanja". Malo čudo našeg velikog i dobrog Boga!

Tepih je sada bio na svom mestu, kreveti takođe. Jedan mali detalj još uvek nerešen - prekrivač za naša dva fina kreveta. Soila je opet spomenula kakav bi prekrivač želela i svojim umetničkim ukusom spomenula boju koja bi odgovarala sobnom ambijentu. Selidba naših prijatelja je još uvek trajala i sutradan sam opet bio tamo da im pomognem. Po običaju pauza, kafa i malo ćaskanja. Usred toga, mama naše prijateljice pita šta će da urade s prekrivačem koji su imali. Odgovor je bio da će im biti potreban drugačiji, te da im ovaj nije potreban. Pokrivač je bio baš one boje i veličine kakav je Soila poželela.

Eto, jednog običnog letnjeg dana, u jednoj sasvim običnoj životnoj situaciji, veliki Bog je malim čudom opet pokazao svoju nepromenljivu brigu za svoju decu, kao i želju da bude i saučesnik u detaljima naše svakidašnjice, za koje mi obično mislimo da Njega time ne bi trebalo ni zamarati. Ali, ako On vodi brigu o broju dlaka kose na našim glavama, onda mu verovatno nije teško da nam pomogne i u malo većim detaljima!

Dok ovo pišem, želim da naglasim da opisivanje ovih doživljaja ni na koji način ne sugeriše neki poseban duhovni nivo, niti nameće nekome ovo kao normativ za način života. Usuđujem se ipak da kažem da je ovo, principijelno govoreći, stil života koji jevanđelje opisuje, u smislu poverenja i pouzdanja u Boga. Božija briga za nas može se očitovati na mnoge načine, i uglavnom se manifestuje u skladu sa specifičnošću situacije u kojoj se potreba pokazuje. Svrha ovog pisanja je da na biblijskim temeljima ukaže na Boga, našeg nebeskog Oca, koji nije dalek i odsutan, već blizak i s nama, svakog dana do svršetka sveta, kako je i obećao. (Mt. 28:20)

9. Imena naše dece

Već posle veridbe, počeli smo da razgovaramo o našoj budućoj deci. Razgovor nije bio planiranje, već jednostavno izražavanje naših želja. Rekli smo, spontano, da će prvo dete biti Sara, a drugo Samuel. Interesantno u svemu tome bilo je to da smo o tome govorili kao da će baš tako i biti. Podvlačim, ovo nije bio nikakav pokušaj da izigravamo duhovne ljude, niti je neko posebno otkrivenje o tome bilo u pitanju. Jednostavno, negde u nama je postojala želja da tako bude i misao da će tim redom ići.

SaraOdmah nakon venčanja, Soila je zatrudnela. Počelo je da živi i naše prvo dete. Učestvovali smo od

početka u njenom životu, između ostalog, na taj način što smo svaki dan govorili našem budućem detetu: "Sara, hoćemo samo da kažemo da te volimo i željno očekujemo." Izabrali smo i dve pesme koje smo Sari svaki dan pevali. Jedna od njih je bila ona jednostavna, lepa pesma: "Isus je moj i ja sam njegov, Isus je ljubav..."

Čak i sada, u trenucima pisanja, ovi mali detalji znače puno za nas. Ako je Bog pokazao interes za takve detalje, onda ni danas nije prestao Njegov interes za naše dete i za njen život.

Neki od naših prijatelja su nas pitali šta očekujemo i čemu se nadamo, a mi bismo rekli: "Dobićemo Saru." Nismo bili na ultrazvuku da bismo to znali, već smo jednostavno ispoljavali našu želju i ono što je negde u nama postojalo u vezi našeg prvog deteta. Lekari su rekli da je devetnaesti juli očekivani dan porođaja. Oko mesec dana pre porođaja, sreli smo našeg komšiju. Stomak je bio velik i on je zainteresovan pitao za datum porođaja i: "Šta će biti"? Spomenuli smo mu pretpostavljeni datum i da očekujemo Saru, što je on prokomentarisao rečima: "Pa, to je 'ženska nedelja'." Nama to nije bilo poznato, jer nismo znali imendane u švedskom kalendaru. Kad smo stigli kući, pogledali smo i videli da je devetnaesti juli Sarin imendan! Oj, pomislili smo, kakve li slučajnosti! Biće stvarno interesantno!

13

Većina naših prijatelja je sve to komentarisala, uz blagi osmeh, govoreći da je ovo tipično za nas i da se prvo dete retko rađa na pretpostavljeni dan. No, bez ikakve napetosti vere, ili namere da nešto dokazujemo, mi smo nastavili da pričamo i pevamo našoj Sari.

Dan porođaja se približavao, mene je malo uhvatila nervoza, te sam pomislio: "A šta ako nije Sara, već Samuel?" Onda sam rekao: "Ćao, dete naše, ako nisi Sara nego Samuel, opet si naše dobrodošlo dete! Ni u jednom trenutku nismo pokušavali da izigravamo neke proroke, niti da se igramo s ovakvim stvarima, nego smo jednostavno sledili taj maleni osećaj u nama, spontanu želju koju smo izrazili prilikom sanjarenja oko naše familijarne budućnosti.

Sećam se dobro, bila je nedelja uveče, sedam dana pre devetnaestog jula. Soila je rekla da oseća da se porođaj približava i da treba da idemo u bolnicu. Malo u šali, rekao sam da još nije taj dan i da se smiri. Međutim, jedan od naših prijatelja koji je baš bio u poseti kod nas, rekao je da je bolje da idemo i odvezao nas je svojim autom do porodilišta. Nakon pregleda u bolnici, vratili smo se kući. Sari još nije bilo vreme.

Sledeće nedelje, opet posle povratka iz crkve, seli smo za sto i porazgovarali o tome šta praktično treba da uradim kada bude ostala u bolnici. Tog jutra, oko pola tri, počeli su porođajni bolovi. Nazvali smo taksi i kada smo rekli da vozi u porodilište, on se okrenuo i rekao: "Ovo vam nije prvo dete?!" "Da, prvo je" rekli smo mu. "Kako možete onda biti tako mirni?" prokomentarisao je.

Sve je bilo kao da se samo plan ispunjava. Ne plan koji smo mi napravili, već scenario u koji smo upali našom željom da se to i dogodi. Naše živote smo stavili u Božije ruke onog dana kada smo Isusu Hristu rekli "da", prihvatili ponudu jevanđelja da verujemo u Njega kao svog Spasitelja i Gospoda naših života. Time smo stavili i detalje, kao što je bila ova situacija, u Božije ruke, verujući da i to pripada sferi Njegove brige za nas! Napominjem, nijednom nismo molili da se ovo tako i dogodi. Nikakav prestiž nije bio motivacija, nikakva želja da na neki način budemo "predmet Božije izuzetne pažnje", i time Božiji "ljubimci".

Medicinske sestre koje su radile u noćnoj smeni su pitale šta očekujemo i kada smo rekli Saru, jedna od njih, svesna da je Sarin imendan baš toga dana, postala je veoma znatiželjna da vidi da li će tako i biti, te je samovoljno produžila svoju smenu. Nakon nekoliko dugačkih sati, negde iza podneva, rodila se Sara! Odjednom je pred našim očima sve postalo stvarnost. Mala, jednostavna želja ispunjena.

Nama je to bio mali znak Božije zainteresovanosti i za detalje našeg života. Neko možda može da prokomentariše da ovaj način razmišljanja ide malo predaleko u tumačenju slučajnosti događaja, koji se, eto, podudaraju sticajem okolnosti. Celi je život po toj životnoj filozofiji rezultat neobjašnjivih slučajnosti. Da je "big beng" uzrok ovom fantastičnom svetu i iznad svega stvorenju kao što je ljudsko biće, bez obzira koliko milijardi godina je na raspolaganju tom procesu, meni je isto toliko verovatno, što je neko spomenuo, kao kad bi orkan prohujao preko velikog đubrišta i izašao na drugu stranu kao najsavremeiji džambo džet avion. Problem je još veći što već u samom početku niko ne zna odakle i kojom slučajnošću se ta pramaterija uopšte pojavila?!

Ne pridajući svakom detalju u životu duhovni momenat, trebalo bi ipak da nam bude sasvim normalno da je Bog zainteresovan za naše živote i njegove detalje. Treba da probudimo možda i zaspalu svesnost

O ovoj biblijskoj istini i da se kroz Božiju reč inspirišemo na veće poverenje u Oca nebeskog. Poverenje koje ide dalje od samo racionalnog razmišljanja o Božijoj angažovanosti oko naših života. Sam Isus nas stalno ohrabruje da se pouzdamo u našeg nebeskog Oca, koji nas voli i želi da bude izvor ispunjavanja svih naših potreba!

Samuel i SakiPosle ovoga, sasvim je opravdano pitati kako je bilo sa drugim detetom? Kad je došla sledeća trudnoća,

isti proces je počeo sa naše strane. Govorili smo i pevali dve pesme Samuelu. Više se ne sećam da li je bilo neke stvarne dileme oko toga da će biti Samuel, sada kada je Sara već bila rođena. Ne ulazeći u detalje, odmah ću reći da se rodio Samuel.

U to vreme, živeli smo u bivšoj Jugoslaviji, a posle nekoliko godina, vratili smo se u Švedsku na malo duži odmor. Ubrzo, nakon dolaska u Švedsku, Soila je jednog dana posumnjala da je opet u pitanju trudnoća. Spontano je rekla Gospodu "da joj pokaže" da li je tako. Otvorila je Bibliju i pogled joj pao na stih u Isaiji 8:1, gde je u jednom švedskom prevodu stajalo ovako: "Uzmi jednu tablu i na njoj napiši ime sina koga ću ti dati...". Prorok Isaija je uzeo dva svedoka da mogu da posvedoče o istinitosti proročanstva koje je od Boga dobio u pogledu sina pre nego je dete uopšte bilo na putu. Isaija je uzeo tu dvojicu za svedoke, jer su bili, kako stoji u tekstu, ljudi poznati po svojoj iskrenosti. Jedan od njih je bio Zaharija, na švedskom

14

Sakarja. Odluka je bila da će se naše treće dete zvati Sakarja. Posle ginekološkog pregleda, trudnoća je bila činjenica.

Pošto smo i ovog puta govorili našim prijateljima o tome šta očekujemo, kada je treće dete bilo na putu, jedan od mojih najboljih prijatelja, koji u to vreme nije nikako verovao u Boga, još manje da bi ovakvi detalji imali veze sa njim, pitao me je: "Stole, šta će sada biti?"

Odgovor je bio da verujemo da će biti sin i da ćemo ga nazvati Sakarja. Reakcija ovog mog dragog prijatelja je bila ovakva: "Ne sumnjam u to, izgleda da vi imate neke telefonske veze sa Onim tamo gore!" Kasnije je i on bio svedok malim čudima u svom životu, koja nisu imala drugog objašnjenja nego da je Bog hteo da mu pokaže da ga voli i da se i za njega brine.

Sećam se te večeri, kada je staro društvo bilo ponovo na okupu. Bilo im je svakako interesantno da čuju šta se to dogodilo u mom životu. U jednoj, ne baš crkvenoj atmosferi, u restoranu punom dima cigareta, moji stari prijatelji su slušali moje svedočanstvo o tome šta je Isus Hristos učinio u mom životu. Ujedno sam im pričao o čudima koja Bog čini. Moj prijatelj je onako pred svima spomenuo da ima jake bolove u kičmi, pa je rekao da bi voleo da vidi da li Bog i njega može da isceli. Hteo je da to bude odmah, tamo gde smo sedeli.

I njemu i drugima sam kratko objasnio da se ne radi o nečemu što je u mojoj moći, ali da je Bog taj koji može to da učini. Posle jednostavne molitve, on je začuđen prokomentarisao: "Pa, nema više bola!" Očigledno da se radilo o malom čudu velikog Boga, dokazu Božije ljubavi i brige za njega.

Bog u svojoj ljubavi čezne da svakom čoveku otvori oči i srce za Njegovu brigu, koju ima za svako ljudsko biće. Zato Božija ni mala ni velika čuda nisu ograničena samo na one koji u Njega veruju, nego su često Božiji način da zadobije pažnju i onih koji ga odbacuju, kako bi ih vratio sebi, jedinom pravom Ocu čovečanstva.

U našoj familiji je isto bilo i u slučaju trećeg deteta. Nikakva napetost, niti pokušaji da nekom jakom verom dostignemo neki "potrebni nivo verovanja" da bi se dogodilo novo čudo. Odmor u duši i radosno iščekivanje Sakija, kako ga danas zovemo, bili su glavni osećaji u nama. Tačno na petogodišnjicu našeg braka, rodio se Sakarja. Taj momenat nam nije ni u mislima bio, a desilo se kao da je Gospod hteo da nam da najlepši poklon za petu godišnjicu braka.

Dvadeset i tri godine su prošle od tog dana. S radošću, uvek propraćenom dubokom zahvalnošću, s osmehom zbog još uvek svežeg čuđenja, često se prisećamo ovih malih čuda, našeg nebeskog Oca. Mnogo puta su nam ona i danas ohrabrenje i podsticaj da se i za druge "velike i male detalje" u životu, uzdamo u nebeskog Oca, koji i pre nego molimo zna šta nam je potrebno.

10. Dečija kolica i automobili

Sara je rasla i naša selidba se približavala. Nedostajala su nam dečija kolica. Kao i uvek, moja je žena i ovog puta bila vrlo specifična u svojoj želji kakva kolica bi želela da nađemo za Saru. Razumljivo, jer ona je provodila najviše vremena sa njom. Prema njenoj želji kolica su trebala da budu crvena, s korpicom za stvari ispod sedišta, a da dete gleda napred. Osim toga, i model je bio određen - "Emaljunga", poznata marka dečijih kolica u Švedskoj.

S obzirom na naše skromne ekonomske mogućnosti, i ovog puta smo se prvo okrenuli ka onom jeftinijem tržištu, to jest kolicima koja neko prodaje jer im nisu više potrebna. Reč polovna mi zvuči pogrešno, jer nekada su stvari na tom tržištu kao nove. Oglase smo često čitali, ali ni traga ni glasa od onog željenog.

Jednog dana zvoni telefon i javlja se naša prijateljica iz crkve, naša komšinica. Gotovo izvinjavajući se, počela je da objašnjava zašto zove. Naime, rekla je da imaju dečija kolica, ali da je već nekoliko godina prošlo otkako je njihovo dete bilo beba, pa je bilo malo stid da pita da li bi nama nešto tako odgovaralo. Znajući želju moje supruge, nisam pokazivao odmah neko veliko interesovanje, već sam diplomatski odgovorio: "Zavisi", a onda dodao ono neizbežno pitanje, da ne bi zvučalo potpuno nonšalantno: "A, kakva su to kolica?"

Možda je baš ovakva vrsta reakcije uzrok da mnogi i ne žele da pitaju druge da li im treba stvar koju bi im mogli dati, jer ako im ne bi odgovarala, osećali bi da njihova stvar i nije vredna. Ljudi, ponekad iz tog razloga bacaju stvari. Na moje pitanje, ona je počela da opisuje kolica. "Pa, znaš", rekla je, "kolica su crvena i imaju korpicu ispod sedišta, a dete sedi i gleda napred." Jedva sam stigao i da reagujem malo pozitivnije, kada je spontano dodala: "I, znaš, to je ona marka - Emaljunga." Pošto je sve štimalo, ali je bila potrebna potvrda "šefa" za ove stvari, rekao sam joj da može popričati sa Soilom.

15

Soila je otišla i pogledala kolica - kao po porudžbini! I to u dobrom stanju. Stvar je bila rešena. Još jedno malo čudo, našeg dobrog nebeskog Oca, koje je obradovalo naša srca i ohrabrilo nas da verujemo Njegovim obećanjima da ako se brine za vrapce, da onda još sigurnije želi da se brine za nas. On je naš nebeski Otac i Njegova briga za vrapce i ljiljane nije veća od Njegove brige za nas, Njegovu decu.

AutoDa ljudi daju dečija kolica, možda i nije velika žrtva, neko bi rekao. Za nas nisu toliko kolica bila čudo

koliko Božiji način na koji se pobrinuo za našu potrebu. Ali, da li su ljudi spremni drugima da daju veća kola od dečijih kolica? Onu vrstu koja tolikom broju ljudi znači u životu i više nego bi trebalo.

Sve, osim jednog automobila, za naših dvadeset i sedam godina braka, Gospod nam je dao na način na koji nismo očekivali. Kupovina nekog boljeg auta je skoro uvek bila iznad naših mogućnosti. Onaj auto koji smo jednom prilikom kupili za malo novca (današnjih tri stotine evra) bio je i najgori koji smo imali.

Oduzelo bi previše vremena da svaki slučaj opisujem, ali ću jedan spomenuti. Nismo imali u to vreme auto, a zbog posla koji se sastojao i od čestih putovanja, bio nam je potreban jedan solidan auto. Jedan prijatelj, koji je to znao, spomenuo mi je da bi hteo da mu napravim poklone za njegove poslovne prijatelje. Pokloni su bili kaliografski ispisani biblijski tekstovi iz Solomonovih "Mudrih izreka". Onako usput, spomenuo je da bi nam možda mogao pomoći oko auta. Ja nisam želeo da pustim mašti na volju da počne da sanja previše o bilo čemu u vezi ovog obećanja. Posle nekoliko dana je nazvao i rekao da su on i supruga odlučili da nam daju njihov drugi auto "Hondu Civic", samo četiri i po godine staru. Zvučalo mi je neverovatno, i znajući da imaju tri sina u godinama kada se polaže za vozačku dozvolu, činilo mi se i nepravedno prema sinovima da nama daju taj auto. Osim toga, njegovoj supruzi je bio potreban auto za posao.

Vreme je prolazilo i on se nije javljao, te sam ja posle razgovora sa Soilom odlučio da ga nazovem i kažem da ne mora da misli na to obećanje, da razumem da je možda previše da nama poklone auto. Čim sam ga nazvao, rekao je da je baš i on hteo da nas nazove u vezi auta. Ja sam mu odmah rekao da nije potrebno da o tome misli, ali mi je on na to odgovorio da je sve u redu i da mogu doći po auto.

Priči pripada i sledeći detalj. Nakon što nam je dao to obećanje, bio je malo zabrinut da nije prenaglio s obećanjem. Jednog dana, našeg prijatelja nazvao je jedan njegov poslovni partner i zamolio ga da dođe do njegove kancelarije. Stigavši tamo, primio je kovertu u kojoj je bio ček. Razlog tome je bilo zadovoljstvo zbog dobre saradnje i želja ove firme da ga za to malo ekstra nagradi. Ček je bio napisan na sumu sasvim dovoljnu da naš prijatelj kupi potpuno novi auto!

Nebeski Otac se pobrinuo za našu potrebu kroz našeg prijatelja, a za njihovu potrebu kroz jedan drugi izvor. Našim prijateljima, koji nisu bili hrišćani, ove stvari su bile veoma čudne, ali istovremeno i svedočanstvo da je Bog zainteresovan za naš celokupni život, a ne samo duhovne potrebe. Jednom prilikom, jedno od naše dece nas je pitalo: "Zašto baš mi dobijamo automobile i druge stvari?" Odgovor može biti samo jedan - zato što se Otac nebeski brine, a mi imamo potrebe! Pošto smo odlučili da živimo na ovakav način, potrebno nam je više ovakvih čuda nego drugima koje je Bog blagoslovio na drugi način.

Bilo bi pogrešno, a i opasno je opisivati sve ovo na način koji bi bilo kojim detaljem skrenuo pažnju s Božije očinske velikodušne brige za čoveka, na neku duhovnost koja bi se ljudima pripisivala. Time bi pažnja otišla od Boga i Njegove ljubavi i milosti na čoveka. Značilo bi da Otac nebeski ima ljubimce, ili da su dotični ljudi posebni i da žive na nekom "višem duhovnom nivou" te da ih Bog zbog toga blagosilja. To bi značilo da je pristrasan, a On to nije. On dozvoljava da sunce greje i dobre i zle, kaže Biblija. (Mt. 5:45)

11. Dilema i rešenje

U svemu ovome može da se nametne pitanje - Zašto to ne doživljavaju svi ili veći broj ljudi? Drugo pitanje bi bilo slično ovom, ali provokativnije i vrlo često postavljano - ako je Bog tako dobar, zašto svuda po svetu dnevno umire toliko dece i odraslih, upravo zbog nedostatka osnovnih sredstava za život? Ako je Bog ljubav, kako onda da je svet pun nasilja a ljudska istorija neprekidna priča o ratovima, gladi i zlu? Pravi li Bog razliku među ljudima? Ne, svakako ne, i ako bi to bilo moguće, iskreno moram da kažem da mi, ni po kojim kriterijumima o zasluzi, ne bi bili primer onih koji su Božiji ljubimci i prioritet u odnosu na druge. Mi kao familija nismo nikakav prototip savršenog života ili vere posebnog kvaliteta.

16

Uz dužno poštovanje prema specifičnim situacijama i shvatanje da se u ovoj tematici sve dileme ne mogu lako objasniti, želeo bih da spomenem tri faktora za koja ipak verujem da utiču na meru Božijeg delovanja u našem svakidašnjem životu. Opet, ovo nije nikakva formula niti metoda, već razmišljanje i delimično lično iskustvo u vezi ovoga o čemu knjiga i govori.

VeraVera igra značajnu ulogu u životu svake osobe, bez obzira da li je u pitanju vernik ili ateista. Biti ateista

ne znači biti nevernik, već verovati u nešto drugo, a ne u Boga. Život je nezamisliv bez vere. Vera je osnovna pokretačka snaga u životu. Vera u nešto nas iz dana u dan nosi dalje u životu. Koliko motivacije čovek ima za sledeći dan zavisi od vere, ali i od vrste vere, to jest u šta osoba veruje. Kao što jedna izreka kaže: "Svako je blažen prema svojoj veri". Ko veruje u Boga, od Njega očekuje blagoslov. Osoba koja veruje u Darvinovu teoriju dobija od nje blagoslov u smislu životnog uporišta, pogleda na život, shvatanja kako da živi život i šta joj život nudi u pogledu večnosti. Vera u "svemogućnost novca" daje ljudima motivaciju da rade ono što donosi novčanu zaradu. Svaki objekat verovanja odgovara na veru ljudi po svojoj mogućnosti. Ako je Bog živ, onda nema logičnijeg stava nego od Njega očekivati odgovor na u Njega stavljeno pouzdanje. Na jednom mestu u jevanđelju, Isus kaže da je sve moguće onome ko veruje. (Mk. 9:23) Na mnogo mesta u Bibliji opisuju se događaji u kojima sam Bog, sam Isus, odgovara na veru ljudi u Njega, time što to nagrađuje svojim delovanjem osobu koja se pouzdaje u Njega. Biblija kaže, a i sama po sebi je ova izjava logična: "Bez vere je Bogu nemoguće ugoditi, jer ko mu pristupa, treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže". (Jev. 11:6)

Definisati veru, opisati njenu prirodu, veoma je važno da ne bi došlo do zbrke, koja se tako često pojavi u vezi ovog pojma. Biblijska definicija vere ne stavlja naglasak na čovekovo pokušavanje i sposobnost, te se zbog toga ne radi pre svega o osećajnoj jačini vere. Izvor vere nije u nama već u onome u koga ili čega verujemo. Čovek se može napregnuti koliko god hoće da veruje u komad drveta i da mu kaže: "Ti si moj bog". Ali, to je drvo i ništa više. Ne radi se, dakle, o našem naprezanju i pokušavanju da dovoljno snažno verujemo, već se radi o verodostojnosti onoga u koga ili čega verujemo. U slučaju verovanja u Boga, radi se o pouzdanju i poverenju u Njega. Ako osoba o sebi nešto kaže i tvrdi, njene spomenute osobine imaće uticaja na nas u onoj meri koliko mi u to verujemo. Ako je poverenje u osobu veliko, onda nam je "vera u tu osobu velika". Vera je onda poverenje i pouzdanje u ono što osoba koja nam se predstavlja kaže o sebi ili šta drugi kažu o njoj. Poverenje ili vera u osobu zavise najviše od poznavanja te osobe. Isus podstiče ljude i kaže u jevanđelju: "Imajte vere u Boga". (Mk. 11:22)

Drugim rečima, Bog kao ličnost, sa svojim osobinama, vredan je našeg pouzdanja i poverenja. Dok govori o lepoti koju je Bog dao cveću, koje danas jeste a sutra nije, Isus kaže: "Zar neće mnogo više oblačiti vas, maloverni"? (Mt. 6:30) Isus želi da nam kaže da, gledajući Božiju brigu za, na izgled, malo važne detalje, možemo verovati da je još sigurnije da će se brinuti za nas. A to onda treba da se odrazi u našem pouzdanju u Njega, a ne u malovernosti.

Reakcija ljudi na nečiji pokušaj da mu predstave osobu, da je preporuče ili kritikuju, često zna biti ovakva: "Ma, znam ja njega, ne moraš mi ti pričati!" Ako iz iskustva znamo da nas neko nije izneverio, lakše će nam biti da imamo poverenje u tu osobu. Upoznavajući Boga, kroz Njegovu reč i iskustva sa Njim, naša vera u Njega trebala bi da raste.

Da bih opisao samo ono što smo mi kao familija doživeli od ekonomskih i drugih čuda, treba mnogo više prostora. Opet, kada krize naiđu, na žalost moram da priznam, da vera ne dolazi automatski da će se čudo ponoviti. Trebao bih imati mnogo više poverenja u Njega, koji je toliko puta pokazao svoju vernost prema meni. Isus je učenicima rekao, posle svih čudesa koja su videli, da bi trebali da imaju više vere u Njega. To je logičan razvoj u odnosu u kome se iz situacije u situaciju ponavlja vernost partnera.

Kad god smo bili u nekoj vrsti krize, moja bi supruga rekla: "Biće interesantno videti kako će to Bog ovog puta rešiti." Ja sam bio više sklon strahovanju i napetosti kada su u pitanju bila rešenja, naročito za ekonomske potrebe. Kroz sve ove godine zbog mnogobrojnih čuda i u meni je poverenje u Boga poraslo. Čudno je da mi ljudi, koji nismo uvek u stanju da održimo datu reč, sumnjamo u Boga koji ne može lagati?! Razlog tome je možda taj da smo Boga sveli na intelektualni nivo, te mislimo da je On onoliko velik koliko mi to možemo razumom sebi da predstavimo i da ono što mi nismo u stanju da uradimo ni On ne može, ili ne želi, da učini.

17

S ove tačke gledano, mogli bi da kažemo da je odgovornost na našoj strani i da sve zavisi od jačine naše vere. Važnije od toga je da razumemo, da se ne radi o tome "koliko jaka je naša sposobnost da verujemo", već koliko je ono u čega verujemo vredno našeg poverenja. Razlika između ova dva pojma je ogromna. "Ja verujem" podrazumeva aktivnost i lako postaje moj pokušaj da dostignem "potreban nivo". Poverenje podrazumeva, pre svega, verodostojnost osobe u koju se uzdam. Znati da osoba ima ono što meni treba, a uz to i poznavati njenu voljnost da mi da to što mi je potrebno, stvara veru u smislu pouzdanja u osobu i njenu voljnost da deluje u moju korist.

Ako je na jednoj strani savršeni Bog, koji stoji iza svake svoje izgovorene reči, onda problem sigurno nije kod Njega, već u razlozima nepoverenja prema Bogu. Zbrka često nastaje kada mi počnemo da analiziramo naše osećaje u pogledu verovanja. "Ne osećam ništa" česta je izjava ljudi koji pokušavaju da veruju u Božije delovanje. Pravo, duboko poverenje se ne poljulja lako ni pod napadima nepredviđenih okolnosti, koje mogu da utiču na osećaje.

Jedan od najlepših primera takvog poverenja u Boga pokazao je Avram po pitanju Božijeg obećanja za sina. "Nije se pokolebao u veri kada je uzeo u obzir svoje već obamrlo telo - bilo mu je skoro sto godina - i Sarinu mrtvu utrobu. I nije sa nevericom gledao na Božije obećanje, nego se osnažio u veri i dao slavu Bogu, potpuno uveren da Bog može i da učini ono što je obećao." (Rim. 4:19-21)

Naglasak nije na Avramovoj sposobnosti da u svakom momentu bez problema veruje. To se pokazalo i time što je u momentima sumnje pokušao da ostvari Božije obećanje svojom snagom pre Božijeg vremena za ispunjenje istoga. Avram nije bio uveren u jačinu svoje vere, već u Božiju sposobnost da učini šta je obećao. To je priroda prave vere - poverenje u Onoga koji je rekao da ono što je rekao može i hoće da ispuni.

Vera u Boga, vera u večnost, neminovno bi trebala da utiče na način života ovde na Zemlji. Životni stil kome se prilagođavamo u mnogome utiče na našu potrebu za Božijim delovanjem i ujedno pokazuje kome, ili čemu, ukazujemo poverenje. Zbog toga se, između ostalog, Božija čuda češće događaju u situacijama u kojima su ljudi "prisiljeni" da daju šansu Bogu i da žive u poverenju u Njega. Praksa pokazuje da u siromašnim i drugim teškim okolnostima ljudi češće daju Bogu mogućnost da učini nešto za njih, nego oni koji žive u, ljudski govoreći, sigurnijim sistemima. Čudesa se manje događaju u onim delovima sveta u kojima su zdravstveni i ekonomski sistemi bolje organizovani. Na kraju ipak naše poverenje odlučuje ko i šta će imati najviše uticaja na naš život.

Isceljenje uhaPošto vera ne može uvek da se meri prema osećajima, teško je ponekad znati da li osoba koja kaže da

veruje, zaista veruje ili se radi o osećaju koji i nije stvarni odraz unutrašnjeg presvedočenja. Isto tako, ima situacija kada, iako se ni ne nadamo rezultatu koji priželjkujemo, to se ipak dogodi. Jedno malo čudo, koga je Soila doživela, ohrabrujuće je svedočanstvo o Božijoj milosti, u situaciji kada njena vera nije ni imala vere da će se nešto dogoditi. Ovo je njena priča o tome.

Jedne jeseni sam dobila jaku upalu uha. Molila sam se i mnogi drugi su se molili za ozdravljenje mog uha, ali ništa se nije dogodilo. Na kraju sam otišla kod doktora koji je pregledao uho. Posle pregleda, doktor je rekao, na jedan dosta hladan i indiferentan način, da je sposobnost da čujem na to uho znatno smanjena i da će tako ostati. Njegov način da mi to saopšti učinio je da sam se vratila kući tužna i obeshrabrena. Ali, u sebi sam rekla: "Ako ti ništa ne možeš da uradiš, ima koji može! Uskoro sam otputovala za Finsku u posetu roditeljima. Jednog dana me je jedna stara prijateljica, koja je postala hrišćanka, pozvala na bogosluženje. Rekla je da će jedna žena propovedati i moliti za bolesne. Iako nisam htela da idem, kasnije sam se predomislila i otišla. Nakon propovedi je bila molitva za sve koji su imali potrebe, ali sam prvo pomislila da ne vredi da idem za molitvu, jer se toliko njih već molilo za mene. Ali, na kraju sam ipak otišla da se moli i za mene. Molila je za moje uho, ali se ništa nije dogodilo. Pre nego sam krenula na svoje mesto, ta žena je rekla nekoliko reči o meni kao osobi, koje su me veoma ohrabrile i razveselile. Na putu kući, gotovo sam igrala od radosti, te sam rekla Bogu: "Gospode, nije mi više ni važno da li ću biti izlečena ili ne, ja želim samo da služim Tebi!" Kada sam se probudila sledećeg jutra, moje je uho bilo potpuno zdravo! Haleluja, hvala i slava Isusu za to!

U ovom doživljaju moje supruge postoji mala pouka u vezi našeg gledanja na veru. Očigledno je da se nije radilo o njenoj velikoj veri, ili jakom osećaju da će ozdraviti. Mogli bismo reći da se u ovom slučaju manifestovalo obećanje kada je Isus rekao da prvo tražimo Božije carstvo, a da će nam se ostalo dodati.

18

Ipak, jedan primer nije dovoljan da bi se stvorila sigurna metoda, što se sa verom i ne može učiniti. Postoje biblijski principi, ali problem nastaje kada pokušamo da stvorimo sistem verovanja da bi došli do isceljenja, materijalnog blagoslova i ostalog što želimo i što nam treba. Tada se fokus verovanja u osobu pretvori u metodu, što nije nikada bila priroda prave biblijske vere. Bog nikada nije želeo da vera bude išta drugo nego odnos pun poverenje u Njega.

Upravo zbog poteškoća u procenjivanju kakva je vera osobe u nekoj situaciji, nezahvalno je upoređivati doživljaje i donositi zaključke.

Životni stilRanije je već spomenuto da svaka ideologija doprinosi načinu života, te da i jevanđelje svojom porukom

ima uticaj na stil života onih koji veruju u Isusa Hrista, koji je centralna tema jevanđelja.Jov, jedan od prvih pisaca u Bibliji, najviše poznat po patnjama koja je pretrpeo u svom životu,. kaže na

jednom mestu: "Go sam izašao iz utrobe majke svoje, go ću se i vratiti u utrobu zemlje", kaže jedan prevod. (Jov 1:21) Verovati u ovu postavku ne zahteva religioznost. Ovo je logična tvrdnja. Niko od nas ništa ne ponese s ovog sveta. Bilo da verujemo ili ne verujemo u život posle smrti, znamo da ostavljamo sve onima koji su ostali posle nas. Oni koji ne veruju u večnost pokušavaju zgrnuti što više u ovom životu, da bi doživeli bar neku vrstu "blaženstva", ako bogatstvo uopšte može to da pribavi čoveku.

Oni koji veruju u život posle smrti isto tako znaju da od materijalnog iz ovog života neće ništa poneti u večnost. Vera u večnost s Bogom utiče, ili bi bar trebala da utiče, na razmišljanje i vrednovanje sadašnjosti. Jevanđelje nije prevashodno promoter nekog specijalnog načina života u pogledu materijalnih dobara. Ljudi često misle da je asketizam odraz verovanja i prave svesnosti o večnosti. Međutim, to nije tačno, kao što nije tačno ni to da je materijalno bogatstvo dokaz balgoslovljenosti od Boga i ispravnosti verovanja. Ono što jevanđelje, pre svega, naglašava jeste potpuna okrenutost Bogu i razumevanje prolaznosti života, što čoveku daje slobodu u odnosu na sve u ovom životu.

Osim Isusovih reči i saveta kako da se odnosimo prema materijalnim stvarima u životu, način života hrišćanina veoma mudro opisan je rečima apostola Pavla: "... Vreme je kratko. Ubuduće i oni koji imaju žene - neka budu kao da ih nemaju; i koji plaču - kao da ne plaču; i koji se raduju - kao da se ne raduju; i koji kupuju - kao da ništa nemaju; i koji koriste stvari ovoga sveta - kao da ih ne koriste, jer prolazi obličje ovoga sveta." (1. Kor. 7:29-31)

U ovim rečima je srž jevanđelja. Život je prolazan, kao i ceo sistem koji je čovek stvorio. Večnost je pred nama i u njoj nema vrednovanja koja su važeća u ovom svetu i najčešće se temelje na materijalnim vrednostima. Apostol Pavle dalje govori da je on naučio da živi i u nemaštini i u izobilju, te da ni jedno ni drugo ne utiču na formiranje njegove životne filozofije. Naprotiv, njegova životna filozofija utiče na formiranje njegovog života.

Svi ljudi veruju u nešto! To nešto se odražava u njihovom svakodnevnom životu. Ako ljudi ne veruju da je čovek večno biće i da je ovaj život samo deo večnosti, tako će se i ponašati jedni prema drugima i prema samom životu. Oni koji ne veruju da je čovek najuzvišenije stvorenje, već ga stavljaju po vrednosti na isti nivo sa životinjama, upotrebljavaju često snagu, vreme i novac za ozdravljenje mačke, psa ili foke. Isti ti ljudi nemaju uvek dovoljno empatije za čoveka, nego im pred nosom može od gladi umreti!

Pre nekoliko godina, u Americi je preko jednog tv-programa objavljeno da se sakuplja novac za jednu povređenu životinju i za jedno dete crnačkog porekla. Otvorena su dva računa i posle završenog sakupljanja na računu za povređenu životinju je bilo više novca nego za dete! Ja verujem da Bog još uvek vidi ljudsko biće kao krunu svog stvaranja. Ono je stvoreno na Božiju sliku, a ne mačka ili pas ili bilo koja životinja, iako su mu i oni dragi, jer je i njih iz ljubavi stvorio.

Čuđo sa hlebomSetio sam se jednog malog čuda koje su naši dobri prijatelji doživeli. Odmah sam im telefonirao, da bih

čuo sve iz prve ruke i dobio potvrdu oko svih detalja. Anne i Goran su naših godina i poznajemo se skoro tri decenije. Uvek su živeli za Gospoda, voljni da drugima budu na pomoć i blagoslov. Evo njihove priče.

"Davne 1981. godine, tek što smo započeli naš zajednički život, odlučili smo da radimo s ljudima koji su imali problem s alkoholom i drogom", priča Anne. "Napustila sam svoj stalni posao, da bi se u tom radu pridružila svom suprugu. Njegova tadašnja plata bila je oko 180 evra. Stan je koštao 140 evra mesečno. Za

19

život baš ne ostane mnogo. No, bili smo mladi, voleli Isusa celim srcima i puni goruće želje da ovim ljudima pomognemo. Voleli smo izazove u životu.

Jednog dana htela sam da mesim hleb. Imali smo dve forme za hleb, od dve litre. Brzo sam napravila testo i ostavila da uskisne i naraste. Pomolila sam se da Bog blagoslovi hleb. Za to vreme, čitala sam jednu divnu knjigu o svakodnevnom životu hrišćanina. Kada sam posle nekog vremena pogledala na testo, na moje zaprepašćenje, videla sam ogromnu gomilu koja je prekrila celu radnu dasku u kuhinji, veličine 2m sa 0.70m. Odmah sam otrčala do obližnje prodavnice i kupila još dve takve posude na rasprodaji i dve kile brašna, što je koštalo baš onoliko koliko sam imala novca.

Kada sam se vratila kući, morala sam brzo da se pobrinem za testo koje je naraslo. Stavljala bi četiri vekne u rernu i čim bi bile gotove, odmah bi u iste posude stavljala testo, pa opet u rernu. Tako sam ceo dan pekla hleb. Kada se moj muž vratio uveče sa posla, cela radna daska je bila puna sveže pečenih vekni i testa koje je čekalo da bude stavljeno u rernu. Pošto naš zamrzivač nije bio dovoljno velik za sav hleb, podelili smo blagoslov s komšijama i prijateljima. Veliko čudo s hlebom dogodilo se u našoj maloj kuhinji. Hleb je bio izvanredno ukusan i mnogima na uživanje.

Samo sedam dana kasnije, ista stvar se dogodila dok sam mesila kolače. Testo za kolače je raslo i postalo mnogo veće od onog što se prema receptu može napraviti. Zar je Bog stvarno zainteresovan za kolače? Svakako da jeste, inače ne bi blagoslovio testo na ovako čudan način. U ovom slučaju smo mogli zaista citirati reč iz Psalma 34:9 gde u mnogim prevodima piše: "Probajte, okusite i vidite kako je dobar Gospod..."

Kao da ovo nije bilo dovoljno, pa nam je Gospod priredio još jedno veliko iznenađenje. Kada smo se preselili u stan u kojem se dogodilo čudo s hlebom, poneli smo paket praška za pranje od kilogram i po. Obično smo prali dve - tri mašine veša svake sedmice. Primetili smo da koliko god da mi peremo, paket sa praškom se nije praznio. Uselili smo se u taj stan u februaru i za sve vreme stanovanja, do kraja augusta, prašak za pranje je trajao i nije se potrošio.

Živeli smo u stvarnosti Božijeg obećanja u Mateju 6:33, da ako prvo tražimo Njegovo Carstvo da će nam se ostalo dodati. Shvatili smo da je Božija želja da naučimo da živimo u zavisnosti od Njega u svim životnim oblastima. Kad mi ispružimo naše prazne ruke prema Bogu, on želi da ispuni sve naše potrebe na divan način, prema Njegovim mogućnostima". (Fil. 4:19)

ZajedništvoTreći značajan momenat da bi se briga našeg nebeskog Oca mogla očitovati u našim životima je takođe

veoma važan. Radi se o našim međusobnim odnosima, o zajedništvu koga trebamo da imamo jedni sa drugima. Počeo bih hipotezom, koja bi ujedno mogla biti i pitanje svakom pojedincu, a i celoj ljudskoj zajednici. Krenimo od pretpostavke da nema Boga i nikakvog natprirodnog momenta u našem svetu. Jednostvano, "veliki prasak" je uzrok svemu, stvari se razvijaju tokom nebrojenih milijardi godina i danas smo tu gde jesmo. Duhovni svet ne postoji, greh je izmišljen pojam. Čoveku ne treba pomoć nekog izmišljenog bića koga zovemo Bog, u koga još neki nedovoljno obrazovani ljudi, iz neshvatljivih razloga, veruju u dvadeset prvom veku.

Drugi momenat ove pretpostavke bio bi da zlo nije sastavni, urođeno - nasledni deo ljudske prirode, kao što Biblija tvrdi. Ova pretpostavka je, u tom slučaju, dobra i pozitivna, jer ne opterećuje ljudsku savest. Ali je i teška, jer kako onda objasniti zlo koje je svuda u izobilju prisutno. Nastavljamo i kažemo da nam je evolucija dodelila različite sposobnosti. Što se savršeniji oblici evolucije pokazuju, bilo bi logično da ljudsko biće, u kome onda nema zla, pomisli bar ponekad na dar života i kako bi bilo najbolje da taj dar upotrebi dok je ovde na Zemlji. Zar ne bi bilo dobro, da to ljudsko "dobro biće" rezonuje otprilike ovako. Pošto smo svi u istoj situaciji i niko od nas ne zna dan svog odlaska odavde, a posle toga nas više i tako nema, onda da bar jedni drugima učinimo ovaj kratki boravak ovde na Zemlji lepim i ljudskim.

Zar nije ovo dobra ideja? Ne bi trebalo da bude teška za ostvarivanje, jer ljudi smo i po toj filozofiji smo dobri! Neko se, igrom slučaja, rodio sa ovakvim ili onakvim genima i u različitim okolnostima, ali je većina dovoljno obdarena da bi mogla učiniti nešto dobro od svog života. Ako bi se svima pružila ista prilika, koju su neki igrom slučaja dobili, svet bi verovatno drugačije danas izgledao. Dajući iste mogućnosti svima, doprineli bismo mnogo više da čovečanstvo živi u miru i ljubavi i održava prirodu svima na blagoslov i radost. Umiranja od gladi ne bi bilo, jer je očigledno da hrane ima dovoljno za ceo svet.

20

Iz ove hipoteze nameće se pitanje. Deo čovečanstva, koji se smatra visoko obrazovanim i prosvetljenim do te mere da mu nije potreban nikakav Bog, ima svakodnevno mogućnost da pokaže svoju vrednost i visoki stepen razvijenosti prema evolucionarnom sistemu, dobrim delima prema svojim saputnicima na planeti Zemlji. Pošto smo svi i tako na putu "iz ničega u ništa", čemu gomilanje novca i nekretnina? Pošto smo ljudi, "bez naslednog greha u genima", mogli bismo da učinimo da na celoj Zemlji bude raj za sve nas, kada već ne verujemo da ga ima posle smrti.

Ako je znanje snaga, kako da smo tako slabi u oblasti činjenja dobra jedni drugima, uprkos sve većem znanju? Čak i da Boga nema, neko je dobro rekao u najčitanijoj knjizi u istoriji čovečanstva - Bibliji: "Ljubi bližnjega svojega, kao samog sebe", i praktikovanjem toga bi stvari drugačije izgledale! (Mt. 22:39)

Ko god da je to rekao, dobro je rekao. Jer, u ljubavi nema zla! Onda, krenimo i radimo za dobro sveta, svaki od nas pojedinačno i zajednički menjajmo ovaj pakao na Zemlji u ono za čim svi čeznemo - radost, mir i blagostanje! Budimo dosledni imena koje nosimo i bez vere u Boga - budimo humani!

Eto jednostavne ideje. A i pitanja - zašto se to onda više ne događa u našem svetu, nego su takve stvari i dalje retkost u odnosu na količinu zla koga dnevno činimo jedni prema drugima?!

Izgleda da tu ipak nešto škripi. Svi bismo hteli da tako bude, a malo je onih koji to i rade. Zašto? Kao da nas nešto sprečava u našim dobrim namerama. Ne samo da ne radimo ono što znamo da je dobro, i što bismo hteli da ljudi nama čine, nego činimo jedni drugima zlo, dan za danom od kada je sveta. Ni milijarde narednih godina neće ovo promenuti, sve dok Boga držimo izvan naših zamisli. Bog nas toliko ljubi da nam je dao savršeni plan oslobođenja od sile koja nas je zarobila i paralizovala u pogledu činjenja dobra. Isus Hristos je jedino pravo rešenje za ovaj svet!

Postaviti ovo pitanje samo grupi ljudi koja se ideološki razlikuje od vernika bilo bi nepravedno i licemerno. Jer, kao što među ateistima ima ljudi koji slede zakon o dobrim delima, koji je u ljudsko srce upisao Stvoritelj, tako i među hrišćanima ima mnogo onih koji ne rade ono što je i u njima od istog Stvoritelja upisano, i pored toga što u Njega veruju. Svi smo u istom problemu koji je, hvala Bogu, već rešen kroz ono što je Isus Hristos učinio za čovečanstvo, i što je Otac nebeski i pre Isusove smrti i uskrsnuća imao u mislima i nalagao ljudskom biću da po tome živi. U Starom zavetu Božiji zakon spolja je delovao na čovekovu savest, a uskrsnućem Isusa Hrista čoveku je omogućeno da doživi nanovno rođenje i time bude "gonjen iznutra" da čini ono što Božiji zakon kaže, jer je taj isti zakon tada u samom ljudskom biću oživljen.

Mogućnost i načinIstorija jednog događaja opisuje mogućnost da živimo drugačiji život, a istovremeno i način na koji je to

ostvarljivo. Posle čovekovog pada u greh, Bog stalno radi na oporavku celog svog stvorenja. Kao što je od samog početka naumio, tako i sada, na tome radi u saradnji sa čovekom. Kroz doživljaj nanovnog rođenja, zajedništvo Boga i čoveka je opet uspostavljeno, a time i mogućnost saradnje u ostvarivanju Božijeg nauma sa svetom.

Već u samom početku, patrijarh i otac vere Avram dobio je od Boga obećanje o blagoslovu, ne samo za njega, već kroz njega i za celo čovečanstvo. Bog mu je takođe dao informaciju da će njegovi potomci biti robovi u Egiptu. Egipat je slika sveta u kojem pali čovek pokušava da ostvari "raj na zemlji" bez Boga i zmijino obećanje da će sam postati bog. Faraon je bog tog sistema. On je model ljudskog pokušavanja da dostigne neostvarivo - da postane bog, gospodar života, bez ikakve zavisnosti od bilo kakvog božanskog momenta iznad sebe. Život u Egiptu ima potpuno drugačiji sistem vrednovanja od onoga koji Bog ima.

U tom svetu, Božiji narod smatran je nedostojnim i neprikladnim da bude bilo šta drugo osim robova, jer nisu hteli da priznaju faraona za boga, niti da prihvate način života u tom sistemu. Faraonu je to smetalo do te mere da je na kraju hteo da uništi ceo Božiji narod. To je ustvari fizička manifestacija praistorijskg sukoba između zmijinog i Božijeg semena, koji se često ponavlja na različite načine. Rimsko carstvo je istu metodu primenilo kada je Cezar, koji je bio smatran bogom, hteo da uništi hrišćane koji ga nisu priznavali za božanstvo i jedinog vladara. (1. Moj. 3:15)

Ljudsko biće u tom sistemu nije sposobno da živi u ljubavi, jer u sistemu bez istinitog Boga, mesta za pravu ljubav nema. Bog je ljubav i ako nije prisutan i dobrodošao u sistemu, onda u njemu nema ni prave ljubavi, za kojom svi težimo. Da bi narod Izraela mogao da manifestuje Božiju svrhu sa njim, a time i celim čovečanstvom, potrebno je bilo da bude oslobođen iz Egipta, "kuće ropstva", kako bi mogao da živi u slobodi koju je Bog namenio čoveku.

21

Izlazak iz Egipta nije bio ostvaren vojnim snagama i metodama, već Božijom suverenom intervencijom. Krv žrtvenog jagnjeta je bio oslabađajući faktor, a ujedno i predslika žrtve Božijeg jagnjeta, Isusa Hrista. (Jn. 1:29)

Ta žrtva i danas je Božiji oslobađajući čin za pojedinca i celo čovečanstvo iz "kuće ropstva", to jest od sile greha, koja je prepreka da se Božiji potencijal u ljudskom biću oslobodi i bude funkcionalan kroz svaku osobu na korist celom čovečanstvu.

Ova istina o izlasku iz "kuće ropstva" božanskim sredstvima početak je putovanja čovečanstva iz beznađa u budućnost punu nade. Dok svet ne shvati i ne prizna svoju nemoć, da san o drugačijem svetu nismo u stanju da ostvarimo svojom mudrošću i snagom, dotle će i istorija čovečanstva nastaviti da bude "krvava istorija" i neostvariv san. Čovečanstvo svojim snagama stalno pokušava da dođe do blagostanja na Zemlji. Čeznemo za mirom, ali ne uspevamo da ga ostvarimo. Svi bismo hteli da budemo voljeni, ali nismo u stanju da volimo. Svi bismo hteli da vidimo gladnu decu ovoga sveta situ i obučenu, ali nas sopstveni egoizam sprečava da budemo oni koji će tome doprineti. Sanjamo o toj "obećanoj zemlji", o mestu na kojem razum i ljubav zajedno vladaju, a opet nam danas sve to izgleda dalje nego ikada ranije.

Iz Egipta, "kuće ropstva", Božiji narod je trebalo da ode u zemlju koju mu je Bog obećao. Ta zemlja je predslika Neba, predslika mesta Božijeg prebivanja među ljudima i večnosti zajedno s izvorom života, samim Bogom. Put do te zemlje nije bio dug, ali se pretvorio u dugačko putovanje koje se za čitav narod moglo završtiti potpunom katastrofom. Putovanje je, zbog neposlušnosti, išlo kroz pustinju. Problem ipak nije bio pustinja, već kako izaći iz "pakla na zemlji u obećanu zemlju". To je i danas najveći problem čovečanstva. U suštini jednostavno, ali tako teško ako pokušavamo da to ostvarimo samo ljudskim sredstvima.

12. Putovanje kroz pustinju

U našem vremenu mnogo se govori o globalnim vrednostima koje su važne za opstanak Zemlje i čovečanstva. Svet pokušava da stvori globalnu svesnost, koja bi nam pomogla da zajednički stvorimo bolje okolnosti za život na ovoj planeti. Ideja je dobra i sigurno je odraz istinske želje ljudskog roda da živi u miru i ljubavi.

Putovanje izraelskog naroda kroz pustinju u bolju budućnost u obećanoj zemlji opis je načina na koji Bog želi da nam pomogne da san i ostvarimo. Nebeski Otac ne ostavlja svoj svet, ali nije u stanju da uradi više nego što mu svet to dozvoljava.

Bog opisuje način kako Njegov narod može da prođe kroz pustinju, a da u njoj ne umre od gladi i žeđi. Kroz jednog od svojih proroka, Bog opisuje tajnu toga i kaže da je glavni razlog što je cela generacija umrla u pustinji bio taj jer nisu hteli da slede zakone koje im je Bog dao, a koji su bili temelj za život: "I dadoh im uredbe svoje, i objavih im zakone svoje, koje ko vrši živ će biti kroz njih." (Jezek. 20:11)

U pustinji, Bog nije tražio neke posebne ceremonije od naroda. Usudio bih se da kažem da je uspeh celog putovanja Bog uslovio s dve jednostavne stvari.

Ja sam Gospod Bog tvoj, svemoćniPrva je bila ona o kojoj je sve do sada pisano - Bog je naš nebeski Otac koji želi da se brine za nas

svakodnevno i u svim oblastima naših života. Jedino što je On od njih tražio jeste da to veruju i da se uzdaju u Njega! On je Bog svemogući i kao takav se predstavio i Avramu, praocu vere: "Ja sam Bog svemoćni. Živi po mojoj volji i budi pošten". (1. Moj. 17:1)

Bog svemoćni može i želi da se brine za one koji se u Njega pouzdaju. Taj deo putovanja nije nikada trebalo da bude problematičan. Bogu nije ništa nemoguće, bez obzira što putovanje ide kroz pustinju. Pouzdanje u Božiju providnost nam daje mir i odmor duši našoj.

Odmah posle izlaska iz Egipta, izraelski narod je naišao na uobičajene teškoće. U pustinji nema vode. Ne bar na svakom koraku. Ako je i ima, onda nije sigurno da je pitka. Upravo se to i dogodilo posle svega tri dana putovanja. Rezerve koje su poneli iz Egipta polako su nestajale. 2. Mojsijeva 15:22-27 opisuje prvo iskušenje. Da li je Bog ono što im je rekao da jeste - svemogući? Da li je njihova vera u Njega kao takvog stvarna? Obe stvari su na probi.

U tekstu čitamo da je voda do koje su došli bila gorka. Razočarenje je bilo ogromno. U pustinji, konačno naći vodu i onda okusiti i videti da nije za piće! Kakav je to Bog koji je obećao nešto novo, nešto mnogo

22

bolje od Egipta, a već na prvom koraku - gorko iskustvo?! "Narod zamrmlja protiv Mojsija, govoreći: Šta ćemo piti?" Mojsije se okreće Bogu s molitvom i Bog rešava stvar, na neočekivan način - na natprirodan način. Voda je isceljena i narod pije. Bog je opravdao svoje ime, El Šadaj - Bog svemogući, koji je više nego dovoljan za sve potrebe. Pokazao je da je veran i da se brine za svoj narod i u pustinji. Drugim rečima, da pustinja nije problem kada čovek kroz nju ide zajedno sa svemogućim Bogom, a ujedno i našim Ocem.

A kako je bilo s njihovom verom, njihovim pouzdanjem i poverenjem u Boga? Kako je to prošlo na prvom ispitu? Mrmljali su protiv Njega, iako su samo nekoliko dana pre toga bili oslobođeni iz "kuće ropstva", odakle ih niko za četiri stotine godina pre toga nije mogao osloboditi. Videli su more razdvojeno Božijom silom i celu egipatsku vojsku potopljenu. Pa zar isti taj Bog nije mogao vode da im nabavi u pustinji? Odmah iza toga opet problem, ovog puta je bio sa hranom. U pustinji ništa ne raste, ljudski um ne vidi rešenje. Odjednom, iz ničega, niotkuda, dolazi hrana. Bog im šalje "hleb s neba!" Otac nebeski je i u pustinji veran i pun brige za decu svoju. Sećanja na čudesa ne traju dugo. Ono što je danas čudo može brzo da se zaboravi. Vera nastavlja i ostaje. To je lekcija koju Božija vernost želi da nas nauči.

Sledeće iskušenje ubrzo dolazi. Opet je voda u pitanju. Na probi su opet Božija verodostojnost i ljudsko pouzdanje u Njega i Njegova obećanja. I ovog puta je sve rešeno, opet na Božiji način. I ovog puta narod mrmlja protiv Boga, umesto da se pouzda u Njega. Kao što je neko rekao: "Ljudska istorija je monotona priča o Božijoj vernosti i ljudskoj nevernosti."

Ovaj deo Božije brige za svoj narod i za čovečanstvo nije nikada bio sporan. Bog je isti danas, njegov stav se ništa nije promenio prema osobi koja se pouzda u Njega. On ima sve što nam je potrebno i ne uskraćuje nam to. Psalmista u oduševljenju kliče o toj Božijoj osobini i kaže: "Gospode nad vojskama, blago čoveku koji se u tebe uzda". (Ps. 84:13)

Apostol Pavle piše o istoj toj Božijoj milosti i želji da nas blagoslovi.U 2. Korinćanima 9:8 piše: "Bog može na vas da izlije obilje svake milosti, da u svemu imate svega

dovoljno za sebe i da vam preostane za svako dobro delo".

RešenjeUpravo u navedenom citatu sadržan je drugi uslov koji je neophodan da bi se Božija očinska briga

očitovala u ovom svetu. Apostol naglašava da je Božija želja isto toliko velika kao što su i njegove mogućnosti, da nas uvek i u svemu blagoslovi, te da imamo dovoljno. U crkvama se često citira stih koji kaže da je Isus došao da nam da život u izobilju! (Jn. 10:10) Isto se tako često citira i drugi stih koji kaže: "A moj Bog će, po bogatstvu svoje slave u Hristu Isusu, zadovoljiti svaku vašu potrebu" (Fil. 4:19). Nema dileme, to jeste Božija želja i obećanje. Problem nije u Bogu.

Problem je u tome što mi tu najčešće stanemo. Ljudi koji ne veruju u Boga i večnost, svakako vide u bogatstvu šansu da nešto od života izvuku. Novac ipak omogućava toliko toga. Čovek može da putuje, sebi priušti provode i stvari koje inače ne bi mogao da ima. Iako je većina bogataša bolno svesna praznine uprkos bogatstvu, ipak je opšti stav među ljudima da je novac ključni momenat u životu. Jedno od najvećih iskušenja koje motiviše u trci za bogatstvom jeste i mogućnost da se na taj način, pored užitka u ispunjavanju svojih želja, ima i uticaj i prevlast nad ostalima.

Ako je naše postojanje svedeno na godine koje ovde na Zemlji imamo, a njihov je broj krajnje nesiguran, onda možda i ne čudi stav većeg dela čovečanstva. Pitanje je, ipak, i dalje - gde je onda humanost najsavršenijeg bića? Ili, moramo li da čekamo na još hiljade ili milijarde godina da bismo se razvili do onog stepena da bi mogli "ljubiti bližnjega svojega kao samoga sebe"? Egoistično razmišljanje je dokaz nesposobnosti ljudske prirode da promeni stanje u svetu. Kao što rekoh, bilo bi licemerno ovo pripisati samo onom delu čovečanstva koje ne veruje ni u šta više od onoga što je ovde i za ovo vreme.

Druga grupa smo mi koji tvrdimo da je ovde sve prolazno i da se u večnost ništa odavde neće moći poneti. Kakav je naš stav u svemu ovome? Nažalost, veoma često isti kao i stav onih kojima večnost ne znači ništa. Mnogi imaju istu životnu filozofiju, kao i bogati gospodin Naval, čiji je stav opisan u 1. Samuilovoj 25:2-11. David, koji je u to vreme morao da beži pred kraljem Šaulom da ga ovaj ne bi ubio, čuvao je Navalovu imovinu. Kada se David sa svojim prijateljima našao u nevolji, poslao je nekoliko svojih momaka Navalu i zamolio za malo pomoći u hrani. Naval, čije ime znači "luda", nije hteo da mu pomogne. Ovo su njegove reči: "I ja da uzmem hleb svoj i vodu svoju, i meso što sam poklao za ljude koji mi strigu ovce, pa da dam ljudima kojih ne znam odakle su?"

23

To je stav osobe, koja ili veruje samo u ovaj život i zbog toga gomila bogatstvo da bi se sigurnije osećala, ili kao i mnogi drugi, bilo nevernici ili vernici, ne razume svrhu Božijeg blagoslova. Iako zvuči jednostavno, verujem da je baš u ovome problem. Reći da u svetu nema dovoljno hrane za sve ljude je u najmanju ruku preterivanje, jasnim jezikom govoreći - čista laž! Problem nije u količini sredstava već u čovekovom odnosu prema sredstvima.

Na svom proputovanju kroz pustinju, iz Egipta u obećanu zemlju, Bog je svoj deo odgovornosti uvek besprekorno ispunjavao. Ali, u pustinji je bio i jedan ceo narod, u kome pojedinci nisu bili drugačije prirode od one koju svako od nas ima. U 2. Mojsijevoj 16:16-26 opisan je način na koji je Bog rešio potrebu cele nacije. Poznavajući ljudsku prirodu, Bog je naredio sledeće: "Nakupite koliko kome treba za jelo - jedan gomer po osobi". Piše da su Izraelci uradili kako je Bog rekao. Neki su nakupili više, a neki manje. Kada su kasnije merili i razdelili prema potrebi svake osobe, pokazalo se da oni koji su sakupili više nisu imali previše, a onima koji su sakupili manje nije ništa nedostajalo!

Starije osobe verovatno nisu mogle tako puno sakupiti, ali nisu bile ostavljene da se same bore za svoje potrebe. Interesantno je da kada je sve bilo među njima razdeljeno, da ništa nije preostalo. Tako je bilo svaki dan! Bog je za svaki dan davao ono što im je bilo potrebno! Ni manje ni više!

Zbog toga im je bilo naređeno još nešto: "Niko da ne ostavlja od toga za sutra." Razlog tome bio je taj da je njihovo pouzdanje trebalo da bude u Boga, a ne u rezerve. "Hleb naš potrebni daj nam danas", kaže molitva koju nas je Isus naučio. Ovaj aspekt života nije lak, naročito ako naša vera u vernog Boga nije čvrsta i ako mi, kao celina, nemamo ovaj stav prema životu i materijalnim blagoslovima. Zbog toga i gomilamo novac i stvari, osiguravajući se za budućnost. Ne govorimo ovde o mudroj štednji, nego o škrtosti i izvoru našeg pouzdanja. Apostol Jakov kaže u svojoj poslanici da ako vidimo svoga brata ili sestru da nemaju šta da obuku i nemaju da jedu svaki dan, a mi ih blagoslovimo samo rečima, a da ništa ne uradimo za poboljšanje njihove situacije, nikakve koristi od toga nema. (Jak. 2:14-16)

Sećam se razgovora sa prijateljem, koji je u to vreme bio komunista, te mi je s velikim entuzijazmom govorio o dolazećim vremenima komunizma, kada će ljudska svest biti na takvom nivou da će ljudi moći da odu u prodavnicu i uzmu samo ono što im je potrebno, i ništa više. Komunizam je svakako imao i svoje dobre strane, ali se i u tom sistemu, kao i u svim dosadašnjim u istoriji čovečanstva, pokazalo da među istima uvek ima onih koji su "više isti" od ostalih! Čovekovu svest je teško promeniti. Za to je potrebno presvedočenje o nečemu što je daleko snažnije od bilo kakvog ideološkog sistema.

Ako ljudska priroda ne doživi duboku promenu, razumevanjem prolaznosti života i nesigurnosti materijalnog bogatstva, kao i svesnošću o Bogu i večnosti, onda će se njene osobine lako pokazati u međuljudskim odnosima. U pustinji, gde štednja zaista nije imala opravdanja, zbog zdravstvene nepraktičnosti i jasnog cilja ispred njih, mnogi su ipak pokazali da im je više stalo do sigurnosti u rezervu nego u Boga. Važniji im je bio lični sutrašnji interes, nego današnja potreba celine. Tekst dalje kaže da oni koji su ostavili rezervu hrane za sutra, da im se pokvarila.

Kada bi čovečanstvo i danas slušalo i radilo po ovim Božijim principima i nalozima, niko nikada ne bi morao da bude gladan ili go na ovoj planeti. Raspravljati o opravdanosti neproporcionalne upotrebe resursa i blagoslova koji postoje u prirodi je gotovo besmisleno. Jer, ako čovečanstvo na ovom stepenu razvoja ne shvata da svi imamo istu vrednost, te da je svako pojedino ljudsko biće dostojno osnovnih uslova za normalan život, onda je to indikacija ozbiljnog problema prirode ljudskog bića.

Dokle god je svet voden elitom koja sebe smatra vrednijom od drugih, zbog svojih titula i bogatstva, i ne vidi u svom bližnjem biće stvoreno od Boga i na Božiju sliku, dotle će svet pisati istoriju krvavim slovima. Imati konferencije posvećene borbi protiv gladi u svetu i istovremeno sedeti u najluksuznijim hotelima, samo nekoliko kilometara od jednog od najvećih đubrišta na svetu na kojem se hrane hiljade ljudi, cinično je ponašanje nedostojno čoveka!

Još jedan momenat tokom putovanja kroz pustinju bio je važan i Bog je naredio narodu da se toga drži. Naime, šestog dana, ne samo da su dobili dozvolu da sakupe duplu porciju, već im je Gospod rekao da treba to da urade. Tada se ništa od hrane nije pokvarilo. Razlog je bio taj što je Gospod želeo da se sedmog dana odmaraju i da taj dan posvete Njemu. Tog sedmog dana, Bog im je rekao da ne odlaze nigde da bi tražili - "nebeski hleb". I pored toga su neki izašli i tražili, iako je Bog rekao da ga neće biti i da će im ono što su sakupili dan pre toga biti dovoljno za dva dana.

24

TeškoćaU svemu ovome, nameće se zaključak da ljudsko biće želi da živi nezavisno od Boga.Pre nekoliko godina dosta burno sam izražavao moje negodovanje pred Bogom zbog teške ekonomske

situacije. Pitao sam Gospoda zašto ne mogu jednostavno da odem i kupim nešto što je našoj deci potrebno, a nije nikakav luksuz? Zašto uvek moramo da čekamo na neko čudo, dok mnogi jednostavno to kupe, jer imaju mogućnosti.

Stvar je bila teška i zbog toga što je trebalo sve to objašnjavati i našoj deci. Usred mog negodovanja, jedan tihi unutrašnji glas mi je progovorio: "Tvoj problem je u tome da želiš da živiš kao i ljudi ovoga sveta, želiš da budeš nezavisan. Ali, u mom Carstvu, uvek ćeš živeti u zavisnosti s drugima!"

To je Božija zamisao, da bi čovečanstvo moglo u međusobnim odnosima da praktikuje ljubav, koja je motiv i svrha svega što je Bog stvorio i šta radi.

Posmatrajući današnji svet, naročito zapadni svet, koji već decenijama živi u materijalnom izobilju, lako je primetiti da su socijalni kontakti među ljudima mnogo ređi nego što su bili ranije i ako se uporede sa siromašnijim zemljama. Ljudi u tom delu sveta cene samostalnost i nezavisnost od drugih, ali istovremeno sede sami u svojoj samodovoljnosti i vrlo često u samoći i umiru. Neretko, osobu nađu mrtvu u stanu, ili svojoj kući, nekoliko meseci posle smrti. Rođaci, ni bliski ni daljnji, ne trude se da održavaju kontakt, sve dok ne dođe do podele nasledstva. A komšije se ne mešaju u tuđe živote, delimično zbog samog zapadnog stila života, ali i zato što ih malo zanimaju oni koji stanuju pored njih. Svako vodi svoju brigu. Svako ima svoj televizor, svoj kompjuter i sve što mu je potrebno. Sve imamo osim - onog što nam je još uvek najvažnije i za čega smo i stvoreni - zajedništvo.

Sećam se svoje dobre prijateljice, Novosađanke, koja je s familijom došla u Švedsku pre mnogo godina. Jednom je srela komšinicu i porazgovarala sa njom. Pošto je živela preko puta, moja je prijateljica mogla da vidi kada je ova bila napolju. Jednog dana se komšinica nije pojavila i moja prijateljica je odmah htela da sazna da li je sve u redu. Odrasla u drugoj kulturi, njoj je bilo neprirodno da se ne zainteresuje za stanje svog bližnjeg. U ovoj pak kulturi nije neuobičajeno da ljudi žive po petnaest i više godina kao komšije i nikada ni kafu ne popiju zajedno.

Sećam se doživljaja kada sam se jednom prilikom vraćao brodom iz Finske u Švedsku. U restoranu sam zapazio stariji par. Sedeli su za obližnjim stolom i švedska zastava na stolu je bila znak da su nešto slavili. Verovatno godišnjicu braka. Na izlasku iz broda sačekao me je moj prijatelj, inače taksista. Zapazio sam opet ovaj isti par da čekaju na prevoz. Predložio sam mom prijatelju da ih poveze da ne bi dugo čekali. Na naš predlog da ih povezemo rado i zahvalno su pristali. Tokom putovanja započeli smo razgovor i saznali da su slavili šezdeset sedam godina zajedničkog života!

Na pitanje mog prijatelja gde stanuju spomenuli su ulicu, na šta je on rekao da je i on tamo stanovao. Kada su spomenuli i broj ispostavilo se da je i on na istom broju stanovao, sprat iznad njih, tokom deset godina. Iz nekog razloga nisu znali jedni druge?! Da je ovo samo jedan ređi slučaj stvar ne bi bila toliko problematična. Međutim, na žalost, ovo je stvarnost u velikom broju slučajeva u ovom delu sveta.

Pokušaj da sve ovo objasnimo samo socijalnim okolnostima, a da pri tome ne uzmemo u obzir i prirodu ljudskog bića, uzaludno je pokušavanje da opravdamo ljudski egoizam i nevoljnost da sebi priznamo da smo odvojeni od Boga, nemoćni da živimo u onome za čim čeznemo. Ova istina nas pogađa sve, bilo da smo ateisti ili vernici. Gledajući praksu današnjih crkava, žalosno je konstatovati da je socijalni život u većini njih sveden na bogosluženje i još po koju aktivnost u crkvenoj zgradi, dok se svakodnevno zajedništvo sve više gubi.

Samoća je jedna od najrasprostranjenijih, ako ne i najgorih "bolesti" današnjeg sveta, bez obzira na političko ili religiozno opredeljenje društva u kojem ljudi žive. Glavni uzrok tome je u ljudskoj prirodi. Poznavanje Boga na jedan stvaran način, a ne samo putem mnoštva religioznih pravila i ceremonija, utiče na čovekov stav i u ovoj oblasti života. Zato Isus i kaže osobama u svakoj socijalnoj grupi, bez obzira na intelektualni nivo i religiozni status, da bez nanovnog rođenja ne mogu razumeti filozofiju Nebeskog carstva, niti živeti u njemu, jer tu vladaju principi i pravila, koja su neostvarljiva za ljudsku grešnu prirodu, u globalnom smislu. U svom razgovoru sa Nikodemom, intelektualnim vođom svog vremena i ujedno veoma religioznom čoveku, Isus napominje neophodnost duhovnog preporoda, posredstvom Svetog duha da bi uopšte mogao da vidi o čemu se radi kada se govori o Božijem carstvu. (Jn. 3:3-6)

25

13. Putovati zajedno

Principi za život u Božijem carstvu su večnih vrednosti. Te vrednosti nisu proizvod trendova i ljudskih sposobnosti da definišu istinu. Božiji način ophođenja sa čovečanstvom je uvek u skladu sa tim vrednostima, ali umnogome zavisi od situacije u kojoj se ljudi nalaze. Za sve vreme prolaska kroz pustinju, Bog se čudima brinuo za dobro svog naroda. Kada je pustinjski period završen i kada su ušli u obećanu zemlju, ista čudesa nisu bila potrebna, bar ne toliko često.

Najveći rizik s ulaskom u "obećanu zemlju", gde svako ima ono što mu je potrebno, na jedan prirodan način, jeste razvijanje individualističkog načina života. Osećaj samodovoljnosti zna da bude velika prepreka onome što Bog želi da radi u svetu kroz svoju crkvu, koja je pre svega organizam, a ne institucija i organizacija. A organizam funkcioniše samo kada su udovi povezani jedni s drugima i s glavom. Skoro redovno, kada Bog blagoslovi jednu zemlju i narod, ljudi to pripisuju, pre svega, svojim zaslugama, a crkva se, nažalost, prilagođava vrednovanjima po kojima i ostali svet živi. Umesto da i u nemaštini i izobilju ostane putokaz svetu svojim načinom života, crkva se prilagodi trendu u kome ostali svet živi i tako izgubi svoj ukus da bude so svetu, i svoju Bogom danu slavu, koja Crkvu čini svetlom svetu. Zbog toga je svaki proboj Božijeg carstva na Zemlji, svako duhovno buđenje, u tesnoj vezi s načinom života crkve. U tome je zajedništvo među vernicima na prvom mestu.

Uticaj jevanđelja na život pojedinca i crkve trebalo bi da bude velik i konkretan. Jevanđelje uvek dolazi s perspektivom koja se proteže dalje od današnjice i ovog života. Ono donosi nadu u večni život, a večni život donosi novu praktičnu dimenziju u život ovde na Zemlji. Svaki put kada je nešto veliko u Božijem planu, izazov za drugačiji život stoji pred nama.

Uloga proročke službeIako ovaj predmet zahteva mnogo više pažnje, ja ću ga u ovoj knjizi samo spomenuti kao neophodan

momenat u Božijem procesu obnavljanja crkve.Božiji dar crkvi jesu različite službe, naročito one koje su spomenute u Efescima 4:11. Među njima je i

služba proroka. Suština i svrha proročke službe je da narodu opiše Božiju prvobitnu nameru i volju, kako bi narod mogao svoju trenutnu praksu s tim da uporedi i tako uvidi da li živi po Božijoj otkrivenoj volji i nameri. Često naša praksa zaostaje za Božijom zamisli i zato proroci obično donose poruke koje narod učine svesnim jaza između te dve vrednosti i izazivaju pojedinca i narod na promenu u životu. Ova služba nije, pre svega, osuđujuća, kao što je neki, koji sebe smatraju prorocima, praktikuju. Kao i svaka druga, i proročka služba ima za svrhu obnovu, a ne osudu, te da narod vrati na Božiji put. A to se ne događa samo ukoravanjem, već opominjanjem i ukazivanjem na ispravno, u ljubavi, dok sud dolazi tek kao krajnji i neizbežni Božiji potez.

U Božijoj reči, jasno nam je otkriven model za život ovde na Zemlji. Uloga proročke službe je da stalno podseća na taj model i opominje ako se narod udaljava od Njega. U tom modelu nije, pre svega, važna količina blagoslova ili asketizma, već čovekov stav u različitim životnim situacijama.

Paradoks je da je deo čovečanstva koji živi u materijalnom blagoslovu, ponekad vrlo impresioniran "asketskom duhovnošću" koja se praktikuje u nekim siromašnim delovima sveta. Interesantno je, da iako ih ta mistika zaintrigira, isti ljudi koji su time impresionirani, teško bi se odrekli materijalnog blagostanja i komfora u kojima žive, da bi sami u tome živeli.

Čovek najčešće nije u stanju da balansira materijalno s duhovnim i pogrešnim rezonovanjem stavlja materijalno i duhovno nasuprot jedno drugom. S Božijeg stanovišta, te dve stvari nisu konkurenti, ako se obe drže na pravom mestu u životu. Kada pouzdanje u Boga počne da nestaje i prelazi u pouzdanje u materijalne blagoslove, onda je opasnost da čovek počne da služi bogatstvu umesto Bogu. Kada je Bog govorio o blagoslovu za izraelski narod, opomenuo ih je da ne zaborave ono što je u tome najvažnije, a to je odnos sa Njim. (5. Moj. 8:15-18)

Bog želi da blagoslovi čovečanstvo najboljim i najlepšim darovima, tome je samo stvorenje najbolji svedok. Car Solomon je takođe primer toga. Kada je od Boga tražio mudrost, Bog mu je dao i bogatstvo, jer on želi da blagoslovi čoveka, tim više ako mu je srce oslobođeno pohlepe. (1. Car. 3:10-14)

Jedna od najmudrijih molitvi čoveka u pogledu ovih stvari jeste: "Ja te za dve stvari molim: ne uskrati mi ih pre nego li umrem! Nepravednu reč i lažnu, ukloni od mene, siromaštvo nemoj dati mi, ni bogatstvo; daj

26

mi samo hlebac koji mi je potreban; da se u izobilju ne odreknem tebe, i da tad ne rečem: 'Ko li je taj Gospod?', ili u siromaštvu da ne bih ja krao, i ne bih napao ime Boga svoga." (Pri. 30:7-9)

Mogli bismo jednostavnim jezikom da kažemo da jedan od zadataka proročke službe jeste da svojim propovedanjem i načinom života ovaj stav održava živim u srcima Božijeg naroda. Biti zadovoljan onim što imam i svu pažnju usredsrediti na Boga, jer On i tako hoće da nas blagoslovi.

Kraj kao početakNajdramatičniji primer vraćanja ovom stavu prema životu verovatno je dokumentovan u životu prve

hrišćanske crkve. Posle tri intenzivne godine druženja sa Isusom, Njegovi učenici shvatili su neke stvari, koje čovek ne vidi na ispravan način ako živi samo po samoodabranim pravilima religioznog sistema. Kada su doživeli oproštenje svojih greha, duhovni preporod i ispunjenje Svetim duhom, učenicima su se otvorile oči za sasvim novu životnu perspektivu.

Ne samo da su shvatili bogatstvo dara koji su primili verom u Isusa Hrista, već su dozvolili da taj dar večnoga života napravi jedan sasvim novi redosled prioriteta u njihovim životima. Vrednosti za kojima su do tada trčali, bez kojih je život nekada bio nezamisliv, odjednom su dobile potpuno drugo značenje i ulogu za njih. Apostol Pavle govori o stvarima koje su mu toliko puno značile, sve dok nije susreo živoga Isusa Hrista, nakon čega mu iste nisu bile vrednije nego da ih sve baci na smeće. (Fil. 3:7-10)

Prvoj crkvi bila je neophodna promena načina života da bi manifestacija Božijeg carstva mogla biti tako silna i svima očigledna. Da bi jevanđelje moglo da utiče na živote ljudi u svetu, moralo je prvo da utiče na živote ljudi u crkvi! Današnja crkva Isusa Hrista stoji pred istim izazovom. Usudio bih se reći da bez istog stava, koji su prvi hrišćani imali u pogledu materijalnih stvari, i ovozemaljskom životu uopšte, crkva u ovim vremenima neće moći da doživi i manifestuje silu jevanđelja, radosne vesti o pobedi Isusa Hrista nad smrću i besmislenošću.

14. Prva crkva

Život prve hrišćanske crkve bio je toliko dinamičan i imao je takvog uticaja na društvo, da se opisuje kao "pokret koji je uzburkao i okrenuo ceo svet na glavu". (Dela 17:6)

Bilo bi, međutim, pogrešno reći da je to što je prva crkva praktikovala bilo nešto sasvim novo. Ono što se u takvim situacijama obično događa jeste da se prvobitni principi ponovo otkriju u Božijoj večnoj i nepromenljivoj reči, te da Božiji narod iznova počne da ih primenjuje u svakodnevnom životu. Zato ćemo pogledati još jedan važan aspekt u životu, kako je to Bog zamislio u početku, a koji je prva crkva obnovila i počela da primenjuje.

Stari principi postaju "novi"U procesu oslobađanja svog naroda od kontrole kralja ovog sveta, koji se u liku faraona manifestovao u

fizičkom svetu, Bog se otkrio narodu kao Bog svemogući, Vlasnik svega stvorenog. U svom srcu, Mojsije je znao da pripada Bogu i da ga zato Bog želi osloboditi od egipatske vlasti, sa svim što mu je bilo dato u obliku materijalnog blagoslova. Mojsije i narod su trebali da služe Bogu sa svim što jesu i sa svim što imaju. Ova istina bila je, na neki način, poslednja utvrda koju je Bog trebalo da ruši u stavu faraona, da bi i njemu i izraelskom narodu pokazao da je On jedini pravi Vlasnik svega, duhovnog i materijalnog.

Tekst u 2. Mojsijevoj 10:24-26, opisuje faraonov poslednji pokušaj da izvuče bar neku korist od naroda koji Bog oslobađa njegove vlasti. Takav je upravo i sotonin stav prema životu čoveka koga Bog oslobađa od tiranije "kuće ropstva", života u grehu. Ako ne može da spreči osobu da svoju dušu preda Bogu, đavo će pokušati svim snagama da ubedi čoveka da je materijalno bogatstvo njegova privatna stvar i da Bog nema ništa sa tim. Većina hrišćana, naročito zapadnog sveta, upravo je u tu zamku i upala. Istina je, ipak, da je to problem čoveka uopšte, a ne samo jednog dela sveta.

Faraon, uviđajući da mu Bog uzima iz ruku narod koga je eksploatisao, želi da se dočepa bogatstva kojim je Bog blagoslovio izraelski narod tokom boravka u Egiptu. Odgovor koji je Mojsije dao faraonu jeste princip koji mi danas treba da razumemo na nov način, a koji je od samog početka sveta bio jedini ispravan. Mojsije mu kaže da sve mora da ide sa njima! Stoka i sve što imaju. Pošto ih Bog oslobađa od ropstva i daje im potpuno novi život, oni i sve što im je dato od materijalnog bogatstva treba sada da bude Bogu na raspolaganju.

27

Ovo je jedna od najvažnijih istina koju današnje hrišćanstvo treba da obnovi u svakodnevnoj praksi. Pošto je život na Zemlji prolazan i nesiguran u pogledu dužine, a cilj je večni život i susret sa Stvoriteljem, onda je svrha svega čime nas Bog blagosilja da u tome uživamo, ali i da delimo sa drugima.

Pošto je sve od Boga, Bogu sve treba i da se vrati. Ovo, koliko ja razumem, nije nikakva Božija naredba da se živi asketskim životom, već se radi o stavu koji treba da imamo prema materijalnom bogatstvu. Jednostavno - mi nismo posednici već posrednici onoga što nam je od Boga povereno. Veliki deo današnjeg hrišćanstva živi sasvim drugačiji život. Materijalno imanje je njihova privatna stvar i retko ko to smatra Božijim blagoslovom. Većina to smatra svojom zaslugom i posledicom svog rada i zbog toga im je teško to da podele s drugima. Žalosno je da je mnogim hrišćanima materijalni blagoslov i sam cilj života sa Bogom. Odnos vernika prema materijalnom bogatstvu je jedno od najmerodavnijih pokazatelja njegovog odnosa s Bogom, drugim rečima, njegove duhovnosti.

Važan aspekt duhovne obnovePosmatrajući istoriju Božijeg naroda u Starom zavetu, kao i crkve u Novom zavetu, možemo da

primetimo da je u vremenima duhovne obnove ovaj aspekt jedan od prvih koji je obnovljen. Kao da se svest o ovim istinama obnovila i dobila novu snagu u svakodnevnom životu pojedinaca i celog Božijeg naroda. Motiv za to treba tražiti u dubljem razumevanju nekih istina hrišćanskog života koje bi trebalo da budu temelj za naš svakodnevni život.

Jedan moj dobar prijatelj, koji je pre nekoliko godina u susretu sa Hristom doživeo dramatičnu promenu u životu, ispričao mi je u kakvoj vrsti zajedništva su živeli on i njegovi kriminalni prijatelji. Jedni za druge su bili spremni dati i život. U bilo koje doba dana i noći, bili su na raspolaganju celoj grupi radi ostvarivanja ciljeva koje su imali. On obično, kada svedoči o tome kako su živeli i uporedi to sa crkvama u kojima je bio, kaže da smo mi hrišćani daleko od tog stava, iako imamo tako plemenit i uzvišen cilj s našim životima ovde na Zemlji.

Jedan od razloga pisanja ove knjige je moja ubeđenost da vreme u kojem živimo jeste period koji po Božijem kalendaru treba da bude ulaz u nešto što svet još nije doživeo. Vremenski aspekt toga ne bih u ovoj knjizi doticao, ali je jedno sigurno - ako hoćemo da doživimo duhovno buđenje onih dimenzija koje Božija reč spominje za ovo "poslednje vreme", promena našeg načina života je neophodna. Ta promena u praktičnom smislu počinje promenom stava prema materijalnim stvarima.

Svet stoji pred teškoćama koje nikakva ljudska mudrost neće moći da reši. Crkva je izazivana svakim danom sve većim potrebama u kojima svet grca. Isus je sam predskazao da će ljubav među ljudima ohladneti, a Crkva je, pre svega, nosilac i posrednik Božije ljubavi u svetu. (Mt. 24:12)

Druženje u prvoj crkviŽivotni stil prve crkve najbolje je opisan u Delima 2:44-47 i Dela 4:32-37. Ta dva teksta nam daju uvid u

svakodnevni život prve hrišćanske crkve, u zajedništvo koje su imali, na čemu se ono temeljilo i kakve rezultate je to davalo. Pogledaćemo najvažnije momente njihovog zajedničkog života.

Prvi hrišćani sastajali su se planirano i spontano. Hram je još uvek postojao, iako mu je značaj sve više bledeo i vreme isticalo, prema Isusovim rečima. Prvi hriščani su učestvovali u programu koji su imali u crkvi, ali su njihove kuće bile isto toliko važna mesta za druženje i bogosluženje. Svakodnevni susreti su bili prilika da se međusobno ohrabre i da jedni drugima budu na blagoslov i pomoć. Jedno nije isključivalo drugo.

Život je bio jedna celina, nepodeljen. Život vernika ponedeljkom nije bio neka druga vrsta života, iako se nije odvijao na mestu koje se smatralo prevashodnim za "duhovne aktivnosti". Duhovnost se nije definisala ni merila vremenom provedenim u hramu ili sinagogi, niti aktivnostima koje su bile vezane za ta mesta u određenim danima. Ceo njihov život bio je život sa Bogom, kroz Boga i za Boga, kao što Sveto pismo i kaže: "Jer u Njemu živimo i mičemo se i jesmo." (Dela 17:28)

Žalosno je konstatovati da mnogi pastori i druge crkvene vođe još uvek najviše vrednuju učestvovanje u aktivnostima onim danima i terminima koji su deo zvaničnog crkvenog programa. Molitveni sastanak koji se održi u nečijoj kući, a nije deo zvaničnog crkvenog programa, nije toliko važan, i neke vođe čak smatraju da to cepa crkvu i njeno zajedništvo.

28

Čitajući jevanđelja, može da se zapazi da je Isusova praksa bila da odlazi u hram i sinagoge. Međutim, očigledno je da je Isus provodio mnogo više vremena u posetama domovima ljudi nego u hramu. Hram je već u njegovo vreme izgubio mnogo od svog prvobitnog značaja i svrhe.

Ovaj aspekt života crkve se u poslednje vreme mnogo promenio pod uticajem zapadne kulture. Individualizam je dobio mnogo zamaha zbog naglaska na individui i njenim interesima, te zbog materijalnog blagostanja. To otuđuje ljude jedne od drugih. Blisko zajedništvo nije više prisutno kao ranije. Danas većina ljudi ima mogućnosti da se zabavlja samostalno i na svoju ruku. U takvoj kulturi, danas je gotovo nemoguće zakucati na nečija vrata, bez da se sve unapred isplanira.

Žalosno je videti kako materijalizam to menja i u kulturama poput naše. Uostalom, druženje nije pitanje posebnih kultura, već je ono jedan od najvažnijih momenata Božije zamisli sa stvaranjem čoveka. Kultura Božijeg carstva se temelji na odnosima - prvo odnosu Boga i čoveka, te međuljudskim odnosima.

Božija reč i pričestU druženju prvih hrišćana, normalno je bilo da je Božija reč imala mesto u razgovorima, bez forsiranja

nekog religioznog ponašanja. Božija reč je bila njihova vodilja i savetodavac u životnim situacijama. Deliti iskustva i istine iz Božije reči bilo je normalno ne samo s propovedaonice, već i u svakodnevnim razgovorima i situacijama.

Imajući pričest u crkvi, kao i prilikom spontanih susreta u njihovim domovima, prvi hrišćani podsećali su se temelja za njihovo zajedništvo, Gospoda Isusa Hrista i onoga što je on učinio za njih i čovečanstvo. Ova praksa doprinosila je balansiranju značaja bogosluženja u crkvenoj zgradi i onog po kućama i na drugim mestima.

Današnje crkve još uvek žive daleko od ovog modela. Sve se uglavnom svodi na programe u crkvenoj zgradi, čime se koči dinamičnost koju je prvobitno hrišćanstvo imalo. Vreme u kojem živimo biće sve veći izazov za promenu današnje prakse. Bog nikada nije želeo da se Njegov rad centralizuje i ograniči samo na zgradu.

Jedan mladi hrišćanin mi je nedavno u razgovoru rekao: "Ono što ja danas tražim su domovi hrišćana koji su stariji od mene, kod kojih mogu da odem s mojim još neobraćenim ili novoobraćenim prijateljima, da se tamo družimo i da znam da ćemo tamo moći da čujemo o Bogu na jedan prirodan način."

Nedavno je jedna grupa mladih ljudi koji su nedavno postali hrišćani došla u nenajavljenu posetu u naš dom. Već to je malo neobično za kulturu zemlje u kojoj živimo. Interesantno društvo, mogli bismo reći. Neki od njih su nedavno ostavili život pun kriminala i droga. Isus im je potpuno promenio živote. Jedan od njih je bio sav istetoviran i kada smo otišli u restoran na ručak, mnogi poznanici su i mene i njih čudno pogledali. "Zar se pastor i s ovakvima druži", šaljivo je prokomentarisao jedan stari poznanik kada me je video sa njima. Znao je on o čemu se radi! Znao je i on da su ti momci samo po izgledu oni stari, ali da su iznutra nova stvorenja.

Posle ručka smo otišli kod nas na kafu. Tokom druženja, u kojem je bilo mnogo svedočenja o Božijim dobrim delima u našim životima, jedan od njih je predložio: "Zar ne bismo mogli imati pričest?" Razlog je bio taj što smo hteli time da se setimo Isusa koji je ovakvo zajedništvo učinio mogućim! Bez Isusa, Šveđani, Srbi, Romi i Sirijanci, koji su u tom momentu bili prisutni, ne bi mogli imati ovakvu vrstu druženja. Spajala nas je Božija ljubav!

Pošto nisam imao sve što mi je bilo potrebno za pričest, otišao sam do komšija, čiji je život sa Bogom takođe bio malo novijeg datuma. Komšinica, stara švedska luteranka, pitala me je zbog čega mi to treba. Rekao sam da je nekoliko mladih ljudi koji su se nedavno obratili došlo u posetu i da su želeli da imamo pričest. Odmah je upitala: "Mogu li i ja da se priključim?" Svakako, i ona je došla i začas smo imali malo kućno bogosluženje.

Kad su momci čuli da treba da ide na operaciju, odmah su se molili za nju. Njoj je to sve bilo novo i neobično, ali na radost i blagoslov. Molili smo se jedni za druge i razišli blagoslovljeni i ohrabreni. Nije bila potrebna crkvena zgrada ili neki program za ovakvu stvar. "Gde se i dvoje ili troje sakupe radi mene, tamo sam i ja među njima", rekao je Gospod Isus.

29

Stav prema materijalnim dobrimaČitajući izveštaj o životu prve crkve, nameće se još jedan važan momenat, a to je stav prvih hrišćana

prema materijalnim dobrima koja su imali. U Delima 4:32 piše da "niko nije govorio da je nešto od njegove imovine samo njegovo, nego im je sve bilo zajedničko."

Pre nego što opišemo taj aspekt njihovog zajedničkog života, želim da napomenem da sam tokom trideset i pet godina svog hrišćanskog života video mnoge pokušaje da se ovakav način druženja praktikuje. Kao i u svemu drugom, i ovde je bilo i verovatno još uvek ima pogrešne prakse. Razlog tome su različiti momenti u kojima najčešće ima puno entuzijazma i premalo mudrosti. Nekada uzrok može biti mnogo ozbiljnije prirode - neiskreni motivi pojedinaca.

Zato je važno napomenuti da biblijsko učenje o zajedničkom životu ne omogućuje pojedincima da to zloupotrebljavaju, bilo u smislu da bi vođa mogao da eksploatiše druge ili da pojedinac parazitski živi na račun drugih. U stvarnosti se ne radi uvek i prvenstveno o podeli sredstava na jednake delove, već o stavu pojedinca prema svojoj imovini. Oni su posedovali stvari, ali stvari nisu posedovale njih! To bi možda bila najjednostavnija definicija njihovog stava. Stav prema materijalnom bio je u skladu sa njihovim opštim stavom prema životu: "Priznajući da su stranci i došljaci na zemlji." (Jev. 11:13)

Specifičnost momenta u kojem se prva crkva našla stvorio je konkretnu potrebu za ovakvom praksom. Da bi Božije carstvo moglo da se manifestuje u svetu na jedan vidljiv i dinamičan način, takav stav prema svemu što su hrišćani imali bio je neophodan! Hrišćanski način života bi uvek trebalo da bude ovakav, a neophodan je u vremenima kada je potrebno duhovno probuđnje, dramatična manifestacija Božijeg carstva na Zemlji. Ja verujem da mi živimo u takvom vremenu!

Suština tog stava nije bila da su svi imali pravo na imovinu drugih, te na taj način iskorišćavali druge, već da niko materijalna dobra nije smatrao samo svojim vlasništvom, već su bili voljni da podele s onima koji su bili u potrebi. Na taj način se Božija briga očitovala, jer takav je bio Božiji izvorni plan sa čovečanstvom. "Hleb s neba" može da dođe i na veoma jednostavan način, kroz brigu jednih za druge.

Fantastična stvarnost doživljaja kroz veru u Isusa Hrista i razumevanje bogatstva kroz dar večnog života, stvorila je toliku oduševljenost među prvim hrišćanima da se je to odrazilo na njihovu svakidašnjicu i potpuno promenilo njihov dotadašnji stav prema svemu u životu.

15. Izazov

Vreme u kojem živimo zahteva obnovu ove, kao i drugih "zaboravljenih" istina jevanđelja i njihovo primenjivanje u svakodnevnom životu. Svet grca u teškoćama, a egoizam sve više pokazuje svoju pravu prirodu. Ako crkva Isusa Hrista zataji, svet će prebacivati odgovornost na Boga. To i jeste sotonska stara taktika. Iako Boga niko nikada neće moći da osudi nizašta, ipak smo mi koji verujemo donekle odgovorni za ono što se među ljudima o Bogu govori. Pozvani smo da našim životima i zajedništvom manifestujemo Njegovu ljubav i brigu za čoveka i celo Njegovo stvorenje, a to bi mogli i morali da činimo u mnogo većoj meri. Bivši generalni sekretar Ujedinjenih Nacija, Dag Hamaršeljd je to ovako izrazio: "Kako je strašna naša odgovornost. Ako ti izneveriš, onda je kroz tvoje neverstvo prema Bogu, Bog izneverio čovečanstvo." (Vagmarken - Putokazi - str. 118)

Naše vreme zahteva iskreno i duboko preispitivanje prioriteta u aktivnostima naših crkava i u našim privatnim životima. Interesantno je da naš Gospod Isus nije nikada radio mnoge od stvari koje nama tako puno znače u današnjim crkvenim programima.

Nelogično je graditi crkvene zgrade koje koštaju milone, dok oni koji dolaze u njih nemaju šta da jedu i obuku. To je antipropaganda jevanđelja! Nelogično je održavanje zgrada, makar bile posvećene onome što mi zovemo bogosluženje, ako čovek, s kojim Bog gradi živi hram, a koji jeste i jedini pravi hram u Božijim očima, ne dobija ono što mu je potrebno za svakidašnji život! Ako nas Bog blagoslovi izobiljem i ako imamo mogućnosti da izgradimo lepe prostorije za aktivnosti koje imamo, hvala Bogu za to. Ali, način na koji danas još uvek prioritiramo stvari u našem radu, pokazuje da smo još uvek u zabludi ljudskog razmišljanja o tome kako da služimo Bogu i ljudima. Iako crkvene zgrade jesu na blagoslov kada se koriste za ispravne svrhe, očigledno je da ulažemo previše novca u njihovu gradnju, dok Biblija jasno govori da Bog ne živi u hramu koji je sagrađen ljudskim rukama. (Dela 7:48-49 i Dela 17:24)

Međutim, ova napomena nije prikladna samo kada je u pitanju izgradnja crkvenih zgrada, već i za naš svakodnevni način života. Bog je zainteresovan za svako ljudsko biće i za svaku potrebu koju ono ima. Ako

30

nas Njegova ljubav ispunjava i vodi, mnogo od onoga što izgleda nerešivo može da se promeni time što ćemo Njegove blagoslove videti kao sredstva koja su nam data i za potrebe drugih.

Kroz Božiju reč možemo da razumemo da živimo u vremenima kada će Bog učiniti velike stvari u svetu. Na svadbi u Kani, (Jn. 2:1-11) kada je vino nestalo, Isus je na kraju od vode napravio najbolje vino. To je Božiji večni princip - kada ljudska sredstva dođu do kraja i sve izgleda beznadežno, onda Bog stupa na scenu. Ljudska priroda je takva da želi da pokaže svoju "svemogućnost" i nezavisnost, zato ljudskom rodu Bog nikada nije među prvim alternativama za rešavanje kriznih situacija. Bog strpljivo čeka na trenutak da bude pozvan da učestvuje u našim životima. Poziv obično dolazi u trenucima kada počnemo da shvatamo da nismo u stanju da nađemo pravo rešenje za situaciju u kojoj se nalazimo. Tada Bog, jedini pravi Otac čovečanstva, ima rešenje i to najbolje moguće. U ovom vremenu, Bog želi opet da pokaže svetu da On jeste ono što u svojoj reči kaže da jeste, da ima najbolje rešenje za svakog od nas i za celo čovečanstvo, ako mu samo damo priliku da to i pokaže.

A On je od samog poćetka, od stvaranja ljudskog bića, odlučio da to ne učini sam, niti samo direktno s neba, nego u saradnji sa onima koji u Njega veruju. Kroz svakog hrišćanina, kroz naše međusobno zajedništvo, kroz svoju crkvu! Crkva ne može da čeka na ljude ovog sveta da u tome prednjače. Ako mi glasnije ne progovorimo ovom svetu velikodušnim delima Božije ljubavi, ko će onda manifestovati istinitost Njegovih obećanja? A ova, kao i sve druge biblijske istine, mora biti stvarnost pre svega u crkvi Isusa Hrista. Pismo u 1. Timotejevoj 5:8, vrlo oštrim rečima upozorava: "A ko se ne stara za svoje, pre svega za one iz svog doma, taj se odrekao vere i gori je od nevernika." Današnje nesrazmerno korišćenje prirodnih sredstava govori dovoljno o stavu koga ljudi koji ne veruju u Boga imaju jedni prema drugima. Tragično je to što situacija u crkvi nije uvek bolja ni u tom pogledu. Jedni žive u izobilju dok druge ne mogu da sastave kraj s krajem?!

Apostol Pavle piše o Božijoj nameri, koju je unapred odredio u Hristu i koju je obznanio svojim slugama, "da je sprovede kada dođe punina vremena: da sve na nebesima i na zemlji sastavi pod jednom glavom - Hristom." (Ef. 1:9-10) Ispunjavanje Božijih namera na Zemlji je neraskidivo spojeno sa Njegovom crkvom, Njegovom nevestom, što isti apostol opisuje u istoj poslanici: "Njegova namera je bila da se sada, kroz crkvu, poglavarima i vlastima na nebesima obznani mnogostruka Božija mudrost, u skladu s njegovim večnim naumom, koji je ostvario u Hristu Isusu, našem Gospodu." (Ef. 3:10)

Crkva je punoća Boga koji je sve stvorio! Ona je neiscrpni ambar svih životnih namirnica koje su potrebne čovečanstvu. U prvoj crkvi niko nije oskudevao - a i kako bi oskudevali kada su delili jedni s drugima ono čime ih je nebeski Otac blagosiljao - a On uvek želi da nam da više od naših potreba kako bismo mogli i drugima na blagoslov da budemo. Prva crkva nije prošlost, nedostižna istorija, već model crkve kakvu Bog želi uvek da ima, u svakoj situaciji i svako vreme. Izveštaj o načinu života i delima crkve u svetu biće i u našem vremenu kao što je zapisano: "Niko od njih nije oskudevao... od toga se onda svakom davalo koliko mu je trebalo... hvalili su Boga i uživali naklonost celog naroda... apostoli su činili mnoga znamenja i čuda u narodu... a broj muškaraca i zena koji su poverovali u Gospoda bivao je sve veći..." (Dela 4:34-35, Dela 2:47, Dela 5:12)

Božija ljubav za Njegov svet nikada neće prestati. Njegova očinska briga, koja se očituje u resursima koje je stavio u svoje stvorenje, može da bude još vidljivija ako se ljudski odnosi temelje na Njegovoj ljubavi i principima Njegove reči. Uzdajmo se u Njegovu brigu za nas, pokažimo da je Bog vredan našeg poverenja. Tražimo najpre ono što je večno i jedino važno, Njegovo carstvo i Njegovu volju, a On će se pobrinuti i za nas i za mnoge druge kroz nas.

Svet sazreva za novo otkrivenje Božije ljubavi i brige. Ovog puta će se to dogoditi kroz Njegovu obnovljenu crkvu. A Njegova crkva smo mi, ti i ja!

31